Natalija - žena, majka, kraljica-

đ

Natalija devojka : Preuzeto sa: knjizenstvo.etf.bg.ac.rs

Kraljice Natalije se uglavnom sećamo kao presvete mučenice koju je onaj mamlaz od kralja Milana muštrao i na kraju šutnuo. Očekujete da vam !Kokoška guguče žitije? E, pa malo morgen! !Kokoški je pod ruku pala jedna opasna knjiga – memoari kraljice Natalije Moje uspomene, a nije odolela ni da virne u kraljičinu ličnu prepisku! Da vidimo kakva je svetica u pitanju.

Žena

Kraljica Natalija rođena je u Firenci kao Natalija Petrovna Keško. Rusko-moldavskog porekla, detinjstvo je provela ušuškana u „svili i kadifi“ najvrsnijeg evropskog plemstva. Dečji balovi, nežna roditeljska pažnja, glumljenje u porodičnim predstavama i strasno rodoljublje obeležili su njene prve godine.

"Sećam se da je mama mnogo primala, priređivala je večere, uveče bi me lepo obukli, uvek u belu haljinicu s mašnama u boji, i odvodili me u salon gde bi tata ponosno predstavljao svoju najstariju ćerku, Dondon, koja je većobećala da neće biti ružna."


Međutim, rana očeva smrt, a ubrzo i majčina, napravili su na brzaka od šesnaestogodišnje Natalije udavaču. Kako je crnomanjasta Moldavka pretila da postane lepotica lako je upecala dobru priliku – svog daljeg rođaka kneza Milana.

Iz ovog doba kraljica, tada ushićena šiparica, u memoarima beleži nekoliko cvrkutavih pisama zaljubljenih mladenaca.

"Moj verenik mi je pisao veoma nežna pisma i pošto mi je prvi put neko govorio o ljubavi, te recenice, u stvari prilicno prazne, izgledale su mi očaravajuće." 


Mora se odati priznanje kraljici Nataliji jer memoari odišu njenim gordim karakterom! Važno je napomenuti da su pisani četiri godine nakon razvoda od kralja Milana (1888), a završavaju se njenim odlaskom iz Srbije. Očito, pisani su da bi utvrdili Nataliju kao srpsku kraljicu, što mora dati poseban, pikantan ton njenim rečenicama; katkad je prava prznica koja ističe svoju stranu priče, a katkad velika pravednica koja osvetljava zataškane istorijske zablude: „Počinjala sam da upoznajem Milanovu tešku narav i da se plašim njegovog prostakluka, te sam izbegavala koliko god sam mogla moguće sukobe. To je bila greška u odnosu na njega jer je u to doba još bio vrlo zaljubljen u mene i da sam navikla da me sluša, možda bi bio drugačiji. Ali, kao svi ponosni ljudi koji vole osećala sam nezadrživu potrebu da se potčinjavam i uopšte nisam pokušavala da zavladam svojim mužem.“

Ipak, očigledno je inicijalna ljubav između vladajućih golupčića postojala – nije to bila bog zna kakva ljubav, ali neka početna iskra stoji. Kao što vidimo, kraljica u memoarima nije štedela visokoparne izjave, pa nije ni čudo što je smatrana taštim snobom.

"U to vreme treba smestiti početak zapleta između Milana i gospođe Mice Protić. Da li zbog mog pobolevanja ili zbog svoje nesposobnosti da zlo shvatim dok ga prstom ne dotaknem, ja ništa nisam ni videla ni razumela."

Kraljica Natalija i Milan : Preuzeto sa: www.artiscenter.com

Ona je želela da se postavi kao neko koga ne dotiču Milanove niskosti. Ipak, kada je nakon srpsko-bugarskog rata 1885. nanjušila Milanove afere ledena kraljica je počela da bljuje vatru: „Milanove zabave su mi izgledale detinjasto i počela sam da se navikavam na mišljenje da je niže biće, nesposobno za bilo kakvu ozbiljnu misao, čudljivo i nimalo dostojno tako ljupke žene kao što sam ja (…) Visoko me je cenio, a njegovo poštovanje je gotovo ličilo na strah (…) Ja sam svoje veće i svoj savet.“

Da je kraljica mučila svog suverena visokim standardima, nema sumnje, a da je kralj uživao da joj natrljava na nos svoje niskosti, takođe. Da li je Natalija bila gordi tiranin? A kralj mlakonja? To vam nije rekla !Kokoška.

Kraljica Natalija : Preuzeto sa: www.icomserbia.rs

Ipak, kakva bi Natalija dostojanstvena dama bila bez svog plemenitog viteza! Ona sama je u memoarima pomenula izvesnog grofa De T. kao platonsku ljubav koja joj je jedino dolikovala.

" Njegovo prisustvo postade za mene potreba; čim bi otišao obuzela bi me tuga i samo sam mislila na trenutak kad ću ga ponovo videti. Njegove osobine i njegova otmenost su još više ukazivali na Milanove mane i T. je bio uzrok što sam ga bespovratno osuđivala u svom srcu." 

Ali, glasine o kraljičinom ljubavnom životu bile su mnogo masnije. Najlascivnijeg jezika bio je, naravno, Laza Kostić, koji je otvoreno govorio da je Natalija lezbejka, te da je volela da se izveze kolima na Košutnjak i drži male dvorkinje u krilu. Tračevi nisu zaobišli ni prijateljstvo sa suprugom njene dvorske dame Stane, Jovanom Žujovićem. S jedne strane frigidna supruga, sa druge pohotna zavodnica, štampa je nikad nije štedela! Ali, najdalje su odlazili oni koji su izmaštali čitavi ljubavni trougao između Natalije, Drage Mašin i sina Aleksandra – u svim pravcima!

Ipak, kakav god bio ljubavni život kraljice Natalije, ovo je samo još jedan nesrećan primer kako se žena tretira u javnom mnjenju: oči javnosti uvek će viriti pod njenu suknju, ne bi li pronašle način da je kompromituju. Tako, štampa nije osporavala kraljičin valjan um, obrazovanje ili vaspitanje, već isključivo brljala po njenoj intimi i izvlačila, a neretko izmišljala „prljav veš“.

Kraljica Natalija : Preuzeto sa: www.arte.rs

Majka

 "Milan, koji je sav srećan uživao u mojoj isključivoj nežnosti prema njemu, sad se osećao zapostavljen i bio je veoma ljubomoran na svog sina, pa je često u zlovolji ponavljao da se on od Sašinog rođenja više ne računa i da je pao sa svog uzvišenog prestolja.
 "

!Kokoška ne bi da krade ‘leba čika-Frojdu, ali ova rečenica ne zvuči ni malo naivno. Biće da se Natalija, osvetoljubiva zbog neverstva, ponekad svetila preko svog sina. Ipak, da je brkala majčinsku i romantičnu ljubav, !Kokoška nije
 rekla.

"U to vreme je Milan postao nepodnošljiv i život mi je bio odvratan, pa mi je mogla pasti na um i misao o razvodu, ali nisam mogla ostaviti malog Sašu." 

                                Skladna porodica.  Preuzeto sa: www.punjenipaprikas.com

 Ova rečenica je vrlo slikovita: kraljica Natalija je zapretila razvodom čim je namirisala prve Milanove preljube. Ipak, kamen spoticanja uvek je bio nesrećni sin Aleksandar, te je on postao i njen izgovor i materijal za žrtvovanje.

Kako su se Milanovi i Natalijini odnosi zaoštravali tako se javnost naslađivala njihovim intrigama, pretvarajući dvorski život u svojevrsni rijaliti koji je štampa gladno pratila. Ovo se nastavilo i u godinama nakon razvoda, koji je kralj Milan zahtevao i koji se desio 1888. godine. Razvod je značio i progon, a i gotovo nasilno odvajanje od sina.

Iako je Natalija volela da izigrava žrtvu, ta uloga joj nikad nije do kraja legla. Uvek joj se omakne previše borbenosti. Kako je imala sjajan osećaj za javno mnjenje, iskoristila je svoju ulogu ucveljene majke za pridobijanje naroda. Novine, naročito Domaćica pod njenim pokroviteljstvom, ječale su o obespravljenoj majci kojoj se čini okrutna nepravda.

"Sve kapije ispred dvora bile su zatvorene; prolazila sam s osećanjem da gledam u zatvor mog jadnog Saše. Gomila je pokazivala pesnicu prema zatvorenim kapijama vičući „stidno“." 

Grabež kralja i kraljice oko sina bio je dugotrajan i egzaltirana javnost iscrpela je sve prljavštine. Mora se priznati da je Natalija ipak imala više takta, a da je kralj Milan bio beskrupulozniji. U svojim pismima Natalija mu to i prebacuje: „Kao pripadnik određenog sveta, a naročito kao kralj, nemaš pravo da nesporazume u svojoj porodici iznosiš u javnost. Dostojanstvenost podrazumeva prikrivanje, a ne oglašavanje na sva usta mržnje prema sopstvenoj ženi, što inače nije zabranjeno.“

Kada su mu se roditelji razveli Aleksandar je imao samo dvanaest godna, a krunisan je već sa trinaest godina 1889. kada je Milan konačno nekom utrapio vlast, a Natalija se brže-bolje vratila u Srbiju. Svakako, Aleksandar je imao turbulentno odrastanje. Natalija je bila i vamte i tamte: malo u Srbiji, ali u pritvoru u kući svoje dvorske dame Stane Bučović, a malo u Francuskoj. Opterećena svojim bolom sinu se posvećivala samo kad joj se ćefne. Kada je Aleksandar počeo da produžava svoje boravake kod mame na imanju Sašino u Francuskoj sujetna Natalija je naslutila da tu nisu čista posla i udaljila ga. Naročito zbog jedne svoje družbenice, koja je zauzela njeno mesto u sinovljevom srcu. 

Kralj Aleksandar se oženio Dragom Mašin 1900. Majstor skandala, kao pravo dete svojih roditelja, dokosurio je nestabilne porodične odnose. Natalija je posle sklapanja ovog kontraverznog braka potpuno prekinula odnose sa sinom. Zar ta silna majčinska ljubav nije bila dovoljna da oprosti? Ili je ljubomora prevladala? To više ne zna ni ova !Kokoška.

                         Kraljica Natalija i njena draga Draga Mašin! Preuzeto sa:                                                                             www.ilustrovanaistorijasrbije.wordpress.com

Kraljica

                           Ljupka i slatka, kad baš zatreba. Preuzeto sa: www.gradiva-notes.blogspot.com

U prvim poglavljima memoara Natalija očigledno želi da pokaže da je prerano sazrela. Već sa desetak godina ona je pokazivala svoj nadmoćni karakter, jasno argumentovala političke stavove i bila omiljena u svakom društvu. Kao pravi politički vunderki Natalija se već tada pokazuje svoju rodoljubivu ostrašćenost:

 "Od tada je vaspitač gospodin Buje, koji je zamenio gospodina Hermana, morao da podnosi glupa izlaganja devojčice koja je svoje mlađe sestre i brata upućivala protiv zapadne civilizacije dajući prednost ruskoj i slovenskoj naivnosti."
 

Srpsko-bugarski rat je, po rečima S. Jovanovića, „ozvaničio sve muške osobine kraljice Natalije“. Ovo je zapravo način da njeni savremenici imenuju kraljčino bavljenje politikom i turanje nosa u muška posla, gde mu nije mesto. Natalija je sedela u Beogradu i organizovala lokalno plemstvo da zbrinjava ranjenike, a kralj je nesigurnošću i stalnim kolebanjem traćio svoju vojsku. Ne po prvi put poželeo je da abdicira, a mnogi su zapažali kako je Nataliji lepo legla kruna. Aluzije da je pogrešna guzica na prestolu nisu bile retke, a kraljica je zapisala da je i sam kralj mislio da je tako bolje. Ovakvim porivima pleni njena prepiska iz tog perioda:

 "Svi izginite, ali sačuvajte čast!

Municiju nećete dobiti ako se o njoj i dalje bude starao onaj magarac od ministra vojnog!"

Natalijin najpozoznatiji portret koji je naslikao Uroš Predić. Preuzeto sa: www.buki81.wordpress.com

 Ipak, Milanu vlada nije dozvolila da vrda, a Natalija je, navodno, odbila da preuzme vlast. U zamenu je očigledno preuzela ulogu žene koja svesrdno bodri svog mužjaka dok on bije muške bitke. Ipak, da joj se omaklo nešto previše borbene euforije vidi se i u memoarima:

"Već sam sebe videla na konju kako  podstićem vojnike, koji bi se zastideli, videće da su manje hrabri od jedne žene. Čitanje romana V. Skota  u detinjstvu sigurno je doprinelo tom mom oduševljenju." 

 Sličnu aluziju natuknuo je Natalijin savremenik S. Jovanović napisavši da je kraljica „imala hrabrosti i gordosti ne jedne obične žene, nego jedne Amazonke“.

Natalija je svakako bila opasan igrač. Svesno je decenijama gradila svoj politički imidž. Uzorna vladarka, velika patriotkinja, humanitarka, pa i hrabra heroina ratnih godina – narod ju je obožavao, a beogradsko plemstvo joj se dodvoravalo.

O ovome svedoče i strani putopisci. Recimo, Anđelo de Gubernatis: „Ona je lepa, draga, ona je kao dobra vila srpskog naroda i dobri duh srpskog kraja (…) njena odanost zemlji ide do heroizma. Narod je obožava“. A ni ona sama nije štedela reči da podupre svoju popularnost: „Milan nije voleo svoju zemlju i nije je ni razumevao. Kod mene je bilo suprotno i zato sam bila omiljena, što je razdraživalo Milana, koji nikako nije shvatao zašto ga ne obožavaju zbog njegovih lepih očiju.“

Ipak, kao što su njene velike sposobnosti savremenici jedino znali da opišu kao „muške osobine“, tako su i njeni postupci često sputavani kojekakvim praznovericama i osudama: „Pukovnik Vladan Đorđević je mobilisao sve beogradske lekare, a u gradu ostavio samo četvoricu, od kojih su dvojica već odavno napustila praksu. Iako je znao kakvo je stanje, poslao je u Beograd 1500 ranjenika, a ovde ništa nije bilo spremno za njihovo prihvatanje (…) Tražila sam to imenovanje da bi bilo zavedeno malo reda u administraciji zato što svi izgubiše glavu ili su navikli da slušaju samo mene, a mene je, u stvari, jedino strah drugih nametnuo (…) Tek kad je sve organizovano i kad ranjenicima nije više ništa nedostajalo, činovnici su se pojavili s propisima i izjavom da gospođe po bolnicama gaze njihova prava.“

U političke svrhe koristila je i modu. Kraljica postaje mondenski ideal, šik dama trendseter po uzoru na francuski salon, u čijem duhu je i vaspitana. Primer svim ženama, ona je postajala nešto poput ikonične „nadmajke“. Ipak, neretko je optuživana za kapricioznost, lakomost na luksuz i ekstravaganciju.

Nakon razvoda i progonstva kraljica je izopštena. Povratkom u Srbiju 1889. počela je njena borba sa Milanom za političku prevlast. Narod i javnost su bili podeljeni. Konačno, Milan je 1891. lepo naplatio svoju abdikaciju i klisnuo. Ali, jedan od njegovih ćefova bio je i da se kraljica skloni iz Srbije.

Natalijine maštarije o herojstvu konačno su ostvarene. Pri pokušaju žandarma da je deportuju 6. maja masa je stala na kraljičinu stranu i Natalija je trijumfalno nošena „na plećima“ svog naroda. Ipak, Natalija je na mufte noću najurena iz Srbije.

Iako bi !Kokoška sada mogla da patetiše o svim nepravdama koje su kraljici učinjenje nakon progona, draže joj je da istakne kakva je „lavica“ bila u političkim vodama. Iz njenih pisama vidi se izrazita ostrašćenost i uvek jasno izražen sud, a nije štedela ni ljubljenu srpsku naciju, na čije obožavanje je pretendovala:

" Ježila sam se zbog lošeg vaspitanja većine ljudi u vladi, a bezgranična sujeta gospodina Ristića me je razdraživala u velikoj meri, pa mi pomisao na novu vladu nije bila neprijatna (…) Srbin može biti inteligentan, može imati ideja, ali mu je iznad svega najvažniji njegov interes. Obično površan i neznalica, uskih vidika i ne prevazilazeći određene krugove, često uveren u svoju nadmoć, a njegovom samozadovoljstvu je ravna samo njegova ništavnost. Razume se da ima izuzetaka, ali su oni, nažalost, veoma retki. Šovinisti, ali lišeni rodoljublja jer su kao vrlo siromašni podložni korupciji i to za smešno male iznose."

Devica?

Naša priča na kraju ipak sklizne u nešto poput žitija. Već godinama u izgnanstvu Natalija je konačno devastirana ubistvom sina kralja Aleksandra. Celog svog života izuzetno pobožna utehu pronalazi u jednoj španskoj katoličkoj porodici, te napušta pravoslavlje i prelazi u katoličanstvo. Živela je povučeno u manastiru Notr Dam d’Sion. Ovde i umire, zaboravljena, skrajnuta sa srpske političke scene, žrtva kakvu je samo poželeti mogla.

Konačan patos doživela je kada je evropska štampa otkrila da živi u oskudici. Naslovi poput „Najtužnija od svih evropskih kraljica“ i „Kraljica Natalija prosjakinja“ sjajan su epilog njenog senzacionalnog života.

Neće !Kokoška biti nepravedna. Iako nije bila nimalo slatka osoba, kraljica Natalija je bila veliki borac. Nakon razvoda od nje se očekivalo da se povuče i pomiri sa odlukama donesenim umesto nje. To što nije pristala i što se borila ostaje joj u amanet.

Zato je važno pobrojati njene doprinose srpskoj kulturi i narodu jer oni nisu zanemarljivi i po njima treba pamtiti „prvu sprsku kraljicu posle Kosova“. Recimo, u toku Prvog svetskog rata organizovala je dobrotvorne akcije za pomoć srpskoj vojsci, a i novčano ju je pomagala. Da je umela da plemenito odreši kesu kad treba pokazalo se i kada je nakon smrti kralja Aleksandra nasledila celokupnu imovinu dinastije Obrenović. Poklonila ju je beogradskom Univerzitetu. Nakon njene udaje u Beogradu je osnovano Žensko društvo i ženski list Domaćica, kojima je ona bila zaštitnica. Osnovala je i Žensko udruženje za nacionalnu domaću radinost, a i Viša devojačka škola bila je pod njenim pokroviteljstvom.

Ipak, teško ćemo govoriti o „nadmajci“ i presvetoj mučenici jer je Natalija bila, kao i svako ljudsko biće, puna krupnih mana i sitnih greha. Ovo bi zaista zvučalo kao narodnjak! Zato ćemo dodati: Natalija je pre svega kraljica koja je dosta učinila za svoj narod i ozbiljno shvatala odgovornost vlasti. Ili bar ozbiljnije od kralja Milana!

Milan je 1893. podvio rep i došao da traži oproštaj i, kad je već tu, i pare. Natalija je plemenito popustila i ponos i kesu. Na kraju smo dobili pravu farsu! Reklo bi se da su zaslužili jedno drugo.

A sama Natalija je najbolje sročila svoju sudbinu:

"Život nije večni ljubavni duet; da li je to bio san o sreći ili promašeni roman?"

Dakle, ne narodnjak i ne žitije. Samo život, ostalo su glasine.

A gde ima dima ima i vatre. I to kakve!

izvor

 or 

Poezija Mileninih boja

Sa otvaranje izložbe u New Yorku,1943

"Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj. Složen i zanimljiv, egzotičan čak, on teče u različitim socijalnim sredinama, duhovnim i geografskim područjima: u njegovim ogledalima prelama se cela međuratna epoha sa svojim krizama i previranjima. Živopisnošću, on lako može da privuče indiskretni žurnalizam, koji ga razbija u anegdote zaboravljajući, ponekad i kompromitujući njeno delo", zapisao je u studiji o Mileni Pavlović Barili Miodrag B. Protić, koji je Milenu otkrio i predstavio našoj javnosti.
"Otkrivanje Milene" inicirano je pismom njene majke Danice Pavlović, kojim je srpskom Savetu za prosvetu i kulturu 1954. godine ponudila na poklon porodičnu kuću u Požarevcu u kojoj se Milena rodila, plus njene crteže i slike. Devet godina pre toga Milena je umrla u Njujorku, o čemu su pisale američka i italijanska štampa, a da to ovde niko sve to vreme nije objavio. Danica je u pismu opisala i ćerkin život, kako bi objasnila šta nudi. "Zahvaljujući tom pismu (vodio sam u to vreme Odsek za kulturu u republičkom Savetu), našao sam se jednog vetrovitog oktobarskog dana, zajedno sa Momčilom Stevanovićem, Mileninim drugom iz mladosti, u Požarevcu, u njenoj staroj, prizemnoj kući, prepunoj ulja, akvarela, crteža, kartona, knjiga i stvari. Jedan čudan svet se pred nama otvarao, jedan ugašen život tajanstveno nazirao. U sumornim sobama, bezglasnim i zatamnjenim, akvarijumu bez zlatne ribice, osećalo se prisustvo neke sudbinski neodređene veličine i samoće", zapisao je Miodrag B. Protić. Memorijalna galerija Milene Pavlović Barili u Požarevcu otvorena je 1962. godine.
Milenini savremenici su ostavili malo tragova na osnovu kojih je bilo moguće rekonstruisati njen život, pa je glavni izvor postalo Daničino pismo. Olivera Janković u monografiji o Mileni ocenjuje da je upravo Danica doprinela formiranju njenog pomalo bajkovitog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju umrla od posledica pada s konja. Bila je to "slika kakvu je imala ili želela za Milenu".

Milena s majkom,1914

ŽIVOTNI PUT:

 Rođena u Požarevcu 5. novembra 1909. godine, Milena je nakon šest nedelja videla Rim. Veruje se da se njen otac Bruno Barili ubrzo nakon venčanja sa Danicom u požarevačkoj pravoslavnoj crkvi, vratio u Rim, pa je Danica zato otputovala tamo sa njihovom bebom. Brak Bruna i Danice je bio kratak, ali je nakon četiri decenije odvojenog života opet nastavljen. Čini se da ih je spojila Milenina smrt. Danica Pavlović je bila potomak najstarije Karađorđeve kćeri Save, govorila je nekoliko jezika, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu, tamo je i upoznala Barilija i "bila očarana njegovom duhovitošću i talentom", kako mu je mnogo godina kasnije priznala u pismu. Milenin otac bio je kompozitor, napisao je dve opere, pesnik, muzički kritičar velikih listova, pisac nekoliko knjiga. Biografi ga opisuju kao čoveka velikog duhovnog bogatstva, koji je izgledao kao da je pao iz oblaka, a Rastko Petrović ga smatra poslednjim izdankom velikog boemstva. "Sasvim izuzetni, Milenini roditelji imaju, dakle, u njenom formiranju presudan značaj: njen život teče u rasponu između oca i majke, Požarevca i Rima", piše Miodrag B. Protić. "Geografski i sadržajno velik, njihovim odvojenim životom je taj raspon i povećan: dva sveta su se na mahove spajala i dopunjavala, na mahove odvajala i sukobljavala. Kada je bila u jednom, osećala je nostalgiju za drugim. Ali tragedija za dete postala je preimućstvo za umetnika. Počela je rano da shvata razlike između zavičaja i Evrope, domaće – malovaroške, i strane – kosmopolitske, urbane kulture. A time i samu sebe."

                                                                   Milena s ocem

Iz Rima se vratila u Požarevac kad joj je bilo osam meseci i, sudeći po sećanjima njene majke, postala čudo od deteta: u trećoj godini crtala je kokoši i piliće a u petoj čitala novine i učila italijanski, u šestoj sa majkom ponovo odlazi u Italiju pa u Nicu gde uči francuski, u Bergamu završava prvi razred osnovne škole, u sedmoj godini piše stihove o smrti ("Kad sunce svanjava/Ovaj svet sanak je samo sanak lep/al ja neću da ga dočekam/neću da dočekam na ovom svetu/Ovaj svet sanak je samo sanak lep."). Drugi razred završava u Rimu na Istituto Italiano Inglese, a naredna dva u Požarevcu u jednoj godini i potom upisuje gimnaziju. U drugom razredu gimnazije odlazi sa majkom u Linc u Mayer Schule gde je njen talenat potvrđen, a zatim u manastiru u Gracu uči nemački. Danica tvrdi da je Milena tada bila poliglota, a zatim i da je "sa dvanaest godina kao vunderkind primljena u Umetničku školu u Beogradu koju posle četiri godine, 1926, izuzetno završava uporedo sa nastavnim tečajem". Tada se o njoj i prvi put piše: "Politikin" izvestilac sa izložbe Umetničke škole naglašava da radovi gospođice Milene Pavlović Barili "padaju u oči". Diplomirala je na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu 1926. godine i iste jeseni je u Minhenu, s majkom, zbog priprema za tamošnju likovnu akademiju. Iduće godine na prijemnom ispitu, profesor Franc fon Štuk njene radove, kao zrele, obeležava kružićima.

Tada, u osamnaestoj, počela je druga polovina Mileninog života.

autoportret ,1939, ulje

PATNJA SLIKARSTVA:

Pohvale i naklonost minhenskih profesora Mileni će uskoro izgledati bez ikakve stvarne veze sa umetnošću – piše Miodrag B. Protić. Shvatila je da se "ne može naučiti sam stvaralački čin, sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta – talenat. Sa zaključkom da se to jednostavno ima ili nema, napušta Akademiju." U intervjuu jednom rimskom časopisu, 1937. godine, izjavila je: "Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisivo je. Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule pet godina akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu." U Minhenskoj akademiji je provela samo godinu dana, da bi u Beogradu, 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu, otvorila samostalnu izložbu sa preko sto radova, a zatim u januaru i u Požarevcu. Kritika je odmah zapaža. Dragan Aleksić u "Vremenu" hvali njenu živahnu fantaziju sa smislom za grotesku i čistu liniju, ističući da "svakodnevnim ili romantičnim scenama i ličnostima pušta da te ličnosti provru u njenoj čistoj, pa ipak bizarnoj fantaziji: prolaze Džozefina Beker, Arabljani, Meksikanci, Španci, Persijanci, Kinezi, Japanci, groteskne figure iz 1001 noći, rokokoa, pariskih žigola, profesora, fatalnih žena, igrača, senjorita, Indijanaca i ceo jedan niz pokreta, skupljanja, zanosa, očiju, pogleda, dodira, osmeha", i zaključuje da je ona "dekorativni talenat, svež, snažan, inventivan".

Iris, 1929

Pokušala je da dobije mesto profesora crtanja u Požarevcu, pa u Štipu, Velesu i Tetovu, a odbijena je zato što "nema budžetskih mogućnosti" i – otišla u Evropu. Prvo u Španiju, svoju davnu želju, a zatim kratko u Pariz pa u London. Tamo je u februaru 1931. godine, u galeriji Bloomsbery, otvorila samostalnu izložbu sa 80 slika. "Vreme" je prenelo kritike tamošnjih novina po kojima je galerija tri dana bila puna sveta; bila je to jedna od najboljih izložbi jugoslovenskih umetnika u Londonu.

Od te jeseni je u Parizu. Počinje, po rečima Olivere Janković, "naglo osamostaljenje njene umetnosti"; osim nove sredine i umetničkih pojava koje je nudila, verovatno i zbog novog bliskog odnosa sa ocem. "Njegovo interesovanje za jezik, žar za modernim izrazom i pripadništvo najaktuelnijim tendencijama u poeziji, kao i krug umetnika boema u kojem se sam kretao a u kojem se našla i Milena." Bez njegove pomoći, smatra Olivera Janković, ne bi bila moguća ni tako velika izlagačka aktivnost tokom tih prvih godina u Evropi: u aprilu 1932. godine samostalno izlaže u galeriji "Jeune Europe" u Parizu, pa i u julu i novembru u istoj galeriji sa De Pizisom, De Kirikom, Zadkinom, Kubinom, Tereškovičem, a između te dve, u oktobru, i u Rimu. Prikazi sa ove poslednje objavljeni su u mnogim novinama, a na otvaranju je bio umetnički i mondenski svet.

Žena u velu sa psom i detetom, 1935

"Mamo, srce moje milo", pisala je u Požarevac iz Rima, "ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi... Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar... Ni jedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem to je da treba raditi na Zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade. Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – p.a.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja." Istog meseca, u drugom pismu, kaže: "A jednako sam gladan. Zasad još uvek se smucamo moj otac i ja sa lirom-dve u džepu."

Kaluđerica,1944

ČISTA POEZIJA:

 Negde u to vreme Milena počinje da piše pesme. "Nešto se dogodilo u životu Milene Pavlović Barili 1934. godine što verovatno nikada neće biti do kraja poznato, a što je prouzrokovalo stanje krize", piše Olivera Janković. U tekstu objavljenom 1943. godine u "Njusviku" pod naslovom "Milenini nervi" pominje se da je 1932. godine, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti zbog čega se dve godine nije bavila slikarstvom već je pisala poeziju, kao i da je trpela od "užasne nostalgije i prolazila naizmenično kroz periode neurotičnog i veselog raspoloženja". Verovatno se ovo odnosi na period 1934/35, kada je nastao sasvim neznatan broj radova. Milena je napisala 60 pesama na četiri jezika: italijanskom, španskom, francuskom i srpskom. Pisala je da bi izrazila trenutna osećanja, gotovo uvek melanholična.

U februaru 1935. godine izlaže na Drugom nacionalnom kvadrijenalu u Rimu sa italijanskim umetnicima. Otvaranju prisustvuje nekoliko stotina slikara i skulptora iz cele zemlje, ali i Musolini. "Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika. Slike nije mnogo gledao. Opo (predsednik izložbe) je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: Signorina Barili, Musolini je stao i pitao: Shi, la figilia di Barilli? Shi e? Ja izađoh malo bliže, a on me zapita koje su moje stvari, a ja pokazah rukom, a on ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Skoro sve novine koje su pisale o njegovoj poseti donele su ovo o meni."

Godinu i po dana u Požarevcu, a zatim samostalna izložba u Rimu, pa u Parizu. Majci piše: "Ja sam u stvari zadovoljna. Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak grešim i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi i očekuje, ali možda ipak na isti cilj stignu." O uspehu izložbe govori i naša štampa. Izveštač "Vremena" tvrdi da je o izložbi razgovarao sa Bretonom i da je ovaj Milenino slikarstvo doživeo blisko ideologiji nadrealizma, da Žan Kokto nije skrivao oduševljenje, da je Pol Valeri na izložbi bio čitav sat hvaleći naročito Devojku sa lepezom pošto je, po njegovom mišljenju, sadržavala najviše onoga što sadrže sve Milenine slike – čiste poezije, da je Andre Lot rekao kako čista poezija i potpuno lični izraz u njenim slikama podsećaju na nadrealizam.

Zatim učestvuje na prvoj i na drugoj izložbi nadrealističke grupe "Nove snage" u Parizu, i u izložbi sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza koja je zatim preneta u Hag, i – odlazi za Njujork. "Noseći nešto nomadsko u sebi, Milena je odjednom htela preko okeana, da vidi neku izložbu", napisao je Miodrag B. Protić, a Danica se sećala da je Milena "prodajom slike koju je kupio Sibe Miličić zaokruglila sumu, sa kojom je uzela kartu na jednom malom francuskom brodu i tako u septembru 1939. godine krenula za Ameriku u nameri da se vrati u Požarevac, da uzme svoju majku i da obe opet krenu za Pariz. Izbija rat i ona nije mogla natrag." Reč je o Anđelima, slici koja je izlagana u Hagu. Pakujući se za Ameriku, Milena je zamolila Sibu Miličića koji je tada radio u našoj ambasadi u Hagu da joj pošalje tu sliku, njemu je to bilo nemoguće zato što je već bila spakovana sa ostalim izlaganim radovima, pa je predložio da je otkupi.

Majci piše već sa broda: "Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi... Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu."

AMERIČKI DANI:

 Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Saživljavanje sa novom sredinom joj je bilo teško, neprestano je mislila na svoju zemlju i Evropu u kojoj je počinjao rat. "Mile, zlatno mile moje, da znaš koliko mislim na tebe i kako sam celom dušom pored tebe, uvek u crvenoj sobi, u onim lepim foteljama, u kojima sedimo, u avliji našoj, svud. Vidim i Božu i sve one koji ulaze i izlaze. I Liliku i Vidru. Vidim vas kad čitate Pravdu i kad te svi pitaju za mene i kad čekate Novosti i poštara." Prvo vreme je stanovala u zapadnom delu grada blizu železničke stanice, u nekoj kući sa sobama za izdavanje, popularnoj među jugoslovenskim emigrantima. "Malo niže od ulice je kafana i tu se hranimo, pozadi ima mala baštica. Kelnerice su Talijanke iz Pijemonta, gazda iz Novog Pazara, a njegova žena Žrancuskinja. Dolaze raznorazni gosti." Jednog dana došao je bračni par Ekstrom, suvlasnici umetničke galerije "Kordije-Ekstrom" u Njujorku i Parizu, sprijateljili su se, i posle izvesnog vremena pomogli Mileni da se preseli u bezbedniji i lepši kraj grada, u istočni Menhetn, u hotel koji se danas zove "Henri IV". Družili su se gotovo svakodnevno.

Uz nostalgiju, Milenu muče i oskudica i zdravlje. Sudeći po pismima majci, u januaru 1940. godine imala je srčani udar. Smatra se da je od ranog detinjstva imala bolesno srce. Na primer, razbolela se u Minhenu, čim je napustila Akademiju, pa se i zadržala tamo u jednoj klinici. Zatim je, u Španiji morala na operaciju apscesa, kao posledice trbušnog tifusa i gnojnog zapaljenja na kičmi od čega je pre toga bolovala. U Parizu nova operacija zbog iste bolesti. Iako je morala da miruje, tamo živi boemski neuredno, izlažući se oskudicama svake vrste uz velike fizičke i duhovne napore. Najnovije tegobe majci predstavlja kao posledicu prevelikog pijenja kafe.

Komercijalna ilustracija za žensku odeću, Vogue, 1940. godine

Loše raspoloženje prekinula je ponuda da ilustruje korice za martovski broj časopisa "Vogue". Majci piše da su joj "oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izašla, ne mogu, nemam kad za oblačenje." Da bi opstala, Milena prihvata porudžbine za slikanje portreta, komercijalni dizajn, i slikanje naslovnih strana modnih časopisa. Osim za "Vogue", radi naslovne strane za "Town and country", reklamne ilustracije proizvoda tekstilnih firmi Textron Inc, Hanes Hosiery. Radila je i neku vrstu inscenacije za modne artikle najvećih robnih kuća u Njujorku: "Bonwit Teller", "Lord and Teylor", "Saks Fifth Avenue", dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme "Mary Dunhil" i za kozmetičke preparate kuće "Revlon", kao i ilustracije ženske odeće – večernje haljine, kreacije Germaine Monteil, ili obuće – modeli Palter de Liso...

Već marta 1940. godine, uprkos bolesti, nemaštini i neprilagođenosti, imala je prvu izložbu i to u galeriji "Julijan Levi" u kojoj su se održavale izložbe nadrealista. Kritike su bile brojne, izuzetno pozitivne. Rozamund Frost, istoričarka umetnosti i Milenina prijateljica, ocenjuje da bi "ovo slikarstvo, daleko više dekorativno nego Dalijevo, trebalo da svojom ženstvenom, melanholičnom privlačnošću postigne uspeh ravan njegovom". Milena javlja majci: "Ja sad imam koliko mi je potrebno za život. Julijan Levi kaže da ne očajavam, da ni Dali ni de Kiriko za prvu izložbu nisu nijednu sliku prodali, a obojica su njegovi slikari. On bi hteo da me lansira kao mondenskog portretistu, da pravim dva-tri na godinu za 3000 dolara." Milena je tek nakon druge izložbe, 1943. godine, u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke, imala utisak da je uspela. Smatra se da je najveći Milenin uspeh u dizajnu bio kostim za balet Sebastijan Đan Karla Menotija, premijerno prikazan 1944. godine, italijanskog kompozitora s kojim se sprijateljila radeći njegov portret. "Izuzetno efektni Milenini kostimi nisu suptilno elegantni, ali su puni svežine i već na prvi pogled deluju efektno, puni su maštovitosti i smelosti", napisao je kritičar "Herald tribjuna". Posle ovog velikog uspeha ponuđeno joj je da uradi kostime za balet po Šekspirovom Snu letnje noći, pa je vrlo moguće da bi se njena karijera razvijala u tom pravcu, da nije umrla.

O Robertu Tomasu Astoru Goslenu, oficiru avijacije za vreme rata, za koga se udala krajem 1943. godine, malo se zna. Ocu je tek sledeće godine javila da se udala "za jednog simpatičnog mladića, Amerikanca koji je tada bio vojnik... Do juče je bio ovde sa mnom. Sada je otišao da pronađe neko zaposlenje." Šta ju je privuklo njemu, zašto se baš za njega udala, da li zato što je Danica želela da njena ćerka ne ostane baba-devojka, ne zna se. Kako bilo, izgleda da je sa Grosmanom bila srećna.

KRAJ: Milena Pavlović Barili umrla je 6. marta 1945. godine od srčanog udara u Njujorku. U karti koju je Bruno Barili uputio 1947. godine iz Rima svojoj supruzi u Požarevac, opisao je poslednje dane njihove ćerke: "Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata... Prvih dana 1945, mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila." Đan Karlu Menotiju, koji ju je video dva dana pre njene smrti, "izgledala je dobrog zdravlja i savršeno srećna. Ona i njen muž gospodin Goslen su upravo iznajmili nov stan i bili su veoma zadovoljni i veoma zauzeti sređujući ga. Imao sam s njom jedan dugačak razgovor i video jednu sliku koju je trebalo da dovrši: jedna monahinja sa ožiljkom na otvorenim rukama i srcem koje gori na grudima. Dva dana kasnije ona je dobila zaduženje da napravi kostime za jedno veoma važno izvođenje u pozorištu Guild. Uveče je izašla u jedan restoran sa svojim mužem da proslavi ugovor i legla veoma kasno. San će je blago odneti. Pogrebni ceremonijal koji su obavili njeni mnogobrojni odani prijatelji vršen je u jednoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kralj Petar je poslao telegram saučešća iz Londona. I sav taj svet umetnika, među kojima je bila poštovana i obožavana, oplakivao je njenu smrt."

Vest o Mileninoj smrti i fotografiju objavio je "Njujork tajms" napominjući da je iznenadna smrt nastupila kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada s konja. Tu vest prenela je i italijanska štampa. Urnu s Mileninim pepelom doneo je Goslen Brunu Bariliju u Rim. "Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje", javio je Bruno svojoj supruzi u Požarevac. Početkom sedamdesetih godina, pri prolasku kroz Beograd na putu za Rumuniju, Goslen je posetio Muzej savremene umetnosti. "Pošto je u postavci video Milenine slike, potresen, zatražio je razgovor sa upravnikom", zapisao je Miodrag B. Protić. "Tako smo se upoznali. Lep, visok, još mlad – pedesetih godina (bio je dosta mlađi od Milene), u društvu svoje nove žene, Meksikanke. Uzbuđen neočekivanim susretom sa delima svoje pokojne žene, obećao mi je da će Melanholiju (Brodolom) i druge slike za koje sam se interesovao pokloniti Muzeju. Pisao sam o tome i njemu i našoj Ambasadi u Meksiku, ali odgovora nije bilo. Uskoro sam doznao da je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Za retrospektivu u Beogradu krajem 1979. godine njegova ćerka Milena (Milenin kult očuvan je i u novoj Goslenovoj porodici) pozajmila je Portret T.A. Goslena (svog oca), Melanholiju i Autoportret ".

Sonja Ćirić
izvor
 

Madam de Pompadur

Madam de Pompadur (Jeane-Antoinete Poisson, 1721 - 1764) bila je uticajna ljubavnica Luja XV i velika mecena književnika i umetnika, prva osoba koja je dospela u Versaj, a nije bila plave krvi.

Njeni roditelji, Franosa Puason (François Poisson) i Medlin de La Mot (Madeleine de La Motte), bili su na marginama klase špekulanata u svetu finansija koja je počlela da dobija na značaju. Neki od ovih ljudi su postali enormno bogati, ali većina je završila u nekom jarku, ako ne u zatvoru. Njen otac je bio umešan u skandal na crnoj berzi i morao je da napusti zemlju 1725. godine, ostavljajući svoju lepu suprugu i dvoje dece na staranje prijatelju, Normanu de Turnehemu (Le Normante de Tournehem). Oba deteta su bila pametna, ali devojka je bila fascinantna, obrazovana da bude supruga nekog bogataša. U tim danima, bogati muškarci čak i ako su dolazili iz niže klase, bili su zainteresovani za umetnost i književnost, i očekivali su od svojih supruga da sa njima dele te interese.

Do trenutka kada je gospođica Puason trebala da se uda, već je mogla dobro da se drži u svakom društvu i lako je sklapala prijateljstva sa mnogim istaknutim ljudima, uključujući i poznatog filozofa i književnika Voltera. Njen staratelj, Norman de Turnehem, ugovorio je njen brak sa svojim rođakom, Šarlom-Gijomom Le Norman d'Etjolom, sa kojim je dobila kćerku Aleksandrinu. Zahvaljujući uticaju svojih staratelja i roditelja svog mladog supruga, a pre svega svom šarmu i intelektu, Žana je vrlo brzo postala zvezda pariskog društva i primećena od samog kralja. U 1774. godini, Lujeva mlada ljubavnica, vojvotkinja de Šatoro, umire iznenada, i mlada gospođa d'Etjola ubrzo zauzima njeno mesto, nakon maskenbala u čast venčanja kraljevog sina na koji ju je pozvao lično Luj XV. Samo godinu dana kasnije, Žana se legalno rastaje od supruga, seli se u Versaj i dobija na poklon od kralja zvanje markize i posed Pomapdur, prvu od 6 rezidencija.



Luj XV

Istoričari XIX veka smatraju da je Madam Pompadur imala potpunu dominaciju nad Lujem XV. Ovi post-revolucionarni pisci su bili zabrinuti zbog načina na koji je bio predstavljan kralj iz monarhije Burbon, kao duhom siromašnog, a danas se zna da je Luj XV bio mnogo sposobniji čovek nego što je predstavljan. Stidljiv i intreperspektivan, on jeste imao poteškoća u komunikaciji sa drugim ljudima, naročito sa onima koje nije poznavao, i Madam Pompadur jeste bila bila njegov privatni sekretar i savetnik, ali ipak, ona je samo prenosila naređenja koje je izdavao sam kralj. Žana je počela svoju vladavinu u Versaju vrlo skromno, bila je smeštena u nekoliko prostorija u potkrovlju. Polako je krenula da pravi svoj autoritet, i da sebe predstavlja kao nekoga čija je saglasnost potrebna za sve što se radi na dvoru, čak i za kraljicu Meri (Maria Leszczyńska). Meri nije mogla biti više nepodobna, nego što je bila, za svog supruga, zgodnog, umetnički nastrojenog, senzualnog i ljubitelja svih vrsta zadovoljstava. Osam godina starija od njega, ona je bila zaokupljena problemima svog oca, svrgnutog kralja Poljske, rađanjem dece i religijom. Nakon što je rodila naslednika krune (i još osmoro ili devetoro dece između 1727. i 1737.) jasno je stavila kralju do znanja da ne želi više da bude seksualno intimna sa njim. Nakon pet godina u njenom romantičnom potkrovlju, Žana se preselila u kraljev apartman i njegovu spavaću sobu. Luj XV je, naravno, imao još nekoliko ljubavnica, ali Madam Pompadur je isuviše dobro učvrstila svoj položaj na dvoru da bi je bilo ko uklonio. Usluge, promocije, beneficije i privilegije mogli su se dobiti samo preko nje.

Njena „saradnja” sa Lujem XV je bila dvostruka, umetnička i politička. Umetnička strana je bila uspešna u potpunosti. Na njen predlog, njen brat je bio postavljen za upravnika kraljevih zgrada kao Markiz de Marinji. Brat, sestra i kralj sarađuju savršeno, osnivaju Vojnu akademiju (École Militaire), grade Trg Luja XV (danas Trg Konkord, na kome je 1793. godine postavljena giljotina i gde su pogubljeni Luj XVI, Marija Antoaneta, Maksimilijen Robespjer, Žorž Danton i još preko hiljadu drugih osoba), izgradili su većinu palate Kompenje, Petit Trianon u Versaju, novo krilo palate Fonteneblo, izuzetan zamak Belevue i još mnoge paviljone i letnjikovce. Madam Pompadur i Luj XV su pomagali svim dekorativnim umetnicima, slikarima, vajarima, stolarima, zanatlijama. Čuvena fabrika porcelana u Sevresu je izgrađena kompletno iz kraljevske kase. Dvadeset godina moći Madam Pompadur, obeležio je vrhunac ukusa u Francuskoj. Zaštitnik većine autora i urednika Encikopedije, ona je želela da za književnost uradi isto što je učinjeno i za umetnost, ali Luj XV nije bio zainteresovan za književnost i nije voleo intelektualce koje je poznavao.


Politički uticaj koji je imala na kralja bio je mnogo manje uspešan nego umetnički, najviše zbog toga što su francuski političari i generali bili lošeg kalibra.Vojvoda od Šuasela, daleko najsposobniji francuski ministar, bio je njen štićenik i doveden je na taj položaj da sprovede čuveno Ukidanje Alijanse, kojim se udružuje Francuska sa svojim starim neprijateljem Austrijom, protiv nemačkih protestantskih kneževina. Ta alijansa je bila državnički ispravan koncept, ali je bila jako nepopularna i dovela je do Sedmogodišnjeg rata, koji je ispao katastrofalan po Francusku. Fridrih Veliki je porazio ogromnu, ali nestručno vođenu fransusko-austrijsku vojsku, dok je istovremeno Engleska porazila Francusku u Kanadi. Oba ova poraza vode do vrata Madam Pompadur, koja pada u melanholiju i ubrzo nakon završetka rata umire 1764. godine, najverovatnije od raka pluća, u njenom apartmanu u Versaju. Jedna od njenih poslednjih akcija bila je da ubedi Luja XV da revizira slučaj Kalas, veliku nepravdu za koju je Volter bio zainteresovan. Za vreme odlaska njenog kovčega iz Versaja, Luj XV je stajao na balkonu svoje sobe i gledao na kišu koja je padala, i navodno rekao La marquise n'aura pas de beau temps pour son voyage (Markiza neće imati lepo vreme za svoje putovanje).

Volter, njen veliki prijatelj, posle njene smrti je rekao:


Tugujem i zahvalan sam joj. Iskrena od rođenja, volela je kralja zbog njega samog, imala je pravednost u duši i pravdu u svom srcu. To se ne sreće svakog dana.

 

Volter

Marija Oršić i okultni treći Reich

Ko je u stvari Marija Oršić? Do njenog imena došao sam čitajući „Koplje sudbine“ Trevora Rejvenskrofta (Spear of Destiny, Trevor Ravenscroft). Tamo se pominje kao članica društva ženskih medijuma u nacističkoj Nemačkoj, pod imenom Vril. Pored nje, kao medijum tog društva pomenuta je i izvesna Zigrun, koja je ime uzela od mitske valkire, jedne od devet Votanovih ćerki.

Po Trevorovom opisu događaja, Marija Oršić se proslavila u okultnim krugovima tvrdnjama da je stupila u kontakt sa arijevskim vanzemaljcima koji žive na Alfa Kentauri u sistemu Aldebaran. Te tvrdnje nikada nisu dokazane, ali to nije potkopalo njen položaj. Pre Vrila bila je članica društva Tula.
Društvo Vril bilo je uključeno u istraživanja bazirana na anti-gravitacionim eksperimentima Viktora Šaubergera. Projekat je nazvan Hanebu ili Vril projekat. Nastao je zastoj zbog velikih elektromagnetnih smetnji i interakcija sa konvencionalnim električnim komponentama. Letelice su se pokazale teško upravljivim, pa ipak su savezničkoj avijaciji nanosile velike gubitke. Oni su ih nazvali fu-fajteri. Sam naziv Vril potiče iz romana „Vril, moć nastupajuće rase“ Bulvera Litona. U romanu je opisano podzemno kraljevstvo u kojem vladaju više-nego-ljudi koji vode poreklo od vodozemaca i raspolažu energijom neslućenih razmera koja se naziva Vril. Postao je to „sveti gral“ za okultiste Trećeg Rajha, pa čak i zvaničnije krugove, koji su tražili svaku mogućnost za izgradnju super-oružja.
Marija Oršić – južnoslovensko ime u krugovima naci-okultista, to je sve što sam tada saznao, i vuklo me je na dalja istraživanja. U savremenom svetu smatra se da je Google majka znanja, i to je bio put koji se logično nametnuo. Prvo što videh su slike žene vanvremene lepote, prozračnog tena, plavih očiju i plave kose koje je, prema legendama (takođe nađeno na Googlu) dopirala do zemlje. Oršić je navodno smatrala da joj tako duga kosa deluje kao antena prema drugim dimenzijama.
Od ranog detinjstva se isticala sposobnošću komuniciranja sa duhovima. Njen otac bio je iz Zagreba, a majka iz Beča. Već kao mlada devojka priključila se krugovima vatrenih nemačkih nacionalista koji su se zalagali za ujedinjenje Nemačke i Austrije. No, pre Velikog rata ovim dvema državama vladale su različite dinastije, inače u bliskom savezu. Posle rata, oni su na poraženoj strani, a jedan od uslova Versajskog mira je da se ove dve zemlje ne smeju ujediniti.

Simboli okultnog društva Thula i trećeg Reicha

 

 

 

Ipak će Anšlus kasnije sprovesti partija NSDAP koja u nekom smislu i potiče iz okultnih krugova u kojima se kretala i Marija Oršić. Bila je aktivna članica društva Tule, a kasnije je grupu ženskih medija organizovala u novo udruženje Vril. Navodno su stupili u kontakt sa Arijevcima nastanjenim u planetarnom sistemu oko zvezde Aldebaran, onima koji su već uticali na stvaranje civilizacija Mesopotamije. Smatra se da je učestvovala u pokretanju nemačkog svemirskog programa i istraživanjima vezanim za putovanje u druge dimenzije. Krajem Drugog svetskog rata, ona i njene dugokose prijateljice misteriozno nestaju. Postojale su pretpostavke da su podmornicom prebačene u Južnu Ameriku ili da su stvarno otišle do Arijevaca na sistemu Aldebaran. No, neki jednostavno kažu da su ih ubili SS-ovci.
Pretpostavke, legende, teorije zavere i fikcija stvaraju se kao aura oko Marije Oršić. Postoji čak teorija o njenoj povezanosti sa Nikolom Teslom. Tako Maximillien de Lafeyette piše knjigu čiji sam naziv dosta toga govori – Maria Orsic, Nikola Tesla, their extraterrestrial messages, the occult and UFO.
Beogradski tabloid Kurir donosi neverovatnu priču o prepisci Nikole Tesle i Marije Oršić. Navode se i neke sličnosti - Oboje su potekli iz nekadašnje Jugoslavije, oboje bez dece, vegetarijanci, ljubitelji životinja... I oboje su bili pod budnim okom vojnih i bezbednosnih službi. Teslu su špijunirali FBI i CIA dok su na Mariju motrili Gestapo i SS-ovci. No, šta je sa razlikama?! Biće da su se ipak našli na suprotnim stranama, ali ipak je evidentna sličnost da ideje to dvoje nisu primenjene tokom rata, barem ne u meri koja bi utcala na njegovo odvijanje. U tekstu piše kao je Marija Oršić bila „sasvim obična devojka, volela je da nosi dugu kosu, volela je jezike i balet... Sve do jednog dana kada je pala u trans“. Kako različito od nekih drugih tekstova koji pišu o njoj! Kada dodamo još neke detalje iz teksta, kako je Marija marta 1945. u stanju transa „dobila informacije o porazu nacističke Nemačke pre kraja 1945.“ ili da je Tesla pisao o vanzemaljcima na sanskritu, možemo zaključiti koliko ozbiljno treba shvatiti takav tekst. A to je samo mali primer na kakve se sve gluposti, ali zanimljive gluposti, može naići kada istražujemo ime Marija Oršić.
Možda ozbiljnije treba shvatiti Yahoo Answers, servis sličan poznatoj Wikipediji, gde svako može postaviti pitanje, a svako mu može odgovoriti. Postavljač pitanja navodi da je rođena 31.10.1895. (ako je tačno to je Helloween, što je veoma zanimljivo) u Beču. 11.03.1945. ostavila je poruku „niemand bleibt hier“ (niko ne ostaje ovde) i misteriozno nestala. Postavljač dalje tvrdi kako su je Amerikanci preuzeli radi tajnih operacija, tamo se bogato udala i imala ćerku koja se zvala Yolanta Raffa. No izgleda da ne zna šta se dalje dogodilo s njom i njenom ćerkom, pa traži odgovor. Prvi odgovor (potpisan sa zafir) je kako se ništa nije dogodilo, jer ona je samo nestala, nije otišla u Ameriku. Amerikanci su tražili naučnike, ona to nije bila.
Marija je 1945. imala 50 godina (što je već i postavljač pitanja mogao znati da je samo oduzeo dve brojke). Međutim, izvesni Zakaria Lanait je u svom odgovoru misteriozniji – nema vesti o Mariji od 1945, ali neki misle da je otišla u „šuplju zemlju“, kako obično zovu podzemno kraljevstvo Agarta.
Treći odgovor je od čoveka potpisanog kao Kirby koji se poziva na serijal Ancient Aliens Theory gde se (naravno!) tvrdi kako su je odveli gosti iz drugog sveta. Tokom propasti Trećeg Rajha nad nemačkom je viđeno mnogo NLO-a, i jedan od njih je pokupio Mariju... Izgleda da se ni Yahoo nije proslavio.
Međutim, istorijski (ili paraistorijski?) sajt 1stmuse se opširnije bavi Marijom Oršić i društvom Vril. Tu ima više podataka o njenom poreklu, kako je njen otac Tomislav bio arhitekta sa kancelarijom na Trgu Bana Jelačića, koji je upoznao veoma lepu balerinu Sabine (dakle, njena majka se bavila baletom, a ne ona). Kao datum Marijinog rođenja navodi se 31.10.1895, ali u Zagrebu. I ovde se navodi njena ćerka Yolanta Raffa (udata Raffa), ali ne da je ona rođena u Americi. Od aktivnosti Marijinog društva Vril navodi se kako je ovaj ženski krug još 1917. ostvario kontakt sa vanzemaljcima sa Aldebarana, a 1919. su se našli sa sličnim grupama u šumskoj kolibi blizu Berhtesgadena, koji će kasnije postati Hitlerova alpska rezidencija (tamo je snimljen onaj čuveni film u boji gde Hitlera i njegove kompanjone u časovima dokolice snima Eva Braun). 1943. Marija i Zigrun drže sastanak u primorskom odmaralištu Kolberg. Svrha sastanka je „Aldebaran projekt“ – medijumi Vrila su primili precizne podatke o nastanjivim planetama tog sistema i planira se put tamo.

Fotografija teksta kojeg je Marija Oršić pisala u transu

 

 

Na sajtu 1stmuse dalje možemo naći da su 22. Januara 1944. Hitler, Himmler, dr. Schumann (profesor Tehničkog Univerziteta Minhen) i Kunkel iz Društva Vril na sastanku. Planirano je da se na Aldebaran pošalje velika transportna letelica VRIL 7, koja može da leti neograničena brzinom svetlosti. Eksperiment je izveden krajem 1944, i umalo se katastrofalno završio, jer je posle kratkog leta raketa VRIL 7 bila oštećena na nekoliko mesta i „izgledala kao da je letela stotinama godina“. I ovaj sajt navodi da je poslednje „javljanje“ Marije Oršić, odnosno Društva Vril od 11. Marta 1945, posle čega je ona nestala.
Šta možemo zaključiti? Ovo je izgleda jedan od onih slučajeva gde što više „podataka“ imaš, to manje pouzdano znaš. No, svejedno da li je Marija Oršić stvarno stupila u vezu sa „Arijevcima“ sa Aldebarana; da li se bavila alternativnom raketnom naukom, i da li je to bilo sa uspehom; da li je na kraju rata poblegla u Južnu ili Severnu Ameriku ili na daleki Aldebaran – biće da je imala zanimljivu životnu priču. Kao jedina realnost u vezi nje ostaju nam njene fotografije, mada i na njima izgleda nerealno lepo...

Odlomak iz romana Svet Agarte Ivana Vukadinovića

Marija Oršić se seća svega. Posle 60 godina provedenih na Aldebaranu ona izgleda, ne ona praktično jeste, 30 godina mlađa nego kad je došla. Vratila se u godine kada je sve počelo. Božić 1907, zamak u Gornjoj Austriji na Dunavu. Iznad Varfenštajna podignuta je prvi put u Evropi zastava sa kukastim krstom. Magovi runa obučeni u bele odore sa crvenim krstovima slave Baldura, Sina Sunca i Gospodara zimske kratkodnevnice. Nekoliko kilometara dalje, mladi Adolf sahranjuje svoju majku. Ali pravi početak bio je deceniju kasnije, odmah po svršetku Velikog rata.
7. novembar 1918. Kurt Ajzner proglašava Socijalističku Republiku u Bavarskoj; 9. novembar na sednici Društva Tula samoproglašeni baron Zebotendorf, iniciran u masoneriju, poziva na oružani otpor, istog dana Nemačka je kapitulirala; 21. februar 1919. Kurta Ajznera ubija mladi plemić, potencijalni tulista;
7. april proglašenje Socijalističke Republike Bavarske; 13. april Tula pokušava puč protiv komunista; 26. april Zebotendorf u Bambergu organizuje frajkops, dok Crvena Armija hapsi aktiviste Društva; 30. april Valpurgijska noć – Crvena Armija strelja uhapšene taoce; 3. maj komunisti su poraženi, na hiljade ljudi kasape “beli” krstaši sa kukastim krstom. Svi ovi događaji uglavnom se odigravaju u Minhenu.

Prototip letećeg broda na kojem je radio VRIL

 

 

Uspeh je odjeknuo širom Evrope. Litvanska republika zove frajkopse da suzbiju crvene, Britanci to isprva odobravaju, ali kasnije moraju da intervenišu. Na letnji solsticij 1922. ubistvo Ratenaua, harizmatičnog ministra spoljnih poslova, Jevrejina koga su optuživali da je lično Sionski mudrac. Ubice su to izvele kao ljudsku žrtvu bogu Sunca. Opet, 9. novembar 1923, četiri godine posle aktiviranja Tule, kapitulacije Drugog Rajha i Hitlerovog slepila izazvanog tom vešću – pokušaj puča u Minhenu, dan koji će kasnije biti grandiozno proslavljan...
Sledilo je organizovanje partije, dug marš kroz institucije, parlamentarna i ulična borba, apsolutna vlast i Drugi svetski rat – klanica koja će baciti u zasenak sve ranije. Na kraju vrh partaja beži na Antarktik, a Marija direktno na Aldebaran, dalek zvezdani sistem, gde su Arijevci sa kojima je već stupila u kontakt.
* * *
Oko nje je ledeni nordijski pejzaž borova i netaknutog snega. Nema mediteranske senzualnosti, samo hladne i beskompromisne nordijske čistote. Zima u kojoj nije hladno, hiperborejska. Tula, ili Valhala, možda čak Agarta – raj ranih nemačkih okultista. Tako bi se po predelima reklo, ali raj ne čine samo predeli...
Jer ovde su je dočekali idealni Arijevci... i Arijevke – skladnih atletskih tela. Seksualne utvare. Ne može reći da su je ikada silovali, ali svaki dodir je vodio samo jednom. Takođe, s njima se moglo razgovarati, nisu bili glupi, ali opet je svaki razgovor vodio uvek istom – seksu. Ne samo sa muškarcima, mada ranije nije bila lezbejka, Marija ovde nije imala ništa protiv žena – baš bukvalno, nije mogla nešto iskoristiti protiv njih, da se odbrani od želje. Shvatila je ubrzo da ovo nije Raj.
Mogla je da otera ove utvare, ali stvarno – nije imala šta drugo ovde da radi osim da se jebe! Tada je osmislila režim discipline koji bi koristila kada bi joj sve dosadilo. Tri perioda od po mesec aldebaranskih dana – dvadeset dana nešto kraćih od zemaljskih. Prvi period – totalna apstinencija. Osamila se i trudila se da čak ne razmišlja o svim tim lepim telima. Najzad, smučili su joj se. Posle toga, sledeći period – dinamička introvertnost, intenzivno razmišljanje i fantaziranje o seksu, ali bez ikakvog dodira, čak bez masturbacije. Bilo je to „malo” teže, mislila je, kada je oko tebe gomila spremna da te istog trenutka prigrli. Najzad, period radikalnog fetišizma, masturbacija na sve što bi se moglo naći. Istina, u ovom „nordijskom raju” taj pojam „sve” nije bio toliko širok. Teško je bilo naći nekog zanimljivog insekta, recimo... Mada su roze kristali bili dobri za nasađivanje. Sve što padne pod ruku, samo ne „živi” kontakt sa nemrtvima oko nje. A onda, kada bi im se vratila, utvare su doslovno bežale od nje. I od njenog nagona.
Mogla je ovde da gleda šta se događa na planeti Zemlji, imala je nekakve vizije, transmisije slika sa rodne planete. Zanimljiv svet, mada sasvim drugačiji od onoga za koji se borila, i koji je nestao u vatrama rata. Novi radovi Leni Rifenštal, koju je površno upoznala, i čijim filmovima iz vremena Rajha se divila. Fotografije iz Afrike, pronalazak tamo istog arijevskog ideala lepote. Olimpijske lepote. Onda su se utvarama priključili crnci. Posebno obdareni. Bilo je zanimljivo. Prvih nekoliko godina.
Nije li to bilo rasno skrnavljenje, ali savladala je ona predrasude rasizma. Nešto drugo joj je više zasmetalo. Marija Oršić je tada shvatila da su sve ove utvare zapravo indukcija njene svesti. Nešto što postoji u njenoj glavi.
* * *
Nije to bilo ništa čudno, s obzirom da se Treći Rajh zasnivao, u velikoj meri, na seksualnoj magiji, i imao je odgovarajuću politiku. Ideal fašista bio je da se seksualna energija pretvori u „spiritualnu silu”, za dobrobit zajednice. Erotika, odnosno žena, je iskušenje, odgovor je represija seksualnog impulsa. Kao ishodište žena je fetiš desničara, kao ponor je božanstvo levičara. Režim je ovde bio i jedno i drugo, nacionalni i socijalistički, s jedne strane Lebensborn, sistematsko razmnožavanje i kolektivno odgajanje arijevske dečice, sa druge nivo kanalisane seksualne magike o kojem ni iskusni mag ne bi mogao ni da sanja.

Hitler je sublimirao svoje seksualne nagone, a on sam je prestao da se interesuje za odnose sa ženama. Sve koje su imale veze s njim završavale su život samoubistvom, a možda i ubistvom. Njegovi govori su bili toliko hipnotički da su ostajali opčinjeni i oni koji nisu razumeli nemački. Ova sublimacija nije bila ništa novo, moć se oduvek sticala i koristila na različite načine izbegavanjem seksualnih odnosa i preusmeravanjem ogromne energije. To su radili Aleksandar Makedonski i Nikola Tesla, svaki na svoj način.

Osim toga, moć je najjači afrodizijak, valjda je to rekao Nikson. Oršić je u svojim „transmisijama” mogla da vidi orgijastično obožavanje likova Maoa ili Staljina. Pa niz velikih-malih diktatora – onih iz malih zemalja koji su tamo imali veliku moć, a neretko se „proslavili” i širom sveta. Neprijatelj Hitlera i Staljina, Valter Vajs Tito – nije li i njegova harizma bila seksualna. Mada je bila otvoreno hedonistička, nasuprot asketizmu drugih diktatora. Slična je bila i energija njegovog prijatelja Idi Dade Amina. Kult Velikog i kasnije Dragog vođe u Severnoj Koreji, opet vozdignut do nivoa erotskih fantazija.
Seksualna energija Rajha, sveprožimajuća, mnogo značajnija no što bi neki površni istoričar mogao pomisliti. Homoerotske scene filma Trijumf volje, gde se igraju dečaci Hitler jugenda i kupaju jedni druge. Vođa SA, Ernst Rem, bio je otvoreni homoseksualac. Na drugačijim osnovama je Himler zasnovao SS, odabirajući crne uniforme jer to žene vole. Mada se fetišistička crna koža mogla i drugačije tumačiti, onako kako su je iskoristiti Vilidž Pipl i ostali militantni pederi.
Oršić je shvatila šta tu nije štimalo, šta je bio najveći promašaj Rajha, posle rasnog ekstremizma i megalomanije. Uostalom, i ova dva problema su mogla da se izvedu iz onoga što je ona shvatila – greška je bila marginalizovana uloga žene u seksualnoj magiji i politici. Nedostatak ženske energije. Iako su neki, kao recimo Herman Virt, znali za matrijarhat Atlantide – kolevke arijevske rase. Nije bilo energije koju predstavlja Nuit, boginja zvezdanog neba egipatske Eneade. Ona leži preko svog brata i muža Geba i predstavlja SVE, čist potencijal.
Tada je shvatila šta je mesto na kojem se nalazi. Nije to Raj, a nije ni Pakao. To je ono što su katolici, od kojih su uostalom potekle skoro sve vođe partaja, nazivali Čistilište. I došlo je vreme da ide dalje, ne u Raj kao kod Dantea, nego ponovo na planetu Zemlju. S tugom se rastajala od utvara, zveri svojih. Suza se u plavom oku pojavila. Ali odluka je doneta. Vreme je da se zasluži Valhala, reče Marija sebi.

izvor
Više o Mariji Oršić na Vril Women of WWII
 

Lu Andreas Salome – otelotvorenje muze

 

 

Salome, kći jevrejske princeze Herodijan, u hrišćanskoj tradiciji zabeležena kao zavodnica, “odgovorna” za smrt Jovana Krstitelja. Salome, po hrišćanskom predanju, u dogovoru sa majkom izvodi zavodnički ples pred svojim očuhom Irodom Antipom kako bi izvojevala glavu Jovana Krstitelja. Njena igra očarava Heroda Antipa i on se zavetuje da će ispuniti bilo koju želju Salome. Vodjena pakosnom zamisli svoje majke Herodijan, Salome traži glavu Jovana Krstitelja. Smatra se da je Herodijan želela glavu Jovana Krstitelja zbog njegove optužbe za incestuoznu prevaru, upućene na njen i račun Heroda Antipa . Ovaj će erotski ples biti opisan u Novom Zavetu, a u nekim kasnijim mitološko-hrišćanskim spisima dobiće ime “ples sedam velova”. Oskar Vajld u svom komadu portretiše Salome kao famme fatal, a Štraus komponuje svoju najbolju operu “Salome” u kojoj je akcenat na “plesu sedam velova”. Salome postaje arhetip senzualne i opasne zavodnice, i kao takva inspiriše umetnike do danas. Moderna princeza Salome – Lujza (Lu) Salome – Ruskinja jevrejske krvi, muška žudnja i prezir.  Paralela izmedju njih dve ne postoji samo u imenu – Salome, nego i u karakterizaciji obe.  Mitski duh ženskog zavodništva kao da je prenešen, integrisan u Lu Salome, čime ona nehatno uzrokuje i samoubistva. To ukazuje na zavodničko-fatalni karakter obe. Alegorija prestaje kod pobuda: jedna zavodi ciljano i  sa namerom, druga hladno i bez želje za tim. No, to  je jedna od mnogih strana ove žene “ispred svoga vremena.”

Empirijska principijelnost u demistifikaciji inferiornog statusa žena u društvu, ne može proći neopaženo čak i danas, nakon mnogo godina od njene smrti. Za većinu žena tog doba, socijalni položaj i uloga u porodici nisu bili stvar izbora već načela, moranja. Ali ne i za Lu.  Ona je volela slobodu i eksperiment i kao takva povinovala se svojim potrebama i živela spostvenu volju. Iznad svega, živeći takav život, živela je suštinu feminističke doktirne. Iako je o tome pisala (“Šta je eros”), ipak je u tom smislu njen život najvrednija zaostavština. Kao izrazito nadareno dete, rano su prestale da je zabavljaju čajanke i prijemi, upriličeni da bi je ukrotili i naučili je lepom ponašanju. Nametljivi moral elite doživljavala je kao stegu i narušavanje integriteta, naročito ženskog. Obzirom da je bila jedina kćer i najmlađe od šestoro dece, bila je mezimica. Neukrotiva i radoznala uspevala je da intelektom i čvrstim karakterom vešto manipuliše svima, a naročito ocem. Već tada postaje jasno da Lu neće živeti miran život prosečne, pokorne žene.

Prva saznanja iz oblasti filozofije, religije i književnosti, Lu je dobila sedeći u krilu holandskom pastoru Henrihu Gilou! Opsednut njome, možda je tada poverovao da Lilit zaista postoji. Imala je sedamnaest godina kada je klica duhovnosti u njoj počela da klija i razvija se čitanjem Hegela, Voletra, Kanta, po preporuci pastora Giloa. Gilo je bio njen duhovni vođa, koji je prepoznao čime da hrani njenu glad za znanjem. Bio je potpuno opčinjen njome, toliko da joj u jednom trenutku, na vrhuncu zaljubljenosti, nudi brak iako već oženjen, otac dvoje dece. Lujza, „prekrštena“ od strane Giloa u Lu, biva užasnuta nepristojnom ponudom. Ironično, sveštenik „ubija“ veru u Boga. Lu je otprilike u to vreme bila suočena sa još jednim užasom života – smrću njenog oca. Korelacija ova dva dogadjaja suštinski menja njen odnos prema veri: „Nezamislivo mi je da nema Boga ali crv sumnje me izjeda.“ Nakon toga Lu odlučuje da krene „put znanja“.

 

 

Nesputana, istraživačka priroda, misteriozne Lu razbija sve tabue tog vremena. Inovativnost u pokušaju da se živi sopstvena suština otvara, još tada, neka od esencijalnih pitanja današnjice. Upoznavši, dok je bila na studijama filozofije u Švajcarskoj, Fridriha Ničea i Paula Rea, znatno starije i već „utemeljene“ kolege filozofe, možda je pomislila da je našla srodne duše za ispunjenje njenog ideala života. Njen ideal nije bio brak, (u brak nikada nije verovala), već „bratska komuna“ – idiličan život u troje. Paul Re odmah popušta pred ovakvim predlogom Lu i predlaže Ničeu da on bude treći. Fridrih Niče – “Natčovek” – spoznaje crvenu stranu života, odbacujući prvi put svoju ljušturu tvrdog, principijelnog Nemca i odbija predlog. Iz njega progovara posesivna ljubav. Obojica su je volela, ali Niče nije pristao da je “deli”. Osujećeni ideal života, neostvaren u filozofsko-bratskoj zajednici nije naterao Lu da dovede u pitanje svoja uverenja. Odbija SVE ponude za brak, i Ničeove i Reove. Po Ničeovom nalogu nastaje čuvena fotografija: Paul Re i Niče upregnuti u kočije kojima upravlja Lu Salome, držeći bič u rukama. Ničeova zamisao je bila da na jedan metaforičan način ovekoveči mazohističko-ponizni odnos, koji je osećao da postoji kod njega i Rea prema sadistički raspoloženoj Lu. Verovatno nikada nije na pravi način razumeo samu bit Lu Salome – svoju i nepripadajuću. Pa ipak, ona je odlično razumela njegovu filzofiju i uživala je u razgovoru sa njim. Svakako, bilo je i obrnuto. Proglasio je Boga “mrtvim” i bio iskreno oduševljen njenom podrškom. Njena rekacija, bar u tom period ne čudi, obzirom da je i njena vera u Boga bila poljuljana. Idiličan odnos, pun ljubavi od strane Ničea traje sve dok nije doživeo veći broj odbijanja od strane Lu, nego što je njegov egoistični karakter mogao da podnese. “Tako je govorio Zaratustra”- Ničeov filozofski ep je delo nastalo inspirisano muzom u telu Lu Salome. Ogorčeni, osujećeni dečak progovara iz Fridriha Ničea u jednom delu “Zaratustre” i podvlači: “Ako ideš kod žene, ponesi bič”. Fridrih Niče – prorok i pesnik, kako je sebe zvao, nakon rastanka sa Lu uzdiže se u Zaratustri do Natčoveka i zauvek ostaje zaljubljen  jedino u svoju filozofiju.

Patetični performans (iscenirani pokušaj samoubistva) Karla Fridriha Andreasa zauvek dodaje prezimenu Salome i prezime Andreas. Pogazivši sopstvene principe, Lu se zavetuje na brak (da ih smrt ne rastavi) ali je mitski duh Salome kao kompenzaciju za život Karlu Andreasu oduzeo život Paulu Reu. Paul Re, na večno zavetovanje Karlu Andreasu, odgovara večnim zavetovanjem Lu. Možda je ambis u koji je skočio imao lik Lu Salome. Hladno i nezainteresovano, Lu svojim potpisom potvrđuje pristanak na brak, ali ne i na vernost. Ovaj se brak “bez duše“ zaista sveo na ono što je Lu zahtevala bračnom klauzulom: na kostur, na puku formu aseksualnog i hladnog odnosa.

 

 

“Vatra i led” je najbolji opis suštinski ambivalentne (a)seksualnosti Lu Andreas Salome. Možda  je Lu incest (kako se o tome spekulisalo) naterao da ostane “čedna” do tridesete godine, a možda je sebe jednostavno podredila duhovnom. Interesantno, nijedan od velikih filozofa, pisaca, psihijatara sa kojima je bila u prijateljskim odnosima nije naterao Lu da preispita svoju autoerotičnost. Izvesni Zemek – mag, čovek iz senke uspeva da “porazi” njenu filozofiju platonske ljubavi. Lu otkriva promiskuitet ali i pravu ljubav, koja znači istinsko i potpuno predavanje. Rajnaru Mariji Rilkeu, pesniku “ljubičastih” očiju, sam Apolon šalje Lu Andreas Salome – inspiraciju, nadahnuće, muzu. Prepoznavanje je bilo trenutno, razlika u godinama velika, a emocija, doživotna. Lu potvrđuje opravdanost postojanja bračne klauzule i vodi svog ljubavnika na putovanja u troje. Mladi boem Rilke pristaje na sve kako bi sačuvao ljubav i inspiraciju. Večito mlada pesnička duša, obojena “weltschmerzom” nalazi u Lu prekopotrebni optimizam koji balansira njegovo biće. Lu je ljubav, ali i životna energija, inherentna shvatanju ljubavi. Nekoliko godina njene božanske inspiracije učinili su Rajnara Mariju Rilkea jednim od najvećih pesnika, ikada.

“Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ja nisam uspeo da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske duše, je: Šta žena zapravo želi?” Nikada podvrgnuta psihoanalizi (a sama psihoanalitičar), Lu Andreas Slome je i Sigmundu Frojdu ostala velika zagonetka. Pod snažnim uticajem njene ličnosti, intelekta, strasti, Frojd piše o ženskom narcizmu kao nečem iskonskom, transformisanom u objektnu ljubav od strane muškarca. Zbog toga su žene samoljubive a muškarci samo potvrda ženskog samoljublja. Lu je prepoznala psihoanalizu kao svoj profesionalni poziv, delom zahvaljujući Frojdovoj pronicljivosti i želji da sa njom sarađuje. Dvadeset godina je učila od najboljeg, oca psihoanalize. Frojd se uzdigao iznad profesionalne sujete, doživljavajući je kao ravnopravnu, uvažavajući njena mišljenja i stavove. Kao ni mnogi pre njega, ni on nije ostao imun na njenu harizmu i talenat.

„Da li je moguće voleti nekoliko muškaraca svom silinom, svakog na poseban način, drugačijom stranom srca i biti svoja, ne biti ničija? Biti obožavana i voljena, a biti sama?“ Lu nije znala za osećaj pripadnosti, samo za ljubav. Ni pred kim nije uzmicala, ni pred sobom. Sebe je živela.

izvor