Jose Eduardo Agualusa , Žene mog oca - odlomci

Dorotejino pismo Lorentini

D raga moja kćeri, do samog kraja ću te nazivati kćerkom.

Postoji nešto što moraš da znaš, te želim da to čuješ od mene, jer moja jegreška što do sada to nisi saznala, budući da ja nisam imala hrabrosti.

Ti nisi rođena iz moje utrobe; na dan kad si došla na svet, ja sam izgubilasvoju bebu. U sobi gde sam ležala, u skromnoj maloj bolnici na ostrvuMozambik, porodila se još jedna žena. Porođaj je pošao po zlu i ona nijpreživela. Roditelji te devojke su me molili da uzmem njeno dete – i ja sampristala. Od prvog časa kad sam te ugledala, volela sam te kao svoju pravu kći.

To sam htela da ti kažem. Oprosti mi što ti ranije nisam sve priznala.

Pomozi svom ocu. Za njega sam zabrinuta. Dario ne ume da živi sam. Imalsmo mi svojih nesuglasica; mislim da sam oduvek bila suviše stroga premanjemu. Ali neizmerno ga volim – da li to razumeš? – on je bio jedini muškaracu mom životu. Oduvek mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da je on voleo druge žene pre mene. Ili, što je još gore, čak i dok je bio sa mnom. Ali takvi su muškarci.


Ti si bila nešto najlepše što mi je život podario.

Tvoja majka,

Doroteja


__________________________


Greh je ne voleti



Nesrećna slučajnost. Nisam sigurna kako drugačije to da nazovem. Faustino Manso, moj otac, sinoć je preminuo. Iskrcavši se na aerodromu, kupila sam primerak Angolskog dnevnika. Vest o tome – kratka, isprazna – ukazala se nastranicama posvećenim kulturi.


„Umro Lutajući Šišmiš – Faustino Manso izdahnuo je juče rano ujutru, bolnici Sveta nada, na ostrvu Luanda, posle duže bolesti. Imao je osamdeset jednu godinu. Manso, među svojim obožavaocima poznat kao Lutajući Šišmiš tokom šezdesetih i sedamdesetih bio je popularan muzičar, ne samo u Angoli već i svuda širom južne Afrike. Živeo je u brojnim angolskim gradovima, zatim u Kejptaunu u Južnoj Africi, kao i u Maputu (koji se u to vreme još uvezvao Lourenco Markeš). Vratio se u Luandu, svoju otadžbinu, 1975. godine odmah nakon njenog sticanja nezavisnosti. Dugi niz godina je radio u Nacionalnom institutu za knjige i dokumenta. Za sobom je ostavio udovicu – gospođu Anakletu Koreiju da Silva Manso – troje dece i dvanaestoro unučadi.

“Čini mi se da su čak i umrlice rečitije. Četiri takve objave nose ime Faustin Mansa. Jednu je potpisala Anakleta Koreija da Silva Manso – ona je najduža,  Fotografija je, takođe, nešto veća i skorija. A reči ovako glase:

"Otišao si bez poslednjeg zbogom, mužu moj, i sunce u mom životu je zgasnulo. Tvoj božanstveni glas je utihnuo: ko će mi sada pevati dok budem vezla? Izneverio si me, obećao si mi da ćeš ostati kraj mene dok ne stignemdo kraja, a da ćeš me onda držati za ruku, kako me ne bi bilo strah. Ali sada se plašim. Kako se ispostavilo, ponovo si me napustio, ovog puta odlazeći na mnogo duže putovanje – ne znam hoću li biti u stanju da ti oprostim."

Drugu su potpisali njegovo troje dece: N’Gola, Frančeska (Kuka) i Žoa(Džoni). Fotografija prikazuje Faustina Mansa s gitarom u rukama.

" Dragi oče, upoznali smo te kasno, ali, na svu sreću, ne i prekasno. Napustio si nas, ali si nam ostavio svoje pesme. Danas pevamo s tobom. Nijedan kraj puta nije predaleko od tvog zagrljaja.“

Treća i četvrta čitulja su me iznenadile. Sela sam – potrešena – na svoj kofer. Zamolila sam Manduma da ode i kupi mi flašu vode. Tek tada sam osetila vrućinu, čini mi se. Izbijala je iz poda, gusta i vlažna, lepila mi se za kožu, uplitala mi se u kosu, kiselkasta kao zadah starca. Neka osoba pod imenom Fatita de Matos, iz Benguele, potpisala je svoje ime na jedini spomen koji nije pratila fotografija; njene reči behu kratke, ali jasne:

„Nije greh voleti. Mnogo je veći greh ne voleti sve do samog konca ljubavi. Ni zbog čega mi nije žao, Tino, moj Šišmišu. Počivaj u miru.“

U poslednjoj smrtovnici predstavljen je moj otac kako pozira za kasnije naraštaje, onako naočit u svojim tridesetim, sedeći za jednim stolom u baru. Ispred njega se nalazi flaša piva. Moguće je čak i pročitati marku: „kuka“. Dok zapisujem ove beleške, i ja pijem „kuku“. Dobro je to pivo – svetlo, sveže. Iznova čitam reči:

„Dragi oče, zagrli našu majku kada je pronađeš – Leopoldina je strahovito dugo čekala na taj zagrljaj. Reci joj da njenoj deci – vašoj deci – užasno nedostaje; mislimo na tebe svakodnevno, vođeni primerom tvoje hrabrosti i iskrenosti, i uvek ćemo se upravljati prema tome. Naš je svet postao tužniji bez čarolije tvog kontrabasa u njemu. Ko će ga sada svirati? Tvoja deca:Babera i Smirnof.“

Mandumovi roditelji su se venčali u Lisabonu, 1975. godine; oboje tada behu dvadesetogodišnjaci. Markolino je studirao arhitekturu. Manuela, medicinsku školu. Mora da su bili veoma naivni, takvi su i danas. Manuela mi je jednom kazala:

„Oboje smo tada bili nacionalisti, bilo je to nešto kao zaraza. Mrzeli smo Portugal. Želeli smo da završimo svoje školovanje i da se vratimo u rovove socijalizma u Africi. “Manuela mi je dala neke stare ploče da ih preslušam, vinilske, s angolskom muzikom. Tu ima raznih pesama koje govore 0 rovovima socijalizma u Africi. Tako prosto, bez i najmanjeg traga ironije. Portugalska birokratija nije htelada prihvati da ovaj mladi par svog prvog sina nazove Mutu, u čast kralja iz centralne Angole: Mutu-ja-Kevele. Stoga, on je zvanično bio Marselo, ali je ostao Mutu za porodicu i bliske prijatelje. Mandum, srednji sin, zapravo se zove Marijano, a Mendeli, najmlađem, ime je Martino. Godine 1977, kada se rodio Mandum, dvojica Markolinove braće ubijeni su u Luandi, nakon što soptuženi za učešće u planiranom državnom udaru. Markolino se silno uznemirio. Nikada više nije spominjao povratak. Čim je stekao diplomu, našao je posao u studiju jednog arhitekte – takođe Angolca – podneo je molbu za sticanje portugalskog državljanstva i u potpunosti se posvetio svom poslu.  Ja sam Manduma upoznala pre sedam meseci. Prvo što me je na njemu privuklo behu njegove oči. Sjaj u njegovim očima. Njegova kosa, podeljena sitne kuštrave kovrdže, pridodaje mu utisak buntovnika, u suprotnosti s blagošću njegovih pokreta i slatkoćom njegovog glasa. Volim da ga gledam dok hoda. Kao da u svetu kojim on korača uopšte nema trenja.

„Kao mačak?“

Alina to izgovara šapatom, vlažnih usana, naginjući se preko stola. „Kada kažemo da se neko kreće glatko, ljudi obično pomisle na mačke.“ Ne, draga Alina, Mandum nije kao mačak. Postoji nešto u mačjem kretanju, neka vrsta nadmenosti, poput carskog prezira prema bednom čovečanstvu, a to nema nikakve veze s Mandumom. On je istovremeno i ponizan i prkosan. Moguć je da je on takav samo u mojim očima. Možda je u pitanju ljubav. Alina se nasmejala, i sećam se kako se istovetno smejala prvi put kada sam joj pričala o Mandumu. Ima tako ljubak osmeh. Ona je moja najbolja prijateljica.

   „A Mandum, šta to ime znači?“Mandum?

Ah, to je još jedan kralj. Poglavica plemena Kuanama, koji jizvršio samoubistvo tokom jedne bitke, na jugu Angole, protiv trupa nemačke vojske. Mandum – moj Mandum – nije naročito zainteresovan da dozna bilšta više o istorijskoj ličnosti po kojoj je dobio ime. Kada sam ga prvi put pitala kako se zove, odgovorio mi je:

„Marijano. Marijano Masijel.“

A onda se Mario, tehničar zvuka, nizak, bledunjav čovek s neobično svetlom kosom, i stanjenom ali dugačkom, umešao, smeškajući se:

„Dakle, Mandume, ti si najbelji crnac u Portugalu.

“Kakav nedoličan komentar. Burno sam reagovala.

„Stvarno?! Da li je to trebalo da zvuči kao kompliment?

“To jeste trebalo da bude kompliment. Danas sam u iskušenju da se složim sa sirotim Mariom, čak sam i sama upotrebila isti izraz za Manduma. Postoje trenuci kada imam osećaj da sam iskreno zaljubljena u njega. Postoje, međutim, i prilike kada ga bukvalno mrzim. Nervira me prezir koji izražava u odnosu na Afriku. Mandum je odlučio da bude Portugalac. On ima pravo na to. Bilo kako bilo, ja ne smatram da s ciljem da postane dobar Portugalac, čovek mora da se odrekne svog celokupnog porekla. Sigurna sam da sam ja dobra Portugalka, ali se ujedno pomalo osećam i kao Indijka; a sada sam konačno stigla u Angolu, kako bih otkrila da li u meni postoji išta afričko.

    Mandum je pošao sa mnom, iako nevoljno.

 „Da li si poludela? Šta nameravaš da radiš u Africi?

“Na kraju, krenuo je sa mnom kako bi me spasio od Afrike. Pošao je s ciljem da nas izbavi. On je pravo zlato, znam, trebalo bi da budem strpljivija s njim. Osim toga, on uživa u tome što radi. Čitave dane provodi prateći me unaokolo s video-kamerom. Ja  mu kažem da snimi ovo ili ono, dok se on pretvara da me sluša, ali kada shvatim šta se zaista dešava, on snima mene.

izvor 

________________________



Devojčica i kokoška

Izašao sam iz sobe, zalupivši vratima. Dobro je da postoje vrata. U tom trenutku sam žarko želeo da se bacim u more. Dole na plaži, na nekoliko metara od vode, spotakao sam se na jednog čoveka koji je čučao, potpuno go, vršeći nuždu. Taj čovek mi je spasio život. Ja sam prefinjeni samoubica, nemam nameru da legnem i udavim se u kanalizaciji. Trčao sam duž plaže, sve dok mi umor nije nadvladao bes. Seo sam. Imam utisak da se nalazim u pogrešnom filmu. Nisam bio naročito srećan ovih nekoliko meseci, još manje poslednjih par dana. Mislim da sam se poslednji put osećao lepo kada sam putovao sam kroz Maranjao, s rancem na leđima, a pre toga u Rio de Žaneiru vozeći bicikl na obalama lagune. U Luandu sam došao zato što sam verovao da će me ovo putovanje zbližiti s Lorentinom. Želeo sam da je razumem. Ali ne mogu. Ona mi ne dopušta da joj priđem.

Ovaj grad je zbir užasa: siromaštvo plus rasizam plus praznoglavost plus neznanje plus konzervatizam plus mačizam plus netrpeljivost plus arogancija plus buka. Mnogo buke. Ima je svuda, u svako doba dana i noći. Sinoć mi je za vreme večere neko izrecitovao nekolicinu stihova koje je lokalni pesnik napisao o crncima u Americi. Imate sreće, kaže pesnik, ne baš tim rečima, jer ne mogu sada tačno da ih se setim, ali svejedno, važan je njihov smisao, srećni ste zbog toga što ste odavde odvedeni kao robovi, pa sada vaša deca ne umiru od malarije ili gladi.

Nasmejao sam se. Svi za stolom su se nasmejali. To je ipak nešto zbog čega se divim ovdašnjim ljudima. Sposobnost da se izruguju sopstvenoj bedi. Što se ostalog tiče, slažem se s pesnikom. Srećom, moji su roditelji ostali u Portugalu. Rođen sam u Lisabonu. Ja sam Portugalac. Bilo je trenutaka u mom životu, negde između mladalačkih muka i čežnji, kada su me morile izvesne sumnje. Nisam bio sasvim siguran kome svetu zapravo pripadam. Otprilike tako. Svi moraju da se suoče s nekom vrstom krize identiteta. Mendela, mojmlađi brat, osnovao je hip-hop grupu pod nazivom Poster Heds, s trojicom svojih drugova iz srednje škole. Jedan od članova grupe je plavokosi mladić, veoma mršav i smotan, koji se odaziva na ime Em-Si Bju. Jednom prilikom je došao u posetu kod nas; posle nekoliko minuta neobaveznog razgovora, piva i semenki obrnike, moj otac ga je upitao da li je rođen u Luandi.

Ne, čoveče, ja sam se rodio u Amadori.“
„Nisi iz Angole?!“
„Jok ja, čoveče! Ja sam stopostotni tuga– sto posto Portugalac, ja...“
„Ali tvoji su roditelji, svakako, Angolci..."
„Ne, nisu! I oni su iz Amadore, oboje...“
„Ma nemoj! Ali pričaš kao da si Angolac. Imaš akcenat Luande i sve to...“
„Čoveče, u mom susedstvu ima mnogo braće. I u školi. Belci smo samo ja i još petorica momaka. Dobro, četiri belca i jedan Ciganin. Birali smo između Kejp Verdea i Angole. Ja sam izabrao da budem Angolac.

Što se mene tiče, ako se u meni još uvek vrzmala poneka sumnja, ovo putovanje ih je potpuno iskorenilo. Stajao sam tako, očiju uprtih u neizmernu noć, s nesređenim mislima o svojoj prošlosti, o Lorentini, o svom sledećem koraku, kada je jedna devojčica sela na pesak s moje desne strane. Nije mogla imati više od dvanaest godina. Vitka, upletene kose, a oči su joj sijale u mraku kao dva užarena komada uglja. Jedna mala kokoška je iskrsnula iz tame i ugnezdila se tik pored nje.

„Paizinjo“ – devojčicin glas je bio veseo, blago promukao. „Čiko, gladna sam.

Na sebi je imala laganu haljinicu od nekog tankog, skoro providnog materijala. Noge su joj bile glatke i duge. Na njenim malim stopalima, plastične sandale. Pružila mi je ruku.

„Dođi!“Pošao sam za njom. Odvela me je do neke mračne kuće, uglavljene između drugih, još mračnijih kuća. Kokoška nas je pratila. Popeli smo se uz dva niz stepenica i potom izašli u malo otvoreno dvorište s plastičnim stolovima. Dvorište je gledalo na uznemiravajući morski ponor. Ispred nas se iznenada ukazao jedan mladi Kinez, široko se smešeći, izveštačeno se klanjajući, koji nas je poveo do jednog od stolova. Tu se zateklo samo još troje gostiju. Bračni par Kineza, u jednom ćošku, i jedan belac, ispijen i smrknut, leđima okrenut nama. Devojčica nije ni obratila pažnju na jelovnik koji nam je konobar ponudio:

„Hoću ono pod brojem dvadeset i dva.“
„Kako se zoveš?“
„Alfonsina."
„Gde živiš?“
„Na plaži.“
„A tvoji roditelji, gde su ti roditelji?“
„Ostali su u ratu...“
„Gde su ostali?“
„Tamo. U ratu...“

Tišina, kratko zamišljeno ćutanje. Zatim ocenjivački pogled, uz blago podrugljiv osmeh.

„Ti si Portugalac, je l’ tako?“
„Jesam. Pogodila si po mom akcentu?“
„Ne, nego zato što se krećeš kao Portugalac.“

Konobar je doneo poslužavnik s pekinškom patkom i malom porcijom pirinča. Alfonsina je ćutke jela, usredsređena, kao da je to bio način na koji ona razgovara s Bogom.Kada je završila, spustila je posudu s pirinčem ispod stola, pored kokoške.

„Da li je tvoja, ta kokoška?
Da!“
„Ponaša se kao pas.“
„Ona misli da je pas. Odgojila ju je kuja. Onda je sirotica uginula, a Pintad je ostala sama. Ona radi sve kao i pravi pas, osim što ne laje, ali blizu je itome. ’Oćeš da vidiš šta sam je naučila? Pintada, pruži mi šapu.“

Pintada se izvukla ispod stola, a onda je ispružila svoju desnu nožicu.Devojčica se nasmejala. I ja sam joj se pridružio u smehu. Izvukao sam svoju kameru – nikada se od nje ne odvajam – i snimio sam kokošku.

„Ti snimaš filmove?“
„Tako je.“
„I ja sam bila u jednom filmu...“
„Stvarno?“
„Da! U jednom od onih sa seksom, znaš? Ja i još pet drugih devojaka. Jedan Italijan je došao ovde da to snima.“

S užasavanjem sam je odmerio. Odložio sam kameru. Čovek koji je sedeo nasuprot nama, sada je okrenuo stolicu, tako da smo se našli licem u lice. Ovako spreda, izgledao je još bednije. Imao je žute zube i trodnevnu bradu,divlju i jaku poput bodljikave žice. Osmehnuo se. Da kaktus ima usta i da može da se smeška, upravo tako bi izgledao.


Izvinjavam se“, oglasio se, „ali načuo sam vaš razgovor. Nikada ne biste smeli da verujete čoveku koji vam je okrenut leđima. Mnogo toga sam čuo. Nekada davno, bivao sam plaćen za to. Danas sam biznismen. Ulažem ribarske kompanije.“ Otvorio je novčanik i odatle izvadio svoju posetnicu.Savio je jedan njen ugao, pa ju je zavukao u džepić na mojoj košulji.

„U slučaju da ti zatreba. Dakle, kao što sam već rekao, čuo sam o čemu ste razgovarali. Nemoj ozbiljno da shvataš ono što devojčica kaže. Ona je prostitutka, mlada kurva. Grad je pun takvih. Znaš već, rat...“

Alfonsina je ustala:
„Ja idem...“
Odjurila je. Stigavši do vrata, zazviždala je. Kokoška je glasno zakreštala,što je zaista podsećalo na lavež, okrenula se od posude s pirinčem i pošla je za njom, mašući krilima. Onaj čovek me je prostrelio svojim sitnim blistavim očima.

Imaš li cigaretu?“
„Ne. Ja ne pušim.“
„To ti je pametno. Ni ja ne pušim. Prestao sam pre mnogo godina. Pušenje ubija, zar ne? Mene je koštalo jednog plućnog krila. Ali sada me ubija dosada. Dakle, ti snimaš filmove?“
„Tako je. Ja sam kamerman.“
„Vidi se. Čiji si ti sin?“
„Molim?!“
„Tvoj otac, kako ti se stari zove? Jer, možda i jesi Portugalac, ali otac ti je angolac, jesam li u pravu?“
„Zašto vas to zanima?“
„Polako, samo polako, nemoj da se ljutiš. Ja sam obučen da postavljam pitanja. Ponekad se zaboravim. Smetnem s uma koliko je vremena prošlo. Ne moraš da odgovoriš, naravno. Ali ako mi dozvoliš – u vezi s onom devojčicom– da sam na tvom mestu, zaboravio bih sve što je rekla. Fantazira. Prostitucija postoji i u našoj zemlji, kao uostalom i svuda, a samim tim i dečija prostitucija, ali sve su to nasumični slučajevi, svako za svoj groš, nisu u pitanju organizovane strukture, ponajmanje kad se radi o snimanju filmova,pornografije. Koliko si već dugo u Luandi?“
„Tri dana.“
„Ah, znači da još ništa nisi video. Ti si mlad, uživaj. Luanda je predivan grad. Jedan od najlepših gradova u Africi. A zaliv, tako je lep, slažeš li se?Mislim da se nijedan grad ne može uporediti s Luandom, osim možda Rio de Žaneiro. Štaviše, mi imamo najživlje noći na celom kontinentu, čarobne žene.......