Onore de Balzak Evelini Hanskoj

Evelini Hanskoj

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život.
Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osećanja te večeri, rekao sam ti bezbroj nežnosti.
Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za koju čovek ostaje vezan čitavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni anđele, ne zamraćuj nikakvom sumnjom nadahnuća ljubavi. Tvoja umiljata nežnost bio je samo njen tumač. Ne misli da možeš biti upoređena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav čar i svu istinu da siromah pesnik može biti pogođen tim što je pronašao isto srce, što je voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo najnežnije i najmilije žensko srce...
Dragi, večiti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vređati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o tome značilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve sličnosti, osećanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reći ću ti prostodušno sve ono lepo što pomislim, a i rđavo. Ti si jedno ja, lepše i milije.

Moja ljubav nema više ni manje egzaltacije, niti ma čega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je anđeoska ljubav, uvek na istom stepenu jačine. Osećati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osećanja, čuješ li, anđele moj, toplih, dobrih, strašnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko sreću koliko i tvoje medeno i žarko milovanje...

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće...Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima nečeg više, ne znam čega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostižnim
Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može zamisliti, i imaš zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom...

Budim se srećan što te volim. Ležem srećan što sam voljen. To je život anđele...
Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juče za mene.


Ženeva, januara

1834. godine

______________________________________________


Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedelje, u ljubičastoj haljini.
Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube rečima. Hteo bih da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožavana, ma što ti pisao gonjen vremenom,tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmeniti tu ljubav iako je uvek dobro ne izrazim; da će cvetati sve lepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

____________________________________________



 ''Oh! Kako bih voleo da pola dana klečim kod vaših stopala i oslonim glavu na vaše krilo, sanjam predivne snove, govorim vam svoje misli do iznemoglosti, s ushićenjem, ponekad ne govoreći ništa, ali usana priljubljenih na vaše skute! O, najvoljenija moja Evo, danu mojih dana, svetlosti mojih noći, nado moja, obožavana moja, najljubljenija, jedina moja dragana, kada vas videti mogu! Je li to iluzija? Jesam li vas video? O, Bože, kako volim vaš akcent, samo bledi nagoveštaj, vaše ljupke, pohotne usne - dopustite mi da vam kažem, moj anđele ljubavi.

Radim i noću i danju kako bih došao i video vas na dve nedelje u decembru. Proći ću kroz departman Zura prekriven snegom. Ali misliću na snežno bela ramena moje ljubavi, moje najljubljenije. Ah! Da dahćem u vašu kosu, da vas držim za ruku, da vas uzmem u naručje - upravo mi to daje hrabrost!

Neki moji prijatelji ovde začuđeni su žestinom i snagom volje koju pokazujem u ovom trenutku. Ah! Ne znaju oni, draga moja, onu čija je slika dovoljna da raspali zar patnje.
 
Jedan poljubav, anđele moj na zemlji, jedan poljubac u kojem ću lagano da uživam, a onda laku noć!''



 

Velike ljubavi velikih književnih umova

Catherine Aleksandre

Kako su velike ljubavi iznedrile velika književna dela, pesnike i pisce – Jesenjin, Niče, Rilke i Balzak



Jesenjin je voleo Isidoru Dankan, Niče i Rilke jednu istu – Lu Andreas Salome, Balzak Evelinu Hansku. Za te svoje ljubavi ostavili su nam svedočanstva. Koja su bolja svedočanstva od pisanih reči? Njihove misli su letele njihovim dragama i mogli su samo da pišu…

A kako su ova četvorica velikana volela svoje drage? Svako na sebi svojstven način…

Sergej Jesenjin je bio ludo zaljubljen u poznatu američku plesačicu Isidoru Dankan. Ona mu je bila inspiracija za mnoge stihove. Njihova ljubavna priča je počela tako što je Jesenjin ugledao Isidoru na nekom prijemu kada je plesala svoj čuveni ples sa šalom. Odmah je svom prijatelju rekao da je ona boginja. Nakon više neuspelih veza, Isidora dolazi u Rusiju gde se opet sreće sa Jesenjinom. Tada otpočinje njihova veza. Venčavaju se i sele u Pariz, a potom u Ameriku. Tada njihova ljubav dolazi na veliku probu. Isidora je tu poznata i prihvaćena, a Jesenjin upada u mrak nezadovoljstva i apatije. Razočaran, vraća se u Moskvu gde vrši samoubistvo. Uradio je to tako što se obesio šalom koji mu je Isidora poklonila kao simbol njihove ljubavi. Čudne li sudbine! Šal je bio i Isidorin „ubica“ – zamotao se oko točkova automobila i udavio je. Tako se tragično završila jedna snažna ljubavna priča sa dosta previranja. Kao dokaz Jesenjinovog razočaranja i bola ostala je pesma Pismo ženi:

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netramice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi…

Lu Andreas Salome bila je ludi kamen spoticanja dvojici poznatih književnih stvaralaca – Fridrihu Ničeu i Rajner Mariji Rilkeu. Lu Salome je bila poznati nemački filozof ruskog porekla. U dvadeset prvoj godini sreće Ničea i zaljubljuje se u njega. Ta ljubav ostaje platonska. I Lu i Niče su bili opčinjeni Bogom i mislima o njemu, svoju ljubav nisu ostvarili. Njegova majka i sestra su bile protiv i uspele su da ih odvoje. Lu se udaje za Fridriha Karla Andreasa i tada je konačno stavljena tačka na njihovu ljubav. Niče je pokazao svoj bol i veliko razočaranje uputivši Lu sledeće reči: “Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote…”. Ljubav završava oštrim rečima punim osude.

Lu Salome se u svojoj trideset šestoj godini zaljubljuje u Rajner Mariju Rilkea, koji je bio četrnaest godina mlađi od nje. Veza im traje tri godine, a dopisuju se do kraja života. Postoje mnoga pisma kao svedoci njihove ljubavi. Rilke joj zaneseno piše: “… Volite li ruže? Sada mi se čini da sve ruže sveta cvetaju za vas i zahvaljujući vama…”. Kao i: “O, plemenita, ti daješ snove mojim noćima, pesme mojim jutrima, cilj mojim danima, sunčeve želje mojim crvenim sumracima. Daješ beskrajno. Klečim i pružam ruke da primim tvoju milost…”. Nažalost, ni ova ljubav se nije ostvarila. Mnogo ljubavi, mnogo lepih i nežnih reči, ali sudbina je htela drugačije. Oni svoju vezu nastavljaju platonski i tako bude do kraja života. Nikad se više nisu sreli.

Onore de Balzak je pisao čarobna pisma Evelini Hanskoj. Upoznao ju je u Švajcarskoj 1833. godine. Hanska odbija da postane žena poznatog kompozitora Franca Lista i udaje se za Balzaka. Nažalost, on umire nakon pet meseci braka. Još jedna nesrećna ljubav. Ipak, i za ovu veliku i duboku ljubav imamo svedočanstvo u obliku pisama. Od najlepših reči Balzaka upućenih Evelini izdvajamo: “Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledima? Misli te vrste gube rečima. Hteo bih da ih predam iz duše u dušu plemenima jednog pogleda!… Oh, koliko te volim! S kakvim melemom me obavija ljubav; nema tog bola koji mogu da osetim. Ti si moja snaga, ti to vidiš.”

Velike ljubavi nose sa sobom velike boli. Borba za ljubavlju traje celoga života, ali nemaju svi sreću da je pronađu i zadrže za sebe. Za tu sreću nije dovoljno biti jedan Jesenjin, Niče, Rilke ili Balzak. Ljubav je za njih bila više nesreća nego radost. Patili su, i ta patnja ih je inspirisala za velika dela. Tako su nam, ostavljajući svedočanstva o velikim ljubavima, ostavili i svedočanstva o velikim bolima.

 

 

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti
izvor