LV
Policijski je senešal izvadio iz džepa zviždaljku i počeo da udara njome kao batićem u golemi peruanski gong koji mu je visio straga. Na svim spratovima začulo se galopiranje potkovanih čizama, štropoti uzastopnih padova, a šest najboljih oružnika provalilo je niz tobogan u njegovu kancelariju ured. Smesta su se uspravili, izudarali sami sebe po stražnjicama da ih dobro ispraše i zauzeli stav mirno!
- Douglas! - prozvao je senešal.
- Ovde! - odgovorio je prvi oružnik.
- Douglas! - ponovio je senešal.
- Ovde! - rekao je drugi.
Prozivka se nastavila. Policijski senešal nije se mogao prisetiti prezimena svih svojih ljudi, a Douglas je bilo tradicionalno ime tog soja.
- Poseban zadatak! - naredio je on.
Istovetnom kretnjom šest je oružnika prebacilo ruku na stražnji džep dajući na znanje da su oboružani sravnjivačem s dvanaest prsaka.
- Ja lično upravljam zadatkom! - naglasio je senešal.
Udario je silovito o gong. Otvorila su se vrata i pojavio se sekretar.
- Krećem - najavio je senešal. - Poseban zadatak. Zabeležite. Sekretar je pograbio notes i olovku i zauzeo položaj broj šest, propisan za vođenje zapisnika.
- Poseban zadatak! - naredio je on.
Istovetnom kretnjom šest je oružnika prebacilo ruku na stražnji džep dajući na znanje da su oboružani sravnjivačem s dvanaest prsaka.
- Ja lično upravljam zadatkom! - naglasio je senešal.
Udario je silovito o gong. Otvorila su se vrata i pojavio se sekretar.
- Krećem - najavio je senešal. - Poseban zadatak. Zabeležite. Sekretar je pograbio notes i olovku i zauzeo položaj broj šest, propisan za vođenje zapisnika.
- Uterivanje poreza kod gospodina Chicka, uz prethodnu pljenidbu - diktirao je poglavar. - Protuzakonito devetanje i strog ukor. Posvemašnja zapljena ili pak delomična, otežana nasilnim upadanjem u stan.
- Zabeleženo! - kazao je tajnik.
- Pokret, Douglasi - zapovedio je policijski senešal.
Ustao je i stao na čelo malog odreda, koji se tromo otisnuo, oponašajući sa svojih dvanaest nogu let kukavica s kalupom za medenjake nabijenim na glavu. Šest oružnika bilo je odeveno u crne kožne kombinezone posve priljubljene uz telo, sa štitnim oklopima na grudima i ramenima, a čelični šlem premazan crnom bojom, u obliku noćne kape, spuštao im se nisko na potiljak i zaštićivao slepoočice i čelo. Svi su bili obuveni u glomazne metalne čizme. Senešal je nosio sličnu odoru. Ali od crvene kože, i na ramenima su mu se kresile dve zlatne zvezdice. Stražnje džepove njegovih svećonoša nadimali su sravnjivači; on je pak držao u ruci zlatnu toljagu a o pasu mu je visila teška pozlaćena lumbarda. Sišli su počasnim stepenicama, a straža je digla nos dok je senešal podizao ruku ka šlemu. Pred vratima su čekala specijalna kola. Senešal je posve sam seo pozada, dok se šest oružnika porazmestilo na preopterećene stepenike, dvojica debljih na jednu stranu, a četiri mršava na drugu. Vozač je takođe nosio crni kožni kombinezon ali nije imao šlem. Upalio je motor. Na kolima nije bilo točkova, već sijaset treptavih nogu, tako da nije postojala opasnost da im poispadala tanad probuši gume. Noge su frkajući šmrknule na tlo i vozač je na prvom raspuću naglo okrenuo; oni u kolima imali su utisak da su na kresti vala koji će se taman rasprsnuti.
LVI
Gledajući Colina kako se udaljava, Alise mu je u srcu govorila doviđenja cijelim svojim bićem. On je tako ljubio Chloe zbog nje je tražio posao, da joj uzmogne kupovati cvijeće i boriti se protiv te grozote koja ju je izjedala u grudima. Široka Colinova ramena malo su se pogurila, izgledao je tako umoran, njegova plava kosa više nije bila počešljana i njegovana kao nekoć. Chick je znao djelovati tako nježno dok bi govorio o kakvoj Partreovoj knjizi i tumačio Partrea. On se zaista ne može lišiti Partrea, neće mu nipošto pasti na pamet da traži bilo što drugo, Partre kazuje sve što bi sam želio da umije iskazati. Partreu se ne smije dopustiti da objavi tu enciklopediju, to će dotući Chicka, on će pokrasti, ubiti nekoga knjižara. Alise je polako krenula svojim putem. Partre provodi dane u kafiću, pijuckajući pišući zajedno s drugim ljudima poput njega, koji dolaze da piju i pišu, ispijaju čaj i blaga alkoholna pića, time izbjegavaju razmišljanje o onome što pišu, a ondje ulazi i izlazi mnogo svijeta, to može uzbibati ideje u dubini i tako se upeca jedna ili druga ideja, nije potrebno izostavljati sve suvišno, pomiješa se poneka ideja s malo suvišnosti, razrijedi se. Ljudi upravo takve stvari lakše upijaju, naročito žene ne vole ono što je čisto. Aliseu nije čekao odviše dug put da stigne do kafića; izdaleka je vidjela konobara u bijelom kaputu i limunski žutim hlačama,kako servira svinjsku nogicu s nadjevom Don Evanyju Marqueu glasovitom igraču bezjzbola, koji je mjesto da pije, a pića se gnušao,konzumirao paprena jela da izazove žeđ u svojih susjeda. Kad je Alise stupila u kafić, Jean-Sol Partre je pisao na uobičajenom mjestu,bilo je mnogo svijeta i razgovaralo se tiho. Redovnim čudom, što je bilo doista izvanredno,
Alice je spazila slobodno mjesto kraj Partrea i sjela. Stavila je na koljena tešku torbicu i odriješila zatvarač. Preko Jean-Solova ramena vidjela je naslovnu stranicu devetnaestog sveska Enciklopedije. Položila je bojažljivo ruku na Jean-Solovu mišku; prestao je pisati.
- Već ste tako daleko doprli - rekla je Alise
- Da - odgovorio je Jean-Sol.
- Htjeli ste mi nešto reći?
- Htjela sam vas zamoliti daje ne objavljujete - rekla je ona.
- To je teško izvedivo - kazao je Jean-Sol. - Čekaju na nju.
Skinuo je naočari duhnuo u stakla i ponovno ih stavio; oči mu se više nisu vidjele.
- Zacijelo - rekla je Alise. - Ali hoću reći, trebalo bi samo da se stvar otegne.
- Oh - kazao je Jean-Sol - ako je samo to u pitanju, možemo pokušati.
- Trebalo bi stvar odgoditi za deset godina - kazala je Alise.
- Doista? - napomenuo je Jean-Sol.
- Da - rekla je Alise. - Za deset godina, ili čak više, dakako. Znate, bolje je pustiti ljude da štede kako bi je mogli kupiti.
- Bit će prilično dosadna za čitanje - kazao je Jean-Sol - zato što me već samo pisanje obilno zatupljuje. U lijevom ručnom zglobu me drži jaki grč od silnog držanja lista.
- Žalim slučaj - rekla je Alise.
- Zato što me drži grč?
- Ne odgovorila je Alise - zato što nećete odgoditi objavljivanje.
- A zašto?
- Sada ću vam objasniti: Chick troši sav svoj novac na kupovanje onoga što vi pišete, a on više nema novaca.
- Bilo bi bolje za njega da kupuje nešto drugo - kazao je Jean-Sol - pa ja nikad ne kupujem svoje knjige.
- On voli to što pišete.
- To je njegovo pravo - kazao je Jean-Sol -obavio je svoj izbor.
- On je i odviše angažiran, smatram - rekla je Alise. - Ja sam također obavila svoj izbor, ali sada sam slobodna zato što on više ne želi da živim s njime, pa ću vas ubiti s obzirom da ne želite odgoditi objavljivanje.
- Zbog vas ću, dakle, izgubiti sredstva potrebna za egzistenciju - napomenuo je Jean-Sol. - Kako vi to sebi zamišljate da ću uživati autorska prava, ako budem mrtav?
- To je vaša stvar - odvratila je Alise. - Ne mogu sve uzeti u obzir jer vas prije svega hoću ubiti.
- Ali valjda shvaćate da ne mogu popustiti pred takvim razlogom? - zapitao je Jean-Sol Partre.
- Dopuštam - rekla je Alise. Otvorila je torbicu i izvadila iz nje Chickov bodež-srcoder, što gaje već prije nekoliko dana uzela iz ladice Chickova radnog stola.
- Budite ljubazni i otkopčajte svoj ovratnik - zamolila je ona.
- Slušajte - rekao je Jean-Sol skidajući naočari - nalazim daje cijela ta pripovijest idiotska.
Otkopčao je svoj ovratnik. Alise je skupila svu svoju snagu i zabola je odrešitom kretnjom srcoder u Partreove grudi. Pogledala ga je, umirao je vrlo brzo, a posljednji pogled bio mu je pun čuđenja, pošto je ustanovio da mu srce ima oblik tetraedra. Alise je problijedjela kao krpa, Jean-Sol je sad već bio mrtav, a čaj se hladio. Zgrabila je rukopis Enciklopedije i razderala ga. Došao je konobar da pobriše krv i čitavu tu svinjariju, nastalu kad se to pomiješalo s tintom iz nalivpera, na malom četverouglastom stolu. Platila je račun konobaru, rastvorila obje oštrice srcodera i Partreovo se srce otkotrljalo na stol; zaklopila je blještavo oružje i vratila ga u torbicu, zatim je izišla na ulicu, stišćući kutiju šibica koju je Partre držao u džepu.
- Zabeleženo! - kazao je tajnik.
- Pokret, Douglasi - zapovedio je policijski senešal.
Ustao je i stao na čelo malog odreda, koji se tromo otisnuo, oponašajući sa svojih dvanaest nogu let kukavica s kalupom za medenjake nabijenim na glavu. Šest oružnika bilo je odeveno u crne kožne kombinezone posve priljubljene uz telo, sa štitnim oklopima na grudima i ramenima, a čelični šlem premazan crnom bojom, u obliku noćne kape, spuštao im se nisko na potiljak i zaštićivao slepoočice i čelo. Svi su bili obuveni u glomazne metalne čizme. Senešal je nosio sličnu odoru. Ali od crvene kože, i na ramenima su mu se kresile dve zlatne zvezdice. Stražnje džepove njegovih svećonoša nadimali su sravnjivači; on je pak držao u ruci zlatnu toljagu a o pasu mu je visila teška pozlaćena lumbarda. Sišli su počasnim stepenicama, a straža je digla nos dok je senešal podizao ruku ka šlemu. Pred vratima su čekala specijalna kola. Senešal je posve sam seo pozada, dok se šest oružnika porazmestilo na preopterećene stepenike, dvojica debljih na jednu stranu, a četiri mršava na drugu. Vozač je takođe nosio crni kožni kombinezon ali nije imao šlem. Upalio je motor. Na kolima nije bilo točkova, već sijaset treptavih nogu, tako da nije postojala opasnost da im poispadala tanad probuši gume. Noge su frkajući šmrknule na tlo i vozač je na prvom raspuću naglo okrenuo; oni u kolima imali su utisak da su na kresti vala koji će se taman rasprsnuti.
LVI
Gledajući Colina kako se udaljava, Alise mu je u srcu govorila doviđenja cijelim svojim bićem. On je tako ljubio Chloe zbog nje je tražio posao, da joj uzmogne kupovati cvijeće i boriti se protiv te grozote koja ju je izjedala u grudima. Široka Colinova ramena malo su se pogurila, izgledao je tako umoran, njegova plava kosa više nije bila počešljana i njegovana kao nekoć. Chick je znao djelovati tako nježno dok bi govorio o kakvoj Partreovoj knjizi i tumačio Partrea. On se zaista ne može lišiti Partrea, neće mu nipošto pasti na pamet da traži bilo što drugo, Partre kazuje sve što bi sam želio da umije iskazati. Partreu se ne smije dopustiti da objavi tu enciklopediju, to će dotući Chicka, on će pokrasti, ubiti nekoga knjižara. Alise je polako krenula svojim putem. Partre provodi dane u kafiću, pijuckajući pišući zajedno s drugim ljudima poput njega, koji dolaze da piju i pišu, ispijaju čaj i blaga alkoholna pića, time izbjegavaju razmišljanje o onome što pišu, a ondje ulazi i izlazi mnogo svijeta, to može uzbibati ideje u dubini i tako se upeca jedna ili druga ideja, nije potrebno izostavljati sve suvišno, pomiješa se poneka ideja s malo suvišnosti, razrijedi se. Ljudi upravo takve stvari lakše upijaju, naročito žene ne vole ono što je čisto. Aliseu nije čekao odviše dug put da stigne do kafića; izdaleka je vidjela konobara u bijelom kaputu i limunski žutim hlačama,kako servira svinjsku nogicu s nadjevom Don Evanyju Marqueu glasovitom igraču bezjzbola, koji je mjesto da pije, a pića se gnušao,konzumirao paprena jela da izazove žeđ u svojih susjeda. Kad je Alise stupila u kafić, Jean-Sol Partre je pisao na uobičajenom mjestu,bilo je mnogo svijeta i razgovaralo se tiho. Redovnim čudom, što je bilo doista izvanredno,
Alice je spazila slobodno mjesto kraj Partrea i sjela. Stavila je na koljena tešku torbicu i odriješila zatvarač. Preko Jean-Solova ramena vidjela je naslovnu stranicu devetnaestog sveska Enciklopedije. Položila je bojažljivo ruku na Jean-Solovu mišku; prestao je pisati.
- Već ste tako daleko doprli - rekla je Alise
- Da - odgovorio je Jean-Sol.
- Htjeli ste mi nešto reći?
- Htjela sam vas zamoliti daje ne objavljujete - rekla je ona.
- To je teško izvedivo - kazao je Jean-Sol. - Čekaju na nju.
Skinuo je naočari duhnuo u stakla i ponovno ih stavio; oči mu se više nisu vidjele.
- Zacijelo - rekla je Alise. - Ali hoću reći, trebalo bi samo da se stvar otegne.
- Oh - kazao je Jean-Sol - ako je samo to u pitanju, možemo pokušati.
- Trebalo bi stvar odgoditi za deset godina - kazala je Alise.
- Doista? - napomenuo je Jean-Sol.
- Da - rekla je Alise. - Za deset godina, ili čak više, dakako. Znate, bolje je pustiti ljude da štede kako bi je mogli kupiti.
- Bit će prilično dosadna za čitanje - kazao je Jean-Sol - zato što me već samo pisanje obilno zatupljuje. U lijevom ručnom zglobu me drži jaki grč od silnog držanja lista.
- Žalim slučaj - rekla je Alise.
- Zato što me drži grč?
- Ne odgovorila je Alise - zato što nećete odgoditi objavljivanje.
- A zašto?
- Sada ću vam objasniti: Chick troši sav svoj novac na kupovanje onoga što vi pišete, a on više nema novaca.
- Bilo bi bolje za njega da kupuje nešto drugo - kazao je Jean-Sol - pa ja nikad ne kupujem svoje knjige.
- On voli to što pišete.
- To je njegovo pravo - kazao je Jean-Sol -obavio je svoj izbor.
- On je i odviše angažiran, smatram - rekla je Alise. - Ja sam također obavila svoj izbor, ali sada sam slobodna zato što on više ne želi da živim s njime, pa ću vas ubiti s obzirom da ne želite odgoditi objavljivanje.
- Zbog vas ću, dakle, izgubiti sredstva potrebna za egzistenciju - napomenuo je Jean-Sol. - Kako vi to sebi zamišljate da ću uživati autorska prava, ako budem mrtav?
- To je vaša stvar - odvratila je Alise. - Ne mogu sve uzeti u obzir jer vas prije svega hoću ubiti.
- Ali valjda shvaćate da ne mogu popustiti pred takvim razlogom? - zapitao je Jean-Sol Partre.
- Dopuštam - rekla je Alise. Otvorila je torbicu i izvadila iz nje Chickov bodež-srcoder, što gaje već prije nekoliko dana uzela iz ladice Chickova radnog stola.
- Budite ljubazni i otkopčajte svoj ovratnik - zamolila je ona.
- Slušajte - rekao je Jean-Sol skidajući naočari - nalazim daje cijela ta pripovijest idiotska.
Otkopčao je svoj ovratnik. Alise je skupila svu svoju snagu i zabola je odrešitom kretnjom srcoder u Partreove grudi. Pogledala ga je, umirao je vrlo brzo, a posljednji pogled bio mu je pun čuđenja, pošto je ustanovio da mu srce ima oblik tetraedra. Alise je problijedjela kao krpa, Jean-Sol je sad već bio mrtav, a čaj se hladio. Zgrabila je rukopis Enciklopedije i razderala ga. Došao je konobar da pobriše krv i čitavu tu svinjariju, nastalu kad se to pomiješalo s tintom iz nalivpera, na malom četverouglastom stolu. Platila je račun konobaru, rastvorila obje oštrice srcodera i Partreovo se srce otkotrljalo na stol; zaklopila je blještavo oružje i vratila ga u torbicu, zatim je izišla na ulicu, stišćući kutiju šibica koju je Partre držao u džepu.
LVII
Okrenula se za sobom. Gusti crni dim ispunjavao je izlog i ljudi su već zastali gledajući, zapalila je tri šibice prije no što se požar razbuktao, jer se Partreove knjige nisu htjele zapaliti. Knjižar je ležao iza stola, njegovo je srce, pokraj tijela, počelo nagorijevati i uskoro je iz njega sukljao crni plamen i svinuti šikljaji kipuće krvi. Prve dvije knjižare, trista metara dalje, plamtjele su uz pucketanje i krckanje, a knjižari su ležali mrtvi, svi koji su prodavali Chicku knjige morali su umrijeti na isti način, a knjižare će im izgorjeti. Alise je plakala i žurila se, prisjećala se očiju Jeana-Sola Partrea kad je vidio svoje srce, u početku ga nije htjela ubiti, htjela je samo spriječiti da izađe njegova nova knjiga i spasiti Chicka od te propasti što je oko njega polako dizala obruč. Svi su se urotili protiv Chicka, htjeli su prigrabiti njegov novac, iskorišćivali njegovo oduševljenje za Partrea, prodavali su mu bezvrijedna stara odijela i lule s tobožnjim otiscima, zaslužili su sudbinu koja ih je čekala. Na lijevoj strani spalila je izlog ispunjen broširanim svescima, zaustavila se, udahnula punim plućima i ušla. Knjižar joj je pristupio.
- Što želite? - pitao je on.
- Imate li Partrea? - rekla je Alise.
- Kako da ne - odvratio je knjižar - ali vas za sada, međutim, ne mogu opskrbiti relikvijima, sve su naime rezervirane za jednu dobru mušteriju.
- Za Chicka? - napomenula je Alise.
- Da - odgovorio je knjižar - mislim da se tako zove.
- Neće vam on više po to doći - kazala je Alise.
Približila mu se i ispustila maramicu. Knjižaru su zaškripale kosti kad se sagnuo da je pokupi.Tada mu je ona, hitrim pokretom, zabola srcoder u leđa, iznova se rasplakala i počela drhtati, ovaj se skljokao i zarinuo lice u pod,ona se pak nije usuđivala uzeti natrag maramicu, ostala je stisnuta među njegovim prstima. Izvukla je srcoder, razmaknula mu krakove i zabodeno se srce, posve maleno i svijetlocrveno, otkotrljalo do knjižareva tijela. Valjalo se požuriti, zgrabila je hrpu novina, kresnula je šibicom i hitnula je pod tezgu, pobacala gore novine, potom je strovalila u plamen tucet knjiga Nicolasa Calasa što ih je pograbila s najbliže police, a plamen je nasrno na knjige vrućim treperenjem; drvo na tezgi se pušilo i praskalo, dimovi su ispunili dućan. Alise je izvrnula posljednji red knjiga u vatru i izašla naslijepo, povukla za sobom zasun da nitko ne uđe i dala se ponovno u bijeg. U očima ju je bockalo i kosa joj je zaudarala po dimu, trčala je a suze joj gotovo i nisu više tekle niz obraze, vjetar ih je odmah sušio. Približavala se četvrti u kojoj je stanovao Chick, preostala su još dva ili tri knjižara, drugi mu nisu bili opasni. Okrenula se nanovo prije nego je stupila u iduću knjižaru; daleko iza nje vidjeli su se golemi stupovi dima kako uzlaze u nebo i ljudi kako se guraju da bi gledali zamršene uređaje Vatrogasne čete. Velika bijela vatrogasna kola dojurila bi u ulicu, čim bi ona zatvorila vrata pojedine knjižare; ispratila bi ih pogledom kroza staklo, a knjižar bi joj pristupio pitajući je što želi.
LVIII
- Vi ćete ostati tu - rekao je policijski senešal - desno od vrata, a vi Douglas - nastavio je on okrećući se spram drugog debelog oružnika - vi ćete se postaviti nalijevo i nikog nećete puštati da uđe.
Dva prozvana oružnika uzela su svoje sravnjivače i iznova objesila desnu ruku uz desno bedro, tako da je cijev bila uperena u koljeno, kako je propisano. Potom su stegnuli podbradač na svom šljemu, koji je stršao sprijeda i straga. Senešal je ušao u pratnji četiriju mršavih oružnika; iznova je ; po jednog sa svake strane vrata sa zadatkom da nikoga ne puste van. Sam se uputio prema stubištu u pratnji dvojice preostalih mršavih oružnika. Sličili su međusobno, koža im je bila mrka, oči garave a usnice tanke. LIX Chick je zaustavio gramofon da promijeni one dvije ploče koje je maloprije bio istodobno odslušao do kraja. Sada je posegnuo za pločama iz druge serije; pod jednom našao je Aliseinu fotografiju, za koju je mislio da ju je izgubio. Njezine tri četvrtine bijahu osvijetljene nekom razlivenom svjetlošću, a mora daje fotograf namjestio iza Alise projektor kako bi pri vrhu njezine kose dočarao sunčev sjaj. Promijenio je ploče i svrnuo oči na fotografiju u ruci. Bacivši pogled kroz prozor, ustanovio je da se penju novi stupovi dima, sve bliže njegovoj kući. Odslušat će te dvije ploče i potom sići da obiđe najbližega knjižara. Sjeo je, ruka mu je sama od sebe iznova podastrijela očima fotografiju, ali promatrajući je pozornije, ona je sve više sličila Partreu; malo-pomalo na mjestu Aliseine oblikovala se Partreova slika, a on se smiješio Chicku, dakako napisat će mu posvetu gdje god Chick bude htio; koraci su se uspinjali stubištem, osluhnuo je, na njegovim vratima odjeknuli su udarci. Odložio je fotografiju, isključio gramofon i krenuo da otvori. Spazio je pred sobom crni kožni kombinezon jednog oružnika, slijedio ga je drugi, a posljednji je ušao policijski senešal, u polumraku potrjemka gmizali su po njegovoj crvenoj uniformi i crnom šljemu kratkotrajni odbljesci.
- Vi se zovete Chick? - kazao je senešal.
Chick je ustuknuo i lice mu je problijedjelo kao krpa. Hodao je natraške sve do zida na kojemu su stajale njegove lijepe knjige.
- Što sam učinio? - zapitao je on. Senešal je pretražio svoj gornji džep i pročitao s papira:
- Utjerivanje poreza kod gospodina Chicka uz prethodnu pljenidbu. Protuzakonito devetanje i strog ukor. Posvemašnja zapljena ili pak djelomična, otežana nasilnim upadanjem u stan.
- Ali.. .ja ću platiti porez-rekao je Chick.
- Dakako, platit ćete ga naknadno - kazao je senešal. - Najprije vas moramo protuzakonito izdevetati. To su zapravo vrlo teške batine; upotrebljavamo brojčanu kraticu da se ljudi ne uzbude.
- Dat ću vam smjesta novac - rekao je Chick.
- Naravna stvar - kazao je senešal.
Chick se približio stolu i otvorio ladicu; u njoj je držao veleban uzorak srcodera i ucmekaljku u lošem stanju. Srcoder nije pronašao,ali se zbog ucmekaljke na hrpi starog papira stvorila grba.
- Deder recite mi - napomenuo je senešal – tražite li vi doista novac?
Dva su se oružnika razmaknula i držala sravnjivače na gotovs. Chick se ponovno uspravio s ucmekaljkom u ruci.
- Oprez poglavaru! - uzviknuo je jedan oružnik.
- Da okinem, poglavaru?-upitao je drugi.
- Nećete me imati tek tako - rekao je Chick...
- Vrlo dobro1 - kazao je senešal - onda ćemo vam knjige.
Jedan od oružnika pograbio je knjigu koja mu je bila na dohvat ruke. Grubo ju je rastvorio.
- Ništa osim pismena, poglavaru - objavio je.
- Razderite - naredio je senešal.
Oružnik je zgrabio knjigu za korice i zavitlao je svom snagom. Chick je počeo vriskati.
- Ne dirajte u to!...
- Deder kažite - rekao je senešal - zašto se ne služite tom svojom ucmekaljkom? Vi vrlo dobro znate da na papiru stoji: Nasilno upadanje u stan.
- Pustite to - riknuo je iznova Chick - i podigao ucmekaljku, ali se oružje spustilo a da nije odapelo.
- Da okinem, poglavaru - zapitao je opet oružnik.
Knjiga se upravo otkinula od svojih korica i Chick se bacio naprijed, ispustivši iz ruku neuporabljivu ucmekaljku.
- Okinite, Douglas - kazao je senešal hodajući natraške.
Chickovo tijelo skljokalo se do nogu oružnika; pucala su obojica.
- Da ga protuzakonito izdevetamo, poglavaru - upitao je drugi oružnik. Chick se još malo micao. Podigao se na ruke i uspio kleknuti. Držao se za trbuh i lice mu se kreveljilo dok su mu kapljice znoja padale u oči. Na čelu je imao veliku sjekotinu.
- Pustite te knjige ... - promrmljao je on. Glas mu je bio napukao i hrapav.
- Sad ćemo ih izgaziti - rekao je senešal. -Po svemu sudeći, za nekoliko sekundi ćete biti mrtvi.
Chicku je opet padala glava, upinjao se doduše daje podigne, ali je u utrobi osjećao takve bolove kao da su se u njoj okretale trostrane oštrice. Uspio je nekako stati jednom nogom na pod, ali mu se drugo koljeno nije nikako dalo rasklopiti. Oružnici su se približili knjigama, dok je senešal učinio dva koraka prema Chicku.
- Ne dotičite te knjige - zapomagao je Chick. U njegovu ždrijelu čulo se brbotanje krvi, a njegova je glava sve više visjela. Pustio je trbuh, ruke su mu bile crvene i zamahnule su besciljno zrakom, na što se opet skljokao licem na pod. Policijski senešal prevrnuo ga je nogom na leđa. Više se nije micao a njegove su rastvorene oči gledale negdje daleko, onkraj sobe. Krv je curila s njegova čela i sjekla mu lice na dva dijela poput pregrade.
- Gazite, Douglasi! - naredio je senešal. -Ja ću osobno razbiti tu škrebetaljku. Prošao je ispred prozora i vidio kako se jedna golema dimna gljiva polako uspinje prema njemu, izvijajući se iz razizemlja susjedne kuće.
— Suvišno je pomno gaziti - nadodao je on - pokrajnja kuća gori.
Važan je brzo obavljen posao. Neće ostati nikakva traga, ali ću u svom izvještaju sve potanko zabilježiti. Chickovo je lice sada već sasvim pocrnjelo. Lokva krvi, podno njegova tijela zgrušavala se u zvijezdu.
LX
Nicolas je prešao i pretposljednju knjižaru u kojoj je Alise maločas podmetnula požar. Bio se križao s Colinom, dok je ovaj išao u potragu za poslom i tako doznao za nevolju svoje nećakinje. Odmah zatim doznao je i za Partreovu pogibiju, telefonirajći u svoj klub, i dao se u potjeru za Aliseom, želio ju je utješiti i podići joj moral i zadržati je uza se dokle god ne bude čila i vesela kao prije. Opazio je Chickovu kuću, a iz same sredine izloga obližnje knjižare sukljao je dugoljast i tanak plamen, zbog kojega se staklo rasprsnulo kao od udarca čekićem. Pred vratima je primijetio kola policijskog senešala i vidio je kako ih vozač pomiče malo naprijed da izbjegne opasnu zonu, a uočio je također crne prilike oružnika. Gotovo smjesta zatim pojavili su se vatrogasci. Njihova kola zaustavila su se pred knjižarom dižući silovitu buku. Nicolas se već borio s ključanicom. Uspio je razbiti vrata udarcima nogu i uleto je u knjižaru. U dnu dućana je već sve bilo u plamenu. Ispruženo knjižarevo tijelo,nogu zahvaćenih od plamena, s iščupanim srcem pored njega, a vidio je i Chickov srcoder koji ispao na pod. Vatra je sukljala u velikim crvenim kuglama i šiljastim jezicima koji su u jednom mahu bušili debele zidove dućana, Nicolas se bacio na zemlju da ne bi i njega zahvatili,a u tom je trenu, ponad sebe osjetio silovito istisnuće zraka što ga je prouzrokovao vodeni mlaz gasilice. Pucketanje vatre se udvostručilo dok je mlaz jurišao na njezine temelje.Knjige su gorjele pucketajući; stranice su letjele lupetajući i hujale iznad Nicolasove glave, u obrnutom smjeru od vodenog mlaza, i on je jedva mogao disati, tolika je lomljava na to usljedila i mahnito plamsanje. Mislio je da će se Alise vjerojatno izvući iz požara, ali nije vidio nikakva vrata kroz koja bi pobjegla, a vatra se opirala vatrogascima i najednom se brzo vinula u vis,oslobađajući donji pojas za koji se činilo da se počeo gasiti. Usred prljavog pepelišta zaostao je ipak neki blještav odsjev, blistaviji od samoh plamenova.
Dim je vrlo brzo iščezao, izvjetrio se put gornjega kata. Knjige su se ugasile, ali je strop zato gorio više nego prije. Blizu tla blještao je samo taj odsjev. Uprljan pepelom, pocrnjelih vlasi, jedva dišući, Nicolas je puzajući napredovao prema svjetlosti. Čuo je topot čizama, jer su se zaposleni vatrogasci muhali amo-tamo. Pod jednom svinutom željeznom gredom, spazio je blještavo zlatno runo. Plamenovi ga nisu mogli proždrijeti, jer je bilo sjajnije od samog ognja. Krišom ga je spremio u untrašnji džep i izišao.
Hodao je vrlo nesigurnim koracima. Vatrogasci su gledali za njim. Sada je oganj bjesnio na gornjim katovima, a oni su se spremali da izdvoje blok zgrada, neka dogorijeva, jer je ponestalo tekućine za gašenje.
Nicolas je išao kud i pločnik. Njegova desna ruka počivala je na grudima i milovala je Aliseine vlasi. Začuo je tutnjavu kola policijskog senešala, što su prošla pored njega. Prepoznao je odostrag senešalov crveni kožni kombinezon. Razmaknuvši malo revere na sakou, kupao se sav u suncu. Jedino su mu oči ostale u sjeni.
LXI
Colin je vidio trideseti stup. Hodao je, već od jutra, kroz podrum Pologa zlata. Zadaća mu je bila da viče kad bi spazio ljude koji dolaze krasti zlato. Podrum je bio vrlo velik. Bio je potreban cijeli dan brzog hoda da ga se obiđe. U njegovu središtu nalazila se oklopljena prostorija gdje je zlato polako sazrijevalo u atmosferi otrovnih plinova. Taj je zanat bio vrlo unosan ako je čovjek uspijevao da u jednom radnom danu obiđe podrum. Colin se nije baš osjećao u osobitoj tjelesnoj formi, a u podrumu je vladala mrkla noć. Od vremena do vremena okretao se, i protiv svoje volje, i tako gubio na satnici, a iza sebe je vidio samo sićušnu treptavu točku posljednje svjetiljke dok je pred njim polako rasla iduća svjetiljka. Kradljivci zlata nisu dolazili svaki dan ali se u predviđenom času ipak morao obaviti nadzor, u protivnom, oduzimali bi ti od plaće. Valjalo se strogo pridržavati satnice da spremno digneš galamu kad naiđu kradljivci. Bili su to ljudi vrlo redovitih navika.
Colina je mučilo desno stopalo. Podrum, sagrađen od tvrda umjetna kamena, imao je ravan i hrapav pod. Prelazeći osmu bijelu crtu, on se donekle napregnuo da bi stigao do tridesetog stupa u predviđeno vrijeme. Počeo je pjevati na sav glas da nečim poprati svoj hod,i zaustavio se jer mu je jeka odašiljala isjeckane i prijeteće riječi i pjevala neku melodiju suprotnu njegovoj.
Bolnih nogu, hodao je i hodao, neumorno, i već je prešao trideseti stup. I nehotice se okrenuo, vjerujući da će spaziti nešto iza sebe. Izgubio je još pet sekundi i napravio nekoliko ubrzanih koračaja da nadoknadi izgubljeno.
LXII
Više se nije moglo ući u blagovaonicu. Strop je gotovo dostigao pod s kojim su ga povezivale napola biljne, napola rudne izrasline što su bujale u vlažnoj mrklini. Vrata na hodniku nisu se više otvarala. Održao se tek uzak prolaz koji je vodio od ulaza do Chloeine sobe. Isis je prošla prva, a Nicolas ju je slijedio. Izgledao je izbezumljen. Od nečega se nadimao unutrašnji džep njegova sakoa i on bi, od vremena do vremena, prinosio ruku grudima.
Isis je bacila pogled na postelju prije nego je stupila u sobu, Chloe je kao i uvijek bila okružena cvijećem. Njezine ruke, ispružene na pokrivačima, jedva su držale veliku bijelu orhideju koja se činila žućkastom u usporedbi s Chloeinom prozračnom puti. Oči su joj bile širom otvorene, a jedva se i pomaknula kad je vidjela Isis kako sjeda pokraj nje. Nicolas je pogledao Chloe i okreno glavu. Bio bi se rado nasmiješio. Približio joj se i pomilovao je po ruci. Sjeo je tada i on, a Chloe je blago zaklopila oči i ponovno ih rastvorila. Izgledala je zadovoljna što ih vidi.
- Spavala si? - zapitala je tiho Isis.
Chloe je očima dala znak da nije spavala. Svojim mršavim prstima potražila je Isisinu ruku. Pod drugom rukom skrivala je miša, kojem i vidješe crne i živahne oči kako bliješte, i koji je sitnim kasom pretrčao krevet da bi se približio Nicolasu. Ovaj ga je nježno uzeo u rke i poljubio ga u sjajnu njuškicu, nakon čega se miš opet vratio Chloei. Cvijeće je drhturilo svud-uokolo kreveta, nije dugo odolijevalo, a Chloe se od sata do sata osjećala slabije.
- Gdje je Colin? - pitala je Isis.
- Radi... - rekla je Chloe u jednom dahu.
- Nemoj govoriti - kazala je Isis. – Postavljat ću drugačija pitanja.
Približila je svoju lijepu smeđu glavu Chloeinoj i poljubila je vrlo oprezno.
- Radi u banci? - rekla je Isis.
Chloeine se vjeđe sklopiše.
U taj čas začuo se nečiji korak na ulazu. Na vratima se pojavio Colin. Nosio je svježe cvijeće.ali je ostao bez posla. Kradljivci su prerano prošli, a on više nije mogao hodati. Kako je radio najbolje što je mogao, donosio je nešto novaca, to cvijeće.
Chloe je sada djelovala spokojnije, gotovo se smiješila, i Colin joj se posve približio. Ljubio ju je i odviše za njezine sadašnje snage i od straha ju je jedva okrznuo da je potpuno ne slomi. Svojim jadnim rukama, uz to upropaštenim od rada, gladio je njezinu tamnu kosu. Bili su na okupu Nicolas, Colin, Isis i Chloe. Nicolas je gorko zaplakao jer Chick i Alise neće više nikada doći i jer je Chloei bilo tako loše.
LXIII
Administracija je davala Colinu mnogo novaca, ali je bilo već kasno. Odsad se svakodnevno morao penjati k ljudima. Uručili bi mu neki popis, i on bi naviještao nesreće dan ranije no što su se imale zbiti.
Svaki je dan zalazio u pučke ili pak otmjene četvrti. Verao se brdima stepenica. Svugdje su ga primali vrlo zlurado. Hitali su mu u glavu teške i uvredljive predmete i dobacivali mu grube i bodljikave riječi, i bacali ga iz kuće. Za to je dobivao novac i zadovoljavao. Rado bi sačuvao taj posao. Jedina stvar koju je mogao činiti, bilo je zapravo dati se izbacivati iz kuća.
Umor ga je mučio kliještima, zavarivao mu koljena, bušio mu lice. Njegove oči nisu vidjele više ništa drugo osim rugobe ljudskog roda. Bez prestanka je nagovješćivao nadolazeće nevolje. Bez prestanka su ga gonili udarcima, krikovima, suzama i pogrdama. Uspeo bi se stubama, produžio hodnikom, pokucao na vrata, ustuknuvši smjesta korak natrag. Kad bi ljudi vidjeli njegovu crnu kapu, pogađali su već o čemu je riječ i počeli bi ga zlostavljati, ali Colin nije smio prigovarati, plaćali su ga za taj posao. Otvorila su se vrata. On bi najavio i otišao. Težak komad drva pogodio bi ga u leđa.
Potražio je na popisu iduće ime i vidio svoje. Tada je bacio svoju kapu i, dok je koračao ulicom, srce mu je bilo kao od olova, jer je znao da će sutra Chloe umrijeti.
LXIV
Svećenik je razgovarao sa Švicerom, a Colin je pričekao da završe razgovor i potom se približio. Tlo mu je izmicalo pod nogama, pa je svaki čas posrtao. Njegove su oči i dalje gledale Chloe na njihovoj bračnoj postelji, onako zagasitu, tamnih vlasi i pravilna nosa, pomalo ispupčena čela, nježan i zaokružen oval njezina lica sa sklopljenim vjeđama koje su je izbacile iz ovoga svijeta.
- Došli ste zbog ukopa - pitao je Svećenik.
- Umrla je Chloe - rekao je Colin. Colin je čuo da Colin kaže »Umrla je Chloe« i nije u to povjerovao.
- Znam - rekao je Svećenik. - Koliku svotu kanite uložiti? Priželjkujete, nedvojbeno, lijep obred?
- Da - odvratio je Colin.
- Mogu vam prirediti nešto vrlo zgodno za okruglo dvije tisuće duplofinti - kazao je Svećenik. - Ima dakako i skupljih ...
- Imam samo dvadeset duplofinti - rekao je Colin. - Možda bih, povrh toga mogao nabaviti još trideset ili četrdeset, ali ne odmah.
Svećenik je napunio pluća zrakom i otpuhnuo s gađenjem.
- Vama, znači, zapravo treba obred za bokca.
- Ja sam bogac... - rekao je Colin. - I Chloe je mrtva ...
- Da - kazao je Svećenik. - Ali bi stvar svagda trebalo podesiti tako da čovjek umre kad se ima sa čime pristojno pokopati. Nemate, znači, čak ni pet stotina duplofinti?
- Nemam - odgovorio je Colin ... - Mogao bih ići sve do sto, ako pristajete da vam platim u nekoliko rata. Shvaćate li vi uopće što to zanači kad kažem »Chloe je mrtva«?
- Navikao sam, znate - odvratio je Svećenik-pa vam to na mene više ne djeluje. Morao bih vam savjetovati da se obratite Bogu, ali se čini da ga za tako malu svotu nije baš uputno smetati ...
- Oh! - rekao je Colin - ne kanim ga smetati.Bez šale, ne vjerujem da on tu bogzna što može,s obzirom da je Chloe mrtva ...
- Promijenite temu - kazao je Svećenik-Mislite ...na... ni sam ne znam, na bilo što ...na primjer...
- Hoću li za sto duplofinti imati pristojan obred? - zapitao je Colin.
- Tu svotu neću čak ni uzeti u obzir-kazao je Svećenik - Morat ćete ići bar do sto pedeset.
- Trebat će mi puno vremena da vam ih isplatim.
- Valjda imate nekakav posao ... potpisat će te mi jedan papirić ...
- Ako baš hoćete - rekao je Colin.
- Pod takvim uvjetima - nadovezao je Svećenik – možda biste išli sve do dvije stotine duplofinti,a u tom ćete slućaju imati na svojoj strani Trbonju i Švicera, dok za sto pedeset ostaju na protivničkoj strani.
- Ne vjerujem - rekao je Colin. - Mislim da neću njoš dugo imati taj posao.
- Onda kažimo sto pedeset - zaključio je Svećenik. - Doista žaljenja vrijedno, bit će to uistinu pišljiva i prostačka ceremonija. Gadite mi se, škrtarite kao cicija ...
- Ispričavam se - rekao je Colin.
- Dođite da stavite svoj potpis na papire -kazao je Svećenik i surovo ga gurnuo.
Colin je udario u jednu stolicu. Svećenik, razbješnjen tim štropotom, još jednom ga je gurnuo prema sakristohiji i pošao za njime gunđajući.
LXV
Dva nosača zatekla su Colina kako ih čeka na ulazu u stan. Bijahu prekriveni naslagama prljavštine, jer je stubište sve više propadalo i smanjivalo se. Ali su na sebi imali najpohabanija odijela i nisu marili za koju razderotinu više. Kroz rupe na službenim haljama vidjele su im se crvene dlake na ružnim čvorugastim nogama, a oni pozdraviše Colina lupajući ga po trbuhu, kao što je i predviđeno pravilnikom za bogačke ukope.
Ulaz je sada sličio podrumskom hodniku. Spustili su glavu da bi se provukli do Chloeine sobe. Oni od lijesa su već bili otišli. Chloe se više nije vidjela, nego nekakva stara crna kutija, označena rednim brojem i sva puna kvrga.
Pograbiše je i, baratajući njome kao ovnom za razbijanje vrata, strovališe je kroz prozor. Mrtvace su nosili na rukama samo počev od sto pedeset duplofinti naviše.
- Upravo su zbog toga - pomislio je Colin - na lijesu tolike grbe - i briznuo je u plač jer je Chloe sad vjerojatno bila sva izudarana i jako ozlijeđena.
Prisjetio se da ona više ništa ne osjeća i još je gorče zaplakao. Kutija se zdrozgala na kaldrmu i slomila nogu nekom djetetu koje se igralo u blizini. Odgurnuše ga na pločnik i podigoše kutiju na mrtvačka kola. Bio je to nekakav stari kamion, crveno obojen, a vozio ga je jedan od dvojice nosača.
Vrlo malo ljudi išlo je za kamionom, Nicolas, Isis i Colin, i još dvojica-trojica neznanaca. Kamion je vozio prilično brzo. Da bi ga uspjeli slijediti, morali su trčati. Vozač je pjevao iz svega grla. Zašutio bi tek počevši od dvije stotine pedeset duplofinti. Zaustavili su se ispred crkve, a crna kutija ostala je ondje čekati dok su oni prisustvovali obredu. Svećenik im je, namrgođena lica, okretao leđa i počeo se uzrujavati bez pravog razloga. Colin je ostao stajati pred oltarom.
Podigao je oči: sučelice njemu nalazio se obješen na zidu, Isus raspet na svom križu.
Izgledao je kao da se dosađuje, pa gaje Colin zapitao:
- Zašto je Chloe mrtva?
- Ne snosim za to nikakvu odgovornost -odgovorio je Isus. - Kad bismo porazgovarali o nečem drugom ...
- A koga se to onda tiče? - upitao je Colin.
- Nas se to u svakom slučaju ne tiče - odgovorio je Isus.
- Pozvao sam vas na svoje vjenčanje - napomenuo je Colin.
- Bilo je uspješno - kazao je Isus - dobro sam se zabavljao. Zašto niste i ovaj put dali više novaca?
- Nemam više novaca — rekao je Colin - a ovaj put, osim toga, ne radi se više o mom vjenčanju.
- Da - rekao je Isus. Činilo se da je u neprilici,
- Golema je to razlika, znate - nastavio je Colin. - Ovaj put, Chloe je mrtva ... Mrzim pomisao na tu crnu kutiju.
- Mmmmmmmmmm ... - promumljao je Isus.
Gledao je u drugom pravcu i činilo se da se dosađuje. Svećenik je vrtio škrebetaljku urličući latinske stihove.
- Zašto ste dopustili da umre?- upitao je Colin.
- Oh! - uzdahnuo je Isus. - Ne navaljujte toliko.
Potražio je udobniji položaj na čavlima.
- Bila je tako blaga - rekao je Colin. – Nikada nije počinila zlo, ni u mislima, ni na djelu.
- To nema nikakve veze s religijom – promrmljao je Isus zijevajući.
Zatresao je malo glavom da promijeni nagib svoje trnove krune.
- Ne znam što smo učinili- rekao je Colin – To ipak nismo zaslužili.
Oborio je oči. Isus nije odgovorio. Colin je iznova podigao glavu. Isusove grudi podizale su se polako i pravilno. Njegove su crte odavale spokojstvo.Oči su mu bile zatvorene i Colin je čuo kako mu se iz nosnica izvija lagan šum zadovoljnog predenja, kao da prede sit mačak.U tom je trenutku Svećenik skakao s jedne noge na drugu i duhao u neku cijev, i obred je bio završen.
Svećenik je prvi napustio crkvu i vratio se u sakristohiju da obuje bakandže.
Colin Isis i Nicolas su izašli iz crkve i pričekali iza kamiona.
Tada su odnekud iznikli Švicer i Trbonja u bogatoj odjeći svijetlih boja. Počeli su zviždati Colinu i zaplesali oko kamiona kao divljaci.Colin je začepio uši ali nije smio ništa reći, dao je svoj potpis za ukop siromaha i nije se ni pomakao dok su ga gađali punim šakama kamenčića.
LXVI Dugo, dugo vremena hodali su ulicama. Ljudi se više nisu okretali za njima i dan je sve više zapadao. Groblje siromaha bilo je vrlo daleko. Crveni kamion kotrljao se i pocupkivao po neravninama na putu, dok je motor ispuštao veselu prdnjavu.
Colin više nije ništa čuo, živio je unatrag i katkad se čak smiješio, prisjećao se svega. Nicolas i Isis hodali su iza njega. Isis bi od vremena do vremena dotakla Colinovo rame. Cesta je prestala i kamion se zaustavio, tu je počinjala voda... Nosači su spustili crnu kutiju. Colin je prvi put išao na groblje; bilo je smješteno na otoku neodređena oblika, kojemu su se obrisi često mijenjali ovisno o pritisku vode. Kroz maglu se slabo razabirao. Kamion je ostao na obali; pristup otoku omogućavala je duga tanka i siva daska, kojoj je udaljeni kraj iščezavao u magluštini. Nosači ispustiše nekoliko masnih psovki i prvi se zaputi daskom, bila je taman tako široka da jedan po jedan prijeđu preko nje. Crnu kutiju nosili su s pomoću remenja od sirove kože, koje im je išlo preko ramena i oko vrata, i drugi se nosač počeo daviti, postao je sasvim ljubičast; na maglenom sivilu doimalo se to vrlo tužno. Slijedio ih je Colin; kad je na njih došao red, Nicolas i Isis su se također zaputili duž daske;prvi je nosač gazio po njoj namjerno tako da se tresla i njihala nadesno i nalijevo. Nestao je u oblaku pare koja se malo-pomalo iščihala kao šećerna vlakanca u vodi kakva sirupa. Njihovi koraci na daski odzvanjali su poput silazne ljestvice i ona se, postupno, svinula, približavali su se središtu; dok su ga prelazili, dotakla je vodu i simetrični valići zapljusnuli su je s obje strane; voda je sada gotovo prekrivala; bila je tamna i prozirna, Colin se nagnuo udesno, zagledao se prema dnu, učinilo mu se da vidi neku bijelu stvar što se nejasno leluja u dubini; Nicolas i Isis su se zaustavili iza njega, izgledalo je kao da stoje na vodi. Nosači su produžili, druga polovica puta se uspinjala, a kad su prešli sredinu, mali su valovi splasnuli i daska se odlijepila od vode uz šum isisavanja.
Nosači su se dali u trk. Topotali su nogama a ručke na crnoj kutiji zvonile su udarajući o stijenke. Na otok su stigli prije Colina i njegovih prijatelja i krenuli su tromo niskom stazicom koju su obrubljivale dvije živice tamna bilja. Staza je opisivala čudne krivine i vijuge, pustošnih oblika, a tlo je bilo šupljikavo i prhko. Malo se proširila. Lišće se na biljkama sivkasto prelijevalo, a njegove žilice isticale su se kao zlato na baršunastome mesu. Duga i savitljiva stabla padala su u luku od jednog ruba puta do drugog. Kroz tako oblikovani svod, danje tvorio bijeli prsten bez sjaja. Staza se odjednom račvala na nekoliko ogranaka i nosači su bez oklijevanja zaokrenuli udesno, a Colin, Isis i Nicolas su se žurili da bi ih ponovno uhvatili. Nisu se čule nikakve životinje na i među drvećem. Jedino su se tu i tamo otkidali listovi i tromo padali na tle. Colin i ostali slijedili su grananje puta. Nosači su udarali nogama u stabla i njihove glomazne cipele ostavljale su na spužvastoj kori trag dubokih modrikastih omečina. Groblje se nalazilo točno u sredini otoka; tko se uzverao na kamenje, mogao je, onkraj vrhova slabunjavih stabala, nazreti, daleko, u pravcu druge obale, nebo iskrižano crnilom i iscrtano teškim letom heraldičkih orlova bez kljuna i pandži nad poljima ptičje trave i komorača uskolista.
Nosači su se zaustavili pokraj jedne velike rupe; zapjevavši podrugljivu pjesmicu, počeli su njihati Chloein lijes i pritisli na otponac. Rastvorio se poklopac i nešto je sunulo u rupu uz veliku škripu; drugi nosač skljokao se napola zadavljen, zato što se remen nije dovoljno brzo odriješio od njegova vrata. Colin i Nicolas stigli su trčeći. Isis je posrtala iza njih. Tada se iza jednog humka iznebuha pojaviše Trbonja i Švicer, u pohabanim kutama s puno uljenih mrlja, i počeše zavijati kao vukovi, bacajući grude zemlje i kamenje u jamu. Colin se srušio na koljena. Držao je glavu među rukama, kamenje je padajući podizalo potmuo štropot, Švicer, Trbonja i dva nosača dadoše jedni drugima ruku i, pocupkujući, zaplesaše kolo oko rupe, a potom iznenada odmagliše prema stazi i iščeznuše u farandoli. Trbonja je puhao u krupan zavijen rog i promukli zvukovi treperili su u mrtvom zraku. Zemlja se malo-pomalo odronjavala i, nakon dvije-tri minute Chloeino je tijelo potpunoma nestalo.
LXVII
Sivi miš sa crnim brkovima napregao se posljednji put i uspio se provući. Iza njega se,u jednom mahu, strop spojio s podom i dugoljasti crvuljci nepomične tvari izmiljeli su, savijajuči se polagano, kroz međuprostore stapanja.Miš je šmugnuo svom brzinom kroz mračan ulazni hodnik, gdje su se zidovi teturajući jedan drugome približavali, i uspio je klisnuti ispod vrata. Domogao se stubišta i sišao; zaustavio se tek na pločniku. Oklijevao je načas, a zatim se snašao i zaputio se u pravcu groblja.
LXVIII
- Istina bog - rekao je mačak - nisam baš zainteresiran.
- Imaš krivo - kazao je miš. - Ja sam još mlad i dobro su me hranili sve do posljednjeg časa.
- Ali mene isto tako dobro hrane - rekao je mačak - i nimalo me ne spopada želja za samoubojstvom, pa onda uviđaš zašto to smatram abnormalnim.
- Zato što ga nisi vidio - kazao je miš.
- A što čini? - upitao je mačak. Nije mu bilo jako stalo da to sazna. Bilo je vruće i sve dlake bile su mu vrlo savitljive.
- Stoji uz rub vode - odgovorio je miš - i čeka, a kad kucne za to čas, odlazi na dasku i zaustavlja se u sredini. Nešto motri.
- Ne može vidjeti bogzna što - napomenuo je mačak. - Možda kakav lopoč.
- Da - kazao je miš - on čeka da izroni lopoč kako bi ga ubio.
- Glupost - rekao je mačak. - To je posve bezvezno.
- Kad mine čas - nastavio je miš - vraća se opet na obalu i gleda fotografiju.
- I nikad ne jede? - zapitao je mačak.
- Ne - odvratio je miš - i postaje vrlo slab, a ja to više ne mogu podnositi. Jedan od idućih dana napravit će krivi korak hodajući po toj velikoj daski.
- A što se to tebe tiče? - upitao je mačak. -Znači da je nesretan?
- Nije nesretan - odgovorio je miš - njemu je teško. A upravo to ne mogu podnijeti. Osim toga, past će u vodu, previše se naginje.
- Onda, ako je tako - rekao je mačak - pristajem da ti učinim tu uslugu, ali ne znam zašto sam kazao »ako je tako«, jer baš ništa od svega toga ne shvaćam.
- Doista si zlatan - rekao je miš.
- Namjesti glavu u moju njušku - kazao je mačak - i čekaj!
- Hoće li to dugo trajati? - zapitao je miš.
- Tako dugo dok mi netko ne nagazi na rep - odvratio je mačak. - Potreban mi je brzi refleks. Ali pustit ću da mi ga zgaze, ne boj se. Miš je mačku razmakao čeljusti i turnuo svoju glavu među šiljaste zube. Gotovo odmah ju je izvukao natrag.
- Deder kaži - pitao je miš - jesi li to jutros jeo morskog psa?
- Slušaj - odvratio je mačak - ako ti se stvar ne dopada, možeš se pokupiti. Mene sav taj marifetluk užasno gnjavi. I morat ćeš se snaći posve sam.
Izgledao je ljut.
- Ne vrijeđaj se - rekao je miš.
Zatvorio je svoje male crne oči i iznova namjestio glavu u podoban položaj. Mačak je oprezno pustio da mu oštri očnjaci počivaju na mekom sivom vratu. Crni brkovi miša isprepleli su se s njegovim. Odmotao je svoj gusti rep i pustio ga da se povlači pločnikom. Upravo je nailazilo, pjevajući, jedanaest slijepih djevojčica iz sirotišta Julija Apostolskog.
XLVI
Nicolas je gledao svoj šporet. Sedeo je pred njim i sa žaračem i lampom za lemljenje proveravao njegovu unutrašnjost. Šporet se odozgo malo-pomalo izobličio i olabavio, a crne limene ploče su se toliko razmekšale da su spale na opstojnost tankih kriški grojera. Nicolas je začuo Colinove korake u hodniku i uspravio se na svom sedištu. Osećao je umor. Colin je gurnuo vrata i ušao. Izgledao je zadovoljan.
- Onda? - upitao je Nicolas.
- Uspelo je? - Prodao sam ga - odvratio je Colin. - Za dve hiljade petsto ...
- Duplofinti? ... - upao je Nicolas.
- Da - odgovorio je Colin.
- Neočekivano!...
- Ni ja se nisam tome nadao. Promatrao si šporer? - zapitao je Colin.
- Da - kazao je Nicolas. - Upravo se promeće u kotao za loženje drvenim ugljem i pitam se, dovraga, kako do toga dolazi...
- To je vrlo čudno - rekao je Colin - ali nije čudnije od svega ostalog. Jesi li video hodnik?
- Jesam - odvratio je Nicolas. - Pretvara se u jelovinu ...
- Hteo sam ti ponoviti - kazao je Colin - da ne želim da ovde ostaneš.
- Stiglo je pismo - rekao je Nicolas.
- Od Chloe?
- Da - odvratio je Nicolas. - Na stolu je.
Otpečativši pismo, Colin je začuo nežan Chloein glas i, da bi ga pročitao, trebalo je samo da sluša taj glas. U njemu je pisalo: »Dragi moj Colin, Dobro se osećam i vreme je lepo. Dosađuju mi jedino snežne krtice, zverke što puzaju između snega i zemlje a imaju narančasto krzno i uveče jako kveče. One podižu velika snežna brdašca i na njima se lako pada. Sunce na veliko sja i ja ću se ubrzo vratiti kući.«
- To su dobre vesti - rekao je Colin. -Onda, ti uskoro seliš Tovarmostovima.
- Neću - odvratio je Nicolas.
- Hoćeš - rekao je Colin. - Njima je potreban kuvar, a ja neću da ostaneš ovde ..., prebrzo si se postarao, i kažem ti da sam već potpisao u tvoje ime.
- A miš? - napomenuo je Nicolas. - Ko će ga hraniti?
- Za njega ću se sam pobrinuti - rekao je Colin.
- Nećeš moći - kazao je Nicolas. - A osim toga, nisam ni ja više u grifu.
- Jasno da jesi - odgovorio je Colin. - Ali te zapravo satire ovdašnja atmosfera ... Niko od vas joj ne može odoleti...
- Uvek to pričaš - rekao je Nicolas - a to nije nikakvo objašnjenje.
-Konačno - kazao je Colin - to je rešena stvar!...
Nicolas je ustao i protegnuo se. Izgledao je tužan.
- Više ništa ne kuvaš po Gouffeu - obrazložio je Colin. - Zanemaruješ svoje kuvanje, zapuštaš se.
- Ali nije istina - prosvedovao je Nicolas.
- Pusti me da kažem do kraja - nadodao je Colin. Ne oblačiš se više svečano nedeljom i ne briješ se više svako jutro.
- To nije zločin - pripomenuo je Nicolas.
- To je zločin - ustvrdio je Colin. - Ja ti ne mogu platiti onoliko koliko zavređuješ. Sada tvoja vrednost opada, što je donekle i moja krivica.
- Nije istina - rekao je Nicolas. - Nije tvoja krivica što si u sosu.
- Da - kazao je Colin - to je zato što sam se oženio i zato što ...
- Glupost - prekinuo ga je Nicolas. - A ko će onda kuvati?
- Ja - odvratio je Colin.
- Pa ti ćeš raditi!... Nećeš imati vremena.
- Ne, neću raditi. Konačno, ipak sam prodao svoj pianokoktel za dve hiljade petsto duplofinti.
- Da - rekao je Nicolas - s tom svotom si u kudikamo boljem položaju!...
- U svakom ćeš slučaju ići Tovarmostovima - kazao je Colin.
- Oh! - uzdahnuo je Nicolas. - Baš me tupiš. Dobro, ići ću. Ali to nije fer s tvoje strane.
- Ponovno ćeš steći svoje dobre manire.
- A nekad si se bunio protiv mojih dobrih manira...
- Jesam - rekao je Colin - zato što se zbog mene nisi morao truditi.
- Tupiš - kazao je Nicolas. - Tupiš i tupiš.
XLVII
Colin je začuo kucanje na ulaznim vratima i požurio da ih otvori. Na jednoj mu je papuči bila velika rupa, pa je sakrio stopala pod tepih.
- Kako visoko stanujete - rekao je Mitojed ulazeći.Ispuštao je otešćao dah.
- Dobar dan, doktore - rekao je Colin crveneći se, jer je bio prisiljen pokazati stopalo.
- Promenili ste stan - napomenuo je profesor. - Pre ste nekako bliže stanovali.
- Ni govora - rekao je Colin. - Stan je isti.
- Ma kakvi - kazao je profesor Mitojed. -Kad zbijate šalu, obično pazite da delujete što ozbiljnije i da pronađete što duhovitije odgovore.
- Zaista? ... - rekao je Colin.
- Da, sigurno. - Kako se oseća bolesnica? - zapitao je lekar.
- Bolje - odvratio je Colin. - Lepše izgleda i više je ne boli.
- Hm! ... To je sumnjivo - rekao je lekar.
Pošao je, u pratnji Colina, prema Chloeinoj sobi i na ulazu je spustio glavu da ne bi udario u dovratak, ali se ovaj baš u tom trenu svinuo, a profesor je ispustio sočnu psovku. Chloe, koja je ležala na krevetu, smejala se promatrajući lekarevo ulaženje. Spavaća soba poprimila je prilično smanjene dimenzije. Ćilim je, suprotno onima u drugim prostorijama odebljao, a krevet je sada počivao u maloj ložnici sa zavesama od satena. Veliki je prozor bio potpunoma razdeljen na četiri mala kvadratna prozorčića, i to kamenim peteljkama koje su već sasvim izrasle. Vladala je tu pomalo sivkasta svetlost, ali bilo je čisto. I bilo je toplo.
- I vi ćete mi opet reći da niste promenili stan, hm? - pripomenuo je Mitojed.
- Kunem vam se doktore ... - započeo je Colin.
Zapela mu je reč u grlu, jer ga je profesor gledao uznemireno i sumnjičavo.
- ... Šalio sam se! - rekao je konačno smejući se.
Mitojed se približio krevetu.
- Onda - kazao je on - otkrijte se. Preslušat ću vam pluća.
Chloe je rastvorila svoj pahuljasti haljetak.
- Ah! - rekao je Mitojed. - Onde su vas operisali ...
- Da ... - odgovorila je Chloe. Ispod desne dojke imala je malen savršeno okrugao ožiljak.
- Izvukli su ga, dakle, ovuda kad je uginuo? - kazao je lekar. - Je li bio velik?
- Čitav metar, mislim - odgovorila je Chloe. - S golemim cvetom od dvadeset centimetara.
- Kakva mrcina!... - progunđao je lekar. - Imali ste peh. Takvih dimenzija! To nije uobičajeno!
- Drugo ga je cveće zapravo nagnalo da ugine - rekla je Chloe. - Napose cvet vanilije što su mi ga na kraju doveli.
- Čudno - kazao je lekar. - Nikada ne bih pomislio da vanilija može proizvesti takav efekat. Mislio sam pre na smreku i na bagrem. Medicina vam je, znate, igra tupoglavaca - zaključio je on.
- Sigurno - rekla je Chloe.
Lekar ju je pregledavao slušanjem. Zatim je ponovno ustao.
- U redu je - kazao je on. - Očito, ostavilo je tragove...
- Zaista? - rekla je Chloe.
- Da-potvrdio je profesor.-Vi sada imate jedno plućno krilo koje više uopste ne radi ili gotovo tako.
- To mi ne smeta - rekla je Chloe - ako je drugo dobro!
- Ali ako uhvatite nešto na drugom - napomeno je profesor - to će za vašeg muža biti nesnosno.
- A za mene neće? - zapitala je Chloe.
- Za vas još više - odvratio je profesor Mitojed.
Ponovno se digao.
- Neću vas utaman strašiti, ali dobro pripazite.
- Pazim dobro - kazala je Chloe.
Oči su joj se širile i bivale sve veće. Bojažljivo je prošla rukom kroz kosu.
- Kako i šta mogu učiniti da budem sigurna da neću ništa uhvatiti na drugom plućnom krilu? - rekla je Chloe i glas joj je malo zaplakao.
- Ne uzbuđujte se, mala moja - kazao je lekar. - Nema razloga da uhvatite nešto i na drugom. Pogledao je oko sebe. - Više mi se dopadao vaš prvi stan. Delovao je zdravije.
- Da - rekao je Colin - ali to nije naša krivica ...
- A čime se vi zapravo bavite? - upitao je lekar.
- Učim pojedine stvari-odvratio je Colin. -I volim Chloe.
- Vaš rad vam ništa ne donosi? -zapitao je profesor.
- Ne - rekao je Colin. - Ne radim u onom smislu kako ljudi obično shvataju posao. - Rad je kužna stvar, znam dobro - promrmljao je profesor-a ono što čovek sam izabere da radi ne može, očito, biti unosno, jer...
Presekao je sam sebi reč.
- Poslednji ste mi put pokazali neku spravu koja je davala začudne rezultate. Imate li je još, slučajno?
- Nemam - odgovorio je Colin. - Prodao sam je. Ali vam uprkos tome mogu ponuditi piće...
Mitojed je ugurao prste u okovratnik svoje žute košulje i počešao se po vratu.
- Idem za vama. Doviđenja, mlada damo -doviknuo je on.
- Doviđenja, doktore - rekla je Chloe.
Utonula je do samog dna postelje i ponovim navukla pokrivače sve do vrata. Njezino lice delovalo je svetlo i nežno na posteljini boje lavande, obrubljenoj grimizom.
XLVIII
Chick je prošao kroz kontrolna vrata i pružio svoju propusnicu stroju da joj izbuši tačku.Kao i obično, spotaknuo se na prag metalnih vrata u prolazu koji otvara pristup u radionice,a para i crni dim udarili su ga svom žestinom u lice. Počeli su mu dopirati do uva svakojaki štropoti: potmulo drndanje generalnih turboalternatora, moćnih dizala na ukrštenim nosačima, huka silovitih vazdušnih vrtloga u nasrtaju na crno limeno krovište. Prolaz je bio vrlo mračan, obasjan svakih deset metara crvenkastom žaruljom, a njena svetlost cedila se leno niz glatke predmete, zapinjući na hrapavostima zida i tla, koje bi potom zaokružila. Valovit lim, pod njegovim nogama, bio je vruć i, mestimice, raspucan, pa se kroz rupe moglo videti, sasvim dole, crveno i mračno grotlo kamenih peći. Tekućine su, hučući, proticale kroz debele cevi, ofarbane u sivo i crveno, ponad njegove glave, a na svaki kucaj mehaničkog srca koje su ložači stavljali pod pritisak, krovni se kostur, s neznatnim zakašnjenjem i svojevrsnim dubinskim treperenjem, lagano naginjao prema napred. Zid je bio orošen kapljicama koje su se od vremena do vremena otkidale zbog nekog jačeg udara, a kad bi mu pokoja od tih kapljica pala na vrat, Chicka su podilazili srsi. Bila je to nekakva mutna voda i mirisala je po ozonu. Prolaz je zavijao na samom kraju i u radionicama je, od sada, prevladavao rešetkasti pod. Dole, pred svakim zdepastim strojem, hrvao se po jedan čovek, boreći se ljuto da ga ne raskomadaju pohlepni zupčanici. Desno stopalo svakoga od njih bilo je okovano teškom gvozdenom karikom. Otkvačili bi je samo dvaput dnevno: u podne i naveče. Radnici su strojevima preotimali komade kovine, koji su zveckajući izlazili iz uskih ispušnih otvora na njihovu gornjem delu. Komadi bi gotovo za tili čas upadali natrag u stroj, ako ih radnici ne bi na vreme pograbili, i iščezavali u njegovom zjalu, koje je vrvelo kotačima i zupčanicima, i gde se vršilo svarivanje. Bilo je tu uređaja svih veličina. Chicku je taj prizor bio dobro poznat. Sam je radio u dnu jedne takve radionice gde je morao kontrolisati da li strojevi rade ispravno i davati ljudima uputstva kako da ih isprave ponovno u red pošto su im otkinuli po koji komad mesa. Za pročišćavanje vazduha, dalekosežni šikljaji eteričnih ulja presecali su prostoriju po kosinama, svetlucajući mestimično od odbljesaka i zgušnjavajući oko sebe dim i prašinu metalnih strugotina i isparivanje kipućeg ulja, koji su se poput ravnih i tankih stupova uspinjali iznad svakog stroja. Chick je podigao glavu. Cevi su ga stalno i posvuda pratile. Stigao je do rešetkastog lifta na platformi za spuštanje, ušao i zatvorio za sobom vrata. Izvukao je iz džepa jednu knjigu Jean-Sola Partrea, pritisnuo komandno dugme i počeo čitati čekajući da se domogne tla. Potmuo udarac platforme o metalni odbojnik trgnuo je Chicka iz obamrlosti. Izašao je i stigao u svoju kancelariju, staklenu i slabo osvetljenu kutiju, odakle je mogao nadgledati radionice. Seo je, ponovno otvorio knjigu i nastavio čitati, uspavan ravnomernim kolanjem tečnosti i klopotom strojeva. Izvestan nesklad u tom halabučenju prisilio ga je iznebuha da podigne oči. Tražio je odakle pristiže taj sumnjivi štropot. Jedan štrcajni mlaz za pročišćavanje vazduha zaustavio se maločas u sredini tvorničke hale i ostao u vazduhu kao odrezan na dva dela. Četiri stroja što ih je ostavio na cedilu, počela su se tresti. Videlo se, na razdaljini, kako se koprcaju i kako, ispred svakog od njih, malo-pomalo splašnjava neki oblik. Chick je odložio knjigu i pojurio van. Potrčao je prema kontrolnoj ploči za regulisanje mlazova i brzo spustio jednu ručicu. Presečeni mlaz ostao je nepomično stršati u vazduhu. Reklo bi se da je sečivo kose, dok je dim iz četiri stroja sukljao uvis u kovitlacima. Ostavio je ploču i požurio glavom bez obzira prema strojevima. Oni su se polagano zaustavljali. Unesrećeni ljudi ležali su na tlu. Svinuta desna noga oblikovala im je neki čudan ugao, poradi gvozdene karike, a sve četiri desne šake behu im odsečene kod ručnog zgloba. U dodiru s metalnim lancem krv je kipila i širila vazduhom jezovit vonj izgorele pougljenjene živine. Chick je s pomoću ključa odrešio karike koje su držale prikovana tela i njih rastegnuo ispred strojeva. Potom se vratio u svoju kancelariju i naručio, putem telefona, dežurne redare. Pošao je natrag do kontrolne ploče i pokušao prekinuti mlaz staviti iznova u pogon. Ništa se tu nije moglo učiniti. Tekućina je šikljala posve ravno, ali bi, doprevši na nivo četvrtog stroja, iščezavala na licu mesta, a prekid mlaza se tako jasno vide o kao daje prerezan udarcem sekire. Pipajući s mukom knjigu u svom džepu, zaputio se u Centralni biro. Na samom izlasku iz radionice uklonio se s puta da propusti redaree, koji su četiri tiela složili na hrpu u mala električna kolica i taman se pripremali da ih izbace u Generalno sabiralište. Chick je sada išao duž nekog novog hodnika. Daleko ispred njega preokrenula su se kolica, uz tiho zujanje, a pritom je iskočilo nekoliko belih iskri. Od vrlo niskog stropa odbijala se buka njegovih koraka na metalnom podu. Pod se malo uspinjao. Da stigne u Centralni biro, valjalo mu je preći po dužini još tri radionice i Chick je rastreseno išao svojim putem. Prodro je najzad u glavni blok i ušao u ured šefa osoblja.
- Došlo je do kvara na broju sedam stotina devet, deset, jedanaest i dvanaest - prijavio je tajnici iza šaltera. - Treba zamijeniti četiri čovjeka i maknuti strojeve, mislim. Mogu li govoriti sa šefom osoblja?
Sekretarica je izmanevrisala nekoliko crvenih pritisnih dugmića na ploči od lakiranog mahagonija i rekla: »Uđite, čeka vas«. Chick je ušao i seo. Šef osoblja ga je odmerio ispitivačkim pogledom.
- Trebaju mi četiri čovjeka - kazao je Chick.
- Dobro - rekao je šef osoblja - dobićete ih sutra.
- Jedan mlaz za pročišćavanje više ne radi- nadodao je Chick.
To me se ne tiče - odvratio je šef osoblja- Obratite se tu pokraj.
Chick je izašao i ispunio iste formalnosti pre nego je ušao od šefa pogona.
- Jedan od mlazova za pročišćavanje broja sedamsto više ne radi - kazao je on.
- Baš nikako više?
- Ne ide sasvim do kraja - objasnio je Chick.
- Niste ga mogli staviti iznova u pokret?
- Nisam - odvratio je Chick. - Tu se više ništa ne da učiniti.
- Pregledaću vašu radionicu - rekao je šef pogona.
- Moj se dohodak smanjuje - napomenuo je Chick. - Požurite se.
- To me se ne tiče - rekao je šef pogona. -Obratite se šefu proizvodnje.
Chick je požurio u susedni blok i ušao kod šefua proizvodnje. Njegov radni sto bio je jarko osvetljen i na zid, iza stola, bila je pričvršćena velika ploča mlečnog stakla na kojoj se vrlo polagano premeštao udesno vrh nekog crvenog pravca, kao gusenica uz rub kakvog lista: ispod ploče, na velikim kružnim meračima s kromiranom lećom, kazaljke su se okretale još polaganije.
- Vaša proizvodnja opada za 0,7% - rekao je šef. - Šta se dogodilo?
- Četiri su stroja izvan pogona - odvratio je Chick.
- Na 0,8%, vi ste otpušteni - kazao je šef proizvodnje. Konsultovao je merač, okrećući se na svom kromiranom naslonjaču.
- 0,78 - rekao je. - Na vašem bih se mestu već pripremio.
- To je prvi put da mi se ovako nešto događa - kazao je Chick.
- Žalim - rekao je šef proizvodnje. - Možda ćemo vam promeniti radno mesto ...
- Nije mi do toga stalo - kazao je Chick. -Nije mi do toga da radim. Ionako ne volim raditi.
- Niko nema pravo da to kaže - opomenuo ga je šef proizvodnje. - Otpušteni ste - nadodao je.
- Bio sam potpuno bespomoćan - kazao je Chick. - A što je onda pravda?
- Za nju nikad nisam čuo - rekao je šef proizvodnje.-Imam posla, moram vam to smesta kazati.
Chick je napustio kancelariju. Ponovno je navratio kod šefua osoblja.
- Mogu li biti isplaćen? - zapitao je on.
- Koji broj? - pitao je šef osoblja.
- Radionica 700. Inženjer.
- U red. Okrenuo se svojoj sekretarici i rekao: - Učinite što je potrebno. Zatim je progovorio u slušalicu kućnog telefona: - Halo! Tražim zamenu inženjera, tipa 5, za radionicu 700.
- Eto - rekla je sekretarica pružajući Chicku jednu kovertu. - Tu je vaših sto deset duplofinti.
- Hvala - kazao je Chick i otišao.
Mimoišao je inženjera koji će ga uskoro zameniti, nekog mršavog i plavokosog mladića, umornog izgleda. Uputio se prema najbližem liftu i ušao u kabinu.
XLIX
- Uđite - povikao je izrađivač ploča. Pogledao je prema vratima. Bio je to Chick.
- Dobar dan - rekao je Chick. - Navraćam opet kod vas zbog onih snimaka koje sam vam bio doneo.
- Ukratko ponavljam - započeo je drugi -za trideset strana, celokupan pribor, dvadeset numerisanih primeraka s gravirom sa svake strane ploče, izvedenom s pomoću pantografa, jedno s drugim to vam iznosi sto osam duplo-finti. Prepuštam vam ih za sto pet.
- Eto - rekao je Chick - imam ček na sto deset duplofinti, preneću ga na vas, a vi mi vratite pet duplofinti.
- U redu - odvratio je izrađivač ploča. Otvorio je ladicu i pružio Chicku novu novcatu novčanicu od pet duplofinti.
Chicku su trnule oči na licu.
Isis je sišla iz atomobila. Za volanom je sedeo Nicolas. Pogledao je na sat i pratio je očima dok je ulazila u Colinovu i Chloeinu kuću. Imao je na sebi novu uniformu od belog gabardena i belu kožnu kapu. Bio je pomlađen, ali mu je nespokojan izraz lica odavao duboku pomućenost. Na Colinovu sprati stubište se naglo smanjivalo u širinu i Isis je mogla, a da ne širi ruke, istovremeno dotaći i stubišno drzac i hladan zid. Tepih se potpunoma razmekšao i stanjio tako da je jedva prekrivao drveni pod.
Uspela se, malo se zadihala i pozvonila. Niko nije došao da otvori. Nije se čuo nikakav šum na stubištu osim laganog pucketanja, od vremena do vremena, popraćenog kojim vlažnim praskom dok bi se poneka stepenica razlabavila. Isis je nanovo pozvonila. primetila je s druge strane vrata lagano treperenje čelične alke na metal. Malo je prodrmala vrata koja su se naglo otvorila. Ušla je i spotakla se o Colina. Počivao je izdužen na tlu, popreko, lica zagnjurena u pod i ruku ispruženih prema napred ... Njegove oči bijahu zatvorene.
U predsoblju je bilo mračno. Oko prozora se vidio svjetlosni prsten koji, međutim, nije prodirao unutra. Colin je polako disao. Spavao je. Isis se sagnula, klekla pored njega i pomilovala ga po obrazu. Koža mu je lagano zatreperila i oči su mu se pomaknule ispod spuštenih vjeđa. Pogledao je Isis i učinilo se kao da će iznova zaspati. Isis ga je malo prodrmala. Sjeo je, položio načas ruku na usta i rekao:
- Spavao sam.
- Da - kazala je Isis. - Zar više ne spavaš u svom krevetu?
- Ne - odvratio je Colin. - Namjerno sam ostao tu da dočekam lekara i odem po cveće.
Izgledao je potpunoma izgubljen.
- Šta se događa? - upitala je Isis.
- Chloe - kazao je Colin - ponovno kašlje.
- Sigurno je ostao mali nadražaj - rekla je Isis.
- Ne - kazao je Colin. - To je drugo plućno krilo.
Isis se podigla i otrčala prema Chloeinoj sobi.
Drveni je parket prskao pod njezinim koracima. Sobu više nije prepoznavala. Chloe, na svom krevetu, glave napola sakrivene u jastuk, kašljala je gotovo nečujno, ali neprekidno. Malko se pridigla, začuvši Isis kako ulazi, i odahnula. Na njezinom je licu zaigrao nemoćan smešak kad joj se približila Isis, sela na krevet i uzela je u naručaj kao bolesno detešce.
- Nemoj kašljati, draga moja Chloe - promrmljala je Isis.
- Imaš krasan cvet - izrekla je Chloe u jednom dahu, udišući veliki crveni karanfil zataknut u Isisinu kosu. - To mi jako godi - nadodala je ona.
- Još si bolesna? - upitala je Isis.
- Mislim da je u pitanju drugo plućno krilo - kazala je Chloe.
- Ma ne - rekla je Isis - to te ono prvo tera da još malo kašlješ.
- Nije - kazala je Chloe. - Gde je Colin? Je li otišao da mi kupi cveće?
- Doći će uskoro - odvratila je Isis. - Srela sam ga. Ima li novaca - nadodala je.
- Ima - rekla je Chloe - ima ga još malo. Čemu to služi? Novac i onako ne sprečava ništa! ...
- Boli te? - upitala je Isis.
- Da - rekla je Chloe - ali ne jako. Soba se promenila, vidiš i sama.
- Ovako mi se više sviđa - kazala je Isis. - Pre je bila prevelika.
- Kakve su druge sobe? - upitala je Chloe.
- Oh!... Pa dobro - odgovorila je Isis neodređeno.
Prisećala se još oseta koje je u njoj izazivao parket hladan kao močvara.
- Svejedno mi je što se to menja - napomenula je Chloe. - Dokle god je toplo i dokle god je udobno ...
- Naravno! - potvrdila je Isis. - Mali je stan zapravo zgodniji.
- Miš ostaje sa mnom - rekla je Chloe. - Vidiš ga, onde... u uglu. Ne znam šta li sada sniva. Više nije hteo ići u hodnik.
- Da ... - promrmljala je Isis.
- Pruži mi opet karanfil - rekla je Chloe - dobro mi čini.
Isis je izvukla karanfil iz kose i dala ga Chloei koja ga je prinela do usana i uvlačila njegov miris dugim udisajima.
- Kako je Nicolas? - zapitala je.
- Dobro - odvratila je Isis. - Ali više nije veseo kao pre. Doneću ti drugog cveća kad budem ponovno navratila.
- Bio mi je vrlo drag, Nicolas - kazala je Chloe. - Nećeš li se udati za njega?
- Ne mogu - promrmljala je Isis. - Nisam mu dorasla ..
. - To nije važno - rekla je Chloe - ako te on voli...
- Moji mu se roditelji ne usuđuju o tome govoriti - nadovezala je Isis.
Karanfil je naglo počeo da bledi, zgužvao se i činilo se da će usahnuti. Čas kasnije raspao se kao fina prašina na Chloeinim grudima.
- Oh! - rekla je tada Chloe - opet ću kašljati ... Jesi li videla? ...
Prekinula je samu sebe da prinese ruku ustima. Iznova ju je hvatao žestok kašalj.
- To je ... ta stvar u meni... zbog koje venu svi cvetovi... - zamuckivala je Chloe.
- Nemoj govoriti - rekla je Isis. - To uopšte nije važno. Colin će začas doneti novo cveće.
Dan se plavio u sobi, a po uglovima gotovo zelenio. Još nije bilo ni traga vlažnosti a ćilim je sačuvao svoju debljinu, ali je zato jedan od četiri kvadratna prozora bio gotovo potpuno zabrtvljen. Isis je začula vlažan šum Colinovih koraka u predsoblju.
- Evo ga - rekla je ona. - Sigurno ti donosi cveće.
Pojavio se Colin. U rukama je imao veliki buket jorgovana.
- Gledaj, mila moja Chloe - kazao je on. -Uzmi ga!...
Chloe je ispružila ruke.
- Baš si ljubazan, dragi moj - kazala je ona.
Položila je jorgovane na drugi jastuk, okrenula se na bok i uronila lice među bele i slađahne grozdove. Isis se upravo dizala.
- Odlaziš - pitao je Colin.
- Da - rekla je Isis. - Čekaju me. Doći ću opet s cvećem.
- Bilo bi lepo od tebe da navratiš sutra ujutro - kazao je Colin. - Moram ići potražiti nekakav posao a ne želim je pustiti posve samu pre no što vidi doktora.
- Doći ću ... - rekla je Isis.
Malko se nagnula, oprezno, i poljubila Chloe u nježan obraz. Chloe je podigla ruku i pomilovala prijateljičino lice, ali nije okrenula glavu. Požudno je udisala opojan miris jorgovana koji se u tromim kolutovima širio okolo njezinih sjajnih vlasi.
LI
Colin je teško koračao cestom. Ona je, okolišajući, uranjala među zemljane nasipe nad kojima su se dizale staklene kupole, koje su danju poprimale neki sivozeleni i mutan sjaj. Podigao bi glavu od vremena do vremena i čitao natpise na pločama kako bi se uverio da se uputio pravim smerom, a tada bi video nebo, izbrazdano modrim i prljavokestenastim prugama. Daleko pred sobom mogao je opaziti, iznad nasipa, nanizane dimnjake glavnog staklenika. U džepu je imao novine u kojima su se tražili ljudi između dvadeset i trideset godina, zbog priprema za odbranu zemlje. Colin je hodao što je najbrže mogao, ali su mu stopala upadala u toplu zemlju, koja je posvud polako opet zaposedala gradnje i cestu. Biljke se nisu nigde videle. Samo i nadasve zemlja, u jednoličnim gomilama, zgrnutim s obe strane, što su stvarale kratkotrajne nasipe kojima je lako popuštala ravnoteža, a katkad bi se poljuljala i kakva teška gromada, otkotrljala duž padine i survala se mlitavo na površje puta. Na pojedinim su se mestima nasipi puštali, a Colin je kroz mutna stakla na kupolama mogao razabrati neke tamnoplave oblike koji su se nejasno komešali na svetlijoj pozadini.
Ubrzao je korak, otkidajući s mukom svoja stopala iz rupa koje su ona stvarala na tlu. Zemlja bi se odmah stezala natrag poput kružna mišića, a zadržalo bi se tek slabo uleknuće, jedva naznačeno. A i ono bi se gotovo smesta izbrisalo.
Približavali su se dimnjaci. Colin je osećao kako mu se srce u grudima obrće poput pobešnjele zverke. Stisnuo je novine s vanjske strane džepa. Tlo je klizilo i izmicalo pod njegovim stopalima, ali je sada Colin manje propadao i cesta se vidljivo stvrdnjavala.
Opazio je u neposrednoj blizini prvi dimnjak, zabijen u zemlju kao kolac. Oko njegovog vrha, odakle je milio tanak zeleni dim, letele su tamne ptice. U podnožju dimnjaka, neka okrugla izbočina osiguravala mu je stabilnost. Zgrade su počinjale nešto dalje. Postojala su samo jedna vrata. Colin je ušao, pobrisao noge na svetlucavoj rešetki s čeličnim oštricama i zaputio se niskim hodnikom, obrubljenim nizom lampi s titravom svetlošću. Tarasa je bila od crvenih crepova, a gornji deo zidova, kao i strop, bio je obložen staklenim pločicama, debelim nekoliko centimetara, kroz koje su se nazrevale mračne i nepomične gomile.
Na samom kraju hodnika nalazila su se vrata. Broj im je bio naveden u novinama, pa je Colin ušao bez kucanja, prema uputi s oglasa. Neki star čovek u beloj bluzi, raščupan, čitao je nekakav udžbenik za svojim radnim stolom. Na zidovima je visilo različito oružje, blještavi durbini, kubure, bacači smrti različitih kalibara i celovita zbirka bodeža-srcodera svih veličina.
- Dobar dan, gospodine - rekao je Colin.
- Dobar dan, gospodine - rekao je čovek.
Glas mu je bio napukao i odebljao od starosti.
- Dolazim zbog oglasa - rekao je Colin.
- Ah? - kazao je čovek. - Eto već mesec dana, a nikakvih rezultata. Radi se o prilično teškom poslu, znate ...
- Znam -umešao se Colin - ali je dobro plaćen.
- Bože moj! - rekao je čovek. - No to iscrpljuje, da znate, i možda se ne isplati za tu cenu, ali nije na meni da ocrnjujem upravu. Uostalom, vidite i sami da sam još živ ...
- Radite li tu već jako dugo? - zapitao je Colin.
- Godinu dana - odgovorio je čovek. -Dvadestdevet mi je godina.
Prešao je navoranom i drhtavom rukom preko svog naboranog lica.
- I sada sam eto postigao, vidite i sami... da sedim u svojoj kancelariji i čitam udžbenik po celi dan ...
- Potreban mi je novac - rekao je Colin.
- Vrlo čest slučaj - napomenuo je čovek -ali rad čoveka pretvara u filozofa. Za tri meseca osećaćete za njim manju potrebu.
- Treba mi radi lečenja moje žene -objasnio je Colin.
- Ah? Da? - rekao je čovek.
- Bolesna je - objasnio je Colin. - Inače ne volim, raditi.
- Žalim vas-kazao je čovek.-Kad se žena razboli, onda nije više ni za što.
- Volim je - rekao je Colin.
- O tome nema sumnje - odvratio je čovek. - Bez toga ne biste hteli raditi. Pokazaću vam vaše radno mesto. To je na donjem spratu.
Vodio je Colina kroz čiste hodnike s malo spljoštenim svodovima i stubištima od crvenih opeka sve do jednih vrata u susedstvu drugih vrata, koja su bila označena nekim simbolom.
- Stigli smo - rekao je čovek. - Uđite, objasniću vam posao. Colin je ušao. Prostorija je bila mala, četverouglasta. Zidovi i pod stakleni. Na podu je počivala gomila vrtne zemlje u obliku kovčega, ali vrlo široka, najmanje jedan metar. Grubi vuneni pokrivač stajao je smotan pokraj gomile. Nije bilo ni komada pokućstva. Mala niša, izdubena u zidu, čuvala je plavu čeličnu škrinjicu. Čovek je krenuo u pravcu škrinjice i otvorio je. Izvadio je iz nje dvanaest blještavih i cilindričnih predmeta sa sićušnom rupom u sredini.
- Zemlja je jalova, vi znate što to znači - rekao je čovek - a za obranu zemlje nužne su prvoklasne sirovine. Ali da puščane cevi pravilno rastu, a da se pritom ne iskrive, ustanovljeno je već pre dugo vremena da im je potrebna ljudska toplina. Zaista za sve vrste oružja, uostalom.
- Da - rekao je Colin.
- Izbušite dvanaest rupica u zemlji - tumačio je čovek - raspoređenih po sredini srca i jetre, i legnete na zemlju, pošto ste se svukli. Tada se pokrijete sterilnom vunenom tkaninom e da biste oslobađali savršeno ravnomernu toplinu.
Zaorio je načas njegov napukli smeh, dok je sam sebe lupio po desnoj butini.
- Proizveo bih četrnaest puščanih cevi prvih dvadeset dana u svakome mesecu. Ah!... Bio sam jak!...
- A onda? - upitao je Colin.
- Onda ostajete u tom položaju dvadeset četiri sata, i nakon tih dvadeset četiri sata izrastu puščane cevi. Dolaze drugi da ih povade. Zemlja se zalije uljem i počinjete iz početka.
- Zar rastu prema dole? - napomenuo je Colin.
- Da, odozdo je osvetljeno - kazao je čovek. - Njihov je fototropizam pozitivan, ali rastu prema dole jer su teže od zemlje, pa se napose zato obasjavaju odozdo da ne bi došlo do iskrivljenja.
- A brazde? - zanimao se Colin.
- Puščane cevi te vrste rastu već posve izbrazdane - odgovorio je čovek. - Posredi je odabrano seme.
- Čemu služe dimnjaci? - upitao je Colin.
- Oni su tu radi zračenja - nadovezao je čovek -i radi sterilizacije pokrivača i zgrada. Ne isplati se preduzimati posebne mere sigurnosti jer im je delovanje i onako vrlo snažno.
- Zar stvar ne može da funkcioniše s pomoću veštačke topline? - zapitao je Colin.
- Slabo - odvratio je čovek. - Da bi dobro rasle, potrebna im je ljudska toplina.
- Zapošljavate li i žene? - upitao je Colin.
- One ne mogu obavljati taj posao - odgovorio je čovek. - Nemaju dovoljno ravna prsa,kako bi se toplina ravnomerno raspodelila. Sada vas ostavljam, da radite.
- Hoću li zaista zaraditi deset duplofinti na dan? - kazao je Colin.
- Svakako-rekao je čovek-pa i višak ako premašite dvanaest puščanih cevi...
Napustio je prostoriju i zatvorio za sobom vrata.
Colin je držao dvanaest semenki u ruci. Položio ih je pored sebe i počeo se svlačiti. Njegove su oči bile sklopljene a usne su mu, od vremena do vremena, podrhtavale.
LII
- Ne znam šta se zbiva - rekao je čovek. -U početku je dobro išlo. Ali s ovim poslednjima ćemo moći proizvoditi samo specijalna oružja.
- Ipak ćete mi platiti? - zapitao je zabrinuto Colin.
Morao je dobiti sedamdeset duplofinti i višak od deset duplofinti. Radio je što je najbolje mogao, ali je kontrola puščanih cevi otkrila neke anomalije.
- Uverite se i sami - rekao je čovek. Držao je pred sobom jednu cev i pokazivao Colinu njen rascvetali završetak.
- Ne razumem - kazao je Colin. - Prve su bilo savršeno valjkaste.
- Naravna stvar, mogu se upotrebiti za pravljenje kremenjača - rekao je čovek - ali -reč je o modelu od pre pet ratova i već ih imamo golemu zalihu. To je vraški nezgodno.
- Radim što najbolje mogu - rekao je Colin.
- Zasigurno - kazao je čovek. - Odmah ću vam dati vaših osamdeset duplofinti.
Izvukao je iz pretinca u svom stolu jednu zapečaćenu kovertu.
- Dao sam je doneti ovamo, kako bih vam prištedeo da idete u isplatnu službu - rekao je on. - Znade katkad proći i po nekoliko meseci dok dobijete svoj novac, a vama se, čini se, i žuri.
- Zahvaljujem vam - kazao je Colin.
- Nisam još pogledao vašu jučerašnju proizvodnju - rekao je čovek. - Stiže za koji čas. Ne želite li malo pričekati?
Njegov meketavi i hromi glas predstavljao je pravu patnju za Colinove uši.
- Pričekaću - rekao je Colin.
- Vidite - rekao je čovek - prisiljeni smo obraćati veliku pažnju tim pojedinostima, jer u svakom slučaju puška mora biti jednaka drugoj puški, čak i ako nema metaka ...
- Da ... - propentao je Colin.
- Meci često manjkaju - produžio je čovek - u zakašnjenju smo s programiranjem metaka, imamo velike rezerve za jedan model puške, koji se više ne proizvodi, ali još nismo dobili nalog da izrađujemo metke za nove tipove pušaka, pa se tako starima ne možemo koristiti. Uostalom, to nije važno. Što ćete vi s puškom protiv oklopnih kola. Neprijatelji proizvedu jedna oklopna kola na naše puške.To znači da imamo brojčanu premoć. Ali oklopna kola ne haju za pušku, pa čak ni za deset pušaka, oposebno kad su bez metaka . . .
- Zar se tu ne proizvode oklopna kola? -zapitao je Colin.
- Kako da ne - odgovorio je čovek - ali jedva se nekako ostvaruje plan iz poslednjeg rata, pa onda ta ista ne funkcionišu dobro i treba ih razoriti, a kako su vrlo temeljito građena, utroši se u to mnogo vremena.
Neko je pokucao na vrata i pojavio se trpezarac, koji je gurao pred sobom bela sterilizovana kolica. Pod belom plahtom krila se poslednja Colinova proizvodnja. Ponjava se dizala uvis na jednom rubu koji je stršao. Do toga ne bi smelo doći da su posredi doista valjkaste puščane cevi, pa je Colina zgrabilo nespokojstvo. Trpezarac je izišao i zatvorio za sobom vrata.
- Ah! ... - rekao je čovek. - Ne čini mi se da se stvar popravila.
Podigao je plahtu. Videlo se dvanaest puščanih cevi od hladnog i plavkastog čelika, a na kraju svake cvetala je krasna bela ruža, posve sveža i sa žućkastosmeđim osenčanjima u udubljenju baršunastih latica.
- Oh! ... - prošaptao je Colin. - Kako su lepe
Čovek je ćutiao. Samo se dvaput nakašljao.
- Neće više biti potrebno da sutra nastavite isti posao - rekao je, pomalo ustručavajući se.
Njegovi su se prsti zakvačili nervozno na rub kolica.
-Mogu li ih ubrati? - kazao je Colin. - Za Chloe?
- Uvenuće - rekao je čovek - ako ih otkinete od čelika. One su čelične, znate i sami...
- To nije moguće - kazao je Colin.
Uhvatio je nježno jednu ružu i pokušao slomiti peteljku. Izveo je krivi pokret i jedna od latica mu je rasekla ruku na nekoliko centimetara. Ruka mu je krvarila, u skladu sa sporim otkucajima bila, u velikim gutljajima zagasite krvi koju je i nehotice gutao. Gledao je elu laticu obeleženu crvenim polumesecom, a čovek ga je potapšao po ramenu i blago ga odgurao prema vratima.
LIII
Chloe je spavala. Danju je lopoč ustupao njezinoj koži lepu žućkastobijelu boju, ali dok je spavala, to nije bilo potrebno i na obrazima su joj se iznova pomaljale rumene mrlje. Oči su joj ostavljale dva plavkasta otiska ispod čela, tako da se izdaleka nije znalo jesu li zatvorene ili otvorene. Colin je sedeo u trpezariji i čekao. Uokolo Chloe bilo je mnogo cveća. Mogao je još pričekati nekoliko sati pre no što ode u potragu za drugim poslom. Želeo je otpočinuti da ostavi što bolji utisak i da preuzme neko doista unosno zaposlenje. Prostorija je bila gotovo posve mračna. Prozor se smanjio na nekih desetak centimetara od podboja i samo je još uzana vrpca danjeg svetla prodirala unutra. Obasjavala mu je taman čelo i oči. Ostatak lica živeo mu je u mraku. Njegov gramofon nije više radio, odsad ga je valjalo navijati ručno, a to je Colina zamaralo. Ploče su se također izlizale. Na pojedinima se, štaviše već sada teško prepoznavala melodija. Mislio je da će ga miš odmah doći upozoriti ako Chloei nešto zatreba. Hoće li se Nicolas oženiti s Isis? Kakvu će haljinu nositi Isis na svom venčanju? Ko je pozvonio na vratima?
- Dobar dan, Alise - kazao je Colin. - Dolaziš u posetu Chloei?
- Ne - odvratila je Alise. - Jednostavno sam došla.
Mogli su ostati u trpezariji. Zahvaljujući Aliseinoj kosi, bilo je u njoj sada više svetla.Preostala su još dve stolice.
- Čamila si - rekao je Colin. - Znam kako je to.
- Chick je kod kuće - kazala je Alise.
- Moraš nešto javiti - protumačio je Colin.
- Ne - rekla je Alise - moram se zadržati drugdje.
- Da - kazao je Colin. - On sada iznova liči...
- Ne - rekla je Alise. - On sada ima sve svoje knjige, pa mene više neće.
- Jesi li mu napravila scenu? - zapitao je Colin.
- Nisam - odgovorila je Alise.
- Krivo je shvatio što si mu rekla, ali kad mu popusti bes, objasnićeš mu.
- Jednostavno mi je rekao da više nema duplofinti, nego taman toliko da može dati uvezati svoju poslednju knjigu u kožu od ništavila - protumačila je Alise - i da više ne može podneti da me zadržava uza se, s obzirom da mi ne može ništa pružiti, i da ću poružniti i upropastiti sebi ruke.
- U pravu je - kazao je Colin. - Ti ne smeš raditi.
- Ali ja volim Chicka - rekla je Alise. - Rado bih radila za njega.
- Od toga i onako nikakve koristi - kazao je Colin. - Uostalom ne možeš, odviše si lepa.
- Zašto me je onda oterao? - napomenula je Alise. - Bila sam uistinu vrlo lepa?
- Ne znam - odvratio je Colin - ali mi se jako sviđa tvoja kosa i tvoje lice.
- Pogledaj - rekla je Alise.
Skočila je na noge, povukla malu kariku na zatvaraču i haljina joj je skliznula na pod. Bila je to haljina od svetle vune.
- Da ... - rekao je Colin.
Prostorija je odjednom postala vrlo svetla i Colin je video celu celcatu Alise. Njezine dojke zamalo da nisu poletele uvis, a dugoljasti mišići na vitkim nogama bijahu jedri i topli na dodir.
- Mogu li zagrliti ... - rekao je Colin.
- Da - odvratila je Alise - vrlo si mi drag.
- Biće ti začas hladno - napomenuo je Colin.
Približila mu se, sela na njegova kolena i njezine oči počele su nečujno plakati.
- Zašto me on više ne želi?
Colin ju je nežno ljuljao.
- On ne shvata. Znaš, Alise, dobar je to momak, kako bilo da bilo.
- Volio me mnogo - rekla je Alise. - Verovao je da će knjige prihvatiti da sa mnom dele njegovu ljubav! Ali to je nemoguće.
- Bit će ti hladno - napomenuo je Colin.
Ljubio ju je i milovao po kosi.
- Zašto nisam srela najpre tebe?-rekla je Alise. - Bila bih te tako volela, ali sada više ne mogu. Sada ljubim njega.
- Znam dobro - kazao je Colin. - I ja sada više volim Chloe.
Naveo je da ustane i podigao njezinu haljinu.
- Navuci je ponovno, mačkice moja - rekao je on. - Biće ti hladno.
- Neće - kazala je Alise. - Osim toga, to uopšte nije važno.
Obukla se posve automatski.
- Ne bih hteo da budeš žalosna - rekao je Colin.
- Ti si ljubazan - kazala je Alise - ali ja sam vrlo tužna. Ipak mislim da ću moći nešto učiniti za Chicka.
- Otići ćeš svojim roditeljima - rekao je Colin. - Možda bi te hteli videti... ili k Isis.
- Onde neće biti Chicka-kazala je Alise. - Nemam potrebu da budem kod ikoga ako Chick tamo ne dolazi.
- Doći će - rekao je Colin. - Otići ću njemu u posetu.
- Nemoj - kazala je Alise - Niko više ne može k njemu. Uvek je zaključano.
- Ipak ću ga kad-tad videti - rekao je Colin. - Ili će u protivnom doći on meni.
- Ne verujem - pripomenula je Alise. - To nije više isti Chick.
- Ma kako da nije - rekao je Colin. - Ljudi se ne menjaju. Menjaju se zapravo stvari.
- Ne znam - kazala je Alise.
- Otpratiću te - predložio je Colin. - Moram ići potražiti neki posao.
- Ne idem tim smerom - rekla je Alise. - Otpratiću te bar na silasku - kazao je Colin.
Alise je stajala nasuprot njemu. Colin je položio obe ruke na njezina ramena. Osećao je toplinu njezina vrata i nežne kovrčave vlasi na svojoj koži. Ruke su mu klizile niz Aliseino telo. Više nije plakala. Delovala je odsutno.
- Ne bih želeo da praviš gluposti - rekao je Colin.
- Oh! - kazala je Alise. - Neću činiti gluposti...
- Dođi mi opet u posetu - rekao je Colin -ako se budeš dosađivala.
- Možda ću opet doći da te vidim - kazala je Alise.
Gledala je u dubinu. Colin ju je uzeo za ruku. Spuštali su se stubištem. Tu i tamo bi se pokliznuli na vlažnim stubama. Čim stigoše dole, Colin joj je rekao doviđenja. Ona je zastala i gledala ga kako odlazi.
LIV
Upravo je pristigla posljednja knjiga od knjigoveže i Chick ju je više puta pomilovao pre nego ju je vratio na mesto. Bila je presvučena debelom zelenom kožom ništavila, a Partreovo se ime izdubenim slovim, isticalo na uvezu. Na jednom stalku s policama Chick je držao sva obična izdanja i sve varijante, rukopise, prva izdanja, dok su posebne stranice zapremale niše u dubini zida. Chick je uzdahnuo.
Alise ga je napustila jutros. Bio joj je prisiljen kazati da ode. Ostala mu je samo jedna duplofinta i komad sira, a njezine haljine su mu ionako smetale da obesi u ormar iznošena Partreova odela, koja mu je knjižar uspevao nabavljati pravim čudom. Nije se više sećao kada ju je poljubio poslednji put. Više nije smeo gubiti vreme na ljubav. Morao je popraviti svoj gramofon da bi naučio napamet tekst Partreovih predavanja. Ako mu se dogodi da razbije ploče, mogao je bar na taj način sačuvati tekst. Nalazile su se tu sve knjige koje je Partre objavio. Raskošni uvezi brižljivo zaštićeni kožnim etuijima, pozlaćeni okovi, skupoceni primerci s velikim modrim marginama, ograničena izdanja na papiru za muholovke i crvotočnom papiru Saintorix, za njih je bio predviđen celi jedan zid, razdeljen na mekušno saće obloženom antilop-kožom. Svako je delo zapremalo po jedno okce na saću. Suprotni zid bio je ispunjen Partreovim člancima, koji su bili hrpimice broširani, gorljivo istrgnuti iz književnih revija, novina, nebrojenih časopisa što ih je on počastio svojom plodnom saradnjom.
Chick je obrisao čelo. Koliko je vremena prošlo otkad je Alise s njime živela? ... Colinove duplofinte bile su namenjene zapravo tome da se on s njome venča, ali joj do toga nije bilo tako stalo. Zadovoljavala se time da ga čeka, i zadovoljavala se da s njime živi, ali ne možeš prihvatiti od jedne žene da jednostavno ostane s tobom zato što te voli. On je nju također voleo. Nije mogao sebi dopustiti da trati veme zato što se ona više nije zanimala za Partrea. Kako netko uopšte može ne zanimati se za jednog čoveka kao što je Partre? ... Koji je kadar napisati bilo šta, na bilo koju temu, i to s kakvom samo tačnošću ... Posve je sigurno da će Partre za manje od godine dana stvoriti svoju Enciklopediju mučnine, a i vojvotkinja de Bovouard će zasigurno sarađivati u tom pothvatu, pa će opet biti izvanrednih rukopisa. Valjalo bi da, već od sada, zaradi dovoljno duplofinti, kako bi ih stavio na stranu i zaštedeo bar za jedan predujam što bi ga dao knjižaru.
Chick nije platio svoj porez. Ali mu je svota, naime iznos svih njegovih poreza kudikamo više koristio u obliku jednog primerka knjige Rupa Svete golubice. Alise bi bila više volela daje Chick tim duplofintama podmirio porez, ona mu je predlagala da proda nešto svoga u tu svrhu. Prihvatio je ali je taj iznos taman bio ravan ceni uvezivanja primerka dela Rupa Svete Golubice. Oklevao je da ponovno otvori vrata. Možda je stajala iza njih čekajući samo na to da on okrene ključ. Ipak, nije to ozbiljno mislio. Njezini su koraci na stubištu odzvanjali poput laganih udaraca čekićem koji postupno slabe. Mogla bi se vratiti u roditeljsku kuću i nastaviti studije. Naposletku, posredi je samo malo zakašnjenje. Brzo se mogu nadoknaditi predavanja s kojih si izostao. Ali Alise nije više ništa radila. Bila je previše zaokupljena Chickovim stvarima i kuvanjem i peglanjem njegove kravate. Poreze ionako neće nikada isplatiti. Postoje li takvi primeri da te dolaze proganjati čak u tvoj dom zato što nisi platio porez? Ne postoje. Možeš uložiti predujam, jednu duplofintu, i potom te puštaju na miru i o tome se, za neko vreme, više ne govori. Da li tip kao Partre plaća poreze? Verovatno da, i da li je naposletku, sa ćudorednog stajališta, preporučljivo plaćanje poreza zato da, u protivnom, imaju pravo izvršiti zaplenu tvojih dobara, s obzirom da drugi plaćaju poreze koji služe za uzdržavanje policije i visokih funkcionara? Taj začarani krug valja zapravo razbiti, pa neka ga niko više ne plaća prilično dugo vremena i svi će funkcionari lepo poumirati od sušice i tako više neće biti rata.
Chick je podigao poklopac svoga gramofona s dva postolja i namestio dve različite ploče Jean-Sola Partrea. Hteo je obadve slušati istovremeno, ne bi li mu iz sraza dviju starih ideja vrcnule nove u glavi. Postavio se na jednakoj razdaljini od dva zvučnika da mu glava bude tačno na onome mestu gde će se zbiti sudar, a i da automatski zadrži plodove tog sraza. Igle proizvedoše svojevrsno pljucketanje na prvom puževljevu zavoju i smestiše se u udubinu brazde, a Partreove eči odjeknuše u Chickovu mozgu. Sa svog je mesta gledao kroz prozor i odjednom ustanovio da su se, tu i tamo, nad krovovima dizali nekakvi dimovi, u velikim plavim kolutovima, i da su odozdo bili crveno obojeni, kao dim užganog papira. Video je i nehotice kako crveno ovladava plavim, a reči su se počele sudarati s velikim plamsajima, krčeći njegovu umoru polje počinka meko poput mahovine u maju.
XLII
Chick je izišao iz dućana. U njemu nije bilo ničeg što bi ga zanimalo. Hodao je buljeći u svoja stopala, u crvenkastosmeđim kožnim cipelama, i začudio se videvši da ga jedna pokušava odvući na jednu stranu, a druga pak u suprotnom pravcu. Zamislio se na nekoliko časaka, u mislima je povukao pravac koji sece ugao kut na dva jednaka dela i pohitao duž te crte. Zamalo da ga nije pregazio veliki zdepasti taksi, a svoj je spas dugovao jedino spretnom skoku koji ga je odbacio na noge nekom prolazniku. Ovaj potonji je opsovao i otišao u bolnicu na lečenje. Chick je ponovno produžio svojim putem,ravno pred njim nalazila se knjižara, bila je to ulica Jimmy-Noone i natpis je bio naslikan po ugledu na Mahagony Hali Lulu White*. Gurnuo je vrata, ona su mu surovo vratila udarac, pa je ušao kroz izlog bez navaljivanja. Knjižar je pušio lulu mira, sedeći na sabranim delima Julesa Romainsa koji ih je stvorio za tu upotrebu. Imao je vrlo lepu zemljanu lulu mira od vresišta, koju je punio maslinovim lišćem. Pokraj njega je jošte stajala kahlica za odlaganje nabijača i čačkala, vlažan rupčić za osvežavanje slepoočica i bočica alkohola od metvice Ricqles da okus lule učini sočnijim. Podigao je prema Chicku bestelesan i smrdljiv pogled.
- Šta želite? - upitao je.
- Pogledati vaše knjige ... - odgovorio je Chick.
- Gledajte - rekao je čovek i nagnuo se nad kahlicu, ali je to bila samo lažna uzbuna.
Chick je pošao napred prema dnu dućana. Onde je vladao ugođaj podoban za otkrića. Nekoliko je kukaca zapucketalo pod njegovim koracima. Vonjalo je tu po pohabanoj koži i po dimu, a smrad koji se širi pri izgaranju maslinovog lišća je, ruku na srce, stravičan. Knjige su bile složene po abecednom redu, ali trgovac baš nije dobro znao abecedu pa je Chick pronašao Partreov ugao između slova B i T. Oboružao se povećalom i dao se na ispitivanje korica knjiga. Ubrzo mu je pošlo za rukom da uđe u trag zanimljivom otisku prstiju na jednom primerku dela Piće i ništarija, toj poznatoj kritičkoj studiji o biti alkoholizma. Smesta je grozničavo izvukao iz svoga džepa kutijicu koja je, povrh četkice mekih dlaka, sadržavala prašak za gnojenje i Podsetnik uzornog žace, što ga je napisao kanonik Vouille. Postupao je vrlo pozorno, uspoređujući svoje otkriće s listom koju je izvadio iz novcanika, i zastao je gotovo bez daha. Bio je to otisak levog Partreova kažiprsta kome niko sve do tada nije mogao ući u trag drugde osim na starim piščevim lulama. Pritišćući na srce dragoceni pronalazak, Chick se vratio natrag do knjižara.
- Koliko stoji ova knjiga?
Knjižar je pogledao knjigu i nacerio se.
- Ah! Pronašli ste je!...
- Šta je u tome neobično? - upitao je Chick praveci se začuđen.
- Puf!... - grohotom se nasmejao knjižar, ispustivši lulu koja je pala u kahlicu i ugasila se. Sočno je opsovao i protrljao ruke od zadovoljstva što više ne mora izvlačiti dimove iz te odurne svinjske naprave.
- Zahtevam od vas tu knjigu ... - navalio je Chick.
Srce ga je počelo napuštati i njegovi jaki udarci odjekivali su na obe strane, i to nepravilno, gotovo divljački.
- Ah! Ha .. .ha .. .ha ... - gušio se knjižar od smeha i valjao po zemlji. - Baš ste šaljivdžija!...
- Slušajte - kazao je smeteni Chick - budite jasniji...
- Kad samo pomislim - rekao je knjižar -da sam mu morao više puta ponuditi svoju lulu mira kako bih došao do tog otiska i, štaviše, naučiti kako se izvode čarolije zato da, u poslednjem času, lulu zamenim s jednom knjigom ...
- Pustimo to - rekao je Chick. - Budući da za to znate, koliko košta?
- Nije skupo - odgovorio je knjižar - ali imam još nešto bolje. Pričekajte me.
Ustao je i nestao iza polupregrade, koja je presecala dućan na dva dela, prekopavao po nečemu i uskoro zatim vratio se natrag.
- Eto - uskliknuo je, bacajući na tezgu jedne hlače.
- Šta je to? - promrmljao je Chick s pohlepnom strepnjom. Hvatalo ga je sladostrasno uzbuđenje.
- Partreove hlače!... - najavio je ponosno knjižar.
- Kako ste došli do njih? - zapitao je Chick u ekstazi.
- Iskoristio sam jedno njegovo predavanje ... - objasnio je knjižar. - Nije uopste primetio. Ima nagorelih mesta od njegove lule, da znate ...
- Smesta kupujem - rekao je Chick.
- A šta? - upitao je trgovac.
- Jer ima još nešto... Chick je prislonio ruku na grudi. Nije više mogao obuzdati lupanje srca i pustio ga je da se pomalo zanosi.
- Eto ... - kazao je iznova trgovac.
Bila je to lula na čijem je sisku Chick lako prepoznao biljeg Partreovih zubi.
- Koliko? - upitao je Chick.
-Znate li-odvratio je trgovac-da on sada priprema enciklopediju mučnine u dvadeset svezaka s fotografijama i da ću ja imati rukopise
- Ali nikad neću moći... - napomenuo je Chick kao sravnjen sa zemljom.
- Šta hoćete da mene zbog toga svrbi guzica?- zapitao je knjižar.
- Koliko vam dugujem za te tri stvari? -upitao je Chick.
- Hiljadu duplofinti - odgovorio je trgovac - To je moja poslednja cena. Juče sam odbio da ih prodam za hiljadu i dvesta. I to samo zato što imate njegovan izgled.
Chick je izvadio novcanik. Bio je užasno bled.
(* Autor verovatno aludira na LilyWhite, tj. Beli ljiljan, separatističku grupaciju belaca, koja je zabranjivala Crncima da prisustvuju koncertima u svojim dvoranama, lokalima i barovima. Pofrancuzivši podrugljivo Lily u Lulu, Vian protestuje protiv rasizma,primenjenog i u jazzu.)
XLIII
- Kako vidiš - rekao je Colin - više ne prostiremo stolnjak.
- To nije važno - kazao je Chick.
- Ali ipak ne shvatam zašto je drvo tako masno ...
- Ne znam - odvratio je Colin rastreseno. -Mislim da ga se ne da bolje očistiti. Masnoća neprestano izbija iz njegove nutrine.
-Nije li tepih pre bio vunen - upitao je Chick. - Sada izgleda kao da je od pamuka ...
- To je taj isti tepih - napomenuo je Colin. - Ne, ne verujem da je drugačiji.
- To je čudno - ustanovio je Chick. - Dobiva se dojam da se svet steže sam oko sebe.
Nicolas im je doneo uljevitu corbu od povrća u kojoj su plivali prepečeni komadi hleba. Napunio je njihove tanjire do vrha.
- Šta je pak to, Nicolas? - upitao je Chick.
- Corba od koncentrata u kockicama sa zaprškom - odgovorio je Nicolas. - To je super-corba
- Ah! Zar ste to pronašli u Gouffeu? - zapitao je Chick.
- Šta vam pada na pamet! - kazao je Nicolas. - Recept je iz Pomianea. Onaj Gouffe je dobar za snobiće ... A osim toga, za njega su potrebne tolike sprave!...
- Pa valjda imate sve što je potrebno - napomenuo je Chick.
- Šta? - odvratio je Nicolas. - Postoji samo plin i ledoder kao i svugde. Šta vi sebi zamišljate?
- Oh!... Ništa!!! - rekao je Chick.
Meskoljio se na stolici. Nije znao kako bi nastavio razgovor.
- Hoćeš li vina? - zapitao ga je Colin. -Imam još samo ovo tu u svom podrumu... Nije loše.
Chick je pružio čašu.
- Alise je došla u posetu Chloei pre tri dana - kazao je Colin. - Nisam je uspeo videti, a juče je Nicolas odvezao Chloe u planine.
- Znam - rekao je Chick. - Alise mi je sve ispričala.
- Primio sam pismo od profesora Mitojeda - produžio je Colin. - Zatražio je mnogo novaca. Mislim da je to sposoban čovek.
Colina je bolela glava. Bio bi i te kako želeo da mesto njega govori Chick, da pripoveda bilo šta. Chick je, međutim, buljio kroz prozor u neku neodređenu tačku. Iznebuha se podigao i, izvukavši iz džepa metar, pošao izmeriti prozorski okvir.
- Imam utisak da se stvar menja - rekao je on.
- Kako to? - upitao je Colin ravnodušno.
- Sužava se - napomenuo je Chick - a i sama prostorija ...
- Kako to misliš? - rekao je Colin. - To što kažeš nema uobičajeno značenje ...
Chick nije odgovorio. Uzeo je u ruke beležnicu i olovku i pribeležio brojke.
- Jesi li našao kakav posao? - upitao je.
- Nisam ... - odvratio je Colin. - Imam jedan dogovor za koji časak a drugi sutra.
- Kakvu vrstu posla tražiš? - upitao je Chick.
- Oh! Bilo kakav posao - odvratio je Colin. - Pod uslovom da me plaćaju. Cveće je vrlo skupo.
- Da - rekao je Chick.
- A kako tvoj posao? - upitap je Colin.
- Uredio sam da me zamenjuje neki tip -kazao je Chick - zato što sam morao mnogo toga obavljati...
- I pristali su na to? - zapitao je Colin.
- Da, stvar je dobro klapala, tip je bio dobro upućen u stvar.
- A onda? - zapitkivao je Colin.
- Kad sam se hteo vratiti - objasnio je Chick - kazali su mi da taj drugi izvrsno obavlja posao, ali ako baš hoću novo radno mesto, da mi ga mogu ponuditi. Samo, bilo je slabije plaćeno...
- Tvoj ti ujak ne može više davati novaca -napomenuo je Colin.
Nije to čak ni postavljao kao pitanje, toliko mu se činilo očito.
- Ne bih ga ni mogao od njega zatražiti -rekao je Chick. - Umro je.
- To mi nisi do sada rekao ...
- Nije bilo nimalo zanimljivo - promrljao je Chick.
Nicolas je ponovno nailazio sa zamašćenom tavom u kojoj su se koprcale tri crne kobasice.
- Poedite ih ovako - rekao je - ne mogu s njima izaći na kraj. Otporne su do krajnosti, neopisivo. Stavio sam salitrene kiseline i od toga su zapravo pocrnele, ali ni to nije pomoglo.
Colin je uspeo zabosti viljusku u jednu kobasicu i ona se nakrivila u samrtnom grču.
- Jednu sam ulovio - rekao je. - Sada je na tebi red, Chick!
- Pokušavam - kazao je Chick - ali tako je tvrdo. Veliki mlaz masti poprskao je stol. - Hajde do djavola! - uzviknuo je Chick.
- Nema veze - rekao je Nicolas. - To je dobro za drvo.
Chick se na kraju domogao kobasice a Nicolas je privukao sebi preostalu treću.
- Ne shvatam što se ovde događa - kazao Chick - Je li tako bilo i pre?
- Nije - priznao je Colin. - Svugde se stvari menjaju. Ja tu ne mogu baš ništa. To je poput kuge. Sve je počelo od onda otkad više nemam duplofinti...
- Više uopste nemaš duplofinti? - zapitao je Chick.
- Jedva jedvice ... - odvratio je Colin. -Platio sam unapred za Choein boravak u planinama i za cveće, jer ne želim ni na čemu štedeti da bih je iz toga izvukao. Ali na stranu to, stvari idu loše same od sebe. Chick je pojeo svoju kobasicu.
- Dođi da vidiš kuhinjski hodnik! - rekao je Colin.
- Evo me za tobom - rekao je Chick.
Kroza stakla, sa svake strane, razabiralo se pomrčeno sunce olovne boje, posuto velikim crnim pjegama, ponešto svjetlije u samom središtu. Nekoliko je mršavih snopova zraka ipak prodiralo u hodnik, ali se u dodiru s keramičkim pločicama, nekoć tako sjajnim, odrnah pretvaralo u mokre tragove i cijedilo u dugoljastim potočićima. Iz zidova se širio nekakav podrumski miris. Miš sa crnim brkovima napravio je sebi, u jednom kutu, povišeno gnijezdo. Više se nije mogao igrati sa zlaćanim zrakama na podu, kao što je to nekoć činio. Šćućurio se sred hrpe sitnih komadića tkanine i drhturio, a dugi su mu se brkovi slijepili od vlage. Neko je vrijeme čak uspijevao donekle izgrepsti pločice tako da bi se iznova zablistale, ali to je bila pregolema zadaća za njegove nožice, pa se odsad zavlačio u svoj kut, posve nemoćan, i drhtao.
- Zar ne griju radijatori? - upitao je Chick podižući ovratnik na svom sakou.
- Kako ne - odvratio je Colin - griju po cijeli dan, ali ni tu se ne da ništa učiniti. Upravo je tu stvar i počela ...
- To je doista velika gnjavaža - kazao je Chick. - Trebalo bi pozvati arhitektu.
- Došao je već - rekao je Colin. - I od tada je bolestan.
- Oh! - uzdahnuo je Chick.
- Stvari će se verovatno popraviti.
- Ne verujem - rekao je Colin. - Dođi, dovršićemo ručak s Nicolasom.
Ušli su u kuhinju. I u toj su se prostoriji stisnuli zidovi. Nicolas je sedeo za belim lakiranim stolom i jeo rastreseno, čitajući neku knjigu.
- Slušaj, Nicolas ... - obratio mu se Colin.
- Da - odvratio je Nicolas. - Baš sam se spremao da vam donesem slatko.
- Nije stvar u tome - rekao je Colin. - Pojesćemo ga tu. Reč je o nečem drugom. Nicolas, želiš li ti da te izbacim iz kuće?
- Ni najmanje - odgovorio je Nicolas.
- Nema druge - rekao je Colin. - Ovde propadaš. U proteklih osam dana ostario si za deset godina.
- Sedam godina - ispravio ga je Nicolas.
- Ne želim te takva gledati. To s tobom nema veze. Posredi je atmosfera.
- Ali zar to tebi - upao je Nicolas - ništa ne smeta?
- Nije to isto - odvratio je Colin. - Što se mene tiče, ja moram izlečiti Chloe, sve ostalo mi je svejedno pa me se ni ne prima. Kako napreduje tvoj klub?
- Tamo više uopste ne idem... - kazao je Nicolas.
- Neću više da se događaju takve stvari -ponovio je Colin. - Tovarmostovi traže kuvara, potpisao sam u tvoje ime. Žeteo bih da mi kažeš da li se s time slažeš.
- Ne - odvratio je kratko i jasno Nicolas.
- U redu! - rekao je Colin - kako bilo da bilo, ideš kod njih.
- To je gadno s tvoje strane - pripomenuo je Nicolas. - Činiće se da sam klisnuo kao lopov.
- Ni govora - kazao je Colin. - To je potrebno. Znaš dobro kako me to muči...
- Znam dobro - rekao je Nicolas i zatvorio knjigu, a zatim spustio glavu na ruke.
- Nemaš razloga da se ljutiš - kazao je Colin.
- Pa i nisam se naljutio - progunđao je Nicolas.
Ponovno je podigao glavu. Plakao je bez glasa.
- Ja sam budala - rekao je on.
- Ti si sjajan tip, Nicolas - kazao je Colin.
- Nije istina - rekao je Nicolas. - Hteo bih se zavući u duplju, u dunju. Zbog mirisa. A i zato što bih onde bio na miru ...
XLIV
Colin se uspeo stubištem što su ga maglovito osvetljavale nepomične staklene stene, i našao se na prvom spratu. Ispred njega neka crna vrata jako su odudarala od hladnoga kamenog zida. Ušao je, ne pozvonivši, ispunio neki karton i predao ga podvorniku, koji ga je ispraznio, smotao ga u lopticu, ubacio u cev već nabijenog pištolja i pazljivo nanišanio u šalter-metu na susednoj pregradi. Pritisnuo je na obarač, začepivši sebi levom rukom desno uvo, i ispalio. Počeo je iznova odmereno puniti svoj pištolj za novog posetioca. Colin je ostao stajati tako dugo dok zvonjava nije naredila podvorniku da ga uvede u direktorovu sobu. Sledio je toga čoveka kroz dugi prolaz s povišenim zaokretima. Zidovi su na zaokretima stajali okomito na tlu, a to znači da su se koso naginjali tvoreći dodatan ugao, pa je Colin morao hodati vrlo brzo da bi sačuvao ravnotežu. Pre nego je postao svestan šta se s njime događa, zatekao se pred direktorom. Seo je pokorno u jogunast naslonjač koji se propinjao pod njegovim teretom, a smirio se tek na zapovednu kretnju svoga gospodara.
- Onda? ... - rekao je direktor.
- Eto me, tu sam!... - kazao je Colin.
- Šta znate raditi? - upitao je direktor.
- Naučio sam osnovne stvari... - odvratio je Colin.
- Hoću reći - nadopunio je direktor - na šta trošite vreme?
- Najsvetliji deo svoga vremena - rekao je Colin - provodim tako da ga pomračujem.
- A zašto?-zapitao je direktor dubljim glasom.
- Zato što mi smeta svetlost - odvratio je Colin.
- Aha!... Hm!... - zamrnkao je direktor. - Vi znate za koju mi to službu nekoga tražimo? - Ne znam - rekao je Colin.
- Ja još manje ... - napomenuo je direktor. - Moram pitati svog pod-direktora. Ali vi meni ne izgledate tako kao da možete obavljati tu službu.
- A zašto? - upitao je ovaj put Colin.
- Ne znam ... - odvratio je direktor.
Kao da ga je obuzeo nemir, odgurnuo je natraške svoj naslonjač.
- Ne približavajte se!... - povikao je iznebuha.
- Ali... nisam se ni pomaknuo ... - kazao je Colin.
- Da... da... - gunđao je direktor. - To svi obično govore ... A onda ...
Nagnuo se nepoverljiv nad radni stol, ne skidajući oka s Colina i podigao slušalicu na telefonu, kojom je silovito zamahnuo.
- Halo!... - zakričao je u telefon. - Ovamo, smesta!...
Vratio je slušalicu na mesto i nastavio odmeravati Colina sumnjičavim pogledom.
- Koliko vam je godina? - zapitao je.
- Dvadeset i jedna .... - odgovorio je Colin.
- To sam i mislio ... - promrmljala je njegova sa-glava
Neko je pokucao na vrata.
- Napred! - zaderao se direktor i njegovo se lice razlabavi.
Neki čovek, nagrizen neprestanim upijanjem papirne prašine, i kojemu su bronhije bile začepljene sve do grla, što se lako moglo pogoditi, od nanovo prerađivane celulozne smese, stupio je u direktorovu kancelariju. Pod rukom je nosio svežanj spisa. - Slomili ste jednu stolicu- rekao mu je direktor.
- Da - potvrdio je pod-direktor.
Položio je svežanj spisa na sto.
- Možemo ga popraviti, vidite ...
Okrenuo se prema Colinu.
- Znate li vi popravljati stolice?
- Mislim da ...-kazao je Colin ne snašavši se.
- Je li to jako teško? - Potrošio sam - utvrdio je pod-direktor -gotovo tri lončića kancelarijskog lepila, sasvim uzalud.
- Platićete mi ih! - zakričao je direktor. -Oduzeću to od vaših primanja ...
- Već sam ih oduzeo od primanja svoje sekretarice - kazao je pod-direktor - ne zabrinjavajte se, gazdo.
- Da li vi - zapitao je plaho Colin - tražite nekoga ko bi popravljao stolce?
- Dakako! - odbrusio je direktor.
- Ne sećam se više dobro - rekao je pod-direktor. - Ali vi ne možete popraviti stolice ...
- Zašto? - zainatio se Colin.
- Jednostavno zato što ne možete - odbrusio je pod-direktor.
- Pitam se po čemu ste to zaključili? - napomenuo je direktor.
- Napose po tome - nadovezao je pod-direktor - što su te stolice nepopravljivi, i zato što mi on ne daje utisak da može popraviti stolice.
- Ali kakve veze ima stolapica sa zaposlenjem? - pripomenuo je Colin.
- Aaa, vi sedate na pod, možda, kad nameravate raditi? - cerekao se direktor.
- Ali vi, onda, verovatno ne radite baš često - nadmetao se u pogrdama pod-direktor.
- Reći ću vam šta ste - nadodao je direktor. - Vi ste besposličar!...
- Tako je ... besposličar... - potvrdio je pod-direktor.
- Mi ne možemo-zaključio je direktor-ni u kom slučaju zaposliti besposličara!...
- Nadasve kad mu ne možemo dati posao... - rekao je pod-direktor.
- To je posve nelogično - napomenuo je Colin, zaglušen njihovim uredskim glasovima.
- Zašto je nelogično, hm? - zapitao je direktor.
- Zato jer ono što valja dati besposličaru protumačio je Colin - nije uopste posao.
- Upravo tako - kazao je pod-direktor – znači da vi hoćete da zamenite direktora?
Ovaj potonji je prasnuo u smeh na tu pomisao
- Izvanredan je!... - kazao je on.
Njegovo se lice smračilo i opet je pogurnuo natraške svoj naslonjač.
- Odvedite ga... - zapovedio je pod-direktoru. - Vidim dobro zašto je došao ... Idite, brzo! ... Dangubo! Vetrogonjo! - zaurlao je on.
Pod-direktor je hteo nasrnuti na Colina, ali je ovaj, čas pre, zgrabio sa stola zaboravljeni svežanj spisa i zapretio:
- Ako me samo taknete ... Povlačio se malo-pomalo natraške prema vratima.
- Tornjaj se! - kričao je direktor.
- Sotonin slugo! - Stari prdac ... - dobacio mu je Colin i okrenuo ručicu na vratima.
Bacio je svežanj spisa u pravcu stola i odjurio glavom bez obzira kroz hodnik. Kad je stigao do ulaznih vrata, podvornik je ispalio na nj iz pištolja i papirna je kugla, na krilu vrata, koje se maločas zatvorilo, probušila rupu u obliku mrtvačke glave.
XLV
- Priznajem da je lep komad - rekao je staretinar obilazeći oko Colinova pianokoktela.
- To je pegasti javor - kazao je Colin.
- Vidim - rekao je staretinar. - Pretpostavljam da dobro radi.
- Pokušavam prodati ono najbolje što imam - rekao je Colin.
- Mora da vam je zbog toga teško - kazao je staretinar naginjući se nad pianokoktel da bi izbliza promatrao malu intarziju. Otpuhnuo je nekoliko zrnaca prašine, što su oduzimala sjaj toj pokretnini.
- Ne biste li više voleli da zaradite novac vlastitim radom, pa da ga možete sačuvati?
Colin se prisetio direktorove kancelarije i pucnja iz podvornikovog pištolja i odmahnuo glavom.
- Ipak ćete na to spasti - kazao je staretinar - kad više ne budete imali št da prodate...
- Kad bi se moji troškovi prestali povećavati ... - rekao je Colin, a zatim se ispravio: -... da moji troškovi prestanu rasti, mogao bih prodavajući svoje stvari, pristojno živeti a da ne radim. Ne baš dobro, ali dovoljno da preživim.
- Vi ne volite rad? - zapitao je staretinar.
- To je strašno - odvratio je Colin. - Rad spušta čoveka na nivo stroja.
- A vaši troškovi ne prestaju rasti?-upitao je staretinar.
- Cveće je vrlo skupo - rekao je Colin - a i boravak u brdima isto tako ...
- Ali kad bi ozdravila? - napomenuo je staretinar.
- Oh! - uskliknuo je Colin. Ozario se sretnim smeškom. - To bi bilo tako divno!... - šapnuo je on.
- Ipak nije sasvim nemoguće - kazao je staretinar.
- Naravno da nije!... - nadodao je Colin.
- Ali treba vremena - rekao je staretinar.
- Da - kazao je Colin - a sunce odlazi...
- Sunce se može vratiti - napomenuo je staretinar hrabreći ga.
- Ne verujem - kazao je Colin. - Zbiva se to u dubini.
Zavladao je tajac.
- Je li napunjen? - zapitao je staretinar pokazujući na pianokoktel.
- Da. Sve su posude pune - odgovorio je Colin.
- Ja prilično dobro sviram klavir, mogao bih ga probati.
- Ako želite - rekao je Colin.
- Potražiću neko sedalo.
Bili su nasred dućana kamo je Colin dao preneti svoj pianokoktel. Na obe su se strane dizale uvis gomile čudnih starih predmeta u obliku naslonjača, stolica, stolića s uvinutim nogama, odnosno svakakvog drugog pokućstva. U dućanu baš nije bilo odviše svetla i vonjalo je po indijskom vosku i plavom vibrionu. Staretinar je doneo kalajisan tabure i smestio se pred pianokoktelom. Prethodno je povukao kljunasti zasun na vratima, koja su od toga zanemila i nisu ih mogla više smetati.
- Poznajete li muziku Dukea Ellingtona? ... - upitao je Colin.
- Da - odgovorio je Staretinar.
- Odsviraću vam sada Blues of the Vagabond
- Na koliko da ga namestim? - zapitao ga je Colin. - Na tri korusa?
- Da - rekao je Staretinar.
- Dobro - kazao je Colin. - To će dati sve u svemu pola litre. U redu?
- Savršeno - odgovorio je trgovac, koji je već počeo svirati.
Njegovi su prsti klizili po tipkama krajnje osetljivo i note su letele, prozračne kao i biserni zvuči klarineta Barneya Bigarda u Dukeovoj verziji. Colin je seo na pod da sluša i, leđima oslonjen na pianokoktel, ronio je krupne eliptične i okretne suze koje su se kortljale niz njegovu odeću i polagano curile na prašinu. Muzika je prolazila kroz njegovo biće i ponovno izlazila proceđena, a melodija koja je tad izranjala iz njega, sličila je mnogo više na Chloe nego na Blues lutalice. Trgovac starinama istovremeno je pevušio neku suprotnu temu upravo pastoralno jednostavnu i njihao glavom u stranu poput zmije-zvečarke. Odsvirao je tri korusa i zaustavio se. Colin, sretan do dna duše, i dalje je sedeo na podu i osećao se kao onda dok Chloe još nije bila bolesna.
- A kako bi trebalo sada postupiti? - upitao je Staretinar.
Colin je ustao i otvorio mali pomoćni poklopac spretnim zahvatom ruku, i oni uzeše dve čaše napunjene tekućinom koja se višestruko prelevala duginim bojama. Staretinar je prvi ispio pucajući jezikom.
- To ima tačno ukus bluesa - rekao je on. - Štaviše, tog istog bluesa. Veleban je taj vaš pronalazak, da znate!...
- Da - kazao je Colin - funkcionise odlično.
- Znate - rekao je Staretinar - sigurno ću vam ga dobro platiti.
- Biće mi vrlo drago - rekao je Colin. - I onako mi sve sada ide po zlu.
- Tako vam je to - rekao je Staretinar. - Ne može uvek ići dobro.
- Ali moglo bi i ne ići uvek loše - napomenuo je Colin. - Mnogo se bolje prisećamo dobrih časova; pa čemu onda uopste služe loši?
- Kako bi bilo da sviram Misty Morning? -predložio je Staretinar. - Je li to dobro?
- Da - odvratio je Colin. - Efekat mu je strašan. Daje koktel biserno sivkast i zelen kao menta, s ukusom papra i dima.
Staretinar je opet seo za klavir i odsvirao Misty Morning. Potom opet ispiše koktel. A zatim je odsvirao još Blue Bubbles i naglo prestao, jer je počeo svirati po dve note odjednom, a Colin je odsad čuo četiri različite melodije najedanput. Colin je oprezno zatvorio poklopac na klaviru.
- Onda - rekao je staretinar - hoćemo li sada razgovarati poslovno?
- Da ....!- složio se Colin.
- Vaš pianokoktel je fantastičan štos - kazao je staretinar. - Nudim vam za njega tri hiljade duplofinti.
- Ni govora - rekao je Colin - to je previše;
- Ne popuštam - ustvrdoglavio se staretinar.
- Ali to je ludorija - zainatio se Colin. - Ne pristajem. Dve hiljade, ako hoćete.
- Ni govora - odvratio je staretinar. - Odbijam. Možete ga odneti natrag.
- Ne mogu vam ga prodati za tri hiljade- kazao je Colin. - Pa to je krađa!...
- Ali ni govora... - navaljivao je staretinar. - Već minutu kasnije mogu ga preprodati za četiri...
- Vi dobro znate da ćete ga zadržati za sebe - pripomenuo je Colin.
- Očito - kazao je staretinar. - Slušajte, presecimo krušku popola: dve hiljade pet stotina duplofinti.
- Neka bude - rekao je Colin - slažem se. - Ali što ćemo učiniti s one dve polovine te proklete kruške?
- Eto ... - odgovorio je staretinar.
Colin je uzeo novac i stavio ga u novčarku. Malo je teturao.
- Ne držim se čvrsto na nogama - rekao je.
- Naravno - kazao je staretinar. - Doći ćete, zar ne, da poslušate sa mnom malo muzike od vremena do vremena?
- Obećavam - odvratio je Colin. - Sada moram ići. Nicolas će me izgrditi na pasja kola.
- Otpratiću vas komad puta - predložio je staretinar.
- Moram obaviti neki posao u trku. - Lepo od vas!... - rekao je Colin.
Izašli su iz staretinarnice. Plavozeleno nebo visilo je nad samom kaldrmom i velike bele mrlje obeležavale su na tlu ona mesta gde su se malopre razmrskali oblaci. - Bila je oluja - napomenuo je staretinar.
Prošli su zajedno nekoliko metara i Colinov se pratilac zaustavio ispred nekog bazara.
- Pričekajte me minutu - rekao je. - Vraćam se odmah!...
Ušao je. Colin ga je video kroza stakla, kako bira neki predmet kojemu je osmotrio prozirnu sredinu i krišom ga turnuo u džep.
- Eto!... - rekao je zatvarajući za sobom vrata.
- Šta je to bilo?
- Vodena vaga - odgovorio je staretinar. -Nameravam sebi svirati celi svoj repertoar, čim vas budem otpratio, a nakon toga moram i hodati.
- Što želite? - pitao je on.
- Imate li Partrea? - rekla je Alise.
- Kako da ne - odvratio je knjižar - ali vas za sada, međutim, ne mogu opskrbiti relikvijima, sve su naime rezervirane za jednu dobru mušteriju.
- Za Chicka? - napomenula je Alise.
- Da - odgovorio je knjižar - mislim da se tako zove.
- Neće vam on više po to doći - kazala je Alise.
Približila mu se i ispustila maramicu. Knjižaru su zaškripale kosti kad se sagnuo da je pokupi.Tada mu je ona, hitrim pokretom, zabola srcoder u leđa, iznova se rasplakala i počela drhtati, ovaj se skljokao i zarinuo lice u pod,ona se pak nije usuđivala uzeti natrag maramicu, ostala je stisnuta među njegovim prstima. Izvukla je srcoder, razmaknula mu krakove i zabodeno se srce, posve maleno i svijetlocrveno, otkotrljalo do knjižareva tijela. Valjalo se požuriti, zgrabila je hrpu novina, kresnula je šibicom i hitnula je pod tezgu, pobacala gore novine, potom je strovalila u plamen tucet knjiga Nicolasa Calasa što ih je pograbila s najbliže police, a plamen je nasrno na knjige vrućim treperenjem; drvo na tezgi se pušilo i praskalo, dimovi su ispunili dućan. Alise je izvrnula posljednji red knjiga u vatru i izašla naslijepo, povukla za sobom zasun da nitko ne uđe i dala se ponovno u bijeg. U očima ju je bockalo i kosa joj je zaudarala po dimu, trčala je a suze joj gotovo i nisu više tekle niz obraze, vjetar ih je odmah sušio. Približavala se četvrti u kojoj je stanovao Chick, preostala su još dva ili tri knjižara, drugi mu nisu bili opasni. Okrenula se nanovo prije nego je stupila u iduću knjižaru; daleko iza nje vidjeli su se golemi stupovi dima kako uzlaze u nebo i ljudi kako se guraju da bi gledali zamršene uređaje Vatrogasne čete. Velika bijela vatrogasna kola dojurila bi u ulicu, čim bi ona zatvorila vrata pojedine knjižare; ispratila bi ih pogledom kroza staklo, a knjižar bi joj pristupio pitajući je što želi.
LVIII
- Vi ćete ostati tu - rekao je policijski senešal - desno od vrata, a vi Douglas - nastavio je on okrećući se spram drugog debelog oružnika - vi ćete se postaviti nalijevo i nikog nećete puštati da uđe.
Dva prozvana oružnika uzela su svoje sravnjivače i iznova objesila desnu ruku uz desno bedro, tako da je cijev bila uperena u koljeno, kako je propisano. Potom su stegnuli podbradač na svom šljemu, koji je stršao sprijeda i straga. Senešal je ušao u pratnji četiriju mršavih oružnika; iznova je ; po jednog sa svake strane vrata sa zadatkom da nikoga ne puste van. Sam se uputio prema stubištu u pratnji dvojice preostalih mršavih oružnika. Sličili su međusobno, koža im je bila mrka, oči garave a usnice tanke. LIX Chick je zaustavio gramofon da promijeni one dvije ploče koje je maloprije bio istodobno odslušao do kraja. Sada je posegnuo za pločama iz druge serije; pod jednom našao je Aliseinu fotografiju, za koju je mislio da ju je izgubio. Njezine tri četvrtine bijahu osvijetljene nekom razlivenom svjetlošću, a mora daje fotograf namjestio iza Alise projektor kako bi pri vrhu njezine kose dočarao sunčev sjaj. Promijenio je ploče i svrnuo oči na fotografiju u ruci. Bacivši pogled kroz prozor, ustanovio je da se penju novi stupovi dima, sve bliže njegovoj kući. Odslušat će te dvije ploče i potom sići da obiđe najbližega knjižara. Sjeo je, ruka mu je sama od sebe iznova podastrijela očima fotografiju, ali promatrajući je pozornije, ona je sve više sličila Partreu; malo-pomalo na mjestu Aliseine oblikovala se Partreova slika, a on se smiješio Chicku, dakako napisat će mu posvetu gdje god Chick bude htio; koraci su se uspinjali stubištem, osluhnuo je, na njegovim vratima odjeknuli su udarci. Odložio je fotografiju, isključio gramofon i krenuo da otvori. Spazio je pred sobom crni kožni kombinezon jednog oružnika, slijedio ga je drugi, a posljednji je ušao policijski senešal, u polumraku potrjemka gmizali su po njegovoj crvenoj uniformi i crnom šljemu kratkotrajni odbljesci.
- Vi se zovete Chick? - kazao je senešal.
Chick je ustuknuo i lice mu je problijedjelo kao krpa. Hodao je natraške sve do zida na kojemu su stajale njegove lijepe knjige.
- Što sam učinio? - zapitao je on. Senešal je pretražio svoj gornji džep i pročitao s papira:
- Utjerivanje poreza kod gospodina Chicka uz prethodnu pljenidbu. Protuzakonito devetanje i strog ukor. Posvemašnja zapljena ili pak djelomična, otežana nasilnim upadanjem u stan.
- Ali.. .ja ću platiti porez-rekao je Chick.
- Dakako, platit ćete ga naknadno - kazao je senešal. - Najprije vas moramo protuzakonito izdevetati. To su zapravo vrlo teške batine; upotrebljavamo brojčanu kraticu da se ljudi ne uzbude.
- Dat ću vam smjesta novac - rekao je Chick.
- Naravna stvar - kazao je senešal.
Chick se približio stolu i otvorio ladicu; u njoj je držao veleban uzorak srcodera i ucmekaljku u lošem stanju. Srcoder nije pronašao,ali se zbog ucmekaljke na hrpi starog papira stvorila grba.
- Deder recite mi - napomenuo je senešal – tražite li vi doista novac?
Dva su se oružnika razmaknula i držala sravnjivače na gotovs. Chick se ponovno uspravio s ucmekaljkom u ruci.
- Oprez poglavaru! - uzviknuo je jedan oružnik.
- Da okinem, poglavaru?-upitao je drugi.
- Nećete me imati tek tako - rekao je Chick...
- Vrlo dobro1 - kazao je senešal - onda ćemo vam knjige.
Jedan od oružnika pograbio je knjigu koja mu je bila na dohvat ruke. Grubo ju je rastvorio.
- Ništa osim pismena, poglavaru - objavio je.
- Razderite - naredio je senešal.
Oružnik je zgrabio knjigu za korice i zavitlao je svom snagom. Chick je počeo vriskati.
- Ne dirajte u to!...
- Deder kažite - rekao je senešal - zašto se ne služite tom svojom ucmekaljkom? Vi vrlo dobro znate da na papiru stoji: Nasilno upadanje u stan.
- Pustite to - riknuo je iznova Chick - i podigao ucmekaljku, ali se oružje spustilo a da nije odapelo.
- Da okinem, poglavaru - zapitao je opet oružnik.
Knjiga se upravo otkinula od svojih korica i Chick se bacio naprijed, ispustivši iz ruku neuporabljivu ucmekaljku.
- Okinite, Douglas - kazao je senešal hodajući natraške.
Chickovo tijelo skljokalo se do nogu oružnika; pucala su obojica.
- Da ga protuzakonito izdevetamo, poglavaru - upitao je drugi oružnik. Chick se još malo micao. Podigao se na ruke i uspio kleknuti. Držao se za trbuh i lice mu se kreveljilo dok su mu kapljice znoja padale u oči. Na čelu je imao veliku sjekotinu.
- Pustite te knjige ... - promrmljao je on. Glas mu je bio napukao i hrapav.
- Sad ćemo ih izgaziti - rekao je senešal. -Po svemu sudeći, za nekoliko sekundi ćete biti mrtvi.
Chicku je opet padala glava, upinjao se doduše daje podigne, ali je u utrobi osjećao takve bolove kao da su se u njoj okretale trostrane oštrice. Uspio je nekako stati jednom nogom na pod, ali mu se drugo koljeno nije nikako dalo rasklopiti. Oružnici su se približili knjigama, dok je senešal učinio dva koraka prema Chicku.
- Ne dotičite te knjige - zapomagao je Chick. U njegovu ždrijelu čulo se brbotanje krvi, a njegova je glava sve više visjela. Pustio je trbuh, ruke su mu bile crvene i zamahnule su besciljno zrakom, na što se opet skljokao licem na pod. Policijski senešal prevrnuo ga je nogom na leđa. Više se nije micao a njegove su rastvorene oči gledale negdje daleko, onkraj sobe. Krv je curila s njegova čela i sjekla mu lice na dva dijela poput pregrade.
- Gazite, Douglasi! - naredio je senešal. -Ja ću osobno razbiti tu škrebetaljku. Prošao je ispred prozora i vidio kako se jedna golema dimna gljiva polako uspinje prema njemu, izvijajući se iz razizemlja susjedne kuće.
— Suvišno je pomno gaziti - nadodao je on - pokrajnja kuća gori.
Važan je brzo obavljen posao. Neće ostati nikakva traga, ali ću u svom izvještaju sve potanko zabilježiti. Chickovo je lice sada već sasvim pocrnjelo. Lokva krvi, podno njegova tijela zgrušavala se u zvijezdu.
LX
Nicolas je prešao i pretposljednju knjižaru u kojoj je Alise maločas podmetnula požar. Bio se križao s Colinom, dok je ovaj išao u potragu za poslom i tako doznao za nevolju svoje nećakinje. Odmah zatim doznao je i za Partreovu pogibiju, telefonirajći u svoj klub, i dao se u potjeru za Aliseom, želio ju je utješiti i podići joj moral i zadržati je uza se dokle god ne bude čila i vesela kao prije. Opazio je Chickovu kuću, a iz same sredine izloga obližnje knjižare sukljao je dugoljast i tanak plamen, zbog kojega se staklo rasprsnulo kao od udarca čekićem. Pred vratima je primijetio kola policijskog senešala i vidio je kako ih vozač pomiče malo naprijed da izbjegne opasnu zonu, a uočio je također crne prilike oružnika. Gotovo smjesta zatim pojavili su se vatrogasci. Njihova kola zaustavila su se pred knjižarom dižući silovitu buku. Nicolas se već borio s ključanicom. Uspio je razbiti vrata udarcima nogu i uleto je u knjižaru. U dnu dućana je već sve bilo u plamenu. Ispruženo knjižarevo tijelo,nogu zahvaćenih od plamena, s iščupanim srcem pored njega, a vidio je i Chickov srcoder koji ispao na pod. Vatra je sukljala u velikim crvenim kuglama i šiljastim jezicima koji su u jednom mahu bušili debele zidove dućana, Nicolas se bacio na zemlju da ne bi i njega zahvatili,a u tom je trenu, ponad sebe osjetio silovito istisnuće zraka što ga je prouzrokovao vodeni mlaz gasilice. Pucketanje vatre se udvostručilo dok je mlaz jurišao na njezine temelje.Knjige su gorjele pucketajući; stranice su letjele lupetajući i hujale iznad Nicolasove glave, u obrnutom smjeru od vodenog mlaza, i on je jedva mogao disati, tolika je lomljava na to usljedila i mahnito plamsanje. Mislio je da će se Alise vjerojatno izvući iz požara, ali nije vidio nikakva vrata kroz koja bi pobjegla, a vatra se opirala vatrogascima i najednom se brzo vinula u vis,oslobađajući donji pojas za koji se činilo da se počeo gasiti. Usred prljavog pepelišta zaostao je ipak neki blještav odsjev, blistaviji od samoh plamenova.
Dim je vrlo brzo iščezao, izvjetrio se put gornjega kata. Knjige su se ugasile, ali je strop zato gorio više nego prije. Blizu tla blještao je samo taj odsjev. Uprljan pepelom, pocrnjelih vlasi, jedva dišući, Nicolas je puzajući napredovao prema svjetlosti. Čuo je topot čizama, jer su se zaposleni vatrogasci muhali amo-tamo. Pod jednom svinutom željeznom gredom, spazio je blještavo zlatno runo. Plamenovi ga nisu mogli proždrijeti, jer je bilo sjajnije od samog ognja. Krišom ga je spremio u untrašnji džep i izišao.
Hodao je vrlo nesigurnim koracima. Vatrogasci su gledali za njim. Sada je oganj bjesnio na gornjim katovima, a oni su se spremali da izdvoje blok zgrada, neka dogorijeva, jer je ponestalo tekućine za gašenje.
Nicolas je išao kud i pločnik. Njegova desna ruka počivala je na grudima i milovala je Aliseine vlasi. Začuo je tutnjavu kola policijskog senešala, što su prošla pored njega. Prepoznao je odostrag senešalov crveni kožni kombinezon. Razmaknuvši malo revere na sakou, kupao se sav u suncu. Jedino su mu oči ostale u sjeni.
LXI
Colin je vidio trideseti stup. Hodao je, već od jutra, kroz podrum Pologa zlata. Zadaća mu je bila da viče kad bi spazio ljude koji dolaze krasti zlato. Podrum je bio vrlo velik. Bio je potreban cijeli dan brzog hoda da ga se obiđe. U njegovu središtu nalazila se oklopljena prostorija gdje je zlato polako sazrijevalo u atmosferi otrovnih plinova. Taj je zanat bio vrlo unosan ako je čovjek uspijevao da u jednom radnom danu obiđe podrum. Colin se nije baš osjećao u osobitoj tjelesnoj formi, a u podrumu je vladala mrkla noć. Od vremena do vremena okretao se, i protiv svoje volje, i tako gubio na satnici, a iza sebe je vidio samo sićušnu treptavu točku posljednje svjetiljke dok je pred njim polako rasla iduća svjetiljka. Kradljivci zlata nisu dolazili svaki dan ali se u predviđenom času ipak morao obaviti nadzor, u protivnom, oduzimali bi ti od plaće. Valjalo se strogo pridržavati satnice da spremno digneš galamu kad naiđu kradljivci. Bili su to ljudi vrlo redovitih navika.
Colina je mučilo desno stopalo. Podrum, sagrađen od tvrda umjetna kamena, imao je ravan i hrapav pod. Prelazeći osmu bijelu crtu, on se donekle napregnuo da bi stigao do tridesetog stupa u predviđeno vrijeme. Počeo je pjevati na sav glas da nečim poprati svoj hod,i zaustavio se jer mu je jeka odašiljala isjeckane i prijeteće riječi i pjevala neku melodiju suprotnu njegovoj.
Bolnih nogu, hodao je i hodao, neumorno, i već je prešao trideseti stup. I nehotice se okrenuo, vjerujući da će spaziti nešto iza sebe. Izgubio je još pet sekundi i napravio nekoliko ubrzanih koračaja da nadoknadi izgubljeno.
LXII
Više se nije moglo ući u blagovaonicu. Strop je gotovo dostigao pod s kojim su ga povezivale napola biljne, napola rudne izrasline što su bujale u vlažnoj mrklini. Vrata na hodniku nisu se više otvarala. Održao se tek uzak prolaz koji je vodio od ulaza do Chloeine sobe. Isis je prošla prva, a Nicolas ju je slijedio. Izgledao je izbezumljen. Od nečega se nadimao unutrašnji džep njegova sakoa i on bi, od vremena do vremena, prinosio ruku grudima.
Isis je bacila pogled na postelju prije nego je stupila u sobu, Chloe je kao i uvijek bila okružena cvijećem. Njezine ruke, ispružene na pokrivačima, jedva su držale veliku bijelu orhideju koja se činila žućkastom u usporedbi s Chloeinom prozračnom puti. Oči su joj bile širom otvorene, a jedva se i pomaknula kad je vidjela Isis kako sjeda pokraj nje. Nicolas je pogledao Chloe i okreno glavu. Bio bi se rado nasmiješio. Približio joj se i pomilovao je po ruci. Sjeo je tada i on, a Chloe je blago zaklopila oči i ponovno ih rastvorila. Izgledala je zadovoljna što ih vidi.
- Spavala si? - zapitala je tiho Isis.
Chloe je očima dala znak da nije spavala. Svojim mršavim prstima potražila je Isisinu ruku. Pod drugom rukom skrivala je miša, kojem i vidješe crne i živahne oči kako bliješte, i koji je sitnim kasom pretrčao krevet da bi se približio Nicolasu. Ovaj ga je nježno uzeo u rke i poljubio ga u sjajnu njuškicu, nakon čega se miš opet vratio Chloei. Cvijeće je drhturilo svud-uokolo kreveta, nije dugo odolijevalo, a Chloe se od sata do sata osjećala slabije.
- Gdje je Colin? - pitala je Isis.
- Radi... - rekla je Chloe u jednom dahu.
- Nemoj govoriti - kazala je Isis. – Postavljat ću drugačija pitanja.
Približila je svoju lijepu smeđu glavu Chloeinoj i poljubila je vrlo oprezno.
- Radi u banci? - rekla je Isis.
Chloeine se vjeđe sklopiše.
U taj čas začuo se nečiji korak na ulazu. Na vratima se pojavio Colin. Nosio je svježe cvijeće.ali je ostao bez posla. Kradljivci su prerano prošli, a on više nije mogao hodati. Kako je radio najbolje što je mogao, donosio je nešto novaca, to cvijeće.
Chloe je sada djelovala spokojnije, gotovo se smiješila, i Colin joj se posve približio. Ljubio ju je i odviše za njezine sadašnje snage i od straha ju je jedva okrznuo da je potpuno ne slomi. Svojim jadnim rukama, uz to upropaštenim od rada, gladio je njezinu tamnu kosu. Bili su na okupu Nicolas, Colin, Isis i Chloe. Nicolas je gorko zaplakao jer Chick i Alise neće više nikada doći i jer je Chloei bilo tako loše.
LXIII
Administracija je davala Colinu mnogo novaca, ali je bilo već kasno. Odsad se svakodnevno morao penjati k ljudima. Uručili bi mu neki popis, i on bi naviještao nesreće dan ranije no što su se imale zbiti.
Svaki je dan zalazio u pučke ili pak otmjene četvrti. Verao se brdima stepenica. Svugdje su ga primali vrlo zlurado. Hitali su mu u glavu teške i uvredljive predmete i dobacivali mu grube i bodljikave riječi, i bacali ga iz kuće. Za to je dobivao novac i zadovoljavao. Rado bi sačuvao taj posao. Jedina stvar koju je mogao činiti, bilo je zapravo dati se izbacivati iz kuća.
Umor ga je mučio kliještima, zavarivao mu koljena, bušio mu lice. Njegove oči nisu vidjele više ništa drugo osim rugobe ljudskog roda. Bez prestanka je nagovješćivao nadolazeće nevolje. Bez prestanka su ga gonili udarcima, krikovima, suzama i pogrdama. Uspeo bi se stubama, produžio hodnikom, pokucao na vrata, ustuknuvši smjesta korak natrag. Kad bi ljudi vidjeli njegovu crnu kapu, pogađali su već o čemu je riječ i počeli bi ga zlostavljati, ali Colin nije smio prigovarati, plaćali su ga za taj posao. Otvorila su se vrata. On bi najavio i otišao. Težak komad drva pogodio bi ga u leđa.
Potražio je na popisu iduće ime i vidio svoje. Tada je bacio svoju kapu i, dok je koračao ulicom, srce mu je bilo kao od olova, jer je znao da će sutra Chloe umrijeti.
LXIV
Svećenik je razgovarao sa Švicerom, a Colin je pričekao da završe razgovor i potom se približio. Tlo mu je izmicalo pod nogama, pa je svaki čas posrtao. Njegove su oči i dalje gledale Chloe na njihovoj bračnoj postelji, onako zagasitu, tamnih vlasi i pravilna nosa, pomalo ispupčena čela, nježan i zaokružen oval njezina lica sa sklopljenim vjeđama koje su je izbacile iz ovoga svijeta.
- Došli ste zbog ukopa - pitao je Svećenik.
- Umrla je Chloe - rekao je Colin. Colin je čuo da Colin kaže »Umrla je Chloe« i nije u to povjerovao.
- Znam - rekao je Svećenik. - Koliku svotu kanite uložiti? Priželjkujete, nedvojbeno, lijep obred?
- Da - odvratio je Colin.
- Mogu vam prirediti nešto vrlo zgodno za okruglo dvije tisuće duplofinti - kazao je Svećenik. - Ima dakako i skupljih ...
- Imam samo dvadeset duplofinti - rekao je Colin. - Možda bih, povrh toga mogao nabaviti još trideset ili četrdeset, ali ne odmah.
Svećenik je napunio pluća zrakom i otpuhnuo s gađenjem.
- Vama, znači, zapravo treba obred za bokca.
- Ja sam bogac... - rekao je Colin. - I Chloe je mrtva ...
- Da - kazao je Svećenik. - Ali bi stvar svagda trebalo podesiti tako da čovjek umre kad se ima sa čime pristojno pokopati. Nemate, znači, čak ni pet stotina duplofinti?
- Nemam - odgovorio je Colin ... - Mogao bih ići sve do sto, ako pristajete da vam platim u nekoliko rata. Shvaćate li vi uopće što to zanači kad kažem »Chloe je mrtva«?
- Navikao sam, znate - odvratio je Svećenik-pa vam to na mene više ne djeluje. Morao bih vam savjetovati da se obratite Bogu, ali se čini da ga za tako malu svotu nije baš uputno smetati ...
- Oh! - rekao je Colin - ne kanim ga smetati.Bez šale, ne vjerujem da on tu bogzna što može,s obzirom da je Chloe mrtva ...
- Promijenite temu - kazao je Svećenik-Mislite ...na... ni sam ne znam, na bilo što ...na primjer...
- Hoću li za sto duplofinti imati pristojan obred? - zapitao je Colin.
- Tu svotu neću čak ni uzeti u obzir-kazao je Svećenik - Morat ćete ići bar do sto pedeset.
- Trebat će mi puno vremena da vam ih isplatim.
- Valjda imate nekakav posao ... potpisat će te mi jedan papirić ...
- Ako baš hoćete - rekao je Colin.
- Pod takvim uvjetima - nadovezao je Svećenik – možda biste išli sve do dvije stotine duplofinti,a u tom ćete slućaju imati na svojoj strani Trbonju i Švicera, dok za sto pedeset ostaju na protivničkoj strani.
- Ne vjerujem - rekao je Colin. - Mislim da neću njoš dugo imati taj posao.
- Onda kažimo sto pedeset - zaključio je Svećenik. - Doista žaljenja vrijedno, bit će to uistinu pišljiva i prostačka ceremonija. Gadite mi se, škrtarite kao cicija ...
- Ispričavam se - rekao je Colin.
- Dođite da stavite svoj potpis na papire -kazao je Svećenik i surovo ga gurnuo.
Colin je udario u jednu stolicu. Svećenik, razbješnjen tim štropotom, još jednom ga je gurnuo prema sakristohiji i pošao za njime gunđajući.
LXV
Dva nosača zatekla su Colina kako ih čeka na ulazu u stan. Bijahu prekriveni naslagama prljavštine, jer je stubište sve više propadalo i smanjivalo se. Ali su na sebi imali najpohabanija odijela i nisu marili za koju razderotinu više. Kroz rupe na službenim haljama vidjele su im se crvene dlake na ružnim čvorugastim nogama, a oni pozdraviše Colina lupajući ga po trbuhu, kao što je i predviđeno pravilnikom za bogačke ukope.
Ulaz je sada sličio podrumskom hodniku. Spustili su glavu da bi se provukli do Chloeine sobe. Oni od lijesa su već bili otišli. Chloe se više nije vidjela, nego nekakva stara crna kutija, označena rednim brojem i sva puna kvrga.
Pograbiše je i, baratajući njome kao ovnom za razbijanje vrata, strovališe je kroz prozor. Mrtvace su nosili na rukama samo počev od sto pedeset duplofinti naviše.
- Upravo su zbog toga - pomislio je Colin - na lijesu tolike grbe - i briznuo je u plač jer je Chloe sad vjerojatno bila sva izudarana i jako ozlijeđena.
Prisjetio se da ona više ništa ne osjeća i još je gorče zaplakao. Kutija se zdrozgala na kaldrmu i slomila nogu nekom djetetu koje se igralo u blizini. Odgurnuše ga na pločnik i podigoše kutiju na mrtvačka kola. Bio je to nekakav stari kamion, crveno obojen, a vozio ga je jedan od dvojice nosača.
Vrlo malo ljudi išlo je za kamionom, Nicolas, Isis i Colin, i još dvojica-trojica neznanaca. Kamion je vozio prilično brzo. Da bi ga uspjeli slijediti, morali su trčati. Vozač je pjevao iz svega grla. Zašutio bi tek počevši od dvije stotine pedeset duplofinti. Zaustavili su se ispred crkve, a crna kutija ostala je ondje čekati dok su oni prisustvovali obredu. Svećenik im je, namrgođena lica, okretao leđa i počeo se uzrujavati bez pravog razloga. Colin je ostao stajati pred oltarom.
Podigao je oči: sučelice njemu nalazio se obješen na zidu, Isus raspet na svom križu.
Izgledao je kao da se dosađuje, pa gaje Colin zapitao:
- Zašto je Chloe mrtva?
- Ne snosim za to nikakvu odgovornost -odgovorio je Isus. - Kad bismo porazgovarali o nečem drugom ...
- A koga se to onda tiče? - upitao je Colin.
- Nas se to u svakom slučaju ne tiče - odgovorio je Isus.
- Pozvao sam vas na svoje vjenčanje - napomenuo je Colin.
- Bilo je uspješno - kazao je Isus - dobro sam se zabavljao. Zašto niste i ovaj put dali više novaca?
- Nemam više novaca — rekao je Colin - a ovaj put, osim toga, ne radi se više o mom vjenčanju.
- Da - rekao je Isus. Činilo se da je u neprilici,
- Golema je to razlika, znate - nastavio je Colin. - Ovaj put, Chloe je mrtva ... Mrzim pomisao na tu crnu kutiju.
- Mmmmmmmmmm ... - promumljao je Isus.
Gledao je u drugom pravcu i činilo se da se dosađuje. Svećenik je vrtio škrebetaljku urličući latinske stihove.
- Zašto ste dopustili da umre?- upitao je Colin.
- Oh! - uzdahnuo je Isus. - Ne navaljujte toliko.
Potražio je udobniji položaj na čavlima.
- Bila je tako blaga - rekao je Colin. – Nikada nije počinila zlo, ni u mislima, ni na djelu.
- To nema nikakve veze s religijom – promrmljao je Isus zijevajući.
Zatresao je malo glavom da promijeni nagib svoje trnove krune.
- Ne znam što smo učinili- rekao je Colin – To ipak nismo zaslužili.
Oborio je oči. Isus nije odgovorio. Colin je iznova podigao glavu. Isusove grudi podizale su se polako i pravilno. Njegove su crte odavale spokojstvo.Oči su mu bile zatvorene i Colin je čuo kako mu se iz nosnica izvija lagan šum zadovoljnog predenja, kao da prede sit mačak.U tom je trenutku Svećenik skakao s jedne noge na drugu i duhao u neku cijev, i obred je bio završen.
Svećenik je prvi napustio crkvu i vratio se u sakristohiju da obuje bakandže.
Colin Isis i Nicolas su izašli iz crkve i pričekali iza kamiona.
Tada su odnekud iznikli Švicer i Trbonja u bogatoj odjeći svijetlih boja. Počeli su zviždati Colinu i zaplesali oko kamiona kao divljaci.Colin je začepio uši ali nije smio ništa reći, dao je svoj potpis za ukop siromaha i nije se ni pomakao dok su ga gađali punim šakama kamenčića.
LXVI Dugo, dugo vremena hodali su ulicama. Ljudi se više nisu okretali za njima i dan je sve više zapadao. Groblje siromaha bilo je vrlo daleko. Crveni kamion kotrljao se i pocupkivao po neravninama na putu, dok je motor ispuštao veselu prdnjavu.
Colin više nije ništa čuo, živio je unatrag i katkad se čak smiješio, prisjećao se svega. Nicolas i Isis hodali su iza njega. Isis bi od vremena do vremena dotakla Colinovo rame. Cesta je prestala i kamion se zaustavio, tu je počinjala voda... Nosači su spustili crnu kutiju. Colin je prvi put išao na groblje; bilo je smješteno na otoku neodređena oblika, kojemu su se obrisi često mijenjali ovisno o pritisku vode. Kroz maglu se slabo razabirao. Kamion je ostao na obali; pristup otoku omogućavala je duga tanka i siva daska, kojoj je udaljeni kraj iščezavao u magluštini. Nosači ispustiše nekoliko masnih psovki i prvi se zaputi daskom, bila je taman tako široka da jedan po jedan prijeđu preko nje. Crnu kutiju nosili su s pomoću remenja od sirove kože, koje im je išlo preko ramena i oko vrata, i drugi se nosač počeo daviti, postao je sasvim ljubičast; na maglenom sivilu doimalo se to vrlo tužno. Slijedio ih je Colin; kad je na njih došao red, Nicolas i Isis su se također zaputili duž daske;prvi je nosač gazio po njoj namjerno tako da se tresla i njihala nadesno i nalijevo. Nestao je u oblaku pare koja se malo-pomalo iščihala kao šećerna vlakanca u vodi kakva sirupa. Njihovi koraci na daski odzvanjali su poput silazne ljestvice i ona se, postupno, svinula, približavali su se središtu; dok su ga prelazili, dotakla je vodu i simetrični valići zapljusnuli su je s obje strane; voda je sada gotovo prekrivala; bila je tamna i prozirna, Colin se nagnuo udesno, zagledao se prema dnu, učinilo mu se da vidi neku bijelu stvar što se nejasno leluja u dubini; Nicolas i Isis su se zaustavili iza njega, izgledalo je kao da stoje na vodi. Nosači su produžili, druga polovica puta se uspinjala, a kad su prešli sredinu, mali su valovi splasnuli i daska se odlijepila od vode uz šum isisavanja.
Nosači su se dali u trk. Topotali su nogama a ručke na crnoj kutiji zvonile su udarajući o stijenke. Na otok su stigli prije Colina i njegovih prijatelja i krenuli su tromo niskom stazicom koju su obrubljivale dvije živice tamna bilja. Staza je opisivala čudne krivine i vijuge, pustošnih oblika, a tlo je bilo šupljikavo i prhko. Malo se proširila. Lišće se na biljkama sivkasto prelijevalo, a njegove žilice isticale su se kao zlato na baršunastome mesu. Duga i savitljiva stabla padala su u luku od jednog ruba puta do drugog. Kroz tako oblikovani svod, danje tvorio bijeli prsten bez sjaja. Staza se odjednom račvala na nekoliko ogranaka i nosači su bez oklijevanja zaokrenuli udesno, a Colin, Isis i Nicolas su se žurili da bi ih ponovno uhvatili. Nisu se čule nikakve životinje na i među drvećem. Jedino su se tu i tamo otkidali listovi i tromo padali na tle. Colin i ostali slijedili su grananje puta. Nosači su udarali nogama u stabla i njihove glomazne cipele ostavljale su na spužvastoj kori trag dubokih modrikastih omečina. Groblje se nalazilo točno u sredini otoka; tko se uzverao na kamenje, mogao je, onkraj vrhova slabunjavih stabala, nazreti, daleko, u pravcu druge obale, nebo iskrižano crnilom i iscrtano teškim letom heraldičkih orlova bez kljuna i pandži nad poljima ptičje trave i komorača uskolista.
Nosači su se zaustavili pokraj jedne velike rupe; zapjevavši podrugljivu pjesmicu, počeli su njihati Chloein lijes i pritisli na otponac. Rastvorio se poklopac i nešto je sunulo u rupu uz veliku škripu; drugi nosač skljokao se napola zadavljen, zato što se remen nije dovoljno brzo odriješio od njegova vrata. Colin i Nicolas stigli su trčeći. Isis je posrtala iza njih. Tada se iza jednog humka iznebuha pojaviše Trbonja i Švicer, u pohabanim kutama s puno uljenih mrlja, i počeše zavijati kao vukovi, bacajući grude zemlje i kamenje u jamu. Colin se srušio na koljena. Držao je glavu među rukama, kamenje je padajući podizalo potmuo štropot, Švicer, Trbonja i dva nosača dadoše jedni drugima ruku i, pocupkujući, zaplesaše kolo oko rupe, a potom iznenada odmagliše prema stazi i iščeznuše u farandoli. Trbonja je puhao u krupan zavijen rog i promukli zvukovi treperili su u mrtvom zraku. Zemlja se malo-pomalo odronjavala i, nakon dvije-tri minute Chloeino je tijelo potpunoma nestalo.
LXVII
Sivi miš sa crnim brkovima napregao se posljednji put i uspio se provući. Iza njega se,u jednom mahu, strop spojio s podom i dugoljasti crvuljci nepomične tvari izmiljeli su, savijajuči se polagano, kroz međuprostore stapanja.Miš je šmugnuo svom brzinom kroz mračan ulazni hodnik, gdje su se zidovi teturajući jedan drugome približavali, i uspio je klisnuti ispod vrata. Domogao se stubišta i sišao; zaustavio se tek na pločniku. Oklijevao je načas, a zatim se snašao i zaputio se u pravcu groblja.
LXVIII
- Istina bog - rekao je mačak - nisam baš zainteresiran.
- Imaš krivo - kazao je miš. - Ja sam još mlad i dobro su me hranili sve do posljednjeg časa.
- Ali mene isto tako dobro hrane - rekao je mačak - i nimalo me ne spopada želja za samoubojstvom, pa onda uviđaš zašto to smatram abnormalnim.
- Zato što ga nisi vidio - kazao je miš.
- A što čini? - upitao je mačak. Nije mu bilo jako stalo da to sazna. Bilo je vruće i sve dlake bile su mu vrlo savitljive.
- Stoji uz rub vode - odgovorio je miš - i čeka, a kad kucne za to čas, odlazi na dasku i zaustavlja se u sredini. Nešto motri.
- Ne može vidjeti bogzna što - napomenuo je mačak. - Možda kakav lopoč.
- Da - kazao je miš - on čeka da izroni lopoč kako bi ga ubio.
- Glupost - rekao je mačak. - To je posve bezvezno.
- Kad mine čas - nastavio je miš - vraća se opet na obalu i gleda fotografiju.
- I nikad ne jede? - zapitao je mačak.
- Ne - odvratio je miš - i postaje vrlo slab, a ja to više ne mogu podnositi. Jedan od idućih dana napravit će krivi korak hodajući po toj velikoj daski.
- A što se to tebe tiče? - upitao je mačak. -Znači da je nesretan?
- Nije nesretan - odgovorio je miš - njemu je teško. A upravo to ne mogu podnijeti. Osim toga, past će u vodu, previše se naginje.
- Onda, ako je tako - rekao je mačak - pristajem da ti učinim tu uslugu, ali ne znam zašto sam kazao »ako je tako«, jer baš ništa od svega toga ne shvaćam.
- Doista si zlatan - rekao je miš.
- Namjesti glavu u moju njušku - kazao je mačak - i čekaj!
- Hoće li to dugo trajati? - zapitao je miš.
- Tako dugo dok mi netko ne nagazi na rep - odvratio je mačak. - Potreban mi je brzi refleks. Ali pustit ću da mi ga zgaze, ne boj se. Miš je mačku razmakao čeljusti i turnuo svoju glavu među šiljaste zube. Gotovo odmah ju je izvukao natrag.
- Deder kaži - pitao je miš - jesi li to jutros jeo morskog psa?
- Slušaj - odvratio je mačak - ako ti se stvar ne dopada, možeš se pokupiti. Mene sav taj marifetluk užasno gnjavi. I morat ćeš se snaći posve sam.
Izgledao je ljut.
- Ne vrijeđaj se - rekao je miš.
Zatvorio je svoje male crne oči i iznova namjestio glavu u podoban položaj. Mačak je oprezno pustio da mu oštri očnjaci počivaju na mekom sivom vratu. Crni brkovi miša isprepleli su se s njegovim. Odmotao je svoj gusti rep i pustio ga da se povlači pločnikom. Upravo je nailazilo, pjevajući, jedanaest slijepih djevojčica iz sirotišta Julija Apostolskog.
23. 11. 2023.
Boris Vijan, Pena dana (10)
XLVI
Nicolas je gledao svoj šporet. Sedeo je pred njim i sa žaračem i lampom za lemljenje proveravao njegovu unutrašnjost. Šporet se odozgo malo-pomalo izobličio i olabavio, a crne limene ploče su se toliko razmekšale da su spale na opstojnost tankih kriški grojera. Nicolas je začuo Colinove korake u hodniku i uspravio se na svom sedištu. Osećao je umor. Colin je gurnuo vrata i ušao. Izgledao je zadovoljan.
- Onda? - upitao je Nicolas.
- Uspelo je? - Prodao sam ga - odvratio je Colin. - Za dve hiljade petsto ...
- Duplofinti? ... - upao je Nicolas.
- Da - odgovorio je Colin.
- Neočekivano!...
- Ni ja se nisam tome nadao. Promatrao si šporer? - zapitao je Colin.
- Da - kazao je Nicolas. - Upravo se promeće u kotao za loženje drvenim ugljem i pitam se, dovraga, kako do toga dolazi...
- To je vrlo čudno - rekao je Colin - ali nije čudnije od svega ostalog. Jesi li video hodnik?
- Jesam - odvratio je Nicolas. - Pretvara se u jelovinu ...
- Hteo sam ti ponoviti - kazao je Colin - da ne želim da ovde ostaneš.
- Stiglo je pismo - rekao je Nicolas.
- Od Chloe?
- Da - odvratio je Nicolas. - Na stolu je.
Otpečativši pismo, Colin je začuo nežan Chloein glas i, da bi ga pročitao, trebalo je samo da sluša taj glas. U njemu je pisalo: »Dragi moj Colin, Dobro se osećam i vreme je lepo. Dosađuju mi jedino snežne krtice, zverke što puzaju između snega i zemlje a imaju narančasto krzno i uveče jako kveče. One podižu velika snežna brdašca i na njima se lako pada. Sunce na veliko sja i ja ću se ubrzo vratiti kući.«
- To su dobre vesti - rekao je Colin. -Onda, ti uskoro seliš Tovarmostovima.
- Neću - odvratio je Nicolas.
- Hoćeš - rekao je Colin. - Njima je potreban kuvar, a ja neću da ostaneš ovde ..., prebrzo si se postarao, i kažem ti da sam već potpisao u tvoje ime.
- A miš? - napomenuo je Nicolas. - Ko će ga hraniti?
- Za njega ću se sam pobrinuti - rekao je Colin.
- Nećeš moći - kazao je Nicolas. - A osim toga, nisam ni ja više u grifu.
- Jasno da jesi - odgovorio je Colin. - Ali te zapravo satire ovdašnja atmosfera ... Niko od vas joj ne može odoleti...
- Uvek to pričaš - rekao je Nicolas - a to nije nikakvo objašnjenje.
-Konačno - kazao je Colin - to je rešena stvar!...
Nicolas je ustao i protegnuo se. Izgledao je tužan.
- Više ništa ne kuvaš po Gouffeu - obrazložio je Colin. - Zanemaruješ svoje kuvanje, zapuštaš se.
- Ali nije istina - prosvedovao je Nicolas.
- Pusti me da kažem do kraja - nadodao je Colin. Ne oblačiš se više svečano nedeljom i ne briješ se više svako jutro.
- To nije zločin - pripomenuo je Nicolas.
- To je zločin - ustvrdio je Colin. - Ja ti ne mogu platiti onoliko koliko zavređuješ. Sada tvoja vrednost opada, što je donekle i moja krivica.
- Nije istina - rekao je Nicolas. - Nije tvoja krivica što si u sosu.
- Da - kazao je Colin - to je zato što sam se oženio i zato što ...
- Glupost - prekinuo ga je Nicolas. - A ko će onda kuvati?
- Ja - odvratio je Colin.
- Pa ti ćeš raditi!... Nećeš imati vremena.
- Ne, neću raditi. Konačno, ipak sam prodao svoj pianokoktel za dve hiljade petsto duplofinti.
- Da - rekao je Nicolas - s tom svotom si u kudikamo boljem položaju!...
- U svakom ćeš slučaju ići Tovarmostovima - kazao je Colin.
- Oh! - uzdahnuo je Nicolas. - Baš me tupiš. Dobro, ići ću. Ali to nije fer s tvoje strane.
- Ponovno ćeš steći svoje dobre manire.
- A nekad si se bunio protiv mojih dobrih manira...
- Jesam - rekao je Colin - zato što se zbog mene nisi morao truditi.
- Tupiš - kazao je Nicolas. - Tupiš i tupiš.
XLVII
Colin je začuo kucanje na ulaznim vratima i požurio da ih otvori. Na jednoj mu je papuči bila velika rupa, pa je sakrio stopala pod tepih.
- Kako visoko stanujete - rekao je Mitojed ulazeći.Ispuštao je otešćao dah.
- Dobar dan, doktore - rekao je Colin crveneći se, jer je bio prisiljen pokazati stopalo.
- Promenili ste stan - napomenuo je profesor. - Pre ste nekako bliže stanovali.
- Ni govora - rekao je Colin. - Stan je isti.
- Ma kakvi - kazao je profesor Mitojed. -Kad zbijate šalu, obično pazite da delujete što ozbiljnije i da pronađete što duhovitije odgovore.
- Zaista? ... - rekao je Colin.
- Da, sigurno. - Kako se oseća bolesnica? - zapitao je lekar.
- Bolje - odvratio je Colin. - Lepše izgleda i više je ne boli.
- Hm! ... To je sumnjivo - rekao je lekar.
Pošao je, u pratnji Colina, prema Chloeinoj sobi i na ulazu je spustio glavu da ne bi udario u dovratak, ali se ovaj baš u tom trenu svinuo, a profesor je ispustio sočnu psovku. Chloe, koja je ležala na krevetu, smejala se promatrajući lekarevo ulaženje. Spavaća soba poprimila je prilično smanjene dimenzije. Ćilim je, suprotno onima u drugim prostorijama odebljao, a krevet je sada počivao u maloj ložnici sa zavesama od satena. Veliki je prozor bio potpunoma razdeljen na četiri mala kvadratna prozorčića, i to kamenim peteljkama koje su već sasvim izrasle. Vladala je tu pomalo sivkasta svetlost, ali bilo je čisto. I bilo je toplo.
- I vi ćete mi opet reći da niste promenili stan, hm? - pripomenuo je Mitojed.
- Kunem vam se doktore ... - započeo je Colin.
Zapela mu je reč u grlu, jer ga je profesor gledao uznemireno i sumnjičavo.
- ... Šalio sam se! - rekao je konačno smejući se.
Mitojed se približio krevetu.
- Onda - kazao je on - otkrijte se. Preslušat ću vam pluća.
Chloe je rastvorila svoj pahuljasti haljetak.
- Ah! - rekao je Mitojed. - Onde su vas operisali ...
- Da ... - odgovorila je Chloe. Ispod desne dojke imala je malen savršeno okrugao ožiljak.
- Izvukli su ga, dakle, ovuda kad je uginuo? - kazao je lekar. - Je li bio velik?
- Čitav metar, mislim - odgovorila je Chloe. - S golemim cvetom od dvadeset centimetara.
- Kakva mrcina!... - progunđao je lekar. - Imali ste peh. Takvih dimenzija! To nije uobičajeno!
- Drugo ga je cveće zapravo nagnalo da ugine - rekla je Chloe. - Napose cvet vanilije što su mi ga na kraju doveli.
- Čudno - kazao je lekar. - Nikada ne bih pomislio da vanilija može proizvesti takav efekat. Mislio sam pre na smreku i na bagrem. Medicina vam je, znate, igra tupoglavaca - zaključio je on.
- Sigurno - rekla je Chloe.
Lekar ju je pregledavao slušanjem. Zatim je ponovno ustao.
- U redu je - kazao je on. - Očito, ostavilo je tragove...
- Zaista? - rekla je Chloe.
- Da-potvrdio je profesor.-Vi sada imate jedno plućno krilo koje više uopste ne radi ili gotovo tako.
- To mi ne smeta - rekla je Chloe - ako je drugo dobro!
- Ali ako uhvatite nešto na drugom - napomeno je profesor - to će za vašeg muža biti nesnosno.
- A za mene neće? - zapitala je Chloe.
- Za vas još više - odvratio je profesor Mitojed.
Ponovno se digao.
- Neću vas utaman strašiti, ali dobro pripazite.
- Pazim dobro - kazala je Chloe.
Oči su joj se širile i bivale sve veće. Bojažljivo je prošla rukom kroz kosu.
- Kako i šta mogu učiniti da budem sigurna da neću ništa uhvatiti na drugom plućnom krilu? - rekla je Chloe i glas joj je malo zaplakao.
- Ne uzbuđujte se, mala moja - kazao je lekar. - Nema razloga da uhvatite nešto i na drugom. Pogledao je oko sebe. - Više mi se dopadao vaš prvi stan. Delovao je zdravije.
- Da - rekao je Colin - ali to nije naša krivica ...
- A čime se vi zapravo bavite? - upitao je lekar.
- Učim pojedine stvari-odvratio je Colin. -I volim Chloe.
- Vaš rad vam ništa ne donosi? -zapitao je profesor.
- Ne - rekao je Colin. - Ne radim u onom smislu kako ljudi obično shvataju posao. - Rad je kužna stvar, znam dobro - promrmljao je profesor-a ono što čovek sam izabere da radi ne može, očito, biti unosno, jer...
Presekao je sam sebi reč.
- Poslednji ste mi put pokazali neku spravu koja je davala začudne rezultate. Imate li je još, slučajno?
- Nemam - odgovorio je Colin. - Prodao sam je. Ali vam uprkos tome mogu ponuditi piće...
Mitojed je ugurao prste u okovratnik svoje žute košulje i počešao se po vratu.
- Idem za vama. Doviđenja, mlada damo -doviknuo je on.
- Doviđenja, doktore - rekla je Chloe.
Utonula je do samog dna postelje i ponovim navukla pokrivače sve do vrata. Njezino lice delovalo je svetlo i nežno na posteljini boje lavande, obrubljenoj grimizom.
XLVIII
Chick je prošao kroz kontrolna vrata i pružio svoju propusnicu stroju da joj izbuši tačku.Kao i obično, spotaknuo se na prag metalnih vrata u prolazu koji otvara pristup u radionice,a para i crni dim udarili su ga svom žestinom u lice. Počeli su mu dopirati do uva svakojaki štropoti: potmulo drndanje generalnih turboalternatora, moćnih dizala na ukrštenim nosačima, huka silovitih vazdušnih vrtloga u nasrtaju na crno limeno krovište. Prolaz je bio vrlo mračan, obasjan svakih deset metara crvenkastom žaruljom, a njena svetlost cedila se leno niz glatke predmete, zapinjući na hrapavostima zida i tla, koje bi potom zaokružila. Valovit lim, pod njegovim nogama, bio je vruć i, mestimice, raspucan, pa se kroz rupe moglo videti, sasvim dole, crveno i mračno grotlo kamenih peći. Tekućine su, hučući, proticale kroz debele cevi, ofarbane u sivo i crveno, ponad njegove glave, a na svaki kucaj mehaničkog srca koje su ložači stavljali pod pritisak, krovni se kostur, s neznatnim zakašnjenjem i svojevrsnim dubinskim treperenjem, lagano naginjao prema napred. Zid je bio orošen kapljicama koje su se od vremena do vremena otkidale zbog nekog jačeg udara, a kad bi mu pokoja od tih kapljica pala na vrat, Chicka su podilazili srsi. Bila je to nekakva mutna voda i mirisala je po ozonu. Prolaz je zavijao na samom kraju i u radionicama je, od sada, prevladavao rešetkasti pod. Dole, pred svakim zdepastim strojem, hrvao se po jedan čovek, boreći se ljuto da ga ne raskomadaju pohlepni zupčanici. Desno stopalo svakoga od njih bilo je okovano teškom gvozdenom karikom. Otkvačili bi je samo dvaput dnevno: u podne i naveče. Radnici su strojevima preotimali komade kovine, koji su zveckajući izlazili iz uskih ispušnih otvora na njihovu gornjem delu. Komadi bi gotovo za tili čas upadali natrag u stroj, ako ih radnici ne bi na vreme pograbili, i iščezavali u njegovom zjalu, koje je vrvelo kotačima i zupčanicima, i gde se vršilo svarivanje. Bilo je tu uređaja svih veličina. Chicku je taj prizor bio dobro poznat. Sam je radio u dnu jedne takve radionice gde je morao kontrolisati da li strojevi rade ispravno i davati ljudima uputstva kako da ih isprave ponovno u red pošto su im otkinuli po koji komad mesa. Za pročišćavanje vazduha, dalekosežni šikljaji eteričnih ulja presecali su prostoriju po kosinama, svetlucajući mestimično od odbljesaka i zgušnjavajući oko sebe dim i prašinu metalnih strugotina i isparivanje kipućeg ulja, koji su se poput ravnih i tankih stupova uspinjali iznad svakog stroja. Chick je podigao glavu. Cevi su ga stalno i posvuda pratile. Stigao je do rešetkastog lifta na platformi za spuštanje, ušao i zatvorio za sobom vrata. Izvukao je iz džepa jednu knjigu Jean-Sola Partrea, pritisnuo komandno dugme i počeo čitati čekajući da se domogne tla. Potmuo udarac platforme o metalni odbojnik trgnuo je Chicka iz obamrlosti. Izašao je i stigao u svoju kancelariju, staklenu i slabo osvetljenu kutiju, odakle je mogao nadgledati radionice. Seo je, ponovno otvorio knjigu i nastavio čitati, uspavan ravnomernim kolanjem tečnosti i klopotom strojeva. Izvestan nesklad u tom halabučenju prisilio ga je iznebuha da podigne oči. Tražio je odakle pristiže taj sumnjivi štropot. Jedan štrcajni mlaz za pročišćavanje vazduha zaustavio se maločas u sredini tvorničke hale i ostao u vazduhu kao odrezan na dva dela. Četiri stroja što ih je ostavio na cedilu, počela su se tresti. Videlo se, na razdaljini, kako se koprcaju i kako, ispred svakog od njih, malo-pomalo splašnjava neki oblik. Chick je odložio knjigu i pojurio van. Potrčao je prema kontrolnoj ploči za regulisanje mlazova i brzo spustio jednu ručicu. Presečeni mlaz ostao je nepomično stršati u vazduhu. Reklo bi se da je sečivo kose, dok je dim iz četiri stroja sukljao uvis u kovitlacima. Ostavio je ploču i požurio glavom bez obzira prema strojevima. Oni su se polagano zaustavljali. Unesrećeni ljudi ležali su na tlu. Svinuta desna noga oblikovala im je neki čudan ugao, poradi gvozdene karike, a sve četiri desne šake behu im odsečene kod ručnog zgloba. U dodiru s metalnim lancem krv je kipila i širila vazduhom jezovit vonj izgorele pougljenjene živine. Chick je s pomoću ključa odrešio karike koje su držale prikovana tela i njih rastegnuo ispred strojeva. Potom se vratio u svoju kancelariju i naručio, putem telefona, dežurne redare. Pošao je natrag do kontrolne ploče i pokušao prekinuti mlaz staviti iznova u pogon. Ništa se tu nije moglo učiniti. Tekućina je šikljala posve ravno, ali bi, doprevši na nivo četvrtog stroja, iščezavala na licu mesta, a prekid mlaza se tako jasno vide o kao daje prerezan udarcem sekire. Pipajući s mukom knjigu u svom džepu, zaputio se u Centralni biro. Na samom izlasku iz radionice uklonio se s puta da propusti redaree, koji su četiri tiela složili na hrpu u mala električna kolica i taman se pripremali da ih izbace u Generalno sabiralište. Chick je sada išao duž nekog novog hodnika. Daleko ispred njega preokrenula su se kolica, uz tiho zujanje, a pritom je iskočilo nekoliko belih iskri. Od vrlo niskog stropa odbijala se buka njegovih koraka na metalnom podu. Pod se malo uspinjao. Da stigne u Centralni biro, valjalo mu je preći po dužini još tri radionice i Chick je rastreseno išao svojim putem. Prodro je najzad u glavni blok i ušao u ured šefa osoblja.
- Došlo je do kvara na broju sedam stotina devet, deset, jedanaest i dvanaest - prijavio je tajnici iza šaltera. - Treba zamijeniti četiri čovjeka i maknuti strojeve, mislim. Mogu li govoriti sa šefom osoblja?
Sekretarica je izmanevrisala nekoliko crvenih pritisnih dugmića na ploči od lakiranog mahagonija i rekla: »Uđite, čeka vas«. Chick je ušao i seo. Šef osoblja ga je odmerio ispitivačkim pogledom.
- Trebaju mi četiri čovjeka - kazao je Chick.
- Dobro - rekao je šef osoblja - dobićete ih sutra.
- Jedan mlaz za pročišćavanje više ne radi- nadodao je Chick.
To me se ne tiče - odvratio je šef osoblja- Obratite se tu pokraj.
Chick je izašao i ispunio iste formalnosti pre nego je ušao od šefa pogona.
- Jedan od mlazova za pročišćavanje broja sedamsto više ne radi - kazao je on.
- Baš nikako više?
- Ne ide sasvim do kraja - objasnio je Chick.
- Niste ga mogli staviti iznova u pokret?
- Nisam - odvratio je Chick. - Tu se više ništa ne da učiniti.
- Pregledaću vašu radionicu - rekao je šef pogona.
- Moj se dohodak smanjuje - napomenuo je Chick. - Požurite se.
- To me se ne tiče - rekao je šef pogona. -Obratite se šefu proizvodnje.
Chick je požurio u susedni blok i ušao kod šefua proizvodnje. Njegov radni sto bio je jarko osvetljen i na zid, iza stola, bila je pričvršćena velika ploča mlečnog stakla na kojoj se vrlo polagano premeštao udesno vrh nekog crvenog pravca, kao gusenica uz rub kakvog lista: ispod ploče, na velikim kružnim meračima s kromiranom lećom, kazaljke su se okretale još polaganije.
- Vaša proizvodnja opada za 0,7% - rekao je šef. - Šta se dogodilo?
- Četiri su stroja izvan pogona - odvratio je Chick.
- Na 0,8%, vi ste otpušteni - kazao je šef proizvodnje. Konsultovao je merač, okrećući se na svom kromiranom naslonjaču.
- 0,78 - rekao je. - Na vašem bih se mestu već pripremio.
- To je prvi put da mi se ovako nešto događa - kazao je Chick.
- Žalim - rekao je šef proizvodnje. - Možda ćemo vam promeniti radno mesto ...
- Nije mi do toga stalo - kazao je Chick. -Nije mi do toga da radim. Ionako ne volim raditi.
- Niko nema pravo da to kaže - opomenuo ga je šef proizvodnje. - Otpušteni ste - nadodao je.
- Bio sam potpuno bespomoćan - kazao je Chick. - A što je onda pravda?
- Za nju nikad nisam čuo - rekao je šef proizvodnje.-Imam posla, moram vam to smesta kazati.
Chick je napustio kancelariju. Ponovno je navratio kod šefua osoblja.
- Mogu li biti isplaćen? - zapitao je on.
- Koji broj? - pitao je šef osoblja.
- Radionica 700. Inženjer.
- U red. Okrenuo se svojoj sekretarici i rekao: - Učinite što je potrebno. Zatim je progovorio u slušalicu kućnog telefona: - Halo! Tražim zamenu inženjera, tipa 5, za radionicu 700.
- Eto - rekla je sekretarica pružajući Chicku jednu kovertu. - Tu je vaših sto deset duplofinti.
- Hvala - kazao je Chick i otišao.
Mimoišao je inženjera koji će ga uskoro zameniti, nekog mršavog i plavokosog mladića, umornog izgleda. Uputio se prema najbližem liftu i ušao u kabinu.
XLIX
- Uđite - povikao je izrađivač ploča. Pogledao je prema vratima. Bio je to Chick.
- Dobar dan - rekao je Chick. - Navraćam opet kod vas zbog onih snimaka koje sam vam bio doneo.
- Ukratko ponavljam - započeo je drugi -za trideset strana, celokupan pribor, dvadeset numerisanih primeraka s gravirom sa svake strane ploče, izvedenom s pomoću pantografa, jedno s drugim to vam iznosi sto osam duplo-finti. Prepuštam vam ih za sto pet.
- Eto - rekao je Chick - imam ček na sto deset duplofinti, preneću ga na vas, a vi mi vratite pet duplofinti.
- U redu - odvratio je izrađivač ploča. Otvorio je ladicu i pružio Chicku novu novcatu novčanicu od pet duplofinti.
Chicku su trnule oči na licu.
Isis je sišla iz atomobila. Za volanom je sedeo Nicolas. Pogledao je na sat i pratio je očima dok je ulazila u Colinovu i Chloeinu kuću. Imao je na sebi novu uniformu od belog gabardena i belu kožnu kapu. Bio je pomlađen, ali mu je nespokojan izraz lica odavao duboku pomućenost. Na Colinovu sprati stubište se naglo smanjivalo u širinu i Isis je mogla, a da ne širi ruke, istovremeno dotaći i stubišno drzac i hladan zid. Tepih se potpunoma razmekšao i stanjio tako da je jedva prekrivao drveni pod.
Uspela se, malo se zadihala i pozvonila. Niko nije došao da otvori. Nije se čuo nikakav šum na stubištu osim laganog pucketanja, od vremena do vremena, popraćenog kojim vlažnim praskom dok bi se poneka stepenica razlabavila. Isis je nanovo pozvonila. primetila je s druge strane vrata lagano treperenje čelične alke na metal. Malo je prodrmala vrata koja su se naglo otvorila. Ušla je i spotakla se o Colina. Počivao je izdužen na tlu, popreko, lica zagnjurena u pod i ruku ispruženih prema napred ... Njegove oči bijahu zatvorene.
U predsoblju je bilo mračno. Oko prozora se vidio svjetlosni prsten koji, međutim, nije prodirao unutra. Colin je polako disao. Spavao je. Isis se sagnula, klekla pored njega i pomilovala ga po obrazu. Koža mu je lagano zatreperila i oči su mu se pomaknule ispod spuštenih vjeđa. Pogledao je Isis i učinilo se kao da će iznova zaspati. Isis ga je malo prodrmala. Sjeo je, položio načas ruku na usta i rekao:
- Spavao sam.
- Da - kazala je Isis. - Zar više ne spavaš u svom krevetu?
- Ne - odvratio je Colin. - Namjerno sam ostao tu da dočekam lekara i odem po cveće.
Izgledao je potpunoma izgubljen.
- Šta se događa? - upitala je Isis.
- Chloe - kazao je Colin - ponovno kašlje.
- Sigurno je ostao mali nadražaj - rekla je Isis.
- Ne - kazao je Colin. - To je drugo plućno krilo.
Isis se podigla i otrčala prema Chloeinoj sobi.
Drveni je parket prskao pod njezinim koracima. Sobu više nije prepoznavala. Chloe, na svom krevetu, glave napola sakrivene u jastuk, kašljala je gotovo nečujno, ali neprekidno. Malko se pridigla, začuvši Isis kako ulazi, i odahnula. Na njezinom je licu zaigrao nemoćan smešak kad joj se približila Isis, sela na krevet i uzela je u naručaj kao bolesno detešce.
- Nemoj kašljati, draga moja Chloe - promrmljala je Isis.
- Imaš krasan cvet - izrekla je Chloe u jednom dahu, udišući veliki crveni karanfil zataknut u Isisinu kosu. - To mi jako godi - nadodala je ona.
- Još si bolesna? - upitala je Isis.
- Mislim da je u pitanju drugo plućno krilo - kazala je Chloe.
- Ma ne - rekla je Isis - to te ono prvo tera da još malo kašlješ.
- Nije - kazala je Chloe. - Gde je Colin? Je li otišao da mi kupi cveće?
- Doći će uskoro - odvratila je Isis. - Srela sam ga. Ima li novaca - nadodala je.
- Ima - rekla je Chloe - ima ga još malo. Čemu to služi? Novac i onako ne sprečava ništa! ...
- Boli te? - upitala je Isis.
- Da - rekla je Chloe - ali ne jako. Soba se promenila, vidiš i sama.
- Ovako mi se više sviđa - kazala je Isis. - Pre je bila prevelika.
- Kakve su druge sobe? - upitala je Chloe.
- Oh!... Pa dobro - odgovorila je Isis neodređeno.
Prisećala se još oseta koje je u njoj izazivao parket hladan kao močvara.
- Svejedno mi je što se to menja - napomenula je Chloe. - Dokle god je toplo i dokle god je udobno ...
- Naravno! - potvrdila je Isis. - Mali je stan zapravo zgodniji.
- Miš ostaje sa mnom - rekla je Chloe. - Vidiš ga, onde... u uglu. Ne znam šta li sada sniva. Više nije hteo ići u hodnik.
- Da ... - promrmljala je Isis.
- Pruži mi opet karanfil - rekla je Chloe - dobro mi čini.
Isis je izvukla karanfil iz kose i dala ga Chloei koja ga je prinela do usana i uvlačila njegov miris dugim udisajima.
- Kako je Nicolas? - zapitala je.
- Dobro - odvratila je Isis. - Ali više nije veseo kao pre. Doneću ti drugog cveća kad budem ponovno navratila.
- Bio mi je vrlo drag, Nicolas - kazala je Chloe. - Nećeš li se udati za njega?
- Ne mogu - promrmljala je Isis. - Nisam mu dorasla ..
. - To nije važno - rekla je Chloe - ako te on voli...
- Moji mu se roditelji ne usuđuju o tome govoriti - nadovezala je Isis.
Karanfil je naglo počeo da bledi, zgužvao se i činilo se da će usahnuti. Čas kasnije raspao se kao fina prašina na Chloeinim grudima.
- Oh! - rekla je tada Chloe - opet ću kašljati ... Jesi li videla? ...
Prekinula je samu sebe da prinese ruku ustima. Iznova ju je hvatao žestok kašalj.
- To je ... ta stvar u meni... zbog koje venu svi cvetovi... - zamuckivala je Chloe.
- Nemoj govoriti - rekla je Isis. - To uopšte nije važno. Colin će začas doneti novo cveće.
Dan se plavio u sobi, a po uglovima gotovo zelenio. Još nije bilo ni traga vlažnosti a ćilim je sačuvao svoju debljinu, ali je zato jedan od četiri kvadratna prozora bio gotovo potpuno zabrtvljen. Isis je začula vlažan šum Colinovih koraka u predsoblju.
- Evo ga - rekla je ona. - Sigurno ti donosi cveće.
Pojavio se Colin. U rukama je imao veliki buket jorgovana.
- Gledaj, mila moja Chloe - kazao je on. -Uzmi ga!...
Chloe je ispružila ruke.
- Baš si ljubazan, dragi moj - kazala je ona.
Položila je jorgovane na drugi jastuk, okrenula se na bok i uronila lice među bele i slađahne grozdove. Isis se upravo dizala.
- Odlaziš - pitao je Colin.
- Da - rekla je Isis. - Čekaju me. Doći ću opet s cvećem.
- Bilo bi lepo od tebe da navratiš sutra ujutro - kazao je Colin. - Moram ići potražiti nekakav posao a ne želim je pustiti posve samu pre no što vidi doktora.
- Doći ću ... - rekla je Isis.
Malko se nagnula, oprezno, i poljubila Chloe u nježan obraz. Chloe je podigla ruku i pomilovala prijateljičino lice, ali nije okrenula glavu. Požudno je udisala opojan miris jorgovana koji se u tromim kolutovima širio okolo njezinih sjajnih vlasi.
LI
Colin je teško koračao cestom. Ona je, okolišajući, uranjala među zemljane nasipe nad kojima su se dizale staklene kupole, koje su danju poprimale neki sivozeleni i mutan sjaj. Podigao bi glavu od vremena do vremena i čitao natpise na pločama kako bi se uverio da se uputio pravim smerom, a tada bi video nebo, izbrazdano modrim i prljavokestenastim prugama. Daleko pred sobom mogao je opaziti, iznad nasipa, nanizane dimnjake glavnog staklenika. U džepu je imao novine u kojima su se tražili ljudi između dvadeset i trideset godina, zbog priprema za odbranu zemlje. Colin je hodao što je najbrže mogao, ali su mu stopala upadala u toplu zemlju, koja je posvud polako opet zaposedala gradnje i cestu. Biljke se nisu nigde videle. Samo i nadasve zemlja, u jednoličnim gomilama, zgrnutim s obe strane, što su stvarale kratkotrajne nasipe kojima je lako popuštala ravnoteža, a katkad bi se poljuljala i kakva teška gromada, otkotrljala duž padine i survala se mlitavo na površje puta. Na pojedinim su se mestima nasipi puštali, a Colin je kroz mutna stakla na kupolama mogao razabrati neke tamnoplave oblike koji su se nejasno komešali na svetlijoj pozadini.
Ubrzao je korak, otkidajući s mukom svoja stopala iz rupa koje su ona stvarala na tlu. Zemlja bi se odmah stezala natrag poput kružna mišića, a zadržalo bi se tek slabo uleknuće, jedva naznačeno. A i ono bi se gotovo smesta izbrisalo.
Približavali su se dimnjaci. Colin je osećao kako mu se srce u grudima obrće poput pobešnjele zverke. Stisnuo je novine s vanjske strane džepa. Tlo je klizilo i izmicalo pod njegovim stopalima, ali je sada Colin manje propadao i cesta se vidljivo stvrdnjavala.
Na samom kraju hodnika nalazila su se vrata. Broj im je bio naveden u novinama, pa je Colin ušao bez kucanja, prema uputi s oglasa. Neki star čovek u beloj bluzi, raščupan, čitao je nekakav udžbenik za svojim radnim stolom. Na zidovima je visilo različito oružje, blještavi durbini, kubure, bacači smrti različitih kalibara i celovita zbirka bodeža-srcodera svih veličina.
- Dobar dan, gospodine - rekao je Colin.
- Dobar dan, gospodine - rekao je čovek.
Glas mu je bio napukao i odebljao od starosti.
- Dolazim zbog oglasa - rekao je Colin.
- Ah? - kazao je čovek. - Eto već mesec dana, a nikakvih rezultata. Radi se o prilično teškom poslu, znate ...
- Znam -umešao se Colin - ali je dobro plaćen.
- Bože moj! - rekao je čovek. - No to iscrpljuje, da znate, i možda se ne isplati za tu cenu, ali nije na meni da ocrnjujem upravu. Uostalom, vidite i sami da sam još živ ...
- Radite li tu već jako dugo? - zapitao je Colin.
- Godinu dana - odgovorio je čovek. -Dvadestdevet mi je godina.
Prešao je navoranom i drhtavom rukom preko svog naboranog lica.
- I sada sam eto postigao, vidite i sami... da sedim u svojoj kancelariji i čitam udžbenik po celi dan ...
- Potreban mi je novac - rekao je Colin.
- Vrlo čest slučaj - napomenuo je čovek -ali rad čoveka pretvara u filozofa. Za tri meseca osećaćete za njim manju potrebu.
- Treba mi radi lečenja moje žene -objasnio je Colin.
- Ah? Da? - rekao je čovek.
- Bolesna je - objasnio je Colin. - Inače ne volim, raditi.
- Žalim vas-kazao je čovek.-Kad se žena razboli, onda nije više ni za što.
- Volim je - rekao je Colin.
- O tome nema sumnje - odvratio je čovek. - Bez toga ne biste hteli raditi. Pokazaću vam vaše radno mesto. To je na donjem spratu.
Vodio je Colina kroz čiste hodnike s malo spljoštenim svodovima i stubištima od crvenih opeka sve do jednih vrata u susedstvu drugih vrata, koja su bila označena nekim simbolom.
- Stigli smo - rekao je čovek. - Uđite, objasniću vam posao. Colin je ušao. Prostorija je bila mala, četverouglasta. Zidovi i pod stakleni. Na podu je počivala gomila vrtne zemlje u obliku kovčega, ali vrlo široka, najmanje jedan metar. Grubi vuneni pokrivač stajao je smotan pokraj gomile. Nije bilo ni komada pokućstva. Mala niša, izdubena u zidu, čuvala je plavu čeličnu škrinjicu. Čovek je krenuo u pravcu škrinjice i otvorio je. Izvadio je iz nje dvanaest blještavih i cilindričnih predmeta sa sićušnom rupom u sredini.
- Zemlja je jalova, vi znate što to znači - rekao je čovek - a za obranu zemlje nužne su prvoklasne sirovine. Ali da puščane cevi pravilno rastu, a da se pritom ne iskrive, ustanovljeno je već pre dugo vremena da im je potrebna ljudska toplina. Zaista za sve vrste oružja, uostalom.
- Da - rekao je Colin.
- Izbušite dvanaest rupica u zemlji - tumačio je čovek - raspoređenih po sredini srca i jetre, i legnete na zemlju, pošto ste se svukli. Tada se pokrijete sterilnom vunenom tkaninom e da biste oslobađali savršeno ravnomernu toplinu.
Zaorio je načas njegov napukli smeh, dok je sam sebe lupio po desnoj butini.
- Proizveo bih četrnaest puščanih cevi prvih dvadeset dana u svakome mesecu. Ah!... Bio sam jak!...
- A onda? - upitao je Colin.
- Onda ostajete u tom položaju dvadeset četiri sata, i nakon tih dvadeset četiri sata izrastu puščane cevi. Dolaze drugi da ih povade. Zemlja se zalije uljem i počinjete iz početka.
- Zar rastu prema dole? - napomenuo je Colin.
- Da, odozdo je osvetljeno - kazao je čovek. - Njihov je fototropizam pozitivan, ali rastu prema dole jer su teže od zemlje, pa se napose zato obasjavaju odozdo da ne bi došlo do iskrivljenja.
- A brazde? - zanimao se Colin.
- Puščane cevi te vrste rastu već posve izbrazdane - odgovorio je čovek. - Posredi je odabrano seme.
- Čemu služe dimnjaci? - upitao je Colin.
- Oni su tu radi zračenja - nadovezao je čovek -i radi sterilizacije pokrivača i zgrada. Ne isplati se preduzimati posebne mere sigurnosti jer im je delovanje i onako vrlo snažno.
- Zar stvar ne može da funkcioniše s pomoću veštačke topline? - zapitao je Colin.
- Slabo - odvratio je čovek. - Da bi dobro rasle, potrebna im je ljudska toplina.
- Zapošljavate li i žene? - upitao je Colin.
- One ne mogu obavljati taj posao - odgovorio je čovek. - Nemaju dovoljno ravna prsa,kako bi se toplina ravnomerno raspodelila. Sada vas ostavljam, da radite.
- Hoću li zaista zaraditi deset duplofinti na dan? - kazao je Colin.
- Svakako-rekao je čovek-pa i višak ako premašite dvanaest puščanih cevi...
Napustio je prostoriju i zatvorio za sobom vrata.
Colin je držao dvanaest semenki u ruci. Položio ih je pored sebe i počeo se svlačiti. Njegove su oči bile sklopljene a usne su mu, od vremena do vremena, podrhtavale.
LII
- Ne znam šta se zbiva - rekao je čovek. -U početku je dobro išlo. Ali s ovim poslednjima ćemo moći proizvoditi samo specijalna oružja.
- Ipak ćete mi platiti? - zapitao je zabrinuto Colin.
Morao je dobiti sedamdeset duplofinti i višak od deset duplofinti. Radio je što je najbolje mogao, ali je kontrola puščanih cevi otkrila neke anomalije.
- Uverite se i sami - rekao je čovek. Držao je pred sobom jednu cev i pokazivao Colinu njen rascvetali završetak.
- Ne razumem - kazao je Colin. - Prve su bilo savršeno valjkaste.
- Naravna stvar, mogu se upotrebiti za pravljenje kremenjača - rekao je čovek - ali -reč je o modelu od pre pet ratova i već ih imamo golemu zalihu. To je vraški nezgodno.
- Radim što najbolje mogu - rekao je Colin.
- Zasigurno - kazao je čovek. - Odmah ću vam dati vaših osamdeset duplofinti.
Izvukao je iz pretinca u svom stolu jednu zapečaćenu kovertu.
- Dao sam je doneti ovamo, kako bih vam prištedeo da idete u isplatnu službu - rekao je on. - Znade katkad proći i po nekoliko meseci dok dobijete svoj novac, a vama se, čini se, i žuri.
- Zahvaljujem vam - kazao je Colin.
- Nisam još pogledao vašu jučerašnju proizvodnju - rekao je čovek. - Stiže za koji čas. Ne želite li malo pričekati?
Njegov meketavi i hromi glas predstavljao je pravu patnju za Colinove uši.
- Pričekaću - rekao je Colin.
- Vidite - rekao je čovek - prisiljeni smo obraćati veliku pažnju tim pojedinostima, jer u svakom slučaju puška mora biti jednaka drugoj puški, čak i ako nema metaka ...
- Da ... - propentao je Colin.
- Meci često manjkaju - produžio je čovek - u zakašnjenju smo s programiranjem metaka, imamo velike rezerve za jedan model puške, koji se više ne proizvodi, ali još nismo dobili nalog da izrađujemo metke za nove tipove pušaka, pa se tako starima ne možemo koristiti. Uostalom, to nije važno. Što ćete vi s puškom protiv oklopnih kola. Neprijatelji proizvedu jedna oklopna kola na naše puške.To znači da imamo brojčanu premoć. Ali oklopna kola ne haju za pušku, pa čak ni za deset pušaka, oposebno kad su bez metaka . . .
- Zar se tu ne proizvode oklopna kola? -zapitao je Colin.
- Kako da ne - odgovorio je čovek - ali jedva se nekako ostvaruje plan iz poslednjeg rata, pa onda ta ista ne funkcionišu dobro i treba ih razoriti, a kako su vrlo temeljito građena, utroši se u to mnogo vremena.
Neko je pokucao na vrata i pojavio se trpezarac, koji je gurao pred sobom bela sterilizovana kolica. Pod belom plahtom krila se poslednja Colinova proizvodnja. Ponjava se dizala uvis na jednom rubu koji je stršao. Do toga ne bi smelo doći da su posredi doista valjkaste puščane cevi, pa je Colina zgrabilo nespokojstvo. Trpezarac je izišao i zatvorio za sobom vrata.
- Ah! ... - rekao je čovek. - Ne čini mi se da se stvar popravila.
Podigao je plahtu. Videlo se dvanaest puščanih cevi od hladnog i plavkastog čelika, a na kraju svake cvetala je krasna bela ruža, posve sveža i sa žućkastosmeđim osenčanjima u udubljenju baršunastih latica.
- Oh! ... - prošaptao je Colin. - Kako su lepe
Čovek je ćutiao. Samo se dvaput nakašljao.
- Neće više biti potrebno da sutra nastavite isti posao - rekao je, pomalo ustručavajući se.
Njegovi su se prsti zakvačili nervozno na rub kolica.
-Mogu li ih ubrati? - kazao je Colin. - Za Chloe?
- Uvenuće - rekao je čovek - ako ih otkinete od čelika. One su čelične, znate i sami...
- To nije moguće - kazao je Colin.
Uhvatio je nježno jednu ružu i pokušao slomiti peteljku. Izveo je krivi pokret i jedna od latica mu je rasekla ruku na nekoliko centimetara. Ruka mu je krvarila, u skladu sa sporim otkucajima bila, u velikim gutljajima zagasite krvi koju je i nehotice gutao. Gledao je elu laticu obeleženu crvenim polumesecom, a čovek ga je potapšao po ramenu i blago ga odgurao prema vratima.
LIII
Chloe je spavala. Danju je lopoč ustupao njezinoj koži lepu žućkastobijelu boju, ali dok je spavala, to nije bilo potrebno i na obrazima su joj se iznova pomaljale rumene mrlje. Oči su joj ostavljale dva plavkasta otiska ispod čela, tako da se izdaleka nije znalo jesu li zatvorene ili otvorene. Colin je sedeo u trpezariji i čekao. Uokolo Chloe bilo je mnogo cveća. Mogao je još pričekati nekoliko sati pre no što ode u potragu za drugim poslom. Želeo je otpočinuti da ostavi što bolji utisak i da preuzme neko doista unosno zaposlenje. Prostorija je bila gotovo posve mračna. Prozor se smanjio na nekih desetak centimetara od podboja i samo je još uzana vrpca danjeg svetla prodirala unutra. Obasjavala mu je taman čelo i oči. Ostatak lica živeo mu je u mraku. Njegov gramofon nije više radio, odsad ga je valjalo navijati ručno, a to je Colina zamaralo. Ploče su se također izlizale. Na pojedinima se, štaviše već sada teško prepoznavala melodija. Mislio je da će ga miš odmah doći upozoriti ako Chloei nešto zatreba. Hoće li se Nicolas oženiti s Isis? Kakvu će haljinu nositi Isis na svom venčanju? Ko je pozvonio na vratima?
- Dobar dan, Alise - kazao je Colin. - Dolaziš u posetu Chloei?
- Ne - odvratila je Alise. - Jednostavno sam došla.
Mogli su ostati u trpezariji. Zahvaljujući Aliseinoj kosi, bilo je u njoj sada više svetla.Preostala su još dve stolice.
- Čamila si - rekao je Colin. - Znam kako je to.
- Chick je kod kuće - kazala je Alise.
- Moraš nešto javiti - protumačio je Colin.
- Ne - rekla je Alise - moram se zadržati drugdje.
- Da - kazao je Colin. - On sada iznova liči...
- Ne - rekla je Alise. - On sada ima sve svoje knjige, pa mene više neće.
- Jesi li mu napravila scenu? - zapitao je Colin.
- Nisam - odgovorila je Alise.
- Krivo je shvatio što si mu rekla, ali kad mu popusti bes, objasnićeš mu.
- Jednostavno mi je rekao da više nema duplofinti, nego taman toliko da može dati uvezati svoju poslednju knjigu u kožu od ništavila - protumačila je Alise - i da više ne može podneti da me zadržava uza se, s obzirom da mi ne može ništa pružiti, i da ću poružniti i upropastiti sebi ruke.
- U pravu je - kazao je Colin. - Ti ne smeš raditi.
- Ali ja volim Chicka - rekla je Alise. - Rado bih radila za njega.
- Od toga i onako nikakve koristi - kazao je Colin. - Uostalom ne možeš, odviše si lepa.
- Zašto me je onda oterao? - napomenula je Alise. - Bila sam uistinu vrlo lepa?
- Ne znam - odvratio je Colin - ali mi se jako sviđa tvoja kosa i tvoje lice.
- Pogledaj - rekla je Alise.
Skočila je na noge, povukla malu kariku na zatvaraču i haljina joj je skliznula na pod. Bila je to haljina od svetle vune.
- Da ... - rekao je Colin.
Prostorija je odjednom postala vrlo svetla i Colin je video celu celcatu Alise. Njezine dojke zamalo da nisu poletele uvis, a dugoljasti mišići na vitkim nogama bijahu jedri i topli na dodir.
- Mogu li zagrliti ... - rekao je Colin.
- Da - odvratila je Alise - vrlo si mi drag.
- Biće ti začas hladno - napomenuo je Colin.
Približila mu se, sela na njegova kolena i njezine oči počele su nečujno plakati.
- Zašto me on više ne želi?
Colin ju je nežno ljuljao.
- On ne shvata. Znaš, Alise, dobar je to momak, kako bilo da bilo.
- Volio me mnogo - rekla je Alise. - Verovao je da će knjige prihvatiti da sa mnom dele njegovu ljubav! Ali to je nemoguće.
- Bit će ti hladno - napomenuo je Colin.
Ljubio ju je i milovao po kosi.
- Zašto nisam srela najpre tebe?-rekla je Alise. - Bila bih te tako volela, ali sada više ne mogu. Sada ljubim njega.
- Znam dobro - kazao je Colin. - I ja sada više volim Chloe.
Naveo je da ustane i podigao njezinu haljinu.
- Navuci je ponovno, mačkice moja - rekao je on. - Biće ti hladno.
- Neće - kazala je Alise. - Osim toga, to uopšte nije važno.
Obukla se posve automatski.
- Ne bih hteo da budeš žalosna - rekao je Colin.
- Ti si ljubazan - kazala je Alise - ali ja sam vrlo tužna. Ipak mislim da ću moći nešto učiniti za Chicka.
- Otići ćeš svojim roditeljima - rekao je Colin. - Možda bi te hteli videti... ili k Isis.
- Onde neće biti Chicka-kazala je Alise. - Nemam potrebu da budem kod ikoga ako Chick tamo ne dolazi.
- Doći će - rekao je Colin. - Otići ću njemu u posetu.
- Nemoj - kazala je Alise - Niko više ne može k njemu. Uvek je zaključano.
- Ipak ću ga kad-tad videti - rekao je Colin. - Ili će u protivnom doći on meni.
- Ne verujem - pripomenula je Alise. - To nije više isti Chick.
- Ma kako da nije - rekao je Colin. - Ljudi se ne menjaju. Menjaju se zapravo stvari.
- Ne znam - kazala je Alise.
- Otpratiću te - predložio je Colin. - Moram ići potražiti neki posao.
- Ne idem tim smerom - rekla je Alise. - Otpratiću te bar na silasku - kazao je Colin.
Alise je stajala nasuprot njemu. Colin je položio obe ruke na njezina ramena. Osećao je toplinu njezina vrata i nežne kovrčave vlasi na svojoj koži. Ruke su mu klizile niz Aliseino telo. Više nije plakala. Delovala je odsutno.
- Ne bih želeo da praviš gluposti - rekao je Colin.
- Oh! - kazala je Alise. - Neću činiti gluposti...
- Dođi mi opet u posetu - rekao je Colin -ako se budeš dosađivala.
- Možda ću opet doći da te vidim - kazala je Alise.
Gledala je u dubinu. Colin ju je uzeo za ruku. Spuštali su se stubištem. Tu i tamo bi se pokliznuli na vlažnim stubama. Čim stigoše dole, Colin joj je rekao doviđenja. Ona je zastala i gledala ga kako odlazi.
LIV
Upravo je pristigla posljednja knjiga od knjigoveže i Chick ju je više puta pomilovao pre nego ju je vratio na mesto. Bila je presvučena debelom zelenom kožom ništavila, a Partreovo se ime izdubenim slovim, isticalo na uvezu. Na jednom stalku s policama Chick je držao sva obična izdanja i sve varijante, rukopise, prva izdanja, dok su posebne stranice zapremale niše u dubini zida. Chick je uzdahnuo.
Alise ga je napustila jutros. Bio joj je prisiljen kazati da ode. Ostala mu je samo jedna duplofinta i komad sira, a njezine haljine su mu ionako smetale da obesi u ormar iznošena Partreova odela, koja mu je knjižar uspevao nabavljati pravim čudom. Nije se više sećao kada ju je poljubio poslednji put. Više nije smeo gubiti vreme na ljubav. Morao je popraviti svoj gramofon da bi naučio napamet tekst Partreovih predavanja. Ako mu se dogodi da razbije ploče, mogao je bar na taj način sačuvati tekst. Nalazile su se tu sve knjige koje je Partre objavio. Raskošni uvezi brižljivo zaštićeni kožnim etuijima, pozlaćeni okovi, skupoceni primerci s velikim modrim marginama, ograničena izdanja na papiru za muholovke i crvotočnom papiru Saintorix, za njih je bio predviđen celi jedan zid, razdeljen na mekušno saće obloženom antilop-kožom. Svako je delo zapremalo po jedno okce na saću. Suprotni zid bio je ispunjen Partreovim člancima, koji su bili hrpimice broširani, gorljivo istrgnuti iz književnih revija, novina, nebrojenih časopisa što ih je on počastio svojom plodnom saradnjom.
Chick je obrisao čelo. Koliko je vremena prošlo otkad je Alise s njime živela? ... Colinove duplofinte bile su namenjene zapravo tome da se on s njome venča, ali joj do toga nije bilo tako stalo. Zadovoljavala se time da ga čeka, i zadovoljavala se da s njime živi, ali ne možeš prihvatiti od jedne žene da jednostavno ostane s tobom zato što te voli. On je nju također voleo. Nije mogao sebi dopustiti da trati veme zato što se ona više nije zanimala za Partrea. Kako netko uopšte može ne zanimati se za jednog čoveka kao što je Partre? ... Koji je kadar napisati bilo šta, na bilo koju temu, i to s kakvom samo tačnošću ... Posve je sigurno da će Partre za manje od godine dana stvoriti svoju Enciklopediju mučnine, a i vojvotkinja de Bovouard će zasigurno sarađivati u tom pothvatu, pa će opet biti izvanrednih rukopisa. Valjalo bi da, već od sada, zaradi dovoljno duplofinti, kako bi ih stavio na stranu i zaštedeo bar za jedan predujam što bi ga dao knjižaru.
Chick nije platio svoj porez. Ali mu je svota, naime iznos svih njegovih poreza kudikamo više koristio u obliku jednog primerka knjige Rupa Svete golubice. Alise bi bila više volela daje Chick tim duplofintama podmirio porez, ona mu je predlagala da proda nešto svoga u tu svrhu. Prihvatio je ali je taj iznos taman bio ravan ceni uvezivanja primerka dela Rupa Svete Golubice. Oklevao je da ponovno otvori vrata. Možda je stajala iza njih čekajući samo na to da on okrene ključ. Ipak, nije to ozbiljno mislio. Njezini su koraci na stubištu odzvanjali poput laganih udaraca čekićem koji postupno slabe. Mogla bi se vratiti u roditeljsku kuću i nastaviti studije. Naposletku, posredi je samo malo zakašnjenje. Brzo se mogu nadoknaditi predavanja s kojih si izostao. Ali Alise nije više ništa radila. Bila je previše zaokupljena Chickovim stvarima i kuvanjem i peglanjem njegove kravate. Poreze ionako neće nikada isplatiti. Postoje li takvi primeri da te dolaze proganjati čak u tvoj dom zato što nisi platio porez? Ne postoje. Možeš uložiti predujam, jednu duplofintu, i potom te puštaju na miru i o tome se, za neko vreme, više ne govori. Da li tip kao Partre plaća poreze? Verovatno da, i da li je naposletku, sa ćudorednog stajališta, preporučljivo plaćanje poreza zato da, u protivnom, imaju pravo izvršiti zaplenu tvojih dobara, s obzirom da drugi plaćaju poreze koji služe za uzdržavanje policije i visokih funkcionara? Taj začarani krug valja zapravo razbiti, pa neka ga niko više ne plaća prilično dugo vremena i svi će funkcionari lepo poumirati od sušice i tako više neće biti rata.
Chick je podigao poklopac svoga gramofona s dva postolja i namestio dve različite ploče Jean-Sola Partrea. Hteo je obadve slušati istovremeno, ne bi li mu iz sraza dviju starih ideja vrcnule nove u glavi. Postavio se na jednakoj razdaljini od dva zvučnika da mu glava bude tačno na onome mestu gde će se zbiti sudar, a i da automatski zadrži plodove tog sraza. Igle proizvedoše svojevrsno pljucketanje na prvom puževljevu zavoju i smestiše se u udubinu brazde, a Partreove eči odjeknuše u Chickovu mozgu. Sa svog je mesta gledao kroz prozor i odjednom ustanovio da su se, tu i tamo, nad krovovima dizali nekakvi dimovi, u velikim plavim kolutovima, i da su odozdo bili crveno obojeni, kao dim užganog papira. Video je i nehotice kako crveno ovladava plavim, a reči su se počele sudarati s velikim plamsajima, krčeći njegovu umoru polje počinka meko poput mahovine u maju.
Nastavci : Romani u nastavcima
22. 11. 2023.
Boris Vijan, Pena dana (9)
XLII
Chick je izišao iz dućana. U njemu nije bilo ničeg što bi ga zanimalo. Hodao je buljeći u svoja stopala, u crvenkastosmeđim kožnim cipelama, i začudio se videvši da ga jedna pokušava odvući na jednu stranu, a druga pak u suprotnom pravcu. Zamislio se na nekoliko časaka, u mislima je povukao pravac koji sece ugao kut na dva jednaka dela i pohitao duž te crte. Zamalo da ga nije pregazio veliki zdepasti taksi, a svoj je spas dugovao jedino spretnom skoku koji ga je odbacio na noge nekom prolazniku. Ovaj potonji je opsovao i otišao u bolnicu na lečenje. Chick je ponovno produžio svojim putem,ravno pred njim nalazila se knjižara, bila je to ulica Jimmy-Noone i natpis je bio naslikan po ugledu na Mahagony Hali Lulu White*. Gurnuo je vrata, ona su mu surovo vratila udarac, pa je ušao kroz izlog bez navaljivanja. Knjižar je pušio lulu mira, sedeći na sabranim delima Julesa Romainsa koji ih je stvorio za tu upotrebu. Imao je vrlo lepu zemljanu lulu mira od vresišta, koju je punio maslinovim lišćem. Pokraj njega je jošte stajala kahlica za odlaganje nabijača i čačkala, vlažan rupčić za osvežavanje slepoočica i bočica alkohola od metvice Ricqles da okus lule učini sočnijim. Podigao je prema Chicku bestelesan i smrdljiv pogled.
- Šta želite? - upitao je.
- Pogledati vaše knjige ... - odgovorio je Chick.
- Gledajte - rekao je čovek i nagnuo se nad kahlicu, ali je to bila samo lažna uzbuna.
Chick je pošao napred prema dnu dućana. Onde je vladao ugođaj podoban za otkrića. Nekoliko je kukaca zapucketalo pod njegovim koracima. Vonjalo je tu po pohabanoj koži i po dimu, a smrad koji se širi pri izgaranju maslinovog lišća je, ruku na srce, stravičan. Knjige su bile složene po abecednom redu, ali trgovac baš nije dobro znao abecedu pa je Chick pronašao Partreov ugao između slova B i T. Oboružao se povećalom i dao se na ispitivanje korica knjiga. Ubrzo mu je pošlo za rukom da uđe u trag zanimljivom otisku prstiju na jednom primerku dela Piće i ništarija, toj poznatoj kritičkoj studiji o biti alkoholizma. Smesta je grozničavo izvukao iz svoga džepa kutijicu koja je, povrh četkice mekih dlaka, sadržavala prašak za gnojenje i Podsetnik uzornog žace, što ga je napisao kanonik Vouille. Postupao je vrlo pozorno, uspoređujući svoje otkriće s listom koju je izvadio iz novcanika, i zastao je gotovo bez daha. Bio je to otisak levog Partreova kažiprsta kome niko sve do tada nije mogao ući u trag drugde osim na starim piščevim lulama. Pritišćući na srce dragoceni pronalazak, Chick se vratio natrag do knjižara.
- Koliko stoji ova knjiga?
Knjižar je pogledao knjigu i nacerio se.
- Ah! Pronašli ste je!...
- Šta je u tome neobično? - upitao je Chick praveci se začuđen.
- Puf!... - grohotom se nasmejao knjižar, ispustivši lulu koja je pala u kahlicu i ugasila se. Sočno je opsovao i protrljao ruke od zadovoljstva što više ne mora izvlačiti dimove iz te odurne svinjske naprave.
- Zahtevam od vas tu knjigu ... - navalio je Chick.
Srce ga je počelo napuštati i njegovi jaki udarci odjekivali su na obe strane, i to nepravilno, gotovo divljački.
- Ah! Ha .. .ha .. .ha ... - gušio se knjižar od smeha i valjao po zemlji. - Baš ste šaljivdžija!...
- Slušajte - kazao je smeteni Chick - budite jasniji...
- Kad samo pomislim - rekao je knjižar -da sam mu morao više puta ponuditi svoju lulu mira kako bih došao do tog otiska i, štaviše, naučiti kako se izvode čarolije zato da, u poslednjem času, lulu zamenim s jednom knjigom ...
- Pustimo to - rekao je Chick. - Budući da za to znate, koliko košta?
- Nije skupo - odgovorio je knjižar - ali imam još nešto bolje. Pričekajte me.
Ustao je i nestao iza polupregrade, koja je presecala dućan na dva dela, prekopavao po nečemu i uskoro zatim vratio se natrag.
- Eto - uskliknuo je, bacajući na tezgu jedne hlače.
- Šta je to? - promrmljao je Chick s pohlepnom strepnjom. Hvatalo ga je sladostrasno uzbuđenje.
- Partreove hlače!... - najavio je ponosno knjižar.
- Kako ste došli do njih? - zapitao je Chick u ekstazi.
- Iskoristio sam jedno njegovo predavanje ... - objasnio je knjižar. - Nije uopste primetio. Ima nagorelih mesta od njegove lule, da znate ...
- Smesta kupujem - rekao je Chick.
- A šta? - upitao je trgovac.
- Jer ima još nešto... Chick je prislonio ruku na grudi. Nije više mogao obuzdati lupanje srca i pustio ga je da se pomalo zanosi.
- Eto ... - kazao je iznova trgovac.
Bila je to lula na čijem je sisku Chick lako prepoznao biljeg Partreovih zubi.
- Koliko? - upitao je Chick.
-Znate li-odvratio je trgovac-da on sada priprema enciklopediju mučnine u dvadeset svezaka s fotografijama i da ću ja imati rukopise
- Ali nikad neću moći... - napomenuo je Chick kao sravnjen sa zemljom.
- Šta hoćete da mene zbog toga svrbi guzica?- zapitao je knjižar.
- Koliko vam dugujem za te tri stvari? -upitao je Chick.
- Hiljadu duplofinti - odgovorio je trgovac - To je moja poslednja cena. Juče sam odbio da ih prodam za hiljadu i dvesta. I to samo zato što imate njegovan izgled.
Chick je izvadio novcanik. Bio je užasno bled.
(* Autor verovatno aludira na LilyWhite, tj. Beli ljiljan, separatističku grupaciju belaca, koja je zabranjivala Crncima da prisustvuju koncertima u svojim dvoranama, lokalima i barovima. Pofrancuzivši podrugljivo Lily u Lulu, Vian protestuje protiv rasizma,primenjenog i u jazzu.)
XLIII
- Kako vidiš - rekao je Colin - više ne prostiremo stolnjak.
- To nije važno - kazao je Chick.
- Ali ipak ne shvatam zašto je drvo tako masno ...
- Ne znam - odvratio je Colin rastreseno. -Mislim da ga se ne da bolje očistiti. Masnoća neprestano izbija iz njegove nutrine.
-Nije li tepih pre bio vunen - upitao je Chick. - Sada izgleda kao da je od pamuka ...
- To je taj isti tepih - napomenuo je Colin. - Ne, ne verujem da je drugačiji.
- To je čudno - ustanovio je Chick. - Dobiva se dojam da se svet steže sam oko sebe.
Nicolas im je doneo uljevitu corbu od povrća u kojoj su plivali prepečeni komadi hleba. Napunio je njihove tanjire do vrha.
- Šta je pak to, Nicolas? - upitao je Chick.
- Corba od koncentrata u kockicama sa zaprškom - odgovorio je Nicolas. - To je super-corba
- Ah! Zar ste to pronašli u Gouffeu? - zapitao je Chick.
- Šta vam pada na pamet! - kazao je Nicolas. - Recept je iz Pomianea. Onaj Gouffe je dobar za snobiće ... A osim toga, za njega su potrebne tolike sprave!...
- Pa valjda imate sve što je potrebno - napomenuo je Chick.
- Šta? - odvratio je Nicolas. - Postoji samo plin i ledoder kao i svugde. Šta vi sebi zamišljate?
- Oh!... Ništa!!! - rekao je Chick.
Meskoljio se na stolici. Nije znao kako bi nastavio razgovor.
- Hoćeš li vina? - zapitao ga je Colin. -Imam još samo ovo tu u svom podrumu... Nije loše.
Chick je pružio čašu.
- Alise je došla u posetu Chloei pre tri dana - kazao je Colin. - Nisam je uspeo videti, a juče je Nicolas odvezao Chloe u planine.
- Znam - rekao je Chick. - Alise mi je sve ispričala.
- Primio sam pismo od profesora Mitojeda - produžio je Colin. - Zatražio je mnogo novaca. Mislim da je to sposoban čovek.
Colina je bolela glava. Bio bi i te kako želeo da mesto njega govori Chick, da pripoveda bilo šta. Chick je, međutim, buljio kroz prozor u neku neodređenu tačku. Iznebuha se podigao i, izvukavši iz džepa metar, pošao izmeriti prozorski okvir.
- Imam utisak da se stvar menja - rekao je on.
- Kako to? - upitao je Colin ravnodušno.
- Sužava se - napomenuo je Chick - a i sama prostorija ...
- Kako to misliš? - rekao je Colin. - To što kažeš nema uobičajeno značenje ...
Chick nije odgovorio. Uzeo je u ruke beležnicu i olovku i pribeležio brojke.
- Jesi li našao kakav posao? - upitao je.
- Nisam ... - odvratio je Colin. - Imam jedan dogovor za koji časak a drugi sutra.
- Kakvu vrstu posla tražiš? - upitao je Chick.
- Oh! Bilo kakav posao - odvratio je Colin. - Pod uslovom da me plaćaju. Cveće je vrlo skupo.
- Da - rekao je Chick.
- A kako tvoj posao? - upitap je Colin.
- Uredio sam da me zamenjuje neki tip -kazao je Chick - zato što sam morao mnogo toga obavljati...
- I pristali su na to? - zapitao je Colin.
- Da, stvar je dobro klapala, tip je bio dobro upućen u stvar.
- A onda? - zapitkivao je Colin.
- Kad sam se hteo vratiti - objasnio je Chick - kazali su mi da taj drugi izvrsno obavlja posao, ali ako baš hoću novo radno mesto, da mi ga mogu ponuditi. Samo, bilo je slabije plaćeno...
- Tvoj ti ujak ne može više davati novaca -napomenuo je Colin.
Nije to čak ni postavljao kao pitanje, toliko mu se činilo očito.
- Ne bih ga ni mogao od njega zatražiti -rekao je Chick. - Umro je.
- To mi nisi do sada rekao ...
- Nije bilo nimalo zanimljivo - promrljao je Chick.
Nicolas je ponovno nailazio sa zamašćenom tavom u kojoj su se koprcale tri crne kobasice.
- Poedite ih ovako - rekao je - ne mogu s njima izaći na kraj. Otporne su do krajnosti, neopisivo. Stavio sam salitrene kiseline i od toga su zapravo pocrnele, ali ni to nije pomoglo.
Colin je uspeo zabosti viljusku u jednu kobasicu i ona se nakrivila u samrtnom grču.
- Jednu sam ulovio - rekao je. - Sada je na tebi red, Chick!
- Pokušavam - kazao je Chick - ali tako je tvrdo. Veliki mlaz masti poprskao je stol. - Hajde do djavola! - uzviknuo je Chick.
- Nema veze - rekao je Nicolas. - To je dobro za drvo.
Chick se na kraju domogao kobasice a Nicolas je privukao sebi preostalu treću.
- Ne shvatam što se ovde događa - kazao Chick - Je li tako bilo i pre?
- Nije - priznao je Colin. - Svugde se stvari menjaju. Ja tu ne mogu baš ništa. To je poput kuge. Sve je počelo od onda otkad više nemam duplofinti...
- Više uopste nemaš duplofinti? - zapitao je Chick.
- Jedva jedvice ... - odvratio je Colin. -Platio sam unapred za Choein boravak u planinama i za cveće, jer ne želim ni na čemu štedeti da bih je iz toga izvukao. Ali na stranu to, stvari idu loše same od sebe. Chick je pojeo svoju kobasicu.
- Dođi da vidiš kuhinjski hodnik! - rekao je Colin.
- Evo me za tobom - rekao je Chick.
Kroza stakla, sa svake strane, razabiralo se pomrčeno sunce olovne boje, posuto velikim crnim pjegama, ponešto svjetlije u samom središtu. Nekoliko je mršavih snopova zraka ipak prodiralo u hodnik, ali se u dodiru s keramičkim pločicama, nekoć tako sjajnim, odrnah pretvaralo u mokre tragove i cijedilo u dugoljastim potočićima. Iz zidova se širio nekakav podrumski miris. Miš sa crnim brkovima napravio je sebi, u jednom kutu, povišeno gnijezdo. Više se nije mogao igrati sa zlaćanim zrakama na podu, kao što je to nekoć činio. Šćućurio se sred hrpe sitnih komadića tkanine i drhturio, a dugi su mu se brkovi slijepili od vlage. Neko je vrijeme čak uspijevao donekle izgrepsti pločice tako da bi se iznova zablistale, ali to je bila pregolema zadaća za njegove nožice, pa se odsad zavlačio u svoj kut, posve nemoćan, i drhtao.
- Zar ne griju radijatori? - upitao je Chick podižući ovratnik na svom sakou.
- Kako ne - odvratio je Colin - griju po cijeli dan, ali ni tu se ne da ništa učiniti. Upravo je tu stvar i počela ...
- To je doista velika gnjavaža - kazao je Chick. - Trebalo bi pozvati arhitektu.
- Došao je već - rekao je Colin. - I od tada je bolestan.
- Oh! - uzdahnuo je Chick.
- Stvari će se verovatno popraviti.
- Ne verujem - rekao je Colin. - Dođi, dovršićemo ručak s Nicolasom.
Ušli su u kuhinju. I u toj su se prostoriji stisnuli zidovi. Nicolas je sedeo za belim lakiranim stolom i jeo rastreseno, čitajući neku knjigu.
- Slušaj, Nicolas ... - obratio mu se Colin.
- Da - odvratio je Nicolas. - Baš sam se spremao da vam donesem slatko.
- Nije stvar u tome - rekao je Colin. - Pojesćemo ga tu. Reč je o nečem drugom. Nicolas, želiš li ti da te izbacim iz kuće?
- Ni najmanje - odgovorio je Nicolas.
- Nema druge - rekao je Colin. - Ovde propadaš. U proteklih osam dana ostario si za deset godina.
- Sedam godina - ispravio ga je Nicolas.
- Ne želim te takva gledati. To s tobom nema veze. Posredi je atmosfera.
- Ali zar to tebi - upao je Nicolas - ništa ne smeta?
- Nije to isto - odvratio je Colin. - Što se mene tiče, ja moram izlečiti Chloe, sve ostalo mi je svejedno pa me se ni ne prima. Kako napreduje tvoj klub?
- Tamo više uopste ne idem... - kazao je Nicolas.
- Neću više da se događaju takve stvari -ponovio je Colin. - Tovarmostovi traže kuvara, potpisao sam u tvoje ime. Žeteo bih da mi kažeš da li se s time slažeš.
- Ne - odvratio je kratko i jasno Nicolas.
- U redu! - rekao je Colin - kako bilo da bilo, ideš kod njih.
- To je gadno s tvoje strane - pripomenuo je Nicolas. - Činiće se da sam klisnuo kao lopov.
- Ni govora - kazao je Colin. - To je potrebno. Znaš dobro kako me to muči...
- Znam dobro - rekao je Nicolas i zatvorio knjigu, a zatim spustio glavu na ruke.
- Nemaš razloga da se ljutiš - kazao je Colin.
- Pa i nisam se naljutio - progunđao je Nicolas.
Ponovno je podigao glavu. Plakao je bez glasa.
- Ja sam budala - rekao je on.
- Ti si sjajan tip, Nicolas - kazao je Colin.
- Nije istina - rekao je Nicolas. - Hteo bih se zavući u duplju, u dunju. Zbog mirisa. A i zato što bih onde bio na miru ...
XLIV
Colin se uspeo stubištem što su ga maglovito osvetljavale nepomične staklene stene, i našao se na prvom spratu. Ispred njega neka crna vrata jako su odudarala od hladnoga kamenog zida. Ušao je, ne pozvonivši, ispunio neki karton i predao ga podvorniku, koji ga je ispraznio, smotao ga u lopticu, ubacio u cev već nabijenog pištolja i pazljivo nanišanio u šalter-metu na susednoj pregradi. Pritisnuo je na obarač, začepivši sebi levom rukom desno uvo, i ispalio. Počeo je iznova odmereno puniti svoj pištolj za novog posetioca. Colin je ostao stajati tako dugo dok zvonjava nije naredila podvorniku da ga uvede u direktorovu sobu. Sledio je toga čoveka kroz dugi prolaz s povišenim zaokretima. Zidovi su na zaokretima stajali okomito na tlu, a to znači da su se koso naginjali tvoreći dodatan ugao, pa je Colin morao hodati vrlo brzo da bi sačuvao ravnotežu. Pre nego je postao svestan šta se s njime događa, zatekao se pred direktorom. Seo je pokorno u jogunast naslonjač koji se propinjao pod njegovim teretom, a smirio se tek na zapovednu kretnju svoga gospodara.
- Onda? ... - rekao je direktor.
- Eto me, tu sam!... - kazao je Colin.
- Šta znate raditi? - upitao je direktor.
- Naučio sam osnovne stvari... - odvratio je Colin.
- Hoću reći - nadopunio je direktor - na šta trošite vreme?
- Najsvetliji deo svoga vremena - rekao je Colin - provodim tako da ga pomračujem.
- A zašto?-zapitao je direktor dubljim glasom.
- Zato što mi smeta svetlost - odvratio je Colin.
- Aha!... Hm!... - zamrnkao je direktor. - Vi znate za koju mi to službu nekoga tražimo? - Ne znam - rekao je Colin.
- Ja još manje ... - napomenuo je direktor. - Moram pitati svog pod-direktora. Ali vi meni ne izgledate tako kao da možete obavljati tu službu.
- A zašto? - upitao je ovaj put Colin.
- Ne znam ... - odvratio je direktor.
Kao da ga je obuzeo nemir, odgurnuo je natraške svoj naslonjač.
- Ne približavajte se!... - povikao je iznebuha.
- Ali... nisam se ni pomaknuo ... - kazao je Colin.
- Da... da... - gunđao je direktor. - To svi obično govore ... A onda ...
Nagnuo se nepoverljiv nad radni stol, ne skidajući oka s Colina i podigao slušalicu na telefonu, kojom je silovito zamahnuo.
- Halo!... - zakričao je u telefon. - Ovamo, smesta!...
Vratio je slušalicu na mesto i nastavio odmeravati Colina sumnjičavim pogledom.
- Koliko vam je godina? - zapitao je.
- Dvadeset i jedna .... - odgovorio je Colin.
- To sam i mislio ... - promrmljala je njegova sa-glava
Neko je pokucao na vrata.
- Napred! - zaderao se direktor i njegovo se lice razlabavi.
Neki čovek, nagrizen neprestanim upijanjem papirne prašine, i kojemu su bronhije bile začepljene sve do grla, što se lako moglo pogoditi, od nanovo prerađivane celulozne smese, stupio je u direktorovu kancelariju. Pod rukom je nosio svežanj spisa. - Slomili ste jednu stolicu- rekao mu je direktor.
- Da - potvrdio je pod-direktor.
Položio je svežanj spisa na sto.
- Možemo ga popraviti, vidite ...
Okrenuo se prema Colinu.
- Znate li vi popravljati stolice?
- Mislim da ...-kazao je Colin ne snašavši se.
- Je li to jako teško? - Potrošio sam - utvrdio je pod-direktor -gotovo tri lončića kancelarijskog lepila, sasvim uzalud.
- Platićete mi ih! - zakričao je direktor. -Oduzeću to od vaših primanja ...
- Već sam ih oduzeo od primanja svoje sekretarice - kazao je pod-direktor - ne zabrinjavajte se, gazdo.
- Da li vi - zapitao je plaho Colin - tražite nekoga ko bi popravljao stolce?
- Dakako! - odbrusio je direktor.
- Ne sećam se više dobro - rekao je pod-direktor. - Ali vi ne možete popraviti stolice ...
- Zašto? - zainatio se Colin.
- Jednostavno zato što ne možete - odbrusio je pod-direktor.
- Pitam se po čemu ste to zaključili? - napomenuo je direktor.
- Napose po tome - nadovezao je pod-direktor - što su te stolice nepopravljivi, i zato što mi on ne daje utisak da može popraviti stolice.
- Ali kakve veze ima stolapica sa zaposlenjem? - pripomenuo je Colin.
- Aaa, vi sedate na pod, možda, kad nameravate raditi? - cerekao se direktor.
- Ali vi, onda, verovatno ne radite baš često - nadmetao se u pogrdama pod-direktor.
- Reći ću vam šta ste - nadodao je direktor. - Vi ste besposličar!...
- Tako je ... besposličar... - potvrdio je pod-direktor.
- Mi ne možemo-zaključio je direktor-ni u kom slučaju zaposliti besposličara!...
- Nadasve kad mu ne možemo dati posao... - rekao je pod-direktor.
- To je posve nelogično - napomenuo je Colin, zaglušen njihovim uredskim glasovima.
- Zašto je nelogično, hm? - zapitao je direktor.
- Zato jer ono što valja dati besposličaru protumačio je Colin - nije uopste posao.
- Upravo tako - kazao je pod-direktor – znači da vi hoćete da zamenite direktora?
Ovaj potonji je prasnuo u smeh na tu pomisao
- Izvanredan je!... - kazao je on.
Njegovo se lice smračilo i opet je pogurnuo natraške svoj naslonjač.
- Odvedite ga... - zapovedio je pod-direktoru. - Vidim dobro zašto je došao ... Idite, brzo! ... Dangubo! Vetrogonjo! - zaurlao je on.
Pod-direktor je hteo nasrnuti na Colina, ali je ovaj, čas pre, zgrabio sa stola zaboravljeni svežanj spisa i zapretio:
- Ako me samo taknete ... Povlačio se malo-pomalo natraške prema vratima.
- Tornjaj se! - kričao je direktor.
- Sotonin slugo! - Stari prdac ... - dobacio mu je Colin i okrenuo ručicu na vratima.
Bacio je svežanj spisa u pravcu stola i odjurio glavom bez obzira kroz hodnik. Kad je stigao do ulaznih vrata, podvornik je ispalio na nj iz pištolja i papirna je kugla, na krilu vrata, koje se maločas zatvorilo, probušila rupu u obliku mrtvačke glave.
XLV
- Priznajem da je lep komad - rekao je staretinar obilazeći oko Colinova pianokoktela.
- To je pegasti javor - kazao je Colin.
- Vidim - rekao je staretinar. - Pretpostavljam da dobro radi.
- Pokušavam prodati ono najbolje što imam - rekao je Colin.
- Mora da vam je zbog toga teško - kazao je staretinar naginjući se nad pianokoktel da bi izbliza promatrao malu intarziju. Otpuhnuo je nekoliko zrnaca prašine, što su oduzimala sjaj toj pokretnini.
- Ne biste li više voleli da zaradite novac vlastitim radom, pa da ga možete sačuvati?
Colin se prisetio direktorove kancelarije i pucnja iz podvornikovog pištolja i odmahnuo glavom.
- Ipak ćete na to spasti - kazao je staretinar - kad više ne budete imali št da prodate...
- Kad bi se moji troškovi prestali povećavati ... - rekao je Colin, a zatim se ispravio: -... da moji troškovi prestanu rasti, mogao bih prodavajući svoje stvari, pristojno živeti a da ne radim. Ne baš dobro, ali dovoljno da preživim.
- Vi ne volite rad? - zapitao je staretinar.
- To je strašno - odvratio je Colin. - Rad spušta čoveka na nivo stroja.
- A vaši troškovi ne prestaju rasti?-upitao je staretinar.
- Cveće je vrlo skupo - rekao je Colin - a i boravak u brdima isto tako ...
- Ali kad bi ozdravila? - napomenuo je staretinar.
- Oh! - uskliknuo je Colin. Ozario se sretnim smeškom. - To bi bilo tako divno!... - šapnuo je on.
- Ipak nije sasvim nemoguće - kazao je staretinar.
- Naravno da nije!... - nadodao je Colin.
- Ali treba vremena - rekao je staretinar.
- Da - kazao je Colin - a sunce odlazi...
- Sunce se može vratiti - napomenuo je staretinar hrabreći ga.
- Ne verujem - kazao je Colin. - Zbiva se to u dubini.
Zavladao je tajac.
- Je li napunjen? - zapitao je staretinar pokazujući na pianokoktel.
- Da. Sve su posude pune - odgovorio je Colin.
- Ja prilično dobro sviram klavir, mogao bih ga probati.
- Ako želite - rekao je Colin.
- Potražiću neko sedalo.
Bili su nasred dućana kamo je Colin dao preneti svoj pianokoktel. Na obe su se strane dizale uvis gomile čudnih starih predmeta u obliku naslonjača, stolica, stolića s uvinutim nogama, odnosno svakakvog drugog pokućstva. U dućanu baš nije bilo odviše svetla i vonjalo je po indijskom vosku i plavom vibrionu. Staretinar je doneo kalajisan tabure i smestio se pred pianokoktelom. Prethodno je povukao kljunasti zasun na vratima, koja su od toga zanemila i nisu ih mogla više smetati.
- Poznajete li muziku Dukea Ellingtona? ... - upitao je Colin.
- Da - odgovorio je Staretinar.
- Odsviraću vam sada Blues of the Vagabond
- Na koliko da ga namestim? - zapitao ga je Colin. - Na tri korusa?
- Da - rekao je Staretinar.
- Dobro - kazao je Colin. - To će dati sve u svemu pola litre. U redu?
- Savršeno - odgovorio je trgovac, koji je već počeo svirati.
Njegovi su prsti klizili po tipkama krajnje osetljivo i note su letele, prozračne kao i biserni zvuči klarineta Barneya Bigarda u Dukeovoj verziji. Colin je seo na pod da sluša i, leđima oslonjen na pianokoktel, ronio je krupne eliptične i okretne suze koje su se kortljale niz njegovu odeću i polagano curile na prašinu. Muzika je prolazila kroz njegovo biće i ponovno izlazila proceđena, a melodija koja je tad izranjala iz njega, sličila je mnogo više na Chloe nego na Blues lutalice. Trgovac starinama istovremeno je pevušio neku suprotnu temu upravo pastoralno jednostavnu i njihao glavom u stranu poput zmije-zvečarke. Odsvirao je tri korusa i zaustavio se. Colin, sretan do dna duše, i dalje je sedeo na podu i osećao se kao onda dok Chloe još nije bila bolesna.
- A kako bi trebalo sada postupiti? - upitao je Staretinar.
Colin je ustao i otvorio mali pomoćni poklopac spretnim zahvatom ruku, i oni uzeše dve čaše napunjene tekućinom koja se višestruko prelevala duginim bojama. Staretinar je prvi ispio pucajući jezikom.
- To ima tačno ukus bluesa - rekao je on. - Štaviše, tog istog bluesa. Veleban je taj vaš pronalazak, da znate!...
- Da - kazao je Colin - funkcionise odlično.
- Znate - rekao je Staretinar - sigurno ću vam ga dobro platiti.
- Biće mi vrlo drago - rekao je Colin. - I onako mi sve sada ide po zlu.
- Tako vam je to - rekao je Staretinar. - Ne može uvek ići dobro.
- Ali moglo bi i ne ići uvek loše - napomenuo je Colin. - Mnogo se bolje prisećamo dobrih časova; pa čemu onda uopste služe loši?
- Kako bi bilo da sviram Misty Morning? -predložio je Staretinar. - Je li to dobro?
- Da - odvratio je Colin. - Efekat mu je strašan. Daje koktel biserno sivkast i zelen kao menta, s ukusom papra i dima.
Staretinar je opet seo za klavir i odsvirao Misty Morning. Potom opet ispiše koktel. A zatim je odsvirao još Blue Bubbles i naglo prestao, jer je počeo svirati po dve note odjednom, a Colin je odsad čuo četiri različite melodije najedanput. Colin je oprezno zatvorio poklopac na klaviru.
- Onda - rekao je staretinar - hoćemo li sada razgovarati poslovno?
- Da ....!- složio se Colin.
- Vaš pianokoktel je fantastičan štos - kazao je staretinar. - Nudim vam za njega tri hiljade duplofinti.
- Ni govora - rekao je Colin - to je previše;
- Ne popuštam - ustvrdoglavio se staretinar.
- Ali to je ludorija - zainatio se Colin. - Ne pristajem. Dve hiljade, ako hoćete.
- Ni govora - odvratio je staretinar. - Odbijam. Možete ga odneti natrag.
- Ne mogu vam ga prodati za tri hiljade- kazao je Colin. - Pa to je krađa!...
- Ali ni govora... - navaljivao je staretinar. - Već minutu kasnije mogu ga preprodati za četiri...
- Vi dobro znate da ćete ga zadržati za sebe - pripomenuo je Colin.
- Očito - kazao je staretinar. - Slušajte, presecimo krušku popola: dve hiljade pet stotina duplofinti.
- Neka bude - rekao je Colin - slažem se. - Ali što ćemo učiniti s one dve polovine te proklete kruške?
- Eto ... - odgovorio je staretinar.
Colin je uzeo novac i stavio ga u novčarku. Malo je teturao.
- Ne držim se čvrsto na nogama - rekao je.
- Naravno - kazao je staretinar. - Doći ćete, zar ne, da poslušate sa mnom malo muzike od vremena do vremena?
- Obećavam - odvratio je Colin. - Sada moram ići. Nicolas će me izgrditi na pasja kola.
- Otpratiću vas komad puta - predložio je staretinar.
- Moram obaviti neki posao u trku. - Lepo od vas!... - rekao je Colin.
Izašli su iz staretinarnice. Plavozeleno nebo visilo je nad samom kaldrmom i velike bele mrlje obeležavale su na tlu ona mesta gde su se malopre razmrskali oblaci. - Bila je oluja - napomenuo je staretinar.
Prošli su zajedno nekoliko metara i Colinov se pratilac zaustavio ispred nekog bazara.
- Pričekajte me minutu - rekao je. - Vraćam se odmah!...
Ušao je. Colin ga je video kroza stakla, kako bira neki predmet kojemu je osmotrio prozirnu sredinu i krišom ga turnuo u džep.
- Eto!... - rekao je zatvarajući za sobom vrata.
- Šta je to bilo?
- Vodena vaga - odgovorio je staretinar. -Nameravam sebi svirati celi svoj repertoar, čim vas budem otpratio, a nakon toga moram i hodati.
Nastavci : Romani u nastavcima
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...