Andre Žid, Saveti mladom piscu

Umetničko delo cveta samo uz učešće, uz dosluh svih vrlih sastojaka duha.


„Nisam napisao nijednu knjigu a da nisam imao duboku potrebu da je napišem“ – zapisao je francuski pisac Andre Žid u svom Dnevniku.


NA pitanje šta bi rekao nekoj mladoj osobi koja pokušava da pronađe sebe. Andre Žid je u jednom od retkih intervjua ("pisci ne vole intervjue jer nemaju potrebe da objašnjavaju narodu o čemu pišu"), odgovorio:

- Bilo kome da kažete bilo šta, ta osoba će prestati da se razvija. Gusenica koja želi da pronađe sebe nikada neće postati leptir. Maksima "upoznati sebe" je pogubna, isto koliko i ružna.

Saveti mladom piscu

- Jedinstvo tvoje knjige nalazi se u jedinstvu tvog žara. Piši, ako hoćeš, kad si opijen; ali, kad ponovo čitaš šta si napisao, budi trezan.

Umetničko delo cveta samo uz učešće, uz dosluh svih vrlih sastojaka duha.

- Piši uvek što je moguće jednostavnije; prvo je da čovek pred samim sobom ne stvara iluziju; čuvaj se uvek svoje vlasite popustljivosti i budi neprestano na oprezu da sam sebe ne prevariš.

- Izbegavaj što je moguće više superlative; jedino ćeš tako nekima od njih sačuvati njihovo puno značenje. Gde slabić preteruje, jak se suzdržava. Snaga zadržane reči deluje na duh čitaoca. Ona ostaje bez delovanja ako je razliješ po hartiji.

- Ne nastoj da stekneš lak uspeh čoveka koji lepo govori. Tvoja je uloga da slušaš. Veliki umetnik je prvo veliki slušalac. Prvi uslov da se dobro sluša je tišina.

- Ako se upustiš u svet, neka to bude kao ronilac. Budi uveren da u društvu sjaji samo ono što nije zlato.

- Pohvalu slušaj samo jednim uhom, a kritiku s oba.

- Ne boj se da ljude začudiš i da im se ne dopadneš.

- Duboke vrednosti nekog dela ostaju u početku nezapažene. Savršeno umetničko delo ne pada u oči.

Mala priča o Miloradu Paviću

Hazarski rečnik   Pavić je pisao rukom, ponekad na salvetama, koricama drugih knjiga, nekim programima, brošurama... U vreme kad je počinjao rad na „Hazarskom rečniku“ radio je u „Prosveti“, MALA PRIČA O VELIKOM PISCU Milorad Pavić (1929—2009) jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti. Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju... Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš... Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna... Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu... Veli da se rodio u jednoj od "najružnijih kuća" u Beogradu, na Dorćolu... I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno. Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život "svojih zemljaka" — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige. I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio "jedan od srpskih pisaca", a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović: O, bogami, čudan je taj div, jedini Hazar koji je ostao živ! Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik "Prosvete", Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga "kao egzibicionizam"... Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje... Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta! I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini... Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka. Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio... i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima... Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije "Apostrof", Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost. Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom... Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu "Frankfurter hof" okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti... Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem... jeziku. Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač "preko bare", Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca... Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu "Kod zlatnog jelena" u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje... Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić. Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela "Pon Rojal", u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan... U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz... Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom. Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave... Taj jedini naš "planetarni pisac" (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu. "Pisac otrovne erudicije", kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: "Miloradu Paviću, s divljenjem..."), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno... Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: "Mislim da treba ići redno..", a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito. I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je "skinuo" gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje... A Pavić, "taj fini gospodin", kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje... Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici... i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu! Kazao mi je jednom prilikom: "Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt... Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt..." Autor teksta: Radovan Popović

Gilbert Keith Chesterton ,Pravoverni berberin

Mislioci koji ne mogu verovati ni u jednoga boga često tvrde da je njima dovoljna sama ljubav prema čovečanstvu. Možda bi im uistinu i bila dovoljna kada bi je imali. Postoji vrlo realna stvar koju možemo nazvati ljubav prema čovečanstvu. U naše vreme postoji gotovo isključivo među onima koje nazivaju neobrazovanima, a uopšte ne postoji među onima koji o njoj govore.
Pozitivno zadovoljstvo prisutnosti bilo kog drugog ljudskog bića se šprimeti uglavnom, na primer, u gomilama okupljenim na državnim praznicima. To je razlog zbog kog su toliko bliže nebu (uprkos svom vanjskom izgledu) nego bilo koji drugi deo populacije.

Sećam se da sam jednom video gomilu devojaka, tvorničkih radnica, kako ulaze u prazan voz na prigradskoj stanici. Bilo ih je dvadesetak, i sve su ušle u jedan vagon, ostavljajući sve ostale vagone u potpunosti praznima. To je prava ljubav prema čovečanstvu. To je jasno zadovoljstvo zbog neposredne blizine svoje vlastite vrste. Samo što se čini da ova priprosta, plodna, stvarna ljubav prema ljudima u potpunosti nedostaje onima koji traže ljubav prema čovečanstvu kao zamenu za sve druge ljubavi. Časnim racionalnim idealistima.

Dobro se sećam eksplozije ljudske radosti koja je obeležila iznenadno pokretanje voza. Sve devojke koje nisu mogle naći sedeće mesto (a one su bile u većini) izrazile su svoje osećaje skačući gore dole. Nikada nisam video racionalnog idealistu kako čini nešto takvo. Nikada nisam video dvadeset modernih filozofa skupljenih u jedan trećerazredni vagon zbog čistog užitka što su skupa. Nikada nisam video dvadeset gospodina McCabes, svih u jednom vagonu, kako skaču gore dole.
Neki ljudi izražavaju bojazan da će vulgarni izletnici preplaviti sva predivna mesta poput Hampsteada ili Burnham Beechesa, ali njihov strah je nerazuman zato što izletnici uvek preferiraju putovati zajedno. Skupe se jedan do drugoga koliko god bliže mogu. Oni imaju upravu „zagušujuću“ strast za filantropijom.

No među manjim i blažim aspektima istog principa bez oklevanja ću prikazati problem preko običnog brice. Pre nego što bilo koji moderni čovek počne s autoritetom govoriti o ljubavi prema ljudima, inistiram (nasilno insistiram) da bi trebao biti jako sretan kada njegov brica pokuša razgovarati s njim. Njegov brica je čovečanstvo: neka ga voli. Ako nije zadovoljan s time neću prihvatiti nikakvu zamenu u obliku interesa za Kongo ili budućnost Japana. Ako čovek ne može voleti bricu kojeg vidi, kako će voleti Japanca kog ne vidi?

 Brici se često prigovara to što uvek prvo započne razgovorom o vremenu, ali svi knezovi i diplomati čine isto. Razlika je samo što oni govore o vremenu s hvalisavim zamorom i nezainteresiranošću, dok brica govori o njemu sa zapanjujućom, bolje rečeno neverovatnom, svežinom i interesom. Zamera mu se što govori ljudima da počinju ćelaviti. Njegova se vrlina, da tako kažemo, okrenula protiv njega. Optužen je jer je kao specijalist ozbiljan specijalist, i što kao trgovac nije u potpunosti rob. Ali jedini način da se stvari koje sam naveo dokažu je primer. Stoga ću dokazai izvrsnost razgovora s bricom jednim posbnim slučajem. Da me niko ne bi optužio za pokušaj dokazivanja lažnim sredstvima, moram naglasiti da se, iako sam zaboravio tačne reči koje su bile izgovorene, sledeći razgovor između mene i čoveka (nadam se), živučeg brice, uistinu pre nekoliko dana dogodio.

Bio sam pozvan na kućno druženje s ministrima u kolonijalnim zemljama, a za slučaj da ne bih bio zamenjen za nekog polureformisanog begunca skrivenog u središnjoj Australiji, otišao sam u brijačnicu u Standu kako bih se obrijao. Dok sam bio izložen toj torturi brica mi je rekao:

„Čini se da u novinama puno pišu o novom brijanju gospodine. Čini se da se možeš obrijati s bilo čime: štapom, ili kamenom, ili stupom, ili žaračem,“ (ovde sam počeo po prvi puta primećivati sarkastičnu intonaciju „ili s lopatom, ili...“
Tu je zastao kako bi pronašao novu reč, a ja sam mu, iako nisam znao ništa o ovoj temi, pomogao sa sugestijama u istom retoričkom raspoloženju.

„Ili sa kašikom za cipele“ rekoh mu, „ili s kuburom, ili s ovnom za razbijanje vrata, ili s...“
Tada je on nastavio osvežen mojom pomoći, „ili sa šipkom za zavese, ili s držačem za sveće, ili...“
Peglom“ predložih oštro, i tako smo nastavili u ekstatičnom duetu neko vreme. Tada sam ga zapitao o čemu se zapravu radi i on mi je objasnio. Objasnio je stvar elokventno i opširno.
Smešna stvar u vezi toga je“, reče mi, „da to nije uopšte ništa novo. Kad sam bio dečak pričalo se o tome, čak i davno pre. Uvek postoji mišljenje da se nekako može bez britvice, ali nijedan od tih planova nikada nije urodio plodom i ja lično ne verujem da ikada hoće.“

„Što se toga tiče,“ rekoh podižući se polagano sa svoje stolice pokušavajući pritom obući svoj kaput s krive strane, „ne znam kako će se stvar razvijati s vama i novim brijanjem. Brijanje je, sa svim dužnim poštovanjem prema vama, trivijalna i materijalna stvar, a u takvim stvarima se ponekad dogode zapanjujuće inovacije. Ali to što govorite podseća me, na neki mračan i sanjarski način, na nešto sasvim drugo. Podsetilo me posebno kada ste mi rekli, s takvim jasnim iskustvom i ozbiljnošću, da novo brijanje nije uopšte novo. Prijatelju moj, ljudska rasa uvek pokušava ovu smicalicu pretvaranja svega u nešto što izgleda jednostavno, ali poteškoća koju makne s jedne stvari prebaci se na drugu. Ako jedna osoba ne obavi težak rad pripreme nečije brade, pretpostavljam da će se neko drugi morati namučiti kako bi pripremio nešto vrlo neobično što bi se stavilo na čovekovu bradu. Bilo bi lepo kada bi se mogli obrijati bez da ikoga smetamo. Bilo bi još lepše kada bi mogli hodati neobrijani bez da ikoga ozlovoljimo:

„Ali, o mudri prijatelju, ti glavni strandovski brijaču, brate moj, niti ti niti ja nismo stvorili ovaj svet“
Ko god da ga je stvorio, onaj koji je mudriji i nadamo se bolji nego mi, stvorio ga je pod čudnim ograničenjima i s bolnim uslovima užitka.

U prvoj i najmračnijoj od njegovih knjiga vatreno je zapisano da čovek ne sme pojesti kolač i istovremeno ga imati. I kada bi svi ljudi mudrovali sve dok zvezde ne bi ostarile, još uvek bi bilo istinito da čovek koji je izgubio svoju britvicu ne može brijati s njom. Ali ljudi neprestano iskaču s nečim novim ili drugačijim i kažu da se sve može učiniti bez žrtve, da je, ako si prosvetljen, i zlo dobro i da ne postoji stvarna razlika između biti obrijan i biti neobrijan. Razlika, kažu oni, je samo u stupnjevitosti. Sve je evolucionarno i relativno. Obrijanost je imanentna čoveku. Svaki jeftini čavao je potencijalna Britvica. Praznoverni ljudi su u prošlosti (tako nam barem kažu istoričari) verovali da je puno crnih dlaka koje pod određenim uglom stoje na čovekovu licu pozitivna stvar. Ali ispravni i uzvišeni kriticizam nas uči bolje. Dlake su isključivo negativne, one su Sena tamo gde bi trebala biti Obrijanost.

I tako sve to ide dalje, pretpostavljam da u svemu tome ima nekog smisla. Ipak je dete Božje Kraljevstvo, a ako pokušaš poljubiti dete ono će znati jesi li obrijan ili nisi. Možda mešam pojam obrijanosti s pojmom spašenosti. [Neprevediva igra reči. U engleskom jeziku obrijan=shaved, spašen=saved, razlikuju se samu u slovu „h“ nap.prev.]. U idućem bih trenutku mogao sugerisati da jarci simboliziraju izgubljene duše jer jarci imaju dugačke brade. Ovo sve skupa postaje previše alegorično.

„Ipak,“ dodah dok sam plaćao račun „uistinu sam bio duboko zainteresovan za ono što ste mi rekli o Novom brijanju. Jeste li ikada čuli za stvar nazvanu Nova teologija?“
Samo se nasmijao i rekao da nije.

http://croatianchestertonians.blogspot.nl/2012/10/pravovjerni-brijac.html#more