DRUGI DEO
I
I
Yonville-l'Abbaye (nazvan tako po negdašnjoj kapucinskoj opatiji od koje više nema čak ni ruševina) trgovište je, osam milja udaljeno od Rouena, između ceste za Abbeville i ceste prema Beauvaisu, u dnu doline koju natapa Rieule, rečica što utiče u Andellu, prethodno pokrećući tri mlina nadomak svojemu ušću, te u kojoj ima nešto pastrva koje dečaci nedeljom iz zabave hvataju na udicu. Kod Boissère se skreće s glavne ceste i ravno nastavlja do vrha obronka Leux odakle puca pogled na dolinu. Rečica što njome protiče pretvara je takoreći u dva predela potpuno različita izgleda: sve što se nalazi na levoj strani, to su livade, a sve što je na desnoj, obrađena zemlja. Livade se pružaju pod vencem niskih brežuljaka pa se straga spajaju s pašnjacima u Brayu, dok se prema istoku ravnica, blago se uzdižući, sve više širi, a zlatna joj se žitna polja protežu unedogled. Voda što teče uz travnati rub belom prugom razdvaja boju zelenih polja od boje izoranih brazdi, pa celi kraj nalikuje na velik raširen ogrtač s ovratnikom od zelena baršuna, obrubljenim srebrnom vrpcom.
Daleko na obzoru, kada stignete na vrh, pred vama se ocrtavaju hrastovi argejske šume, a uz njih i strmi obronci brežuljka Saint-Jean, od vrha do podnožja izbrazdani nejednakim crvenim prugama; to su tragovi kiša, a boja opeke što u tankim nitima preseca sivu boju brda potiče od brojnih izvora bogatih gvožđem koji se izlivaju po okolnom kraju.
Nalazimo se ovde na tromeđi Normandije, Pikardije i Île-de-Francea, u mešanom kraju gdje jezik nema naglaska, baš kao što ni predeo nema značaja. Tu se pravi najlošiji nefšatelski sir u celom okrugu, a s druge se strane skupo baviti poljodelstvom, jer treba mnogo gnojiva da se pognoji rastresita zemlja puna peska i šljunka.
Do 1835. uopšte nije bilo prohodne ceste za Yonville, no u to je doba izgrađen međuopštinski put koji povezuje cestu prema Abbevilleu s cestom za Amiens, a kojim se kadšto služe vozari što iz Rouena idu prema Flandriji. Međutim, Yonville-l'Abbaye nije nimalo napredovao usprkos novim cestovnim izlazima. Umesto da se unapređuje zemljoradnja, još uviek svi ustraju na pašnjacima, pa ma koliko da su izgubili na vrednosti, a tromo trgovište, odvajajući se od ravnice, i dalje se prirodno širi prema reci. Primjećuje se iz daljine, ispruženo duž obale, poput kravara što se posle jela odmara kraj vode.
Podno obronka, posle mosta, počinje drvored zasađen mladim jasikama koji vas vodi ravno do prvih kuća u mestu. Ograđene su živicama, usred dvorišta koja su puna raštrkanih zgrada, vinskih leskova, kolnica i pecara, razasutih pod krošnjatim stablima o čijem granju vise obešene lestve, motke ili kose. Škopeni se krovovi, poput krznenih kapa nabijenih na oči, spuštaju gotovo do trećine niskih prozora na čijim se grubim izbočenim staklima po sredini nalazi čvor nalik na dno boce. Na ožbukani zid koji dijagonalno presecaju crne grede kadšto se naslanja kržljava kruška, a pred vratima u prizemlju nalaze se podizne pregrade da spreče ulaz pilićima što na prag dolaze kljucati mrvice crnoga kruha namočena u jabukovaču. Dvorišta, međutim, postaju uža, kuće se sve više primiču jedna drugoj, a živice nestaju; snop paprati pod jednim se prozorom njiše na dršku od metle; tu je i kovačnica nekog potkivača, a uz nju kolarska radionica pred kojom stoje dvoja-troja nova kola što zakrčuju cestu. Potom se kroz rešetkastu ogradu, ukazuje bela kuća, a pred njom okrugla tratina koju krasi kip Amora s prstom na ustima; s obe strane vanjskih stuba stoji po jedna vaza od levana gvožđa; na vratima blista ploča s grbom; to je beležnikova kuća, najlepša u celom kraju.
Crkva je na drugoj strani ulice, dvadesetak koraka dalje, na početku trga. Maleno groblje oko nje, ograđeno zidom do visine struka, tako je ispunjeno grobovima da stare kamene ploče, izravnane s tlom, tvore neprekinut pločnik po kojemu je trava sama iscrtala pravilne zelene četvorine. Crkva je obnovljena još tokom poslednjih godina vladavine Karla X. Drveni svod odozgo počinje trunuti pa tu i tamo na modroj boji ima crnih rupa. Iznad vrata gde bi trebale stajati orgulje nalazi se galerija za mušku pastvu, sa zavojitim stubama koje pod klompama odzvanjaju.
Danje svetlo, prodirući kroz prozore od jednobojna stakla, koso obasjava klupe poredane postrance duž zida, a na njih je radi udobnosti tu i tamo čavlima pričvršćena rogožina nad kojom su velikim slovima ispisane reči: »Klupa gospodina Toga-i-Toga.« Malo dalje, na mestu gde se lađa sužava, ispovedaonica stoji nasuprot Devičinu kipiću u satenskoj haljini i s koprenom od tila posutom srebrnim zvezdama, a obraza narumenjenih kao u kakva kumira s otočja Sandwich ; napokon, kopijom Svete Obitelji, darom ministra unutrašnjih poslova što se između četiri svećnjaka izdiže nad glavnim oltarom, u dnu završava pogled. Jelove klupe pred glavnim oltarom ostale su neofarbane.
Tržnica, toačnije, nadstrešnica od crepa podignuta na dvadesetak stupova, sama zauzima otprilike polovicu glavnoga trga u Yonvilleu. Opštinska zgrada, sagrađena prema nacrtima pariškog arhitekta, i to kao svojevrstan grčki hram, nalazi se na uglu ulice, do apotekarove kuće. U prizemlju joj se nalaze tri jonska stupa, na prvome je katu polukružna galerija, a završava zabatom što ga ispunja galski petao – jednom se nogom oslonio o Ustavnu povelju, a u drugoj drži vagu pravde. No, u oči najviše upada apoteka gospodina Homaisa, preko puta gostionice Zlatni lav!
Uveče, posebno kada se upali petrolejska svetiljka i kada crvene i zelene bočice koje joj krase izlog daleko na tlo bace dva različito obojena svetla, tada se kroz njih, kao u bengalskoj vatri, nazire apotekarova senka nalakćena na pult. Kuća mu je odozgo do dole oblepljena natpisima ispisanim kosim, okruglim i štampanim slovima: »Voda iz Vichyja, Seltza i Barègesa, sirupi za čišćenje, Raspailev lek, arapski rakau, Darcetove pastille, Regnaultova pasta, zavoji, kupke, lekovite čokoladice, itd.« Na natpisnoj ploči koja se pruža celom dužinom apoteke stoje zlatna slova: Homaisova apoteka . U dnu se apoteke, iza velike vage pričvršćene na pult, reč laboratorij proteže iznad ostakljenih vrata na kojima se na polovini visine još jednom ponavlja Homais, zlatnim slovima na crnoj pozadini.
Nakon ovoga se u Yonvilleu nema više što videti. Ulica, jedna jedina, dugačka koliko puškomet i obrubljena s nekoliko dućana, naglo završava na zavoju ceste. Ostavite li je s desne strane i krenete podnožjem obronka Saint-Jean, ubrzo ćete stići do groblja. U doba kolere, da se proširi groblje, srušen je jedan deo zida i kupljena tri jutra zemlje odmah kraj njega, no celi je taj novi deo gotovo nenapučen, a grobovi se kao i nekoć gomilaju oko ulaza. Čuvar, koji je u isti mah i grobar i crkvenjak te tako vuče dvostruku dobit od mrtvaca iz svoje župe, iskoristio je prazno zemljište da na njemu zasadi krompir.
Iz godine u godinu, međutim, polje mu se smanjuje, a kada iznenada izbije kakva zaraza, ne zna bi li se radovao smrtnim slučajevima ili tugovao zbog tolikih pokopa.
– Vi se hranite leševima, Lestiboudois! – najzad mu jednoga dana reče gospodin sveštenik
Ta ga nemila primedba natera da se zamisli; na neko ga vreme zadrža, no danas i dalje uzgaja svoje »kompire« te čak drsko tvrdi da same od sebe niču.
Od događaja koje ovde kanimo ispripovediti u Yonvilleu se doista ništa nije promenilo. Limena se trobojnica još uvek okreće na vrhu crkvenog zvonika, na vetru dućan trgovca pomodnom robom i sada maše dvema pamučnim vrpcama, apotekarovi zameci, poput komada bele gube, sve više trunu u mutnom alkoholu, a iznad gostioničkih glavnih vrata ostareli zlatni lav, izgubivši boju od kiša, još uvek prolaznicima pokazuje kovrče kao u kudrova.
One večeri kada su supruzi Bovary imali stići u Yonville, gospođa udova Lefrançois, vlasnica te gostionice, beše u tolikom poslu da su je, dok je premetala lonce, oblevale krupne kapi znoja. Sutradan u trgovištu beše sajmeni dan. Valjalo je unapred narezati meso, očistiti piliće, skuhati juhu i kavu. Osim toga, trebalo je spraviti obroke za stalne goste, te za lekara, njegovu ženu i njihovu služavku; soba za biljar odjekivaše od gromoglasnog smeha; trojica su mlinara u maloj blagovaonici zvala da im se donese rakije; drvo je plamtelo, žeravica pucketala, a na dugačkom kuhinjskom stolu uzdizahu se, među sirovim ovčjim četvrtinama. gomile tanjira što podrhtavahu od udaraca po panju
na kojem se seckao spanać. Iz dvorišta za živad čula se krika peradi za kojom je služavka trčala da joj zavrne vratom.
Čovek u zelenim kožnim papučama, malčice boginjav i u baršunastoj kapici sa zlatnom kićankom, grejaše leđa naslonivši se na ognjište. Lice mu izražavaše isključivo zadovoljstvo samim sobom, a činilo se da život prihvata jednako smireno kao i češljugar što mu je iznad glave visio u krletki od vrbova pruća: beše to apotekar.
– Artémise! – vikaše gostioničarka. – Nakidaj pruća, napuni vrčeve, donesi rakije, daj se požuri! Da bar znam kakve ću poslastice ponuditi društvu koje očekujete! Bože mili, otpremnici opet dižu galamu u sobi za biljar! A kola su ostavili pred glavnim vratima! Kad Lastavica stigne, još će ih razbiti! Zovi Polytea neka ih makne u stranu!... Ma, čujte, gospodine Homais, od jutros su odigrali bar petnaest partija i popili osam vrčeva jabukovače... Još će mi i sukno poderati – nastavljaše, izdaleka ih promatrajući s penjačom u ruci.
– Ne bi to bilo veliko zlo – odgovori gospodin Homais – kupili biste drugi!
– Drugi biljar! – uskliknu udovica.
– Pa kad se ovaj raspada, gospođo Lefrançois. Ponavljam vam, vi ništa za sebe ne poduzimate, ama baš ništa! A osim toga, pravi ljubitelji sada hoće manje rupe i teške štapove. Ne igra se više na kuglice; sve se promenilo. Treba ići u korak s vremenom! Pogledajte, recimo Telliera...
Krčmarica se zajapuri od besa. Apotekar dodade:
– Rekli vi što mu drago, njegov je biljar lepši od vašega, a to što se, na primer, setio prirediti patriotsko takmičenje u korist Poljske ili za poplavljene u Lyonu...
– Ne bojimo se mi takvih propalica kao Tellier! – prekide ga gostioničarka sležući širokim ramenima.
– Ma dajte, gospodine Homais, dok god bude Zlatnog lava, ljudi će dolaziti ovamo. Tȁ nismo ni mi bez prebijene pare! A za razliku od nas, Francusku kafanu jednog lepog dana videćete zatvorenu i s krasnim oglasom na prozorskim kapcima... D promenim biljar! – nastavljaše ona govoreći sama sa sobom. – Taj biljar koji mi tako zgodno dođe za slaganje veša i na koji sam za vreme lova smestila na spavanje čak šestoricu putnika!... Ama, gde je onaj sporiš od Hiverta?
– Čekate li na njega da poslužite večeru? – zapita apotekar.
– Na njega? A što onda s gospodinom Binetom? Tačno u šest videćete ga na vratima, jer mu u tačnosti na svietu nema ravna. Uvek hoće baš svoje mesto u maloj blagovaonici! Pre bi umro nego večerao sedeći negde drugde! I kako je izbirljiv u jelu! I kako zanoveta zbog jabukovače! A ne kao gospodin Léon: taj ponekad dolazi u sedam pa čak i u pola osam! A i ne gleda šta jede. Krasan mladić. Nikada ne podiže glas.
– Eto, vidite, u tome vam je razlika između obrazovana čoveka i bivšega karabinjera koji je postao ubirač poreza.
Odbi šest sati. Uđe Binet.
Beše odeven u plavi jahaći kaput koji mu sam po sebi ravno padaše niz mršavo telo, a ispod podignuta štitnika na kožnoj kapi s naušnjacima, uzicom privezanim navrh glave, provirivaše ćelavo čelo spljošteno od redovitoga nošenja kacige. Na sebi je imao prsluk od crnoga sukna, kruti ovratnik, sive hlače, a u svako doba godine, i dobro ulaštene čizme na kojima behu dve usporedne izbočine nastale zbog preterano velikih nožnih palaca. Nijedna mu dlačica nije stršala iz plave brade koja mu, prateći obris vilice, poput ruba na cvetnoj lehi, uokviravaše duguljasto uvelo lice na kojemu oči behu sitne, a nos orlovski. Beše vešt u svim igrama na karte i dobar lovac, a imao je i lep rukopis. Kod
kuće je pak imao tokarsku klupu na kojoj je iz razonode izrađivao kolute za ubruse kojima je pretrpao kuću, ljubomorno poput umetnika i sebično poput buržuja.
Pođe prema maloj blagovaonici, no najpre je odande trebalo otpraviti ona tri mlinara, pa Binet, celo vreme dok su za nj prostirali stol, ostade ćutke na svojem mestu, pokraj peći; potom, kao i obično, zatvori za sobom vrata i skide kapu.
– Tome se jezik zbilja neće izlizati od uljudna pozdrava! – reče apotekar čim ostade nasamo s gostioničarkom.
– On i inače malo govori – odgovori ona. – Prošle nedelje došla su ovamo dva putujuća trgovca suknom, duhoviti momci koji su nam uveče pripovedali toliko šala da sam ja plakala od smeha, a on, on vam je samo sedeo i ćutao kao riba.
– Da – reče apotekar – nema u njega mašte, nema duhovitosti, ništa od onoga što čini društvena čoveka!
– Ipak kažu da mu ne ide loše – suprotstavi se gostioničarka.
– Da mu ne ide loše! – otpovrnu gospodin Homais. – Njemu da ne ide loše? U njegovu poslu, lako moguće – dodade mirnijim tonom.
Pa nastavi:
– Ah! Da jedan trgovac koji ima značajne veze, jedan pravnik, lekar ili apotekar od prevelike zadubljenosti u posao postanu ćudljivi, pa čak i mrgodni, to razumem. U istoriji se navodi bezbroj takvih priča! No, takvi ljudi bar o nečemu razmišljaju. Evo, na primer, ja: koliko mi se puta dogodilo da sam tražio pero po pisaćem stolu, kada sam hteo da ispišem neku etiketu, a onda bih napokon otkrio da sam ga zataknuo za uvo!
Međutim, gospođa Lefrançois iziđe na prag da vidi stiže li Lastavica. Najednom se strese. U crno odeven čovek nenadano uđe u kuhinju. Pri poslednjem svetlu sutona razaznavaše mu se crveno lice i atletski građeno telo.
– Čime vam mogu služiti, gospodine svešteniče? – zapita gostioničarka dohvaćajući s kamina jedan od bakrenih svećnjaka što behu onde poredani s utaknutim svećama. – Hoćete li nešto popiti? Prst likera od ribiza, čašu vina?
Duhovnik vrlo uljudno odbi. Bio je pošao po kišobran što ga neki dan beše zaboravio u samostanu u Ernemontu pa, zamolivši gospođu Lefrançois da mu ga tokom večeri pošalj u crkvu , izađe i zaputi se u crkvu gde je zvonilo za Pozdravljenje.
Kada se na trgu više nije čuo zvuk njegovih cipela, apotekar napomenu da je njegovo maloprijašnje vladanje veoma nedolično. To što je odbio okrepu, čini mu se najgnusnijim licemerstvom; svi popovi umeju itekako potegnuti kad ih niko ne vidi i trude se vratiti vreme desetine.
Gostioničarka uze braniti sveštenika. .
– Uostalom, on bi četvoricu takvih kao što ste vi sredio levom rukom. Prošle godine pomagao je našim ljudima da spreme slamu; nosio je po šest snopova najednom, toliko je jak!
– Krasno! – reče apotekar. – I sada ti pošalji kćer na ispoved takvoj ljudini! Da sam ja vlast, odredio bih da se popovima jednom mesečno pušta krv. Da, gospođo Lefrançois, po jedna poštena flebotomija svakog meseca u korist javnoga reda i mira!
– Ćutite, gospodine Homais! Vi ste bezbožnik! Vi nemate vere!
Apotekar odgovori:
– Imam ja veru, vlastitu veru, a imam je čak i više nego svi oni sa svojim svetačkim glumatanjem i sleparijama! Naprotiv, ja se Bogu klanjam! Verujem u Najviše Biće, u jednoga Stvoritelja, ko god to bio, koji nas je postavio na ovaj svet da ovde obavljamo građanske i očinske dužnosti, ali nije mi potrebno da u crkvi ljubim srebrno posuđe i novcem iz vlastitog džepa tovim gomilu lakrdijaša koji se hrane bolje od nas! Boga možemo poštovati i u šumi, u polju ili čak promatrajući nebeski svod, kao naši stari. Moj Bog, to je bog Sokratov, Franklinov i Bérangerov! Ja sam za Veroispovest savojskog vikara i za besmrtna načela iz '89. godine! Zato ne prihvatam Boga kao čičicu koji sa štapom u ruci šetucka po nebeskom vrtu, vlastite prijatelje trpa u kitovu utrobu, umire vapeći i uskrsava posle tri dana: sve je to samo po sebi besmisleno, a uostalom, i protivno svim fizikalnim zakonima, što nam ujedno dokazuje i da su popovi uvek čamili u sramotnom neznanju u koje nastoje za sobom povući i sve druge ljude.
Apotekar zaćuta tražeći očima slušaoce oko sebe, jer u svojem žaru načas beše pomislio da se nalazi usred opštinskog veća. No, gostioničarka ga više i ne slušaše: ćulila je uho osluškujući štropot iz daljine. Začu se kloparanje kočije pomešano sa zveketom olabavljenih potkova što udarahu o zemlju i napokon se Lastavica zaustavi pred vratima.
Beše to žuti sanduk na dva velika kotača koji, dopirući do visine platnenoga krova, zaklanjahu putnicima pogled na cestu i prskahu ih blatom po ramenima. Kada bi kočija bila zatvorena, malena okna na uskim prozorčićima podrhtavahu u svojem okviru, a na njima se tu i tamo, u sloju stare prašine koju ni olujne kiše ne uspevahu isprati, zadržavahu blatne mrlje. U taj sanduk behu upregnuta tri konja, od kojih prednjak beše pred rudom, a kada se vozilo spuštalo niz padine, dnom je dodirivalo tlo i poskakivalo.
Nekoliko građana Yonvillea stiže na trg: svi su govorili u isti mah, pitali za novosti, tražili objašnjenja i košare s ribom: Hivert nije znao kome bi pre odgovorio. On je u gradu obavljao poslove za meštane. Išao je po dućanima, stolaru donosio svitke kože, potkivaču raznorazno gvožđe, gospodarici bačvicu sa sleđevima, šešire od kitničarke, umetke za kosu od vlasuljara, pa je na povratku duž puta delio omote koje je, stojeći na sedalu i vičući što ga grlo nosi, bacao preko ograda, dok su mu konji sami išli napred.
Putem ga beše zadržala jedna nezgoda: hrtica je gospođe Bovary pobegla preko polja. Dobrih su je četvrt sata zviždanjem dozivali. Hivert se čak beše vratio pola milje natrag, u svakom času verujući da je vidi, no valjalo je nastaviti put. Emma se beše rasplakala, uzrujala, optužila Charlesa za nesreću. Gospodin Lheureux, trgovac suknom, koji se s njima vozio u kočiji, beše je pokušao utešiti mnoštvom primera o izgubljenim psima koji su nakon dugih godina prepoznali svojega gospodara. Priča se tako o psu, govorio je, koji se iz Carigrada vratio kući u Pariz. Drugi je pak prekim putem prešao pedeset milja i preplivao četiri reke, a i njegov je otac imao kudrova koji mu je nakon
dvanaest godina izbivanja jedne večeri, kada je išao u grad na jelo, na ulici skočio na leđa.
II
Emma siđe prva, za njom Félicité, gospodin Lheureux i neka dojilja, a Charlesa moradoše probuditi u uglu gde, čim je pala noć, beše čvrsto zaspao.
Pojavi se Homais; izrazi duboko poštovanje gospođi, a gospodinu uputi uljudne pozdrave, reče da mu je posebno drago što im je mogao učiniti poneku uslugu te srdačno doda da se bio slobodan sam pozvati, jer mu je žena ionako odsutna.
Gospođa Bovary, kada uđe u kuhinju, približi se ognjištu. S dva prsta uhvati haljinu u visini kolena pa, zadigavši je tako do gležnja, pruži prema vatri, iznad janjećeg buta što se okretaše na vatri, nogu obuvenu u crnu čizmicu. Plamen je u potpunosti obasjavaše prodirući oštrim svetlom kroz tkanje haljine, glatke pore na beloj koži pa čak i kroz veđe na očima kojima bi od vremena do vremena trepnula. Veliki bi crveni trak preleteo preko nje kad god bi zapuh vetra prodro kroz odškrinuta vrata.
S druge strane ognjišta ćuteći je promatraše plavokos mladić. Budući da se silno dosađivao u Yonvilleu gde je kod beležnika Guillaumina radio kao pisar, gospodin Léon Dupuis (beše to onaj drugi stalni gost u Zlatnom lavu) često je odgađao dolazak na večeru nadajući se da će u gostionicu navratiti kakav putnik s kojim b tokom večeri mogao pročavrljati. U dane kada bi ranije završio s poslom, morao je, jer nije znao što bi drugo sa sobom, doći točno na vreme i od supe pa do sira u četiri oka podnositi Bineta. Zato je s radošću prihvatio gostioničarkin predlog da večera u društvu s novim gostima pa svi pređoše u veliku blagovaonicu gde gospođa Lefrançois beše dala svečano postaviti sto za četvoro.
Homais zamoli za dopuštenje da grčku kapu ostavi na glavi, zbog straha od korize. Potom će, okrenuvši se svojoj susedi:
– Gospođa je nesumnjivo malo umorna? Čovek se tako strašno drnda u toj našoj Lastavici!
– Istina – odgovori Emma – ali meni takve smetnje ne padaju teško, volim ići s mesta na mesto.
– Tako je dosadno – uzdahnu pisar – živeti prikovan na jednom te istom mestu!
– Kad biste kao ja – reče Charles – neprestano morali da sedite na konju...
– No – nastavi Léon obraćajući se gospođi Bovary – ništa nije ugodnije od toga, čini mi se, samo ako to čovek može – dodade.
– Uostalom – govoraše apotekar – obavljanje službe lekara nije previše naporno u našim krajevima, jer stanje cesta kod nas omogućavaju upotrebu kola, a uopšteno je i dosta dobro plaćeno, jer su poljoprivrednici imućni. Imamo ovde u zdravstvenom pogledu, osim uobičajenih slučajeva kao što su crevna upala, bronhitis, žučne tegobe itd., od vremena do vremena i pokoji slučaj intermitentne groznice u doba žetve, no sve u svemu, malo ozbiljnih slučajeva, ništa posebno, osim mnogo oboljenja od gušavosti, čemu su nesumnjivo razlog žaljenja vredne zdravstvene prilike po našim seljačkim stanovima. Ah! Naići ćete na mnoge predrasude koje ćete morati suzbijati, gospodine Bovary, na mnoge tvrdoglavo ukorenjene stavove s kojima će se danomice suočavati svi napori vaše nauke, jer se ljudi još uvek radije oslanjaju na devetnice, svete moći i sveštenika, umesto da posve naravno dođu k lekaru ili apotekaru. Klima, ipak, nije uopšte loša, pa čak u opštini imamo i nekoliko devedesetogodišnjaka. Toplomer se (prema mojim promatranjima) zimi spušta do četiri stepena, a usred leta dosegne dvadeset i pet, najviše trideset centigrada, što znači maksimum od dvadeset i četiri Réaumura ili, ako vam je draže, pedeset i četiri Fahrenheita (po engleskoj meri), ne više! I doista, od severnih vetrova štiti nas s jedne strane šuma u Argueilu, a s druge nas od zapadnih štiti obronak Saint-Jean, a ova se vrućina, međutim, koja bi zbog vodene pare što se diže iz reke i zbog značajnog broja stoke na pašnjacima od koje se, kao što znate, isparuje mnogo amonijaka, što će reći, dušika, vodika i kiseonika (ne, samo dušika i vodonika), te koja bi, izvlačeći humus iz zemlje, mešajući sva ta različita isparivanja, povezujući ih, da tako kažem, u svojevrstan snop i spajajući se sama od sebe s elektricitetom raširenim u zraku, kada ga ima, s vremenom mogla, kao u tropskim krajevima, izazvati kužna isparivanja... ta se vrućina, kažem, ublažava upravo s one strane s koje dolazi, odnosno, bolje rečeno, s koje bi trebala dolaziti, to jest s južne strane, i to zahvaljujući jugoistočnim vetrovima koji, i sami se od sebe rashladivši prolazeći iznad Seine, do nas ponekad iznenada stižu, kao povetarci iz Rusije!
– Imate li u okolici bar kakvih mesta za šetnju? – nastavljaše gospođa Bovary obraćajući se mladiću.
– O, jako malo – odgovori on. – Postoji jedno mesto koje zovu Pašnjak, na vrhu obronka, uz rub šume. Ponekad nedeljom odem onamo pa ostanem tako s knjigom u ruci i gledam zalazak sunca.
– Meni ništa nije divnije od sunčeva zalaska – prihvati ona – posebno na morskoj obali.
– Oh! Obožavam more – reče gospodin Léon.
– A zatim, ne čini li vam se – uzvrati gospođa Bovary – da duh slobodnije lebdi po onom bezgraničnom prostranstvu, da vam njegovo promatranje uzdiže dušu i ispunja vas mislima o beskraju, o savršenstvu?
– Isto je tako i s gorskim pejsažem – preuze Léon. – Imam rođaka koji je lani putovao po Švajcarskoj pa mi je govorio kako je nemoguće i zamisliti poetičnost tamošnjih jezera, čar slapova, veličajnost ledenjaka. Tamo se kraj brzaca viđaju borovi neverojatne veličine, kolibe nagnute nad ponorima, a na hiljadu stopa ispod vas, kada se raziđu oblaci, i cele doline. Takvi prizori moraju svakoga oduševiti, skloniti na molitvu, na ushićenje! Zato se više i ne čudim onome slavnom muzičaru koji je, da bi što više potaknuo vlastitu maštu, običavao svirati na klaviru pred kakvim veličanstvenim predelom.
– Bavite se muzikom? – zapita ona.
– Ne, ali je silno volim – odgovori on.
– Ah, ne slušajte ga, gospođo Bovary – prekide ih Homais naginjući se nad tanjir – to je puka skromnost. Nemojte tako, dragi moj! Eh, neki dan u svojoj sobi pevali ste Anđel čuvara da je to bila prava divota. Slušao sam vas iz laboratorija, izvodili ste to kao rođeni umetnik.
Léon, naime, stanovaše u apotekarovoj kući gde je na drugom spratu imao sobicu što je gledala na trg. On porumenje na ovu stanodavčevu pohvalu, no Homais se već beše okrenuo prema lekaru te mu stao redom nabrajati najvažnije stanovnike u Yonvilleu. Pripovedao je razne zgode, davao obaveštenja. Ne zna se tačno kolik je beležnikov imetak, a tu je i kuća Tuvache koja stalno nešto izvodi...
Ema nastavi:
– A koju muziku najviše volite?
– Oh, nemačku, ona vas potiče na sanjarenje.
– Poznajete li Talijane?
– Još ne, ali ću ih videti iduće godine kada odem da živim u Pariz da dovršim studije prava.
– Kao što sam imao čast – reče lapotekar – spomenuti vašem gospodinu suprugu, u vezi sa sirotim Yanodom koji je onako pobegao, zahvaljujući ludostima u koje se upustio, uživaćete u jednoj od najudobnijih kuća u Yonvilleu. Za lekara su posebno zgodna vrata koja vode u prolaz, pa kroz njih možete ući i izići a da vas niko ne vidi. Inače, opskrbljena je svime što je kućanstvu potrebno: praonica, kuhinja sa smočnicom, primaća soba, spremnica za voće, itd. Taj veseljak nije gledao na trošak! Dao je sebi na kraju vrta, kraj vode, podići senicu samo zato da onde leti pije pivo, a ako se gospođa zanima za vrtlarstvo, moći će...
– Time se moja žena uopćštee ne bavi – reče Charles. – Draže joj je, premda joj se kretanje preporučuje, stalno se zadržavati u sobi i čitati.
– Baš kao i ja – odvrati Léon. – Zaista, ima li što lepše nego se uveče s knjigom smestiti uz vatru, dok vetar udara o okna, a svetiljka gori?...
– Baš tako – reče Emma uprevši u nj širom otvorene krupne crne oči.
– Ni na što ne mislite – nastavljaše on – a sati prolaze. Ne mičete se s mesta, a šećete po zemljama za koje verujete da su pred vama, dok vam se misao isprepleće sa zamišljanjem i poigrava se s pojedinostima ili sledi nit zbivanja. Stapa se s likovima pa vam se čini da pod njihovom odećom kuca vaše srce.
– Istina, prava istina! – govoraše ona.
– Jeli vam se ikada dogodilo – prihvati Léon – da u nekoj knjizi naiđete na nejasnu pomisao na koju ste već i sami nadošli, na neku mutnu sliku koja vam se vraća iz daljine, i to kao potpuni izraz vaših najtananijih osećaja?
– Doživela sam to – odgovori ona.
– Upravo zbog toga – reče on – toliko volim pesnike. Nalazim da su stihovi nežniji od proze i da nad njima daleko lakše zaplačemo.
– S vremenom stihovi ipak zamaraju – prihvati Emma. – Sada, naprotiv, obožavam pripovetke
koje se čitaju bez predaha, od kojih vas obuzima strah. Mrzim obične junake i umerene osećaje, kakvih ima u naravi.
– Zapravo – primeti pisar – ta se dela obraćaju srcu pa, čini mi se, odstupaju od pravoga cilja umetnosti. Tako je slatko kada se usred životnih razočaranja možeš u mislima uneti u plemenite likove, čista osećanja i sretne prizore. Meni je to, dok živim ovde, daleko od sveta, jedina razonoda, a Yonville pruža tako malo drugih mogućnosti!
– Kao i Tostes, nesumnjivo – prihvati Emma. – Zato sam uvek i bila upisana u kakvoj biblioteci.
– Ako mi gospođa hoće učiniti čast da se njome posluži – reče apotekar koji je čuo poslednje reči – stavljam joj na raspolaganje biblioteku sastavljenu od najboljih pisaca: Voltairea, Rousseaua, Delillea,Waltera Scotta, časopisa Echo des feuilletons, itd., a usto primam i razne periodične listove, među kojima svaki dan i Fanal de Rouen, jer uživam povlasticu da budem njegov dopisnik za okruge Buchy, Forges, Neufchâtel, Yonville i okolicu.
Za stolom su sedeli već dva i po sata, jer je služavka Artémise, leno vukući krpene papuče po podnim pločicama, tanjire donosila jedan po jedan, sve zaboravljala, nije slušala što bi joj se reklo i neprestano ostavljala odškrinuta vrata sobe za biljar koja krajem kvake udarahu o zid.
I ne primetivši, Léon u žaru razgovora beše stavio nogu na prečku stolca na kojem je sedila gospođa Bovary. Ona je oko vrata nosila malenu svilenu kravatu od modre svile koja joj poput tvrde ogrlice uspravno pridržavaše sitno nabran batisteni ovratnik pa joj, kako bi već pokrenula glavu, donji deo lica uranjao u tanku tkaninu ili se ljupko pomaljao iz nje. I tako se njih dvoje, dok Charles i apotekar o nečemu razglabahu, upustiše u jedan od onih neodređenih razgovora u kojima vas slučajnost pojedinih rečenica uvek dovodi do čvrstoga središta uzajamne naklonosti. Predstave u Parizu, naslove romana, nove četvorke i svet koji ne poznavahu, Tostes u kojem je ona pre živela, Yonville u kojemu sada behu, sve to razmatrahu, o svemu razgovarahu, sve do kraja večere.
Kada ih poslužiše kafom, Félicité ode pripremiti sobu u novoj kući, a gosti uskoro potom ustadoše. Gospođa Lefrançois već spavaše pokraj zapretane vatre, a stajski momak sa svetiljkom u ruci čekaše da gospodina i gospođu Bovary otprati kući. Crvena mu kosa beše puna slamčica i šepao je na levu nogu. U drugu ruku uze kišobran gospodina sveštenika pa svi krenuše.
Trgovište je spavalo. Stupovi na tržnici bacahu dugačke senke. Zemlja beše posve siva, kao usred letne noći.
No, kako se kuća lekara nalazila na pedeset koraka od gostionice, moradoše gotovo odmah zaželeti laku noć jedni drugima i društvo se rasprši.
Emma već u predvorju oseti kako joj hladnoća žbuke, poput vlažna platna, pada na ramena. Zidovi behu sveže obeljeni, a drvene stepenice škripahu pod nogama. U spavaćoj sobi na prvom spratu kroz prozore bez zastora prodiraše beličasto svetlo. Nazirahu se vrhovi drveća, a malo dalje livada, napola utonula u maglu što se na mesečini dizala prateći tok reke. Usred odaje behu nabacane ladice iz komode, boce, nosači za zavese, pozlaćene šipke, a uz njih strunjače po stolcima i po podu činije za vodu, jer su ona dvojica što behu prenela pokućstvo sve ostavila samo tako, u neredu.
Beše joj to četvrti put da polazi na počinak na nepoznatu mestu. Prvi je put to bilo na dan ulaska u samostan, drugi put kada je stigla u Tostes, treći u Vaubyessardu, a četvrti ovde, a svaki put bilo joj je kao da ulazi u novo razdoblje u životu. Nije verovala da se stvari mogu na različitim mestima predočavati kao iste pa, budući da je deo koji je do sada proživela bio loš, nesumnjivo će ono što joj preostaje da prođe biti bolje.
III
Sutradan nakon buđenja opazi pisara na trgu. Bila je u jutarnjoj haljini. On podiže glavu i pozdravi je. Ona se kratko nakloni i zatvori prozor.Léon celoga dana čekaše da dođe šest sati uvečer: no, ušavši u gostionicu, za stolom nađe samo gospodina Bineta.
Sinoćnja večera beše za nj značajan događaj; nikada dotada nije puna dva sata razgovarao s nekom gospođom. Tȁ kako joj je uspeo, i to onako biranim jezikom, izložiti toliko toga što ranije ne bi bio kadar tako lepo izraziti? Obično beše stidljiv i pokazivaše onu suzdržanost u kojoj u isti mah ima i čednosti i himbe. U Yonvilleu se o njemu držalo da mu je vladanje na mestu. Slušao je rasuđivanja zrelih ljudi i nimalo se nije činio zanesen politikom, što je retkost za mlada čoveka. Usto beše višestruko nadaren, slikao je akvarele, znao čitati note, a posle večere rado se bavio književnošću, onda kada se nije kartao. Gospodin Homais cenio ga je zbog obrazovanosti, gospođa Homais volela zbog uslužnosti; naime, često je u vrt izvodio male Homaisove, večno musava derišta, veoma
loše odgojena i ponešto limfatična, kao i njihova mati. Skrb za njih beše, osim služavki, poverena i Justinu, apotekarovom šegrtu i sinu daljega rođaka gospodina Homaisa, kojega iz samilosti behu uzeli u kuću i koji je tu ujedno bio i sluga.
Apotekar se pokaza kao najbolji sused. Dade gospođi Bovary obaveštenja o dobavljačima, posebno posla po svojega trgovca jabukovačom, sam okuša piće i pripazi da se u podrumu bačva smesti kako valja, objasni na koji način treba postupiti pri nabavci jeftinog maslaca i nagodi se s Lestiboudoisom, crkvenjakom koji uz crkvenjačke i pogrebničke poslove uređivaše i glavne vrtove u Yonvilleu, po satu ili za celu godinu, kako je kome odgovaralo.
Nije samo potreba da se bavi drugima terala apotekara na tako preterano uslužnu srdačnost, stajaše iza toga i neki naum.
On beše počinio prekršaj prema članku 1, zakona od 19. vantoza iz XI. godine, kojim se zabranjuje bavljenje medicinom svakome ko za to nema diplome, tako da je temeljem potajnih prijava Homais pozvan u Rouen, pred kraljevskoga državnog tužioca, u njegov lični kabinet. Visoki ga službenik primi stojeći, u talaru, s hermelinom preko ramena i sudačkom kapom na glavi. Bilo je jutro, pre početka sudbenih postupaka. S hodnika se čulo gde prolaze teške oružničke čizme i kao neki udaljeni zvek teških brava što se zaključavaju.
Apotekaru je tako zazvonilo u ušima da je poverovao kako će ga kap udariti; već naziraše podzemne tamnice, porodicu u suzama, apoteku prodanu, sve bočice razbacane te morade ući u kafanu i popiti čašicu ruma sa sodom da bi došao k sebi.
Malo-pomalo izblede sećanje na tu opomenu te on i dalje, kao i nekad, u sobici iza apoteke davaše bezazlene zdravstvene savete. No, načelnik mu to zameraše, kolege su mu zavideli, pa se valjalo svega bojati; vezati sitnim uslugama gospodina Bovaryja uza se, značilo je steći njegovu zahvalnost i sprečiti da kasnije, primeti li štogod, o tome progovori. Zato mu je Homais svakoga jutra donosio novine, a poslepodne često na tren ostavljao apoteku i odlazio lekaru na razgovor.
Charles beše natmuren: bolesnici nisu dolazili. Po cele je sate sedeo bez reči, odlazio spavati u ordinaciju ili gledao ženu nad švelom. Da se rastrese, uze po kući obavljati teške poslove te čak pokuša obojiti tavan ostatkom boje što su je soboslikari bili ostavili.
No, novčane su ga brige zaokupljale. Beše toliko potrošio za popravke u Tostesu, za gospođine haljine i selidbu da je celi miraz, više od tri hiljade talira, otišao u dve godine. Uz to, koliko je toga oštećeno ili izgubljeno prilikom prevoza iz Tostesa do Yonvillea, ne računajući sadrenog sveštenika koji se, skliznuvši s kola pri malo jačem trzaju, razbio u hiljadu komada na pločniku u Quincampoixu!
Ugodnija briga ubrzo ga zaokupi, naime, ženina trudnoća. Što se više približavaše dan porođaja, sve ju je nežnije voleo. Među njima se uspostavljaše drugačija telesna veza, te kao neki stalan osećaj složenijeg sjedinjenja. Kada bi izdaleka ugledao njezin tromi korak i meko zibanje njezina struka nad bokovima bez steznika, kada bi je, dok su sedeli nasuprot, do mile volje promatrao, a ona, sedeći umorno menjala položaj u naslonjaču, tada se u svojoj sreći ne bi mogao suzdržati: ustao bi, ljubio je, rukama joj prelazio po licu, nazivao je mamicom, hteo s njome zaplesati te, napola plačući, a napola se smejući, izgovarao svakojake umiljate šale što bi mu pale na um. Ushićivala ga je pomisao da je s
njome začeo dete. Ništa mu sada više nije nedostajalo. Poznavao je ljudski život sa svih strana i vedro sedao za njegovu trpezu.
Emma se isprva oseti silno iznenađenom, potom požele što pre da roditda bi saznala kako izgleda biti majka. No, kako nije mogla po želji trošiti, nabaviti zipku s ružičastim svilenim zavesicama i vezene dečje kapice, ona u trenutku ogorčenosti odustade od brige o opremi te sve odjednom naruči kod neke seoske švelje, bez biranja i pogađanja. Nije, dakle, uživala u pripremama u kojima se materinska nežnost pretapa u čežnju te je zato možda već od samoga početka nešto umanjilo njezinu ljubav. Međutim, kako je Charles kod svakoga obroka govorio o detešcu, poče uskoro i ona postojanije razmišljati o njemu.
Želela je sina: biće snažan i tamnokos, nazvat će ga Georges, a ta pomisao da će imati muško dete beše joj već unapred svojevrsna naknada za svu dotadašnju nemoć. Muškarac je barem slobodan; otvorene su mu sve strasti i sve zemlje, može prevladavati zapreke, dospeti i do najdaljih slasti. No, ženu nešto neprekidno sputava. U isti mah pokretna i povodljiva, ima protiv sebe slabost vlastite puti i zakonsku zavisnost. Volja joj, poput vrpcom pridržane koprene na šeširu, uzdrhti na svakom vetru; uvek je vuče kakva želja, uvek kakav obzir zadržava.
Emma se porodi jedne nedelje oko šest sati, o izlasku sunca.
– Devojčica! – reče Charles.
Emma okrenu glavu i onesvesti se.
Gotovo smesta dojuri gospođa Homais i poljubi je, baš kao i kuma Lefrançois iz Zlatnoga lava. Apotekar joj, kao obziran čovek, uputi samo nekoliko usputnih čestitaka, i to kroz odškrinuta vrata. Htede videti dete i nađe da je lepo razvijeno.
Za vreme oporavka sasvim je zaokupi traženje imena za kćer. Najpre razmotri sva imena s talijanskim nastavcima, kao Clara, Louisa, Amanda, Atala, prilično joj se sviđala Galsvinda, a još više Izolda ili Léocadie. Charles je želeo da dete nazovu po njegovoj majci, Emma se tomu protivila. Prođoše kalendar od početka do kraja te zapitaše za mišljenje i ljude izvan porodice.
– Gospodin Léon – govoraše apotekar – kad sam neki dan s njim o tome govorio, čudi se što niste odabrali ime Madelaine koje je sada izuzetno u modi. No, starija se gospođa Bovary ogorčeno usprotivi takvu grešnom imenu. Što se pak tiče gospodina Homaisa, njemu su posebno po volji bila sva imena koja podsećahu na kakva velikog čoveka, slavno delo ili plemenitu zamisao, te je u okviru toga sustava krstio i svoje četvoro dece. Tako Napoléon predstavljaše slavu, a Franklin slobodu, Irma beše možda ustupak romantizmu, ali je Athalie bila izraz poštovanja prema najbesmrtnijem delu francuske pozornice. Njegova filozofska uverenja, naime, nisu ometala njegov umetnički izbor, mislilac u njemu nije gušio osećajna čoveka; umeo je razlučiti jedno od drugoga, uzeti u obzir i maštu i fanatičnost. U toj je tragediji, primerice, kudio misli, ali se divio stilu, proklinjao je glavnu zamisao, ali je odobravao pojedinosti te gnevno napadao likove oduševljavajući se njihovim rečima. Kada bi čitao poznate delove, padao je u zanos, no kada bi pomislio kako popovi iz njih izvlače korist za svoje poslove, uhvatio bi ga očaj pa bi u zbrci osećaja u koju se zapleo bio najradije u isti mah s obe ruke ovenčao Racinea i na dobrih se četvrt sata upustio s njime u prepirku.
Napokon se Emma doseti kako je u dvorcu Vaubyessard čula markizu gde neku mladu ženu oslovljava kao Berthe pa tako izbor pade na to ime, a kako čiča Rouault nije mogao doći, zamoliše gospodina Homaisa da bude kum. On na dar donese sve same proizvode iz vlastite apoteke: šest kutija ušećerenih čičimaka, celu bocu rakaua, tri kutije mekih slatkiša od belog sljeza, a k tomu i šest štapića kandiranoga šećera koje beše pronašao u zidnom ormaru. Uveče posle obreda prirediše svečani obrok; nađe se tu i sveštenik; svi se zagriejaše. Gospodin Homais, kada na red dođoše likeri, započe pesmu Bog dobrih ljudi, gospodin Léon otpeva barkarolu, a starija gospođa Bovary, koja beše kuma, romancu iz doba Carstva. Najzad stari gospodin Bovary zatraži da dete donesu dole te
ga uze krstiti čašom šampanjca kojim ga odozgo polevaše po glavi. To izrugivanje prvome sakramentu izazva negodovanje opata Bournisiena; stariji mu Bovary odgovori navodom iz Rata između bogova; sveštenik htede da ode ; gospođe ga preklinjahu da ostane, Homais nastupi kao posrednik pa svi zajedno uspeše nagovoriti duhovnika koji opet sede i mirno s tanjirića dohvati napola ispijenu šoljicu kafe.
Stari gospodin Bovary ostade još mesec dana u Yonvilleu, gde zadivi stanovnike predivnom vojničkom kapom sa srebrnim vrpcama koju je nosio ujutro pušeći lulu na trgu. Kako mu beše navika piti i mnogo rakije, često je služavku slao k Zlatnome lavu da mu kupi bocu toga pića, što zapisivahu na sinovljev račun, a da bi namirisao svilene rupce, potroši svu zalihu snahine kolonjske vode.
Emmi je prilično rado boravila u njegovu društvu. Beše proputovao sveta: govoraše o Berlinu, Beču, Strasbourgu, o časničkome životu, o ljubavnicama što ih je nekad imao, o svečanim ručkovima na kojima je bio; usto se pokazivaše ljubaznim te bi je kadšto, bilo na stepeništu ili u vrtu, čak i uhvatio oko pasa uzvikujući:
– Charles, pripazi malo!
Tada se majka Bovary uplaši za sinovljevu sreću pa, bojeći se da bi joj suprug s vremenom mogao imati nećudoredan uticaj na nazore mlade žene, pohita ubrzati njihov odlazak. Možda je imala i ozbiljnijih razloga za nemir. Gospodin Bovary beše čovek kojemu ništa nije bilo sveto.
Jednoga dana Emma najednom oseti potrebu da poseti kćerkicu koju na dojenje behu dali stolarovoj ženi pa se, i ne proveravajući u kalendaru traju li još uvek šest Devičinih nedelja, zaputi prema Roletovoj kući što se nalazila na kraju sela, podno obronka, između glavne ceste i livada. Beše podne: kapci na kućama behu spušteni, a na krovovima od škriljevca što su sjali pod oporom svetlošću modroga neba kao da iz vrha zabata izbijahu iskre. Duvaše omaran vetar. Emma osećaše slabost od hodanja; kamenčići je na pločniku pozleđivahu; okevajući se zapita bi li se vratila kući ili nekamo svratila da sedne.
U taj tren kroz obližnja vrata izađe gospodin Léon sa svežnjem spisa pod rukom. Priđe joj da se pozdravi pa stade u hlad pred Leheureuxovim dućanom, pod sivi platneni krov što onde beše razapet.
Gospođa Bovary reče da ide u posetu detetu, ali da već oseća umor.
– Ako... – prihvati Léon ne usuđujući se nastaviti.
– Imate li negde kakva posla? – zapita ona.
Pa ga, nakon nikakvog odgovora, zamoli da je prati. Još se iste večeri to znalo po celom Yonvilleu, a gospođa Tuvache, načelnikova žena, pred služavkom izjavi kako gospođa Bovary ne pazi na dobar glas.
Da bi se stiglo do dojilje, trebalo je na kraju ulice skrenuti na levo, kao da idete na groblje, pa između kućica i dvorišta proći stazicom duž koje je s obe strane rasla kalina. Kalina beše u cvatu, a isto tako i čestoslavice, divlje ruže, koprive i retke kupine što se izvijahu iznad grmlja. Kroz otvore u živici videla se među seoskim kućercima pokoja svinja na gnojištu ili privezane krave kako češu rogove o deblo drveća. Njih dvoje polagano koračahu jedno uz drugo; ona se naslanjaše na nj, a on usporavaše korak usklađujući ga s njezinim; pred njima je leteo roj muha zujeći u toplom zraku. Prepoznaše kuću po starom orahu koji na nju bacaše hlad. Niska i pokrivena smeđim crepom, izvana se pod tavanskim prozorčićem kitila vencem luka. Pruće u svežnjevima, uspravno naslonjeno na trnovu ogradu, okruživaše gredicu loćike, nekoliko busena despika i grašak u cvatu što se uspinjaše uz pritke. Prljava je voda tekla razlevajući se po travi, a svuda uokolo beše mnoštvo nerazaznatljivih dronjaka, dugih pletenih čarapa, haljina od crvena katuna, i velika plahta od gruba platna svom dužinom razastrta
preko živice. Na škripu ljese pojavi se dojilja držeći na ruci dete koje je sisalo. Drugom je rukom vukla jadna slabunjava dečačića škrofulozna lica, sina nekoga trgovca pletenom robom iz Rouena, kojega su roditelji, previše zauzeti poslom, ostavljali na selu.
– Uđite – reče. – Mala je unutra i spava.
U dnu sobe u prizemlju, jedine u kući, stajaše uza zid postelja bez zastora, a naćve se behu smestile kraj prozora čije jedno okno beše zakrpano komadom u krug izrezana modra papira. U uglu iza vrata, pod kamenim koritom behu poredane cokule okovane sjajnim ekserima, uz bocu punu ulja kojoj u grlić beše zataknuto pero; stoletni se kalendar Mathieua Laensberga 31 povlačio na prašnom ognjištu, među kremenjem, krnjacima sveća i komadićima gube. Napokon, krajnje suvišna stvar u toj prostoriji be še Glas što duva u trublje, slika nesumnjivo izrezana iz kakva parfimerijskog prospekta i prikucana na zid sa šest postolarskih eksera.
Emmina kćerkica spavaše na zemlji, u kolevci od vrbova pruća. Ona je uze zajedno s pokrivačem u koji beše umotana i stade joj njišući se tihano pevati.
Léon šetkaše po sobi; činilo mu se neobičnim videti ovu krasnu gospođu u haljini od nankina usred sve ove bede. Gospođa Bovary porumenje; on se okrenu verujući da je u njegovu pogledu možda bilo kakve drzovitosti. Potom ona opet položi u kolevku dete koje joj se beše ispovraćalo na čipkasti ovratnik. Dojilja odmah priskoči da je obriše uveravajući je da od toga ništa neće poznati.
– Meni radi i gore stvari – govoraše – stalno je samo perem! A kad bi gospođa bila tako dobra pa sitničaru Camusu naredili neka mi da malo sapuna kad mi zatreba? I za njih bi to bilo zgodnije, da im ne smetam.
– U redu, u redu! – reče Emma. – Doviđenja, kumo Rolet!
Pa iziđe brišući noge na pragu.
Dobra je žena isprati do nakraj dvorišta svejednako govoreći o tome kako joj je teško što noću mora ustajati.
– Nekad sam sva slomljena od toga pa zaspim i na stolcu. Gospođa bi mi morali dati bar funticu mlevene kavice. Meni bi to trajalo mesec dana, a pila bih je ujutro s mlekom. Pošto se naslušala zahvaljivanja, gospođa Bovary ode, no tek što je malo odmakla stazom, kadli na kloparanje klompi okrenu glavu: beše to dojilja.
– Šta je?
Seljanka joj tada, povukavši je ustranu iza jednog bresta, stade govoriti o mužu koji sa svojim zanatom i šest franaka godišnje koje mu kapetan...
– Recite već jednom – kaza Emma.
– Pa – prihvati dojilja ispuštajući uzdah nakon svake reči – bojim se da će mu biti žao kad vidi da sama pijem kaficu, znate kakvi su muški...
– Imaćete kafe – ponavljaše Emma – daću vam je!... Nemojte me gnjaviti!
– Ajoj, draga moja jadna gospođo, on vam zbog rana ima strašne grčeve u prsima. Kaže da se i od jabukovače oseća slabo.
– Ma, požurite, kumo Rolet!
– Nego – prihvati ova klanjajući se – ako to ne bi bilo previše... – pokloni se još jednom – kad bi gospođa bili tako dobri – zaklinjaše je pogledom – vrčić rakijice – reče napokon – pa ću time trljati noge vašoj curici, tako su nežne, kao i njen jezičak.
Rešivši se dojilje, Emma opet uze gospodina Léona pod ruku. Neko je vreme koračala brzo, a potom uspori i pogled joj se kojim je kružila pred sobom zaustavi na ramenu mladoga čovjeka u kaputu s ovratnikom od crna baršuna. Kestenjasta mu kosa padaše preko njega, glatka i brižno počešljana. Zapazi mu nokte, behu duži no što se nosilo u Yonvilleu. Jedna od važnijih pisarovih briga beše upravo njihova njega te je u tu svrhu među pisaćim priborom držao poseban nožić.
U Yonville se vratiše idući uz rub vode. U toplo doba godine obala beše šira, protežući se sve do temelja vrtnih zidova od kojih se stepenište od nekoliko stepenika spuštaše do reke. Reka je tekla bez šuma, brza i očito hladna; duge i tanke travke zajedno se povijahu prema struji koja ih je vukla sa sobom i pružahu se u njezinoj bistrini poput kakve raspuštene zelene kose. Kadšto bi se na vrhu trske ili na lopočevu listu pomaknuo kukac tankih nogu ili se onamo spustio. Sunce bi jednom jedinom zrakom prodrlo kroz sitne modre mehuriće na valovima što su sledili jedan za drugim uzajamno se razbijajući; stare potkresane vrbe ogledahu se u vodi svojom sivom korom; s druge strane, posvuda
uokolo, livade izgledahu pusto. Na majurima beše doba ručka pa mlada žena i njezin pratilac hodajući nisu čuli do ravnomerna zvuka vlastitih koraka po utabanoj stazi, reči što ih izmenjivahu i zvuk Emmine haljine što šuštaše oko nje.
Vrtni zidovi, načičkani na vrhu krhotinama boca, behu topli poput stenki u kakvu stakleniku. Među opekama behu iznikli žuti šeboji, a gospođa Bovary u prolazu bi rubom otvorenoga suncobrana dotaknula pokoji uveli cvet te bi se on raspao u žuti prah ili bi pak neka grančica kozje krvi ili vitica paviti što su visile preko zida načas zapela o svilu suncobrana zakačivši se za njegove rese. Razgovarahu o družini španskih plesača što se doskora očekivala u ruanskom pozorištu.
– Ići ćete? – upita ona.
– Ako budem mogao – odgovori on.
Nisu li ništa više imali reći jedno drugome? Oči im, međutim, behu ispunjene, mnogo ozbiljnijim razgovorom pa, dok su se trudili iznaći obične reči, ojećahu kako ih oboje obuzima ista čežnja; beše to nalik na šapat duše, dubok i stalan, što se izdizaše nad šaptom njihovih glasova. Zatečeni začuđenošću nad tom novom slašću, i ne pomišljahu na to da progovore o tome osećaju niti da mu otkriju uzrok. Buduće radosti, poput obala u tropskim krajevima, šire na beskraj što se pred njima pruža prirođenu blagost, mirisan dašak, pa tonemo u tu opijenost ne mareći za obzorje koje i ne opažamo.
Tlo na jednome mestu beše razrovano od prolaska stoke; trebalo je gaziti po krupnome zelenom kamenju porazbacanom po blatu. Često bi Emma na časak zastala da vidi kamo će stati čizmicom te se, posrćući na nesigurnome kamenu, laktova podignutih u zrak, izvivši se u struku, neodlučna pogleda, smejala od straha da ne padne u lokvu.
Kada stigoše pred njezin vrt, gospođa Bovary gurnu vratašca, ustrča uza sepenice e i nestade. Léon se vrati u ured. Beležnika nije bilo: baci pogled na spise, zareže pero, dohvati napokon šešir i ode.
Pođe na Pašnjak na vrhu argejskog obronka, na ulazu u šumu, zavali se na zemlju pod jelama i kroz prste zagleda u nebo.
– Kako se dosađujem! – govoraše u sebi. – Kako li se dosađujem!
Sažalevaše samoga sebe što živi u ovome selu, što ima Homaisa za prijatelja, a za gazdu gospodina Guillaumina. Ovaj drugi, posve obuzet poslom, s naočalama sa zlatnim krilcima i s riđim zaliscima nad belom kravatom, pojma nije imao o tankoćutnosti duha, premda se prenemagao sa svojim krutim engleskim držanjem, što u prvo vreme beše zaslepilo pisara. Apotekarova pak žena beše najbolja supruga u celoj Normandiji, umiljata poput janjeta, nežno ljubeći svoju decu, oca, majku, rođake, plačući nad tuđim jadima, puštajući da u kućanstvu sve ide kako ide i mrzeći steznike, no tako troma da se pokrene, tako dosadna za slušanje, tako obične vanjštine i tako ograničena u razgovoru
da Léon nikada, premda je njoj bilo trideset godina, a njemu dvadeset, premda su spavali vrata do vrata, i premda je svaki dan s njome razgovarao, nije ni pomislio da ona nekome može izgledati kao žena i da od svojega spola ima išta drugo do haljine.
A zatim, je li bilo još koga? Binet, nekoliko trgovaca, dvojica-trojica krčmara, sveštenik , te napokon gospodin Tuvache, načelnik, a uz njega dva sina, ljudi imućni, mrgodni i tupi, koji su zemlju obrađivali sami i bančili u porodičnom krugu, inače pobožni, a u društvu posve nepodnošljivi.
No, na zajedničkoj se pozadini svih tih ljudskih lica izdvajaše Emmin lik, usamljen, a ujedno i odviše dalek, jer je između nje i sebe osećao kao neki neodređeni ponor.
U početku beše nekoliko puta došao k njoj u apotekarovu društvu. Charles kao da nije preterano mario za to da ga primi pa Léon nije znao kako da se postavi kolebajući se između straha da ne bude nametljiv i želje za prisnošću koju smatraše gotovo nemogućom.
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( IV,V,VI )
- Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( VII,VIII,IX )
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII )
- Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII)
- Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X )
Нема коментара:
Постави коментар