Joseph Belloc ,Portret deteta

U vrtu, koji verovatno leži na odvojenom i zatvorenom mestu u jednoj od dolina središnje Engleske, u leto, ispod sene drveta, naišli ste na englesku travu. Trčali ste, ali vaše su ruke bile ispružene ispred vas u nekoj vrsti plesa kao da ste više pripadali zraku i rastućim stvarima oko vas i iznad vas negoli zemlji po kojoj ste gazili; niste imali niti tri godine.

Ova šarmantna vizija zabeležena je kamerom koju je jedan od gostiju imao kod sebe. Sretnim slučajem se dogodilo da je vaša figura, kad se fotografija izradila, sjajila svuda uokolo svetlošću.

Ne mogu, dok gledam tu sliku ispred sebe i pišem ove reči, izraziti, koliko god pokušavao pronaći način, koliko veliko značenje naglašava ta slučajnost, niti koliko je puna sudbine i smisla i sugerisane istine, da aureola raste dok zurim u sliku. Vaša je nevinost blagoslovljena njome, i prima s veličanstvom slavu koja leži iza svih nevinosti, ali koju naše oči nikada ne mogu videti. Vaša se sreća u tom maglovitom svetlu čini odvojenom i trajnom. Običan svet u kom se krećete prolazi, kroz ovaj trik objektiva, u snažniji svet pogodniji za takav prizor, onaj u kom, gotovo sam uveren (dok gledam u sliku), blaženstvo nije retka stvar, nego prirodna i zajamčena.

Drago dete, privid koji je kamera napravila znači mi sve više i više dok posmatram tvoju sliku, jer u tome svetlu nije prisutno samo blaženstvo, nego i svetost također. Lakoća tvoga pokreta i tvoje poze (kao da si otpuhnuto poput cveta po vrhovima trave) sjaji posvuda, a tvoje lice, posebice njegov spreman i lutajući osmeh, nadahnuto je kao da ga je Svetlost ispunila, tako da se čini kao da ne gledam u tebe, nego kroz tebe. Rekoh da u ovome portretu koji držim nije samo blaženstvo, nego i svetost, svetost koja je uzrok toga blaženstva i koja ga sadržava. Svetost kojom je u tajnosti prožet čitav svet.

U tvome portretu prisutna je i treća stvar, drago dete. Ta igra svetla, svetla koje je svuda okolo i koje sjaji kroz tvoje lice, nije samo blažena, niti samo sveta, nego je također posvećena, a s tom mišlju vraća mi se, dok to posmatram, ono što bi se uvek trebalo vraćati čoveku ako želi pronaći bilo kakvu korist u razmatranju nadnaravnih stvari. U blaženstvu je prisutna radost za koju nismo napravljeni na ovome svetu, tako da je možemo uhvatiti samo na mahove ili u skicama, a u svetosti, kada je opazimo, opazimo nešto udaljeno. To je ono iz čega smo došli i čemu ćemo se vratiti. Ipak, svetost nije ljudska stvar. Ali posvećene stvari - stvari posvećene svrsi, stvari u vezi kojih leži ogromna potreba za žrtvovanjem, stvari koje su odane i nužno pate određenu kob, to su sigurno stvari od ovoga sveta, koje uistinu svi ljudi na kraju spoznaju i uočavaju kao ono kroz što njihove potrebe trebaju proći. Ljudske uspomene, budući da su samo uspomene, ljudske privrženosti, budući da su prinesene i završavaju, veliki ljudski strahovi i beznadne ljudske čežnje - to su posvećene stvari vezane uz žrtvu, i u ovoj tvojoj slici, sa svetlom koje tako veliča tvoj lik, niko ko vidi ne može sumnjati da će posvećenost ljudskog života biti tvoja također. To jest, moraš naučiti kako se nudi određenoj svrsi i koju žrtvu to nosi sa sobom.


Mogao bih poželeti, dok to razmatram, da kamera nije napravila taj trik, i da nije otkrila u toj maglovitosti strašnog značenja sve ono što leži iznad tvoje prirode, drago dete. Ali to je istina koja je tako otkrivena, i ne smemo, po cenu kazne mnogo strašnije od same smrti, negirati nijednu konačnu istinu vezanu uz naš smrtni put.

Tvoje noge, koje sada kao da uopšte ne pritišću travnjak po kom trče, moraju preći više milja nego što možeš sanjati, proći više mesta nego što bi se ti usudilo čuti, i moraju biti usmerene prema cilju koji neće u tvojem mladenačkom oduševljenju biti spomenut ispred tebe, ili koji, ako ga se spomene, nećeš razumeti po imenu. Tvoje ručice, koje držiš ispred sebe s laganom gestom letećih stvari, držat će najčvršće ono što najmanje mogu sačuvati, pokušat će oblikovati ono što nikada ne može biti dovršeno, milovat će ono što neće reagovati na milovanje. Tvoje oči, koje su sada tako ispunjene nevinošću tako da ta svetla kvaliteta zasenjuje sve ostalo, gledaće toliko smrtonosne patnje i zlobe u ljudima, da će se vrlo brzo pretvoriti u ljubazne. Čitavo tvoje lice, koje se sada malgovito seća samo nejasnih vizija iz kojih se detinjstvo nastavlja, postaće izduženo i zatvoreno, preživeti neke muke, nekoliko očaja, bezbrojne izmorenosti, sve dok ne postane lice odrasle žene. Niti ova sveta kob, koju jeliš s celim čovečanstvom, neće nestati, ili se smanjiti, ili se ublažiti na bilo koji način. Povećaće se stalnošću kojom rastu godine, sve dok napokon nećeš napustiti svjtlost i znanje danjih stvarih radošću kojom se sada budiš kako bi ih videla.

Jer ti si posvećena, i svi ti odrasli oko tebe, čije te svečano ponašanje ponekad navodi u simpatičnu zbunjenost koja im ubrzo vraća osmeh, imaju srca sasvim različita od tvog sasvim bezbrižnog srca, jer su upoznali stvari kojima su, na način žrtve, oni posvećeni.
Moram verovati da ćeš činiti sve ono čime bolno zarađujemo čestitost i pravilnu ravnotežu u vođenju naših kratkih poslova, i moram verovati, dok te gledam u lice, gledajući tvoje samouvereno napredovanje (kao da letiš iz svog ranog detinjstva u svoj mladi život bez ikakvog straha), da će te vrline koje te sada okružuju i čine neku vrstu igrališta oko tebe i koje su tvoji anđeli kuda god kreneš, pratiti i biti uz tebe sve do kraja. Čak i tada, i tim više, shvatićeš (ako ovo budeš ponovno čitala) koliko je istine u tome. U suprotnosti s tvojim ponašanjem, tvojim besmrtnim nadanjima i tvojim pobožnim nastojanjima, svet oko tebe će se činiti mračnijim i manje sigurnim sa svakom žetvom koja prođe, i u meri u kojoj se budeš sećala djetinjstva koje me nagnalo da pišem o tebi, u meri u kojoj se budeš sećala veselja i nevinosti sa svom potpunom radošću, u toj meri ćeš pronaći barem olakšanje tereta u težini ovog sveta.

Možeš me sada pitati, drago dete, koja je svrha celog ovog govora, i zašto ti govorim ove stvari?

Pišem ti stoga jer su u portretu ispred mene svetost, blaženstvo, i stoga posvećenost, toliko očite. Jer moraš znati da postoji lažni izlaz i prividno olakšanje čovekovih tegoba, i da tim putem idu mnogi. Budući da si ti posvećena, nemoj ići tim putem, nego nosi teret. Osobina je svega što je posvećeno da ne ide tim putem; nego, poput istinske žrtve, ostaje do kraja, spremno dovršiti žrtvu.

Izlaz je u tome da čovek zaboravi da je posvećen, a to muškarci i žene čine na razne načine. Većina njih to čini izdajom. Oni se iznejeruju. Oni krše, s početka nelagodno, kasnije s lakoćom, i na kraju nesvesno, reč koju je svaki od nas dao pre negoli je bio rođen u raju. Svi muškarci i žene su svesni tog obećanja, jer iako ga njihove usne ne mogu formulisati ovde, i iako su pojmovi obećanja zaboravljeni, sjćanje na tu obavezu ispunjava um. Ali dolazi dan, i to brzo u životima mnogih, kada prvo kršenje te reči deluje poput osveženja i spuštanja tereta; drugi, treći ili četvrti put se to počinja mnogo lakše sve dok, na kraju, ne postoji više potreba za muškarca ili ženu za kršenje reči ponovno i ponovno; slomljena je do kraja i za sve stvari. Ovo je uobičajeni put na koji se kvaliteta posvećenja gubi: put izdaje. Oko onih koji biraju ovakav način olakšanja raste ozračje izdaje. Takvi na kraju izdaju sve stvari, čak i uobičajeno prijateljstvo. Kraj ovog lažnog stanja je očaj.

Drugi izlaz je beg od nas samih u užitke, a to često čine, ne lošiji, nego bolji ljudi od prethodnih; jer među njima postoje neki, nekolicina njih, koji nikada ne bi izdali ili prekršili svoje drevno obećanje, ali koji, nevidevši nikakvu svrhu u požrtvovnosti ili bremenu, beže od nje kroz užitke kao kroz drogu, a ove užitke pronalaze u svakojakim stvarima, i uvek ih duh koji je kraj njih, koji uništava njihovu oznaku posvećenosti, uverava da su u pravu, i da je na ovaj način žrtva izbegnuta. Neki od njih će se natapati u rimama, neki u krajolicima, neki u slikama, neki u promatranju kompleksnosti i promeni u stvarima, neki u muzici, neki u delovanju, neki u pukoj udobnosti. Čini se kao da su muškarci i žene koji bi tako zaboravili svoju posvećenost više voljeni od onih koji uzimaju prvi put, jer nikada ne zaboravljaju određene blagotvorne stvari koje bi trebale biti pogodne umu, i ne gube svoje prijatelje. Ali to da su krenuli krivim putem može se lagano uočiti iz znakova: ovi užici, kao i svaka druga droga, ne zasićuju niti zadovoljavaju, nego ih se mora povećavati sa svakom dozom, pa čak i tako brzo blede, a nastavljaju se ne zato jer su još uvek užici, nego zato što se, iako su ostali bez sjaja, bez njih oseća snažna bol.

Nemoj ići nijednim od tih puteva, nego zadrži, preklinjem te, kada vreme dođe, tu kvalitetu posvećenosti o kojoj govorim, jer ne postoji alternativa. Nekakva je nevolja zadesila naš rod, i svi mi moramo na sebe preuzeti zadatak i teret. Ako pokušaš bilo koji izlaz iz toga vodiće te u gore stvari. Nemamo ispred sebe sve moguće izbore, nego samo jedan, ili samo nekolicinu, i svaki od te nekolicine je smrtan, i svaki od njih osim jednoga je zao.

Upamti i ovo, drago dete, da na početku - oh, samo na početku života - čak i tvoj razum koji ti je Bog darovao može te prevariti. Jer s tim sećanjima o savršenoj volji, o jasnom razumevanju, i o skladnoj lepoti oko sebe, verovaćeš da je svet u kojem stojiš onaj svet iz kojega si došla i prema kojemu si usmerena. Ako se makar nakratko budeš odnosila prema ovom svetu kao da je onakav kakvim ga smatraš, ubrzo ćeš shvatiti da nije takav.

Znaš li da ono što najsnažnije miriše u ovom životu besmrtnosti, ono što je pesnik nazvao "krajnje predvorje večnosti", nesigurno i nestalno? Mislim na strastvenu zanesenost rane mladosti. Ako to ne ostaje, što onda uopšte može ostati? Kažem ti da ništa što smatraš trajnim oko sebe kada si jako mlada nije više od simbola ili privida trajnosti. Jedan drugi pesnik je zapisao govoreći o brdima od krede

Samo nakratko ostaju u svojoj uzvišenosti,
Ova uzrečica nije preterana. Muškarci i žene ne mogu se vezati čak niti uz brežuljke na kojima su se prvo igrali.

Neki ljudi, mudri ali neprosvećeni, i nesvesni svetla koje ovde fizički vidim kako svetli uokolo i kroz tebe, u slici koja je ispred mene dok pišem, su rekli da je umreti mlad i završiti svoj posao rano veliki blagoslov. Ne znamo. Ali znamo da umreti dugo nakon toga i proći kroz ovaj zadatak mora biti blagoslovljeno, s obzirom da su blagoslovenost, svetost i posvećenost sve troje povezani u jedno.

Ali, od ovog troje, budi uverena da je posvećenost tvoj glavni zadatak. Blaženstvo, nakon svog ranog detinjstva više nećeš upoznati, a svetost možeš upoznati samo kao što čovek vidi udaljene planine podignute iznad ravnice; ona ne može biti tvoje prebivalište. Posvećenost, koja je obeležje te svrhe čiji je naslednik blaženstvo, a čiji je kraj svetost, će biti nad tobom sve dok ne umreš. Zadrži je, neka bude tvoja glavna briga.

Berislav Blagojević,Revolucionar

RUKE
. 
Siguran sam da je mogao biti umetnik. Možda je čak mogao i dobro zarađivati od svoje umetnosti. U nekoj drugoj zemlji. Ali ne u osakaćenoj gladnoj Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata. Trebalo je raditi, prehraniti sebe i porodicu, podići zemlju iz pepela. Nije bilo vremena za maštanje i za uzaludno trošenje lojanica na nekakve umetničke tričarije duboko u noći. Život nije mogao da čeka.

. 
Mislim da bi mu dobro stajala ona bradica koju su nosili francuski slikari i avangardne poete ili oni dalijevski brkovi. Možda čak i beretka, nakrivljena ulevo tek toliko da otkrije muževne zaliske u povoju. Njegov kvrgavi nos bio bi manje upadljiv da je imao nešto dlaka na licu. Ali on se uredno izbrijavao svako jutro, oblačio jednu od dve košulje koje je imao i išao služiti narodu i svom predsedniku. Ili je služio predsedniku, pa onda narodu. Nije ni važno.

Voleo je da peva. Kada je obuvao cipele i išao na posao, kada je gradio kuću, kada je mene držao u krilu, kada ga je pijanog kući ispraćao orkestar specijalizovan za tužbalice, on je pevao. A ta njegova pesma uvek je bila nekako samozatajna, tiha i plačna. Ili se meni samo tako činilo. To njegovo plitko pevušenje upravo opisuje kakav je bio – neupadljiv, nikada željan da bude u centru pažnje, nikada galamdžija, skroman, povučen i smiren. A čovek zaista mora biti smiren da bi stvorio ono što su njegove ruke podarile nama, njegovim potomcima. Dom, nežnost i prekrasne komade izrađene od drveta.
.
Imao je dar, u to sam siguran, ali nisam siguran kada je tačno život postao dovoljno dobar i lagodan da je mogao samo njemu da se posveti. Verujem da je bilo teško držati ga u kavezu sve te godine. To nije ljudski. Nije pošteno. Opet, mnogo toga nije pošteno. Nije bilo ni tada, a nije ni danas. Ali dar koji je dobio od Boga nije bilo moguće ugušiti. Iako je bio komunista, bio je zahvalan Gospodu na tom daru i uzvratio mu je veličanstvenim duborezom Crkve Svetog Marka. Bilo je to 1968. godine. To je jedan od prvih njegovih radova za koje znam, ali ne znam u kom drvetu je načinjen. Pamtim kako sam se kao dete igrao sa figurama vola i krave koje je izradio od lipe, čini mi se. Volu sam lomio krhke rogove nekoliko puta, a on ih je svaki put strpljivo lepio. Onda bi se blago nasmešio i pomilovao me po temenu. Još uvek u nozdrvama osećam taj miris svežeg tutkala na njegovim rukama.
.
Kasnije je od duda, šljive, oraha i kruške pravio prekrasne okvire za slike, posude za voće i mala umetnička dela sa motivima ruža i drugog cveća. Jednom je čak načinio i svojevrsnu futrolu za flašu od šuplje grane. I uvek kad je obrađivao drvo on je pevušio. Kao da ponavlja neku samo njemu znanu molitvu. Kao mali znao sam satima gledati kako radi. Crtež na ravnoj plohi, šaputanje godovima, a zatim dubljenje malenim dletom. Nije imao mnogo alatki, tek nekoliko dleta, jedna čakija i fini sitni šmirgl-papir poput peska na plažama Balija. Ni prostor za rad nije bio savršen – balkon na četvrtom spratu socijalističke kutije šibica leti i mala soba sa dovoljno svetla zimi. Ni materijala nije bilo u izobilju. Pevušeći i obrađujući priprostu balkansku krušku maštao je o komadu mahagonija koji će pretvoriti u neko tamnocrveno remek-delo. Mislim da se ne bi opirao ni da mu je jedna jarkožuta i tvrda ploča šimšira pala u šake. O dugovečnom komadu abonosa sa Cejlona, koji u preseku ima fantastičan metalni sjaj, nije smeo ni da sanjari. Uostalom, skroman kakav je bio, zadovoljavao se vrstama koje su rasle u našim šumama.
.
Sećam se kako mi je jednom dopustio da i ja probam. Izgledalo je tako lako kad njegova ruka klizne, a opiljci krenu da se uvijaju kao kora sočne zelene jabuke dok je ljuštiš. Nespretan, nejak i nestrpljiv zario sam dleto tako duboko da sam odlomio komadić koji je završio u saksiji sa begonijama. Ništa nije rekao. Nije ni morao, jer sam znao da sam pogrešio. Onda je svoj dlan stavio preko moje male šake koja je, zgrčena, još uvek čvrsto držala dleto. Osetio sam toplinu i moja šaka počela je polako da se opušta. Njegov dlan išiban godinama napornog rada lako je prekrio moju šaku i mi smo zajedno zaplesali valcer uvijajući ruke oko iscrtanih linija. Ne znam da li sam se ikada osećao tako sigurno, tako spokojno. Znam međutim, da moj talenat, ako ga uopšte imam, nije umetnička obrada drveta. Mislim da je i on to znao, ali mi to nikada nije rekao. Pustio me je da maštam još neko vreme. Pustio me je da budem dete.
.
A onda je rat, taj pogani usud svih ovdašnjih generacija, ponovo počeo da oštri zube na našim pragovima. I gotovo preko noći više nisam bio dete, a on je pevao sve manje i sve tiše. Polugladne i sumorne dane uglavnom je provodio izrađujući duboreze. Ali to više nisu bili obični duborezi, to su bila predskazanja, to su bile i poruke i nadanja i želje i snovi. Sad kada razmišljam o njima, uviđam da oni nisu tek nasumično odabrani i da u sebi nose neki dublji smisao. Kako drugačije objasniti njegov predivni rad Starog mosta u Mostaru čije je rušenje tako simbolično označilo kraj jedne ljubavi za koju se i on sam borio pola veka ranije? Zašto nije izabrao neki drugi motiv? Zašto je njegov poslednji rad – čuvena Kosovka djvojka – ostao nezavršen i zašto ga je nebo pozvalo k sebi baš tada?
..
Mojoj majci je ostavio sećanje na dobroćudnog i raspevanog oca. Mom bratu je, sada znam, nimalo slučajno ostavio svoje najlepše delo – ikonu porodičnog sveca. Drhtavim, staračkim i već pomalo onemoćalim rukama i slabog vida završio je i delo koje je posvetio meni. To je malena stolna lampa izrađena veličanstvenim kombinovanjem tamnog i svetlog drveta i ukrašena krasnim motivima cveća. Želeo je, siguran sam, da mi poruči kako zaista postoje tama i svetlo, dobro i zlo, i da će mi svetlost ove lampe pomoći da pronađem svoj put. Onaj pravi put svetlom obasjan, pravičan, pošten i ispunjen dobrotom.
Onaj put kojim je hodao i on, moj djeda."
.

Prosvetlenje

Evo jedne priče o svesnosti:

Jedan lav je upao u stado ovaca koje su počele da beže na sve strane. Nije se žurio jer mu je obrok praktično bio osiguran; ona koju izabere neće mu umaći. Na svoje veliko iznenađenje u stadu je video i jednog lava: ovaj je takođe bežao i šta više blejao. Lav lovac je sustigao ovog čudaka i stao ispred njega. Ovaj se tresao kao prut.

• Zašto bežiš, upita ga.
• Ja sam ovca, reče ovaj drhtavim glasom, sve moje drugarice beže pa bežim i ja.
• Kako si postao ovca?
• Kako kako? Pa čitavog života živim sa ovim ovcama koje ti sada pokušavaš pojesti, i ja pasem travu i ja blejim, ne znam za drugo. Ti si lav i želiš me pojesti.
• Pođi sa mnom, reče lav lovac i povede lava ovcu do jezerceta.
• Nagni se i pogledaj ko si.

Lav ovca ugleda svoj lik u vodi i shvati da je i on lav. Od tog trenutka se skroz promeni i postade ono što jeste:lav.

Zen stihovi

 

 

 

Evo nekoliko autorskih zen stihova koji su na neki način povezani sa fizikom,

 

 

Kada iz luka strela poleti
u tačku se svet skuplja,
kraj i početak ništa ne dvoji,
kraj pre početka slobodno stoji.

---

Kada niz spiralu vremena hitaš
ka trenutku kratkom-najkraćem,
sve veće stvari ćeš sretati,
neke druge zvezde ćeš gledati.
U ništavno malom trenutku večnosti
gusti, uzavreli prostor mogućnosti.
Ako te sreća prati stvarna,
vrelinu ćeš osetiti kako žeže,
na kaktusu čudnom-nova grana
drugi svemir polako rasteže.

---

U praznini bez stvari,
bez kretanja i bez Uma,
u tački svakoj, hiljade oblika
iz jednog u drugi prelazi…
I čeka.
Oblaci galaksija zemlju trenutka pokrivaju,
iza uskih kapija vremena o nama snivaju.

---

Iz praznine se oblik stvara,
kroz tačku zvezde
galaksije tvore.
Što je tačka manja
-zvezde su veće.
Važi i obratno.
Važi i za čoveka.

---

U velikoj vatri univerzum se rodi,
kroz četri dimenzije tu se brodi.
Strela je bez luka poletela,
gde je bila, gde se krila,
metu je oborila.
Središnjim prolazom je prošla
do mete je došla.
U svakoj tački sveta
bezbroj beskonačnosti čeka.
Dok se u vatri svet pekao,
dimenzije neke nije stekao.
U neprolazni prolaz zađi,
svo vreme i sav prostor sveta
u jednom pogledu pronađi.

---

Iza treptaja oka,
iza bljeska munje,
i još dalje od svih nula
jedne sekunde;
tamo vrtloži
dovoljno vremena
da se pet puta uništi
i pet puta Univerzum stvori.

Svaki put isti
Svaki put novi.

Lav Tolstoj

Lav Tolstoj ispred svoje kuće u Jasnoj Poljani, 1908. Prva kolor fotografija ikada snimljena u Rusiji


- Mi mislimo da je sve izgubljeno čim nas izbace iz svakodnevnog koloseka, a ono tek onda nastaje ono što je novo, dobro. Dok ima života, ima i sreće.

- Nema životnih uslova na koja se čovek neće navići, naročito kada vidi da su ih svi oko njega prihvatili.

Ana Karenjina - I u najboljim, prijateljskim i prostim vezama potrebno je laskanje ili pohvala kao što je potrebno podmazivanje točkova, da bi mogli ići.

- Kad čovek sve razume, on sve i oprašta.

- I nema veličine onde gde nema jednostavnosti, dobra i istine.

- Ljubav je život. Sve što razumem, razumem samo zato što volim.

- Uvek biva da glup čovek doskoči u lukavstvu pametnijima.

- Gde je sud, tu je i nepravda.

- Bitku dobija onaj ko je čvrsto odlučio da je dobije.

- Mi ne volimo ljude toliko za ono dobro koje su oni nama učinili, koliko ih volimo za ono dobro koje smo mi njima učinili.

- Mi možemo znati samo to da ništa ne znamo. I to je najviši stupanj čovečje premudrosti.

 -Viša mudrost i istina to je kao najčistija tečnost koju hoćemo da primimo u sebe. Mogu li ja primiti u nečist sud tu čistu tečnost, pa suditi o njenoj čistoti? Samo unutrašnjim čišćenjem samog sebe mogu ja dovesti do izvesne čistote onu tečnost koju primam. Viša mudrost ima jednu nauku - nauku svega nauku koja objašnjava sav sklop sveta i u njemu ono mesto koje čovek zauzima. Da bi čovek mogao primiti u sebe tu nauku, potrebno je da očisti i obnovi svog unutrašnjeg čoveka, i zato, pre nego što sazna, treba da veruje i da se usavršava. A da bismo postigli te ciljeve, stavljeno je u dušu našu videlo božje, koje se zove savest.

- Nije dato ljudima da sude šta je pravo i šta nije pravo. Ljudi su večito grešili i grešiće i to najviše u tome šta smatraju da je pravo, a šta nepravo.

- U nerešenim prilikama uvek je pobednik onaj koji je uporniji.

 

- Sposobnost da se sećamo prošlosti i da zamišljamo budućnost data nam je samo stoga da, kad razmišljamo o jednom ili o drugom, tačnije rešavamo zadatke sadašnjosti, a nikako da žalimo za prošlošću ili da spremamo budućnost...
 - Vreme je iza nas, vreme je pred nama... čim samo počneš da duže misliš o onome što je bilo ili o onome što će biti, odmah gubiš ono što je glavno: istinski život u sadašnjosti...
- Ništa nije važno osim onoga što radimo u sadašnjem trenutku...
- Pobediti loše navike može čovek samo danas, a ne sutra...

- Kad bi se samo češće sećali da se propušteno vreme ne može vratiti, da se učinjeno zlo ne može nikad popraviti, mi bi smo više činili dobra a manje zla...
- ljudi svoj život kvare ne toliko time što ne čine ono što treba da čine, koliko time što čine ono što ne treba da čine...
- U prepirkama se zaboravlja  istina... prepirku prekida onaj ko je pametniji...

 - Trudi se da ti u prepirci reči budu meke a dokazi jaki! Gledaj da uveriš protivnika a ne da mu dosadiš...
- Što manje ljudi znaju o lošim delima drugih ljudi, tim strožiji su prema samima sebi...
- Ne slušaj nikad one koji govore loše o drugima, a dobro o vama! - Velika je snaga onog čoveka koji ume da prećuti i onda kad ima pravo...
- Daj više odmora jeziku nego rukama... 

 

 - Oni kažu: religiozan, karakteran, pošten, pametan čovek, ali oni ne vide ono što sam ja videla. Oni ne znaju kako je on osam godina gušio moj život, gušio u meni sve što je bilo živo, da on ni jednom nije pomislio na to da sam ja živa žena kojoj je potrebna ljubav.

 

Ana Karenjina

 

- Ako želite da budete srećni, budite.

 

- Najjači od svih ratnika su ova dva – vreme i strpljenje.

 

- Šta ja mogu želeti? Ja mogu želeti samo to da me vi ne napustite kao što mislite - reče Ana shvativši ono što on nije dorekao. - Ali ja to neću, to je sporedno. Ja hoću ljubav, a nje nema. Znači - sve je svršeno!

Ana Karenjina

 

-Svi misle o promeni sveta, ali niko ne misli o promeni samoga sebe.

- Istina je toliko evidentna, tako obavezujuća i tako opšte priznata, da je samo potrebno da se to jasno stavi do znanja ljudima pre nego što krenu u zlo koje se zov rat kada to već postaje sasvim nemoguće.

 

 

Ursula Le Guin,

LEVA RUKA TAME
1969.

1. PARADA U ERENRANGU


Iz arhiva Haina. Prepis dokumenta upućenog ansiblom pod oznakom 01-01101-934-2-Geten. Poslato stabilu na Olulu. Izveštaj Dženlija Aija, prvog mobila na Getenu/Zimi, hainski ciklus 93, ekumenske godine 1490-97.
Podneću izveštaj kao da pričam priču zato što su me na matičnom svetu naučili, dok sam još bio dete, da Istina predstavlja stvar mašte. Najpouzdanija činjenica može da zakaže ili da odnese prevagu već prema stilu kojim jizložena: slično onom naročitom organskom dragulju naših mora, koji dobija na sjaju kada ga nosi jedna žena, dok na drugoj tamni i pretvara se u prah.
Činjenice nisu ništa čvršće, skladnije, okruglije i stvarnije od bisera. Ali i činjenice i biseri su osetljivi.Priča nije u potpunosti moja, niti je samo ja pričam. U stvari, uopšte nisam siguran čija je ovo priča; vi ćete to bolje prosuditi. Ali ona je celovita, a ako povremeno bude izgledalo da se činjenice menjaju sa promenjenim glasom, onda je na vama da odaberete one koje vam se više sviđaju; pa ipak, nijedna od njih nije lažna i ovo je celovita priča.
Ona počinje četrdeset četvrtog dijurnala 1491. godina, koji se na planeti Zimi, u narodu Karhide, naziva odhar-hahad tuva; posredi je dvadeset drugi dan trećeg meseca proleća Prve godine. Ovde je uvek Prva godina. Svakog Prvog dana u godini menjaju se jedino datiranja prošlih i budućih godina, koje se računaju unazad i unapred od jedinstvenog Sada. Bilo je, dakle, proleće Prve godine u Erenrangu, glavnom gradu Karhide, a moj život se nalazio u opasnosti,čega nisam bio svestan.U
čestvovao sam na paradi. Išao sam odmah iza gosivora, a neposredno ispred kralja. Padala je kiša.Kišni oblaci iznad tamnih kula, kiša koja lije u duboke ulice, mračan, kameni grad šiban olujom, kroz koji lagano krivuda jedna zlatna žila. Najpre stupaju trgovci, velmože i zanatlije grada Erenranga, red za redom, veličanstveno odeveni; lako napreduju kroz kišu, kao ribe kroz more. Lica su im bodra i spokojna. Ne marširaju ukorak.Ovo je parada bez vojnika, pačak i bez podražavanja vojnika.Zatim dolaze lordovi, gradonačelnici i poslanici, po jedna osoba, pet,četrdeset pet ili četiri stotine, iz svih pokrajina i potpokrajina Karhide; široka, urešena povorka koja se kreće uz muziku metalnih rogova i šupljih, kockastih svirala od kostiju i drveta, kao i uz suve,čiste tonove električnih frula. Raznovrsne zastave velikih pokrajina mešaju se, u pometnji boja šibanoj kišom, sa žutim zastavicama kojima je iskićen put, a različite melodije pojedinih grupa tvore nesazvučje, preplićući se međusobno u mnoštvu ritmova koji odjekuju dubokom, kamenom ulicom.Potom pristiže skupina opsenara sa uglačanim zlatnim kuglama, koje hitaju uvis, u blistave letove, zatim ih hvataju, pa ponovo bacaju, stvarajuć i sjajnu opsenu mlazeva vodoskoka. A onda, najednom, kao da su doslovce ščepale svetlost, zlatne kugle blesnu poput obasjanog kristala: sunce se probilo kroz oblake.Posle toga sledi četrdeset svirača na gosivorima, svi odeveni u žuto. Gosivor, koji se svira jedino u kraljevom prisustvu, tvori neskladno, rastrojavajuće mukanje. Kada sečetrdeset ovih instrumenata oglasi zajedno, onda se čoveku rastrese um, zatresu se kule Erenranga, stresu se poslednje kišne kapi iz olujnih oblaka. Ako je ovo kraljevska muzika, nije onda nikakvo čudo što su svi kraljevi Karhide ludi.Iza svirača nastupaju redom kraljeva svita,čuvari, gradski i dvorski službenici i dostojanstvenici, poslanici,senatori, većnici, ambasadori, lordovi kraljevstva; niko od njih ne drži korak niti ide u poretku, pa ipak svi hodeveoma dostojanstveno, a međ u njima je i kralj Argaven XV, u beloj tunici, košulji i čakširama, sa kožnim gležnjacima boje šafrana i šiljatom, žutom kapom. Zlatan prsten predstavlja njegov jedini ukras i znamenje svojstva. Izaove skupine osam kršnih delija nosi kraljevu nosiljku, urešenu zlatnim safirima, kojom se nijedan kralj nije provozao već stoleć ima, svetkovinsku relikviju iz Daleke davnine. Uz nosiljku ide osam čuvara naoružanih "napadačkim puškama", takođe ostacima iz varvarskije prošlosti, koje, međ utim, nisu prazne, već napunjene sačmom od mekog gvožđa. Smrt stupa iza kralja. Iza smrti dolaze đaci zanatlijskih škola, akademija i tehničkih učilišta, kao i podmladak kraljevog ognjišta, dugački redovi dece i mladeži u belom, crvenom, zlatastom i zelenom; konačno, izvestan broj tamnih automobila u tihoj, laganoj vožnji završava povorku.Kraljeva svita, u kojoj sam bio i ja, okuplja se na jednoj platformi napravljenoj od sveže istesane drvene građe pokraj nezavršenog luka Rečne kapije. Prigoda parade jeste dovršenje tog luka,čime se okončava izgradnja novog druma i Rečne luke Erenranga, veliki poduhvat drenažiranja, zidanja i putogradnje, na šta je utrošeno pet godinarada i po čemu će se kraljevanje Argavena XV isticati u letopisima Karhide. Stojimo prilično zbijeni na platformi unašim vlažnim i nezgrapnim odeždama. Kiša je prestala, sunce nas obasjava, blistavo, jarko, izdajničko sunce Zime. Obraćam se osobi koja stoji s moje leve strane.
"Toplo je. Stvarno je toplo."
Osoba s moje leve strane - jedan zdepast, crnomanjast Karhiđanin zaglađene i teške kose, odeven u tešku kabanicu od zelene kože protkane zlatom, u tešku belu košulju, u teške čakšire i sa lancem oko vrata od teških srebrnih karika od kojih je svaka velika kao šaka - ta osoba, silno se znojeći, uzvraća mi:
"Baš jeste."

scribd

Ursula o svom romanu "Leva ruka tame"

..... glavna 'zamisao' u mojoj knjizi Leva ruka tame nije naučna i nemanikakve veze sa tehnologijom. Tu je zamišljeno nešto iz fiziologije: jedna promena u osobinama tela. Za narod na izmišljenom svetu Geten, odnosno Zima, ne postoji pol niko nije ni muškog ni ženskog pola. Getenjani veći deo vremena provode kao neutralna,dakle bespolna bića, ali jednom mesečno obuzme ih potreba za parenjem, a tada postanuili muško, ili žensko, kako-kad. Getenjanin može biti otac nekoliko dece, a istovremeno i majka nekoliko druge dece. Možda ovo izmaštano stanje stvari nekoga očarava, ili mu je nastrano, ili ga čudi, ali u svakom slučaju nije potrebna neka naučna genijalnost da bise shvatilo i da bi čitalac uspešno pratio tok događaja u romanu.
Drugi element u istoj knjizi jeste klima na planeti Geten. Geten je, naime,duboko u ledenom dobu. Zamisao sasvim jednostavna: hladno je; mnogo je hladno;stalno je hladno. Razgranavanja, usložnjavanja, rezonancije, sve to dolazi tek sa pojedinostima izmaštanog.Leva ruka tame razlikuje se od realističkog romana samo po tome što zahteva od čitaoca da prihvati, pro tem, izvesne ograničene, osobene promene u pripovedačkoj stvarnosti. Umesto da budemo na Zemlji tokom jednog od među ledenih doba, u narodu koji ima dva pola (kao, recimo, u romanu Ponos i predrasude ili u ma kom drugom realističkom romanu), mi smo na Getenu tokom jednog od tamošnjih ledenih razdoblja.


RIBAR UNUTRAŠNJEG MORA

"Timi Keli. On je Esterinih godina - jednu godinu mlađi. Odrastao je u našoj Koloniji, kao i ona. Kelijevi su se učlanili godinu dana posle nas. Bože moj! U stanju smo da sprečimo ulazak ma i jednog virusa, bakterije, spore, ali ovo - ovo se uvuklo?Kako? Kako to može biti?... Kažem ti, Suzana, mislim da monitore treba isključiti. Sve što ova deca mogu videti i čuti sa Zemlje jeste nauk iz nasilja, mržnje, verske i rasne netrpeljivosti, praznoverja."
"Nije morao slušati monitore." Njen ton bio je strpljiv na jedan maltene patronizujući način.
"Radio sam sa Džonom u Mesečevoj senci, bili smo jedan do drugog, osam meseci", reče on. "I ničeg ovakvog nije bilo."
"Verovatno je to više Pet, nego Džon", reče Suzana na isti nepoželjno neuzbuđeni način. "Sitna, skrivena omalovažavanja u Odboru za planiranje ishrane,godinama. Sitne šale. 'Da li bi ovo bilo kofer - Suzana?' E. Vidiš. To je nešto sa čime se mora živeti."
"Dole je bilo tako, ali ovde, u našoj naseobini, u Spesu..."
"Ajk, spesovci su veoma konvencionalni, konzervativni ljudi, zar to nisi primetio? Veoma elitistički nastrojeni. Kako bismo i mogli biti drugačiji?"
"Konzervativni? Konvencionalni? O čemu govoriš?"
"Pa, pogledaj nas! Hijerarhija vlasti, podela rada prema polu, kartezijanske vrednosti, potpuno smo u sredini dvadesetog veka! Ne žalim se, to da bude jasno. I ja sam se za ovo opredelila. Volim da se osećam bezbedna. Htela sam da i klinci budu bezbedni. Ali bezbednost nešto i košta."
"Ne shvatam ovaj tvoj stav. Rizikovali smo sve, da bismo dobili Spes - zato što smo usmereni ka budućnosti. Ovo su ljudi koji su odabrali da ostave pro{lost iza sebe, da po~nu od po~etka. Da obrazuju jednu istinsku ljudsku zajednicu, ali da bude kako treba,da bar jednom bude kako treba! Ovi ljudi su inovatori, intelektualno hrabri, nisu šljam utonuo u stare predrasude protiv drugih ljudi! Naš prosek inteligencije iznosi 165..."
"Znam, Ajk. Znam koliki nam je prosečni IQ."
"Taj dečak diže pobunu", reče Ajk posle kraćeg ćutanja. "Jednako kao Ester.Služe se najprljavijim izrazima koje znaju, pokušavaju da šokiraju odrasle. Besmisao."
"A Džon Keli večeras?"
"Vidi, Mo se bio zaista raspričao. Njegov prokleti šljunak za uspomenu - mnogo on glumi nekakvog šećerka, znaš. Uspeva mu lako kad predaje tom svom jednom razredu dece, ali u Odboru je prilično dodijao. Ako ga je Džon i presekao, neka je; Mo je dobio ono što je sam tražio."
Bili su pred vratima svoje jedinice. Ličila su na ulazna vrata kuće iz NoveEngleske, sa nosećim drvenim gredama u konstrukciji, vidljivim spolja. Ali kad je Ajk  pritisnuo dugme zvonca, zašištala su tiho i kliznula u stranu.Ester se, dabome, zavukla u svoju kocku. U poslednje vreme provodila je što je manje vremena mogla sa njima, u dnevnoj kocki. Noah i Džejson su raširili svoje dijagrame, print aute, udžbenike, i 3-D tablu za igru dama, preko svih ugrađenih aparata,i po podu, i sad su sedeli u sredini svega toga, grickali belanpiriće i časkali.


STARA MUZIKA I ROBINJE

Glavnom oficiru obaveštajne službe pri ambasadi Ekumena na planeti Verel,čoveku koji je na svom matičnom svetu bio poznat kao Sohikelvenjamurkeres Esdan, a u Voe Deu po nadimku Esdardon Aja, što znači Stara Muzika, bilo je dosadno. Bilo je potrebno da izbije građanski rat, i da onda proteknu tri godine,da bi njemu postalo dosadno; ali, konačno je došao do tačke gde je, u svojim izveštajima koje je slao ansiblom Stabilima na Hainu, opisivao sebe kao glavnog oficira službe za glupost.
Kad je legitimna vlada opkolila i potpuno izolovala zgradu ambasade, nastojeći da preseče svako pristizanje i slanje informacija, on je ipak uspeo da zadrži nekoliko tajnih veza sa prijateljima u slobodnom gradu. Dođe i treće ratno leto.Esdan istupi pred ambasadora sa jednim zahtevom. Pošto više nije imala pouzdane komunikacije sa ambasadom, oslobodilačka komanda ga je zamolila (kako? upita ambasador; preko jednog od ljudi koji donose u ambasadu robu izgradskih piljarnica, objasni Esdan) da vidi može li udesiti da jedan ili dva čoveka iz osoblja ambasade prođu krišom kroz blokade, da bi razgovarali sa oslobodiocima, da bi bili viđeni na oslobodilačkoj strani i time dokazali da uprkos propagandi i dezinformacijama, i uprkos činjenici da je ambasada zaglibljena u Gitu i da nikud odatle ne može, pripadnici te ambasade nisu politički stali na stranu legitimne vlasti, nego da su i sad neutralni i spremni da sklapaju sporazume sa onima koji su stvarno na vlasti i na jednoj, i na drugojstrani.
"U Gitu?" reče ambasador. "Nije bitno. Nego, kako stići tamo?""To je uvek problem sa utopijom", reče Esdan. "Pa, eto, mogu se provući sa kontakt-sočivima, ako niko ne zagleda pažljivo. Ali, preći Zonu deobe, to je malo teže."

Velike ljubavi velikih književnih umova

Catherine Aleksandre

Kako su velike ljubavi iznedrile velika književna dela, pesnike i pisce – Jesenjin, Niče, Rilke i Balzak



Jesenjin je voleo Isidoru Dankan, Niče i Rilke jednu istu – Lu Andreas Salome, Balzak Evelinu Hansku. Za te svoje ljubavi ostavili su nam svedočanstva. Koja su bolja svedočanstva od pisanih reči? Njihove misli su letele njihovim dragama i mogli su samo da pišu…

A kako su ova četvorica velikana volela svoje drage? Svako na sebi svojstven način…

Sergej Jesenjin je bio ludo zaljubljen u poznatu američku plesačicu Isidoru Dankan. Ona mu je bila inspiracija za mnoge stihove. Njihova ljubavna priča je počela tako što je Jesenjin ugledao Isidoru na nekom prijemu kada je plesala svoj čuveni ples sa šalom. Odmah je svom prijatelju rekao da je ona boginja. Nakon više neuspelih veza, Isidora dolazi u Rusiju gde se opet sreće sa Jesenjinom. Tada otpočinje njihova veza. Venčavaju se i sele u Pariz, a potom u Ameriku. Tada njihova ljubav dolazi na veliku probu. Isidora je tu poznata i prihvaćena, a Jesenjin upada u mrak nezadovoljstva i apatije. Razočaran, vraća se u Moskvu gde vrši samoubistvo. Uradio je to tako što se obesio šalom koji mu je Isidora poklonila kao simbol njihove ljubavi. Čudne li sudbine! Šal je bio i Isidorin „ubica“ – zamotao se oko točkova automobila i udavio je. Tako se tragično završila jedna snažna ljubavna priča sa dosta previranja. Kao dokaz Jesenjinovog razočaranja i bola ostala je pesma Pismo ženi:

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netramice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi…

Lu Andreas Salome bila je ludi kamen spoticanja dvojici poznatih književnih stvaralaca – Fridrihu Ničeu i Rajner Mariji Rilkeu. Lu Salome je bila poznati nemački filozof ruskog porekla. U dvadeset prvoj godini sreće Ničea i zaljubljuje se u njega. Ta ljubav ostaje platonska. I Lu i Niče su bili opčinjeni Bogom i mislima o njemu, svoju ljubav nisu ostvarili. Njegova majka i sestra su bile protiv i uspele su da ih odvoje. Lu se udaje za Fridriha Karla Andreasa i tada je konačno stavljena tačka na njihovu ljubav. Niče je pokazao svoj bol i veliko razočaranje uputivši Lu sledeće reči: “Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote…”. Ljubav završava oštrim rečima punim osude.

Lu Salome se u svojoj trideset šestoj godini zaljubljuje u Rajner Mariju Rilkea, koji je bio četrnaest godina mlađi od nje. Veza im traje tri godine, a dopisuju se do kraja života. Postoje mnoga pisma kao svedoci njihove ljubavi. Rilke joj zaneseno piše: “… Volite li ruže? Sada mi se čini da sve ruže sveta cvetaju za vas i zahvaljujući vama…”. Kao i: “O, plemenita, ti daješ snove mojim noćima, pesme mojim jutrima, cilj mojim danima, sunčeve želje mojim crvenim sumracima. Daješ beskrajno. Klečim i pružam ruke da primim tvoju milost…”. Nažalost, ni ova ljubav se nije ostvarila. Mnogo ljubavi, mnogo lepih i nežnih reči, ali sudbina je htela drugačije. Oni svoju vezu nastavljaju platonski i tako bude do kraja života. Nikad se više nisu sreli.

Onore de Balzak je pisao čarobna pisma Evelini Hanskoj. Upoznao ju je u Švajcarskoj 1833. godine. Hanska odbija da postane žena poznatog kompozitora Franca Lista i udaje se za Balzaka. Nažalost, on umire nakon pet meseci braka. Još jedna nesrećna ljubav. Ipak, i za ovu veliku i duboku ljubav imamo svedočanstvo u obliku pisama. Od najlepših reči Balzaka upućenih Evelini izdvajamo: “Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledima? Misli te vrste gube rečima. Hteo bih da ih predam iz duše u dušu plemenima jednog pogleda!… Oh, koliko te volim! S kakvim melemom me obavija ljubav; nema tog bola koji mogu da osetim. Ti si moja snaga, ti to vidiš.”

Velike ljubavi nose sa sobom velike boli. Borba za ljubavlju traje celoga života, ali nemaju svi sreću da je pronađu i zadrže za sebe. Za tu sreću nije dovoljno biti jedan Jesenjin, Niče, Rilke ili Balzak. Ljubav je za njih bila više nesreća nego radost. Patili su, i ta patnja ih je inspirisala za velika dela. Tako su nam, ostavljajući svedočanstva o velikim ljubavima, ostavili i svedočanstva o velikim bolima.

 

 

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti
izvor