X
Malo-pomalo Rodolpheove bojazni obuzeše i nju. Ljubav je isprva beše opila, nije pomišljala ni na što osim toga. No, sada kada više bez nje nije mogla živeti, bojala se da od nje štogod ne izgubi ili da je šta ne pomuti. Kada se od njega vraćala kući, bacala je posvuda oko sebe zabrinute poglede, vrebajući svaki lik što bi se pojavio na obzoru i svaki tavanski prozorčić u mestu s kojega bi je neko mogao opaziti. Osluškivala je korake, povike, škripu plugova i zaustavljala se, bleđa i drhtavija od lišća na jablanima što joj se lelujaše nad glavom.
Jednoga jutra, dok je tako išla kući, učini joj se najednom da razabire dugačku cev neke puške koja kao da beše uperena u nju. Izvirivala je koso iz jedne bačvice dopola skrivene u travi na rubu jarka. Emma, umalo se onesvestivši od užasa, ipak zakorači napred, a iz bačve izađe čovek, onako kao što onaj vražićak na pero iskače iz kutije. Nosio je dokolenice zakopčane do vrha, kapu nabijenu na oči, usne mu drhtale, a nos se crvenio od zime. Beše to kapetan Binet, u zasedi na divlje patke.
– Trebali ste se izdaleka javiti! – uzviknu. – Kad opazite pušku, uvek treba upozoriti na sebe.
Ubirač poreza time pokušavaše prikriti vlastiti strah; naime, s obzirom na to da je okružnom odredbom lov na patke bio zabranjen, osim iz čamca, gospodin se Binet, uprkos svem svojem poštovanju prema zakonu, zatekao u prekršaju. Stoga mu se svaki čas pričinjalo da čuje poljarov dolazak. No, taj mu je nemir samo pojačavao užitak pa je, onako posve sam u bačvi, sam sebi čestitao na vlastitoj sreći i lukavstvu.
Kada ugleda Emmu, kao da mu velik teret pade sa srca te će, odmah se upuštajući u razgovor:
– Nije baš toplo, štipa!
Emma ništa ne odgovori. On nastavi:
– A vi ste bome rano izišli!
– Da – reče ona mucajući. – Dolazim od dojilje kod koje mi je dete.
– Ah! Baš lepo, baš lepo! A ja sam vam tu, kako vidite, već od rane zore, ali je vreme tako mutno da osim ako mi patka ne doleti ravno pred cev...
– Doviđenja, gospodine Binet – prekide ga ona okrenuvši se na peti.
– Sluga pokoran, gospođo – dočeka on suho.
I vrati se u bačvu.
Emma se pokaja što je tako naglo ostavila ubirača poreza. Nesumnjivo će se sada upustiti u nepovoljna nagađanja u vezi s njom. Priča o dojilji beše najgora moguća isprika, jer su svi u Yonvilleu dobro znali da se mala Bovaryjeva već pre godinu dana vratila roditeljima. Uostalom, ovde u blizini niko nije stanovao; taj je put vodio samo u Huchette; Binet je, dakle, pogodio odakle ona dolazi i neće ćutati, izbrbljaće se, to je izvesno! Sve do večeri razbijala je glavu, unapred smišljajući sve zamislive laži, a neprestano joj pred očima beše ona budala s lovačkom torbom.
Charles je posle večere, videći je zabrinutu, htede odvesti do apotekara da se onde razonodi; a prva osoba koju opazi u apoteci i opet beše on, onaj ubirač poreza! Stajao je ispred pulta, obasjan odsjajem crvene bočice, i govorio:
– Dajte mi, molim vas, pola unče vitriola.
– Justin – viknu apotekar – donesi nam sumporne kiseline.
Potom će Emmi koja se baš kanila popeti u sobu gospođe Homais:
– Ne, ostanite tu, nema potrebe, sad će ona doći dole. Ugrijte se dotle uz peć... Ispričajte me... Dobar dan, doktore (apotekaru pričinjavaše, naime, silno zadovoljstvo izgovarati reč doktor, kao da, dok je upućuje drugome, i na njega pada nešto od sjaja što ga je u njoj nalazio)... Ama, pazi da ne prevrneš mužare! Radije idi po stolce u malu primaću sobu, pa znaš da ne treba micati naslonjače iz salona.
I upravo se Homais, da bi vratio naslonjač na mesto, spremao pohrliti iza tezge, kadli Binet zatraži pola unče šećerne kiseline.
– Šećerne kiseline? – prezirno će apotekar. – Nikad čuo, ne znam šta je to! Možda hoćete oksalnu kiselinu? Oksalnu, točno?
Binet objasni kako mu treba neko sredstvo za nagrizanje da napravi tekućinu kojom će od hrđe čistiti pojedine delove lovačke opreme. Emma uzdrhta. Apotekar se saglasi:
– Zbilja, vreme nije povoljno, zbog vlage.
– Međutim – lukavo dočeka posrednik – nekima to itekako odgovara.
Gušila se.
– Dajte mi i...
– Pa ovaj nikada neće otići! – mišljaše ona.
– Pola unče kolofonija i terpentina, četiri žutog voska i tri životinjskog ugljena, molim, za čišćenje lakirane kože na opremi.
Apotekar upravo počinjaše rezati vosak, kadli se gospođa Homais pojavi s Irmom u naručju i Napoléonom kraj sebe, a Athalie je išla za njima. Smesti se kraj prozora, na baršunom presvučenu klupu, a dečkić se šćućuri na stoličici, dok je starija sestra obilazila oko kutije pune ušećerenih čičimaka i svojega tatice. Ovaj je pak ulivao tekućinu kroz levak, na bočice stavljao čepove, lepio natpise, pravio omote. Svi su oko njega ćutali, a samo se od vremena do vremena čulo gde zveckaju utezi na vagi, uz nekoliko tihih reči kojima je apotekar davao savete šegrtu.
– Kako vam je curica? – najednom zapita gospođa Homais.
– Tišina! – uskliknu njezin muž koji je upisivao brojke u trgovačku knjigu.
– Zašto je niste doveli? – poluglasno nastavi ona.
– Pst! Pst! – Emma će, pokazujući prstom na apotekara.
No, Binet, potpuno zadubljen u proveru računa, verojatno ne beše ništa čuo. Napokon izađe. Emma, rešivši se nelagode, ispusti dugačak uzdah.
– Kako vi teško dišete! – reče gospođa Homais.
– Ah! To je od vrućine – odgovori ona.
Sutradan se njih dvoje posavetovaše o tome kako će ubuduće ugovarati sastanke; Emma je htela darom predobiti služavku, no bolje je bilo pronaći u Yonvilleu kakvu skrovitu kuću. Rodolphe obeća da će je potražiti.
Tokom cele zime, tri-četiri puta nedeljno, dolazio je on po mrkloj noći u vrt. Emma beše smišljeno izvadila ključ iz vrtnih vrata pa je Charles poverovao kako se izgubio.
Da joj javi kako je stigao, Rodolphe bi bacio šaku peska u prozorski kapak. Ona bi skočila s mesta, ali je kadšto morala pričekati, jer je Charles silno voleo brbljati kraj vatre, i to bez kraja i konca.
Grizla se iznutra od nestrpljivosti; da je samo mogla, pogledom bi ga bila izbacila kroz prozor. Napokon bi se počela preodevati za spavanje; potom bi uzela knjigu i posve mirno dalje čitala, kao da je čitanje zabavlja. No, Charles koji je već bio u postelji zvao ju je da legne.
– Daj dođi, Emma – govorio je – već je kasno.
– Evo me, idem! – odgovarala je ona.
Međutim, kako mu je sveća bleštala u oči, Charles bi se okrenuo prema zidu i zaspao. Ona bi se iskrala zadržavajući dah, nasmešena, drhtava od uzbuđenja i napola razodevena.
Rodolphe je nosio širok ogrtač; potpuno bi je uvio u njega pa bi je, uhvativši je rukom oko struka, bez reči odvukao do nakraj vrta.
U senicu, na onu istu klupu od istrunulih oblica na kojoj ju je nekoć Léon za letnih večeri tako zaljubljeno promatrao. Sada više nije ni mislila na nj.
Zvezde su sjale kroz ogolelo jasminovo granje. Iza sebe su čuli reku gde teče, a od vremena do vremena i šuštanje suhe trske na obali. Tu i tamo nadimahu se u tami goleme sene, a kadšto bi se, zadrhtavši sve u isti mah, uspravile i nadvile nad njih poput ogromnih crnih valova što se približavahu da ih prekriju. Zbog noćne hladnoće još se jače stiskahu jedno uz drugo; uzdasi s vlastitih usana činili im se jači; oči što se jedva međusobno nazirahu izgledahu im krupnije, a usred tišine čule se reči, posve tiho izrečene, što im uz kristalni zvuk padahu na dušu i odjekivahu u njoj u višestrukim titrajima.
Kada je noć bila kišovita, sklonili bi se u ordinaciju, između kolnice i konjušnice. Ona bi zapalila jedan od kuhinjskih svećnjaka što ga beše sakrila iza knjiga. Rodolphe bi se smestio kao u vlastitoj kući. Pogled na ormar za knjige i na pisaći stol, rečju, na celu prostoriju, izazivaše u njemu silno veselje pa se nije mogao suzdržati da na Charlesov račun ne zbija kojekakve šale, što je smetalo Emmi. Bila bi volela da je ozbiljniji, pa čak ponekad i dramatičniji, kao onom prigodom kada se njoj učinilo da u drvoredu čuje korake što se približuju.
– Neko dolazi! – reče ona.
On ugasi svetlo.
– Imaš li pištolje?
– Zašto?
– Pa... za obranu – dočeka Emma.
– Od tvojeg muža? Ah! Od tog jadnika?
I Rodolphe dovrši rečenicu kretnjom koja je značila: »Smrvio bih ga malim prstom!« Nju zadivi njegova hrabrost, premda u njoj oseti svojevrsnu bezobzirnost i priprostu grubost zbog kojih se sablažnjavala.
Rodolphe se pak itekako zamisli nad tom pričom s pištoljima. Ako je govorila ozbiljno, to je zbilja smešno, mišljaše, šta više odvratno, jer on nema nikakva razloga za mržnju prema dobričini Charlesu budući da ga, kako se ono veli, ne izjeda ljubomora; a i Emma mu se tom prilikom svečano zavetovala na vernost, što mu se isto tako baš ne učini znakom dobrog ukusa.
Osim toga, postajaše vrlo sentimentalna. Trebalo je razmeniti slike, odrezali su svako po pramen kose, a sada zahtevaše i prsten, pravi venčani prsten kao znak večne veze. Često mu spominjaše večernja zvona i glasove prirode; potom razgovaraše s njime o svojoj, kao i o njegovoj majci. Rodolphe je majku bio izgubio još pre dvadeset godina. Emma ga je svejedno tešila sladunjavim rečima, kao da teši napuštena dečarca, a kadšto bi mu pače rekla promatrajući mesec:
– Sigurna sam da njih dve gore na nebu odobravaju našu ljubav.
No, bila je tako lepa! Malo ih je bilo tako bezazlenih među ženama koje je posedovao!
Ova ljubav bez raskalašenosti beše za nj nešto novo, što je, oslobađajući ga od lakomislenih navika, u isti mah laskalo njegovu ponosu i njegovoj putenosti. Emmin mu se zanos, što ga je njegov zdrav malograđanski razum prezirao, u dubini duše činio dražesnim, jer beše na njega usmeren. I tada, siguran u njezinu ljubav, prestade se truditi i vladanje mu se malo-pomalo promeni.
Nije više za nju, kao nekad, imao onih tako slatkih reči koje su je terale u plač ni onih vatrenih milovanja koja su je dovodila do ludila, tako da njihova velika ljubav u kojoj je Emma živela, potpuno u tome iščezavajući, kao da se pod njom poče smanjivati, poput rečne vode koja ponire u korito, te se na dnu ukaza mulj. Ne htede u to poverovati; postade dvostruko nežnija; a Rodolphe je sve manje skrivao svoju ravnodušnost.
Nije znala kaje li se što mu je popustila ili ga, naprotiv, želi još više ljubiti. Poniženje što se oseća slabom pretvaraše se u ozlojeđenost koju ublažavahu puteni užici. Ne beše to više privrženost, više je nalikovalo na neprekidno zavođenje. On je nju podčinjavao. Ona se njega malone bojala.
Naoko je, međutim, sve izgledalo mirnije no ikada, jer je Rodolpheu pošlo za rukom da tim preljubništvom upravlja po svojoj volji; pa nakon šest meseci, kada stiže proleće, behu oni jedno drugome poput supružnika što mirno održavaju plamen kućnoga ognjišta.
Beše to doba kada je čiča Rouault obično slao puricu u spomen na svoju izlečenu nogu. Uz dar je uvek stizalo i pismo. Emma prereza uzicu kojom beše privezano za košaru i pročita sledeće retke:
»Draga deco,»Nadam se da će vas ovo zateći u dobru zdravlju i da će ova biti jednako dobra kao i one druge, jer mi se čini malo mekanija, ako smem tako reći, a i teža. Ali, idući put poslaću vam za promenu petla, osim ako i dalje radije nećete tukice, i vratite mi, molim vas, korpu, a i one dve prijašnje. Imao sam nevolju sa štagljem: jedne je noći jako duvalo pa je krov odleteo među drveće. A ni žetva nije baš bila naročita. Uglavnom, ne znam kada ću doći do vas. Tako mi je sada teško ostaviti kuću, draga moja Emma, otkako sam sâm!«
I tu između redaka beše razmak, kao da je dobričina bio ispustio pero i na tren se prepustio mislima.
»Što se mene tiče, dobro sam, osim prehlade koju sam neki dan navukao na sajmu u Yvetotu – išao sam tamo da uzmem novog pastira, jer sam staroga izbacio zbog toga što se previše cifrao. Jadni li smo s tim razbojnicima! Ovaj je, osim svega, bio i drzak. Saznao sam od jednog torbara koji je zimus putovao po vašem kraju pa je dao vaditi zub da Bovary stalno marljivo radi. To me ne čudi, a pokazao mi je i iščupani zub; zajedno smo popili kavu. Pitao sam ga je li te video, rekao mi je da ne, ali da je u staji video dve životinje, iz čega zaključujem da posao dobro ide. Tim bolje, deco moja draga, i neka vam dragi Bog dade svaku moguću sreću. Dolazi mi na žao što još nisam upoznao svoju ljubljenu unučicu Berthu Bovary. Za nju sam u vrtu, pod prozorom tvoje sobe, zasadio šljivu ranku i nikome ne dam da u nju dira, osim kasnije za kompot koji ću u ormaru čuvati za nju kad dođe.
Zbogom, deco draga. Ljubim te, kćeri moja, a i vas, dragi zete, kao i onu malenu, u oba obraza.
Ostajem uz srdačne pozdrave
vaš nežni otac
Théodore Rouault.«
Zastade na nekoliko trenutaka držeći među prstima grubi papir. Pravopisne se pogreške prepletahu jedna s drugom, a Emma je pratila nežnu misao koja kokodakaše s kraja na kraj, kao kokoš napola skrivena u trnovoj živici. Pismo beše posušeno pepelom s ognjišta, jer joj malo sive prašine s pisma kliznu na haljinu i gotovo joj se učini da vidi oca kako se priginje prema rešetki da dosegne mašice. Koliko je vremena proteklo otkako više nije uz njega, na klupici pred kaminom, paleći vrh kakva štapa na velikom plamenu od morske trske koja bi pritom zapucketala!... Seti se letnih predvečerja prepunih sunca. Ždrebad je rzala kad bi kogod naišao i trčala, trčala galopom... Pod njezinim je prozorom bila košnica pa bi pčele kadšto, kovitlajući se na svetlosti, udarale o okna i od njih odskakivale poput zlatnih kuglica. Koliko li je sreće bilo u tim danima! Koliko slobode! Koliko nade! Koliko maštanja! Sada joj od toga više ništa ne preostaje! Sve je potratila u pustolovinama vlastite duše, u jednom životnom razdoblju za drugim, u devojaštvu, braku i ljubavi, gubeći ih tako neprestano kroz celi život, poput putnika koji ponešto od svojega bogatstva ostavlja u svakome usputnom svratištu.
No, što to nju čini tako nesretnom? Gde je ta izuzetna nesreća koja ju je toliko potresla? Pa podiže glavu, ogledavajući se oko sebe, kao da traži uzrok onome zbog čega toliko pati.
Aprilska se zraka prelevala na porculanskome posuđu na polici, vatra je gorela, pod papučama osećaše mekoću saga, dan beše svetao, zrak mlak, a čula je i svoje dete kako negde vrišti od smeha.
Mališanka se zapravo valjala po tratini, usred pokošene trave koju su upravo prevrtali. Ležala je potrbuške navrh jednoga plasta. Služavka ju je držala za suknjicu. Lestiboudois je grabljao pokraj nje i svaki put kad bi se približio, ona bi se nagnula mašući ručicama po zraku.
– Dovedite je ovamo! – reče njezina mati jurnuvši da je zagrli. – Kako te volim, jadno moje dete, kako te volim!
Potom, opazivši da su joj ušne resice malo prljave, brzo pozvoni da joj donesu tople vode pa je umi, presvuče joj rublje, čarape i cipele, postavi hiljadu pitanja o njezinu zdravlju, kao da se maločas vratila s puta, te je napokon, poljubivši je još jednom i malčice zaplakavši, opet predade u ruke služavki koja stajaše zabezeknuta pred tom preteranom nežnošću.
Rodolphe je uvečer zateče ozbiljniju no obično.
– Proći će to nju – proceni. – To je samo hir.
Pa uzastopce ne dođe na tri sastanka. Kada se napokon pojavi, ona se pokaza hladnom i malone puna prezira.
– Ah! Ništa ti to ne vredi, dušo moja...
I pravio se da ne primećuje njezine setne uzdahe ni rupčić što ga je svaki čas vadila. Tada se Emma pokaja!
Zapita se zašto joj je Charles toliko odbojan i ne bi li bilo bolje da ga može ljubiti. No, on joj nije davao baš previše povoda za takvu promenu osećaja tako da je i dalje bila silno zbunjena u svojoj požrtvovnosti, kadli joj apotekar u dobar čas za to pruži priliku.
XI
On beše nedavno pročitao hvalospev o novome načinu lečenja skvrčenih stopala, a kako bieše pobornik napretka, rodi se u njemu rodoljubna zamisao kako bi i u Yonvilleu, bi bio na visini, trebalo obaviti pokoju operaciju strefopodije.
– Jer – govoraše on Emmi – što se time stavlja na kocku? Razmotrite i sami (pa stade na prste nabrajati prednosti takva pokušaja): gotovo izvestan uspeh, olakšanje i otklanjanje nakaznosti kod bolesnika, brzo stečena slava za lekara koji izvede operaciju. Zašto vaš muž, na primer, ne bi onoga jadnog Hippolytea iz Zlatnoga lava toga rešio? Imajte na pameti da bi on o svojem ozdravljenju jamačno pripovedao svim putnicima, a osim toga (Homais ovde snizi glas i ogleda se uokolo) ko bi meni branio da u novine pošaljem crticu o tome? Eh, Bože moj! Članak ide od ruke do ruke... o njemu se govori... na kraju iz toga ispadne lavina! Pa ko zna, ko zna?
Doista, Bovary je mogao i uspeti; ništa nije Emmu uveravalo u to da je nesposoban, a i kakvo bi to za nju bilo zadovoljstvo da ga navede na korak kojim bi se povećali njegova slava i imetak? Tražila je tek mogućnost da se osloni na nešto čvršće od ljubavi. Charles se, pod pritiskom apotekarova i njezina saletanja, dade nagovoriti. Nabavi iz Rouena knjigu doktora Duvala pa se svake večeri, podupirući glavu rukama, zadubljivaše u čitanje.
Pa dok je on proučavao ekvinuse, varuse i valguse, to jest strefokatopodiju, strefendopodiju i strefeksopodiju (odnosno, jasnije rečeno, različite vrste iskrivljenja stopala, prema dole, prema unutra ili prema van), zajedno sa strefipopodijom i strefanopodijom (drugim rečima: izvrnutost stopala prema dole i ispravljanje prema gore), gospodin Homais raznoraznim je razlozima bodrio gostioničkoga momka ne bi li se dao operisati.
– Jedva ćeš osetiti, a i to možda, laganu bol; to je običan ubod, kao kad ti puste malo krvi, manje nego odstranjivanje nekih žuljeva na nogama.
Hippolyte, razmišljajući, bedasto prevrtaše očima.
– Uostalom – nastavljaše apotekar – mene se to ne tiče! To je radi tebe, iz čistog čovekoljublja!
Voleo bih, prijatelju, da se rešiš toga odvratnog šepanja, uz njihanje u lumbalnoj regiji, što mora da ti, ma koliko ti to poricao, poprilično smeta u obavljanju posla.
Onda mu Homais uze predočavati koliko će se nakon toga osećati veselijim i čilijim te mu čak davaše naslutiti da bi se i ženama lakše mogao svideti, na što se stajski sluga samo blesavo osmehivaše. Potom ga napade pozivajući se na taštinu:
– Boramu, jesi li ti muško? A što bi bilo da si morao ići u vojsku, služiti pod oružjem?...
Ah, Hippolyte!
I Homais bi se udaljio izjavljujući kako ne razume takvu tvrdoglavost, toliku zaslepljenost zbog koje se neko odbija koristiti blagodatima nauke.
Nesretnik popusti, jer to već beše poput neke urote protiv njega. Binet koji se nikada nije miešao u tuđe poslove, gospođa Lefrançois, Artémise, susedi, pa i sam načelnik, gospodin Tuvache, svi ga nagovarahu, držahu mu proedike, nastojahu ga postideti, no on se na kraju odluči samo zato što ga to neće ništa stajati. Bovary čak preuze na sebe da će nabaviti uređaj za operaciju. Zamisao za takav plemeniti postupak beše Emmina, a Charles na to pristade govoreći sam sebi u dnu duše kako mu je žena pravi anđeo.
Uz savete aportekara i tri puta započinjući posao od početka, dade kod stolara, uz bravarovu pomoć, izraditi nekakvu kutiju koja je težila oko osam funti i na kojoj se nije štedelo ni gvožđa, ni drva, ni lima, ni kože, ni vijaka i matica.
Međutim, da bi se videlo koju tetivu treba Hippolyteu prerezati, trebalo je najpre ustanoviti kojoj vrsti pripada njegovo kljasto stopalo.
U njega beše stopalo položeno gotovo u ravnoj crti s nogom, no ujedno i izvrnuto prema unutra, tako da je posredi bio ekvinus s manjom primesom varusa ili pak lagani varus s jakim znacima ekvinusa. No, s tim je svojim ekvinusom koji doista beše širok kao konjska noga, hrapave kože, osušenih tetiva, krupnih prstiju na kojima crni nokti izgledahu poput čavala na potkovi, naš strefopod od jutra do mraka jurcao naokolo poput jelena. Neprestano ga se viđalo na trgu gde skakuće oko taljiga, izbacujući napred kraći od svoja dva podupirača. Činilo se da mu je ta noga jača od zdrave. Zbog dugogodišnje službe beše stekla neka moralna svojstva kao što su strpljivost i energija pa kada bi dobio kakav teži posao, njezin se vlasnik radije oslanjao na nju.
I tako je, budući da je posredi bio ekvinus, valjalo prerezati Ahilovu tetivu, s time da se kasnije pređe na prednji potkoljenični mišić: lekar se, naime, ne usuđivaše u isti mah upuštati u dve operacije, te je već drhtao od straha da će zaći u neko važno područje koje mu ne beše poznato.
Ni Ambroiseu Paréu kada je petnaest vekova nakon Celsa prvi put primenjivao neposredno povezivanje arterije, ni Dupuytrenu kada se spremao otvoriti apsces kroz debeli moždani sloj, ni Gensoulu kada je obavljao prvo hirurško odstranjivanje gornje čeljusti, nije zasigurno srce tako udaralo, ruka tako drhtala, um bio tako napregnut kao gospodinu Bovaryju kada se približio Hippoliteu s tenotomom među prstima. I ovde se, kao i u bolnicama, na jednom stolu sa strane videla hrpa svilače, navošteni konci, mnogo zavoja, cela piramida od zavoja, sve što se od zavoja uopšte moglo naći kod apotekara. Sve je to već rano ujutro pripremio gospodin Homais, koliko da zapanji mnoštvo, toliko i da sam sebe obmane. Charles zareže kroz kožu; začu se suho pucketanje. Tetiva beše prerezana, operacija gotova. Hippolyte nije mogao doći k sebi od čuda: sagibaše se Bovaryju do ruku da ih obaspe poljupcima.
– Daj, smiri se – govoraše apotekar – kasnije ćeš izraziti zahvalnost svojem dobročinitelju.
Pa siđe da ishod operacije ispriča petorici-šestorici znatiželjnika koji se nisu micali iz dvorišta i koji su zamišljali da će se pred njima pojaviti sam Hippolyte prav kao sveća. Potom se Charles, prikopčavši svojemu bolesniku mehaničku napravu, vrati kući gde ga Emma, sva u strepnji, čekaše na vratima. Ona mu se baci oko vrata, sedoše za stol, on mnogo pojede, te čak uz slatko htede popiti šoljicu kafe, raskoš koju sebi dopuštaše samo nedeljom kada bi imali goste.
Večer im bi ugodna, puna razgovora i zajedničkih snova. Porazgovoriše se o budućem bogatstvu, o poboljšanjima koje treba uvesti u kućanstvo; on je već video kako mu ugled raste, blagostanje se povećava i žena ga zauvek ljubi, a ona se smatrala sretnom što se može okrepiti novim, zdravijim, boljim čuvstvom, rečju, što oseća bar nešto nežnosti prema ovome jadnom čoveku koji je toliko voli. Na tren joj glavom proleti pomisao na Rodolphea, no oči joj se opet svrnuše na Charlesa; čak u čudu primeti i da mu zubi nisu nimalo ružni.
Behu u postelji kadli gospodin Homais, unatoč kuvarici, najednom uđe u sobu držeći u ruci sveže ispisan list papira. Beše to članak namenjen za objavu u Fanal de Rouen. Doneo im ga je na čitanje.
– Pročitajte nam ga vi – reče Bovary.
I on pročita:
– »Uprkos predrasudama koje poput mreže još uvek prekrivaju jedan deo lica Evrope, svetlost ipak počinje prodirati u naša sela. Tako je u utorak naše malo mesto Yonville bilo pozornicom kirurškoga pokusa koji je istovremeno bio i delo velikoga čovekoljublja.
Gospodin Bovary, jedan od naših najistaknutijih praktičara...«
– Ah! To je preterano! Preterano! – govoraše Charles gušeći se od ganuća.
– Ama, ne, nipošto! Ma kakvi!... »... operisao je kljastu nogu...« Nisam naveo naučni izraz, jer u novinama, znate... ne bi to možda svako razumeo, treba širem čitateljstvu...
– Svakako – reče Bovary. – Nastavite.
– Ovako ide dalje – reče apotekar. – »... Gospodin Bovary, jedan od naših najistaknutijih praktičara, operirao je kljastu nogu stanovitome Hippolyteu Tautainu koji već dvadeset i pet godina služi kao konjušar u svratištu Zlatni lav, što ga drži gospođa ud. Lefrançois, na trgu Armes. Novost toga pokušaja i zanimanje za ovaj slučaj izazvali su toliku navalu sveta da je prostor pred zgradom bio potpuno zakrčen. Operacija je pak obavljena ka nekom čarolijom tako da se na koži jedva pojavilo nekoliko kapi krvi, tek toliko da pokažu kako je neposlušna tetiva napokon popustila pred naporima ovoga umeća. Bolesnik se, pravo čudo (potvrđujemo ovo de visu), nije ni potužio na bol. Stanje mu je do sada takvo da se bolje ne bi moglo ni poželeti. Sve ukazuje na to da će oporavak kratko trajati pa ko zna nećemo li već na idućem seoskom proštenju videti našega vrlog Hippolytea gde se, usred mnoštva razdraganih veseljaka, pojavljuje u bakhovskim plesovima te tako poletom i poskakivanjem pred svima dokazuje kako je potpuno ozdravio? Svaka počast stoga plemenitim učenjacima! Počast onim neumornim umovima koji probdevene noći posvećuju poboljšanju ili pak olakšanju života svojih bližnjih! Počast! Trostruka počast! Nije li ovo prilika da uskliknemo kako će slepi progledati, uši gluhih se otvoriti, a hromi prohodati! No, ono što je svojim izabranicima obećavao fanatizam, to danas nauka ostvaruje za sve ljude! Redovito ćemo izveštavati čitatelje o daljnjem razvoju ovoga značajnoga lečenja.«
Uza sve to, pet dana posle pojavi se, sva prestravljena, kuma Lefrançois vičući:
– Upomoć! Umire!... Ne znam što ću s njim!
Charles odjuri prema Zlatnome lavu, a apotekar, kada ga spazi kako gologlav prelazi preko trga, ostavi apoteku. Pojavi se i sam, zadihan, crven u licu, zabrinut, ispitujući sve koji se penjahu uza stepenište:
– Pa štoa je to bilo s našim zanimljivim strefopodom?
A strefopod se previjao u groznim grčevima, tako da je mehanička naprava u koju mu noga beše zatvorena udarala o zid kao da će ga probiti.
Sa svim merama opreza, kako ne bi poremetili položaj uda, skinuše, dakle, kutiju i pred očima im se ukaza užasan prizor. Oblici su se stopala gubili u takvoj oteklini te se činilo da bi sva koža mogla svaki čas popucati, a beše prekrivena podlivima što ih je prouzročio onaj glasoviti uređaj. Hippolyte se već ranije beše potužio da mu on izaziva bol; niko se na to nije obazirao; sada je trebalo priznati da nije bio potpuno u krivu pa ga nekoliko sati ostaviše bez toga. No, tek što je otok malo splasnuo, obojica mudraca proceniše uputnim da se ud ponovo stavi u napravu i još jače stegne ne bi li se stvar pospešila.
Na kraju , nakon tri dana, kada Hippolyte više sve to nije mogao izdržati, još mu jednom skinuše napravu, silno se zaprepastivši nad ishodom što ga ugledaše. Modri se otok bijaše proširio i na nogu, i to uz mestimične plikove iz kojih se lučila crna tekućina.
Ovo već postajaše ozbiljno. Hippolyte se počinjaše zabrinjavati, a kuma ga Lefrançois premesti u malu blagovaonicu, odmah kraj kuhinje, da ima bar kakvu takvu razonodu.
No, ubirač poreza koji je onde svakodnevno obedovao gorko se požali na takvo društvo. Onda Hippolytea prenesoše u sobu za biljar.
Onde je ležao stenjući pod debelim pokrivačima, bled, obrastao u dugu bradu, upalih očiju te od vremena do vremena okrećući znojnu glavu na prljavom jastuku na koji sletahu muhe. Gospođa Bovary dolazila mu je u posetu. Donosila mu je platno za obloge i tešila ga, hrabrila. Ni inače mu nije nedostajalo društva, posebno u sajmene dane, kada su seljaci oko njega udarali biljarske kugle, mačevali se biljarskim štapovima, pušili, pili, evali, galamili.
– Kako je? – govorahu udarajući ga po ramenu. – Ah! Ne baš sjajno, kako izgleda! Za to si sam kriv. Trebalo bi napraviti ovako, napraviti onako...
Pa bi mu pripovedali priče o ljudima koji su se svi izlečili drugačijim lekovima od njegovih; potom bi kao za utehu dodavali:
– Ti sebe previše štediš! Daj, ustani! Paziš se i maziš kao nekakav kralj! Svejedno, šaljivčino stara, ne mirišeš baš najbolje!
Gangrena se doista sve više širila. Bovary se od toga i sam užasno osećao. Dolazio je u svako doba, u svaki čas. Hippolyte ga je gledao očima punim užasa i mucao jecajući:
– Kada ću ozdraviti?... Ah, spasite me!... Tako mi je teško! Tako teško!
A lekar je odlazio, stalno mu preporučujući dijetu.
– Ne slušaj ti njega, dečko moj – govoraše kuma Lefrançois. – Već su te dosta izmučili! Još ćeš više oslabiti. Hajde, jedi!
Pa bi mu donela kakvu krepku juhu, pokoji odrezak ovčjega buta, koji komad slanine, a kadšto i čašicu rakije koju se on ne usuđivaše prineti ustima.
Doznavši da mu je gore, opat ga Bournisien zaželo posetiti. Najpre ga požali zbog nevolje koja ga je snašla, svejednako izjavljujući kako se tome treba radovati, jer je to volja Gospodnja te brzo iskoristiti priliku i izmiriti se s Bogom.
– Jer – očinskim glasom govoraše duhovnik – pomalo si zanemarivao svoje dužnosti; retko te se viđalo na službi Božjoj, a koliko godina ima da nisi pristupio svetoj pričesti?
Razumem da su te tvoji poslovi, da te vrtlog seta možda odvratio od brige za vlastiti spas. No, sada je čas da o tome razmisliš. Ipak, nemoj zdvajati; upoznao sam već velike grešnike koji su, neposredno pre no što će pred njega stupiti (znam dobro, da ti još nisi do toga došao), zaklinjali Boga da im bude milosrdan i doista su umrli u najboljem duševnom stanju. Nadajmo se da ćeš nam i ti, baš kao i oni, pružiti dobar primer! Tako, opreza radi, ko ti brani da ujutro i uvečer po jedan put izgovoriš »Zdravo, Marijo, milosti puna« i »Oče naš, koji jesi na nebesima«? Da, učini tako! Mene radi, meni za ljubav!
Pa štoa te to stoji?... Obećaješ li?
Jadnik sve obeća. Sveštenik dođe i narednih dana. Čavrljao je s gostioničarkom te joj čak pripovedao razne pričice protkane šalama, dvosmislicama koje Hippolyte nije razumeo. Potom, čim bi se za to ukazala zgoda, navraćaše razgovor na verske predmete, pokazujući pritom dolično lice.
Njegova revnost kao da urodi plodom, jer strefopod ubrzo posvedoči želju da, ozdravi li, pođe na hodočašće u Bon-Secours, na što gospodin Bournisien odgovori da u tome ne vidi ništa loše: dvostruka je predostrožnost bolja od jedne same. Ništa se time ne stavlja na kocku.
Apotekar se rasrdi zbog tih, kako ih nazivaše, popovskih majstorija; one škode, tvrdio je, Hippolyteovu oporavku, te ponavljaše gospođi Lefrançois:
– Ostavite ga na miru! Ostavite ga na miru! Samo ga ubijate u pojam s tim svojim misticizmom!
No, dobra ga žena više nije htela slušati. Od njega je sve i počelo. Iz čiste želje za protivljenjem, čak iznad bolesnikova uzglavlja obesi škropionicu sa svetom vodicom i šimširovom grančicom.
Međutim, ni vera, baš kao ni hirurgija ne pokazaše se od velike pomoći te se gangrena nezaustavljivo sve više širila od udova prema trbuhu. Uzalud beše pribegavanje raznim lekovima i menjanje obloga, mišići svakodnevno sve više propadahu te Charles napokon odgovori potvrdnim kimanjem glave kada ga kuma Lefrançois zapita bi li, budući da im drugo i ne preostaje, mogla poslati po gospodina Caniveta, slavnoga lekara iz Neufchâtela.
Doktor medicine, pedesetogodišnjak, na dobrome položaju i siguran u sebe, taj se kolega bez ikakva ustručavanja prezirno nasmija otkrivši nogu do kolena zahvaćenu gangrenom. Potom, jasno i glasno izjavivši da to treba odrezati, pođe do apotekara da onde istrese grdnje na one magarce koji su jadnoga čoveka doveli u ovakvo stanje. Vukući gospodina Homaisa za puce na kaputu, na sav je glas vikao po apoteci:
– To su vam ti pariški izumi! Šta sve neće izmisliti ta gospoda iz prestolnice! Tako je i sa strabizmom, kloroformom i žučnim kamencima, sve same grozote koje bi vlada morala zabraniti! E, ali to su pametnjakovići pa vas kljukaju lekovima i ne mare za posledice. Mi nismo tako sposobni, nismo mi učeni ni gizdavi, nismo ženskasti kicoši; mi smo praktičari, mi lečimo ljude, nije nam ni na kraj pameti operisati zdrava zdravcata čoveka!
Ispravljati kljasto stopalo? Pa zar se kljasto stopalo može ispraviti? To vam je isto kao da hoćete, primera radi, grbavca učiniti uspravnim!
Homaisu beše teško slušati taj govor, a nelagodu prikrivaše udvornim osmehom, jer mu se valjalo obzirno ophoditi s gospodinom Canivetom čiji su recepti kadšto stizali i do Yonvillea. Stoga se i ne prihvati toga da brani Bovaryja, pa čak i ne stavi nikakva prigovora te, odrekavši se vlastitih načela, žrtvova dostojanstvo važnijoj koristi što ju je donosio trgovački posao.
Za selo ta natkolenična amputacija što ju je trebao obaviti doktor Canivet beše važan događaj. Svi stanovnici behu toga dana ranije ustali, a glavna se ulica, iako puna sveta, doimaše nekako turobno, kao da je posredi izvršenje smrtne kazne. Kod sitničara se raspravljalo o Hippolyteovoj bolesti, po dućanima se ništa nije prodavalo, a gospođa Tuvache, načelnikova žena, nije se ni micala s prozora, sve od nestrpljenja neće li ugledati khirurga gde dolazi.
On stiže u jednoprežnoj dvokolici kojom sam upravljaše. No, kako opruga na desnoj strani beše s vremenom popustila pod teretom njegove glomazne pojave, kočija se u vožnji malo naginjala pa se na jastuku kraj njega opažala prostrana kutija presvučena crvenom ovčjom kožom, s tri bakrene bravice koje blistahu izvanrednim sjajem.
Kada poput vihora ulete pod trem Zlatnoga lava, doktor na sav glas viknu zapovedajući da mu ispregnu konja, a potom sam pođe u staju da vidi je li životinja zbilja dobila zobi; naime, kad god je dolazio kakvu bolesniku, najpre bi se pobrinuo za kobilu i dvokolicu. Tim se povodom čak i govorilo: »Ah! Gospodin Canivet, taj vam je na svoju ruku!«
I zbog te su ga postojane staloženosti još više cenili. Pa makar i svet propao do poslednjeg čoveka, ne bi se on odrekao ni najmanje od svojih navika.
Homais iziđe preda nj.
– Računam na vas – reče doktor. – Jesmo li spremni? Napred!
No, apotekar crveneći priznade kako je preosetljiv da bi prisustvovao takvoj operaciji.
– Kada ste samo promatrač – govoraše – to vam, znate, prejako deluje na maštu. A i moj je nervni sistem toliko...
– Ah, koješta! – prekide ga Canivet. – Meni se, naprotiv, čini da ste skloni kapi. A tome se, uostalom, i ne čudim, jer se vi, gospoda apotekari volite zabiti u onu svoju kuhinju od laboratorija, pa vam to na kraju nužno pokvari i zdravlje. Pogledajte radije mene: svaki dan ustajem u četiri, brijem se hladnom vodom (nikada mi nije zima), ne nosim vuneno rublje, nikada me ne hvata prehlada, zdrav sam kao dren! Živim sad ovako, sad onako, kao filozof, a jedem što ima. Zato i nisam tako osetljiv kao vi i savršeno mi je svejedno režem li kakvo kršteno čeljade ili nekakvu perad koja mi dođe pod ruku. Vi ćete mi na ovo reći: navika... navika!...
I tako, bez imalo obzira prema Hippolyteu koji se pod pokrivačima znojio od straha, ova se gospoda upustiše u razgovor u kojemu apotekar hladnokrvnost u hirurga usporedi s hladnokrvnošću kakva generala, a ta se usporedba svide Canivetu te se i sam raspriča o zahtevima svojega umeća. Smatraše ga svetinjom, premda neki zdravstvenici to umeće sramote. Napokon, vrativši se na bolesnika, pregleda zavoje koje beše donio Homais, iste one što behu preostali od operacije na kljastoj nozi, te zatraži nekoga ko će držati ud. Poslaše po Lestibudoisa, a gospodin Canivet, zasukavši rukave, pređe u sobu za biljar, dok apotekar ostade s Artémisom i gostioničarkom koje, obe bleđe od vlastitih pregača, prislanjahu uho na vrata.
Bovary se za to vreme ne usuđivaše maknuti iz kuće. Sedeo je dole, u primaćoj sobi, kraj ugasla kamina, spustivši bradu na prsa, sklopljenih ruku, ukočenih očiju. »Kakva li neuspeha!«, mišljaše. »Kakvo razočaranje!« Ipak, poduzeo je sve zamislive mere opreza.
Zla se kob u to umešala. Svejedno! Dogodi li se da Hippolyte posle ovoga umre, ispasće kao da ga je on ubio. A osim toga, kakve će razloge navesti prilikom posete bolesnicima, kada ga budu ispitivali? Možda se ipak u čemu prevario? Razmišljao je, nije se mogao domisliti. Pa i najglasovitiji se hirurzi znaju prevariti. No, u to niko neće hteti verovati. Naprotiv, smejaće mu se, ogovarati ga! Ovo će se razglasiti sve do Forgesa! Sve do Neufchâtela! Sve do Rouena! Posvuda! Ko zna neće li i kolege pisati protiv njega?
Uslediće polemika, trebaće odgovarati u novinama. A Hippolyte ga pače može i tužiti. Već je sebe video osramoćena, upropaštena, uništena! I mašta mu se, zaokupljena brojnim pretpostavkama, ljuljala posred njih poput prazne bačve koju je odnelo more i koja se valja na valovima.
Nasuprot njemu, Emma ga promatraše; nije s njim delila njegovo poniženje, osećala je vlastito: poniženje zbog toga što je uopšte i pomislila da takav čovek može nešto da vredi, kao da već stotinu puta nije dovoljno zapazila njegovu osrednjost.
Charles šetaše ovamo-onamo po sobi. Čizme mu škripahu po parketu.
– Sedi! – reče ona. – Kidaš mi živce!
On opet sede.
Kako li se samo mogla (i to ona koja beše tako pametna!) još jednom prevariti? Uostalom, zbog kakve je to žaljenja vredne ludosti sebi uništila život neprestanim žrtvama? Seti se svih svojih nagonskih težnji prema raskoši, svih duševnih odricanja, niskosti braka, porodičnog života, svojih snova što behu popadali u blato poput ranjenih lastavica, svega što je želela, svega što je sebi uskratila, svega što je mogla imati! A zašto, zašto?
Usred tišine kojom mesto beše ispunjeno bolan krik propara zrak. Bovary probledi kao da će se onesvestiti. Ona uzrujano namršti obrve, pa se vrati svojim mislima. Zbog njega je to sve bilo, zbog toga stvora, toga čoveka koji ništa ne razumije, ništa ne oseća! Sedi tu, posve mirno, a čak i ne sluti da će ruglo njegova imena odsada blatiti nju kao i njega. A ona je uložila toliko truda u to da ga zavoli i već se u suzama bila pokajala što se podala drugome.
– A možda je to bio valgus? – iznenada uskliknu Bovary koji je celo vreme razmišljao.
Na neočekivani udar te rečenice što se oborila na njezinu misao poput olovne kugle na srebrnu pliticu Emma dršćući podiže glavu da odgonetne što on time misli reći i njih se dvoje šutke pogledaše, gotovo zapanjeni što se vide, toliko su u vlastitoj svesti bili udaljeni jedno od drugoga. Charles je promatraše mutnim pogledom pijana čoveka, svejednako nepomično osluškujući poslednje krikove amputiranoga koji su sledili jedan za drugim u otegnutim prelazima, ispresecani pokojim oštrim vriskom, nalik na dalek urlik kakve životinje koju kolju. Emma je grizla blede usnice te je, prevrćući među prstima grančicu koju bijaše odlomila s koraljnoga grma, upirala u Charlesa užarenu oštricu
svojih zenica, poput dve ognjene strele spremnih da polete. Sve je na njemu sada razdraživaše
– lice, odelo, ono što nikada nije govorio, cela osoba, rečju, to što postoji.
Kao zbog kakva zločina, kajala se zbog svoje negdašnje kreposti, a ono što je od nje još bilo preostalo rušilo se pod mahnitim udarcima njezina ponosa. Uživala je u opakoj ironiji preljube puna likovanja. Uspomena na ljubavnika vraćaše joj se s vrtoglavom zamamnošću; baci se u to svom svojom dušom, ponesena novim oduševljenjem za tu sliku; a Charles joj se učini tako odvojen od njezina života, tako zauvek iz njega odsutan, tako nemoguć i uništen kao da će svaki čas umreti i kao da se pred njezinim očima bori sa smrću.
Začu se zvuk koraka po pločniku. Charles pogleda i kroz spuštene kapke na prozorima opazi kraj tržnice, na jarkome suncu, gospodina Caniveta koji svilenim rupcem brisaše čelo. Homais je za njim u ruci nosio veliku crvenu kutiju i obojica su išla prema apoteci. Tada se, obuzet iznenadnom nežnošću i malodušnošću, Charles okrenu k ženi govoreći:
– Zagrli me, dušo!
– Pusti me! – ona će, sva crvena od gneva.
– Šta ti je? Štoa ti je? – ponavljaše on zapanjeno. – Smiri se! Priberi se! Pa znaš da te ljubim...Dođi!
– Dosta! – uzviknu ona sa strahovitim izrazom na licu.
I Emma, umaknuvši iz primaće sobe, tako snažno zalupi vratima da barometar odskoči sa zida i razbi se na tlu.
Charles klonu u naslonjač, potresen, pitajući se šta li je njoj, pomišljajući na bolest živaca, plačući i nejasno osećajući kako oko njega kruži nešto zlokobno i neshvatljivo.
Kada uveče stiže u vrt, Rodolphe zateče ljubavnicu gde ga čeka podno vanjskih stepenica, na prvom stepeniku . Strastveno se zagrliše i u žaru im se toga poljupca sva ogorčenost rastopi poput snega.
XII
Ljubav među njima ponovo otpoče. Često bi mu pače Emma usred dana iznenada pisala; potom bi kroz okno dala znak Justinu koji bi, brzo odvezavši pregaču, odletio u Huchette. Rodolphe bi stigao, i to samo zato da od nje čuje kako se dosađuje, kako joj je muž odbojan, a život užasan!
– Pa šta ću ti ja? – jednoga dana on nestrpljivo uskliknu.
– Ah! Kad bi samo htieo!...
Sedela je na zemlji, između njegovih kolena, raspletene kose, izgubljena pogleda.
– Šta to? – Rodolphe će na to.
Ona uzdahnu:
– Mogli bismo poći živeti drugde... negde...
– Zaista si luda! – reče on kroz smeh. – Pa kako bi to bilo moguće?
Ona se opet vrati na to; on se učini da ne razume pa svrnu razgovor na nešto drugo.
Nije razumeo sav taj nemir u nečemu tako jednostavnom kao što je ljubav. Ona je u svojoj privrženosti nalazila pobudu, razlog, takoreći – nekakva saveznika. Ta je nežna ljubav doista svakim danom rasla, usporedo s odbojnošću prema mužu. Što se više predavala jednome, to je drugoga više mrzela; nikada joj se Charles nije činio tako neugodnim, prsti mu tako nezgrapni, um tako tup, vladanje tako prostačko, kao kada bi se nakon sastanaka s Rodolpheom opet s njime našla. Tada bi, svejednako izigravajući suprugu i kreposnicu, izgarala pri pomisli na onu glavu na kojoj je crna kosa na čelu opaljenom od sunca prelazila u uvojak, na onaj stas u isti mah tako snažan i tako otmen, rečju, na onog muškarca koji u razboritosti pokazuje toliko iskustva, a toliko strasti u žudnjama! Za njega je doterivala nokte s rezbarskom brižljivošću, za njega nikada nije štedela cold-cream na svojoj koži ni miris pačulija na rupčićima. Tovarila je na sebe narukvice, prstenje, ogrlice. Kada je on trebao doći, ružama bi napunila one svoje dve velike vaze od modra stakla i uredila svoje odaje i sebe samu poput kakve milosnice što čeka kneza. Služavka je neprestance morala prati i peglati rublje, pa se Félicité po čitav dan nije micala iz kuhinje, gde ju je mali Justin, koji joj je često pravio društvo, gledao kako radi.
Nalaktivši se na dugačku dasku na kojoj je ona peglala, požudno je promatrao sve te ženske stvarčice razastrte oko njega: podsuknje od parheta, rupce, čipkaste ovratnike, dugačke gaćice s vrpcom koje behu široke u bokovima, a pri dnu se sužavahu.
– Čemu to služi? – pitao je dečak prelazeći rukom po krinolini ili po kopčama.
– Pa ti zaista nikad nisi ništa vidieo? – odgovaraše Félicité kroz smeh. – Kao da ti gazdarica, gospođa Homais, ne nosi takve stvarčice.
– Ah! Ma, baš! Gospođa Homais!
Pa dodavaše zamišljenim glasom:
– Nije ona dama kao vaša gospođa.
No, Félicité bi izgubila strpljenje videći da se toliko mota oko nje. Imala je šest godina više od njega i Théodore, sluga gospodina Guillaumina, počinjaše joj udvarati.
– Pusti me na miru! – govorila je premeštajući lonac sa štirkom. – Radije idi tucati bademe; stalno se nešto mešaš među ženski svet. Pričekaj najpre da ti brada izraste, zločesto derle, pa se onda petljaj u to.
– Ma, hajde, ne ljutite se, očistiću vam njezine čizmice.
I smesta s police dohvati Emminu obuću, prljavu od skorena blata, blata s ljubavnih sastanaka,
što mu se pod prstima mrvilo u prah, a on ga gledaše kako se lagano diže uvis u sunčevoj zraci.
– Kako se bojiš da ih ne oštetiš! – govoraše kuharica koja se nije baš toliko cifrala kada ih je sama čistila, jer ih je gospođa, čim više nisu bile posve nove, prepuštala njoj.
Emma je imala mnogo obuće u ormaru i nemilice ju je trošila, a da Charles nikada sebi nije dopustio ni najmanji prigovor.
Tako je istresao i tri stotine franaka za drvenu nogu koju je ona procenila primerenom da se daruje Hippolyteu. Potporanj je na toj nozi bio obložen plutom, a imala je i zglobove na oprugu, složen mehanizam prekriven crnom nogavicom koja završavaše lakiranom čizmom. No, Hippolyte, kako se ne usuđivaše svaki dan služiti tako lepom nogom, smerno zamoli gospođu Bovary da mu pribavi drugu, prikladniju. Lekar je, dakako, prihvatio troškove i za tu nabavku.
Stajski se momak tako malo-pomalo vrati svome poslu. Viđalo ga se kako, kao i nekoć, trčkara po mestu, a kada bi Charles izdaleka začuo oštar zvuk drvene noge na pločniku, brzo bi krenuo drugim putem.
Tu narudžbu na sebe beše preuzeo gospodin Lheureux, trgovac; to mu pruži priliku da pohađa Emmu. Razgovarao je s njom o novim pošiljkama iz Pariza, o hiljadu sitnica zanimljivih ženama, pokazivao se silno uslužnim i nikada nije tražio novaca. Emma se dade uljuljkati mogućnošću da lako zadovolji sve svoje hirove. Tako požele da nabavi, kako bi ga poklonila Rodolpheu, vrlo lep bič koji se mogao naći u Rouenu u jednoj trgovini kišobranima. Gospodin Lheureux naredne joj ga nedelje položi na sto.
Sutradan se, međutim, pojavi kod nje s računom na dve stotine sedamdeset franaka, ne računajući centime. Emma se nađe u velikoj neprilici: sve ladice pisaćeg stola behu prazne; Lestiboudoisu ne behu platili već više od petnaest dana, služavki za dva tromesečja, kao ni račune za mnoštvo drugih stvari, a Bovary je nestrpljivo očekivao novčanu pošiljku od gospodina Derozeraysa koji ga običavaše svake godine isplatiti o Petrovu.
Isprva joj pođe za rukom nekako zavlačiti Lheureuxa; napokon on izgubi strpljivost: njega gone, sav je novac uložio pa ako ne dobije natrag bar nešto od toga, biće prisiljen odnijeti svu robu koju je od njega primila.
– E, pa nosite! – reče Emma.
– Oh, samo se šalim! – odvrati on. – Jedino mi je žao za bič. Bogme, zamoliću gospodina da mi ga vrati.
– Ne! Ne! – na to će ona.
– Ah! Sad te imam! – pomisli Lheureux.
Pa, siguran u svoje otkriće, iziđe ponavljajući poluglasno i uz uobičajeno tiho zviždukanje:
– Pa neka! Videćemo, videćemo!
Beše utonula u razmišljanje o tome kako da se izvuče, kadli uđe kuvarica i odloži na kamin maleni svitak od plavoga papira poslan od gospodina Derozeraysa. Emma skoči na nj, otvori ga. Unutra beše petnaest napoleondora. Toliko je bio i račun. Začu Charlesa na stepenicama, baci zlato u ladicu i uze ključ.
Tri dana posle, Lheureux se ponovo pojavi.
– Predložiću vam nagodbu – reče. – Ako biste, umesto dogovorenog iznosa, hteli prihvatiti...
– Evo vam! – ona će stavljajući mu u ruku četrnaest napoleondora.
Trgovac se zapanji. Onda, da prikrije razočaranje, uze se razbacivati isprikama i ponudama za razne usluge, što Emma sve odbi; potom zastade nekoliko časaka opipavajući u džepu na pregači dve kovanice od sto sua što joj ih trgovac beše vratio. Obećavaše sebi kako će da štedi da bi kasnije vratila...
– Ah! Koješta! – pomisli. – Neće on na to ni pomisliti.
Osim biča s drškom od pozlaćena srebra, Rodolphe beše dobio i pečat s geslom: Amor nel cor; povrh toga, svileni šal koji će ga štititi od zime, te napokon kutiju za cigare posve sličnu vikontovoj kutiji koju je Charles svojevremeno bio našao na cesti i koju Emma čuvaše. Međutim, njega ti darovi posramljivahu. Nekoliko ih odbi: ona navali pa Rodolphe na kraju popusti, držeći je zahtevnom i previše nasilnom.
Osim toga, imala je čudnih zamisli:
– Kada odbije ponoć – govorila bi mu – pomisli na mene!
A kada bi joj priznao da se toga nije setio, usledila bi silna predbacivanja koja uvek završavahu večnim pitanjem:
– Ljubiš li me?
– Pa jasno da te ljubim! – odgovaraše on.
– Jako?
– Svakako!
– Nisi ljubio i druge, hm?
– A ti misliš da si me dobila kao devca? – uskliknuo bi smejući se.
Emma bi zaplakala, a on se trudio da je uteši, šalama ukrašujući svoja uveravanja.
– Oh! Toliko te ljubim! – ponavljaše ona. – Ljubim te toliko da ne mogu bez tebe, znaš? Ponekad osetim takvu želju da te vidim da me počne razdirati ljubavna mahnitost. Pitam se: »Gde je? Možda razgovara s drugim ženama? One mu se smejeaše, a on im prilazi...« Oh, ne! Nijedna ti se ne sviđa, je li tako? Ima lepših od mene, ali ja umem jače da ljubim! Tvoja sam ropkinja i priležnica! Ti si moj kralj, moj idol! Dobar si! Lep! Tako pametan! Tako jak!
On je već toliko puta bio čuo te reči da u njima za nj ne beše ništa novo. Emma je bila nalik na sve ostale ljubavnice; a čar novine, spadajući malo-pomalo poput kakve haljine, razgolićavaše večnu jednoličnost strasti kojoj su oblici i jezik uvek isti. Taj muškarac tako pun iskustva nije iza istovetnosti izraza razabirao različitost osećaja. Budući da su mu raskalašne ili potkupljive usne svojedobno šaptale slične reči, tek je slabo verovao u iskrenost njezinih: od ovoga treba odbiti, mišljaše, preterane izričaje koji prikrivaju osrednja osećanja, kao da se punoća duše kadšto ne preleva i uz pomoć najispraznijih metafora, jer niko nikada ne može odrediti tačnu meru svojih potreba, ni svojih poimanja, ni svojih boli, a ljudska je reč poput napuknuta kotla na kojemu udaranjem izvodimo napeve uz koje jedva da može plesati medved, a mi bismo njima hteli ganuti zvezde.
No, s onom kritičkom nadmoćnošću svojstvenoj čoveku koji u svakoj vezi ume ostati suzdržan, Rodolphe u toj ljubavi uoči mogućnost za druge užitke. Svaki stid proceni neprikladnim. Prema Emmi postupaše bezobzirno. Načini od nje podložno i pokvareno stvorenje. Beše to svojevrsna glupa privrženost, puna divljenja prema njemu, a putene naslade za nju, blaženstvo koje ju omamljivaše, a duša joj je tonula u tu opijenost i sva se zgrčena u njoj utapala, poput vojvode od Clarencea u bačvi malvazije.
Pod samim uticajem ljubavnih navada promeni gospođa Bovary i ponašanje. Pogledi joj postadoše smeliji, govor slobodniji; čak bi toliko nepristojna da se pokaže u šetnji s gospodinom Rodolpheom, s cigaretom u ustima, kao u prkos svima, a napokon oni koji su još sumnjali prestadoše sumnjati kada je jednoga dana videše kako izlazi iz Lastavice, struka na mušku utegnuta u tesan prsluk, a stara gospođa Bovary koja se, nakon strahovite prepirke s mužem, beše utekla k sinu, nije bila najmanje sablažnjena među meštankama. Ni mnogo joj se drugoga nije sviđalo: najpre, Charles ne beše poslušao njezine savete u pogledu zabrane romana; osim toga, nisu joj se sviđali običaji u njihovoj kući; dopusti sebi neke prigovore pa dođe do svađe, posebno jednom zgodom, i to zbog Félicité.
Stara gospođa Bovary prethodne ju je večeri, prolazeći hodnikom, bila zatekla u društvu s nekim muškarcem, čovekom koji je nosio smeđi ovratnik i kojemu beše četrdesetak godina, a koji je na zvuk njezinih koraka brzo umaknuo iz kuhinje. Emmu na ovo uhvati smeh, no čestita gospođa planu izjavljujući da, osim ako već sami ne vodimo računa o pristojnosti, bar moramo pripaziti na ponašanje služinčadi.
– U kojem svetu vi živite? – reče snaha uz tako drzak pogled da je gospođa Bovary zapita ne brani li možda vlastiti slučaj.
– Izlazite odavde! – mlada će žena skočivši na noge.
– Emma!... Mama!... – vikaše Charles u želji da ih izmiri.
No, u besnoj ogorčenosti one behu pobegle svaka na svoju stranu. Emma udaraše nogom o zemlju ponavljajući:
– Ah! Kakvo ponašanje! Kakva seljančura!
On otrči k majci; potpuno izvan sebe, ona je mucala:
– Bestidnica! Lakoumnica, a možda i gore od toga!
I htela je smesta otputovati ako je ona druga ne dođe zamoliti za oproštenje. Charles se vrati ženi i stade je zaklinjati da popusti: kleknu, a ona naposletku odgovori:
– Pa dobro, idem!
I doista, pruži svekrvi ruku s dostojanstvom kakve markize i reče:
– Oprostite mi, gospođo.
Potom se opet pope u svoju sobu, baci potrbuške na postelju i zaplaka kao dete, zagnjurivši glavu u jastuk.
S Rodolpheom beše utanačila da će u slučaju kakva izuzetna događaja na prozorski kapak pričvrstiti komadić bela papira kako bi on, nađe li se slučajno u Yonvilleu, dotrčao u uličicu iza kuće. Emma postavi znak; čekala je već tri četvrt sata, kadli najednom spazi Rodolphea na uglu tržnice. Dođe u napast da otvori prozor, da ga pozove, no on već beše nestao. Ponovo zapade u očaj.
Uskoro joj se ipak učini da neko korača pločnikom. To je nesumnjivo on: siđe niz stepenice, prođe kroz dvorište. Stajao je onde, vani. Baci mu se u naručaj.
– Tȁ pripazi! – reče on.
– Ah! Da samo znaš! – dočeka ona.
I uze mu sve pripovedati, u žurbi, nesuvislo, preterujući, čak i izmišljajući činjenice, te uz toliko umetnutih rečenica da on od toga ništa nije razumevao.
– No, hajde, anđele moj jadni, budi hrabra, smiri se, samo strpljivo!
– Pa već četiri godine strpljivo čekam i patim...! Ljubav kao što je naša morala bi se priznati pred licem nebeskim! Stalno me muče. Ne mogu više! Spasi me!
Privijaše se uz Rodolphea. Oči joj, pune suza, blistahu poput plamena pod vodom; grlo joj se nadimaše u brzim drhtajima; nikada je još nije toliko ljubio, toliko da izgubi glavu i kaza:
– Šta treba učiniti? Šta želiš?
– Odvedi me odavde! – uzviknu ona. – Otmi me!... Oh, zaklinjem te...
I baci se na njegova usta, kao da će onde ugrabiti neočekivani pristanak koji odande izlažaše
u dahu poljupca.
– Nego... – nastavi Rodolphe.
– Šta?
– A tvoja kći?
Ona porazmisli nekoliko časaka, potom odgovori:
– Pa šta? Povesćemo je sa sobom!
– Kakve li žene! – reče on u sebi gledajući je gde se udaljava.
Bila je, naime, već umaknula u vrt. Neko je beše pozvao.
Majku Bovary narednih dana silno iznenadi potpuna promena kod njezine snahe. Emma se zaista pokaza krotkijom, a u popustljivosti ode čak tako daleko da od nje zatraži recept za kiseljenje krastavaca.
Beše li to zato da ih oboje što bolje obmane? Ili je pak iz svojevrsnoga požudnog stoicizma htela još dublje oćuteti gorčinu svega što je kanila napustiti? No, nije na to ni mislila, naprotiv: živela je kao izgubljena u očekivanome okusu skore sreće. Bio je to večiti predmet razgovora s Rodolpheom. Naslonila bi mu se na rame, šaputala:
– Eh, kad jednom budemo u poštanskoj kočiji!... Možeš li to zamisliti? Je li to moguće?
Meni se čini da će mi u trenutku kada osetim kako je kočija pojurila biti kao da se uspinjemou balonu, kao da letimo prema oblacima. Znaš li da brojim dane?... A ti? Nikada gospođa Bovary ne beše tako lepa kao u to vreme; krasila ju je ona neodrediva lepota koja proizlazi iz radosti, oduševljenja, uspeha, a koja nije ništa drugo doli sklad naše ćudi s danim okolnostima. Njezine žudnje, njezini jadi, iskustvo u užitku i uvek mlade tlapnje behu, baš kao što gnojivo, kiša, vetar i sunce postupaju s cviećem, postupno pridoneli njezinu razvoju te se napokon rascvala u punoći vlastite naravi. Veđe kao da su bile izričito oblikovane za duge zaljubljene poglede u kojima se zenica gubi, dok joj je snažan udisaj širio nežne nosnice i podizao punašne kutove usana na koje pri svetlu bacaše senku nešto sitnih crnih maljica. Reklo bi se da joj je kosu na zatiljku svio
neki umetnik vešt u zavođenju: nehajno skupljena u tešku celinu svakodnevno se raspletala, zavisno o zgodama kada se predavala preljubu. Glas joj sada odavaše mekšu gipkost, a isto tako i stas; nešto istančano što bi vas potpuno proželo izbijaše iz samih nabora njezine haljine i luka njezina stopala. Charles je, kao i u prvim danima braka, držaše predivnom i posve neodoljivom. Kada bi se usred noći vratio kući, nije ju se usuđivao buditi. Noćna svetiljka od porculana ocrtavaše na stropu krug uzdrhtale svetlosti, a navučene zavesice na kolevci tvorile su kao neku belu kolibicu što se isticaše u tami kraj postelje. Charles ih promatraše. Činilo mu se da čuje detetov laki dah. Kćer će mu sada rasti; svako će godišnje doba sa sobom donositi brz napredak. Već ju je video gde se na izmaku dana vraća iz škole, sva nasmejana, u pregačici zamrljanoj crnilom i s košaricom preko ruke; potom će je trebati poslati u kakav devojački zavod, a to će skupo stajati; kako će s time? I onda bi razmišljao. Kanio je uzeti u zakup kakvo manje gospodarstvo u okolici koje će sam nadzirati, svakoga jutra, prilikom obilaska bolesnika. Prihod će ostavljati na stranu, polagati u štedionicu; posle će kupiti deonice, negde, bilo gde; uostalom i broj će njegovih bolesnika porasti; računao je s time, jer je hteo da Berthe bude dobro odgojena, svestrano nadarena i da nauči svirati klavir. Ah, kako će biti lepa, kasnije, kao petnaestogodišnjakinja, kada bude, posve nalik na majku, leti nosila, kao i ona, velike slamnate šešire! Izdaleka će ljudi misliti da su sestre. Zamišljaše je kako uvečer radi kraj njih dvoje uz svetlo svetiljke; vesće mu papuče, brinuti se za kućanstvo, celu kuću ispunjavati ljupkošću i veselošću.
Na krajuće se njih dvoje pobrinuti i za njezinu udaju: naći će joj kakva valjana momka s dobrim zvanjem; on će je usrećiti to će zauvek potrajati.
Emma pak nije spavala, pričinjala se da spava, pa je, dok je on kraj nje tonuo u san, budna sanjala druge snove.
U galopu su je četiri konja već osam dana nosila prema novoj zemlji iz koje se njih dvoje više neće vratiti. Išli su, išli sve dalje, isprepletenih ruku, ništa ne govoreći. Često bi s gorskoga vrhunca najednom ugledali kakav sjajan grad s kupolama, mostovima, brodovima, limunovim šumama i stolnim crkvama od bela mramora na čijim su šiljatim zvonicima rode svijale gnezda. Vozili su se korakom zbog ceste od velikih kamenih ploča, a na zemlji su ležale kitice cveća što su vam ih nudile žene u crvenim košuljcima. Čulo se gde zvone zvona, ržu mazge, uz mrmor gitara i žubor vodoskoka iz kojih se dizaše vodena prašina osvežavajući hrpe voća, naslagana u obliku piramida pred nogama bledih kipova što se smeškahu pod vodenim mlazovima. I potom su jedne večeri stigli u ribarsko selo gde su se smeđe mreže sušile na vetru, duž litice i pokraj koliba. Tu će se zaustaviti, tu će živeti: stanovaće u niskoj kući s ravnim krovom, u seni palme, u dnu zaleva, na morskoj obali. Voziće se gondolom, njihati u mreži za ljuljanje, a život će im biti lak i udoban poput svilene odeće, topao i zvezdan poput blagih noći što će ih promatrati.
Međutim, na beskraju se te budućnosti koju je sebi predočavala ne pomaljaše ništa posebno: dani, svi veličanstveni, nalikovahu jedan na drugi kao val valu; i sve se to lelujaše na neizmernom, skladnom, modrikastom i suncem obasjanom obzoru. No, dete bi se u kolevci zakašljalo ili pak Bovary jače zahrkao, a Emma bi zaspala tek pred jutro, kada bi zora zabelela okna i kada bi mali Justin na trgu već otvorio kapke na apoteci.
Beše poslala po gospodina Lheureuxa i rekla mu:
– Trebala bih ogrtač, širok ogrtač, s visokim ovratnikom i podstavom.
– Idete na put? – zapita on.
- Ne! Ali... svejedno, na vas mogu računati, je li tako? I to što pre!
On se nakloni.
– Trebao bi mi još – nastavi ona – i kovčeg... ne pretežak... dovoljno velik.
– Da, da, razumem, devedeset i dva centimetra na pedeset, kakvi se danas rade.
– I putna torba.
– Bome – pomisli Lheureux – tu je bilo kavge.
– I evo – reče gospođa Bovary vadeći sat iz pojasa – uzmite ovo: od toga ćete se naplatiti.
No, trgovac uzviknu kako za tim nema potrebe; ta njih se dvoje poznaju; zar on sumnja u nju? Kakva djetinjarija! Ona, međutim, ustraja na tome da on uzme bar lanac i Lheureux ga već beše stavio u džep i bio na odlasku, kadli ga ona pozove natrag:
– Sve ćete ostaviti kod sebe. Što se tiče ogrtača – učini se kao da razmišlja – ni njega nemojte donositi; samo ćete mi dati krojačevu adresu i javiti mu da mi ga pričuva.
Pobeći se spremahu idući mesec. Ona će otići iz Yonvillea kao da ide obaviti neke kupovine u Rouenu. Rodolphe će rezervisati mesta, izvaditi pasoše te čak pisati u Pariz ne bi li isključivo za sebe dobili poštanska kola do Marseillea, gde bi kupili kočiju i odatle bez zaustavljanja nastavili putem prema Genovi. Ona će se pobrinuti da Lheureuxu pošalje svoju prtljagu koja će se onda odneti ravno na Lastavicu, tako da niko ništa ne posumnja, a u svemu tome nikada nije bilo ni spomena o detetu. Rodolphe je izbegavao govoriti o tome; ona možda na to nije ni mislila.
Rodolphe htede sebi ostaviti još dve nedelje da posvršava neke poslove; potom, nakon osam dana, zatraži još petnaest dana, potom reče da je bolestan; zatim ode na put; mesec august prođe pa nakon svih tih odgađanja odlučiše da to bude neopozivo četvrtoga septembra u ponedeljak.
Napokon stiže subota, dva dana uoči bega.
Rodolphe dođe uvečer, ranije nego obično.
– Sve je spremno? – zapita ga ona.
– Da.
Obiđoše zatim lehu i sedoše kraj terase, na rub zida.
– Tužan si – reče Emma.
– Nisam, zašto?
A ipak je nekako neobično, nežno gledaše.
– Zato što odlaziš? – nastavi ona. – Zato što ostavljaš sve što ti je ovde drago, svoj život?
Ah! Razumem te... Ali ja, ja nemam ništa na svetu! Ti si mi sve! Zato ću i ja tebi biti sve, biću ti porodica, domovina: brinuću se za tebe, ljubiću te.
– Kako si krasna! – reče on privlačeći je u naručaj.
– Zbilja? – ona će sa žudnim osmehom. – Ljubiš li me? Hajde, zakuni se!
– Ljubim li te? Ljubim? Pa ja te obožavam, ljubavi moja!
Mesec, sav okrugao i grimizom obojen, dizaše se iznad same zemlje, u dnu livade. Brzo se uspinjao kroz jablanovo granje koje ga ovde-onde zakrivaše poput crna rupičava zastora. Potom se, blistav od beline, pojavi na praznome nebu i osvetli ga, a onda uspori i s njega na reku pade velika mrlja pretvarajući se u bezbroj zvezda, a ta srebrna svetlost kao da se u vodi sve do dna svijaše poput kakve bezglave zmije prekrivene svetlucavim ljuskama. Nalikovalo je to i na čudovišni svećnjak niz koji se slevahu kapi rastaljenih dijamanata. Blaga se noć prostiraše oko njih, plašt sene ispunjavaše lisnate krošnje. Emma, napola sklopljenih očiju, uz duboke je uzdahe udisala sveži vetar što je duvao prema njoj. Ništa nisu govorili, odveć izgubljeni u sanjarenju koje ih beše obuzelo.
Nežnost davnih dana opet im ispunjaše srce, nabujala i ćutljiva poput reke što proticaše onuda, s jednako toliko mekoće koliko je u sebi imaše i pajasminov miomiris, bacajući na njihove uspomene neizmernije i setnije senke nego što behu sene nepomičnih vrba što se pružahu po travi. Često bi kakva noćna životinja, krenuvši u lov, pomaknula lišće ili bi se na trenutke čula zrela breskva što sama od sebe padaše sa stabla.
– Ah! Lepa noć! – reče Rodolphe.
– Imaćemo ih još! – dočeka Emma.
Pa, kao da govori sama sebi:
– Da, biće krasno putovati... a ipak, zašto mi je srce tužno? Je li to strah pred nepoznatim?...
Ili zbog rastanka od dosadašnjih navika?... Ili možda?... Ne, to je od prevelike sreće! Tako sam slaba, je li? Oprosti mi!
– Još ima vremena! – uzviknu on. – Razmisli, možda ćeš se kajati.
– Nikada! – plahovito će ona.
Pa, primaknuvši se k njemu:
– Pa kakva bi me nevolja mogla snaći? Nema pustinje, nema ponora ni oceana preko kojega ne bih s tobom prešla. Što duže budemo živeli zajedno, to će nam se sve činiti poput zagrljaja koji svakim danom postaje sve jači, sve potpuniji! Neće biti ničega što će nas smućivati, nikakvih briga, nikakvih prepreka! Bićemo sami, potpuno svoji, večno... Daj, kaži nešto, odgovori mi!
On odgovaraše u ravnomernim razmacima: »Da!... Da!...« Ona mu beše uplela ruke u kosu pa ponavljaše detinjastim glasićem, uprkos krupnim suzama što je oblevahu:
– Rodolphe! Rodolphe!... Ah! Rodolphe, dragi moj Rodolfiću!«
Odbi ponoć.
– Ponoć! – reče ona. – Znači, sutra! Još jedan dan!
On ustade spremajući se da pođe, a kao da je ta kretnja bila znak za zajednički beg,
Emma će, najednom se razveselivši:
– Imaš pasoše?
– Da.
– Ništa nisi zaboravio?
– Ne.
– Siguran si?
– Svakako.
– Čekaćeš me u hotelu Provence, je li tako?... U podne?
On kimnu glavom.
– Onda, do sutra – reče Emma u poslednjem zagrljaju.
I gledaše ga gde se udaljava.
Nije se osvrtao. Potrča za njim pa, nagnuvši se kroz grmlje nad rečnu obalu, viknu:
– Sutra!
Već je bio na drugoj strani reke i brzo koračao preko livade. Nakon nekoliko časaka Rodolphe zastade pa, kada je vide kako u beloj haljini malo-pomalo
iščezava u tami poput prikaze, srce mu snažno zakuca te se morade nasloniti na drvo da ne padne.
– Kakva sam ja budala! – reče uz strahovitu kletvu. – Svejedno, bila je to dražesna ljubavnica!
I odmah mu pred oči ponovo dođe Emmina lepota, zajedno sa svim užicima njihove ljubavi. Isprva se razneži, a potom se zbog nje ozlojedi.
– Pa, napokon – uzvikivaše mašući rukama – ne mogu valjda otići u inostranstvo , natovariti sebi brigu za dete. Govorio je tako sam sebi ne bi li povećao vlastitu čvrstinu.
– A osim toga, razne poteškoće, troškovi... Ah, ne! Ne, hiljadu puta ne! Bilo bi to i odviše glupo!
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( IV,V,VI )
- Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III )
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( VII,VIII,IX )
- Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII)
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X )
.jpg)