Đalal Al Ahmad: "Tuđe dete"

Dobro, šta je trebalo da uradim? Moj muž nije bio spreman da brine o meni i detetu. O detetu koje nije bilo njegovo. Detetu mog bivšeg supruga, koji me je ostavio i koji takođe nije hteo da ga prihvati. Da je neko drugi bio na mom mestu, šta bi uradio? Pa ja sam takođe morala da živim. Da me je i ovaj muž ostavio šta bih radila? Morala sam nekako da se otarasim deteta. Jednoj neiskusnoj ženi kao što sam ja ništa drugo nije moglo da padne na pamet. Nisam znala ni neko mesto ni neko drugo rešenje. Nije da nisam znala, znala sam. Znala sam da dete mogu da dam u dom, ili u neko slično odvratno mesto. Ali, otkud sam mogla da znam da će da ga prime? Kako sam mogla da budem sigurna da neće da odugovlače, ili da me možda osramote i mene i dete svakakvim imenima nazovu? Kako? Nisam htela da se tako završi. Istog dana predveče, kada sam to uradila i kad sam se vratila kući i ispričala majci i komšinicama šta sam učinila, jedna od njih, ne znam koja, je rekla: „Pa dobro ženo, mogla si dete da odvedeš u dom, ili da ga ostaviš u sirotište, ili...“ Ne znam koja je mesta još pomenula, ali istog trenutka moja majka joj je rekla: „Misliš da bi joj dozvolili? Ha!“ Uprkos tome što je i meni samoj tako nešto padalo na pamet, dok je naša komšinica to govorila, srce ponovo poče da mi se kida i ja samoj sebi rekoh: Ej, ženo! Otkud znaš da ti ne bi dozvolili kada nigde nisi ni bila?“ Malo zatim rekoh majci: „Eh, kamo sreće da sam tako uradila.“ Ali, nisam bila upućena. Nisam bila sigurna da će mi dozvoliti. Tog trenutka već beše kasno. Reči te žene kao da su čitav jedan svet pun tuge na moje srce svalile. Sve one slatke reči mog deteta počeše da mi naviru u sećanje. Nisam više mogla da izdržim. Ispred svih komšinica počeh gorko da plačem. Ali koliko i to beše pogrešno! Svojim ušima sam čula kako je jedna od njih kroz zube promrmljala: „Sada još i plače! Nikakvog stida nema...“ Ali, majka mi ponovo priteče u pomoć. Mnogo me je utešila. Pa dobro, istinu je i rekla, zašto bih ja, koja sam u cvetu mladosti, toliko mnogo tugovala zbog jednog deteta? I to upravo kada moj muž neće da me prihvati sa detetom. Sada puno vremena ispred sebe imam, mogu troje-četvoro da rodim.


Tačno je da je to bilo moje prvo dete, i da nije trebalo to da uradim, ali dobro, učinjeno je šta je učinjeno i sada je gotovo. Sada više nikakvo razmišljanje ne pomaže. Ja sama nikakvih problema nisam imala da bih morala to da uradim. Moj muž je bio taj koji je insistirao. Dobro je i rekao: „Ne želim da gledam kopile nekog magarca za svojim stolom.“ I ja sama, ako malo bolje razmislim, moram da mu dam za pravo. Da li bih bila spremna da decu svog supruga gledam kao svoju sopstvenu? I da ih ne smatram teretom u svom životu? Ne bi li ih gledala kao suvišne za stolom? E pa i on isto tako. On je takođe bio u pravu kad nije mogao moje dete, ne moje, već dete jednog magarca po njegovim rečima, da gleda za stolom.

Prva dva dana dok sam bila u njegovoj kući, samo je o detetu pričao. Poslednje noći smo puno razgovarali. U stvari nismo razgovarali. On je ponovo pričao o detetu a ja sam slušala. Na kraju sam rekla: „Dobro, reci šta da radim?“ Moj muž nije rekao ništa. Malo je razmišljao, da bi rekao: „Ne znam šta da radiš. Uradi šta god hoćeš, samo ne želim više da gledam za svojim stolom kopile jednog magarca.“ Njegove reči mi nisu ni malo pomogle. Te noći takođe nismo spavali zajedno, kao da je bio ljut na mene. Treće noći našeg zajedničkog života spavali smo zajedno. Ali, bio je besan i nije pričao sa mnom. Znala sam da hoće da me naljuti kako bih konačno odlučila da se deteta što pre rešim. Sutra ujutru, dok je izlazio, reče mi na vratima: „Kada se vratim u podne, dete više neću da vidim, jasno!“ I od tog trenutka ja sam svoj zadatak znala.

Koliko god sad da razmišljam ne mogu da shvatim kako sam mogla sa tim da se složim. Ali, ja tu više nisam mogla ništa. Navukla sam čador za molitvu preko glave, uzela dete za ruku i odmah za suprugom izašla iz kuće. Detetu je bilo još malo pa tri godine. Već je umeo sam lepo da hoda. Najgore je bilo to što sam tri godine njegovog života već preturila preko glave. To je stvarno bilo veoma loše. Sve brige oko njega su bile završene. Sve neprospavane noći zbog njega su prošle. Tek je počeo period kada je čovek mogao da uživa u njemu. Ali, ja sam svoj posao morala da uradim. Do same autobuske stanice hodali smo jedno pored drugog. Obula sam mu i cipele. I lepo odelce sam mu obukla. Jedno malo plavo odelo mu je baš tih dana moj bivši muž kupio. Dok sam ga oblačila jedna me je misao uznemirila: „Ej, ženo, zašto mu novu odeću oblačiš?“, ali je odbacih. Želela sam to i šta da radim? Baš me briga za mog muža, ako jednog dana opet budem imala dete, neka ide i neka mu kupi odelo. Odelo sam mu obukla. Kosu sam mu očešljala. Mnogo je bio lep. Uzela sam ga za ruku, drugom rukom sam držala čador oko struka i tako sam išla polako. Nije više bilo nikakve potrebe da ga grdim da brže hoda. To je bio poslednji put kako sam ga držala za ruku i vodila sa sobom. Na dva-tri mesta je hteo da mu kupim bombone. Rekla sam mu: „Prvo da uhvatimo autobus, pa ću posle da ti kupim bombone.“ Sećam se, tog dana me je, kao i uvek, stalno nešto zapitkivao. Nekom konju je nogu upala u ulični kanal i ljudi su se oko njega bili okupili. Mnogo me je gnjavio da ga podignem da vidi šta se dešava. Podigla sam ga. Video je da konj na nozi ima nekoliko posekotina iz kojih je curila krv. Kada sam ga spustila na zemlju rekao je: „Mama, nozica mu je uh!“

Rekla sam mu: „Tako je zlato moje, nije slušao svoju mamu i zato je sada uh.“

Do autobuske stanice sam išla polako. Bilo je još jutro i autobusi su bili prepuni. Možda sam čekala pola sata dok nisam uhvatila autobus. Dete mi je bivalo sve nervoznije. Ja sam bivala sve umornija. Toliko je zapitkivao da sam izgubila strpljenje. Dva-tri puta je ponovio: „Mamice sta se desilo? Tobus nije doso. Idemo da kupimo bobone.“ Ja sam mu uporno odgovarala: „Samo što nije došao.“ Govorila sam mu da ću mu kupiti bombone kad uđemo u autobus. Na kraju konačno uđosmo u „sedmicu“. Sve do „Kraljevog trga, gde smo izašli, neprestano je nešto pričao i zapitkivao. Sećam se da je jednom upitao: „Mama de demo?“ Ne znam zašto sam odjednom, bez ikakvog razmišljanja, rekla: „Idemo kod tate.“ Dete je malo posmatralo moje lice, a zatim reklo: „Mama, a kod kog tate?“ Nisam više imala strpljenja. Rekla sam: „Dušo, koliko puno pričaš. Ako budeš još pričao neću ti kupiti bobone! Jasno?!“

Koliko mi se sad srce kida. Takve stvari obično rastuže čoveka. Zašto sam srce mog deteta morala poslednjeg trenutka da slomim? Kad smo izlazili iz kuće, sama sebi sam obećala da se do poslednjeg trenutka neću iznervirati. Da dete neću tući. Da ga neću grditi. I da ću se lepo ponašati prema njemu. Ali... koliko mi se sad srce cepa! Zašto sam ga baš tako ućutkala? Moje detence nije više ni reč progovorilo. Smejao se vozačevom pomoćniku koji mu se kreveljio, prijateljski mu nešto pričao i zasmejavao ga. Ali, ja sam ignorisala i njega i moje dete, koje je malo-malo pa gledalo u mene.

Na „Kraljevom trgu“ sam rekla da stanu. Kada smo sišli moje dete se još uvek smejalo. Na trgu je vladala gužva. Bilo je puno autobusa. A ja sam se još uvek bojala da završim svoj posao. Neko vreme sam šetala. Možda je prošlo pola sata. Autobusa je bilo manje. Došla sam u kraj trga, izvadila deset dinara i pružila detetu. Dete me je zaprepašćeno posmatralo. Do tad mu još nikad nisam davala pare i nije znao šta će sa njima. Nisam znala kako da mu objasnim. Sa druge strane trga jedan prodavac semenki je snažnim glasom reklamirao svoju robu. Pokazala sam mu prstom na njega i rekla: „Uzmi. Idi kupi bobone. Da vidim da li umeš sam da odeš i da kupiš.“ Dete je pogledalo u novac, zatim u mene i reklo: „Mama, ocu da ides i ti sa mnom.“ Rekoh mu: „Ne, ja ću da ostanem ovde da pazim na tebe.“ Ajde, idi, da vidim da li umeš sam da kupiš bobone?“ Dete ponovo pogleda u novac. Kao da se kolebao. A nije ni znao kako se nešto kupuje. Do tad ga tako nešto nisam naučila. Gledao je razrogačenih očiju. Kakav je to pogled bio! Kao da mi je istog trenutka prodro do srca, i ja sam osetila da mi je loše. Zaista mi je bilo veoma loše. Umalo da odustanem. I kasnije, kada mi je dete otišlo a ja pobegla, sve do sad, čak i istog tog dana uveče kada sam pred svim komšinicama od silne tuge gorko plakala, nikad mi se srce nije tako kidalo, i nikad se nisam tako loše osećala. Jedva sam se suzdržala. Kakav je to pogled bio! Dete je stajalo nemoćno i zbunjeno. Kao da još uvek hoće nešto da me pita. Stvarno ne shvatam kako sam uspela da se savladam. Još jednom sam mu pokazala prodavca semenki i rekla: „Ajde dušo, daj mu ove pare i reci: „Daj mi semenke“, baš tako. Ajde, samo hrabro!“

Detence je pogledalo semenkara, a zatim, kao da traži neki izgovor, i kao da će svaki čas da zaplače, reklo: „Mama, necu semenke, suvo goze ocu!“

Osećala sam se jadno. Da je dete samo još malo odugovlačilo, da je samo malo zaplakalo, sigurno bih odustala. Ali, dete nije zaplakalo. Bila sam nervozna. Izgubila sam strpljenje. Dreknula sam na njega: „Ima i suvog grožđa. Idi i kupi šta god hoćeš. Ajde više!“ Podigla sam ga preko uličnog kanala i spustila na asfalt, na sredinu ulice. Stavila sam ruku na njegova leđa, polako ga gurnula napred i rekla: Ajde idi više, već je kasno.“ Ulica je bila pusta. Nije bilo ni jednog autobusa ili zaprege koji bi mogli da ga pregaze. Dete je napravilo dva-tri koraka, zatim se vratilo i reklo: „Mama, cika ima i suvo goze?“ Ja rekoh: „Da dušo moja. Reci mu: „Daj mi suvo grožđe za deset dinara.“, i on ode. Dete mi je bilo stiglo do pola ulice, kad jedna kola odjednom zatrubiše. Počela sam da se tresem od straha, i pre nego što sam uspela da shvatim šta radim, skočila sam na ulicu, uzela dete u naručje, dotrčala do trotoara i sakrila se među ljude. Sa lica mi je cureo znoj. Sva sam bila zadihana. Moje detence je upitalo: „Mamice, sta se desilo?“ Rekla sam: „Ništa dušo moja, kola su mnogo brzo išla ulicom. Ti si išao polako, umalo da te zgaze.“ Dok sam to pričala, samo što nisam zaplakala. Dete, koje je još uvek bilo u mom naručju, reče: „Doblo mama, spusti me dole, sad cu blzo da idem.“

Da moje detence nije to reklo, ja bih možda i zaboravila zbog čega sam došla. Ali me te njegove reči podsetiše na moju nameru. Još mu ni suze nisam obrisala, kada mi ponovo pade na pamet zbog čega sam u stvari došla. I bes mog muža mi pade na pamet. Poljubila sam detence. To je bio poslednji poljubac koji sam ubrala sa njegovog lica. Poljubila sam ga, ponovo spustila na zemlju i opet mu rekla na uvo: „Idi brzo zlato moje, naići će kola.“ Ulica ponovo beše pusta i ovog puta moje dete je išlo brže. Išao je brzo, sitnim koracima i ja sam se dva-tri puta uplašila da mu se nogice ne zapetljaju jedna o drugu i da ne padne. Kada je stigao na drugu stranu ulice, okrenuo se i bacio pogled na mene. Ja sam krajeve čadora već bila skupila i jednom rukom držala ispod miške. Htela sam da krenem. Čim se dete okrenulo i pogledalo u mom pravcu, ja sam se na mestu zaledila. Tačno je da nisam htela da shvati da odlazim, ali nisam zbog toga ostala u mestu kao ukopana. Bila sam kao lopov koga su uhvatili baš u pravom trenutku. Ukočila sam se a ruka mi je bila ispod miške, pridržavajući krajeve čadora. Bilo je isto kao kada sam preturala po džepovima svog muža – onog prošlog – kada sam mu pretraživala džepove, a on se pojavio na vratima. Kao i onda, i sad sam se isto tako bila zaledila. Ponovo me je znoj celu oblio. Glava mi je klonula i kada sam uz mnogo napora uspela ponovo da je podignem, dete je ponovo išlo i više mu ništa nije stajalo na putu da stigne do semenkara. Moj posao je bio završen. Dete mi je stiglo zdravo na drugu stranu ulice. Od tog trenutka bilo je kao da nikad nisam ni imala dete. Kada sam svoje dete poslednji put gledala, bilo je isto kao da gledam tuđe dete. Tačno tako kao da gledam nečije slatko dete koje je tek prohodalo. Gledajući ga, uživala sam isto onako kao što se može uživati posmatrajući tuđe dete. Užurbano se izgubih u gomili na trotoaru. Ali me još jednom uhvati strah. Umalo da mi se korak zaledi i da ostanem na mestu kao maljem zakovana. Uhvatio me je strah da me nije, ne daj Bože, neko pratio. Od te pomisli sva se naježih i ubrzah korak. Dve ulice niže došlo mi je da preskočim nekoliko ulica i da pobegnem. Uz mnogo napora, uspela sam nekako da se dovučem do kraja ulice, kad iznenada jedan taksi zakoči odmah iza mene. Kao da će i ovog trena da me uhvate. I najmanja koščica ne telu mi je zadrhtala. Mislila sam da me je policajac sa raskrsnice pratio, da je ušao u taksi, maločas iza mojih leđa iz njega iskočio, i evo sad će da me uhapsi. Ne znam kako sam uspela da se okrenem i pogledam. Odahnula sam. Putnici iz taksija su upravo plaćali i odlazili. Ispustila sam uzdah olakšanja, kad mi nešto pade na pamet. Ne razmišljajući i ne obraćajući pažnju ni na šta, skočila sam u taksi i bučno zalupila vrata. Vozač je nešto progunđao i krenuo. Kraj čadora mi je ostao u vratima. Kad se taksi udaljio a ja povratila pouzdanje, otvorila sam polako vrata, izvukla kraj čadora i ponovo ih zatvorila. Zavalila sam se u sedište i odahnula. Na kraju, te noći nisam uspela da izvučem mužu pare za taksi.

* * *

Đalal Al Ahmad je došao na svet 1923. godine u Teheranu u jednoj pobožnoj porodici. Bio je mladić nemirnog i istraživačkog duha. U svojoj devetnaestoj godini priključuje se Komunističkoj narodnoj partiji koja je spadala u najjače političke partije u Iranu, da bi je tri godine kasnije, u jednom skandaloznom procesu, napustio. Prva zbirka njegovih priča, u kojima podvrgava kritici društvene odnose koji vladaju u Teheranu, izdata je tokom tog perioda. Ime te zbirke je „Posećivanja“. Pored pisanja priča bavio se i pisanjem socioloških članaka, etnografskih istraživanja i putopisa, a bavio se puno i prevođenjem. Imao je veliki uticaj na intelektualni pokret svog vremena. Njegova knjiga „Opčinjenost zapadom“ bila je za vreme iranske revolucije važno štivo muslimanskih revolucionara. Ono što se u istoriji iranske književnosti smatra Al Ahmadijevim najbitnijim i specifičnim doprinosom jeste njegova proza. Pisao je sažeto, kratkim rečenicama, bez glagola. Pripovedanje mu je oštro, nervozno i gnevno. Dobar primer njegovog proznog stvaralaštva jeste putopis iz Meke pod imenom „Slamka na sastanku sa Bogom“, ili autobiografska priča „Kamen na grobu“. U svojim pričama uglavnom kritikuje socijalni život i uverenja srednjeg i siromašnog religioznog sloja. On je pisac socijalnog realizma. Putovao je u SSSR i Izrael. U svom životu je imao puno političkih uspona i padova, a svoja uverenja je često menjao. Njegovo stvaralaštvo uglavnom čine kratke priče. Napisao je samo jedan kratak roman, pod naslovom „Direktor škole“, u kome opisuje propast Komunističke narodne partije u Iranu, posle američkog puča 1953. godine. Đalal Al Ahmad je preminuo u septembru 1969. godine na severu Irana.



Prevod i beleška o autoru:
Dejan Spasojević

Paul Laurent Assoun,Sterilne žene u Bibliji: Sterilnost kao dokaz zakona

Alexander Sigov

                Sterilne žene u Bibliji: Sterilnost kao dokaz zakona

Moderno društvo govori danas o sterilnosti žena, nadomeštajući je tehničkim sredstvima prokreacije zvanim «veštačkim» i « uz medicinsku pomoć». Društvo pripisuje ženama «želju za detetom»; s razlogom, bez sumnje, osim određivanja veze koju ta želja, koju jedna žena ima da dobije dete, podržava s tom « željom za detetom» preimenovanom u društveno-medicinsku normu, pod neutralnošću očinske «nauke»…
Odatle, od tog položaja žena čija sterilnost - bilo šta da joj je razlog, pa i prividno « psihogen» - govorilo se da je umesno preispitati šta biblijski Tekst kaže o sterilnim ženama. Ustvari, nekoliko najznačajnijih ženskih ličnosti Staroga Zaveta su, u određenom trenutku, hinile sterilnost.
Ona čini posebno tešku štetu u pogledu gde su plodnost i materinstvo cenjeni atributi ženstvenosti i parametri, na određeni način, « konačni», ženskog bića: žena koja ne može biti majka mogla bi dakle, u Bibliji, biti prividno tretirana kao « bogalj» zbog te greške svoga bića.

Značajna sterilnost

                Ali ono što nas mora uzbuniti je, da se tako što najpre događa «prvorazrednim» ženama, bilo zbog njihovog središnjeg položaja u sudbini židovskog naroda, bilo zbog uzornosti sudbine koja im je namenjena. Tako da bih naveo primere, u najmanju ruku reprezentativne, kojima ćemo se ovde baviti - a da ne pružamo iscrpljujući popis – žena Patrijarha, to je najpre Saraj, ali i Rahela. To je zatim Manoahova žena, buduća Samsonova majka, koju nam prikazuju kao sterilnu. Sterilnost je isto tako svojstvo junačkih ličnosti, zbog raznih razloga, o kojima ne znamo jesu li one «po ustroju» sterilne, ali za koje je saopšteno da su bez dece. Da nema pitanja o Esterinoj deci, može se pripisati osobenost njene veze s Ahasverom, ali dve druge žene koje su dale svoje ime jednoj Biblijskoj Knjizi, Rut i Judita, su, rekli bismo, ne-majke:
Rut se vraća u moabsku zemlju posle smrti njenog muža (i svekra i devera, prava hekatomba muškaraca) bez dece (usprkos deset godina braka).
                U pogledu Judite, udovice bez dece, razlozi nedostatka materinstva su izazvali dosta pitanja koja uslovljavaju, pogađamo, objašnjenje njine sudbine kao junakinje (koja, zabeležimo to, nije dobila, uprkos svom visoko poučnom karakteru, kanonsku zahvalu). Mislimo također na Hanu, buduću Samelovu majku, «sudca u Izraelu».
Na drugom mestu, rano smo primetili da je ta izvorna sterilnost, gotovo u svim slučajevima dosta ozbiljna i trajna, u datom trenutku prekinuta božanskom naklonošću jer se Bog, prema obrascu Objave, «setio» njih, tih žena pogođenih sterilnošću ( kako bi se reklo mrtvilom), te su u određenom trenutku ponovo pronašle svoju « trudnoću» i rodile decu. Sve se događa kao da je ta nadvladana sterilnist sačinjavala određeni «dokaz» koji je priveden sretno kraju, ali to nije happy end, jer su ti sukobi naglašavani sve do kraja. Malo nakon što je Judita (o slučaju Ester ovde ne govorimo, njena je sudbina bila druge vrste), izvršila svoje « junačko delo», te završava svoje dane kao kreposna i devičanska udovica kao da je - to je možda, videćemo, više od utiska- sačuvala nešto od svoga devojaštva.
Na trećem mjstu možemo primetiti da poneki put ta sterilnost, često proživljena kao patnja, kada je pobeđena, svaka od tih žena je rodila dete najlepšeg izgleda komu je obećana junačka sudbina, iako ponekad tragična: takav je Izak, odakle počinje židovska istorija t u užem smislu; Josip, čiju važnost poznajemo u granicama promene židovske sudbine; tako i Samson, izvanredni junak, odan borbi svoga naroda protiv filistejskog biča; isto tako David, Rutin unuk, koji je postao čarobna «važnost» židovske sudbine. Lepa «rang lista», treba se priznati, bolja od one sterilnih žena koje su pokušale - te posle jednog mučnog « dozrevanja» - uspele ostvariti « majstorsko delo ».
To takođe vredi i za Samuela, rođenog iz bolno pobeđene Hanine sterilnosti.

Uverljiva sterilnost

Ova tri elementa biblijskog « scenarija» o ženskoj sterilnosti postavljaju trostruko pitanje pomoću kojeg ćemo se orijentisati, upravo da bismo odredili doprinos biblijske reči u pitanjima koja ne mogu biti aktuelnija ( ne u smislu onoga što je sada važno, onoga što se danas pokazuje kao da nikad nije prestalo biti «važno»). Psihoanaliza će ovde poslužiti samo za shvatanje, u svojoj radikalnosti, samog dokumenta pisanja «scenarija».
1. Zašto su te žene, a ne neke manje poznate, sterilne? Je li moguće razabrati u onom što kaže tekst « etiološke» elemente u postanku te sterilnosti, stvarno «simptomatične»?
2. Zašto je božansko Drugo prekinulo taj « simptom »? Možemo li prepoznati detalje tog «izlečujućeg» zahvata i « merila», tajna ili očevidna, kojima se ona podvrgava? Zašto je Bog u jednom trenutku procenio da je «kušnja» dosta trajala i da sterilna žena «zaslužuje» ponovno dobiti svoju rasplodnu sposobnost?
3. Čemu je služilo to «iskušavanje»? U kojoj se vezi junačka sudbina te dece, koja su došla kao «ublažavanje boli» dugo frustrirane želje za materinstvom, nalazi s izvornim poreklom njhovih majki?
Uzeta zajednički, ta tri pitanja nam dozvoljavaju da utvrdimo do koje je mere želja za detetom žene kao «osobe» odgonetnuta kroz Tekst, u odnosu na božanske «planove» - Bog je ovde u službi velikog Čitača želje ženâ, ali ne bez veze s nekim zahtevima žene-osobe – što, videćemo, nestaje iz današnjeg govora naukenkoja «progovara» sasvim drugačije o «materinstvu» i « ženskom biću», u suprotnosti s govorom više ili manje raširenim o emancipaciji koja ga podržava.

Izvorna sterilnost ili Savez u trudnoći
 

Kako se izvorno postavlja pitanje sterilnosti? Kao prema « Savezu» sklopljenom između Boga i Abrahama. Kako u knjizi Postanka piše: « Bog reče Abrahamu: ' Saraj, svoju ženu, nećeš više zvati Saraj, nego Sara. Blagosloviću te dajući ti isto od nje, jednog sina; blagosloviću je, zato što će ona stvoriti narode i što će vođe naroda od nje poticati'.». Jedan «detalj» se međutim suprotstavlja tom rasporedu: ta «majka narodâ» i « vođâ narodâ» nije nikada rodila. « Saraj, žena Abrahamova, nije mu podarila dete i ona sama je rekla: 'Nažalost! Večni mi je uskratio porođaj', te preporučuje svom mužu da se 'približi Agari', od koje je i dobio jednog sina, Išmaela.» Ali, sada prekrštena u Saru, zakonita Abrahamova žena, žena «jalovica», vidi sebe kao onu od koje Bog traži da rodi, da bi se ostvario in concreto, Savez. Na oprezni stogodišnji Abrahamov skepticizam : «Što! Stogodišnjak će roditi! A Sara će u devedesetoj godini postati majka!», Bog odgovara na najjasniji način: « Naravno, Sara, tvoj muž će ti dati sina i ti ćeš ga nazvati Izak. Ja ću održati svoj sporazum s njime…». Dok se Abraham smeši, Sara se na objavu anđela – « Vratiću ti se otprilike u ovo doba, i evo, tvoja žena Sara, rodiće ti sina,» - počela iskreno smejati: « Sara se smeje u sebi govoreći: 'Kažnjenoj starošću, ta će mi sreća biti uskraćena'.» Žena zna neposrednim znanjem šta je to u njezinom telu koje se protivi ostvarenju materinstva, koje je ipak njezina najdraža želja. Ona na sebe privlači svojim smehom – u kojem kulminira njezina ljudskost - negodovanje Božje: «Zašto se Sara smejala? govoreći: 'A, baš! Stvarno, rodiću ovako stara!' je li išta nemoguće Gospodinu?». Kao neko dete, komu je otac pročitao misli, ona se brani: «Nisam se uopšte smejala»; jer se uplašila. On odgovara: «nije da nisi, smejala si se». Evo (gotovo) stogodišnjakinje koja je na trenutak postala devojčica, pre nego postane majka…
Razgovor između žene i Boga je istovremeno prisan i uzbudljiv, dok se do tad obraćao isključivo Abrahamu. To je zato što Bog , koji je sklopio simbolični ugovor s čovekom, ima « planove» i sa ženom i « imenuje» ju majkom u tu svrhu. « Skidanje sterilnosti sa žene prvog patrijarha uslovljava «plodnost» Saveza koji se ponovno sklapa pod konac života, da bi se ispunio ljudski deo Saveza. To čak otkriva dojam o nekakvoj incestuoznoj vezi među njima - nije li Abraham zamenio svoju ženu svojom sestrom? Ne postoji li neka veza između tog « taktičkog» rodoskrvnog skrivanja i sterilnosti one kojoj su često branili da se naziva «ženom»? Sve nam to raspliće božja odluka: « Sad se Večni setio Sare kao šta je bio rekao, i učini Sari onako, kao što je objavio. Sara je začela i rodila Abrahamu sina, iako ostarila, tačno u vrime kako je Bog obećao». Kad je preminula u dobi od sto dvadeset sedam godina, upoznala je ipak «sreću» materinstva. To je bio njen zadatak, da da telo Savezu i rodi prvog obrezanog sina.
Nije slučajno što Jacques Lacan nalazi priliku u ovom božanskom pothvatu da razmišlja o očinskoj metafori i o otcepljenju simboličnog očinstva i biološkog naraštaja: « Gospodin čije ime ne smem izgovoriti je taj, objašnjava on u 'Le seminaire', koji bdije nad porođajem jalovih žena i muškaraca u dubokoj dobi». Kao da je pristup simboličnoj istini očinstva pretpostavljao neznanje o poreklu. Više nego o «čudu» radilo bi se ovde o jednoj poruci o «osnovnom transbiološkom svojstvu očinstva.»
Sterilnost žene trebala bi, dakle, uputiti na određeno vreme odlaganja naraštaja, što bi dopustilo razumevanje da ne dolazi sama od sebe. Svojom moći da pokrene stroj za rađanje protiv bioloških zakona prirode, Bog poručuje da ne treba nastojati razumeti tajnu očinstva, koja ima svoje pravo mesto u simboličkom poretku. Sara dobiva mogućnost i naredbu da rodi, koliko god za potvrdu porekla toliko da učini mogućim dobivanje sina i produži savez. Takva vrsta simboličnog Neka bude javila se u epizodi nadmašene sterilnosti, ali koja mora biti dobro, u skladu sa dijalektičkom metaforom Aufhebung-a (koji objavljuje tako svoj odziv u majčinom pamćenju) «sačuvana» u vlastitom « prekoračenju». Sterilnost nije, dakle, jednostavna zapreka, to je tajno stanje materinstva.

Rahela ili radost rađanja
 

Dakle, s Rahelom, iskušavanje se ponavlja. Dokaz da čuveno poreklo patrijarhâ nije pravolinijsko, nego da se to nasleđivanje s očeva na sinove u pravilu uvek ponovno spotiče o taj «problem» obnavljanja kroz  iskušavanje sterilnosti, od samog bića prenosa, od strane žena.
Između Jakova i Rahele postoji, zna se, ljubavna veza za koju se može reći da je strasna. Dakle, izgleda da ta silna ljubav ne donosi ploda: « Rahela, videvši da ne daje dete Jakovu, postala je zavidna svojoj sestri te (radi se o Lei), reče Jakovu: 'Učini me majkom inače ću zbog ovoga umreti'.» Knjiga Postanka. Ako je Saraj bila rezignirana a postala je majka neočekivano, Rahela je mlada, očajna i ogorčena žena time što je prikraćena u svom majčinskom biću. Ona odgovara na Jakovljevu pohlepu, pohlepom dečije želje.
U stvari Jakov je zarobljen između dve žene: Lee koju ne voli, ali koja ga «obasipa» decom, a u tom je davanju slabo nagrađena; i Rahelu, za koju je odmah osetio «udar munje». « Rahela je bila lepa stasom i u licu. U Jakovu se probudila ljubav za Rahelu,» jednostavno kaže tekst, ali ona ostaje sterilna. « Klinički» znak te strasti je: Jakob radi sedam godina da bi zadobio ruku voljene, a one su mu prošle kao nekoliko dana, toliko ju je voleo. Može se točno videti da postoji veza između strastvene crte te veze i sterilnosti. Strast je ta koja se spaja s «užitkom» izvan vremena i izvan sveta, u suprotnosti sa željom koja se kuje kroz vreme i postoji u svetu.
Borba koja započinje između Lee i Rahele - a koja pronalazi svoju Agaru u sluškinji Bilhi, ne može dugo održavati varku - pokazuje taj kontrast. Dakle između ove dve žene, Božji izbor je obrnut od Jakovljevog: « Gospod će smatrati da su Leu prezreli, i zato će joj podariti plodnu utrobu, dok će Rahela biti sterilna.» Osim toga ona daje ime svakom od njegove dece da bi označila svoju zahvalu Bogu ili da pošalje poruku privrženosti svome mužu.
Više od te idealne i besprekorne žene Jakov voli svoju neplodnu ljubavnicu. Voli li je on previše da bi ostavio u njoj mesta za dete? Bi li joj on dao previše zadovoljstva da dopusti postojanje izvan njihovog narcisoidnog otočića, nekog drugog, jedno dete? U svakom slučaju žena je ta koja se zbog toga ljuti do te mere da ulaže svoj život: ili majka ili mrtva! Jakovljev odgovor je značajan: « Jakov se naljutio na Rahelu i rekao joj: 'Jesam li ja na mestu Boga, koji ti je uskratio plodnost'?» On ju tako šalje natrag Onome, čije ime se ne sme izgovoriti, i koji ima moć odluke na način pravog oca koji ju odašilje simboličnom Ocu, negirajući vlastitu odgovornost. Moguće je ipak da je on zauzeo neki način mesto Boga, on, sin-miljenik svoje majke (Rebeke), deleći svoj «predmet» ljubavi, Rahelu, s onim što Freud naziva Verliebtheit, neku vrstu «poplave» libida na predmet.
On ludo voli Rahelu, ali na «samoživ» način, negirajući joj svoju želju. Toliko jaka ljubav, da je sterilizirajuća. Tajna « telesna mana» muči taj strastveni par. Odjek toga nalazimo i kod Elkane, zarobljenog između plodne žene Penine i Hane, sterilne ljubavnice, stavljajući na vagu svoju ljubav prema njoj s « deset sinova» .
Rahela tada započinje ganutljivu « bitku» da se dokaže – naravno, protiv svoje plodne sestre - kao majka. Pravi « dvoboj» za podelu postelje tog uloga, koji je postao Jakov. Sve se događa kao da je Bog, tu još uvek kao čitač materinskog htenja žene i sudac o verodostojnosti njezinog Kindeswunscha (u frojdovskom smislu), procenio da je iskušavanje trajalo dovoljno dugo: « Gospodin se setio Rahele: uslišio ju je i dao plodnost njezinoj utrobi». Kušanje « mandragore» samo će biti poslednja epizoda - u svojoj faličkoj simbolici - te strastvene borbe za priznanje majke koja pati.

Samsonova majka ili dete utvare
 

Pričom o Samsonu pojavljuje se očito najjasnija strategija o « izlečenoj sterilnosti» s namerama da se postigne, pomoću «deteta kao prividnog izlaza», zacrtani viši cilj: oslobođenje Židova od filistejskog tlačenja.
Rečeno je u Knjizi Sudaca : «Bio je u Korei jedan čovek…zvao se Manoah. Njegova je žena bila sterilna, nikad nije rodila».Ta se prazna utroba mora napuniti, da skloni onoga koji će predati «decu Izraela» u jaram od četrdeset godina (misli se na trajanje prelaza pustinje). Ta Božja odluka oglašena je još jednom putem anđeoskih glasnika: « Dakle, anđeo Gospodnji pojavio se toj ženi i rekao joj: 'Gledaj, ti si sterilna, nikad nisi imala dete: dobro! Začećeš i imaćeš sina'.». Poruka je preneta izravno ženi – kasnije će biti rečeno da je «Božji anđeo ponovno pohodio ženu dok je bila u polju» i da « Manoah, njezin suprug nije bio s njom» – znak da je otac stvarno stavljen na kušnju, barem privremeno, da se može izvršiti radnja « prenosa» između Boga i žene koja pati zbog nedostatka materinstva - pod uslovom poštivanja zabranjene hrane majci i zanmenitog « znaka» izabranika:
"Britva ne sme dodirnuti njegovu glavu, jer to dete mora biti nazirac, posvećen Bogu već od majčine utrobe". Stvarnom ocu je izričito zabranjeno da se raspituje o imenu anđela: kao svaki put kad se javi simbolično očinstvo, treba stati pred « tajnom», koja bi nas mogla dovesti do neizgovorljive prirode Božjeg imena.
Ubrzo je jasno da, dobijajući to neočekivano dete « palo s neba», ta žena – čije ime nije izgovoreno i koja je poznata samo kao « Manoahova žena » i majka slavnoga Samsona – ne će moći ništa iskoristiti od tog « poklona» za sebe lično. Budući da je on «nazir, posvećen Bogu, još u utrobi svoje majke do dana svoje smrti» njega je obuhvatio «božji duh» i on beži od svojih roditelja, koji tu više nemaju ništa reći, naročito na njegov «izbor objekta»: Samson će unapried izabrati jednu ženu « među tim neobrezanim Filistejcima », to jest pravu « egzogamnu prisilu » koja se izražava jednostavnim: « Ona mi se sviđa» ( a ne neka druga!).
Njegova junačka sudbina nametnula mu je od tada da se iskreno vezuje za žene, prema svojoj sudbini koja se začudno potvrđuje kod majčinih sinova, koji padaju u ruke poluljubavnicama poluzlostavljačicama, ženama koje uzrokuju (zaljubljeno) njihov pad, za koje se on «vezuje» i koje ga …vezuju!
Dalila, zna se, bit će poslednja slika tog niza žena, koja će mu iščupati njegovu «tajnu» što će ga osloboditi pritiska njegovog zadatka, ali će ga stajati, zajedno s neutešnim očajem da je pogrešio, strašne kazne oslepljenja, što je sledilo nakon rezanja kose. Njegov zadnji podvig, kad mu « ponovno naraste» posvećena dlaka, ne uklanja dojam da Samson pokazuje u isto vreme veličinu junaka i svoje ropstvo koje mu dolazi od žena. To « dete za utehu » ima sigurno zacrtanu sudbinu, ali kako on dolazi kao ispunjenje želje za detetom svoje majke i po božanskoj naredbi, on može proživeti samo kao sredstvo, Organon jednog Wunsch-a, jednog zaveta koji ga poseduje do te mere da nema nimalo mesta za vlastitu želju. Kako «će on obuhvatiti deo postojanja» koji ga određuje? Najviše željen, Samson će proživeti kao opsesivni neurotičar, kao prognanik jedne želje koja mu dolazi s One Strane. Utelovljenje utvare. Vidi se da pobeđena sterilnost može izaći pod oblikom tragičnog izabranika, koji daje svoj pečat ličnosti.

Rut ili popravljeno materinstvo
 

S Rut se nalazimo u slepoj ulici, koja će dati ženinom odgođenom materinstvu jednu primerenu službu « popravka » prekinutog prenosa.
Znamo stanje: Elimeleh napušta sa svojom ženom Noemi i svojim sinovima Mahlonom i Kilionom, Betlehem, upućujući se u moabsku zemlju, teran glađu. Tamo se njegovi sinovi žene dvema Moabćankama, Orpom i Rut. Tokom deset godina otac i sinovi su pomrli, a majka i dvie snahe su se našle same. Treba se vratiti natrag ali, nasuprot Orpi, Rut odlučuje slediti svoju svekrvu – umesto da se vrati vlastitoj porodici – i da učestvuje u njenoj « tuzi».
Evo je uskoro, bez statusa, u jednoj jezivoj situaciji, koliko s tačke društvenog toliko i s tačke simboličnog gledišta. Boozu, koji pita: « Čija je ova mlada devojka?», prisiljena je priznati da nema više vlastitog mesta, osim da ju izabere neki muškarac koji će je ponovno uvesti u pleme. Posle tog slobodnog položaja slobodne žene, bez obaveze i, štoviše, strankinje, Rut će na kraju jednog dugog puta, kad postigne da je cene i vide u njoj sliku sigurne vernosti zakonu koji nije prvobitno njezin, postati majka.
Tu je to gledište koje nas zanima u bogatom značenju istorije: kad je pitanje «otkupljenja baštine» bilo sređeno de jure, Rut je mogla ući u brak sa starijim čovekom (koji je uostalom bio deo njene rodbine): « Booz je oženio Rut, ona je postala njegova družica i stanovala je s njim. Večni je dopustio Rut tu sreću da postane majka: donela je na svet jednog sina.»
Sve se događa kao da je ovaj zaobilazni put prava « lukavost» u toj pripovesti, koju je poslala providnost, da bi se to nekad neostvareno materinstvo – s mladim čovekom - moglo ispuniti s čovekom zrelim i iskusnim, što tim potezom pobeđuje sterilnost iz iskustva progonstva. Rutino zakašnjelo dete učvršćuje trenutak povratka.
Izgleda da događaj izbegava samu Rut, jer je znakovito da žene predaju plod te veze Noemi, savršenoj svekrvi, koja se na neki način smatra Majkom kroz snahino materinstvo: « Onda žene rekoše Noemi: 'Hvaljen neka bude Večni koji te, od danas, ne ostavlja bez branitelja! Neka se proslavi njegovo ime u Izraelu! Neka postane uteha tvoje duše, oslonac tvoje starosti, a i zato jer ga je tvoja snaha donela na svet, ona koja te toliko voli i koja je bolja za tebe od sedam sinova'!». Jedna snaha bolja od «sedam sinova», što nije malo reći i što potvrđuje snagu « obnove prenosa » kog je Rut nositeljica u svojoj plodnoj utrobi (dok je Booz, prema tradiciji, umro iste prve bračne noći)!
Noemi je ta, svekrva, koja je nestankom « svojih» muškaraca ostala kao jedini oslonac zakona, « uzela novorođenče, stavila ga sebi na krilo i obavezala se brinuti o njemu». Treba možda uzeti doslovno uzvik žena da je « sin rođen Noemi!», a žene su ga nazvale Obed, a njegov će unuk biti niko drugi do li David, sin Jese, čije ime nije moglo biti « slavnije u Izraelu». Rut, potomkinja onog Mobćanina koji je bio jedan od Lotove incestuozne dece koje je dobio s kćerima, vraća se židovskoj pripadnosti uvodeći u nju faktor spasonosne promene .Tome će poslužiti to vreme skrivenosti, kao da je u neku ruku « sačuvano» za tu službu. Izvanredno majčinstvo – koliko zbog okolnosti toliko zbog saveza – čini od njega izuzetno materinstvo.

Judita ili majka na delu

U osobi Judite razmatramo, možda, najzagonetniju figuru nematerinstva, u istoj meri u kojoj taj potez junakinje, koji nije naglašen u njemu samom, je delomično vezan za samu bit njezinog «zadatka». To je u stvari nevina « udovica bez dece» koju je božanska Providnost izabrala da deluje u trenutku kad muškarci, koji su obično na vlasti, pokazuju da su nesposobni osigurati sigurnost svom narodu: od jedne takve žene doći će očekivani spas za mali grad Betuliju kojeg opseda opasni Holofern, predstavnik užasnog Nabukodonosora. Tako će Judita i reći u svom «smrtonosnom pohodu», kad « generalisimus» bude obezglavljen i njegova vojska onemogućena u ratnom delovanju: «Bog ga je kaznio i predao ga u ruke jedne žene». U kojoj je meri ta Juditina « energija» , kojom je pobednički prošla kroz neprijateljske redove, zavela Holoferna, a onda ga ubila, vezana uz onaj deo njene ženskosti koji se nije « trošio» na majčinstvo, ili na muškarčevu želju?
To pitanje koje se ne pojavljujedirektno u biblijskom tekstu, «moderni tumači» su dotakli s određenom grozničavošću: nije li tako došlo do pretpostavke da je, pre svog udovištva, ta junakinja morala imati « tabu devičanstva» koji je sigurno zaprepastio i onemogućio njezinog supruga, što nam ništa ne napominje niti pobija biblijski tekst. Ako tamo postoji utvara… čoveka, uostalom usko vezanog za opčinjenost mazohističke vrste, to nas ne oslobađa pokretanja pitanja – toliko asocijacija nesvesnih ideja otkriva postupak tumačenja, čineći tekst da govori izvan napisanog i u svojoj istini.
U svakom slučaju postoji aura koja okružuje Juditu i deluje tako da na samu njezinu pojavu ona « obmane» prisutnoga: tako je njoj dovoljno da se pruži pred Holofernom da bi njega pogodila tajanstvena nemoć koja će se pokazati fatalnom. Ništa u tekstu ne upućuje na to da se dogodio seksualni odnos, to o čemu su moderni pisci uvereni. Postoji jedna ustrajna veza, koliko god implicirana, između činjenice da u Juditi nešto ostaje « netaknuto» i da ona utjelovljuje zakon kroz delo. Sve u svemu, možemo misliti da je ona morala imati ono što psihoanaliza opisuje kao «falusnost», da bi mogla u određenom trenutku roditi delo koje samo ona – niti muškarac, niti majka, moglo bi se reći – ne mogu ostvariti i dovesti do postojanja. Tvoreći taj neobični par s Holofernom, ona donosi na svet Delo koje ju na neki način potvrđuje kao « židovsku ženu» (i njezino je ime isto, Židovka), kao onu koja je odbacila mogućnost življenja, da bi spasila jednu ljudsku skupinu u nesreći.
Možda je ta ženska snaga koja, usprkos besprekornim osobinama njezina vladanja, - pridonosi Bogu zaslugu za svoje delo i završava svoje dane u čistoći i poštenju - je zaslužila knjigu kojoj ona daje svoje ime kanonskog pečata!
Zajedno s Juditom ustvari se vraća nešto od ženske moći na istorijsku  scenu, koju su zauzeli muškarci. Judita, Božja saradnica, je kći svoga Dela (kao što se kaže «biti sin svojih radova»), ali ona postaje sama od sebe Majka – iako je devica – koja simbolično ponovno daje život skupini ljudi. Ona bi se svela u tom slučaju na « Majku živućih». Ako je prva žena rođena zbog « obamrlosti» prvog čoveka, ona stavlja u obamrlost čoveka koji joj je prepušten na milost i nemilost…

Od sterilnosti do istine želje

Sterilne ličnosti i ličnosti oživljenog materinstva, čiju smo bogatu raznolikost ovde pokazali, mogu se navesti kao postistorija     « stvaranja žene». Znamo da je doista tek iza Greha i izbacivanja iz Raja prva žena imenovana « Evom», « jer je ona bila majka svih živućih». Postajanje majkom najavljuje se kao usputno « kažnjavanje» uz izbacivanje iz Rajskog vrta: « Ženi on reče: 'Otežaću ti poslove i tvoju trudnoću; rađaćeš u bolovima; strast će te vući prema tvojem suprugu, a on će vladati nad tobom'.»
Nema načina da se postane žena, kaže tekst, osim da se prođe kroz tu kušnju materinstva čiji je korelat, imajmo na umu, strastvena vernost muškarcu. Sterilna žena na neki način ponovno ide kroz zapreku postajanja - majke, putem koji će je promeniti u « majku jednog živućeg». Daleko od « patologije» ili disfunkcije, sterilnist je dakle trenutak pronađenog materinstva – kao da ništa ne primorava ženu, nekakvim prirodnim zakonom, da postane majkom, osim prolaska kroz simboličnu kušnju da smesti svoju želju u sebe samu. Razume se da vrtoglavica sterilnosti prouzrokuje krizu i oživljava njezinu « strast za muškarcem» i zahteva posredovanje Drugog božanskog osobno, koji « otvara zapečačenu maternicu».
Uostalom, ženina želja za detetom je uhvaćena u simboličnu mrežu ljudske « skupine»: ako je ona dobro, prema frojdovskoj formuli, « nositeljica seksualnog interesa čovečanstva», njena želja, kao « subjekt», se tada nalazi podvrgnuta pritisku čitavog simboličnog poretka: ovaj ne samo da «utiče» na nju, on uočava želju i doprinosi njezinom određivanju na način da se ona u tomu snađe: ženina želja za detetom je i želja Drugoga, ona je « naručena» i « pounutrašnjena », prema složenim proturečnim načinima koje Tekst samo dotiče, ali nikad ne « objasni» potpuno.
Izgleda nam samom činjenicom da je pitanje Drugoga, u svojoj simboličnoj dimenziji, postavljeno u biblijskom tekstu – premda je ta dimenzija mimoiđena i poništena u izvršenju zamišljenog društvenog propisa u «biotehnološkim» postupcima - ona se vraća prema ženinoj želji za detetom kao «subjekt». Istina je da žena svoju dobrobit i, na neki način, otkupljenje svoje ženskosti pronalazi samo u pronađenom materinstvu - a to je u svim spomenutim slučajevima da bi rodila sina! – ali upravo «stajalište» zainteresovane ne nestaje.
Božanski plan, koliko god bio zapovednički, - božja Reč ne dopušta replike u Objavi dobročinstva -, ne pribegava nekoj sili, nego « spajanju» želje Drugoga s željom osobe – što je, izgleda nam, provereno držanje u « modernom društvu», gde razgovor nauke I lekara  više ili manje čini govoriti (s najboljim namerama na svetu) želju žena… «za njihovo dobro».
Da bi žena prestala biti sterilna trebaju dve stvari: da ih se Bog « seti»…i da se one sete vlastite želje za detetom. Istina je da je samo prvi uslov jasno utvrđen, ali rad na obnovljenim tekstu sugeriše da prvi uslov ima kao efekt –simbolično delovanje posredovanja- spajanja trenutka. Nije li isto pravilo u pristupu prema želji za detetom, koje u sebi, osim toga čuva zagonetku.: da jedna žena pronalazi, s druge strane izvesne « amnezije», mesto u sećanju Drugoga i, u isti mah, da se « probudi» iz neke « obamrlosti» koja je sprečavala da postane majkom s mogućnošću da to izgovori?
Taj trenutak «zaborava» sebe i Drugoga što obeležava izvornu «nesvesnu»
Sterilnost ne bo li dakle bila «promašaj» funkcionalnog poretka, nego jedno pravo simbolično «zaustavljanje» : nije « izgubljeno vreme»koje dokidamo jednom « tehnikom» ad hoc, nego, za koga je po pravu, to je vreme da shvati da tamo gde je bila žena, može se dogoditi majka...
Paul-Laurent Assoun, psihonalitičar, profesor psihologije na univerzitetui Picardie (Amiens) i na univerzitetu Paris VI

Joseph Belloc ,Portret deteta

U vrtu, koji verovatno leži na odvojenom i zatvorenom mestu u jednoj od dolina središnje Engleske, u leto, ispod sene drveta, naišli ste na englesku travu. Trčali ste, ali vaše su ruke bile ispružene ispred vas u nekoj vrsti plesa kao da ste više pripadali zraku i rastućim stvarima oko vas i iznad vas negoli zemlji po kojoj ste gazili; niste imali niti tri godine.

Ova šarmantna vizija zabeležena je kamerom koju je jedan od gostiju imao kod sebe. Sretnim slučajem se dogodilo da je vaša figura, kad se fotografija izradila, sjajila svuda uokolo svetlošću.

Ne mogu, dok gledam tu sliku ispred sebe i pišem ove reči, izraziti, koliko god pokušavao pronaći način, koliko veliko značenje naglašava ta slučajnost, niti koliko je puna sudbine i smisla i sugerisane istine, da aureola raste dok zurim u sliku. Vaša je nevinost blagoslovljena njome, i prima s veličanstvom slavu koja leži iza svih nevinosti, ali koju naše oči nikada ne mogu videti. Vaša se sreća u tom maglovitom svetlu čini odvojenom i trajnom. Običan svet u kom se krećete prolazi, kroz ovaj trik objektiva, u snažniji svet pogodniji za takav prizor, onaj u kom, gotovo sam uveren (dok gledam u sliku), blaženstvo nije retka stvar, nego prirodna i zajamčena.

Drago dete, privid koji je kamera napravila znači mi sve više i više dok posmatram tvoju sliku, jer u tome svetlu nije prisutno samo blaženstvo, nego i svetost također. Lakoća tvoga pokreta i tvoje poze (kao da si otpuhnuto poput cveta po vrhovima trave) sjaji posvuda, a tvoje lice, posebice njegov spreman i lutajući osmeh, nadahnuto je kao da ga je Svetlost ispunila, tako da se čini kao da ne gledam u tebe, nego kroz tebe. Rekoh da u ovome portretu koji držim nije samo blaženstvo, nego i svetost, svetost koja je uzrok toga blaženstva i koja ga sadržava. Svetost kojom je u tajnosti prožet čitav svet.

U tvome portretu prisutna je i treća stvar, drago dete. Ta igra svetla, svetla koje je svuda okolo i koje sjaji kroz tvoje lice, nije samo blažena, niti samo sveta, nego je također posvećena, a s tom mišlju vraća mi se, dok to posmatram, ono što bi se uvek trebalo vraćati čoveku ako želi pronaći bilo kakvu korist u razmatranju nadnaravnih stvari. U blaženstvu je prisutna radost za koju nismo napravljeni na ovome svetu, tako da je možemo uhvatiti samo na mahove ili u skicama, a u svetosti, kada je opazimo, opazimo nešto udaljeno. To je ono iz čega smo došli i čemu ćemo se vratiti. Ipak, svetost nije ljudska stvar. Ali posvećene stvari - stvari posvećene svrsi, stvari u vezi kojih leži ogromna potreba za žrtvovanjem, stvari koje su odane i nužno pate određenu kob, to su sigurno stvari od ovoga sveta, koje uistinu svi ljudi na kraju spoznaju i uočavaju kao ono kroz što njihove potrebe trebaju proći. Ljudske uspomene, budući da su samo uspomene, ljudske privrženosti, budući da su prinesene i završavaju, veliki ljudski strahovi i beznadne ljudske čežnje - to su posvećene stvari vezane uz žrtvu, i u ovoj tvojoj slici, sa svetlom koje tako veliča tvoj lik, niko ko vidi ne može sumnjati da će posvećenost ljudskog života biti tvoja također. To jest, moraš naučiti kako se nudi određenoj svrsi i koju žrtvu to nosi sa sobom.


Mogao bih poželeti, dok to razmatram, da kamera nije napravila taj trik, i da nije otkrila u toj maglovitosti strašnog značenja sve ono što leži iznad tvoje prirode, drago dete. Ali to je istina koja je tako otkrivena, i ne smemo, po cenu kazne mnogo strašnije od same smrti, negirati nijednu konačnu istinu vezanu uz naš smrtni put.

Tvoje noge, koje sada kao da uopšte ne pritišću travnjak po kom trče, moraju preći više milja nego što možeš sanjati, proći više mesta nego što bi se ti usudilo čuti, i moraju biti usmerene prema cilju koji neće u tvojem mladenačkom oduševljenju biti spomenut ispred tebe, ili koji, ako ga se spomene, nećeš razumeti po imenu. Tvoje ručice, koje držiš ispred sebe s laganom gestom letećih stvari, držat će najčvršće ono što najmanje mogu sačuvati, pokušat će oblikovati ono što nikada ne može biti dovršeno, milovat će ono što neće reagovati na milovanje. Tvoje oči, koje su sada tako ispunjene nevinošću tako da ta svetla kvaliteta zasenjuje sve ostalo, gledaće toliko smrtonosne patnje i zlobe u ljudima, da će se vrlo brzo pretvoriti u ljubazne. Čitavo tvoje lice, koje se sada malgovito seća samo nejasnih vizija iz kojih se detinjstvo nastavlja, postaće izduženo i zatvoreno, preživeti neke muke, nekoliko očaja, bezbrojne izmorenosti, sve dok ne postane lice odrasle žene. Niti ova sveta kob, koju jeliš s celim čovečanstvom, neće nestati, ili se smanjiti, ili se ublažiti na bilo koji način. Povećaće se stalnošću kojom rastu godine, sve dok napokon nećeš napustiti svjtlost i znanje danjih stvarih radošću kojom se sada budiš kako bi ih videla.

Jer ti si posvećena, i svi ti odrasli oko tebe, čije te svečano ponašanje ponekad navodi u simpatičnu zbunjenost koja im ubrzo vraća osmeh, imaju srca sasvim različita od tvog sasvim bezbrižnog srca, jer su upoznali stvari kojima su, na način žrtve, oni posvećeni.
Moram verovati da ćeš činiti sve ono čime bolno zarađujemo čestitost i pravilnu ravnotežu u vođenju naših kratkih poslova, i moram verovati, dok te gledam u lice, gledajući tvoje samouvereno napredovanje (kao da letiš iz svog ranog detinjstva u svoj mladi život bez ikakvog straha), da će te vrline koje te sada okružuju i čine neku vrstu igrališta oko tebe i koje su tvoji anđeli kuda god kreneš, pratiti i biti uz tebe sve do kraja. Čak i tada, i tim više, shvatićeš (ako ovo budeš ponovno čitala) koliko je istine u tome. U suprotnosti s tvojim ponašanjem, tvojim besmrtnim nadanjima i tvojim pobožnim nastojanjima, svet oko tebe će se činiti mračnijim i manje sigurnim sa svakom žetvom koja prođe, i u meri u kojoj se budeš sećala djetinjstva koje me nagnalo da pišem o tebi, u meri u kojoj se budeš sećala veselja i nevinosti sa svom potpunom radošću, u toj meri ćeš pronaći barem olakšanje tereta u težini ovog sveta.

Možeš me sada pitati, drago dete, koja je svrha celog ovog govora, i zašto ti govorim ove stvari?

Pišem ti stoga jer su u portretu ispred mene svetost, blaženstvo, i stoga posvećenost, toliko očite. Jer moraš znati da postoji lažni izlaz i prividno olakšanje čovekovih tegoba, i da tim putem idu mnogi. Budući da si ti posvećena, nemoj ići tim putem, nego nosi teret. Osobina je svega što je posvećeno da ne ide tim putem; nego, poput istinske žrtve, ostaje do kraja, spremno dovršiti žrtvu.

Izlaz je u tome da čovek zaboravi da je posvećen, a to muškarci i žene čine na razne načine. Većina njih to čini izdajom. Oni se iznejeruju. Oni krše, s početka nelagodno, kasnije s lakoćom, i na kraju nesvesno, reč koju je svaki od nas dao pre negoli je bio rođen u raju. Svi muškarci i žene su svesni tog obećanja, jer iako ga njihove usne ne mogu formulisati ovde, i iako su pojmovi obećanja zaboravljeni, sjćanje na tu obavezu ispunjava um. Ali dolazi dan, i to brzo u životima mnogih, kada prvo kršenje te reči deluje poput osveženja i spuštanja tereta; drugi, treći ili četvrti put se to počinja mnogo lakše sve dok, na kraju, ne postoji više potreba za muškarca ili ženu za kršenje reči ponovno i ponovno; slomljena je do kraja i za sve stvari. Ovo je uobičajeni put na koji se kvaliteta posvećenja gubi: put izdaje. Oko onih koji biraju ovakav način olakšanja raste ozračje izdaje. Takvi na kraju izdaju sve stvari, čak i uobičajeno prijateljstvo. Kraj ovog lažnog stanja je očaj.

Drugi izlaz je beg od nas samih u užitke, a to često čine, ne lošiji, nego bolji ljudi od prethodnih; jer među njima postoje neki, nekolicina njih, koji nikada ne bi izdali ili prekršili svoje drevno obećanje, ali koji, nevidevši nikakvu svrhu u požrtvovnosti ili bremenu, beže od nje kroz užitke kao kroz drogu, a ove užitke pronalaze u svakojakim stvarima, i uvek ih duh koji je kraj njih, koji uništava njihovu oznaku posvećenosti, uverava da su u pravu, i da je na ovaj način žrtva izbegnuta. Neki od njih će se natapati u rimama, neki u krajolicima, neki u slikama, neki u promatranju kompleksnosti i promeni u stvarima, neki u muzici, neki u delovanju, neki u pukoj udobnosti. Čini se kao da su muškarci i žene koji bi tako zaboravili svoju posvećenost više voljeni od onih koji uzimaju prvi put, jer nikada ne zaboravljaju određene blagotvorne stvari koje bi trebale biti pogodne umu, i ne gube svoje prijatelje. Ali to da su krenuli krivim putem može se lagano uočiti iz znakova: ovi užici, kao i svaka druga droga, ne zasićuju niti zadovoljavaju, nego ih se mora povećavati sa svakom dozom, pa čak i tako brzo blede, a nastavljaju se ne zato jer su još uvek užici, nego zato što se, iako su ostali bez sjaja, bez njih oseća snažna bol.

Nemoj ići nijednim od tih puteva, nego zadrži, preklinjem te, kada vreme dođe, tu kvalitetu posvećenosti o kojoj govorim, jer ne postoji alternativa. Nekakva je nevolja zadesila naš rod, i svi mi moramo na sebe preuzeti zadatak i teret. Ako pokušaš bilo koji izlaz iz toga vodiće te u gore stvari. Nemamo ispred sebe sve moguće izbore, nego samo jedan, ili samo nekolicinu, i svaki od te nekolicine je smrtan, i svaki od njih osim jednoga je zao.

Upamti i ovo, drago dete, da na početku - oh, samo na početku života - čak i tvoj razum koji ti je Bog darovao može te prevariti. Jer s tim sećanjima o savršenoj volji, o jasnom razumevanju, i o skladnoj lepoti oko sebe, verovaćeš da je svet u kojem stojiš onaj svet iz kojega si došla i prema kojemu si usmerena. Ako se makar nakratko budeš odnosila prema ovom svetu kao da je onakav kakvim ga smatraš, ubrzo ćeš shvatiti da nije takav.

Znaš li da ono što najsnažnije miriše u ovom životu besmrtnosti, ono što je pesnik nazvao "krajnje predvorje večnosti", nesigurno i nestalno? Mislim na strastvenu zanesenost rane mladosti. Ako to ne ostaje, što onda uopšte može ostati? Kažem ti da ništa što smatraš trajnim oko sebe kada si jako mlada nije više od simbola ili privida trajnosti. Jedan drugi pesnik je zapisao govoreći o brdima od krede

Samo nakratko ostaju u svojoj uzvišenosti,
Ova uzrečica nije preterana. Muškarci i žene ne mogu se vezati čak niti uz brežuljke na kojima su se prvo igrali.

Neki ljudi, mudri ali neprosvećeni, i nesvesni svetla koje ovde fizički vidim kako svetli uokolo i kroz tebe, u slici koja je ispred mene dok pišem, su rekli da je umreti mlad i završiti svoj posao rano veliki blagoslov. Ne znamo. Ali znamo da umreti dugo nakon toga i proći kroz ovaj zadatak mora biti blagoslovljeno, s obzirom da su blagoslovenost, svetost i posvećenost sve troje povezani u jedno.

Ali, od ovog troje, budi uverena da je posvećenost tvoj glavni zadatak. Blaženstvo, nakon svog ranog detinjstva više nećeš upoznati, a svetost možeš upoznati samo kao što čovek vidi udaljene planine podignute iznad ravnice; ona ne može biti tvoje prebivalište. Posvećenost, koja je obeležje te svrhe čiji je naslednik blaženstvo, a čiji je kraj svetost, će biti nad tobom sve dok ne umreš. Zadrži je, neka bude tvoja glavna briga.