XXII
Bišćuk je otišao; Colin i Chloe su već stajali u sakristohiji, a uzvanici su im stiskali ruku i govorili pogrdne reči ne bi li im don ele sreću. Drugi su im pak davali savete za noć. Našao se tu i neki kolporter, nuđajući im u tome smislu poučne fotografije. Počeli su osećati veliki umor. Muzika je i dalje svirala i ljudi su plesali u crkvi, gde su ih posluživali posvećenim sladoledom i nabožnim osvežavajućim pićima, uz male sendviče s bakalarom. Svestenik je ponovno navukao svoju svakodnevnu mantiju, s velikom rupom na stražnjici, ali je već računao kako će sebi kupiti jednu posve novu s dobitkom izvučenim iz onih pet hiljada duplofinti. Povrh toga je maločas nasamario orkestar, kao što se to obično radi, i odbio je da isplati naknadu za angažman glavnog dirigenta zato što je duša tog jadnika otišla na drugi svet pre samog početka. Trbonja i Švicer razodevali su Decu vere zato da spreme na mesto njihove kostime, a Švicer je posebno devojčice preuzeo na sebe. Dva honorarno zaposlena podšvicera dala su već petama vetra. Kamion molera je čekao vani. Radnici su se spremali da skinu sa zidova žutu i ljubičastu boju kako bi je nanovo prelili u neke doista gadljive kantice. Kraj Colina i Chloe, ljudi su čvrsto stiskali ruke i Alisei i Chicku, Isis i Nicolasu. Braća Celibat, naprotiv, delila su uokolo svoj stisak ruke. Kad je Pegaz spazio da mu se brat odviše približio Alisei koja je stajala blizu njega, uštipnuo ga je svom snagom za bok, postupajući s njim kao sa seksualno poremećenim tipom. Zadržalo se još oko dvanaestoro osoba. Behu to licni Colinovi i Chloeini prijatelji koji su morali doći na poslepodnevni prijem. Svi su zajedno izišli iz crkve, dobacujući poslednji pogled cveću oko oltara, a kad su stigli do stubišta, osetili su kako im hladan zvazduh bije u lice. Chloe je počela kašljati i spustila se vrlo brzo niza stepenice da što pre uđe u topli automobil. Sklupčala se među jastucima i pričekala Colina. Ostali su zastali na tremu promatrajući odlazak muzicara, koje su odvodili u crnim maricama, jer su svi odreda bili preko glave u dugovima. Stiskali su se poput sardina i duvali, za osvetu, u svoje instrumente, u čemu su nadasve prednjačili gudači podižući jezovitu cilik-graju.
XXIII
Upadljivo kvadratna oblika, s prilično visokim stropom, Colinova je soba upijala danje svetlo izvana kroz prostrani prozor, koji je bio visok pedeset centimetara i pružao se po celoj dužini zida na otprilike metar i dvadeset centimetara od poda. Pod je bio prekriven debelim svetlonarandzastim tepihom, a zidovi presvučeni tapetama od prirodne kože. Krevet nije stajao na tepihu nego na svojevrsnoj platformi koja se dizala na pola visine zida. Pristupalo mu se malim ljestvama od navoštene hrastovine, koje su bile pojačane crvenim i belim bakrom. Tako oblikovana niša,pod krevetom, služila je kao budoar. U njoj su se nalazile knjige i udobni naslonjači i fotografija Dalaj-Lame. Colin je još spavao. Chloe se upravo probudila i promatrala ga je. Kosa joj je bila raščupana, pa je ovako izgledala još mlađa. Na krevetu je ostala samo jedna plahta, i to donja, sve ostalo razletelo se po celoj prostoriji koju su odlično zagrevale vatrene štrcaljke. Chloe je sada sedelq, naslonivši bradu na kolena, i trljala je oči, a zatim se protegnula i opet se izvalila nauznak da se jastuk svinuo pod njezinom težinom. Colin je bio ispružen potrbuške, rukama obgrlivši uzglavlje, a slinio je poput odraslog deteta. Chloe je prasnula u smeh i kleknula do njega da ga silovito prodrma. Probudio se, podigao se na ručne zglobove, seo i zagrlio ju je pre nego je rastvorio oči. Chloć mu se prepustila sa stanovitom nasladom, usmeravajući ga prema izabranim mestima. Imala je jantarastu kožu i slasnu poput kolača od badema. Sivi miš sa crnim brkovima uzverao se ljestvama i upozorio da ih Nicolas već očekuje. Prisetili su se da idu na put i hitro iskočili iz kreveta. Miš se okoristio njihovom nepažnjom i dobro je zagrabio u veliku kutiju čokolade s plodovima zapote, koja se nalazila na začelju postelje. Hitro su se umili i doterali, navukli na sebe pristalu odeću i pohitali u kuhinju. Nicolas ih je, naime, pozvao da doručkuju na njegovom posedu. Za njima je išao miš, ali se zaustavio u hodniku. Hteo je videti zašto sunca ne prodiru više u nj tako dobro kao obično, i nakanio ih je izgrditi na pasja kola.
- Onda - pitao je Nicolas - jeste li dobro spavali? Nicolasove su oči bile okružene podočnjacima, a i ten mu je bio manje-više mutan.
- Odlično - odgovorila je Chloe, koja se skljokala na stolicu jer joj je bilo teško stajati.
- A ti? - propitao se Colin, koji se pokliznuo i našao se iznebuha na podu, ne potrudivši se baš nimalo da se za nešto uhvati.
- Otpratio sam Isis kući - rekao je Nicolas - a ona me je ponudila pićem, kao što i pristoji.
- Zar joj roditelji nisu bili kod kuće? - zapitala je Chloe.
- Ne - odvratio je Nicolas. - Bile su onde samo njezine dve sestrične, i sve tri skupa su nepopustljivo zahtevale da ostanem.
- Koliko su godina navršile? - upitao ga je podmuklo Colin.
-Ne znam - kazao je Nicolas. - Ali, onako na dodir, jednoj bih dao šesnaest, a drugoj osamnaest godina.
- Jesi li onde proveo noć? - raspitivao se tvrdoglavo Colin.
- Eh!... - rekao je Nicolas - sve tri su se malo nacvrcale, tako da sam ih onda ... morao staviti u krevet. Isisin je krevet vrlo velik... Bilo je mesta još za jednoga. Nisam vas hteo probuditi pa sam tako s njima prespavao.
- Prespavao? ... - rekla je Chloe. - Mora da je krevet bio vrlo tvrd, jer ti uistinu loše izgledaš ...
Nicolas se nakašljao na pomalo neprirodan način i počeo užurbano da se vrti oko električnih aparata.
- Probajte ovo - predložio im je da promeni temu razgovora.
Bile su to pasirane marelice, izmešane s datuljama i šljivama, u uljastom sirupu koji je odozgo imao prevlaku prženog šećera.
- Hoćeš li moći voziti? - upitao je Colin.
- Pokušaću - odgovorio je Nicolas.
- Dobro je - rekla je Chloe - Posluži se i ti, Nicolas.
- Više volim nešto jače što će me okrepiti - kazao je Nicolas.
Pripremio je za sebe neki strašan napitak, praćen radoznalim Colinovim i Chloeinim očima. Napitak je sadržavao belo vino, veliku kasiku sirceta, pet žutanjaka, dvije ostrige i pet grama sitno iseckanog mesa, te sveže vrhnje i prstovet sodnog hiposulfita. Sve je to sasuo sebi u ždrelo, iz kojega se izvijao šum ciklotrona u punoj brzini.
- Onda? - zapitao je Colin, koji se umalo nije zadavio od smeha, kad je video Nicolasovo kreveljenje.
- U redu stvar... - odgovorio je s mukom Nicolas.
I zaista, tamni kolobari oko njegovih očiju su naglo iščezli kao daje neko preko njih prešao benzinom, a ten mu je vidljivo posvetlio. Frkao je kao konj, stisnuo pesti i zacrvenio se. Chloe ga je pomalo uznemireno promatrala.
- Da ti nije zlo u trbuhu, Nicolas?
- Ni govora!... - zaderao se Nicolas. - Svršeno je. Dovršite sve pripreme za put, pa ćemo odmah zatim krenuti.
XXIV
Velika bela kola krčila su oprezno sebi put kroz utrte koloseke na putu. Colin i Chloe, koji su sedeli na stražnjim sedištima, motrili su okolinu sa izvesnom nevoljkošću. Nebo je bilo posve nisko, nekakve crvene ptice letele su ražom telegrafskih žica, podižući se uvis i spuštajući se ravnomerno s njima, a njihovi kreštavi krikovi odbijahu se od olovaste vodene površine u barama.
- Zašto smo ovuda prošli? - upitala je Chloe Colina.
- To je kraći put - objasnio je Colin. - On je zapravo obavezan. Uobičajen je put sasvim dotrajao. Svi su se hteli voziti samo po njemu, jer je onde neprestance vladalo lepo vreme, tako sada preostaje jedino ovaj put. Ne uznemiravaj se. Nicolas zna voziti.
- Nelagodno mi je zbog ove svetlosti-rekla je Chloe.
Srce joj je ubrzano kucalo, kao daje stegnuto u odviše krutu čahuru. Colin je rukom obujmio Chloe i prstima obuhvatio njezin dražestan vrat, podno kose, kao da hvata kakvo mače.
- Tako, tako - kazala je Chloe, uvlačeći glavu među ramena jer ju je Colin škakljao.
- Dodiruj me, posve samu me je strah ...
- Hoćeš li da namestim žuta stakla? - upitao je Colin.
- Namesti nekoliko boja ...
Colin je pritisnuo na zelenu, plavu, žutu, crvenu dugmad i odgovarajuća su stakla zamenila ona obična na automobilu. Moglo se gotovo pomisliti da sada prolaze kroz samu dugu, a kad god bi projurili kraj telegrafskog stupa, šarolike bi sjene plesale na belom krznu. Chloe se već bolje osećala. S obe strane puta videla se mršava i oniska mahovina, izbledele zelene boje, a tu i tamo kakvo savijeno i ogolelo stablo. Nijedan dašak vetra nije mreškao velike naslage blata koje je šikljalo pod automobilskim kotačima. Nicolas se zaista mučio da sačuva nadzor nad pravcem vožnje i s velikim je naporom zadržavao kola u sredini razrovanoga puta. Okrenuo se načas prema natrag.
- Nemojte se ljutiti - rekao je Chloei - to neće dugo potrajati. Cesta se ubrzo menja.
Chloe je bacila pogled kroza staklo na desnoj strani i odjednom su je prošli srsi. Neka ljuskava zver, na dve noge, promatrala ih je stojeći kraj telegrafskog stuba.
- Pogledaj, Colin ... Šta je to? ...
- Ne znam - odgovorio je. - Ali nema zločesti izgled...
- To je jedan od ljudi koji se brinu za održavanje vodova - dobacio je Nicolas preko ramena. -Odeveni su na taj način da im blato ne prodire do kože ...
- Kako je samo ružan ... bilo je to vrlo ružno - mrmljala je Chloe.
Colin ju je poljubio.
- Ne boj se, draga moja Chloe, bio je to samo čovek ...
Činilo se da se auto odsada kotrlja po tvrđem tlu. Neka mutna svetlost bojadisala je obzorje.
- Gledaj - rekao je Colin. - Evo sunca ...
Nicolas je negirajuci zatresao glavom.
- To su rudnici bakra - protumačio je on. - Upravo sada ćemo proći kroz njih.
Miš koji se nalazio pokraj Nicolasa naćulio je uho.
- Da - pridodao je Nicolas. - Biće vruće.
Cesta je zavijala više puta. Blato se počelo pušiti. Automobil je bio obavijen belim parama s jakim vonjem bakra. Potom se blato sasvim stvrdnulo i, na kraju, izronio je čak i put, ispucan i prašan. Spreda, u daljini, treperio je vazduh kao ponad kakve velike peći.
- Ne sviđa mi se ta cesta - potužila se Chloe. - Ne možemo li se kretati nekom drugom stranom?
- Ne postoji drugi put osim ovog - odvratio je Colin. - Hoćeš li Gouffepvu knjigu? ... Uzeo sam je...
Nisu bili poneli sa sobom drugu prtljagu, računajući na to da će sve što im zatreba kupovati putem.
- Da spustimo stakla u boji? - predložio je opet Colin.
- Da - kazala je Chloe. - Sada je svetlost manje neugodna.
Put je ponovno naglo zaokrenuo i oni se nađoše sred rudnika bakra. S obe su se strane, naime, u spratovima spuštali nekoliko metara naniže. Goleme naslage zelenkastog bakra rasprostirale su u nedogled svoju jalovost. Stotinjak ljudi, odevenih u nepropusne kombinezone, vrzmalo se oko ognjeva. Drugi su slagali uvis, u obliku pravilnih piramida, gorivo koje su bez prestanka dovozili električni vagoni. Pod uticajem visoke topline, bakar se talio i tekao u crvenim potocima kojima je plovila spužvasta drozga skrutnuta kao kamen. Na određenim su ga mestima sakupljali u velike rezervoare iz kojih su ga isisavali strojevi i pretakali u jajolike cevi.
- Kakav strašan posao!... - rekla je Chloe.
- To se prilično dobro plaća- pripomenuo je Nicolas.
Nekoliko je ljudi prekinulo rad, zagledavši se u automobil koji je upravo prolazio. U njihovim se očima primećivala samo ponešto podrugljiva samilost. Behu plećati i snažni, izgledali su kao da im ništa na svetu ne može nauditi.
- Nismo im baš simpatični - kazala je Chloe. - Pođimo smesta odavde.
- Oni rade ... - napomenuo je Colin.
- To nije nikakav razlog - odgovorila je Chloe.
Nicolas je malo povećao brzinu. Kola su jurila po izrovanom putu, usred štropota strojeva i bakra koji se talio.
- Uskoro ćemo stići na staru cestu - kazao je Nicolas.
XXV
- Zašto smo ovuda prošli? - upitala je Chloe Colina.
- To je kraći put - objasnio je Colin. - On je zapravo obavezan. Uobičajen je put sasvim dotrajao. Svi su se hteli voziti samo po njemu, jer je onde neprestance vladalo lepo vreme, tako sada preostaje jedino ovaj put. Ne uznemiravaj se. Nicolas zna voziti.
- Nelagodno mi je zbog ove svetlosti-rekla je Chloe.
Srce joj je ubrzano kucalo, kao daje stegnuto u odviše krutu čahuru. Colin je rukom obujmio Chloe i prstima obuhvatio njezin dražestan vrat, podno kose, kao da hvata kakvo mače.
- Tako, tako - kazala je Chloe, uvlačeći glavu među ramena jer ju je Colin škakljao.
- Dodiruj me, posve samu me je strah ...
- Hoćeš li da namestim žuta stakla? - upitao je Colin.
- Namesti nekoliko boja ...
Colin je pritisnuo na zelenu, plavu, žutu, crvenu dugmad i odgovarajuća su stakla zamenila ona obična na automobilu. Moglo se gotovo pomisliti da sada prolaze kroz samu dugu, a kad god bi projurili kraj telegrafskog stupa, šarolike bi sjene plesale na belom krznu. Chloe se već bolje osećala. S obe strane puta videla se mršava i oniska mahovina, izbledele zelene boje, a tu i tamo kakvo savijeno i ogolelo stablo. Nijedan dašak vetra nije mreškao velike naslage blata koje je šikljalo pod automobilskim kotačima. Nicolas se zaista mučio da sačuva nadzor nad pravcem vožnje i s velikim je naporom zadržavao kola u sredini razrovanoga puta. Okrenuo se načas prema natrag.
- Nemojte se ljutiti - rekao je Chloei - to neće dugo potrajati. Cesta se ubrzo menja.
Chloe je bacila pogled kroza staklo na desnoj strani i odjednom su je prošli srsi. Neka ljuskava zver, na dve noge, promatrala ih je stojeći kraj telegrafskog stuba.
- Pogledaj, Colin ... Šta je to? ...
- Ne znam - odgovorio je. - Ali nema zločesti izgled...
- To je jedan od ljudi koji se brinu za održavanje vodova - dobacio je Nicolas preko ramena. -Odeveni su na taj način da im blato ne prodire do kože ...
- Kako je samo ružan ... bilo je to vrlo ružno - mrmljala je Chloe.
Colin ju je poljubio.
- Ne boj se, draga moja Chloe, bio je to samo čovek ...
Činilo se da se auto odsada kotrlja po tvrđem tlu. Neka mutna svetlost bojadisala je obzorje.
- Gledaj - rekao je Colin. - Evo sunca ...
Nicolas je negirajuci zatresao glavom.
- To su rudnici bakra - protumačio je on. - Upravo sada ćemo proći kroz njih.
Miš koji se nalazio pokraj Nicolasa naćulio je uho.
- Da - pridodao je Nicolas. - Biće vruće.
Cesta je zavijala više puta. Blato se počelo pušiti. Automobil je bio obavijen belim parama s jakim vonjem bakra. Potom se blato sasvim stvrdnulo i, na kraju, izronio je čak i put, ispucan i prašan. Spreda, u daljini, treperio je vazduh kao ponad kakve velike peći.
- Ne sviđa mi se ta cesta - potužila se Chloe. - Ne možemo li se kretati nekom drugom stranom?
- Ne postoji drugi put osim ovog - odvratio je Colin. - Hoćeš li Gouffepvu knjigu? ... Uzeo sam je...
Nisu bili poneli sa sobom drugu prtljagu, računajući na to da će sve što im zatreba kupovati putem.
- Da spustimo stakla u boji? - predložio je opet Colin.
- Da - kazala je Chloe. - Sada je svetlost manje neugodna.
Put je ponovno naglo zaokrenuo i oni se nađoše sred rudnika bakra. S obe su se strane, naime, u spratovima spuštali nekoliko metara naniže. Goleme naslage zelenkastog bakra rasprostirale su u nedogled svoju jalovost. Stotinjak ljudi, odevenih u nepropusne kombinezone, vrzmalo se oko ognjeva. Drugi su slagali uvis, u obliku pravilnih piramida, gorivo koje su bez prestanka dovozili električni vagoni. Pod uticajem visoke topline, bakar se talio i tekao u crvenim potocima kojima je plovila spužvasta drozga skrutnuta kao kamen. Na određenim su ga mestima sakupljali u velike rezervoare iz kojih su ga isisavali strojevi i pretakali u jajolike cevi.
- Kakav strašan posao!... - rekla je Chloe.
- To se prilično dobro plaća- pripomenuo je Nicolas.
Nekoliko je ljudi prekinulo rad, zagledavši se u automobil koji je upravo prolazio. U njihovim se očima primećivala samo ponešto podrugljiva samilost. Behu plećati i snažni, izgledali su kao da im ništa na svetu ne može nauditi.
- Nismo im baš simpatični - kazala je Chloe. - Pođimo smesta odavde.
- Oni rade ... - napomenuo je Colin.
- To nije nikakav razlog - odgovorila je Chloe.
Nicolas je malo povećao brzinu. Kola su jurila po izrovanom putu, usred štropota strojeva i bakra koji se talio.
- Uskoro ćemo stići na staru cestu - kazao je Nicolas.
XXV
- Zašto su tako puni prezira? - upitala je Chloe. - Pa nije baš sjajno raditi...
- Rekli su im da je to dobro - objasnio je Colin. - Uopste se smatra da je dobro raditi. U stvari, niko tako ne misli. Čine to iz navike i zato da o tom ne razmišljaju, upravo tako.
- U svakom slučaju, silno je glupo raditi posao što bi ga mogli obavljati strojevi.
- Valja sagraditi strojeve - rekao je Colin. - A ko će njih napraviti?
- Oh! Da. Očito - nadovezala je Chloe. - Da se snese jaje, potrebna je kokoš, čim se domognemo kokoši, možemo imati gomile jaja. Bolje je dakle početi od kokoši.
- Valjalo bi doznati - kazao je Colin - ko sprečava izgradnju strojeva. Po svoj prilici, nedostaje vreme. Ljudi gube vreme. Ljudi gube vreme na život, pa im stoga za rad ne ostaje više vremena.
- Nije li, bolje reći, baš obrnuto? - upozorila je Chloe.
- Nije - produžio je Colin. - Kad bi imali vremena da sagrade strojeve, nakon toga ne bi više ništa morali raditi. Time želim reći da oni rade za život mesto da rade na izgradnji strojeva koji bi im omogućavali da žive bez rada.
- To je komplikovano- rekla je Chloe. - Nije - odgovorio je Colin. - Naprotiv, to je vrlo jednostavno. Moralo bi to, dakako, nastupiti postepeno. Ali ljudi gube toliko vremena proizvodeći stvari koje se troše ...
- Pa misliš li ti da oni ne bi više voleli da ostanj kod kuće i ljube svoju ženu, odnosno ići na bazen i na zabave?
- Ne bi - kazao je Colin. - Zato što na to uopste ne misle.
- Ali zar je njihova pogreška ako veruju da je dobro raditi?
- Nije - odvratio je Colin. - To nije njihova pogreška. Tako je zato što su im kazali: »Raditi je sveto, raditi je dobro i lepo, rad je pre svega i samo radnici imaju pravo na sve.« Samo što su stvar tako podesili da ih sile da rade sve vreme, pa onda više nemaju kada koristiti se svojim pravima.
- Ali, ne znači li to da su glupi? - kazala je Chloe.
- Da, glupi su - odvratio je Colin. - Upravo se zato slažu s onima koji ih uveravaju da je rad nešto najbolje što postoji. Na taj način izbegavaju razmišljanje, ne streme napredovanju i oslobađanju od rada.
- Razgovarajmo o nečem dugom - predložila je Chloe. - Te su teme užasno zamorne. Reci mi sviđa li ti se moja kosa?
- Već sam ti rekao... Povukao ju je k sebi na kolena. Osećao se iznova do kraja sretan. - Već sam ti kazao da mi se jako sviđaš u celosti i u pojedinostima.
- Ako je tako, utanačuj - rekla je Chloe, prepuštajući se Colinovim zagrljajima, mazno kao belouška.
XXVI
- Oprostite, gospodine - rekao je Nicolas. -Da li gospodin želi da se ovde iskrcamo?
Auto se zaustavio ispred jednog hotela uz rub puta. Tu je put bio dobar, gladak,s obe ju je strane obrubljivalo savršeno valjkasto drveće, sveža trava, bila je osunčana, krave su pasle u poljima, međe su bile crvotočne, a živice u cvetu, na jabukama su rasle jabuke, bilo je i uvelog lišća u malim gomilama, i snega tu i tamo da okolina ne bude jednoličan, te palmi, mimoza i borova sa severa u vrtu hotela, pa i neizostavan riđokosi i čupavi dečak koji je vodio dve ovce i razigranog psa. Na jednoj strani puta je duvalo na drugoj nije. Tek je svako drugo stablo bacalo senj, i samo su se u jednom jarku nalazile žabe.
- Siđimo ovde - rekao je Colin. - Danas i onako više nećemo stići na Jug.
Nicolas je otvorio vrata i stupio na zemlju. Nosio je lepo šofersko odelo od svinjske kože i elegantan kačket koji je dobro pristajao uz odelo. Učinio je dva koraka natrag i pregledao automobil. Colin i Chloe su takođe sišli.
- Naše je vozilo prilično uprljano - napomenuo je Nicolas. - To je zbog onog blata kroz koje smo prošli.
- Nije to ništa - kazala je Chloe - dat ćemo ga oprati u hotelu ...
- Uđi i raspitaj se imaju li slobodnih soba - rekao je Colin - i čime nas mogu nahraniti.
- Vrlo dobro, gospodine - odvratio je Nicolas, salutirajući i terajući Colina u očaj više no ikad pre.
Gurnuo je voskom nalaštenu hrastovu ogradu, ali kad je dotaknuo baršunom presvučenu ručicu, prošla ga je načas jeza. Pre nego se uspeo uz dve stepenice, pod njegovim je koracima zaškripao šljunak. Staklena su vrata popustila pod njegovim pritiskom, i Nicolas je iščeznuo u unutrašnjosti zgrade. Kapci na prozorima behu spušteni i nije se čula nikakva buka. Sunce je krišom prokuvavalo popadale jabuke, a iz njih su pod njegovim delovanjem nicala iznova zelena i sveža stabalca, koja bi u tren oka potpuno osvanula u cvetu i rodila još manjim jabukama. U trečem se naraštaju videla još jedino neka vrsta zelene i ružičaste mahovine, po kojoj su se sićušne jabuke kotrljale kao špekulice. Nekoliko je životinjica zuzuckalo na suncu, predavajući se nejasnim zadacima, a neki od njih sastojali su se u brzom kolovrtu na mestu. Na vetrovitoj strani ceste žitarice su se potajno svijale, lišće je lepršalo uz lagano trljanje. Nekoliko je kukaca s-pokriljem pokušavalo leteti uza struju, stvarajući u sudaru s vetrom šum nalik na zapljuskivanje kotača parnog broda koji šiba prema velikim jezerima. Colin i Chloe, jedno uz drugo, izložili su se sunčanim zrakama ne prozborivši ni reči, a njihova su srca istodobno tukla u ritmu boogiea. Staklena su vrata malo zaškripala. Pojavio se nanovo Nicolas. Kačket mu je bio naheren, a odelo neuredno.
- Izbacili su te van? - upitao je Colin. - Nisu, gospodine - odvratio je Nicolas. -Mogu primiti gospodina i gospođu i pobrinuti se za kola.
- Šta ti se dogodilo? - zapitala je Chloe.
- Eh!... - rekao je Nicolas. - Vlasnik nije tu ... Primila me je njegova kćerka ...
- Popravi odelo - kazao je Colin. - Nisi propisan.
- Molim da me gospodin ispriča - rekao je Nicolas. - Ali smatrao sam da dve sobe zavređuju žrtvu...
- Presvuci se u civil - zapovedio je Colin. - I počni opet normalno govoriti. Napinješ mi živce na zupčasti valjak!...
Chloć je zastala da se poigra malom hrpom snega. Meke i sveže pahuljice ostajale su bele i nisu se topile.
- Pogledaj kako je lep - rekla je Colinu. Pod snegom su rasli jaglaci, modri različci i divlji makovi.
- Da - rekao je Colin. - Ali činiš krivo što ga dotičeš. Biće ti hladno.
- Oh! Neće - kazala je Chloe i na to je počela kašljati, kao kad se para svileno tkanje.
- Mila moja Chloe - tepao joj je Colin, obujmivši je rukama. - Nemoj tako kašljati, nanosiš mi bol!
Ispustila je sneg koji je padao polagano kao daje paperje i počeo se iznova svetlucati na suncu.
- Ne sviđa mi se taj sneg - promrmljao je Nicolas. Odmah se sabrao. - Molim gospodina da me ispriča zbog te slobodne napomene.
Colin je skinuo cipelu i i bacio je iznebuha Nicolasu u lice, a on se baš u taj tren sagnuo da noktima izgrebe malu mrlju na svojim hlačama i uspravio se tek začuvši zveket razbijena stakla.
- Uh! Gospodine ... - rekao je Nicolas prekorno. - Pa to je prozor gospodinove sobe!...
- Neka je, to bolje! - odgovorio je Colin. -Imat ćemo svžega vazduha ... A potom, to će te naučiti da ne govoriš kao idiot...
Uputio se, uz Chloeinu pomoć, na jednoj nozi prema vratima hotela. Razbijeno okno počelo je ponovno rasti. Na rubovima prozorskog okvira stvarala se tanka opna opalna sjaja, prelevajući se dugim bljeskovima neodređenih i promenljivih boja.
- Rekli su im da je to dobro - objasnio je Colin. - Uopste se smatra da je dobro raditi. U stvari, niko tako ne misli. Čine to iz navike i zato da o tom ne razmišljaju, upravo tako.
- U svakom slučaju, silno je glupo raditi posao što bi ga mogli obavljati strojevi.
- Valja sagraditi strojeve - rekao je Colin. - A ko će njih napraviti?
- Oh! Da. Očito - nadovezala je Chloe. - Da se snese jaje, potrebna je kokoš, čim se domognemo kokoši, možemo imati gomile jaja. Bolje je dakle početi od kokoši.
- Valjalo bi doznati - kazao je Colin - ko sprečava izgradnju strojeva. Po svoj prilici, nedostaje vreme. Ljudi gube vreme. Ljudi gube vreme na život, pa im stoga za rad ne ostaje više vremena.
- Nije li, bolje reći, baš obrnuto? - upozorila je Chloe.
- Nije - produžio je Colin. - Kad bi imali vremena da sagrade strojeve, nakon toga ne bi više ništa morali raditi. Time želim reći da oni rade za život mesto da rade na izgradnji strojeva koji bi im omogućavali da žive bez rada.
- To je komplikovano- rekla je Chloe. - Nije - odgovorio je Colin. - Naprotiv, to je vrlo jednostavno. Moralo bi to, dakako, nastupiti postepeno. Ali ljudi gube toliko vremena proizvodeći stvari koje se troše ...
- Pa misliš li ti da oni ne bi više voleli da ostanj kod kuće i ljube svoju ženu, odnosno ići na bazen i na zabave?
- Ne bi - kazao je Colin. - Zato što na to uopste ne misle.
- Ali zar je njihova pogreška ako veruju da je dobro raditi?
- Nije - odvratio je Colin. - To nije njihova pogreška. Tako je zato što su im kazali: »Raditi je sveto, raditi je dobro i lepo, rad je pre svega i samo radnici imaju pravo na sve.« Samo što su stvar tako podesili da ih sile da rade sve vreme, pa onda više nemaju kada koristiti se svojim pravima.
- Ali, ne znači li to da su glupi? - kazala je Chloe.
- Da, glupi su - odvratio je Colin. - Upravo se zato slažu s onima koji ih uveravaju da je rad nešto najbolje što postoji. Na taj način izbegavaju razmišljanje, ne streme napredovanju i oslobađanju od rada.
- Razgovarajmo o nečem dugom - predložila je Chloe. - Te su teme užasno zamorne. Reci mi sviđa li ti se moja kosa?
- Već sam ti rekao... Povukao ju je k sebi na kolena. Osećao se iznova do kraja sretan. - Već sam ti kazao da mi se jako sviđaš u celosti i u pojedinostima.
- Ako je tako, utanačuj - rekla je Chloe, prepuštajući se Colinovim zagrljajima, mazno kao belouška.
XXVI
- Oprostite, gospodine - rekao je Nicolas. -Da li gospodin želi da se ovde iskrcamo?
Auto se zaustavio ispred jednog hotela uz rub puta. Tu je put bio dobar, gladak,s obe ju je strane obrubljivalo savršeno valjkasto drveće, sveža trava, bila je osunčana, krave su pasle u poljima, međe su bile crvotočne, a živice u cvetu, na jabukama su rasle jabuke, bilo je i uvelog lišća u malim gomilama, i snega tu i tamo da okolina ne bude jednoličan, te palmi, mimoza i borova sa severa u vrtu hotela, pa i neizostavan riđokosi i čupavi dečak koji je vodio dve ovce i razigranog psa. Na jednoj strani puta je duvalo na drugoj nije. Tek je svako drugo stablo bacalo senj, i samo su se u jednom jarku nalazile žabe.
- Siđimo ovde - rekao je Colin. - Danas i onako više nećemo stići na Jug.
Nicolas je otvorio vrata i stupio na zemlju. Nosio je lepo šofersko odelo od svinjske kože i elegantan kačket koji je dobro pristajao uz odelo. Učinio je dva koraka natrag i pregledao automobil. Colin i Chloe su takođe sišli.
- Naše je vozilo prilično uprljano - napomenuo je Nicolas. - To je zbog onog blata kroz koje smo prošli.
- Nije to ništa - kazala je Chloe - dat ćemo ga oprati u hotelu ...
- Uđi i raspitaj se imaju li slobodnih soba - rekao je Colin - i čime nas mogu nahraniti.
- Vrlo dobro, gospodine - odvratio je Nicolas, salutirajući i terajući Colina u očaj više no ikad pre.
Gurnuo je voskom nalaštenu hrastovu ogradu, ali kad je dotaknuo baršunom presvučenu ručicu, prošla ga je načas jeza. Pre nego se uspeo uz dve stepenice, pod njegovim je koracima zaškripao šljunak. Staklena su vrata popustila pod njegovim pritiskom, i Nicolas je iščeznuo u unutrašnjosti zgrade. Kapci na prozorima behu spušteni i nije se čula nikakva buka. Sunce je krišom prokuvavalo popadale jabuke, a iz njih su pod njegovim delovanjem nicala iznova zelena i sveža stabalca, koja bi u tren oka potpuno osvanula u cvetu i rodila još manjim jabukama. U trečem se naraštaju videla još jedino neka vrsta zelene i ružičaste mahovine, po kojoj su se sićušne jabuke kotrljale kao špekulice. Nekoliko je životinjica zuzuckalo na suncu, predavajući se nejasnim zadacima, a neki od njih sastojali su se u brzom kolovrtu na mestu. Na vetrovitoj strani ceste žitarice su se potajno svijale, lišće je lepršalo uz lagano trljanje. Nekoliko je kukaca s-pokriljem pokušavalo leteti uza struju, stvarajući u sudaru s vetrom šum nalik na zapljuskivanje kotača parnog broda koji šiba prema velikim jezerima. Colin i Chloe, jedno uz drugo, izložili su se sunčanim zrakama ne prozborivši ni reči, a njihova su srca istodobno tukla u ritmu boogiea. Staklena su vrata malo zaškripala. Pojavio se nanovo Nicolas. Kačket mu je bio naheren, a odelo neuredno.
- Izbacili su te van? - upitao je Colin. - Nisu, gospodine - odvratio je Nicolas. -Mogu primiti gospodina i gospođu i pobrinuti se za kola.
- Šta ti se dogodilo? - zapitala je Chloe.
- Eh!... - rekao je Nicolas. - Vlasnik nije tu ... Primila me je njegova kćerka ...
- Popravi odelo - kazao je Colin. - Nisi propisan.
- Molim da me gospodin ispriča - rekao je Nicolas. - Ali smatrao sam da dve sobe zavređuju žrtvu...
- Presvuci se u civil - zapovedio je Colin. - I počni opet normalno govoriti. Napinješ mi živce na zupčasti valjak!...
Chloć je zastala da se poigra malom hrpom snega. Meke i sveže pahuljice ostajale su bele i nisu se topile.
- Pogledaj kako je lep - rekla je Colinu. Pod snegom su rasli jaglaci, modri različci i divlji makovi.
- Da - rekao je Colin. - Ali činiš krivo što ga dotičeš. Biće ti hladno.
- Oh! Neće - kazala je Chloe i na to je počela kašljati, kao kad se para svileno tkanje.
- Mila moja Chloe - tepao joj je Colin, obujmivši je rukama. - Nemoj tako kašljati, nanosiš mi bol!
Ispustila je sneg koji je padao polagano kao daje paperje i počeo se iznova svetlucati na suncu.
- Ne sviđa mi se taj sneg - promrmljao je Nicolas. Odmah se sabrao. - Molim gospodina da me ispriča zbog te slobodne napomene.
Colin je skinuo cipelu i i bacio je iznebuha Nicolasu u lice, a on se baš u taj tren sagnuo da noktima izgrebe malu mrlju na svojim hlačama i uspravio se tek začuvši zveket razbijena stakla.
- Uh! Gospodine ... - rekao je Nicolas prekorno. - Pa to je prozor gospodinove sobe!...
- Neka je, to bolje! - odgovorio je Colin. -Imat ćemo svžega vazduha ... A potom, to će te naučiti da ne govoriš kao idiot...
Uputio se, uz Chloeinu pomoć, na jednoj nozi prema vratima hotela. Razbijeno okno počelo je ponovno rasti. Na rubovima prozorskog okvira stvarala se tanka opna opalna sjaja, prelevajući se dugim bljeskovima neodređenih i promenljivih boja.
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар