Katja Man, žena Tomasa Mana

.....OKRUŽUJE ME SJAJ. Ništa se ne može porediti sa mojom srećom. Oženjen sam, imam izuzetno lepu mladu ženu, pravu princezu, ako mi verujete. Njen otac je profesor na kraljevskom Univerzitetu a ona sama položila je maturu, ali zbog toga nije sa visine gledala na mene. Imamo dvoje dece..." Tako je pisao Tomas Man kada je imao trideset dve godine; bilo je to 1907. Dve godine ranije oženio se Katjom Pringshajm, kćerkom Alfreda Pringshajma, koji je bio profesor matematike na Univerzitetu u Minhenu. To je bila bogata porodica. Imali su kuću u Minhenu koja se smatrala kulturnim centrom grada.


.....Već kao tridesetogodišnjak gradio je dve kuće, kuću za odmor u Bad Telcu i veliku vilu u MInhenu. Mnogo kasnije Katja je pričala o finansijskim problemima u vreme gradjenja kuća: "Moj muž nikada nije tražio avans od svojih izdavača. On je govorio da ga to opterećuje i nije to želeo. Zbog problema oko kuće za odmor, neko vreme se ustručavao, ali je ipak morao da od izdavača Sami Fiera traži nešto novca unapred. Rekao mi je da se odlučio da traži od Fiera novac i da mu je napisao jedno poduže pismo u kome je objašnjavao da smo na kući imali više troškova nego što smo predvideli, ali da će uskoro izaći iz štampe "Kraljevo visočanstvo" i da on (mislio je na Fiera) pregovara sa nekim izdavačima iz inostranstva i da se nada dobrim prihodima. Sve u svemu, bilo bi mu veoma drago ako bi Fier mogao da mu ispalti unapred tri hiljade maraka. Izdavač mu je odmah odgovorio da se slaže i dodao da se radi verovatno o pogrešno navedenoj sumi i da mu šalje trideset hiljada maraka. Nije mogao da zamisli da autor sa takvim ugledom piše tako dugo pismo pravdajući se i izvinjavajući zbog sume od tri hiljade maraka.

DREISSIGER Gerhard Prause


Nikada nećete uspeti da ih nahranite

Katja Man, žena Tomasa Mana imala je trideset godina kada je finansijski položaj njenog muža pred kraj četvrte decenije života bio tako dobar da mu je izdavač umesto traženih tri hiljade maraka avansa isplatio trideset hiljada, što je u ono vreme bila velika suma. Katja je rodjena u Minhenu 1883 i imala je izuzetno srećno detinjstvo i mladost.

Kada je imala dvadeset godina, zaprosio ju je osam godina stariji Tomas Man a ona mu je odgovorila da se ne poznaju dovoljno. Kasnije, u dubokoj starosti, pričala je o tom remenu: „Imala sam dvadeset godina i osećala sam se veoma dobro, veselo i zadovoljno sa svim što me je okruživalo; studije, moja braća, teniski klub i uopšte život mi je bio tako udoban da nisam videla razloga da sve to napustim i udam se.“

Deset godina kasnije gledala je na sve to drugim očima:

„...Pošto sam se ipak tada udala, uskoro je došlo na svet prvo dete, pa drugo, pa treće i četvrto. Sa studijama je bilo svršeno.“ Počela je da studira prirodne nauke i to oblast rendgenske ekspertize mentalne fizike i kod svog oca infinitezimalni, integralni i diferencijalni račun, kao i teoriju funkcije. Imala je dvadeset sedam godina kada je shvatila da nije talentovana za ove oblasti.

U tridesetoj godini Katja Man se razbolela i to je ostavilo više traga u literaturi nego u njihovom prodičnom životu.

Ona je kasnije u svojim „Nenapisanim memoarima“ objasnila da joj je tuberkuloza koja je verovatno već duže vremena tinjala, zahvatila vrhove plućnih krila. Morala je više puta da ide u vazdušne banje. Od marta do septembra 1912. boravila je u Davosu, sledeće godine nekoliko meseci u Meranu i Arosi, četiri godine kasnije ponovo u Davosu.

„Moj muž me je u leto 1912. posetio u Davosu. bio je zadivljen prirodom i svim onim što sam ja ispričala i odlučio je da napiše jednu novelu koja bi se mogla izvoditi kao vodvilj i koja je bila suprotnost novele „Smrt u Veneciji“. Umesto te novele, nastao je roman „Čarobni breg“.

Jednom, u Davosu, Tomas Man je tražio da i njega pregledaju. Lekar mu je rekao: „Imate ovde jedno mesto u plućima i bilo bi dobro da ostanete pola godina sa svojom ženom“. „Moj muž“, pričala je Katja dalje „odmah je pisao našem porodičnom lekaru i ovaj mu je odgovorio da on ne bi bio prvi kome su u Davosu našli „bolesno mesto“ i da bi bilo najbolje da se odmah vrati kući jer on nema šta da traži u Davosu. Sem svog zdravlja i boravka po sanatorijumima,

Katja je imala i druge probleme izazvane Prvim svetskim ratom. Najteže je bilo nahraniti porodicu. Ona je o tom vremenu zapisala: „U Prvom svetskom ratu bilo je teško donekle nahraniti porodicu sa četvoro odrasle dece. Nekada sam po ceo dan kružila biciklom kroz Minhen da ih nadjem i kupim nešto za hranu. Mi nismo hteli da kupujemo na crnoj berzi. Ali na kraju je postalo nemoguće nabaviti hranu. Stalno smo imali razne ponude da kupimo hranu na crnoj berzi. Jednog dana došao je jedan mladić od jedva sedamnaest godina i rekao da može da mi nabavi sve što mi treba. Naravno, pristala sam i tako nam je povremeno donosio buter ili jaja. Tada sam rodila moju mladju kćerku i sledeće godine očekivala sam sina. On me je vrlo strogo pogledao i rekao: „Šta, zar opet, njih nikada nećete ishraniti.“

Katja Man nije brinula samo o deci i kući već je morala da vodi računa da njen muž ne bude ometan u svom svakodnevnom radu. To nije uvek bilo lako i često je predstavljalo pravu muku, nerviranje i svadje jer je preosetljivi pisac zabaležio u svoj dnevnik da uglavnom loše spava i da mu sve smeta.

Tridesetog marta 1919. zabeležio je: „Posle ručka sukobi sa K., krivica na obe strane. Ometala me je kada sam umoran zadremao u stolici i ja sam na to besno reagovao. Spavao sam. Za vreme popodnevnog čaja izgleda da smo stvari izgladili.“ Dva dana skasnije napravio je scenu za doručkom zbog velike potrošnje butra. Očekivao je da porodica u to vreme velikih nestašica hrane još više štedi. Katja je bila tada u devetom mesecu i očekivala je rodjenje sina Mihaela. Ona je situaciju videla drugačije.

Tomas Man nije štedeo na svojim ličnim potrebama. Dva dana pre toga zapisao je u svom dnevniku „Iz Frankfurta mi je stigla porudžbina od trista cigareta po ceni od 273 marke.“ U nasatavku se kaje što je kritikovao porodicu zbog velike potrošnje butera i slučaj naziva „preteranim i za kajanje“. Zbog sebe, a i nih koji će jednom čitati njegov dnevnik, dodaje objašnjenje: „Takve se stvari dogadjaju uvek kada sam premoren, iscrpljen i samim tim i razdražljiv“.

„Loše ljudsko ponašanje ima uvek psihičke uzroke; ako je čovek svestan toga, to bi trebalo da mu pomogne da se koriguje i uzdrži. Ali, u odlučujućem trenutku, blokira se prisustvo duha...“.

Zbog tog „smanjenog prisustva duha“ patila je tridesetogodišnja Katja a i deca. U stvari, deca najviše. Posle takvih napada, kao što se dogodilo 12. aprila 1919., on bi zapisao: „Bes i svadja zbog dece. Klaus neprestano jede, pet minuta posle izričite zabrane, tako da sam ga u besu grubo udario. Erika je juče uzela Katjino zlatno nalivpero i odnela u školu i izgubila ga. Nerviranje.“

Tog dana poslednji redovi u dnevniku odnose se na Katju: „Od juče Katja spava na drugom spratu. Nadam se da će se uskoro i srećno vratiti dole.“ Dvadeset i prvog aprila zapisao je u dnevnik: „U šest sati su me probudili koraci na spratu. Počeo je porodjaj. Počelo je već posle ponoći. Od jutros je tu i Kehenberg. Ponovo sam legao i u sedam sati ponovo ustao. Bolovi su učestali tako da je do osam sati Katja trebalo da se porodi. Tek oko jedanaest došao je i lekar, dao je injekciju i konstatovao da sporo napreduje. Bolovi pri otvaranju bili su jaki. Katja je mnogo patila. Tek posle ručka bilo je završeno, rodio se zdrav dečak.“

Bilo je to šesto i poslednje dete. Katja je imala tada trideset i šest godina. Bila su teška vremena posle Prvog svetskog rata. Skoro pola veka posle toga ona se prisećala: „U to vreme postojalo je naredjenje o primanju stanara. Mi smo imali petoro dece i morali smo da primimo stanara u kuću. Godinu dana posle toga došlo je i šesto dete na svet. Otišla sam u opštinu da zahtevam da nam isele stanara jer smo dobili bebu. Službenik mi je odgovorio „Nemate prava na to.“

Ona, koja je ceo život podredila muževljevom rasporedu i za koju je i on sam tvrdio da bez njene podrške ne bi ni bio uspešan, na sve to samo je skromno dodala: „Takvi su bili moji doživljaji.“

Gerhard Prause "DREISSIGER"