Marina Cvetajeva, Rajneru Mariji Rilkeu

Marina Cvetajeva je vodila vrlo živu i obimnu prepisku sa piscima, pesnicima, kritičarima i velikim delom ruske inteligencije. Prepiska Cvetajeve i Rilkea utiče na oboje: Rilke doživljava poslednji uzlet u pismima i stihovima, Cvetajeva piše poemu-rekvijem "Novogodišnje" posvećenu Rilkeu.


Napisano Borisu Pasternaku povodom Rilkeove smrti;

"Ti si prvi kome ispisujem ovaj datum. Borise, on je umro 30. decembra, ne 31. Još jedan životni promašaj. Poslednja sitna osveta života – pesniku. Borise, mi nikada nećemo otići kod Rilkea. Taj grad više ne postoji."

__________________________________________

Rajneru Mariji Rilkeu,


Veruješ li ti da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) Šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen Žil? Svuda isto. Uvek štednjak, metla, novac, (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište - predivna reč, čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen do čistilišta itd… Najčešće moja pružena ruka pada u prazninu, a milostinja u - pesak… u Sen Žilu ću ostati do 1 - 15. oktobra. A onda - Pariz, gde ću sve iznova početi: ni novca, ni stana, ničega. U Prag se neću vratiti. Česi se ljute na mene što sam tako mnogo i vatreno pisala o Nemačkoj i tako uporno ćutala o Češkoj. A tri i po godine sam živela od češke „subsidije”. I tako, između 1. i 15. oktobra - Pariz. Pre novembra se ne možemo sastati.
 

Marina Cvetajeva

__________________________________________

 

Rajneru Mariji Rilkeu u ruke.

 

 

NOVOGODIŠNJA

Srećna ti nova i dan i kraj pod novim krovom !
I prvo pismo tebi na novom
Nesporazum je da je na rodnom (Rodnom-plodnom)
mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna,
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde…Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prijanja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
čovek je ušao bilo koji (nežno Voljeni Ti).
Najbolnije od zbitija svih.
U Novosti i Danu. Članak ili stih? Gde? U planini.
(Prozor u granju jele. Čarsav.)
Zar ne vidite novine, jel’te ?
Članak dakle ? Ne. Al’…poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
Dan? Juče, prekjuće. Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? Ne putujem tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: Sve sam, al’ne Juda.
Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!)
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da…
Psss…po navici, eto omaklo mi se.
Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto
Učinilo bez senke i odjeka, lako
Delotvorno! A sad:- Kako si putovao?
Kako se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Kao sto na kasacima iz “Orla”,
koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah-ili jače?
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio-onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim- svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte Zvezdana!)
Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
što sledi: ako je slovo
Rusko zamenjeno nemačkim to se može
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav pojesti sve
Ne trepnuvši! već zato što onaj svet,
Naš-trinaesti, u Novodjevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez, već-sve-paganski.
tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda
Pokriva rima: zvezda.
Udaljujem se? Al’nema takve stvari
Koja od tebe može da udalji.
Svaka pomisao;svaki, Du Lieber,
Slog u tebe vodi-ma o čemu tu lire
Govorile (od ruskog nemački ako
Mi je bliži, anđeoski mi je blizi) kako
Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):
Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,
A o meni baš ništa-zar ne?
Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?
Uporno, sveneizostavno naselje
Prvo viđenje vaseljene
(Podrazumeva se: i pesnika zaneta
U njoj) i poslednje planete,
Samo jednom i date tebi-u celini, celom!
Ne pesnika s prahom, duha s telom.
(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)
Već tebe s tobom, tebe s istim u
Tebi. Biti Zevsov ne znači biti polubog,
I od Kastora bolji tebe s tobom Poluksom,
Mermera tebe s tobom travkom,
Ne rastankom i ne sastankom
Već suoćenjem: sastanak i rastanak, u luku,
Odjednom. Sopstvenu ruku
Kako si gledao (trag-na njoj-mastila)
Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja
Beskrajne jer bespočelne i stalne visine,
nad razinom kristalnom
Sredozemnog i ostalih jezera slitih.
Sve je kako ne beše i kako će biti
I sa mnom preko kraja predgrađa i mesta.
Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.
Zar je onome ko je pisao do nedelje
Silno još do ičega i gde još gledati nevolje,
Nalaktivši se na rub loze, na lakat,
Sa ovog ako ne na onaj, sa onoga pak
Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.
U Belviju stanujem. Gradić od grana
I gnezda. Izmenih pogled s vodićem;pogledam:
Belvi. zatvor sa divnim pogledom
Na Pariz dvorac himere galske
Na Pariz i na malo dalje, bar se…
Nalaktivši se na purpurni rub,
Kako ti “mora biti” smešan (kome) taj stub,
(I meni), moraju to biti, s visina bezmernih,
Naši Belviji i Belvederi!
Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.
Nova godina na vratima. S kim ću i za šta
Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene-vate
Pramen. Zašto? Evo i otkucava-šta ću ja tu,brate?
Šta da radim u ovogodišnjoj noći sumnoj
S tom unutrašnjom rimom:Rajner je umro.
Ako si ti, ako se takvo oko ugaslo, smračilo,
Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači
Smračuje se:shvatiću kad se sretnemo uspeće
Nema ni života, ni smrti već nešto treće
Novo. I iz njega (slamom bezgrešnom
Zastrvši sedmom-dvadeset šestom
Odlazećem-kakva mi sreća pesmu zapečati:
Tobom završiti, tobom započeti!)
Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,
Kucnuću se s tobom kucanjem tihim
Stakla o staklo? Ne, ne onim u kafanskom dimu:
Ja o tu, što sliveni daju rimu:
Treće. Vidim preko stola:krst tvoj sja pa nesta.
Koliko je mesta-izvan grada, i mesta
Za gradom! I kome to mase Ako ne nama-žbun?
Mesta-upravo naših I ničijih više! Sve lišće!
Sva četina što stoji!
Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).
(Koliko bi i koliko moglo
Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!
A nedelja! A kišnih predgrađa
Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa
što slavuju još ni počeli nisu!
Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.
Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:
Bas ništa između nas nije ispalo, uspelo.
Toliko, tako često i tako prosto.
Ništa-toliko po meri i prostoru
Našem-da ni prebrojavati ne vredi.
Ništa drugo; ne čekaj onog što iz reda
Izlazi (nije u pravu što ispada Iz takta!)
a u koji bi, i kako bi, sada,
U red ulazeći? Pripev večni:
Bas ništa na nešto nečim
Bilo šta-bar izdaleka bar sen seni!
Nista što: čas taj, i dan taj sneni,
Dom daj čak osuđeniku na smrt što u okovima usta
Sećanjem je poklonjeno:ta usta!
Ili smo se suviše razumeli u sredstva?
Od svega toga jedan je samo svet taj
Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev
Naš-u zamenu za sve to-sav onaj svet!
Srećno ti najneizgrađenije predgrađe
Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!
Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen
Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!
Sve ti je prepreka Bilo:strast i drug.
Srećan ti nov zvuk novog odjeka!
Srećan ti novi odjek, novi zvuk!
Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:
Kakve su ono planine? Kakve rečice?
Lepi su krajolici bez turističkih krda?
Nisam se prevarila, Rajnere, raj je sav od brda,
Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj
Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj
Je? U terasama? Sudeći po Tatarima
Raj ne može da amfiteatar Ne bude.
(A zavesa nad kim je spuštena…)
Nisam se prevarila, Rajnere, bog je natušten
Baobab što raste Ne, Zlatni Luj nije
Jedini Bog? Nad njim drugi je Bog?
Kako se piše na novom mestu?
Uostalom: gde ti jesi i stih jeste tu:
Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žicu laku
Bez stola za lakat, bez čela za šaku (Pest).
Poruku uobičajenim šiframa!
Rajnere, raduješ li se novim rimama?
Jer, pravilno tumačeći reči iz
Rima u rimu šta je drugo ona do ceo niz novih rima-smrt?
Nema se kud: jezik je izučen.
Ceo je niz značenja i sazvučja izvučeno Novih.
Do viđenja! Do poznanstva!
Videćemo se ? Ne znam, ali spojićemo se.
Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom?
S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!
Da se ne mimoiđemo obavesti me ranije.
Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!
Da se ne razliju, držim dlanovima.
Iznad Rone i iznad Garone,
Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge
Rajneru Mariji Rilkeu u ruke.

Velike ljubavi velikih književnih umova

Catherine Aleksandre

Kako su velike ljubavi iznedrile velika književna dela, pesnike i pisce – Jesenjin, Niče, Rilke i Balzak



Jesenjin je voleo Isidoru Dankan, Niče i Rilke jednu istu – Lu Andreas Salome, Balzak Evelinu Hansku. Za te svoje ljubavi ostavili su nam svedočanstva. Koja su bolja svedočanstva od pisanih reči? Njihove misli su letele njihovim dragama i mogli su samo da pišu…

A kako su ova četvorica velikana volela svoje drage? Svako na sebi svojstven način…

Sergej Jesenjin je bio ludo zaljubljen u poznatu američku plesačicu Isidoru Dankan. Ona mu je bila inspiracija za mnoge stihove. Njihova ljubavna priča je počela tako što je Jesenjin ugledao Isidoru na nekom prijemu kada je plesala svoj čuveni ples sa šalom. Odmah je svom prijatelju rekao da je ona boginja. Nakon više neuspelih veza, Isidora dolazi u Rusiju gde se opet sreće sa Jesenjinom. Tada otpočinje njihova veza. Venčavaju se i sele u Pariz, a potom u Ameriku. Tada njihova ljubav dolazi na veliku probu. Isidora je tu poznata i prihvaćena, a Jesenjin upada u mrak nezadovoljstva i apatije. Razočaran, vraća se u Moskvu gde vrši samoubistvo. Uradio je to tako što se obesio šalom koji mu je Isidora poklonila kao simbol njihove ljubavi. Čudne li sudbine! Šal je bio i Isidorin „ubica“ – zamotao se oko točkova automobila i udavio je. Tako se tragično završila jedna snažna ljubavna priča sa dosta previranja. Kao dokaz Jesenjinovog razočaranja i bola ostala je pesma Pismo ženi:

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netramice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi…

Lu Andreas Salome bila je ludi kamen spoticanja dvojici poznatih književnih stvaralaca – Fridrihu Ničeu i Rajner Mariji Rilkeu. Lu Salome je bila poznati nemački filozof ruskog porekla. U dvadeset prvoj godini sreće Ničea i zaljubljuje se u njega. Ta ljubav ostaje platonska. I Lu i Niče su bili opčinjeni Bogom i mislima o njemu, svoju ljubav nisu ostvarili. Njegova majka i sestra su bile protiv i uspele su da ih odvoje. Lu se udaje za Fridriha Karla Andreasa i tada je konačno stavljena tačka na njihovu ljubav. Niče je pokazao svoj bol i veliko razočaranje uputivši Lu sledeće reči: “Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote…”. Ljubav završava oštrim rečima punim osude.

Lu Salome se u svojoj trideset šestoj godini zaljubljuje u Rajner Mariju Rilkea, koji je bio četrnaest godina mlađi od nje. Veza im traje tri godine, a dopisuju se do kraja života. Postoje mnoga pisma kao svedoci njihove ljubavi. Rilke joj zaneseno piše: “… Volite li ruže? Sada mi se čini da sve ruže sveta cvetaju za vas i zahvaljujući vama…”. Kao i: “O, plemenita, ti daješ snove mojim noćima, pesme mojim jutrima, cilj mojim danima, sunčeve želje mojim crvenim sumracima. Daješ beskrajno. Klečim i pružam ruke da primim tvoju milost…”. Nažalost, ni ova ljubav se nije ostvarila. Mnogo ljubavi, mnogo lepih i nežnih reči, ali sudbina je htela drugačije. Oni svoju vezu nastavljaju platonski i tako bude do kraja života. Nikad se više nisu sreli.

Onore de Balzak je pisao čarobna pisma Evelini Hanskoj. Upoznao ju je u Švajcarskoj 1833. godine. Hanska odbija da postane žena poznatog kompozitora Franca Lista i udaje se za Balzaka. Nažalost, on umire nakon pet meseci braka. Još jedna nesrećna ljubav. Ipak, i za ovu veliku i duboku ljubav imamo svedočanstvo u obliku pisama. Od najlepših reči Balzaka upućenih Evelini izdvajamo: “Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledima? Misli te vrste gube rečima. Hteo bih da ih predam iz duše u dušu plemenima jednog pogleda!… Oh, koliko te volim! S kakvim melemom me obavija ljubav; nema tog bola koji mogu da osetim. Ti si moja snaga, ti to vidiš.”

Velike ljubavi nose sa sobom velike boli. Borba za ljubavlju traje celoga života, ali nemaju svi sreću da je pronađu i zadrže za sebe. Za tu sreću nije dovoljno biti jedan Jesenjin, Niče, Rilke ili Balzak. Ljubav je za njih bila više nesreća nego radost. Patili su, i ta patnja ih je inspirisala za velika dela. Tako su nam, ostavljajući svedočanstva o velikim ljubavima, ostavili i svedočanstva o velikim bolima.

 

 

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti
izvor

Rajner Marija Rilke

 

 

 

Pismo mladom pesniku

Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa.Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni.Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve!

V i pitate da li su vam dobre pesme. Mene pitate. Prethodno ste pitali i druge. Dakle (pošto ste mi dozvolili da vam dam savet), ja vas molim: prekinite sve. Vi gledate prema spolja, a sada pre svega to ne smete da činite. Niko vam ne može dati savet i pomoć, niko. Pomaže samo jedno jedino sredstvo: zadubite se u sebe. Istražite razlog koji vas nagoni na pisanje, ispitajte da li vam korenje seže do najveće dubine srca, priznajte da biste umrli ako ne biste mogli pisati. Najvažnije je ovo: u najtišem času noći upitajte se - moram li da pišem? Iskopajte odgovor koji dolazi iz dubine srca. I ako bude potvrdan, ako je odgovor prosto 'moram da pišem', onda preuredite svoj život prema ovoj nužnosti; čak i najravnodušniji, najbeznačajniji čas vašeg života neka bude znak i svedočanstvo ove prinude...

I ako se iz ovog preusmerenja, iz ovog utapanja u sopstveni svet rode pesme, nećete misliti o tome da bilo koga upitate da li su ove pesme dobre. Nećete ni pokušati da probudite interesovanje časopisa prema ovim radovima: jer ćete u njima osećati dragi, prirodni posed, jedno parče i glas svoga života... Zbog toga, poštovani gospodine, mogu vam dati samo ovaj savet: uronite u sebe, ispitajte dubine iz kojih vam izvire život, i na tom izvoru ćete naći odgovor na pitanje da li treba da stvarate. Primite to ovako kako glasi i ne razbijajte glavu. Možda će se potvrditi da imate umetničko poslanje. Onda prihvatite svoju sudbinu i nosite je zajedno sa svim teretom i veličinom, a da se nikada ne interesujete za nagradu koja se očekuje spolja. Jer stvaralac neka bude i u sebi samom potpun svet, nađite sve u sebi samom i u Prirodi kojoj ste se priključili. Međutim, posle ovog spuštanja u sebe i zaranjanja u sebe možda treba da se odreknete da budete pesnik (dovoljno je, kao što rekoh, da osećate da biste mogli da živite bez pisanja i onda uopšte ne smete da pišete). Ali ovo okretanje prema unutra, što vas molim, ni tada nije uzaludno. Počev od tada, u svakom slučaju vratićete se na svoje puteve, a da bi oni bili dobri, bogati i dalekosežni, ne mogu ni da vam kažem koliko vam to želim.

 

S voj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "priviđenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo.

Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost.

Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...

 

 

_________________________________

 

 

Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živjeti i na cijeli život misliti, na sve svoje milijune mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno.