Pismo Oskara Daviča Miroslavu Krleži

 

PISMO MIROSLAVU KRLEŽI

 

 

Dragi Fric,

Počinjući da ti pišem posle jedne još izmorene noći, setio sam se Koljinog pitanja iz 1948. Njegovo „Šta mu bi?“ odnosilo se na Staljina, koji nas je sve tada bio napao. Ako mi to pada u ovom trenutku na um, to nije zato što ne znam šta tebi bi da me iz čista mira ove godine mrcvariš preko Dometa, gde me je već preklane bio tako žestoko sasekao Vlatko Pavletić da mi je njegov tadašnji i sadašnji glavnokomandujući urednički barba Žvane, b. Ovraš, b. kominformovac i ne tako davno b. eskalirani Hrvat (ove sam „informacije“ dobio od jednog italijanskog partizana, pa ti ih i nudim pošto sam ih dobio, neuveren da je sve tako bilo i ne preterano siguran da tako baš i nije moglo biti) poslao jedno uplašeno pismo u kome se izvinjavao na najbedniji mogućni način za urednika: „Nisam pročitao njegov rukopis, promakle su mi neopravdane invektive protiv vas, ja vas cijenim“ i tandara-mandara, „izvinite i, molim vas lijepo, pošaljite nesto vaše“ itd.

 Znam kako ti je moglo biti 1967. i 1968. I kasnije. I sam sam, setićeš se, propatio neopravdane uvrede i sumnjičenja i prošao kroz razne kazne i šibe, onda kad su to bile istinske kazne i bolne šibe od kojih su glave letele s ramena a ne ove današnje, urukavičene blage opomene i otmeni ukori s nežnim priklonom tako reći.

 Zafrkavaš me, sprdaš se sa mnom van oben, s vrha Anapurne svoje otežale genijalnosti, gaziš me buldožerski i kaplarski džebraš s izrazom čoveka koji miluje onog kog ubija. Nije mi jasno – ne zašto to činiš, nego zašto to tako nedostojno radiš i zašto si našao da to činiš baš meni – kojeg rasno srpstvujušči beogradski pisci preziru, kleveću, bojkotuju, prećutkuju, evo već peta ili šesta godina – i svi odreda smatraju da im je nacionalno ispravna dužnost da mi preko poštara tresnu o glavu pakete njegovih knjiga koje su mi svojevremeno iskamčili moleći za „posvetu“ ili jedan potpis samo, a sad mi ih, eto, vraćaju bez reči objašnjenja, ali svi zajedno, da bi uštedeli, valjda, na poštarini. Ne razumem što nisi zakačio nekog od proeminenata velikosrpstva, nekog od protivnika Njegoševog spomenika na Lovćenu, ne zato što bi bili protiv dizanja tog spomenika na vrhu one sure, kamenite, armstrong-mesečevske ne pristupačne planine s vrhom tišine (osim kad duvaju danonoćni vjetri i kimpije) pa nek izvini i Vidmarov Goethe s njegovim uber Kupfeln ist Ruh, nego zato što je srpskom (!) vladaru i proslavljenom vladici spomenik načinio katolik inoverac, prevrtljivi Kroat, nekad pristalica karađorđevski-zlopogledjosanog mauzoleja, kasnije Mačka i Pavelića Ante, pa najzad Roosevelta i demokratije! Ko je u toj zavrzlami odgovarao na jektenija – da li crkva( svetosavska) na argumente Laze Trifunovića i sličnih, ili ovi slični L. Trifunoviću i „srpskoj“ crkvi na utrajanja koja su izlazila kroz dimnjake patrijaršije, nedaleko od Osterreichische Gesandschafta, nije važno, ali važno je da kad su se crnogorski političari opravdano, mislim, zainatili da dovuku Ivan-Hitlerovog Meštrovića na vrh Lovćena i potražili po Beogradu nekog kulturnjaka ili ti uglednog književnog radnika koji izdaje knjige, pa su, ne našavši takvog, spustili durbin i do neuglednika nekog, došli na mračnu pomisao da mene, „dorćolskog Tina“, kako me Zogović i neantisemitski prezrivo nazvao, pre 1948. Istina, kad je Tin bio propisno indeksiran, ja sam, iako svestan nemotivisane ali tajne mržnje kojom me od pre zato do danas sva misleća, osećajna, marksistička i paoartinska Crna Gora ne podnosi, pristao da im uđem u nekakav odbor za podizanje Meštrovićevog spomenika Njegošu, ne zato što sam, za razliku od tebe, imao nekih ličnih političkih tehtelemehtele s Meštrovicćem, pa ni zato što gajim preterano duboko poštovanje za njegovo kiparstvo, ne zato što sam pristalica trošenja novaca na mauzoleje koje će zajapureni turistički Švabi, dovedeni Atlasovim (ili bilo čijim komfornim autobusima, kad se bude jednom od uigranih republikanskih ucena u stilu mice-trakalice, izgradio nepostojećim saveznim sredstvima dvosmerni put s motelom AL kategorije i finiculerom sve do Miločera i Budve) iškljocati svojim kontaksima, dok će ga spomenik, pri vanglavnosezonskim cenama pansiona, u nedostatku Švaba, iskljucati i ispokakivati orlušine i ostali vrapci.
Oprosti, ali to je ono što ne razumem. Kud baš mene svog jedinog preostalog prijatelja među beogradskim grafomanima, da tako pavletićevski izgaziš? Jer mi je on u Dometima prebacio nedostatak hrabrosti kao i ti. On, tobože, što nisam „levoradikalni“ nacionalist nego komunist, a ti – što se ne zalažem za nepostojeću jednu i jedinstvenu, dakle unitarističku sad koncepciju jugoslovenske literature kod datog stanja šest republika, dve autonomne oblasti i još dvanaestak, a možda i više nacionalnosti, od kojih bar pet pretenduju da imaju koherentniju, bolju, i po svetsku kulturu značajniju literaturu no što su hrvatska i srpska.

Da se razumemo: ja sam oduvek bio ubeđen da će Hrvate i Srbe sledeći vek zajedničke konvivencije u uslovima ovog i ne samo ovog nego i evropskog socijalizma navići da bez međusobnog prezira i nepoverenja pristupaju ispitivanju svojih prošlosti i eventualnih literarnih i umetničkih vrednosti koje su stvorili ne samo za to vreme nego i u ranijim vremenima. Ukratko, da će „nestati“ onog provincijalnog evropeiziranog „latiniteta“, kojim jedni kulturno prekonosiraju druge, kao i da će jednom zauzeti i među emocijama ali i argumentima pravo mesto mit o autokefaliji slobodarstva, pijemontstva i ostalog zla – koje opet ne daje nikom prava da neinteligentno vređa ceo jedan narod svodeći ga na smrdljiv opanak. Siguran sam da je u istinskom interesu i Srba i Hrvata da se oslobode sopstvenih buržoasko-pseudofeudalnih mitova, pogotovu kad budu trezveno i mirno ispitivali ono što može biti zajedničko u kulturnoj baštini na osnovu onog što tvori njihovu ekonomsku i političku koheziju.

 Isto tako uveren sam da će i literature ostalih naroda i narodnosti Jugoslavije biti u mnogo čemu inspirisane istim realnim impulsima i da će se veze između njih, i bez naročitih napora, uočavati. No to nam neće davati ni tad za pravo da govorimo o jugoslovenskoj literaturi, nego o literaturi Jugoslavije, koju će u dogledno vreme činiti etnički različite nacionalne skupine i narodnosti, čije će priključenje zemljama-maticama u jednoj Socijalističkoj Evropi biti stvar razumna i prirodna.
O toj, od nas dalekoj i daljoj još budućnosti u kojoj ne mora da nestane nacionalnih posebnosti da bi predstavljala s ostalim kontinentima neku supernacionalnu Internacionalu, neću da govorim, ali hoću o nečem nedavnom, o antiripidijaškoj Deklaraciji i ripidijaškom Predlogu za razmišljanje.
Ja nisam potpisao predlog. Gotovo svi moji beogradski prijatelji jesu. Jasno je da je on, taj idiotski Predlog, za razliku od Deklaracije, značio svakom istinski levom čoveku ovde izraz velikosrpskih hegemonističkih pretenzija, uz desperadosku igru „što gore, to bolje“, pogotovu ako se stvari teraju ad absurdum. Dok je Deklaracija, opet za razliku od Predloga, pored zlosretnog dovođenja na scenu onih u kojima su Mika i Savka videli moguće saveznike u borbi za „svoje“ ideale, mogla da znači i isticanje prava svakog naroda da jezik kojim govori nazove imenom kojim ga zove. Konkretno – hrvatski.

 I ako se priča da nisi davao otpora svemu što je Deklaracija potegla i donela, Leksikografski zavod, čiji si ti direktor, spada u one nacionalne kulturne institucije koje su bile među organizatorima tog plebiscitarnog izjašnjavanja Hrvata od kulture.

 Pitao bih te sad i u vezi sa tim, a uz napomenu da se potpuno slažem s Titom da su se srpski i hrvatski jezik tako zvali, a da se odsad zvanično ima da zovu hrvatskosrpski i srpskohrvatski –kako možeš pretpostavljati da se sme govoriti o jugoslovenskoj literaturi kad, na stranu ostali Slovenci, Makedonci i narodnosti, ti ostaješ pri tezi o daljoj dvoimenosti jednog jezika, tezi koja, uprkos svom pomalo šestojanuarskom prizvuku („jedinstveni troimeni jugoslovenski narod ) čime, bez obzira na sve, onemogućuješ a priori svako zajedničko ispitivanje nasleđa.

 Postoje literature pisane na jednom istom jeziku, na engleskom, nemačkom pa i francuskom (Belgija, Kanada) koje ne spadaju u nacionalnu i državnu englesku, nemačku ili francusku, nego u američku, australijsku, austrijsku itd... Znači da je, sledstveno, istorija nacionalnih kultura neka vrsta aneksa državnosti, ali i odgovora na kompleksno uslovljene impulse svake sredine. Pitanje šta spada pod kapu jedne državno-nacionalne literature, stvar je više no jasna kad je reč o konglomeratu nacija kakva je bila KuK monarhija ili kad je u pitanju SSSR. To je uvek literatura brojno, politički a najčešće i kulturno hegemonističke, u slučaju ova dva primera austrijskog i ruskog. Da je mađarska literatura u Austriji bila, bez obzira na etničke, jezičke i ostale razlike izmešu Osterreichera i Magyar evidentno pod uticajem bečkih literarnih moda, nezavisno od svoje idejne antibečke političke usmerenosti i bez obzira na borbeni i slobodarski prizvuk, kao i na Adyevo antibečko bodlerijanstvo, ipak poteklo i iz Viene i nastalo pod uticajima koji su preko Beča stizali u Peštu – to si i sam tvrdio ne jednom. Ali da austrijsku literaturu nikada nisu predstavljali ni poljski ni čehoslovački ni hrvatski pisci, iako su se i oni ubrajali u nju, stvar je po sebi očigledna, kao što je to i činjenica da čuvaški i tadžiksi pisci nisu van SSSR-a (a ni u njemu) predstavnici sovjetske literature. Znači, u višenacionalnim državnim zajednicama ili zajednicama u kojima su republike nosioci nacionalnih državnosti (kao u SFRJ) jedino mudro što se može učiniti,p ogotovo ako je neki pisac pripadnik naroda kome se još uvek lepi hegemonistički šlep to je da ne govori o jedinstvu ni na planu literature. Ali isto je tako preporučljivo, u ime zdrave pameti, čak i kad bi to bio i literarni Friedrich Veliki, da, ako oseća još uvek da je nacionalno ugnjeten, da o literarnom jugoslovenstvu ne govori. (Pogotovo kad se zna kako bi njegova sredina reagovala na neki neoilirizam pod jugo-imenom i kad je poznato kako je i sam izmaltretiran nacionalni nihilizam Iliraca.

 Na kraju još nešto: danas ne kotiraš visoko kod najvećeg dela zagrebačkih artista i artistoida. Ja sam odavno na nuli „popularnosti“ i „ugleda“ u beogradskoj litčaršiji, koju, nema iluzija, čine najvećim delom kominformovci i građanski nacionalisti. Meni nikad nije bilo stalo do ugleda i popularnosti. Ne zato što sam skroman nego zato što nisam tašt. Ali bio bih zaista nesrećan, kao što sam u jednom trenutku i bio pre 20 godina kad sam „dobro“ stajao i među tim minus-svetom. I sad misliš li zaista da ti koji si se posvađao s Markom Ristićem, a sad i sa mnom, zaista misliš da je moguće da se ti, on i ja zalažemo za nekakav jugo-literarni unitaristički ali jedinstveni lit. recept, ili taj tvoj zaista nedometni napad na mene u Žvanj-Žvanj Dometima treba da bude neka odskočna daska („opet je zbrisal nosek nekom Szerbinu“) za prikupljanje poena u prilog restauraciji Slave Federicijane ne samo u latinluku nego i u svesaveznoj politici? Ne verujem da se takav junak kakav si bio može džilitati tako mimo svakog razumnog cilja i neslavno i sramotno promašiti cilj koji je nedostojan tvoje literature, prema kojoj zadržavam pravo na divljenje, ljubav i poštovanje, ako ga sebi uskraćujem u odnosu na ličnost u godinama kad se treba baviti – pametnije je – plevljenjem svog vrtleka jer za turnire više nisi. Isuviše se butera i kajmaka nakupilo tokom osam decenija, isuviše protivrečja nedoslednosti, mrzovolje i nekog bespredmetnog neprincipijelnog džangrizanja. U svakom slučaju, na kraju, zahvaljujem ti se najlepše.
Pomogao si mi da shvatim čime pisac ne sme da se bavi kad dospe u poodmakle godine. Pod uslovom da u njih dospe.

Oskar Davičo