Gilbert Keith Chesterton ,Pravoverni berberin

Mislioci koji ne mogu verovati ni u jednoga boga često tvrde da je njima dovoljna sama ljubav prema čovečanstvu. Možda bi im uistinu i bila dovoljna kada bi je imali. Postoji vrlo realna stvar koju možemo nazvati ljubav prema čovečanstvu. U naše vreme postoji gotovo isključivo među onima koje nazivaju neobrazovanima, a uopšte ne postoji među onima koji o njoj govore.
Pozitivno zadovoljstvo prisutnosti bilo kog drugog ljudskog bića se šprimeti uglavnom, na primer, u gomilama okupljenim na državnim praznicima. To je razlog zbog kog su toliko bliže nebu (uprkos svom vanjskom izgledu) nego bilo koji drugi deo populacije.

Sećam se da sam jednom video gomilu devojaka, tvorničkih radnica, kako ulaze u prazan voz na prigradskoj stanici. Bilo ih je dvadesetak, i sve su ušle u jedan vagon, ostavljajući sve ostale vagone u potpunosti praznima. To je prava ljubav prema čovečanstvu. To je jasno zadovoljstvo zbog neposredne blizine svoje vlastite vrste. Samo što se čini da ova priprosta, plodna, stvarna ljubav prema ljudima u potpunosti nedostaje onima koji traže ljubav prema čovečanstvu kao zamenu za sve druge ljubavi. Časnim racionalnim idealistima.

Dobro se sećam eksplozije ljudske radosti koja je obeležila iznenadno pokretanje voza. Sve devojke koje nisu mogle naći sedeće mesto (a one su bile u većini) izrazile su svoje osećaje skačući gore dole. Nikada nisam video racionalnog idealistu kako čini nešto takvo. Nikada nisam video dvadeset modernih filozofa skupljenih u jedan trećerazredni vagon zbog čistog užitka što su skupa. Nikada nisam video dvadeset gospodina McCabes, svih u jednom vagonu, kako skaču gore dole.
Neki ljudi izražavaju bojazan da će vulgarni izletnici preplaviti sva predivna mesta poput Hampsteada ili Burnham Beechesa, ali njihov strah je nerazuman zato što izletnici uvek preferiraju putovati zajedno. Skupe se jedan do drugoga koliko god bliže mogu. Oni imaju upravu „zagušujuću“ strast za filantropijom.

No među manjim i blažim aspektima istog principa bez oklevanja ću prikazati problem preko običnog brice. Pre nego što bilo koji moderni čovek počne s autoritetom govoriti o ljubavi prema ljudima, inistiram (nasilno insistiram) da bi trebao biti jako sretan kada njegov brica pokuša razgovarati s njim. Njegov brica je čovečanstvo: neka ga voli. Ako nije zadovoljan s time neću prihvatiti nikakvu zamenu u obliku interesa za Kongo ili budućnost Japana. Ako čovek ne može voleti bricu kojeg vidi, kako će voleti Japanca kog ne vidi?

 Brici se često prigovara to što uvek prvo započne razgovorom o vremenu, ali svi knezovi i diplomati čine isto. Razlika je samo što oni govore o vremenu s hvalisavim zamorom i nezainteresiranošću, dok brica govori o njemu sa zapanjujućom, bolje rečeno neverovatnom, svežinom i interesom. Zamera mu se što govori ljudima da počinju ćelaviti. Njegova se vrlina, da tako kažemo, okrenula protiv njega. Optužen je jer je kao specijalist ozbiljan specijalist, i što kao trgovac nije u potpunosti rob. Ali jedini način da se stvari koje sam naveo dokažu je primer. Stoga ću dokazai izvrsnost razgovora s bricom jednim posbnim slučajem. Da me niko ne bi optužio za pokušaj dokazivanja lažnim sredstvima, moram naglasiti da se, iako sam zaboravio tačne reči koje su bile izgovorene, sledeći razgovor između mene i čoveka (nadam se), živučeg brice, uistinu pre nekoliko dana dogodio.

Bio sam pozvan na kućno druženje s ministrima u kolonijalnim zemljama, a za slučaj da ne bih bio zamenjen za nekog polureformisanog begunca skrivenog u središnjoj Australiji, otišao sam u brijačnicu u Standu kako bih se obrijao. Dok sam bio izložen toj torturi brica mi je rekao:

„Čini se da u novinama puno pišu o novom brijanju gospodine. Čini se da se možeš obrijati s bilo čime: štapom, ili kamenom, ili stupom, ili žaračem,“ (ovde sam počeo po prvi puta primećivati sarkastičnu intonaciju „ili s lopatom, ili...“
Tu je zastao kako bi pronašao novu reč, a ja sam mu, iako nisam znao ništa o ovoj temi, pomogao sa sugestijama u istom retoričkom raspoloženju.

„Ili sa kašikom za cipele“ rekoh mu, „ili s kuburom, ili s ovnom za razbijanje vrata, ili s...“
Tada je on nastavio osvežen mojom pomoći, „ili sa šipkom za zavese, ili s držačem za sveće, ili...“
Peglom“ predložih oštro, i tako smo nastavili u ekstatičnom duetu neko vreme. Tada sam ga zapitao o čemu se zapravu radi i on mi je objasnio. Objasnio je stvar elokventno i opširno.
Smešna stvar u vezi toga je“, reče mi, „da to nije uopšte ništa novo. Kad sam bio dečak pričalo se o tome, čak i davno pre. Uvek postoji mišljenje da se nekako može bez britvice, ali nijedan od tih planova nikada nije urodio plodom i ja lično ne verujem da ikada hoće.“

„Što se toga tiče,“ rekoh podižući se polagano sa svoje stolice pokušavajući pritom obući svoj kaput s krive strane, „ne znam kako će se stvar razvijati s vama i novim brijanjem. Brijanje je, sa svim dužnim poštovanjem prema vama, trivijalna i materijalna stvar, a u takvim stvarima se ponekad dogode zapanjujuće inovacije. Ali to što govorite podseća me, na neki mračan i sanjarski način, na nešto sasvim drugo. Podsetilo me posebno kada ste mi rekli, s takvim jasnim iskustvom i ozbiljnošću, da novo brijanje nije uopšte novo. Prijatelju moj, ljudska rasa uvek pokušava ovu smicalicu pretvaranja svega u nešto što izgleda jednostavno, ali poteškoća koju makne s jedne stvari prebaci se na drugu. Ako jedna osoba ne obavi težak rad pripreme nečije brade, pretpostavljam da će se neko drugi morati namučiti kako bi pripremio nešto vrlo neobično što bi se stavilo na čovekovu bradu. Bilo bi lepo kada bi se mogli obrijati bez da ikoga smetamo. Bilo bi još lepše kada bi mogli hodati neobrijani bez da ikoga ozlovoljimo:

„Ali, o mudri prijatelju, ti glavni strandovski brijaču, brate moj, niti ti niti ja nismo stvorili ovaj svet“
Ko god da ga je stvorio, onaj koji je mudriji i nadamo se bolji nego mi, stvorio ga je pod čudnim ograničenjima i s bolnim uslovima užitka.

U prvoj i najmračnijoj od njegovih knjiga vatreno je zapisano da čovek ne sme pojesti kolač i istovremeno ga imati. I kada bi svi ljudi mudrovali sve dok zvezde ne bi ostarile, još uvek bi bilo istinito da čovek koji je izgubio svoju britvicu ne može brijati s njom. Ali ljudi neprestano iskaču s nečim novim ili drugačijim i kažu da se sve može učiniti bez žrtve, da je, ako si prosvetljen, i zlo dobro i da ne postoji stvarna razlika između biti obrijan i biti neobrijan. Razlika, kažu oni, je samo u stupnjevitosti. Sve je evolucionarno i relativno. Obrijanost je imanentna čoveku. Svaki jeftini čavao je potencijalna Britvica. Praznoverni ljudi su u prošlosti (tako nam barem kažu istoričari) verovali da je puno crnih dlaka koje pod određenim uglom stoje na čovekovu licu pozitivna stvar. Ali ispravni i uzvišeni kriticizam nas uči bolje. Dlake su isključivo negativne, one su Sena tamo gde bi trebala biti Obrijanost.

I tako sve to ide dalje, pretpostavljam da u svemu tome ima nekog smisla. Ipak je dete Božje Kraljevstvo, a ako pokušaš poljubiti dete ono će znati jesi li obrijan ili nisi. Možda mešam pojam obrijanosti s pojmom spašenosti. [Neprevediva igra reči. U engleskom jeziku obrijan=shaved, spašen=saved, razlikuju se samu u slovu „h“ nap.prev.]. U idućem bih trenutku mogao sugerisati da jarci simboliziraju izgubljene duše jer jarci imaju dugačke brade. Ovo sve skupa postaje previše alegorično.

„Ipak,“ dodah dok sam plaćao račun „uistinu sam bio duboko zainteresovan za ono što ste mi rekli o Novom brijanju. Jeste li ikada čuli za stvar nazvanu Nova teologija?“
Samo se nasmijao i rekao da nije.

http://croatianchestertonians.blogspot.nl/2012/10/pravovjerni-brijac.html#more
 

Dragoceni memoari berberina kneza Miloša

Dragan BOGUTOVIĆ

BUDUĆI da sam za mlado moje doba devetnaeste godine vozrasta bio, i tako mi padne na um, čujući Karađorđa da vojuje i s Turcima se bije, da i ja pređem štogod rodu i otečestvu starom od pomoći biti; i tako baš i sama može biti sudbina hotjela je sa mnom tako učiniti. 1807. pređem u Višnjicu uveče i sutradan iz Višnjice dođem u Beograd". Tako započinje svoje memoare "Žizniopisanija moja" Nićifor Ninković (1788 - posle 1850), berberin i lekar kneza Miloša. Njegov rukopis, dragocen dokument o Prvom i Drugom srpskom ustanku i najviđenijim ljudima tog doba, nađen u ostavštini Sime Milutinovića Sarajlije, decenijama je smatran nevažnim. Objavljen je tek 1972. a sada je ponovo pred čitaocima u izdanju "Službenog glasnika".

Rođen u Sremu, u Dobrinjcima, mlađani Nićifor, budući pismen, službovanje je započeo kao pisar najpre kod pocerskog kneza Ilije Markovića, zatim kod starovalaškog kneza Jovana Raškovića kojom prilikom je učestvovao u bici za Novu Varoš, a zatim je 1809. bio u službi kneza Maksima Raškovića, gde su i počele njegove prve nevolje. Knez od koga je morao da pobegne, jer ga nije plaćao, optužio ga je za pljačku. Od izvesnog pogubljenja spasao ga je već ostareli Dositej Obradović, koji se ovako obratio članovima Sovjeta:
"Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje ni da se obesi. On je, siroma morao begati za život svoj oteti. A da je on toga Maksima poarao, to on ne bi smeo vama doći; a i na licu mu se vidi da on nije takav čovek. Pa zašto da mu život oduzimate? Tako se ne drži zemlja ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, to ćete bez nji ostati... A nikakva zemlja s rabošom niti se držala niti se držati mogla!"

Nemirnog, pustolovnog duha Nićifor se kasnije pridružio ustanicima i u Kondinoj četi učestvovao u odbrani Deligrada, zatim se vratio pisarskom poslu da bi posle sukoba sa - Kara-Markom i Jakovom Nenadovićem 1811. napustio Srbiju. Sledećih osam godina proveo je u Krajovi, Bukureštu i Carigradu gde je izučio berberski zanat i savladao turski, grčki i vlaški jezik. Još jednom je boravio u Bukureštu 1816, u kome je lečeći se od neke venerične bolesti izučio i neku svoju "doktoriju".
Po povratku u Srbiju 1819, otvorio je prvu berbersku radnju u Beogradu, a kasnije se oženio Hristinom sa kojom je imao tri ćerke. Najdramatičniji i najpresudniji period u njegovom životu nastao je kada je 1822. otišao u Kragujevac gde je pune četiri godine bio lični berberin i lekar kneza Miloša. Već od početka njihov odnos je bio protivrečan, u stalnom sukobu. Osioni i bahati knez koristio je svaku priliku da se naruga mladom čoveku i ponizi ga pred svedocima, a ovaj se živ jeo što se s njim, lekarom, pisarom i znancem nekoliko jezika, sprda nepismeni, neobrazovani Gospodar. Iako je stalno bio u zaptu, Nićifor mu, međutim, nije ostajao dužan. Već prilikom prvog susreta došlo je do žestoke varnice. Pošto ga je prethodno već neko obrijao, očito veoma loše, knez mu je prebacio:
- A, oca mu j... ciglo jedan sat da si pre došao, ne bi se onom psu pustio da me brija!
"Vnutreno" naljućen, Nićifor mu je odgovorio:
Gospodaru, ako hoćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. A ako li hoćeš ljude tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.
U nastavku razgovora već razljućen knez ga zapita: "Pa kako ti smeš mene tako govoriti?"
"Zato", odgovori mu Nićifor, "što si čovek kao i ja. Živim kao i ti, umrećeš kao i ja".

Prepirka se nastavila, i bespogovorno želeći da njegova bude poslednja, knez reče:
- Ama more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet hoćeš!
Videći da nema šale Nićifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina poživeo u miru. Osioni Miloš mu je uzvratio:
- Eto ti moj k...! Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš.
A zatim u još većem besu bespogovorno mu je dao do znanja: "Ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošljem".
Kneževa obest postala je vremenom sve veća, pa je jednom prilikom, praktično bez pravog razloga naredio da se nesrećnom berberinu udari 30 štapova. O tome je Nićifor zabeležio: "Miloša vidim više moje glave na podrumu, u bašti sedeća i čibuk puši. Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado’ vikati:
- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi, nemoj više! Oprosti."
Kao i u nekim drugim (ne)prilikama Nićifor je i u ovoj znao da pokaže osećaj za samoironiju. Kada ga je posle dobijenih batina žena kod kuće upitala kako je bilo, odgovorio je: "Dobro! Jeza lajala, guza patila"!
Znajući kako u svakom trenutku može da izvede iz takta svog posilnog, Miloš mu je jednom prilikom zamerio što mu žena ne ide u crkvu. Nićifor se izgovorio da je to zbog toga što "žaljina nema", na šta se Gospodar ovako obratio izvesnom Hadži-agi: "Oću da načinimo mobu na njegovu ženu. Jedan dan oću da pošljem 40 delija moji’, sve žešći od žešćega, kod njegove kuće na ženu mu. Jedan nek izlazi, drugi nek ulazi. Dok se svi izrede. Da mu kažemo kako se žena buli i u crkvu ne ide".
I sam prgav na jeziku, nesrećni Nićifor vrebao je priliku da knezu skreše u brk šta misli o njegovom načinu vladavine:

Ostavite se toga vašeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i duša, neće dobro za vas biti. Ta što god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle će trajati tako vaše silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam đavo oduzeti ne može... Ali ako tako, kao što sada radiš, dugo vreme ustraje, to će se dignuti kuka i motika na tebe, pa će biti gorša poslednjaja pervih... Čoveče, kud si se ti deo? Dođi k sebe i umekšaj sudstvo, s božje te strane molim.
Iz Miloševe službe Nićifor je otpušten posle silnih poniženja gotovo potpuno slomljen, nastavljajući sa novim potucanjima od Beograda, preko Smedereva, do Turske i Vlaške. U Smirni je počeo da piše memoare u kojima će zabeležiti i ove opominjuće reči izvesnog ćir Ante, "gazde od kafane".
- Evo, braćo moja, ispuni se proročestvo i reči gospodina Dositeja Obradovića, koji nam je u basnoslovijama svojim i naravoučenija ostavio govoreći: "Ako Serbiji ne uzbudu pružiti mudrosti i nauke, to će oni sami sebe biti Turci i mučitelji." I da ćemo vikati: "Mi smo govorili da su nas Turci mučili i tiranili, a danas braća naša nas gore muče i tirane." I sve mi dočekasmo. I nama sve ono na glavu dođe.
I, što bi se reklo u vreme Nićiforovo, kako onda, tako i danas!

_____________________________________________________________________


SVEDOK I ŽRTVA

NIĆIFOR Ninković je bio prvi Srbin majstor berberskog zanata u Beogradu i poslednji, uz to i najbolji, pisac galantnih memoara u Srba. Duha pustolovnog, nepostojanog, sujetnog, frivolan na jedan poseban, levantski način, lascivan prema obrascu svoje uže sredine, praznoslovan u svom mudrovanju kao mnogi članovi njegovog esnafa, zanimljiv sebi koliko dosadan drugima, uvek u opasnosti da u svom hvalisanju postane žrtva opakih silnika. On je postao značajan svedok svoje epohe u memoarskom opisivanju jedne svakidašnjice u kojoj su i znatne istorijske ličnosti osuđene da se pojavljuju i deluju kao obični ljudi - ovo je svojevremeno zapisao Radovan Samardžić, veliki istoričar i pisac istorijskih romana.

____________________________________________________________________

Pisac svakodnevnog jezika

PO mišljenju pisca Milisava Savića, koji je inače doktorirao na ustaničkoj prozi, Ninković je na planu jezika daleko ispred svojih savremenika, pa i ispred Vuka. Vukov jezik je "umiven", "domaćinski", sav iznikao iz narodne priče i pesme, a Ninkovićev je "iskvaren", "svakodnevan", blizak, ako tako može da se kaže, argou tog doba. - Pri tom on je, sigurno, naš prvi pisac koji je napisao knjigu o tragičnom udesu običnog čoveka u žrvnju totalitarnog despotskog društva, o njegovom obezličavanju i svođenju na biće koje ne sme slobodno da misli i otvoreno govori.