GLAVA DRUGA
Gore na malim vanjskim stepenicama zgrade stajao je gostioničar, koji ga je tu čekao da bi mu poželeo dobrodošlicu, i sa svetiljkom u uzdignutoj ruci osvetljavao mu prilaz. Sećajući se delomično kočijaša, K. zastade: odnekud je dopirao kašalj, to je bio on. Dobro, uskoro će ga već opet videti. Tek kad je bio gore kod gostioničara, koji ga ponizno pozdravi, primeti s obe strane vrata po jednog čoveka. On uze gostioničaru svetiljku iz ruke i osvetli tu dvojicu: to su bili isti ljudi koje je već sreo i koji su bili oslovljeni imenima Artur i Jeremias. Oni ga pozdraviše vojnički. Prisećajući se vremena kad je služio vojsku, tog sretnog vremena, on se nasmeja. »KO ste vi?« upita i zagleda se u jednog i drugog. »Vaši pomoćnici«, odgovoriše oni. »To su vaši pomoćnici«, potvrdi tiho gostioničar. »Kako?« upita K. »Vi ste moji stari pomoćnici koje sam ja pozvao i koje čekam?« Oni to potvrdiše kimanjem glave. »Onda dobro«, reče K. posle kraće cutnje, »dobro je što ste došli. Uostalom«, nastavi on posle još jedne kratke cutnje, »puno ste zakasnili, vrlo ste nemarni.« »Bio je dug put«, reče jedan. »Put je dug«, ponovi K. »ali ja sam vas sreo kad ste dolazili iz dvorca.« »Da«, odgovoriše oni bez nekog detaljnijeg objašnjenja. »Gde su vam aparati?« upita K. »Mi ih nemamo«, oagovoriše oni. »Aparati koje sam vam poverio na čuvanje?«, pitao je K. »Mi ih nemamo«, ponoviše oni. »A1 ste mi vi neki ljudi!« reče K. »Razumete li se vi što u premeravanje zemlje?« »Ne«, glasio je odgovor. »Ali ako ste vi moji stari pomoćnici, onda se morate razumeti.« Oni su cutali. »Hajde, dođite«, reče K. i ugura ih ispred sebe u kuću.
Onda su u gostionici sedeli u troje za jednim stolićem, uz pivo, prilično cutljivi, K. u sredini, desno i levo pomoćnici. Inače su samo još za jednim stolom sedeli seljaci, kao i sinoć. »Teško je s vama«, reče K. i opet, kao već često dotle, usporedi njihova lica: »Kako ću vas razlikovati? Vi se razlikujete samo po imenima, inače ste jedan drugome slični kao«, zamuca, a onda nehotice nastavi, »da, inače ste slični jedan drugome kao zmije.« Oni su se smeškali. »Obično nas ne mešaju«, rekoše kao da se pravdaju. »Verujem«, reče K. »U to sam se i sam uverio. Ali ja vidim samo svojim očima, a njima vas ne mogu razlikovati. Zbog toga ću s vama postupati kao da ste jedan čovek, obojicu ću zvati imenom Artur, kao što se jedan od vas zove. Ti valjda?« »Ne«, reče ovaj, »ja se zovem Jeremias.« »To je svejedno«, reče K. »Imenom Artur zvaću obojicu. Pošaljem li nekamo Artura, ići ćete obojica; dam li nešto Arturu da napravi, radićete obojica. Za mene je veliki nedostatak što vas ne mogu upotrebiti za odvojene radove, ali i prednost, jer za sve što vam stavim u zadatak odgovarate zajedno i složno. Kako ćete vi podeliti posao među sobom, meni je svejedno, samo se ne smete jedan na drugog izgovarati, jer za mene ste jedan čovek.« Oni su razmišljali, a onda rekoše: »To će nam biti vrlo nezgodno.« »Kako da ne«, reče K., »naravno da će biti nezgodno, ali tako ostaje.« Već od nekog vremena K. je primetio jednog seljaka kako se šulja oko stola. Seljak se na kraju odluči, priđe jednom pomoćniku i htede mu nešto šapnuti. »Oprostite!«, uzviknu K., tresnu rukom o stol i ustade. »To su moji pomoćnici i mi sada imamo poslovni razgovor. Niko nam nema pravo smetati.« »O, molim, molim«, reče seljak sa strahom i, idući natraške, vrati se svom društvu. »To pre svega morate imati na umu«, reče K. pošto je opet seo, »bez moje dozvole ne smete ni s kim razgovarati. Ja sam ovde tuđinac, a i vi, ako ste moji stari pomoćnici, onda ste i vi to isto. Zbog toga se nas tri tuđinca moramo držati zajedno. Dajte mi zato ruke.« Oni ih brže-bolje ispružiše. »Ostavite svoje ručerde«, reče K., »ali moja naredba vredi. Idem sada spavati, a i vama to savetujem. Danas smo propustili jedan radni dan, ali sutra posao počinje vrlo rano. Morate naći jedne saonice za vožnju u dvorac i s njima čekati spremni, ovde ispred kuće, u šest sati.« »Dobro«, reče jedan. Ali drugi doda: »Kažeš dobro, a znaš da nije moguće.« »Mir!«, reče K. »Da se niste, valjda, već počeli međusobno razlikovati«. Ali sada i onaj prvi reče: »Ima pravo, nije moguće, bez dozvole nijedan tuđinac ne sme u dvorac.« »Od koga treba tražiti dozvolu?« »Ne znam, valjda od upravitelja dvorca.« »Onda ćemo je zatražiti telefonski, odmah telefonirajte upravitelju, obojica!« Oni potrčaše aparatu, dobiše vezu — kako su se gurali! U takvim stvarima bili su preterano poslušni — i upitaše može li K. s njima doći sutra u dvorac. Odgovor »Ne!« dopre čak do stola za kojim je K. sedeo. Istina, odgovor je bio još potpuniji i glasio je: »Ni sutra, ni bilo koji drugi dan.« »Sam ću telefonirati«, reče K. i ustade. Dok se dotle na njega i njegove pomoćnike malo obraćala pažnja — osim slučaja s onim seljakom — njegova poslednja primedba izazva opstu radoznalost. Kad se K. podiže, podigoše se i svi drugi, i, premda je gostioničar pokušavao zadržati seljake, oni se približiše telefonskom aparatu, gurajući se u polukrug oko K. Kod njih je prevladavalo mišljenje da K. neće dobiti odgovor. On ih je morao moliti da budu mirni i uveriti da mu ne treba njihovo mišljenje.
Iz slušalice je dopiralo zujanje kakvo K. još nije čuo pri telefoniranju. Izgledalo je kao kad se brujanje bezbrojnih dečjih glasova — ali ni to opet nije bilo brujanje, nego pesma dalekih, beskrajno dalekih glasova — kao kad se to brujanje na neki gotovo nemoguć način slije u jedan jedini visok, ali snažan glas koji udara na uvo, kao da traži da prodre dublje, a ne samo do bednog sluha. K. nije telefonirao, nego je osluškivao oslonjen levom rukom o naslon telefona, i tako slušao.
Nije znao koliko dugo; uostalom sve dotle dok ga gostioničar ne povuče za kaput — jedan momak je došao s porukom za njega. »Beži«, dreknu K., ne mogavši se obuzdati. Možda se to čulo i kroz telefon, jer baš tada se neko javi. Razvi se ovakav razgovor: »Ovde Oswald. KO je onde?«, ču se jedan strog, ohol glas, s malom govornom manom, kao što se K. učini, a koju je glas nastojao nadoknaditi povećanom strogošću. K. se ustručavao reći Ko je, jer ga je telefon činio bespomoćnim; onaj onde mogao ga je zasuti grdnjom, spustiti slušalicu i na taj mu način zatvoriti jedan put koji možda nije bio nevažan. Ali njegovo oklevanje izazvalo je nestrpljenje onog drugog. »Ko je onde?«, ponovi on i dodade: »Bilo bi mi vrlo milo kad se odatle ne bi toliko telefoniralo; malopre je neko telefonirao«. K. se ne odluči odgovoriti na tu primedbu, nego reče, stvorivši iznenadnu odluku: »Ovde je pomoćnik gospodina geometra.« »Koji pomoćnik? Kojega gospodina? Kakav geometar?« K. se priseti jučerašnjeg telefonskog razgovora. »Pitajte Fritza«, reče on kratko. To je pomoglo, na njegovo čuđenje. Ali još više nego što je pomoglo, njega začudi usklađenost službe onde. Odgovor je glasio: »Znam sad. Večiti geometar! Da, da, pa dalje. Koji pomoćnik?« »Josef«, reče K. Malo mu je smetalo mrmljanje seljaka iza njegovih leđa; očigledno, oni se nisu slagali s tim što se on lažno predstavio. Međutim K. nije imao vremena baviti se njima jer je bio potpuno zauzet razgovorom. »Josef?« ču se pitanje. »Pomoćnici se zovu...« — nastade mala pauza; očigledno, onaj onde tražio je imena od nekog drugog — »Artur i Jeremias.« »To su novi pomoćnici«, reče K. »Ne, to su stari.« »To su novi, a ja sam stari koji je danas došao gospodinu geometru.« »Ne«, odjeknulo je u aparatu. »KO sam onda ja?« upita K., mirno kao i dosad. Posle izvesne cutnje reče taj isti glas, s istom govornom manom, pa ipak kao da je kakav drugi, dublji i više poštovanja dostojan glas: »Ti si stari pomoćnik.«
K. je osluškivao zvuk glasa i pritom gotovo preču pitanje: »Sta si hteo?« On bi najradije već spustio slušalicu. Od ovog razgovora ništa više nije očekivao. Ali sticajem okolnosti on još upita: »Kad moj šef može doći u dvorac?« »Nikad!«, glasio je odgovor. »Dobro«, reče K. i spusti slušalicu.
Seljaci koji su stajali iza njega već su se sasvim primakli. Pomoćnici, gledajući ga ispod oka, bili su zauzeti teranjem seljaka od njega. Međutim, izgledalo je da je sve to samo komedija, a i seljaci, zadovoljni razgovorom, polako popustiše. Tada, otraga, jedan čovek, hodajući brzo, razdvoji njihovu grupu, pokloni se pred K. i preda mu jedno pismo. K. zadrža pismo u ruci i gledaše u donositelja, koji mu se na trenutak učini važniji. Između njega i pomoćnika postojala je velika sličnost: i ovaj je bio vitak kao i oni, isto onako oskudno odeven, gibak i okretan kao i oni, pa ipak sasvim drukčiji. Kad bi K. imao njega za pomoćnika! On ga je malo podsećao na ženu s dojenčetom koju je video kod štavioca koža. Bio je odjeven u belo, istina, njegovo odelo nije bilo od svile, nego zimsko kao sva druga, ali je imalo finoću i svečan izgled odela od svile. Lice mu je bilo svetlo i vedro, oči vrlo krupne, a njegov osmeh je imao nešto neverovatno ohrabrujuće; on pređe rukom preko lica kao daje hteo rasterati taj osmeh, ali u tome ne uspe. »Ko si ti?«, upita K. »Zovem se Barnabas«, reče on. »Ja sam momak.« Dok je govorio, njegova usta otvarala su se i zatvarala muški, pa ipak blago. »Sviđa li ti se ovde?«, upita K. i pokaza na seljake čiju je radoznalost još pobuđivao i koji su sa svojim potpuno izmučenim licima — lubanja kao da im je odozgo udarcem spljoštena i kao da su crte lica nastale pri tom udarcu — sa svojim pohlepnim usnama i otvorenim ustima, gledali, ali opet i nisu gledali, jer neki put njihov pogled je lutao uokolo i zaustavio bi se na nekom nezanimljivom predmetu. K. zatim pokaza i na pomoćnike koji su se držali zagrljeni, obraz uz obraz, i smeškali se, nije bilo jasno iz poniznosti ili podsmeha. Sve mu to pokaza, kao da mu predstavlja svoju pratnju koju su mu izuzetne prilike nametnule, i očekivaše — u tome je ležala poverljivost do koje mu je bilo stalo — da Barnabas stalno uviđa razliku između njega i njih. Ali Barnabas ne odgovori na pitanje — istina iz bezazlenosti, što se moglo videti — nego kao dobro odgojeni poslužitelj shvati to kao uobičajenu reč gospodara, samo što u smislu pitanja baci pogled uokolo, pozdravi znakom ruke poznanike među seljacima i izmeni nekoliko reči s pomoćnicima, sve to slobodno i prirodno, ne mešajući se s njima. K. se — odbijen, ali ne i postiđen — vrati pismu koje je držao u ruci i otvori ga. Ono je glasilo: »Vrlo poštovani gospodine! Vi ste, kao što znate, primljeni u grofovsku službu. Vaš prvi pretpostavljeni je opstinski načelnik u selu koji će vam iscrpnije reći uslove vašega rada i nagrade, i kojem ćete vi polagati račune o svome radu. Ipak, ja vas neću gubiti iz vida. Barnabas, donositelj ovog pisma, raspitivaće se kod vas s vremena na vreme da bi doznao vaše želje, i meni će ih saopstavati. Vi ćete me uvek naći spremnog da vam budem na usluzi, ako je to moguće. Meni je stalo do toga da imam zadovoljne radnike.« Potpis nije bio čitak, ali je uz potpis stajalo: »Upravitelj ureda X«. »Pričekaj!«, reče K. Barnabasu, koji se pokloni, a zatim zovnu gostioničarku da mu pokaže jednu sobu, jer želi neko vreme biti sam s pismom. Istovremeno se priseti da je Barnabas, uza svu naklonost koju on ima prema njemu, ipak samo momak, i on mu naruči pivo. Obrati pažnju kako će Barnabas to primiti; ovaj to primi sa zadovoljstvom i odmah popi pivo. Onda K. ode s gostioničarem. U kućici mu nisu mogli staviti na raspolaganje ništa drugo osim male sobe na tavanu, a i tu je bilo teškoća jer je trebalo smeestiti na neko drugo mesto dve sluškinje koje su tu dotle spavale. Istina, trebalo je samo udaljiti sluškinje, inače, soba je ostala nepromenjena, bez pokrivača na jednom krevetu, samo dva jastuka i jedna konjska deka, i to sve onako kako je ostalo od prošle noći. Na zidu nekoliko svetih slika i fotografija vojnika. Nije čak bilo ni provetreno, očigledno se nije ni očekivalo da novi gost tu ostane dugo, i ništa nije učinjeno da bi on ostao. Međutim, K. je pristajao na sve; on se zamota u deku, i pri sveći poče čitati pismo.
Pismo nije bilo ujednačeno, imalo je mesta u kojima se s njim razgovaralo kao s ravnopravnim, kao s nekim čija se volja poštuje. Takav je bio naslov, takvo ono mesto koje se odnosilo na njegove želje. Ali bilo je opet mesta u kojima se otvoreno ili prikriveno postupalo prema njemu kao prema kakvom radniku koji je s mesta onog upravitelja jedva primetan i upravitelj se mora naprezati da ga »ne gubi iz vida«; njegov pretpostavljeni nije niko viši nego seoski načelnik, kojem on mora čak i račune o sebi polagati, a njemu je ravan valjda samo seoski policajac. To su nesumnjivo bile proturečnosti, i one su tako očite da su morale biti namerne. Jer za njega je bilo gotovo nemoguće da prema jednoj takvoj ustanovi gaji suludu pomisao da je tu možda delovala i neodlučnost. Šta više, on je u tome video da mu je otvoreno pružen izbor i ostavljeno na volju šta da učini s uputama u pismu: želi li biti seoski radnik s, istina, označenom, ali samo prividnom vezom s dvorcem, ili samo prividno seoski radnik koji u stvarnosti sav svoj radni odnos zasniva na izveštajima koje prenosi Barnabas. K. nije oklevao s izborom, ne bi oklevao ni da nije imao dosadašnja iskustva. Samo kao seoski radnik, po mogućnosti što dalje od gospode iz dvorca, on je bio u stanju postići nešto u dvorcu. Ovi ljudi u selu, koji su još tako nepoverljivi prema njemu, progovoriće opet kad on postane ako ne baš njihov prijatelj, a ono barem njihov sugrađanin, i kad se jednom ne bude razlikovao od Gerstackera ili Lasemanna—a to se treba dogoditi brzo, jer o tome sve zavisi — onda će mu se svakako najednom otvoriti svi putevi koji bi mu, da je upućen samo na onu gospodu gore i njihovu milost, ostali ne samo zauvek zatvoreni, nego i nevidljivi. Istina, postojala je jedna opasnost, i ona je u pismu bila dovoljno naglašena, čak s izvesnim veseljem prikazana kao neizbežna. To je bio položaj radnika. Služba, pretpostavljeni rad, odredbe o nadnicama, radnici, o tome je vrvelo u pismu, i čak kad je rečeno ono drugo, o osobi, rečeno je s toga stajališta. Ako je K. želeo biti radnik, on je to mogao, ali sa svom strahovitom ozbiljnošću i bez ikakvih drugih izgleda. K. je znao da se ne preti otvorenom prisilom, nje se nije ni bojao, najmanje ovde, ali sila obeshrabrujućih okolnosti, navikavanje na razočaranja, delovanje neprimetnih uticaja svakog trenutka — toga se nesumnjivo bojao, pa ipak, morao je s tom opasnošću prihvatiti se borbe. U pismu takođe nije prešućeno da ako treba doći do borbe, K. mora imati smelosti da je počne; to je rečeno s finoćom i samo nemirna savest—nemirna, ne nečista—mogla je to primetiti. To su bile one tri reči »kao što znate, u vezi s njegovim prijemom u službu«. K. se prijavio i otada je znao, kao što je u pismu bilo naglašeno, da je primljen.
On skide sliku sa zida i obesi pismo o ekser. U ovoj sobi će stanovati, tu može da visi pismo.
Onda siđe u gostionicu. Barnabas je sedeo s pomoćnicima za jednim stolićem. »Ah, tu si«, reče K. bez nekog povoda, nego samo zato što mu je bilo drago videti Barnabasa. Ovaj odmah skoči. Čim je K. ušao, podigoše se i seljaci da bi mu se približili, jer im je već ušlo u običaj da ga prate. »Ali šta hoćete stalno od mene?«, uzviknu K. Oni se ne uvrediše, okrenuše se i polako se vratiše svojim mestima. Odlazeći, jedan, s neodređenim osmehom koji neki drugi prihvatiše, olako reče, kao da objašnjava: »Čuje se uvek nešto novo«, i on obliznu usnu, kao da je »novo« neko jelo. K. ne reče ništa u znak pomirenja s njima — bilo je dobro da ga se malo boje. Međutim, tek što je seo za Barnabasov sto, oseti iza leđa nekog seljaka; došao je, kaže, uzeti soljenku, ali K. tresnu ljutito nogom i seljak umakne bez soljenke. Zaista je bilo lako ovladati njime; trebalo je samo nahuškati seljake na njega. Njihovo uporno sudelovanje činilo mu se gore nego zatvorenost drugih, a uostalom, i to je bila zatvorenost, jer kad bi K. seo za njihov sto, oni sigurno ne bi ostali da sjede. Samo ga je Barnabasova prisutnost zadržavala da ne diže galamu. Ipak se, i dalje preteći, okrene prema njima; i oni su se bili okrenuli prema njemu. Ali kad ih vide kako sede svaki na svome mestu, razgovarajući međusobno, bez neke vidljive međusobne veze, povezani jedni s drugima samo time što u njega zure, njemu se učini kao da ih uopste zlonamernost ne navodi da ga proganjaju. Možda bi zaista hteli nešto od njega, ali nisu u stanju to reći, a ako nije to, onda je možda samo detinjarija—detinjarija koja se ovde izgleda udomaćila. Zar nije detinjast i gostioničar koji stoji kao ukopan, držeći obema rukama čašu piva koju treba donti nekom gostu, gleda K. i ne čuje dozivanje gostioničarke, koja je promolila glavu kroz kuhinjski prozorčić?
Nešto malo smireniji, K. se obrati Barnabasu. Pomoćnike bi rado isključio, ali nije mogao pronaći povod. Uostalom, oni su mirno gledali svoje pivo. »Pročitao sam pismo«, reče K. »Znaš li ti sadržaj?« »Ne«, odgovori mu Barnabas, ali izgledalo je da njegov pogled kaže više nego njegove reči. Možda se K. varao ovde u oceni dobra, kao što se kod seljaka varao u oceni zla, ali i dalje se osećao ugodno u Barnabasovoj prisutnosti. »U pismu se govori i 0 tebi. To jest, ti moraš povremeno prenositi vesti između mene 1 upravitelja, pa sam zato mislio da ti je poznat sadržaj.« »Ja sam«, reče Barnabas, »samo dobio nalog da pismo predam, da čekam dok bude pročitano i da prenesem tvoj odgovor, bilo usmeni ili pismeni, ako se tebi učini da je to potrebno.« »Dobro«, reče K., »nije potrebno ništa pismeno, ali isporuči gospodinu upravitelju — kako se on zove? Nisam mogao pročitati potpis.« »Klamm«, reče Barnabas. »Isporuči, dakle, gospodinu Klamrnu moju zahvalnost za prijem u službu i za njegovu iznimnu ljubaznost koju ja, kao neko ko se ovde još nije imao priliku pokazati, znam ceniti. Ja ću se potpuno ravnati prema njegovim smernicama.Posebne želje danas nemam.« Barnabas, koji je pažljivo slušao, zamoli K. za dozvolu da ponovi njegov nalog. K. pristade, i on ponovi sve doslovno. Onda ustade kako bi se oprostio.
. Celo vreme K. je promatrao njegovo lice i učini to sad poslednji put. Barnabas je bio gotovo isto toliko visok kao i K., pa ipak je izgledalo kao da se njegov pogled spušta na K., ali to se događalo gotovo ponizno, jer je bilo nemoguće da taj čovek hoće nekog da postidi. Istina, on je bio samo momak, prenositelj poruka, nije čak znao ni sadržaj pisma koje je morao isporučiti, ali sam njegov pogled, njegov osmeh, njegov hod, izgledali su već kao neka poruka, iako on ni o njoj ništa nije znao. I K. mu pruži ruku, što njega očigledno iznenadi, jer se hteo samo pokloniti.
Čim je Barnabas otišao — pre nego što će se otvoriti vrata, on se još malo osloni ramenom o njih i preleti sobu jednim pogledom koji nikome nije bio namenjen — K. reče pomoćnicima: »Doneću iz sobe svoje crteže, a onda ćemo razgovarati o sledećem poslu.« Oni htedoše poći. K. je morao još odlučnije ponoviti svoju naredbu. Barnabas više nije bio u hodniku. Ali ipak, tek što je izišao. Međutim, ni pred kućom — padao je novi sneg—K. ga ne vide. On viknu: »Barnabase!« Nema odgovora. Da nije još u kući? Izgledalo je da je to jedina mogućnost koja još ostaje. Pa ipak, K. je vikao njegovo ime iz sve snage. Ime je odjekivalo kroz noć. Iz daljine dođe jedva čujan odgovor; znači Barnabas je već odmakao toliko daleko. K. ga ponovno zovnu i istovremeno mu pođe u susret; kad su se sreli, gostionica se više nije videla. »Barnabase«, reče K., ne mogavši svladati izvesno podrhtavanje glasa, »hteo sam ti još nešto reći. Primećujem i to da je ipak vrlo loše uređeno to što sam ja, ako mi nešto zatreba, upućen samo na tvoj slučajni dolazak iz dvorca. Da te sad slučajno nisam stigao — a ti letiš, ja sam mislio da si još u kući — ko zna koliko bih morao čekati dok se ti ponovno ne pojaviš.« »Ali ti možeš moliti upravitelja da dolazim uvek u vreme koje ti odrediš.« »Ni to nije dovoljno«, reče K., »možda ja neću imati ništa reći celu jednu godinu, a da četvrt sata posle tvog odlaska iskrsne nešto neodgodivo.« »Treba li onda reći upravitelju da se između njega i tebe uspostavi neka druga veza, a ne preko mene?« »Ne, ne«, reče K. »Ja sam tu stvar spomenuo samo usput, ovaj put ipak sam te sretno stigao.« Barnabas reče: »Hoćemo li se vratiti u gostionicu da bi mi mogao dati novi nalog?« On već učini jedan korak u pravcu gostionice. »Nije potrebno, Barnabase«, reče K., »ja ću te pratiti jedan delić puta.« »Zašto nećeš u gostionicu?« upita Barnabas. »Smetaju mi ljudi onde«, reče K. »I sam si video kako su seljaci nametljivi.« »Mogli bismo otići u tvoju sobu«, reče Barnabas. »To je soba za sluškinje, prljava i pljesniva; da ne bih morao onde biti, hteo sam otići malo s tobom. Ti samo moraš dopustiti«, dodade K., da bi sasvim svladao njegovo oklevanje, »da se dobro uhvatim za tebe, jer ti ideš sigurnije.« IK. se obesi o njegovu ruku. Bilo je sasvim mračno, K. uopste nije mogao videti njegovo lice, jedva je nazirao njegovo telo, a još malopre mu je pokušavao napipati ruku.
Barnabas je popustio, udaljavali su se od gostionice. Istina, K. je osećao da uprkos najvećem naprezanju ne može držati korak s Barnabasom, da otežava njegovo slobodno kretanje i da u sličnim okolnostima zbog ovakve sitnice može sve propasti, posebno u sporednim ulicama, kao u onoj u kojoj je K. pre podne upao u sneg, te da se samo uz Barnabasovu pomoć može iz njih izvući. Ali sada se otresao takvih strahova, a tešilo ga je i to što je Barnabas cutao. Budući da idu cuteći, onda i za Barnabasa samo hodanje mora predstavljati svrhu njihova udruživanja.
Išli su, ali K. nije znao gde; ništa nije mogao videti. Nije znao čak ni jesu li prošli pokraj crkve. Zbog napora koje je hodanje iziskivalo, on nije bio u stanju gospodariti svojim mislima. Umesto da budu upravljene prema cilju, one su lutale. Stalno je iskrsavao zavičaj, i on bi obuzet sećanjem na njega. I onde je na glavnom trgu stajala crkva koja je delom bila opkoljena starim grobljem, a ono jednim visokim zidom. Samo malo koji dečak uspevao se uspeti uz taj zid; to ni njemu nije bilo pošlo za rukom. Dečake na to nije terala radoznalost, groblje za njih nije više predstavljalo nikakvu tajnu. Oni su često ulazili u groblje, kroz njegova mala vrata sa rešetkama. Jedino je glatki visoki zid bio ono što su oni hteli svladati. Ali jedno pre podne — miran, prazan trg bio je kao obliven svetlošću; kad ga je K. pre ili posle video takvog? — on u tom uspe iznenađujuće lako. Na jednom mestu, na kojem je već nekoliko puta uzalud pokušavao, on odmah uspuza uza zid, držeći među zubima jednu malu zastavu. Još se žbuka odronjavala pod njim, a on je već bio gore. Zabode zastavicu, koja zaleprša na vetru; pogleda naokolo, a i preko ramena, na krsteve koji kao da su tonuli u zemlju; ovdje sada niko nije bio veći od njega. Tada slučajno naiđe učitelj i skine ga sa zida jednim ljutitim pogledom. Pri skakanju malo ozledi koleno i s mukom je uspeo doći kući, ali na zidu je ipak bio. Tada mu se činilo da će mu taj osećaj pobede služiti kao podrška dugo kroz život, što nije bilo sasvim budalasto, jer ono mu dođe u pomoć sada posle toliko godina, u snežnoj noći, dok je držao Barnabasa ispod ruke. On se još više pripi uz njega, Barnabas ga je gotovo vukao, cutnja nije prekidana. Sto se tiče puta, K. je, sudeći po stanju druma, mogao samo zaključiti da nisu skretali na sporedne putanje. On se zavetova da ga nikakve tegobe hodanja, još manje briga zbog povratka, neće odvratiti od nastavka puta. A imaće već dovoljno snage da dalje tetura. Ni put valjda nije beskrajan? Po danu, dvorac je ležao kao meta koju je lako dostići, a momak je svakako znao najkraći put.
Tada Barnabas stade. Gde su sad? Može li se dalje? Hoće li ga Barnabas ostaviti? U tome neće uspeti. K. je držao Barnabasa ispod ruke tako čvrsto da je i njega samog bolelo. Ili se dogodilo ono neverovatno, pa su oni već u dvorcu, ili pred vratima dvorca? Ali koliko je K. znao, uopste nisu išli uzbrdo. Ili ga je možda Barnabas vodio nekim putem koji se neprimetno penje? »Gde smo mi«, upita K. tiho, više sebe nego njega. »Kod kuće«, reče Barnabas isto tako. »Kod kuće?« »Ali sad pazi, gospodine, da se ne okliznem. Put ide nizbrdo.« »Nizbrdo?« »Još samo nekoliko koraka«, dodade on, i već zakuca na vrata.
Otvori ih jedna djevojka. Stajali su na pragu velike sobe koja je bila gotovo u mraku, jer je samo u dnu, iznad jednog stola, levo gorela majušna uljana svetiljka. »KO dolazi s tobom, Barnaba- se?«, upita devojka. »GEOMETAR r«, odgovori on. »Geometar«, ponovi devojka glasnije prema onima za stolom. Na to se odatle podigoše dvoje starijih ljudi, čovek i žena, i još jedna devojka. Pozdraviše K., a Barnabas mu ih sve predstavi; to su bili njegovi roditelji i njegove sestre, Olga i Amalija. K. ih jedva pogleda. Skinuše mu mokar kaput da se suši pokraj peći. On to dopusti.
Dakle, nisu bili oni kod kuće, nego je kod kuće bio samo Barnabas. Ali što će oni ovde? K. povede Barnabasa sa strane i upita ga: »Zašto si došao kući? Ili možda vi stanujete već u krugu dvorca?« »U krugu dvorca?«, ponovi Barnabas kao da nije razumeo pitanje. »Ali, Rarnabase, ti si hteo iz gostionice otići u dvorac?«, reče K. »Ne, gospodine«, uzvrati Barnabas, »hteo sam otići kući; ja tek ujutro idem u dvorac. Nikad onde ne noćim.« »Tako«, reče K„ »ti nisi hteo u dvorac. Barnabasov osmeh učini mu se sad manje vedar, a i on sam manje ugledan. »Zašto mi to nisi rekao?« »Ti me nisi pitao, gospodine«, reče Barnabas. »Hteo si mi dati još jedan nalog, ali nisi hteo ni u gostionicu ni u svoju sobu, pa sam onda pomislio da mi nalog možeš nesmetano dati i ovde, kod mojih roditelja. Oni će odmah otići, ako ti zapovediš. Ti bi mogao, ako ti se kod nas više sviđa, ovde i prenoćiti. Zar nisam postupio kako treba?« K. nije mogao odgovoriti. To je, dakle, bio nesporazum, gadan, nizak nesporazum, i K. je potpuno naseo. Dopustio je da ga zanese Barnabasov uski svileno sjajni kaputić koji je ovaj sad otkopčao i ispod kojeg se na koščatim grudima seoskog sluge pojavila gruba košulja, siva od prljavštine s mnogo zakrpa. I sve unaokolo ne samo da je bilo kao ta košulja, nego još i gore; stari rahitični otac, koji se primicao pomažući se više rukama kojima je pipao nego ukočenim nogama koje su se polako vukle, i majka, s rukama prekrstenim na grudima, koja je zbog svoje punoće mogla praviti samo majušne korake. Oboje, otac i majka, čim je K. ušao, pošli su iz svoga ugla njemu, a još su bili daleko od njega. Sestre, plavojke slične jedna drugoj, a obe Barnabasu, ali s oštrijim crtama lica od Barnabasovih, visoke snažne devojke, stajale su oko pridošlih i očekivale koju pozdravnu reč od K. On, međutim, nije mogao ništa reći. Verovao je da ovde, u selu, svako ima značenja za njega, i tako je zaista i bilo, jedino ovi ljudi ovde nisu ga se nimalo ticali. Da je mogao svladati put do gostionice sam, otišao bi odmah. Mogućnost da ujutro rano ode s Barnabasom u dvorac nije ga nimalo privlačila. On je htEo dospEti u dvorac sada, neprimećen, pod vodstvom Barnabasa, ali onakvog Barnabasa kakav mu se dosad priviđao, čoveka koji mu je bio bliži nego svi drugi koje je dosad ovde video i za kojeg je verovao daje usko povezan s dvorcem, mnogo više nego što bi se moglo suditi prema njegovom položaju. Ali sa sinom ove porodice, kojoj je on potpuno pripadao i s kojom je već seeo za stolom, s jednim čovekom kojeg karakterise i to da nije smeo u dvorcu čak ni noćiti — da ode s njim u dvorac ruku pod ruku i po danjem svetlu, predstavljalo bi smešan, beznadan pokušaj.
K. sede na naslon prozora, odlučan da i noć provede tu, a da inače ne prima nikakve usluge od porodice. Ljudi iz sela, koji su ga terali od sebe ili su ga se bojali, izgledali su mu manje opasni, jer su ga u osnovi upućivali na njega samog. Pomagali mu da drži pribrane snage; međutim, ovakvi prividni pomagači koji ga, zahvaljujući jednoj maloj maskaradi umesto u dvorac, vode porodici, samo ga dovode u zabunu i, hteli oni to ili ne hteli, rade na razbijanju njegovih snaga. On uopste ne odgovori na jedan poziv s stola, nego ostade sedeti pognute glave.
Tada ustade Olga, ona nežnija od sestara, koja pokaza čak izvesne znakove devojačke nesnalažljivosti, priđe mu i zamoli ga da dođe za sto. Hleb i slanina stoje onde spremni, a ona će sad doneeti pivo. »Odakle?«, upita K. »Iz gostionice«, reče ona. To ga razveseli. On je zamoli da za njega ne donosi pivo, ali da ga otprati do gostionice, jer ga onde čekaju važni poslovi. Pokaza se, međutim, da ona nije htela ići tako daleko, ne u njegovu gostionicu, nego u jednu drugu, mnogo bližu, u Gospodski konak. K. je ipak zamoli da je može pratiti, možda će mu se, mislio je, onde pružiti mogućnost da prenoći. Kakva god bila ta mogućnost, on bi je pretpostavio najboljoj postelji ovde u kući. Olga ne odgovori odmah, nego gledaše prema stolu. Onde beše ustao brat, koji kimnu glavom odobravajući i reče: »Kad gospodin hoće.« Ta saglasnost zamalo ne navede K. da povuče svoju molbu, jer onaj onde mogao je davati saglasnost samo manje važnom od sebe. Međutim, kad se povede razgovor o pitanju hoće li K. biti primljen u gostionicu, i svi u to izraziše sumnju, on uporno ostade pri tome da ide, ne trudeći se svojoj molbi naći neki razumljiv razlog, jer ova porodica morala ga je primiti onakvog kakav je, on je prema njoj u izvesnoj meri bio lišen osećaja srama. Istina, samo ga je Amalija pomalo zbunjivala svojim ozbiljnim, otvorenim, hladnim i možda malo tupim pogledom.
Na kratkom putu do gostionice — K. se bio pripio uz Olgu, jer drukčije se nije mogao pomoći, i ona ga vukla gotovo isto onako kao njen brat pre — on doznade da je ta gostionica određena u stvari samo za gospodu iz dvorca, koja se kad imaju u selu neka posla, hrane u njoj, a poneki put i noće. Olga je govorila tiho i kao u poverenju, i njemu je bilo ugodno ići s njom, gotovo isto onako kao i onda kad je išao s njenim bratom. K. se branio od tog osećaja ugode, ali on je bio tu.
Gostionica je izvana bila vrlo slična onoj u kojoj je stanovao K. U selu, izgleda, uopste nije bilo velikih vanjskih razlika, ali male razlike ipak su se mogle odmah primetiti. Ulazne stepenice imale su ogradu, a jedna lepa svetiljka visila je iznad vrata. Kad uđoše, jedna zastava s grofovskim bojama zaleprša nad njihovim glavama. U hodniku ih odmah susrete gostioničar, koji je očigledno pregledao sve po kući. On u prolazu pogleda K. svojim malim očima, ispitivačkim ili sanjivim, i reče: »Gospodin geometar ima pristup samo u krčmu.« »Svakako«, reče Olga, koja se odmah zauze za K., »on samo mene prati.« Međutim, onako nezahvalan, K. se odvoji od Olge i pozva gostioničara na stranu. Olga ostade strpljivo čekajući na kraju hodnika. »Rado bih hteo prenoćiti ovde«, reče K. »Na žalost, to je nemoguće«, odgovori gostioničar. »Vama, izgleda, to još nije poznato. Cela kuća je namenjena isključivo gospodi iz dvorca.« »Možda je to propis«, reče K., »ali me sigurno možete pustiti da spavam u nekom uglu.« »Ja bih vam izvanredno izišao u susret«, reče gostioničar, »ali bez obzira na strogost propisa o kojem vi govorite na način neupućenoga, to nije ostvarivo ni zato što su gospoda u krajnjoj meri osetljiva; uvjperen sam da ona nisu u stanju, u najmanju ruku su nepripremljena, podneti ni samu pojavu nekoga stranog čoveka. Kad bi vas ja, dakle, pustio da prenoćite ovde, i vi slučajno — a slučaj je uvek na strani gospode — bili otkriveni, to ne bi bila propast samo za mene, nego i za vas samog. To zvuči smešno, ali je istina.« Taj visoki, do grla zakopčani gospodin koji je, s jednom rukom uprtom o zid a drugom podbočenom o kuk i s prekrštenim nogama, govorio u poverenju s K., malo nagnut prema njemu, izgledao je gotovo tako kao da ne pripada više selu, iako je njegovo tamno odelo još imalo izgled prazničkog seljačkog odela. »Verujem vam potpuno«, reče K., »a nimalo ne podcenjujem ni značaj propisa, premda sam se nevešto izrazio. Ali bih vam na jedno hteo skrenuti pažnju: u dvorcu imam jake veze i imaću još veće, one vas osiguravaju od svake opasnosti koja bi mogla nastati zbog mog noćenja ovde, i pružaju vam ujedno garanciju da sam ja u stanju potpuno se odužiti za učinjenu malu uslugu.« »Znam«, reče gostioničar i ponovi još jednom: »Ja to znam.« Sada je trebalo da K. svoje traženje još energičnije iznese, ali njega zbuni baš ovakav odgovor gostioničara, i on samo upita: »Ima li danas mnogo gospode iz dvorca ovde na prenoćištu?« »U tom pogledu danas je bolje«, reče gostioničar s izvesnim zadovoljstvom. »Ostao je samo jedan gospodin.« K. još nije bio u stanju navaljivati, ali se već nadao da je skoro primljen i zato samo još upita za ime gospodina. »Klamm«, reče gostioničar kao usput, obraćajući se svojoj ženi koja je dotrčala u iznošenoj staromodnoj haljini, pretrpanoj naborima, ali varoški otmenoj. Došla je pozvati gostioničara, jer gospodin upravitelj ima neku želju. Pre nego što će otići, gostioničar pogleda K., kao da sam K., a ne više on, treba odlučiti o prenoćištu. Međutim, K. nije bio u stanju išta reći, posebno ga je šokirala okolnost da je baš tu njegov pretpostavljeni. Iako ni sam sebi nije mogao to sasvim objasniti, on se prema Klammu nije osećao onako slobodan kao inače prema dvorcu. Da ga Klamm zateče ovde, ne bi istina značilo ništa užasno u gostioničarevu smislu, ali bi mu to ipak bilo mučno i neugodno, kao kad bi lakomisleno naneo bol nekome kome duguje zahvalnost. Pritom ga je teško pritiskivalo to što vidi da se u tim obzirima već odražavaju posljpedice stanja podređenosti, radničkog stanja, posledice kojih se bojao i koje nije mogao svladati čak ni ovde gde su se one tako jasno primećivale. Stajao je tako, grizao usne i cutao. Još jednom, pre nego što će iščeznuti iza jednih vrata, gostioničar baci pogled na K. Ovaj je gledao za njim i nije se micao s mesta sve dok nije došla Olga i povukla ga. »Sto hoćeš od gostioničara?«, upita Olga. »Hteo bih ovde prenoćiti«, reče K. »Ali ti ćeš noćiti kod nas«, reče Olga začuđeno. »Da, svakako«, reče K., ostavljajući joj da tumači njegove reči.
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар