Pismo Chestertonu

Nadbiskup Venecije Albino Lucini (Ivan Pavao I) 70-ih je godina pisao Chestertonu kako bi izrazio svoje slaganje s temeljnim problemima koji pogađaju moderni svet. O čemu je nadbiskup pisao kao gorućem problemu modernoga sveta saznajte u njegovom pismu upućenom Chestertonu.

 

"Dragi Chestertone,

na talijanskoj televiziji tokom proteklih nekoliko nedelja gledali smo Oca Browna, vašeg zadivljujućeg detektiva-sveštenika, lika koji je tipičan za vas. Šteta što nismo imali i Profesora Lucifera i redovnika Michaela. Jako bih ih voleo videti, onako kako ste ih vi opisali u knjizi "Kugla i Krst", kako sjede jedan kraj drugoga u letećem brodu.
„Nekad sam poznavao čoveka nalik tebi Lucifere“ reče Michael, „taj je čovek također verovao da je ovaj simbol hrišćanstva (krst) simbol divljaštva i svega nerazbora. Njegova je priča vrlo zanimljiva. Također je savršena alegorija o onome što se događa racionalistima poput tebe.
Započeo je, naravno, zabranjujući raspelo u svojoj kući, ili oko vrata svoje žene, ili čak i na slici. Rekao je, baš kao što i vi kažete, da je krst despotski i čudnovat oblik, da je monstruozan, voljen zato što je paradoksalan. Nakon toga je postajao sve besniji i nastraniji. Budući da je živeo u rimokatoličkoj zemlji čupao je krsteve pokraj ceste. Napokon, na vrhuncu svog ludila, popeo se na zvonik župne crkve i odlomio krst, mašući s njime po zraku i držeći divljački monolog pod zvezdama.
Tada se jedne mirne ljtne večeri, dok je uskim prolazom išao svome domu, nad njim nadvio demon njegovog ludila s divljačkom preobrazbom koja menja svet. Pušio je stojeći na na trenutak ispred beskrajnog niza drvenih ograda, kada mu se najednom otvoriše oči. Svetlost se nije promenila, niti se list pomakao, no on je video, poput nagle promene okoline, da su ove ograde vojska bezbrojnih krsteva povezanih međusobno preko brda i dolina. Zamahnuo je svojim teškim štapom i zaputio se prema ogradama kao prema vojsci. Milju za miljom putem prema svome domu rušio ih je i trgao  jer  je mrzeo krist a svaka ograda je zid od krsteva.

Kada se vratio kući bio je doslovno lud. Seo je na stolac i započeo s njime  jer su prečke na drvenariji ponavljale mrsku sliku. Bacio se na krevet istovremeno shvativši da je on također, kao i sve stvari koje je načinio čovek, izgrađen proklinjanom strukturom. Uništio je sav nameštaj jer je bio načinjen od krsteva. Zapalio je kuću jer je bila napravljena od krsta.

Našli su ga u reci.
Lucifer ga je promatrao grizući usnicu.
 „Je li ova priča stvarno istinita?“ zapitao je.
„O, ne“ reče Michael, „To je alegorija. To je alegorija koja govori o vama i svim vašim racionalistima. Počinjete uništavajući Krst, ali završite uništavajući nastanjivi svet.
Redovnikov zaključak, koji je Vaš dragi Chestertone, je ispravan. Uzmite Boga i što preostaje, što ljudi postaju? Na kakav nas to svet srozava? "Na svet napretka!" Čujem neke kako govore, "svet izobilja!" Da,  ali ovaj slavni napredak nije sve što se nekad hvalisavo isticalo da će svet postati. Sadrži i druge stvari u sebi: projektile, bakteriološka i atomska oružja, proces zagađenja, sve stvari koje, ako se ne pozabavimo s njima na vreme, prete padom cele ljudske vrste u katastrofu.
Drugim rečima, napredak koji uključuje ljude koji vole jedni druge, koji misle na druge kao na braću i decu jednog Oca, Boga, može biti veličanstvena stvar, ali napredak koji ne uključuje ljude koji prepoznaju jedinoga Oca u Bogu, postaje stalna opasnost. Bez usporednog moralnog napretka, koji je neprekidan i večan, napredak razvija ono što je najniže i najokrutnije u čoveku, stvarajući od njega stroj kojim vladaju drugi strojevi, broj kojim upravljaju drugi brojevi, postaje ono što Papini naziva "mahniti divljak, koji kako bi zadovoljio svoju grabežljivost, destruktivne i razuzdane instinkte, ne koristi više toljagu, nego poseduje golemu snagu prirode i mehaničkih izuma i njima se koristi."
Da, znam da postoji mnogo ljudi koji misle suprotno od ovoga, koji gledaju na religiju kao na utešan san izmišljen od strane ugnjetavanih ljudi... koji smatraju Boga mrtvim ili umirućim... ipak, dragi Chestertone, vi i ja padamo na koljena pred Bogom koji je prisutniji nego ikada pre. Samo on može dati zadovoljavajući odgovor na pitanja koja su svima najbitnija: ko sam ja? Odakle sam došao? Kuda idem?

Osećaj za pravdu koji postoji u svakom čoveku, nezavisno od njegove vere, zahteva da dobro koje činimo i zlo koje podnosimo treba biti nagrađeno. Zahteva da glad za životom, koju svi mi posedujemo, treba biti zadovoljena. Gde i kako ako nema drugoga života? I od koga ako ne od Boga? I od kojeg Boga ako ne od Boga o kojem Sveti Franjo Saleški piše: "Ne boj se Boga, koji ti ne želi nauditi, nego ga ljubi od svega srca jer ti želi toliko dobra."
Ono protiv čega se mnogi ljudi bore nije pravi Bog, nego kriva ideja o Bogu koju su oni stvorili. Ideja Boga koji štiti bogate, koji samo pita i zahteva, koji je ljubomoran na naš rastući prosperitet, koji neprestano s nebesa špijunira na naše grihe kako bi si dao užitak kažnjavanja ljudi.

Dragi Chestertone, vi znate da Bog nije takav, vi znate da je On i dobar i pravedan, otac izgubljenih sinova koji svima želi da budu, ne tužni i jadni, nego veliki i slobodni, tvorci vlastite sudbine. Naš Bog nije čovekov protivnik. On želi da mu budemo prijatelji, on nas zove da sudelujemo u Njegovoj božanskoj naravi i Njegovoj večnoj radosti. On ne traži ništa preterano od nas, zadovoljan je s jako malo jer On zna jako dobro da mi nemamo puno."

Gilbert Keith Chesterton ,Pravoverni berberin

Mislioci koji ne mogu verovati ni u jednoga boga često tvrde da je njima dovoljna sama ljubav prema čovečanstvu. Možda bi im uistinu i bila dovoljna kada bi je imali. Postoji vrlo realna stvar koju možemo nazvati ljubav prema čovečanstvu. U naše vreme postoji gotovo isključivo među onima koje nazivaju neobrazovanima, a uopšte ne postoji među onima koji o njoj govore.
Pozitivno zadovoljstvo prisutnosti bilo kog drugog ljudskog bića se šprimeti uglavnom, na primer, u gomilama okupljenim na državnim praznicima. To je razlog zbog kog su toliko bliže nebu (uprkos svom vanjskom izgledu) nego bilo koji drugi deo populacije.

Sećam se da sam jednom video gomilu devojaka, tvorničkih radnica, kako ulaze u prazan voz na prigradskoj stanici. Bilo ih je dvadesetak, i sve su ušle u jedan vagon, ostavljajući sve ostale vagone u potpunosti praznima. To je prava ljubav prema čovečanstvu. To je jasno zadovoljstvo zbog neposredne blizine svoje vlastite vrste. Samo što se čini da ova priprosta, plodna, stvarna ljubav prema ljudima u potpunosti nedostaje onima koji traže ljubav prema čovečanstvu kao zamenu za sve druge ljubavi. Časnim racionalnim idealistima.

Dobro se sećam eksplozije ljudske radosti koja je obeležila iznenadno pokretanje voza. Sve devojke koje nisu mogle naći sedeće mesto (a one su bile u većini) izrazile su svoje osećaje skačući gore dole. Nikada nisam video racionalnog idealistu kako čini nešto takvo. Nikada nisam video dvadeset modernih filozofa skupljenih u jedan trećerazredni vagon zbog čistog užitka što su skupa. Nikada nisam video dvadeset gospodina McCabes, svih u jednom vagonu, kako skaču gore dole.
Neki ljudi izražavaju bojazan da će vulgarni izletnici preplaviti sva predivna mesta poput Hampsteada ili Burnham Beechesa, ali njihov strah je nerazuman zato što izletnici uvek preferiraju putovati zajedno. Skupe se jedan do drugoga koliko god bliže mogu. Oni imaju upravu „zagušujuću“ strast za filantropijom.

No među manjim i blažim aspektima istog principa bez oklevanja ću prikazati problem preko običnog brice. Pre nego što bilo koji moderni čovek počne s autoritetom govoriti o ljubavi prema ljudima, inistiram (nasilno insistiram) da bi trebao biti jako sretan kada njegov brica pokuša razgovarati s njim. Njegov brica je čovečanstvo: neka ga voli. Ako nije zadovoljan s time neću prihvatiti nikakvu zamenu u obliku interesa za Kongo ili budućnost Japana. Ako čovek ne može voleti bricu kojeg vidi, kako će voleti Japanca kog ne vidi?

 Brici se često prigovara to što uvek prvo započne razgovorom o vremenu, ali svi knezovi i diplomati čine isto. Razlika je samo što oni govore o vremenu s hvalisavim zamorom i nezainteresiranošću, dok brica govori o njemu sa zapanjujućom, bolje rečeno neverovatnom, svežinom i interesom. Zamera mu se što govori ljudima da počinju ćelaviti. Njegova se vrlina, da tako kažemo, okrenula protiv njega. Optužen je jer je kao specijalist ozbiljan specijalist, i što kao trgovac nije u potpunosti rob. Ali jedini način da se stvari koje sam naveo dokažu je primer. Stoga ću dokazai izvrsnost razgovora s bricom jednim posbnim slučajem. Da me niko ne bi optužio za pokušaj dokazivanja lažnim sredstvima, moram naglasiti da se, iako sam zaboravio tačne reči koje su bile izgovorene, sledeći razgovor između mene i čoveka (nadam se), živučeg brice, uistinu pre nekoliko dana dogodio.

Bio sam pozvan na kućno druženje s ministrima u kolonijalnim zemljama, a za slučaj da ne bih bio zamenjen za nekog polureformisanog begunca skrivenog u središnjoj Australiji, otišao sam u brijačnicu u Standu kako bih se obrijao. Dok sam bio izložen toj torturi brica mi je rekao:

„Čini se da u novinama puno pišu o novom brijanju gospodine. Čini se da se možeš obrijati s bilo čime: štapom, ili kamenom, ili stupom, ili žaračem,“ (ovde sam počeo po prvi puta primećivati sarkastičnu intonaciju „ili s lopatom, ili...“
Tu je zastao kako bi pronašao novu reč, a ja sam mu, iako nisam znao ništa o ovoj temi, pomogao sa sugestijama u istom retoričkom raspoloženju.

„Ili sa kašikom za cipele“ rekoh mu, „ili s kuburom, ili s ovnom za razbijanje vrata, ili s...“
Tada je on nastavio osvežen mojom pomoći, „ili sa šipkom za zavese, ili s držačem za sveće, ili...“
Peglom“ predložih oštro, i tako smo nastavili u ekstatičnom duetu neko vreme. Tada sam ga zapitao o čemu se zapravu radi i on mi je objasnio. Objasnio je stvar elokventno i opširno.
Smešna stvar u vezi toga je“, reče mi, „da to nije uopšte ništa novo. Kad sam bio dečak pričalo se o tome, čak i davno pre. Uvek postoji mišljenje da se nekako može bez britvice, ali nijedan od tih planova nikada nije urodio plodom i ja lično ne verujem da ikada hoće.“

„Što se toga tiče,“ rekoh podižući se polagano sa svoje stolice pokušavajući pritom obući svoj kaput s krive strane, „ne znam kako će se stvar razvijati s vama i novim brijanjem. Brijanje je, sa svim dužnim poštovanjem prema vama, trivijalna i materijalna stvar, a u takvim stvarima se ponekad dogode zapanjujuće inovacije. Ali to što govorite podseća me, na neki mračan i sanjarski način, na nešto sasvim drugo. Podsetilo me posebno kada ste mi rekli, s takvim jasnim iskustvom i ozbiljnošću, da novo brijanje nije uopšte novo. Prijatelju moj, ljudska rasa uvek pokušava ovu smicalicu pretvaranja svega u nešto što izgleda jednostavno, ali poteškoća koju makne s jedne stvari prebaci se na drugu. Ako jedna osoba ne obavi težak rad pripreme nečije brade, pretpostavljam da će se neko drugi morati namučiti kako bi pripremio nešto vrlo neobično što bi se stavilo na čovekovu bradu. Bilo bi lepo kada bi se mogli obrijati bez da ikoga smetamo. Bilo bi još lepše kada bi mogli hodati neobrijani bez da ikoga ozlovoljimo:

„Ali, o mudri prijatelju, ti glavni strandovski brijaču, brate moj, niti ti niti ja nismo stvorili ovaj svet“
Ko god da ga je stvorio, onaj koji je mudriji i nadamo se bolji nego mi, stvorio ga je pod čudnim ograničenjima i s bolnim uslovima užitka.

U prvoj i najmračnijoj od njegovih knjiga vatreno je zapisano da čovek ne sme pojesti kolač i istovremeno ga imati. I kada bi svi ljudi mudrovali sve dok zvezde ne bi ostarile, još uvek bi bilo istinito da čovek koji je izgubio svoju britvicu ne može brijati s njom. Ali ljudi neprestano iskaču s nečim novim ili drugačijim i kažu da se sve može učiniti bez žrtve, da je, ako si prosvetljen, i zlo dobro i da ne postoji stvarna razlika između biti obrijan i biti neobrijan. Razlika, kažu oni, je samo u stupnjevitosti. Sve je evolucionarno i relativno. Obrijanost je imanentna čoveku. Svaki jeftini čavao je potencijalna Britvica. Praznoverni ljudi su u prošlosti (tako nam barem kažu istoričari) verovali da je puno crnih dlaka koje pod određenim uglom stoje na čovekovu licu pozitivna stvar. Ali ispravni i uzvišeni kriticizam nas uči bolje. Dlake su isključivo negativne, one su Sena tamo gde bi trebala biti Obrijanost.

I tako sve to ide dalje, pretpostavljam da u svemu tome ima nekog smisla. Ipak je dete Božje Kraljevstvo, a ako pokušaš poljubiti dete ono će znati jesi li obrijan ili nisi. Možda mešam pojam obrijanosti s pojmom spašenosti. [Neprevediva igra reči. U engleskom jeziku obrijan=shaved, spašen=saved, razlikuju se samu u slovu „h“ nap.prev.]. U idućem bih trenutku mogao sugerisati da jarci simboliziraju izgubljene duše jer jarci imaju dugačke brade. Ovo sve skupa postaje previše alegorično.

„Ipak,“ dodah dok sam plaćao račun „uistinu sam bio duboko zainteresovan za ono što ste mi rekli o Novom brijanju. Jeste li ikada čuli za stvar nazvanu Nova teologija?“
Samo se nasmijao i rekao da nije.

http://croatianchestertonians.blogspot.nl/2012/10/pravovjerni-brijac.html#more