Lu Andreas Salome – otelotvorenje muze

 

 

Salome, kći jevrejske princeze Herodijan, u hrišćanskoj tradiciji zabeležena kao zavodnica, “odgovorna” za smrt Jovana Krstitelja. Salome, po hrišćanskom predanju, u dogovoru sa majkom izvodi zavodnički ples pred svojim očuhom Irodom Antipom kako bi izvojevala glavu Jovana Krstitelja. Njena igra očarava Heroda Antipa i on se zavetuje da će ispuniti bilo koju želju Salome. Vodjena pakosnom zamisli svoje majke Herodijan, Salome traži glavu Jovana Krstitelja. Smatra se da je Herodijan želela glavu Jovana Krstitelja zbog njegove optužbe za incestuoznu prevaru, upućene na njen i račun Heroda Antipa . Ovaj će erotski ples biti opisan u Novom Zavetu, a u nekim kasnijim mitološko-hrišćanskim spisima dobiće ime “ples sedam velova”. Oskar Vajld u svom komadu portretiše Salome kao famme fatal, a Štraus komponuje svoju najbolju operu “Salome” u kojoj je akcenat na “plesu sedam velova”. Salome postaje arhetip senzualne i opasne zavodnice, i kao takva inspiriše umetnike do danas. Moderna princeza Salome – Lujza (Lu) Salome – Ruskinja jevrejske krvi, muška žudnja i prezir.  Paralela izmedju njih dve ne postoji samo u imenu – Salome, nego i u karakterizaciji obe.  Mitski duh ženskog zavodništva kao da je prenešen, integrisan u Lu Salome, čime ona nehatno uzrokuje i samoubistva. To ukazuje na zavodničko-fatalni karakter obe. Alegorija prestaje kod pobuda: jedna zavodi ciljano i  sa namerom, druga hladno i bez želje za tim. No, to  je jedna od mnogih strana ove žene “ispred svoga vremena.”

Empirijska principijelnost u demistifikaciji inferiornog statusa žena u društvu, ne može proći neopaženo čak i danas, nakon mnogo godina od njene smrti. Za većinu žena tog doba, socijalni položaj i uloga u porodici nisu bili stvar izbora već načela, moranja. Ali ne i za Lu.  Ona je volela slobodu i eksperiment i kao takva povinovala se svojim potrebama i živela spostvenu volju. Iznad svega, živeći takav život, živela je suštinu feminističke doktirne. Iako je o tome pisala (“Šta je eros”), ipak je u tom smislu njen život najvrednija zaostavština. Kao izrazito nadareno dete, rano su prestale da je zabavljaju čajanke i prijemi, upriličeni da bi je ukrotili i naučili je lepom ponašanju. Nametljivi moral elite doživljavala je kao stegu i narušavanje integriteta, naročito ženskog. Obzirom da je bila jedina kćer i najmlađe od šestoro dece, bila je mezimica. Neukrotiva i radoznala uspevala je da intelektom i čvrstim karakterom vešto manipuliše svima, a naročito ocem. Već tada postaje jasno da Lu neće živeti miran život prosečne, pokorne žene.

Prva saznanja iz oblasti filozofije, religije i književnosti, Lu je dobila sedeći u krilu holandskom pastoru Henrihu Gilou! Opsednut njome, možda je tada poverovao da Lilit zaista postoji. Imala je sedamnaest godina kada je klica duhovnosti u njoj počela da klija i razvija se čitanjem Hegela, Voletra, Kanta, po preporuci pastora Giloa. Gilo je bio njen duhovni vođa, koji je prepoznao čime da hrani njenu glad za znanjem. Bio je potpuno opčinjen njome, toliko da joj u jednom trenutku, na vrhuncu zaljubljenosti, nudi brak iako već oženjen, otac dvoje dece. Lujza, „prekrštena“ od strane Giloa u Lu, biva užasnuta nepristojnom ponudom. Ironično, sveštenik „ubija“ veru u Boga. Lu je otprilike u to vreme bila suočena sa još jednim užasom života – smrću njenog oca. Korelacija ova dva dogadjaja suštinski menja njen odnos prema veri: „Nezamislivo mi je da nema Boga ali crv sumnje me izjeda.“ Nakon toga Lu odlučuje da krene „put znanja“.

 

 

Nesputana, istraživačka priroda, misteriozne Lu razbija sve tabue tog vremena. Inovativnost u pokušaju da se živi sopstvena suština otvara, još tada, neka od esencijalnih pitanja današnjice. Upoznavši, dok je bila na studijama filozofije u Švajcarskoj, Fridriha Ničea i Paula Rea, znatno starije i već „utemeljene“ kolege filozofe, možda je pomislila da je našla srodne duše za ispunjenje njenog ideala života. Njen ideal nije bio brak, (u brak nikada nije verovala), već „bratska komuna“ – idiličan život u troje. Paul Re odmah popušta pred ovakvim predlogom Lu i predlaže Ničeu da on bude treći. Fridrih Niče – “Natčovek” – spoznaje crvenu stranu života, odbacujući prvi put svoju ljušturu tvrdog, principijelnog Nemca i odbija predlog. Iz njega progovara posesivna ljubav. Obojica su je volela, ali Niče nije pristao da je “deli”. Osujećeni ideal života, neostvaren u filozofsko-bratskoj zajednici nije naterao Lu da dovede u pitanje svoja uverenja. Odbija SVE ponude za brak, i Ničeove i Reove. Po Ničeovom nalogu nastaje čuvena fotografija: Paul Re i Niče upregnuti u kočije kojima upravlja Lu Salome, držeći bič u rukama. Ničeova zamisao je bila da na jedan metaforičan način ovekoveči mazohističko-ponizni odnos, koji je osećao da postoji kod njega i Rea prema sadistički raspoloženoj Lu. Verovatno nikada nije na pravi način razumeo samu bit Lu Salome – svoju i nepripadajuću. Pa ipak, ona je odlično razumela njegovu filzofiju i uživala je u razgovoru sa njim. Svakako, bilo je i obrnuto. Proglasio je Boga “mrtvim” i bio iskreno oduševljen njenom podrškom. Njena rekacija, bar u tom period ne čudi, obzirom da je i njena vera u Boga bila poljuljana. Idiličan odnos, pun ljubavi od strane Ničea traje sve dok nije doživeo veći broj odbijanja od strane Lu, nego što je njegov egoistični karakter mogao da podnese. “Tako je govorio Zaratustra”- Ničeov filozofski ep je delo nastalo inspirisano muzom u telu Lu Salome. Ogorčeni, osujećeni dečak progovara iz Fridriha Ničea u jednom delu “Zaratustre” i podvlači: “Ako ideš kod žene, ponesi bič”. Fridrih Niče – prorok i pesnik, kako je sebe zvao, nakon rastanka sa Lu uzdiže se u Zaratustri do Natčoveka i zauvek ostaje zaljubljen  jedino u svoju filozofiju.

Patetični performans (iscenirani pokušaj samoubistva) Karla Fridriha Andreasa zauvek dodaje prezimenu Salome i prezime Andreas. Pogazivši sopstvene principe, Lu se zavetuje na brak (da ih smrt ne rastavi) ali je mitski duh Salome kao kompenzaciju za život Karlu Andreasu oduzeo život Paulu Reu. Paul Re, na večno zavetovanje Karlu Andreasu, odgovara večnim zavetovanjem Lu. Možda je ambis u koji je skočio imao lik Lu Salome. Hladno i nezainteresovano, Lu svojim potpisom potvrđuje pristanak na brak, ali ne i na vernost. Ovaj se brak “bez duše“ zaista sveo na ono što je Lu zahtevala bračnom klauzulom: na kostur, na puku formu aseksualnog i hladnog odnosa.

 

 

“Vatra i led” je najbolji opis suštinski ambivalentne (a)seksualnosti Lu Andreas Salome. Možda  je Lu incest (kako se o tome spekulisalo) naterao da ostane “čedna” do tridesete godine, a možda je sebe jednostavno podredila duhovnom. Interesantno, nijedan od velikih filozofa, pisaca, psihijatara sa kojima je bila u prijateljskim odnosima nije naterao Lu da preispita svoju autoerotičnost. Izvesni Zemek – mag, čovek iz senke uspeva da “porazi” njenu filozofiju platonske ljubavi. Lu otkriva promiskuitet ali i pravu ljubav, koja znači istinsko i potpuno predavanje. Rajnaru Mariji Rilkeu, pesniku “ljubičastih” očiju, sam Apolon šalje Lu Andreas Salome – inspiraciju, nadahnuće, muzu. Prepoznavanje je bilo trenutno, razlika u godinama velika, a emocija, doživotna. Lu potvrđuje opravdanost postojanja bračne klauzule i vodi svog ljubavnika na putovanja u troje. Mladi boem Rilke pristaje na sve kako bi sačuvao ljubav i inspiraciju. Večito mlada pesnička duša, obojena “weltschmerzom” nalazi u Lu prekopotrebni optimizam koji balansira njegovo biće. Lu je ljubav, ali i životna energija, inherentna shvatanju ljubavi. Nekoliko godina njene božanske inspiracije učinili su Rajnara Mariju Rilkea jednim od najvećih pesnika, ikada.

“Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ja nisam uspeo da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske duše, je: Šta žena zapravo želi?” Nikada podvrgnuta psihoanalizi (a sama psihoanalitičar), Lu Andreas Slome je i Sigmundu Frojdu ostala velika zagonetka. Pod snažnim uticajem njene ličnosti, intelekta, strasti, Frojd piše o ženskom narcizmu kao nečem iskonskom, transformisanom u objektnu ljubav od strane muškarca. Zbog toga su žene samoljubive a muškarci samo potvrda ženskog samoljublja. Lu je prepoznala psihoanalizu kao svoj profesionalni poziv, delom zahvaljujući Frojdovoj pronicljivosti i želji da sa njom sarađuje. Dvadeset godina je učila od najboljeg, oca psihoanalize. Frojd se uzdigao iznad profesionalne sujete, doživljavajući je kao ravnopravnu, uvažavajući njena mišljenja i stavove. Kao ni mnogi pre njega, ni on nije ostao imun na njenu harizmu i talenat.

„Da li je moguće voleti nekoliko muškaraca svom silinom, svakog na poseban način, drugačijom stranom srca i biti svoja, ne biti ničija? Biti obožavana i voljena, a biti sama?“ Lu nije znala za osećaj pripadnosti, samo za ljubav. Ni pred kim nije uzmicala, ni pred sobom. Sebe je živela.

izvor