Pesnik siromašnih, potlačenih i osuđenih.
Fantastični život Jesenjinovih pesama otkrio je u svojim „Pričama sa Kolime“ pisac i robijaš Varlam Šalamov, koji je živeo u progonstvu preko dvadeset godina.
U to vreme progonstva, piše on, Jesenjinove knjige su bile najomiljenije u logorima u Sibiru. Kad su, ubrzo posle Jesenjinove sahrane, bile zvanično zabranjene, njegove pesme su sačuvane usmenom predajom osuđenika.
On je bio jedini pesnik koga su osuđenici prihvatili, a zna se da oni uopšte ne mare za stihove, piše Šalamov. Duši besprizornih najviše je bio prisan prizvuk prkosa i protesta, a naročito tuge u Jesenjinovim pesmama.
Našli su to u stihovima „Kafanske Moskve“ i o životinjama – kuji, kravi i lisici, koje su logoraši posebno voleli.
Kriminalcima nije do duboke čovečnosti, do uzvišene lirike u Jesenjinovim pesmama, već u njima traže drugo – „ton čoveka kojeg je svet uvredio i ojadio“. Kriminalac prezire ženu, ali gaji kult majke – ona mu je svetica, i zato Jesenjinovo „Pismo majci“ zna svako od njih.
U mračnom stradanju logora, Jesenjinovo stradanje nije uticalo na popularnost njegovih stihova, jer „profesionalni kriminalci ne znaju za samoubistvo“.
Jesenjinovo tragičnu smrt, pisao je Šalamov, „najpismeniji lopovi objašnjavali su činjenicom da pesnik ipak nije bio pravi lopov, da je bio nešto kao ’diletant’, ’polufrajer’, od koga se, što kažu, svašta može očekivati. Ali će vam svaki kriminalac, pismen ili nepismen, reći da je Jesenjin imao kap ’lupeške krvi’“.
Šalamov, Varlam Tihonovič
izvor
.jpg)