Pismo Oskara Daviča Miroslavu Krleži

 

PISMO MIROSLAVU KRLEŽI

 

 

Dragi Fric,

Počinjući da ti pišem posle jedne još izmorene noći, setio sam se Koljinog pitanja iz 1948. Njegovo „Šta mu bi?“ odnosilo se na Staljina, koji nas je sve tada bio napao. Ako mi to pada u ovom trenutku na um, to nije zato što ne znam šta tebi bi da me iz čista mira ove godine mrcvariš preko Dometa, gde me je već preklane bio tako žestoko sasekao Vlatko Pavletić da mi je njegov tadašnji i sadašnji glavnokomandujući urednički barba Žvane, b. Ovraš, b. kominformovac i ne tako davno b. eskalirani Hrvat (ove sam „informacije“ dobio od jednog italijanskog partizana, pa ti ih i nudim pošto sam ih dobio, neuveren da je sve tako bilo i ne preterano siguran da tako baš i nije moglo biti) poslao jedno uplašeno pismo u kome se izvinjavao na najbedniji mogućni način za urednika: „Nisam pročitao njegov rukopis, promakle su mi neopravdane invektive protiv vas, ja vas cijenim“ i tandara-mandara, „izvinite i, molim vas lijepo, pošaljite nesto vaše“ itd.

 Znam kako ti je moglo biti 1967. i 1968. I kasnije. I sam sam, setićeš se, propatio neopravdane uvrede i sumnjičenja i prošao kroz razne kazne i šibe, onda kad su to bile istinske kazne i bolne šibe od kojih su glave letele s ramena a ne ove današnje, urukavičene blage opomene i otmeni ukori s nežnim priklonom tako reći.

 Zafrkavaš me, sprdaš se sa mnom van oben, s vrha Anapurne svoje otežale genijalnosti, gaziš me buldožerski i kaplarski džebraš s izrazom čoveka koji miluje onog kog ubija. Nije mi jasno – ne zašto to činiš, nego zašto to tako nedostojno radiš i zašto si našao da to činiš baš meni – kojeg rasno srpstvujušči beogradski pisci preziru, kleveću, bojkotuju, prećutkuju, evo već peta ili šesta godina – i svi odreda smatraju da im je nacionalno ispravna dužnost da mi preko poštara tresnu o glavu pakete njegovih knjiga koje su mi svojevremeno iskamčili moleći za „posvetu“ ili jedan potpis samo, a sad mi ih, eto, vraćaju bez reči objašnjenja, ali svi zajedno, da bi uštedeli, valjda, na poštarini. Ne razumem što nisi zakačio nekog od proeminenata velikosrpstva, nekog od protivnika Njegoševog spomenika na Lovćenu, ne zato što bi bili protiv dizanja tog spomenika na vrhu one sure, kamenite, armstrong-mesečevske ne pristupačne planine s vrhom tišine (osim kad duvaju danonoćni vjetri i kimpije) pa nek izvini i Vidmarov Goethe s njegovim uber Kupfeln ist Ruh, nego zato što je srpskom (!) vladaru i proslavljenom vladici spomenik načinio katolik inoverac, prevrtljivi Kroat, nekad pristalica karađorđevski-zlopogledjosanog mauzoleja, kasnije Mačka i Pavelića Ante, pa najzad Roosevelta i demokratije! Ko je u toj zavrzlami odgovarao na jektenija – da li crkva( svetosavska) na argumente Laze Trifunovića i sličnih, ili ovi slični L. Trifunoviću i „srpskoj“ crkvi na utrajanja koja su izlazila kroz dimnjake patrijaršije, nedaleko od Osterreichische Gesandschafta, nije važno, ali važno je da kad su se crnogorski političari opravdano, mislim, zainatili da dovuku Ivan-Hitlerovog Meštrovića na vrh Lovćena i potražili po Beogradu nekog kulturnjaka ili ti uglednog književnog radnika koji izdaje knjige, pa su, ne našavši takvog, spustili durbin i do neuglednika nekog, došli na mračnu pomisao da mene, „dorćolskog Tina“, kako me Zogović i neantisemitski prezrivo nazvao, pre 1948. Istina, kad je Tin bio propisno indeksiran, ja sam, iako svestan nemotivisane ali tajne mržnje kojom me od pre zato do danas sva misleća, osećajna, marksistička i paoartinska Crna Gora ne podnosi, pristao da im uđem u nekakav odbor za podizanje Meštrovićevog spomenika Njegošu, ne zato što sam, za razliku od tebe, imao nekih ličnih političkih tehtelemehtele s Meštrovicćem, pa ni zato što gajim preterano duboko poštovanje za njegovo kiparstvo, ne zato što sam pristalica trošenja novaca na mauzoleje koje će zajapureni turistički Švabi, dovedeni Atlasovim (ili bilo čijim komfornim autobusima, kad se bude jednom od uigranih republikanskih ucena u stilu mice-trakalice, izgradio nepostojećim saveznim sredstvima dvosmerni put s motelom AL kategorije i finiculerom sve do Miločera i Budve) iškljocati svojim kontaksima, dok će ga spomenik, pri vanglavnosezonskim cenama pansiona, u nedostatku Švaba, iskljucati i ispokakivati orlušine i ostali vrapci.
Oprosti, ali to je ono što ne razumem. Kud baš mene svog jedinog preostalog prijatelja među beogradskim grafomanima, da tako pavletićevski izgaziš? Jer mi je on u Dometima prebacio nedostatak hrabrosti kao i ti. On, tobože, što nisam „levoradikalni“ nacionalist nego komunist, a ti – što se ne zalažem za nepostojeću jednu i jedinstvenu, dakle unitarističku sad koncepciju jugoslovenske literature kod datog stanja šest republika, dve autonomne oblasti i još dvanaestak, a možda i više nacionalnosti, od kojih bar pet pretenduju da imaju koherentniju, bolju, i po svetsku kulturu značajniju literaturu no što su hrvatska i srpska.

Da se razumemo: ja sam oduvek bio ubeđen da će Hrvate i Srbe sledeći vek zajedničke konvivencije u uslovima ovog i ne samo ovog nego i evropskog socijalizma navići da bez međusobnog prezira i nepoverenja pristupaju ispitivanju svojih prošlosti i eventualnih literarnih i umetničkih vrednosti koje su stvorili ne samo za to vreme nego i u ranijim vremenima. Ukratko, da će „nestati“ onog provincijalnog evropeiziranog „latiniteta“, kojim jedni kulturno prekonosiraju druge, kao i da će jednom zauzeti i među emocijama ali i argumentima pravo mesto mit o autokefaliji slobodarstva, pijemontstva i ostalog zla – koje opet ne daje nikom prava da neinteligentno vređa ceo jedan narod svodeći ga na smrdljiv opanak. Siguran sam da je u istinskom interesu i Srba i Hrvata da se oslobode sopstvenih buržoasko-pseudofeudalnih mitova, pogotovu kad budu trezveno i mirno ispitivali ono što može biti zajedničko u kulturnoj baštini na osnovu onog što tvori njihovu ekonomsku i političku koheziju.

 Isto tako uveren sam da će i literature ostalih naroda i narodnosti Jugoslavije biti u mnogo čemu inspirisane istim realnim impulsima i da će se veze između njih, i bez naročitih napora, uočavati. No to nam neće davati ni tad za pravo da govorimo o jugoslovenskoj literaturi, nego o literaturi Jugoslavije, koju će u dogledno vreme činiti etnički različite nacionalne skupine i narodnosti, čije će priključenje zemljama-maticama u jednoj Socijalističkoj Evropi biti stvar razumna i prirodna.
O toj, od nas dalekoj i daljoj još budućnosti u kojoj ne mora da nestane nacionalnih posebnosti da bi predstavljala s ostalim kontinentima neku supernacionalnu Internacionalu, neću da govorim, ali hoću o nečem nedavnom, o antiripidijaškoj Deklaraciji i ripidijaškom Predlogu za razmišljanje.
Ja nisam potpisao predlog. Gotovo svi moji beogradski prijatelji jesu. Jasno je da je on, taj idiotski Predlog, za razliku od Deklaracije, značio svakom istinski levom čoveku ovde izraz velikosrpskih hegemonističkih pretenzija, uz desperadosku igru „što gore, to bolje“, pogotovu ako se stvari teraju ad absurdum. Dok je Deklaracija, opet za razliku od Predloga, pored zlosretnog dovođenja na scenu onih u kojima su Mika i Savka videli moguće saveznike u borbi za „svoje“ ideale, mogla da znači i isticanje prava svakog naroda da jezik kojim govori nazove imenom kojim ga zove. Konkretno – hrvatski.

 I ako se priča da nisi davao otpora svemu što je Deklaracija potegla i donela, Leksikografski zavod, čiji si ti direktor, spada u one nacionalne kulturne institucije koje su bile među organizatorima tog plebiscitarnog izjašnjavanja Hrvata od kulture.

 Pitao bih te sad i u vezi sa tim, a uz napomenu da se potpuno slažem s Titom da su se srpski i hrvatski jezik tako zvali, a da se odsad zvanično ima da zovu hrvatskosrpski i srpskohrvatski –kako možeš pretpostavljati da se sme govoriti o jugoslovenskoj literaturi kad, na stranu ostali Slovenci, Makedonci i narodnosti, ti ostaješ pri tezi o daljoj dvoimenosti jednog jezika, tezi koja, uprkos svom pomalo šestojanuarskom prizvuku („jedinstveni troimeni jugoslovenski narod ) čime, bez obzira na sve, onemogućuješ a priori svako zajedničko ispitivanje nasleđa.

 Postoje literature pisane na jednom istom jeziku, na engleskom, nemačkom pa i francuskom (Belgija, Kanada) koje ne spadaju u nacionalnu i državnu englesku, nemačku ili francusku, nego u američku, australijsku, austrijsku itd... Znači da je, sledstveno, istorija nacionalnih kultura neka vrsta aneksa državnosti, ali i odgovora na kompleksno uslovljene impulse svake sredine. Pitanje šta spada pod kapu jedne državno-nacionalne literature, stvar je više no jasna kad je reč o konglomeratu nacija kakva je bila KuK monarhija ili kad je u pitanju SSSR. To je uvek literatura brojno, politički a najčešće i kulturno hegemonističke, u slučaju ova dva primera austrijskog i ruskog. Da je mađarska literatura u Austriji bila, bez obzira na etničke, jezičke i ostale razlike izmešu Osterreichera i Magyar evidentno pod uticajem bečkih literarnih moda, nezavisno od svoje idejne antibečke političke usmerenosti i bez obzira na borbeni i slobodarski prizvuk, kao i na Adyevo antibečko bodlerijanstvo, ipak poteklo i iz Viene i nastalo pod uticajima koji su preko Beča stizali u Peštu – to si i sam tvrdio ne jednom. Ali da austrijsku literaturu nikada nisu predstavljali ni poljski ni čehoslovački ni hrvatski pisci, iako su se i oni ubrajali u nju, stvar je po sebi očigledna, kao što je to i činjenica da čuvaški i tadžiksi pisci nisu van SSSR-a (a ni u njemu) predstavnici sovjetske literature. Znači, u višenacionalnim državnim zajednicama ili zajednicama u kojima su republike nosioci nacionalnih državnosti (kao u SFRJ) jedino mudro što se može učiniti,p ogotovo ako je neki pisac pripadnik naroda kome se još uvek lepi hegemonistički šlep to je da ne govori o jedinstvu ni na planu literature. Ali isto je tako preporučljivo, u ime zdrave pameti, čak i kad bi to bio i literarni Friedrich Veliki, da, ako oseća još uvek da je nacionalno ugnjeten, da o literarnom jugoslovenstvu ne govori. (Pogotovo kad se zna kako bi njegova sredina reagovala na neki neoilirizam pod jugo-imenom i kad je poznato kako je i sam izmaltretiran nacionalni nihilizam Iliraca.

 Na kraju još nešto: danas ne kotiraš visoko kod najvećeg dela zagrebačkih artista i artistoida. Ja sam odavno na nuli „popularnosti“ i „ugleda“ u beogradskoj litčaršiji, koju, nema iluzija, čine najvećim delom kominformovci i građanski nacionalisti. Meni nikad nije bilo stalo do ugleda i popularnosti. Ne zato što sam skroman nego zato što nisam tašt. Ali bio bih zaista nesrećan, kao što sam u jednom trenutku i bio pre 20 godina kad sam „dobro“ stajao i među tim minus-svetom. I sad misliš li zaista da ti koji si se posvađao s Markom Ristićem, a sad i sa mnom, zaista misliš da je moguće da se ti, on i ja zalažemo za nekakav jugo-literarni unitaristički ali jedinstveni lit. recept, ili taj tvoj zaista nedometni napad na mene u Žvanj-Žvanj Dometima treba da bude neka odskočna daska („opet je zbrisal nosek nekom Szerbinu“) za prikupljanje poena u prilog restauraciji Slave Federicijane ne samo u latinluku nego i u svesaveznoj politici? Ne verujem da se takav junak kakav si bio može džilitati tako mimo svakog razumnog cilja i neslavno i sramotno promašiti cilj koji je nedostojan tvoje literature, prema kojoj zadržavam pravo na divljenje, ljubav i poštovanje, ako ga sebi uskraćujem u odnosu na ličnost u godinama kad se treba baviti – pametnije je – plevljenjem svog vrtleka jer za turnire više nisi. Isuviše se butera i kajmaka nakupilo tokom osam decenija, isuviše protivrečja nedoslednosti, mrzovolje i nekog bespredmetnog neprincipijelnog džangrizanja. U svakom slučaju, na kraju, zahvaljujem ti se najlepše.
Pomogao si mi da shvatim čime pisac ne sme da se bavi kad dospe u poodmakle godine. Pod uslovom da u njih dospe.

Oskar Davičo

Lu Andreas Salome – otelotvorenje muze

 

 

Salome, kći jevrejske princeze Herodijan, u hrišćanskoj tradiciji zabeležena kao zavodnica, “odgovorna” za smrt Jovana Krstitelja. Salome, po hrišćanskom predanju, u dogovoru sa majkom izvodi zavodnički ples pred svojim očuhom Irodom Antipom kako bi izvojevala glavu Jovana Krstitelja. Njena igra očarava Heroda Antipa i on se zavetuje da će ispuniti bilo koju želju Salome. Vodjena pakosnom zamisli svoje majke Herodijan, Salome traži glavu Jovana Krstitelja. Smatra se da je Herodijan želela glavu Jovana Krstitelja zbog njegove optužbe za incestuoznu prevaru, upućene na njen i račun Heroda Antipa . Ovaj će erotski ples biti opisan u Novom Zavetu, a u nekim kasnijim mitološko-hrišćanskim spisima dobiće ime “ples sedam velova”. Oskar Vajld u svom komadu portretiše Salome kao famme fatal, a Štraus komponuje svoju najbolju operu “Salome” u kojoj je akcenat na “plesu sedam velova”. Salome postaje arhetip senzualne i opasne zavodnice, i kao takva inspiriše umetnike do danas. Moderna princeza Salome – Lujza (Lu) Salome – Ruskinja jevrejske krvi, muška žudnja i prezir.  Paralela izmedju njih dve ne postoji samo u imenu – Salome, nego i u karakterizaciji obe.  Mitski duh ženskog zavodništva kao da je prenešen, integrisan u Lu Salome, čime ona nehatno uzrokuje i samoubistva. To ukazuje na zavodničko-fatalni karakter obe. Alegorija prestaje kod pobuda: jedna zavodi ciljano i  sa namerom, druga hladno i bez želje za tim. No, to  je jedna od mnogih strana ove žene “ispred svoga vremena.”

Empirijska principijelnost u demistifikaciji inferiornog statusa žena u društvu, ne može proći neopaženo čak i danas, nakon mnogo godina od njene smrti. Za većinu žena tog doba, socijalni položaj i uloga u porodici nisu bili stvar izbora već načela, moranja. Ali ne i za Lu.  Ona je volela slobodu i eksperiment i kao takva povinovala se svojim potrebama i živela spostvenu volju. Iznad svega, živeći takav život, živela je suštinu feminističke doktirne. Iako je o tome pisala (“Šta je eros”), ipak je u tom smislu njen život najvrednija zaostavština. Kao izrazito nadareno dete, rano su prestale da je zabavljaju čajanke i prijemi, upriličeni da bi je ukrotili i naučili je lepom ponašanju. Nametljivi moral elite doživljavala je kao stegu i narušavanje integriteta, naročito ženskog. Obzirom da je bila jedina kćer i najmlađe od šestoro dece, bila je mezimica. Neukrotiva i radoznala uspevala je da intelektom i čvrstim karakterom vešto manipuliše svima, a naročito ocem. Već tada postaje jasno da Lu neće živeti miran život prosečne, pokorne žene.

Prva saznanja iz oblasti filozofije, religije i književnosti, Lu je dobila sedeći u krilu holandskom pastoru Henrihu Gilou! Opsednut njome, možda je tada poverovao da Lilit zaista postoji. Imala je sedamnaest godina kada je klica duhovnosti u njoj počela da klija i razvija se čitanjem Hegela, Voletra, Kanta, po preporuci pastora Giloa. Gilo je bio njen duhovni vođa, koji je prepoznao čime da hrani njenu glad za znanjem. Bio je potpuno opčinjen njome, toliko da joj u jednom trenutku, na vrhuncu zaljubljenosti, nudi brak iako već oženjen, otac dvoje dece. Lujza, „prekrštena“ od strane Giloa u Lu, biva užasnuta nepristojnom ponudom. Ironično, sveštenik „ubija“ veru u Boga. Lu je otprilike u to vreme bila suočena sa još jednim užasom života – smrću njenog oca. Korelacija ova dva dogadjaja suštinski menja njen odnos prema veri: „Nezamislivo mi je da nema Boga ali crv sumnje me izjeda.“ Nakon toga Lu odlučuje da krene „put znanja“.

 

 

Nesputana, istraživačka priroda, misteriozne Lu razbija sve tabue tog vremena. Inovativnost u pokušaju da se živi sopstvena suština otvara, još tada, neka od esencijalnih pitanja današnjice. Upoznavši, dok je bila na studijama filozofije u Švajcarskoj, Fridriha Ničea i Paula Rea, znatno starije i već „utemeljene“ kolege filozofe, možda je pomislila da je našla srodne duše za ispunjenje njenog ideala života. Njen ideal nije bio brak, (u brak nikada nije verovala), već „bratska komuna“ – idiličan život u troje. Paul Re odmah popušta pred ovakvim predlogom Lu i predlaže Ničeu da on bude treći. Fridrih Niče – “Natčovek” – spoznaje crvenu stranu života, odbacujući prvi put svoju ljušturu tvrdog, principijelnog Nemca i odbija predlog. Iz njega progovara posesivna ljubav. Obojica su je volela, ali Niče nije pristao da je “deli”. Osujećeni ideal života, neostvaren u filozofsko-bratskoj zajednici nije naterao Lu da dovede u pitanje svoja uverenja. Odbija SVE ponude za brak, i Ničeove i Reove. Po Ničeovom nalogu nastaje čuvena fotografija: Paul Re i Niče upregnuti u kočije kojima upravlja Lu Salome, držeći bič u rukama. Ničeova zamisao je bila da na jedan metaforičan način ovekoveči mazohističko-ponizni odnos, koji je osećao da postoji kod njega i Rea prema sadistički raspoloženoj Lu. Verovatno nikada nije na pravi način razumeo samu bit Lu Salome – svoju i nepripadajuću. Pa ipak, ona je odlično razumela njegovu filzofiju i uživala je u razgovoru sa njim. Svakako, bilo je i obrnuto. Proglasio je Boga “mrtvim” i bio iskreno oduševljen njenom podrškom. Njena rekacija, bar u tom period ne čudi, obzirom da je i njena vera u Boga bila poljuljana. Idiličan odnos, pun ljubavi od strane Ničea traje sve dok nije doživeo veći broj odbijanja od strane Lu, nego što je njegov egoistični karakter mogao da podnese. “Tako je govorio Zaratustra”- Ničeov filozofski ep je delo nastalo inspirisano muzom u telu Lu Salome. Ogorčeni, osujećeni dečak progovara iz Fridriha Ničea u jednom delu “Zaratustre” i podvlači: “Ako ideš kod žene, ponesi bič”. Fridrih Niče – prorok i pesnik, kako je sebe zvao, nakon rastanka sa Lu uzdiže se u Zaratustri do Natčoveka i zauvek ostaje zaljubljen  jedino u svoju filozofiju.

Patetični performans (iscenirani pokušaj samoubistva) Karla Fridriha Andreasa zauvek dodaje prezimenu Salome i prezime Andreas. Pogazivši sopstvene principe, Lu se zavetuje na brak (da ih smrt ne rastavi) ali je mitski duh Salome kao kompenzaciju za život Karlu Andreasu oduzeo život Paulu Reu. Paul Re, na večno zavetovanje Karlu Andreasu, odgovara večnim zavetovanjem Lu. Možda je ambis u koji je skočio imao lik Lu Salome. Hladno i nezainteresovano, Lu svojim potpisom potvrđuje pristanak na brak, ali ne i na vernost. Ovaj se brak “bez duše“ zaista sveo na ono što je Lu zahtevala bračnom klauzulom: na kostur, na puku formu aseksualnog i hladnog odnosa.

 

 

“Vatra i led” je najbolji opis suštinski ambivalentne (a)seksualnosti Lu Andreas Salome. Možda  je Lu incest (kako se o tome spekulisalo) naterao da ostane “čedna” do tridesete godine, a možda je sebe jednostavno podredila duhovnom. Interesantno, nijedan od velikih filozofa, pisaca, psihijatara sa kojima je bila u prijateljskim odnosima nije naterao Lu da preispita svoju autoerotičnost. Izvesni Zemek – mag, čovek iz senke uspeva da “porazi” njenu filozofiju platonske ljubavi. Lu otkriva promiskuitet ali i pravu ljubav, koja znači istinsko i potpuno predavanje. Rajnaru Mariji Rilkeu, pesniku “ljubičastih” očiju, sam Apolon šalje Lu Andreas Salome – inspiraciju, nadahnuće, muzu. Prepoznavanje je bilo trenutno, razlika u godinama velika, a emocija, doživotna. Lu potvrđuje opravdanost postojanja bračne klauzule i vodi svog ljubavnika na putovanja u troje. Mladi boem Rilke pristaje na sve kako bi sačuvao ljubav i inspiraciju. Večito mlada pesnička duša, obojena “weltschmerzom” nalazi u Lu prekopotrebni optimizam koji balansira njegovo biće. Lu je ljubav, ali i životna energija, inherentna shvatanju ljubavi. Nekoliko godina njene božanske inspiracije učinili su Rajnara Mariju Rilkea jednim od najvećih pesnika, ikada.

“Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ja nisam uspeo da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske duše, je: Šta žena zapravo želi?” Nikada podvrgnuta psihoanalizi (a sama psihoanalitičar), Lu Andreas Slome je i Sigmundu Frojdu ostala velika zagonetka. Pod snažnim uticajem njene ličnosti, intelekta, strasti, Frojd piše o ženskom narcizmu kao nečem iskonskom, transformisanom u objektnu ljubav od strane muškarca. Zbog toga su žene samoljubive a muškarci samo potvrda ženskog samoljublja. Lu je prepoznala psihoanalizu kao svoj profesionalni poziv, delom zahvaljujući Frojdovoj pronicljivosti i želji da sa njom sarađuje. Dvadeset godina je učila od najboljeg, oca psihoanalize. Frojd se uzdigao iznad profesionalne sujete, doživljavajući je kao ravnopravnu, uvažavajući njena mišljenja i stavove. Kao ni mnogi pre njega, ni on nije ostao imun na njenu harizmu i talenat.

„Da li je moguće voleti nekoliko muškaraca svom silinom, svakog na poseban način, drugačijom stranom srca i biti svoja, ne biti ničija? Biti obožavana i voljena, a biti sama?“ Lu nije znala za osećaj pripadnosti, samo za ljubav. Ni pred kim nije uzmicala, ni pred sobom. Sebe je živela.

izvor

Albert Moravia, Misli

Sve je pošlo naopako u kući Pegoraro. Žena je urlala da se tako dalje više ne može i mahala po zraku svežnjem neplaćenih računa: krojačica, postolar, mesar, kobasičar, slastičar, cvećar, vinar itd. itd. Mlađa je kći histerično tražila jedan auto samo za sebe (to bi bio peti u kući).
Starija je tvrdoglavo zahtevela da joj se iznajmi veća kuća za stanovanje, gde bi pošla živeti s mužem i upravo rođenim blizancima. Sin jedinac, neprestano drogiran i večiti buntovnik, stavio je oca pred gotov čin, aut-aut: ili mesečni džeparac ili ću ići krasti. Napokon, i sâm se Pegoraro našao u škripcu jer je morao obustaviti radove na izgradnji jedne svoje vile u meksičkom stilu na obali mora, u blizini Circea.
Razlog te neočekivane finacijsko-egzistencijalne krize u porodici  bio je vrlo jednostavan: Pegoraro je već tri meseca bio prisiljen živeti s golom platom predsednika javne, da ne kažemo paradržavne, Ustanove "Zemljotresi, moretresi, poplave, lavine i klizišta". Bez obzira koliko bila u skladu s važnošću mesta, sada mu ta plata nije više bila, u najmanju ruku, dovoljno visoka za život na visokoj nozi na koji se porodica Pegoraro već neko vreme navikla. Stoga, neka se ne misli da je visina bila posledica nekih manje čistih motiva. Prema jednom zakonu, koji je stupio na snagu istovremeno s osnivanjem Ustanove, bilo je određeno da službenicima Ustanove osim plate, recimo tako, ugovorene, ide još jedna okrugla svota iz državnih rezervi, koju im Država uplaćuje prilikom prirodnih nesreća. Neko će sada primetiti: kakve veze imaju službenici Ustanove s državnim rezervama, po svoj prilici određenim za obnovu opustošenih područja? Odgovaramo: jedan deo toga novca ide službenicima Ustanove kako bi "mislili" na stradalnike.
Stavili smo u navodnike glagol "mislili", jer tu - kako se kaže, ili bolje kako se govorilo - leži zec, budući da se zakon o prirodnim nesrećama temelji na ovoj dvosmislenoj rečenici: "Država će svaki put kada se utvrdi nesreća izazvana prirodnim uzrocima prebaciti Ustanovi 'Zemljotresi, moretresi, poplave, lavine i klizišta' potrebna sredstva za obnovu postradalog područja. Sa svoje strane Ustanova, će misliti na obnovu."

Nema onoga ko ne vidi kako je jedan, ne toliko mudar, zakonodavac, pribegavši jednom tako dvosmislenom glagolu kao što je "misliti", u tomu delu zakona dao povoda najrazličitijim tumačenjima. I doista, odmah nakon stupanja na snagu zakona, rasplamsala se strašna prepirka. S jedne strane, bilo je onih koji su tumačili značenje glagola "misliti" u smislu "mozgati", "razmišljati", "mućnuti glavom"; s druge strane, bilo je onih koji su tvrdili da "misliti" zapravo znači "opskrbiti". Prvi su govorili: "Misliti ne znači delovati. Reći: 'Mislio ga je ubiti' ne znači: 'Ubio ga je'." Drugi su odgovarali: "Ipak se kaže: 'A ko će misliti na udovicu? Na nju će misliti porodica'."
Nije previše jasno što se dogodilo na kraju prepirke; kako se čini, prevladalo je mišljenje prvih, i to na temelju filozofski besprekornog rasuđivanja, da je sve misao i da svet ne bi postojao bez misli koja se misli, na taj način ne bi postojali ni gradovi koje su razorili potresi ili uništile poplave. I tako na jednostavno pitanje: "ko misli na stradalnike?"; Ustanova može mirne savesti, a sve prema važećem zakonu, reći: "Na stradalnike mislimo mi." I, doista, nije bilo nikakve sumnje da nisu mislili.
To Ustanovino "misliti" sastojalo se u prvom trenutku nakon nesreće o uobičajnim brzojavima, govorima, pozivima, a također i o ne manje tradicionalnim izlascima komisija na mesto događaja, te o posetama političara; a tek u drugom trenutku "misliti" se sastojalo u smišljanju projekata, planova, programa i hipoteza za obnovu. Kako se vidi, glagol "misliti" se primenjivao s najvećom strogošću; zaposleni Ustanove "mislili su" na stradalnike od jutra do večeri, a da pritom, neumoljivo i opsesivno, nisu dopustili ni trena da ih zavede neka druga misao.

Doista, glagol "misliti" u smislu "mozgati", "razmišljati", "mućnuti glavom" iscedili su do poslednje kapi i od njega se nije odustajalo, osim u slučaju kada se misao, nakon što su temeljito proučili problem obnove u svim svojim vidovima, nije povlačila iz samog problema kao val koji se, nakon što je preplavio plažu, povlači tekući natrag u more. Uostalom, ništa ne može prikladnije dati ideju svrhovitosti Ustanove od one koju je sâm Pegoraro izrekao u jednom delu svoga govora prilikom otvorenja nove zgrade sedišta Uprave: "Mi smo ponosni da otvaramo ovo naše sedište. Zašto smo ponosni? Jer se ni jedna Zemlja ne može podičiti Ustanovom poput ove; niti Japan, gde se zemlja trese tako reći svih dvadeset četiri sata; niti Sjedinjene Države, koje imaju u Kaliforniji, jedno od zemljotresno najaktivnijeg područja u svetu. I upravo mi ponosno kažemo stradalnicima: do sada se niko nije brinuo o vama, niko se nije zanimao za vas, niko nije mislio na vas. Bili ste napušteni među ruševinama svojih kuća, prepušteni sami sebi da ih ponovno podignete bez ijedne reči utehe ili čina solidarnosti. Ali od sada pa nadalje, tu je Ustanova. U trenutku očaja staviće vam ruku na rame i reći: 'Hrabro!' Da, Ustanova će primeniti jedino sredstvo s kojim raspolaže čovek kako bi nadvisio bilo koju teškoću, sredstvo na prvi pogled nedelotvorno, ali, u svakom slučaju, temeljito i odlučno: misao. A vi, vi ćete, doista, uz poticaj te misli osokoliti duh, zavrnuti rukave i dati se bez daljnjega na posao."
Na ovom mestu neko će hteti znati na temelju kog kriterija su državna sredstva za obnovu bila deljena među dužnosnicima Ustanove. Odgovaramo da je podela bila obavljena pomoću jednog naročitog compjutera, a na temelju količine misli koju je svaki zaposleni uistinu posvetio tim redovnim prirodnim nesrećama; količinu misli su merili jednim izvanredno osetljivim elektronskim uređajem koji se nalazio ispod košulje obešen na prsa. Taj uređaj, jedno stvarno čudo minijaturne tehnologije, odabirao je i odvajao misli posvećene prirodnim nesrećama od onih posvećenih, recimo ljubavi, kuhinji ili vlastitim bolestima.
Odjednom se taj, tako savršen administrativni mehanizam, rasuo; državna sredstva, koja je parlament redovito izglasavao i stavljao Ustanovi na raspolaganje, postajala su sve ređa i skromija. Tajanstveno, kao one reke koje najednom nestanu u pustinjskom podzemlju i niko ne zna gde su se izgubile, tako su se i sredstva na jednom neodređenom mestu svoga puta, od ministarstva finacija do džepova službenika Ustanove, gubila bez traga. Napokon je Pegoraro doneo odluku. Pozvao je odmah jednog mladog i gorljivog službenika, stanovitog Vaccara, i dao mu nalog da provede najpomniju istragu o državnim sredstvima i njihovom čudnom i neobjašnjivom nestanku. "Moramo," zaključi Pegoraro, "slediti tok javnog novca od izvora pa naniže, sve do ušća. Neko je skrenuo taj tok u vlastiti kanal, za svoju upotrebu i potrošnju. Moramo pronaći toga nekoga. O tome zavisi dobro ime Ustanove."

Pegoraro je fizički nalikovao na kuglu, ili bolje rečeno na dve kugle, jednu veliku, koja beše telo, i jednu manju, koja beše glava. Pegorarovo lice, okruglo i bledo poput meseca, večno je u sebi imalo utisnut izraz u isto vreme strpljive i razdražljive dosade, nešto poput dosadne muhe koja se nije mogla niti poterati niti zanemariti i koja stalno leti tamo-amo i, kako već to čine muhe, traži povoljno mesto gde će sesti i čistiti krilca i nogice. Taj izraz tupe i ozlojeđene dosade bio je snažniji no ikada onog dana kada je Vaccaro telefonski obavijestio nadređenoga da je istraga na pozitivan način privedena kraju; i tada je on, Vaccaro, pitao može li doći do predsjednika i predočiti mu rezultate istrage?
Vaccaro, obrazovan i častoljubiv mladić, bijaše istinski tip modernog i suvremenog službenika koji je u "tijeku" i koji znade misliti na stradalnike na jednoj kulturno višoj razini, miješajući sociološka pitanja manje više marksistička, s onima psihološkima, manje više frojdističkim. Pegoraro, koji bijaše starog kova, nije bio voljan dijeliti tako napredna mišljenja; nu, ipak je osjećao stanovitu znatiželju da vidi dokle može doprijeti taj nemiran um. Hitro mu odgovori telefonom da odmah dođe.
I Vaccaro uđe i prvo upita Pegorara za zdravlje, a kada je dobio zadovoljavajući odgovor, sjedne, nakašlja se da pročisti grlo i započe: "Dogodilo se nešto nenormalno i nevjerojatno. Radi se o ovome: službenik koji je bio zadužen za computer - a ovaj je istovremeno bio zadužen za raspodjelu državnih sredstava -, točnije rečeno knjigovođa Bovaro, umjesto da prema slovu zakona prelije sredstva Ustanovi, smislio je jednu istinsku i zgodnu prijevaru, pravu pravcatu manipulaciju s proračunom; on je, kraće rečeno, državne novce skrenuo, zamislite, prema stradalnicima."
Tada se predsjednikovo lice zgrčilo kao da mu je nevidljiva muha, koja mu je čitavo vrijeme dosađivala, sjela na desnu obrvu. Potom, jedva mičući usne, Pegoraro reče: "To je nemoguće."
"Nažalost je to i te kako moguće, jer taj čitav metež traje već godinama, a Ustanova, to sada moram reći, u ovoj prašini koja se podigla protiv klijentelizama i skupina parazita, može ozbiljno biti optužena kao jedno od najvećih izvora rasipništva u ovoj Zemlji. Što vi mislite, s čime su stradalnici obnovili svoje kućerke? Upravo s tim javnim novcima, to jest novcima koje Država doznačava Ustanovi, što hoće reći sama sebi. A knjigovođa Bovaro se pobrinuo da ih usmjeri prema džepovima mnogih od onih koji su uneserećeni potresima, poplavama, odronima itd. itd., to jest najgoroj, najnekorisnijoj, najjadnijoj, najoštećenijoj klijenteli."
Pegoraru se ponovno zgrči lice: sada mu je muha sjela na vrh nosa. Samo je promrmljao: "Tko to kaže?"
"Gospodine predsjedniče, to kažu izgrađena sela s njihovim lijepim trgom, s njihovom lijepom crkvom, s njihovom lijepom vijećnicom, s njihovim lijepim kućama. Da su to barem moderna sela, montažna, koja su poslije izgradnje dostojna imena onoga što se novim sociološkim terminima naziva podproleterijat Države! Ne, gospoda stradalnici su htjeli da se ta sela obnove s materijalom najbolje kakvoće. Dakle, parazit se ne zadovoljava samo da siše krv zajednici nego pri tom, recimo tako, hoće krv prve kakvoće."
Pegoraro je kihnuo. Muha mu se očigledno zavukla u nosnicu. Nakon što je nos, kojeg je držao s dva prsta, ispuhao i nakon što je pozorno pregledao maramicu da vidi je li muha u njoj, Pegoraro je komentirao: "Nevjerojatno. Ali Bovaro je jedan od naših najboljih službenika. Čovjek ne samo pošten, nego i strog; ne samo savjestan, nego i cjepidlaka. Teško ga je zamisliti da je u jedan tren postao nepošten, lišen savjesti. Ako je to što mi kažete istina, tada mora da je postojao neki osoban i jak razlog, dapače vrlo jak... Drugačije nije bilo moguće."
Vaccaro se požurio odobriti riječi svoga predpostavljenog: "Na to sam i ja pomislio: jak razlog, vrlo jak. Sebi sam predočio i neke hipoteze. Prva je bila najočitija; dakle, kakav jači razlog može biti od osobne koristi? Ništa ne znači biti pošten, uz to i strog. Pokvarenim se čovjek ne rađa, takvim postaje; i najuzorniji čovjek može popustiti pred nenadanim iskušenjem; jednom su to iskušenje nazivali đavlom, danas ga nazivaju konzumizmom. Dakle, Bovaro je možda od stradalnika primio mito, ili tako zvanu plavu kuvertu, jer su ti ljudi očito očajni i lišeni osjećaja za moral. I zbog toga je novce, koje je država namijenila Ustanovi, skrenuo u njihovu korist. Ne, ta je hipoteza odmah pala. Bovaro je gotovo siromah. Živi sa ženom i dvije kćeri u stanu od četiri sobe i nusprostorije, nema kuću na selu ni vilu na moru, kćeri i žena mu rade, ima samo jedan auto, i to najobičniji. Prije svega, njegov se način života nije u posljednje vrijeme promijenio. Istina da je u jednoj prodavaonici u središtu grada kupio servis za jelo od engleskog porculana; ma kakva plava kuverta, ma kakvo mito s kojim se kupuje nekoliko komada pečene zemlje?"
Pegoraro nije rekao ni da ni ne. Ograničio se samo na to da krivi usta: muha se sada šetala po gornjoj usni. Vaccaro je, zbog povlađivanja, jedan trenutak oklijevao, potom je nastavio sa svojstvenom živahnošću: "Ne, ne, treba kopati dublje, treba ići dalje. Budući da je korupcija isključena, sastavio sam drugu hipotezu: sentimentalnu."
Izgleda da je ovaj put muha odletjela dalje od tog blijedog i pospanog lica. Stanovito svjetlo prigušene zlobe je za trenutak zamijenilo uobičajnu dosadu, koja je kraljevala na njegovu licu. Pegoraro reče: "A žene, ah!"
"Žena, u svakom slučaju. Stradalnici su često Južnjaci. Južnjakinja je vatrena, strastvena, očaravajuća. Tko nam može jamčiti da za vrijeme posjeta jedne od onih komisija barakaša, koji dolaze ovamo s molbama da se misli na njih (kao da to ne činimo ostalih dvanaest sati!). Tko nam može jamčiti, kažem, da nije u jednoj od tih komisija bila i kakva ljepuškasta djevojka, koja je privukla Bovarovu pozornost? Nu i taj trag, treba to odmah reći, nije vodio nikamo. Nikakve ljubavi za jednu ili više stradalnica nije bilo u Bovarovom životu!"
S posljednjim refleksom uspavane zlobe Pegoraro je prokomentirao: "Ništa od žena, hm." Na to je nabrao lijevu stranu lica: jao, muha se vratila, sjela posred obraza i gladila si krila. Vaccaro je nastavio: "Kada se isključe hipoteze o korupciji i ljubavi, ostaje samo hipoteza Edipova kompleksa."
Pegoraro pomaknu jedno uho, samo jedno, onako kako čine neke životinje: muha mu je istraživala desnu ušnu školjku. Potom će dodati osmijehom čovjeka koji se dosađuje: "Edipov kompleks? Kakve tu ima veze Edipov kompleks?"
"Ima, i te kakve. Pogledajmo malo. Za Bovara Ustanava je otac, a pravda je očito utjelovljenje ženskog spola, dakle, majka. I Bovaro bi htio cijelu majku za sebe, a kao posljedica je mržnja prema ocu. Tada je, da naškodi ocu, pokrenuo tu veličanstvenu prijevaru s državnim sredstvima."
Nasuprot jednom takvom neuobičajnom kulturnom razmetanju, Pegoraro, koji nije čuo za Freudovo ime, odlučio si je počešati čelo na mjestu gdje je u tome trenutku muha, očevidno, izazvala posebno snažan svrbež. Tada grunu žestoko: "Ustanova otac, pravda majka? Dragi Vaccaro, oprostite na nepristojnosti, ali tu pravdu je sa svojom prijevarom profućkao sâm Bovaro, a ona je jednaka velikoj nepravdi učinjenoj svima nama, njegovim kolegama i prijateljima!"
Prilagodljiv već kakav je, Vaccaro je odmah prihvatio da frojdistička hipoteza nije održiva: "Da, istina je. Ali, uzmimo da je Bovaro, kako se kaže? 'različit'."
"I onda?"
"Onda homoseksualna sastavnica može dovesti do gorih zastranjenja, do želje da... da učini 'ono' vlastitoj majci."
Pegoraro je stisnuo obje nosnice: muha se zavukla u dno nosa. Potom će odlučno: "U Ustanovi ne postoje 'različiti', tu su samo 'normalni'. To biste, dragi Vaccaro, morali znati jer ste u isto vrijeme, a prema mojoj izričitoj naredbi, vi dovršili istragu o tome, recimo tako, zastranjenju, i utvrdili da ne postoji apsolutno ništa zabrinjavajuće. A druge hipoteze?"
"Hipoteza nedruštvenosti. Bovaro je skromna podrijetla, proveo je djetinjstvo u jednoj četvrti u predgrađu, nikada se nije uspio potpuno uključiti u društvo, uvijek se smatrao isključenim, izbjeglicom. Napokon: on je već od rođenja društveni stradalnik. Dakle..."
"Dakle, što?"
"Dakle, Bovaro bi mogao imati dvostruku ličnost. Danju privržen službenik, a noću anarhist. Doktor Jekyll i Mister Hyde."
Mora da je muha do kraja naljutila Pegorara; jer se u jednom trenu podiže i reče Vaccaru: "Pođimo Bovaru. Možda dođemo do istine ako ga izravno ispitamo."
Pegoraro obiđe radni stol i uputi se prema vratima. Vaccaro ga je rastreseno slijedio. Tako obojica iziđoše iz ureda, predsjednik nizak i okrugao, a službenik vrlo visok, vitak i suh. Nisu išli daleko. Spustili su se dizalom dva kata niže i zašli u jedan vrlo dugačak hodnik. U dnu hodnika nalazila su se jedna staklena vrata; na oba krila se vidio natpis u bijelim slovima: "Misli!", Pegoraro ga je u tišini pokazao Vaccaru. Potom, ne dižući ruku, predsjednik je udarcem samog trbuha otvorio vrata i ušao.
Bovarov ured je bio u velikom neredu. Posvuda je bilo, u ladicama i na stolovima, papira i bilježnica; vidjela su se brda dokumenata. Na jednom crtaćem stolu nalazio se reljef nekog grada, bez sumnje sada već obnovljenog zahvaljujući knjigovođinim prijevarama i krivotvorinama. Pegoraro se ograničio samo na rječit pogled kojim je Vaccaru pokazao reljef; poslije se približio Bovarovom stolu. Jedan je malen čovjek, istovremeno nježna i gruba izgleda, na njegov ulazak skočio na noge; Pegoraro mu grubo reče: "Bovaro, ne gubimo vrijeme uzaludnim razgovorima; dokazi vaših pronevjera su neosporni i nalaze se ovdje. Nisu verbalni ni pisani; čvrsti su poput betona, cementa, opeka, poput svih solidnih materijala, zar ne? Ja sam ovdje ne za to da analiziram te nevjerojatne radnje, nego da prihvatim vašu ostavku. Vi ćete ići u mirovinu, a na vaše ćemo mjesto postaviti jednog službenika za kojega ćemo znati da nam je pouzdan; radi dobrog imena Ustanove, sve ćemo zataškati; a što se tiče sprčkanih milijarda, naći ćemo načina da ih malo-pomalo prikažemo u dodatcima završnog računa."
Očekivao je da se Bovaro pokori njegovoj volji, da kao veliki dobričina iziđe iz ureda i ode kući. Nu, nasuprot tomu, maleni knjigovođa skoči na noge i zaviče: "Ostavka, brus tebi. Kakvi dokazi? Kakve pronevjere? Ja nisam napravio ništa drugo, osim što sam se držao zakona!"
"Ah da, razumije se, zakon predviđa da vi državne novce prebacite na Ustanovu i potom ih doznačite stradalnicima. Da, to zakon kaže, ha!"
A drugi će povišenim glasom: "U zakonu piše: 'Ustanova mora misliti na stradalnike!' Misliti znači opskrbiti, dakle..."
"Misliti ne znači opskrbiti. Misliti znači misliti."
"Ma tko to kaže?"
"To kaže zakon."
"Nije istina."
"Jest, istina je."
"Lopove."
"Zar?"
"Lopove, lopove, lopove."
Ovaj put se činilo da Pegoraro nema samo jednu muhu, dapače, čitav roj mu je zujao oko lica. Povukao se, čitavo lice mu je bilo u grču; hodajući natrag s guzovima je otvorio vrata; i zajedno s Vaccarom izišao u hodnik, dok ga je pratio promukli glas bjesomučnika koji se nastavio derati: "Lopove, lopove, lopove." Nu, kada se našao u hodniku Pegoraro nije ni pomišljao da se vrati u svoj ured. Prema svom običaju, na posve očevidan način dao je naloge: "Radi se o jasnom slučaju paronoje. Vi ćete telefonirati u duševnu bolnicu i recite im da što je prije moguće pošalju amo ambulantna kola. A ja ću sa svoje strane obavijestiti ravnatelja duševne bolnice, on je moj dobar prijatelj. I nadasve: vodu u usta, u pitanju je dobro ime naše Ustanove. Prije svega, sada treba misliti na budućnost: ono što je bilo, bilo je; mnoge milijarde su bačene u vjetar, treba imati malo strpljenja. Napokon, što je prije moguće treba se pobrinuti da se imenuje službenik koji će zauzeti Bovarovo mjesto. Treba nam netko tko je istovremeno tvrd i krut, revolucionar i konzervativac..."
Pegoraro na tome mjestu umukne i uperi oči u Vaccara, koji je stajao nagnut nad njim, i kojem se na licu malo-pomalo ocrtavao vrlo vrlo složen izraz nečega između nade i podložnosti. Potom zaključi: "Taj netko bi mogli biti i vi, Vaccaro. Samo neka se mnogo ne priča o ljubavi između Ustanove i Pravde u svjetlu Edipova kompleksa."
U to se razgovor njih dvojice počeo gubiti u tom vrlo dugačkom hodniku, na dnu kojega su se nalazila staklena vrata s rječitom naredbom: "Misli!" A muha se, premorena letom, konačno skrasila na Pegorarovoj ćelavoj lubanji, sklopila krilca i spuštene glave zaspala.
izvor
 

Pismo Chestertonu

Nadbiskup Venecije Albino Lucini (Ivan Pavao I) 70-ih je godina pisao Chestertonu kako bi izrazio svoje slaganje s temeljnim problemima koji pogađaju moderni svet. O čemu je nadbiskup pisao kao gorućem problemu modernoga sveta saznajte u njegovom pismu upućenom Chestertonu.

 

"Dragi Chestertone,

na talijanskoj televiziji tokom proteklih nekoliko nedelja gledali smo Oca Browna, vašeg zadivljujućeg detektiva-sveštenika, lika koji je tipičan za vas. Šteta što nismo imali i Profesora Lucifera i redovnika Michaela. Jako bih ih voleo videti, onako kako ste ih vi opisali u knjizi "Kugla i Krst", kako sjede jedan kraj drugoga u letećem brodu.
„Nekad sam poznavao čoveka nalik tebi Lucifere“ reče Michael, „taj je čovek također verovao da je ovaj simbol hrišćanstva (krst) simbol divljaštva i svega nerazbora. Njegova je priča vrlo zanimljiva. Također je savršena alegorija o onome što se događa racionalistima poput tebe.
Započeo je, naravno, zabranjujući raspelo u svojoj kući, ili oko vrata svoje žene, ili čak i na slici. Rekao je, baš kao što i vi kažete, da je krst despotski i čudnovat oblik, da je monstruozan, voljen zato što je paradoksalan. Nakon toga je postajao sve besniji i nastraniji. Budući da je živeo u rimokatoličkoj zemlji čupao je krsteve pokraj ceste. Napokon, na vrhuncu svog ludila, popeo se na zvonik župne crkve i odlomio krst, mašući s njime po zraku i držeći divljački monolog pod zvezdama.
Tada se jedne mirne ljtne večeri, dok je uskim prolazom išao svome domu, nad njim nadvio demon njegovog ludila s divljačkom preobrazbom koja menja svet. Pušio je stojeći na na trenutak ispred beskrajnog niza drvenih ograda, kada mu se najednom otvoriše oči. Svetlost se nije promenila, niti se list pomakao, no on je video, poput nagle promene okoline, da su ove ograde vojska bezbrojnih krsteva povezanih međusobno preko brda i dolina. Zamahnuo je svojim teškim štapom i zaputio se prema ogradama kao prema vojsci. Milju za miljom putem prema svome domu rušio ih je i trgao  jer  je mrzeo krist a svaka ograda je zid od krsteva.

Kada se vratio kući bio je doslovno lud. Seo je na stolac i započeo s njime  jer su prečke na drvenariji ponavljale mrsku sliku. Bacio se na krevet istovremeno shvativši da je on također, kao i sve stvari koje je načinio čovek, izgrađen proklinjanom strukturom. Uništio je sav nameštaj jer je bio načinjen od krsteva. Zapalio je kuću jer je bila napravljena od krsta.

Našli su ga u reci.
Lucifer ga je promatrao grizući usnicu.
 „Je li ova priča stvarno istinita?“ zapitao je.
„O, ne“ reče Michael, „To je alegorija. To je alegorija koja govori o vama i svim vašim racionalistima. Počinjete uništavajući Krst, ali završite uništavajući nastanjivi svet.
Redovnikov zaključak, koji je Vaš dragi Chestertone, je ispravan. Uzmite Boga i što preostaje, što ljudi postaju? Na kakav nas to svet srozava? "Na svet napretka!" Čujem neke kako govore, "svet izobilja!" Da,  ali ovaj slavni napredak nije sve što se nekad hvalisavo isticalo da će svet postati. Sadrži i druge stvari u sebi: projektile, bakteriološka i atomska oružja, proces zagađenja, sve stvari koje, ako se ne pozabavimo s njima na vreme, prete padom cele ljudske vrste u katastrofu.
Drugim rečima, napredak koji uključuje ljude koji vole jedni druge, koji misle na druge kao na braću i decu jednog Oca, Boga, može biti veličanstvena stvar, ali napredak koji ne uključuje ljude koji prepoznaju jedinoga Oca u Bogu, postaje stalna opasnost. Bez usporednog moralnog napretka, koji je neprekidan i večan, napredak razvija ono što je najniže i najokrutnije u čoveku, stvarajući od njega stroj kojim vladaju drugi strojevi, broj kojim upravljaju drugi brojevi, postaje ono što Papini naziva "mahniti divljak, koji kako bi zadovoljio svoju grabežljivost, destruktivne i razuzdane instinkte, ne koristi više toljagu, nego poseduje golemu snagu prirode i mehaničkih izuma i njima se koristi."
Da, znam da postoji mnogo ljudi koji misle suprotno od ovoga, koji gledaju na religiju kao na utešan san izmišljen od strane ugnjetavanih ljudi... koji smatraju Boga mrtvim ili umirućim... ipak, dragi Chestertone, vi i ja padamo na koljena pred Bogom koji je prisutniji nego ikada pre. Samo on može dati zadovoljavajući odgovor na pitanja koja su svima najbitnija: ko sam ja? Odakle sam došao? Kuda idem?

Osećaj za pravdu koji postoji u svakom čoveku, nezavisno od njegove vere, zahteva da dobro koje činimo i zlo koje podnosimo treba biti nagrađeno. Zahteva da glad za životom, koju svi mi posedujemo, treba biti zadovoljena. Gde i kako ako nema drugoga života? I od koga ako ne od Boga? I od kojeg Boga ako ne od Boga o kojem Sveti Franjo Saleški piše: "Ne boj se Boga, koji ti ne želi nauditi, nego ga ljubi od svega srca jer ti želi toliko dobra."
Ono protiv čega se mnogi ljudi bore nije pravi Bog, nego kriva ideja o Bogu koju su oni stvorili. Ideja Boga koji štiti bogate, koji samo pita i zahteva, koji je ljubomoran na naš rastući prosperitet, koji neprestano s nebesa špijunira na naše grihe kako bi si dao užitak kažnjavanja ljudi.

Dragi Chestertone, vi znate da Bog nije takav, vi znate da je On i dobar i pravedan, otac izgubljenih sinova koji svima želi da budu, ne tužni i jadni, nego veliki i slobodni, tvorci vlastite sudbine. Naš Bog nije čovekov protivnik. On želi da mu budemo prijatelji, on nas zove da sudelujemo u Njegovoj božanskoj naravi i Njegovoj večnoj radosti. On ne traži ništa preterano od nas, zadovoljan je s jako malo jer On zna jako dobro da mi nemamo puno."

Gilbert Keith Chesterton ,Pravoverni berberin

Mislioci koji ne mogu verovati ni u jednoga boga često tvrde da je njima dovoljna sama ljubav prema čovečanstvu. Možda bi im uistinu i bila dovoljna kada bi je imali. Postoji vrlo realna stvar koju možemo nazvati ljubav prema čovečanstvu. U naše vreme postoji gotovo isključivo među onima koje nazivaju neobrazovanima, a uopšte ne postoji među onima koji o njoj govore.
Pozitivno zadovoljstvo prisutnosti bilo kog drugog ljudskog bića se šprimeti uglavnom, na primer, u gomilama okupljenim na državnim praznicima. To je razlog zbog kog su toliko bliže nebu (uprkos svom vanjskom izgledu) nego bilo koji drugi deo populacije.

Sećam se da sam jednom video gomilu devojaka, tvorničkih radnica, kako ulaze u prazan voz na prigradskoj stanici. Bilo ih je dvadesetak, i sve su ušle u jedan vagon, ostavljajući sve ostale vagone u potpunosti praznima. To je prava ljubav prema čovečanstvu. To je jasno zadovoljstvo zbog neposredne blizine svoje vlastite vrste. Samo što se čini da ova priprosta, plodna, stvarna ljubav prema ljudima u potpunosti nedostaje onima koji traže ljubav prema čovečanstvu kao zamenu za sve druge ljubavi. Časnim racionalnim idealistima.

Dobro se sećam eksplozije ljudske radosti koja je obeležila iznenadno pokretanje voza. Sve devojke koje nisu mogle naći sedeće mesto (a one su bile u većini) izrazile su svoje osećaje skačući gore dole. Nikada nisam video racionalnog idealistu kako čini nešto takvo. Nikada nisam video dvadeset modernih filozofa skupljenih u jedan trećerazredni vagon zbog čistog užitka što su skupa. Nikada nisam video dvadeset gospodina McCabes, svih u jednom vagonu, kako skaču gore dole.
Neki ljudi izražavaju bojazan da će vulgarni izletnici preplaviti sva predivna mesta poput Hampsteada ili Burnham Beechesa, ali njihov strah je nerazuman zato što izletnici uvek preferiraju putovati zajedno. Skupe se jedan do drugoga koliko god bliže mogu. Oni imaju upravu „zagušujuću“ strast za filantropijom.

No među manjim i blažim aspektima istog principa bez oklevanja ću prikazati problem preko običnog brice. Pre nego što bilo koji moderni čovek počne s autoritetom govoriti o ljubavi prema ljudima, inistiram (nasilno insistiram) da bi trebao biti jako sretan kada njegov brica pokuša razgovarati s njim. Njegov brica je čovečanstvo: neka ga voli. Ako nije zadovoljan s time neću prihvatiti nikakvu zamenu u obliku interesa za Kongo ili budućnost Japana. Ako čovek ne može voleti bricu kojeg vidi, kako će voleti Japanca kog ne vidi?

 Brici se često prigovara to što uvek prvo započne razgovorom o vremenu, ali svi knezovi i diplomati čine isto. Razlika je samo što oni govore o vremenu s hvalisavim zamorom i nezainteresiranošću, dok brica govori o njemu sa zapanjujućom, bolje rečeno neverovatnom, svežinom i interesom. Zamera mu se što govori ljudima da počinju ćelaviti. Njegova se vrlina, da tako kažemo, okrenula protiv njega. Optužen je jer je kao specijalist ozbiljan specijalist, i što kao trgovac nije u potpunosti rob. Ali jedini način da se stvari koje sam naveo dokažu je primer. Stoga ću dokazai izvrsnost razgovora s bricom jednim posbnim slučajem. Da me niko ne bi optužio za pokušaj dokazivanja lažnim sredstvima, moram naglasiti da se, iako sam zaboravio tačne reči koje su bile izgovorene, sledeći razgovor između mene i čoveka (nadam se), živučeg brice, uistinu pre nekoliko dana dogodio.

Bio sam pozvan na kućno druženje s ministrima u kolonijalnim zemljama, a za slučaj da ne bih bio zamenjen za nekog polureformisanog begunca skrivenog u središnjoj Australiji, otišao sam u brijačnicu u Standu kako bih se obrijao. Dok sam bio izložen toj torturi brica mi je rekao:

„Čini se da u novinama puno pišu o novom brijanju gospodine. Čini se da se možeš obrijati s bilo čime: štapom, ili kamenom, ili stupom, ili žaračem,“ (ovde sam počeo po prvi puta primećivati sarkastičnu intonaciju „ili s lopatom, ili...“
Tu je zastao kako bi pronašao novu reč, a ja sam mu, iako nisam znao ništa o ovoj temi, pomogao sa sugestijama u istom retoričkom raspoloženju.

„Ili sa kašikom za cipele“ rekoh mu, „ili s kuburom, ili s ovnom za razbijanje vrata, ili s...“
Tada je on nastavio osvežen mojom pomoći, „ili sa šipkom za zavese, ili s držačem za sveće, ili...“
Peglom“ predložih oštro, i tako smo nastavili u ekstatičnom duetu neko vreme. Tada sam ga zapitao o čemu se zapravu radi i on mi je objasnio. Objasnio je stvar elokventno i opširno.
Smešna stvar u vezi toga je“, reče mi, „da to nije uopšte ništa novo. Kad sam bio dečak pričalo se o tome, čak i davno pre. Uvek postoji mišljenje da se nekako može bez britvice, ali nijedan od tih planova nikada nije urodio plodom i ja lično ne verujem da ikada hoće.“

„Što se toga tiče,“ rekoh podižući se polagano sa svoje stolice pokušavajući pritom obući svoj kaput s krive strane, „ne znam kako će se stvar razvijati s vama i novim brijanjem. Brijanje je, sa svim dužnim poštovanjem prema vama, trivijalna i materijalna stvar, a u takvim stvarima se ponekad dogode zapanjujuće inovacije. Ali to što govorite podseća me, na neki mračan i sanjarski način, na nešto sasvim drugo. Podsetilo me posebno kada ste mi rekli, s takvim jasnim iskustvom i ozbiljnošću, da novo brijanje nije uopšte novo. Prijatelju moj, ljudska rasa uvek pokušava ovu smicalicu pretvaranja svega u nešto što izgleda jednostavno, ali poteškoća koju makne s jedne stvari prebaci se na drugu. Ako jedna osoba ne obavi težak rad pripreme nečije brade, pretpostavljam da će se neko drugi morati namučiti kako bi pripremio nešto vrlo neobično što bi se stavilo na čovekovu bradu. Bilo bi lepo kada bi se mogli obrijati bez da ikoga smetamo. Bilo bi još lepše kada bi mogli hodati neobrijani bez da ikoga ozlovoljimo:

„Ali, o mudri prijatelju, ti glavni strandovski brijaču, brate moj, niti ti niti ja nismo stvorili ovaj svet“
Ko god da ga je stvorio, onaj koji je mudriji i nadamo se bolji nego mi, stvorio ga je pod čudnim ograničenjima i s bolnim uslovima užitka.

U prvoj i najmračnijoj od njegovih knjiga vatreno je zapisano da čovek ne sme pojesti kolač i istovremeno ga imati. I kada bi svi ljudi mudrovali sve dok zvezde ne bi ostarile, još uvek bi bilo istinito da čovek koji je izgubio svoju britvicu ne može brijati s njom. Ali ljudi neprestano iskaču s nečim novim ili drugačijim i kažu da se sve može učiniti bez žrtve, da je, ako si prosvetljen, i zlo dobro i da ne postoji stvarna razlika između biti obrijan i biti neobrijan. Razlika, kažu oni, je samo u stupnjevitosti. Sve je evolucionarno i relativno. Obrijanost je imanentna čoveku. Svaki jeftini čavao je potencijalna Britvica. Praznoverni ljudi su u prošlosti (tako nam barem kažu istoričari) verovali da je puno crnih dlaka koje pod određenim uglom stoje na čovekovu licu pozitivna stvar. Ali ispravni i uzvišeni kriticizam nas uči bolje. Dlake su isključivo negativne, one su Sena tamo gde bi trebala biti Obrijanost.

I tako sve to ide dalje, pretpostavljam da u svemu tome ima nekog smisla. Ipak je dete Božje Kraljevstvo, a ako pokušaš poljubiti dete ono će znati jesi li obrijan ili nisi. Možda mešam pojam obrijanosti s pojmom spašenosti. [Neprevediva igra reči. U engleskom jeziku obrijan=shaved, spašen=saved, razlikuju se samu u slovu „h“ nap.prev.]. U idućem bih trenutku mogao sugerisati da jarci simboliziraju izgubljene duše jer jarci imaju dugačke brade. Ovo sve skupa postaje previše alegorično.

„Ipak,“ dodah dok sam plaćao račun „uistinu sam bio duboko zainteresovan za ono što ste mi rekli o Novom brijanju. Jeste li ikada čuli za stvar nazvanu Nova teologija?“
Samo se nasmijao i rekao da nije.

http://croatianchestertonians.blogspot.nl/2012/10/pravovjerni-brijac.html#more
 

Tri ljubavi Fjodora Dostojevskog

Ukrainski slikar Alexander Pavlenko

Mučna ljubav

Prvi put se Dostojevski zaljubio po izlasku iz zatvora. On je jedini ruski pisac 19. veka koji je bio na robiji. Teška robija je trajala četiri godine, posle čega je izmučeni Fjodor Mihailovič kao nikada ranije osećao potrebu za ženskom toplinom i saosećanjem. Na sreću ili nesreću, upravo u tom trenutku se u njegovom životu pojavila Marija Dmitrijevna Isajeva. Ta veza je bila prilično teška. Kada su se upoznali Marija Isajeva je bila udana za bolešljivog sitnog činovnika i imala je sina. Posle izvesnog vremena Marijin muž se ubio, i skromni pisac, koji gotovo nije imao nikakav izvor prihoda, zaprosio je Isajevu.

 

Međutim, voljena žena ga je kušala i namučila ga pismima s molbom da je posavetuje za kojeg starijeg i imućnog čoveka da se uda. Ipak su se venčali, iako je Marija doživljavala Dostojevskog više kao brata, nego kao muža. Tokom zajedničkog života nisu se uspeli prilagoditi jedno drugom ni duhovno, ni fizički. Ruski pisac i publicista Mark Slonim u svojoj knjizi „Tri ljubavi Dostojevskog” piše: „Dostojevski ju je volio zbog svih onih osećanja koja je Marija pobudila u njemu, zbog svega što je u nju uložio i što je bilo vezano za nju, zbog svih patnji koje mu je nanela”. Marija je umrla 1864. godine nakon duže bolesti. Supružnike su do poslednjeg dana vezivale samo patnje koje su nanosili jedno drugom.
Isajeva je kasnije poslužila kao prototip za lik Nataše u romanu „Poniženi i uvređeni”. To je žena koja je istovremeno i bezgranično volela, i nepodnošljivo mučila voljenu osobu.

Sporna ljubav

 

 

Sa mladom i komunikativnom Apolinarijom Suslovom Dostojevski se upoznao na jednoj književnoj večeri koju je organizovao. On je tada imao 42 godine, a ona 22. Apolinarija je očigledno Fjodoru Mihailoviču pružila ono što mu je nedostajalo kod Marije. Ona nije bila krotka i nežna. Bila je vrlo privlačna, ali je imala vrlo nezgodnu narav. Sam Dostojevski, međutim, nije mogao pružiti Apolinariji ono što je njoj bilo potrebno. Osim toga, bio je u braku s Marijom. Apolinirija ga je često ostavljala i vezivala se za druge muškarce. Kada je Dostojevskom umrla prva žena, Suslova ga je hladnokrvno obavestila da se neće udati za njega. Možda mu je upravo ona nanela najveći bol u životu i ostavila i neizbrisiv trag u njegovoj duši. „On bi uzdrhtao kad god bi neko u njegovom prisustvu izgovorio njeno ime. Dopisivao se s njom skrivajući to od mlade žene, i uvek se vraćao opisu njenog lika u svojim delima. Kroz sav preostali život je pronio sećanje na njenu nežnost i surovost, i uvek je u dubini duše i tela ostao veran ovoj zanosnoj, brutalnoj, nevernoj i tragičnoj ženi” – tako u svojoj mašti dovršava sliku o ovoj vezi ruski pisac Mark Slonim.

 

Suslova je ostavila traga i u romanima poznatog pisca. Gotovo u svakom njegovom delu mogu se prepoznati obrisi Apolinarijinog složenog karaktera. Nečeg njenog ima i u požrtvovanoj Dunji („Zločin i kazna”), i u strastvenoj i neuravnoteženoj Nastasji Filipovnoj („Idiot”), i u ponosnoj i nervoznoj Lizi („Zli dusi”), a najkompletniji Apolinarijin odraz je Polina, glavni lik romana „Kockar”.

 

Prava ljubav

 

 

 

Ana Grigorjevna Snitkina pomagala je Dostojevskom kao stenografkinja dok je pisao roman „Kockar”. Bio je 25 godina stariji od svoje buduće supruge. U početku Dostojevski nije joj mogao zapamtiti ime, ali rad na romanu toliko ih je zbližio da su ubrzo po završetku rukopisa, 1867. godine, stupili u brak i do kraja života su ostali verni jedno drugom. Tako je roman „Kockar” odigrao vrlo važnu ulogu u piščevom životu. U njemu je Dostojevski za glavnu junakinju izabrao prepoznatljivi lik voljene Apolinarije, stvarao ga je s još svežim sećanjem na voljenu pokojnu suprugu Mariju, a diktirao ga budućoj voljenoj supruzi Ani.

 

U braku s Anom Grigorjevnom Dostojevski je stekao stabilnost koja mu je toliko nedostajala, i osetio je čvrsto tlo pod nogama. Ana je bila najsretnija kada joj je omiljeni pisac i voljeni muž diktirao svoje besmrtne romane direktno u pero. Posle godinu dana braka Fjodor i Ana su dobili kćerku, koju je pisac voleo svim srcem. Međutim, uskoro ih je zadesila strašna tragedija – mala Sonja je umrla. Kasnije im je umro i trogodišnji sin Aleksej. Fjodora Mihailoviča je još četiri godine mučila kockarska strast, dok konačno nije čvrsto obećao svojoj supruzi da se više neće kockati, i održao je reč. Za 14 godina braka s Dostojevskim Ana je mnogo propatila i pretrpela mnoge nevolje, ali se nikada nije žalila na sudbinu i bila je svom dušom odana svome velikom mužu do njegove, a zatim i do svoje smrti.

Mihail Ljermontov:čovek iza genijalca

Portret Lermontova, autor Pjotr Zabolocki.

 

Ljermontov je potomak stare no osiromašene plemićke porodice

Baš kao i Aleksandar Puškin, koji se često znao požaliti na svoju "pohabane" pretke, Ljermontova je frustrirao slab status koji je njegovo plemićko ime imalo među ostalim plemstvom. Mladog pesnika s visoka su gledali bogatiji i elitniji pripadnici moskovskih i peterburških plemićkih krugova, pa je često tražio deliće "veličanstvenosti" u porodičnom stablu.
Njegov otac, Jurij Ljermontov nije znao mnogo o istoriji porodice,  no generacijama se prenosila legenda da su vukli poreklo od španskog Vojvode od Lerma. Legenda je inspirirala Mihaila, koji je odabrao Španiju za mesto radnje rane verzije poeme "Demon". No oko 1830., Ljermontov je saznao da je njegov predak bio pripadnik škotske porodice Learmonth koja je služila u Ruskoj vojsci u 17. veku. Ljermontov se oduševio jer je mogao zamisliti i da je bio u rodu as škotskim plemićem i pjesnikom  Thomasom Learmonthom, poznatijim kao Thomas the Rhymer. I zaista, od tada motivi severnih planina i drevnih bardova počinju dominirati u njegovoj poeziji.

 Ljermontov je bio zloglasni smutljivac

Kao jedinac kojeg je odgojila baka, Ljermontov je odrastao u vrlo razmaženog mladića - osobina koja nije bila dobra kombinacija s oštrim jezikom i visokim obrazovanjem. Morao je napustiti Moskovski Univerzitet nakon svađe s profesorom; na jednom ispitu iz filologije Ljermontov je izjavio da zna više od profesora.
Kasnije, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire u St. Peterburgu morao je odslužiti kaznu zatočen u stražarnici jer je zavinuo šipke za čišćenje pušaka i vezao iz zabave na njih čvorove. U drugoj epizodi u istoj školi, taština ga je koštala zdravlja. U želji da se pohvali jahačkim umećem, zajahao je nedresiranog mladog konja kako bi se pokazao pred kadetima ali konj ga je zbacio i Ljermonov je slomio nogu. Zbog toga je ostao šepav do kraja života. Grube šale kojima nije zaobilazio ni najbliskije prijatelje, zločeste karikature i mudrijaški epigrami doveli su ga na glas kao zlonamernu i grubu osobu.

Ljermontov nije uvek bio ozbiljan pesnik

 

Iako je studirao filologiju, napustivši Moskovsko Sveučilište ušao je u vojnu službu, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire gde se obrazovao kako bi postao član Ruske carske garde. U ovoj školi kadetima nije bilo dozvoljeno čitati lepu književnost pa su tajno izdavali rukom pisani časpopis u kom su svi mogli izdavati svoju prozu ili pesme.
Sadržaj časopisa bio je uglavnom frivolan - mnogi kadeti pisali su erotske i skandalizirajuće pesme, zajedno s Ljermontovom, koji je upotrebljavao svoj poetski talent za pisanje izvenrednih primera necenzurisanog stiha. Časopis je postao popularan nadaleko izvan škole, u celom St. Peterburgu. Kada je kasnije izdavao ozbiljne pesme, mnogi su ga kudili prisećajući se njegove "školske poezije".

Ljermontov je bio neprivlačan

 

Mnogi Ljermontovljevi savremenici primetili su da se baš nije mogao nazvati naočitim. Bio je slabunjavo dete i patio je od limfadenitisa (scrofule), zbog čega je imao crvenkaste oči kao mladić. Ljermontov nije bio ni preterano visok; imao je veliku glavu, prćast nos, šepao je i imao čak i kifozu - pogrbljenost - koju kolege kadeti nisu propuštali često spomenuti. Prijatelji su se neretko izrugivali s njegovim izgledom, ali i mlade devojke koje je pokušavao impresionirati. Ljermontov je stvar samo pogoršavao svojim arogantnim ponašanjem i neurednošću - prijatelji su mu ponekad morali strgnuti košulju s leđa da bi je promenio. Ipak, kako je odrastao, naučio je impresionirati žene brilijantnom erudicijom, originalnim razmišljanjem i elokvencijom. Poetska slava i glasine o hrabrosti na bojnom polju pridodali su ovoj romantičnoj slici i na kraju je postao ženskaroš koji je slomio dovoljan broj srdaca.

Ljermontova je odgojila baka

 

Ljermontovljevi roditelji imali su katastrofalan porodični život, otac Jurij bio je neveran i navodno fizički napao suprugu Mariju u jednoj od brojnih svađa. To je dovelo do bolesti, a kasnije i do njene smrti. Marijina majka, Elizaveta Arseneva, vrlo bogata i uticajna žena, prerezala je sve veze s Jurijem i odlučila odgajati unuka sama. Dozvolila je samo vrlo ograničen broj kontakata oca i sina i zapretila Mihailu da će ga lišti nasledstva ako ode živeti s ocem.
Ljermontov je odlučio ostati s Arsenevom, no, iako nikada nije dobro upznao oca, pao je u duboku depresiju kad mu je otac umro u siromaštvu 1831. Uprkos  tenzijama, Ljermontov je voleo i poštovao baku koja ga je uzdržavala i štitila celog života, koristeći svoje brojne veze na carskom dvoru. Uredila je, na primer, da za svog prvog izgnanstva na Kavkaz ne bude poslan na prvu liniju fronta. Ipak, u neobičnoj igri sudbine, upravo je njegova baka indirektno odvela Ljermontova u smrt.
Za vreme poslednje posete St. Peterburgu u zimu 1841. Ljermontov je pokušao napustiti vojnu službu kako bi se posvetio književnosti, no baka Arseneva je insistirala da se vrati u regimentu na Kavkazu. Na putu do tamo, zaustavio se u Pjatigorsku, gde je umro u dvoboju. Elizaveta Arseneva nadživila je kći i sina. Umrla je četiri godine nakon Ljermontova, u 72. godini.