12. 11. 2023.

Franc Kafka, Dvorac ( Glava peta )


 

Razgovor s općinskim načelnikom nije zadavao K. posebnu brigu, što je gotovo i njega samog začudilo. Pokušavao je to objasniti time što je, prema njegovu dosadašnjem iskustvu, službeni dodir s grofovskom vlašću bio za njega vrlo jednostavan. To je, s jedne strane, poticalo otuda što je u raspravljanju njegove stvari postavljeno načelo koje je naizgled bilo vrlo povoljno za njega, s druge strane, zbog divljenja dostojnog jedinstva službe, koje se kao napose savršeno naslućivalo baš tamo gde ga prividno uopće nije bilo. Kad bi s vremena na vreme razmišljao o tim stvarima, K. je bio sklon svoj položaj smatrati zadovoljavajućim, premda bi uvek posle takvih nastupa lagodnosti brzo govorio sebi da baš u tome leži opasnost.
Neposredan odnos s vlastima nije, naravno, bio posebno težak, jer ma koliko da su bile dobro organizovane, vlasti su branile njima daleke nevidljive stvari u ime daleke nevidljive gospode, dok se K. borio za nešto najživotnije i blisko, za samog sebe; uz to još, bar sasvim na početku, on je to činio po vlastitoj volji, jer je bio napadač; i ne samo da se jedino on borio za sebe nego su to činile i druge snage, koje on nije poznavao, ali u koje je mogao verovati zbog mera koje su preduzimale vlasti. Međutim, time što su mu mnogo izlazile u susret u nevažnim stvarima — o važnim dotad uopće nije bilo govora — vlasti su mu uskraćivale mogućnost sitnih lakih pobeda, a s tom mogućnošću i odgovarajuće zadovoljstvo, kao i dobro zasnovanu sigurnost u daljnje, veće pobede, koja proizlazi iz tog zadovoljstva. Umesto toga, dopuštale su mu,istina samo u okviru sela, da se provlači gde god je hteo, i time ga razmazile i oslabile, odstranjujući ovde svaku borbu, ali su je zato prenele u jedan stran život, izvan službenih odnosa, potpuno nedogledan i mutan. Na taj način moglo bi se dogoditi, ako ne bude stalno na oprezu — usprkos svoj ljubaznosti vlasti i usprkos potpunom ispunjenju svih tako preterano lakih službenih obaveza, a zavaran prividnom blagonaklonošću koja mu se ukazuje — da jednog dana svojim ostalim životom upravlja tako neoprezno da se ovde skrha, i da vlasti, još blage i prijateljske, možda i protiv svoje volje, ali u ime nekog njemu nepoznatog javnog poretka, budu prisiljene doći i ukloniti ga s puta. A što je upravo ovde značio taj ostali život? Nigde još K. nije video da su služba i život toliko isprepleteni, uistinu isprepleteni toliko da se neki put činilo da su služba i život zamenili svoja mesta. Sto je, na primer, dosad značila samo formalna moć koju je Klamm vršio u službenom odnosu prema K. kad se uporedi s moći koju je Klamm u punoj stvarnosti imao u spavaćoj sobi K. I tako se pokazalo da su u određenoj meri lakomislenije postupanje i izvestan nemir dopušteni ovde samo u neposrednom dodiru s vlastima, a inače je uvek potreban veliki oprez, osvrtanje na sve strane pre svakog koraka.
K. nađe da načelnik potpuno potvrđuje njegovo dosadašnje shvatanje o vlastima. Načelnik, jedan ugodan izbrijan debeljko, bio je bolestan, imao je težak napad kostobolje, i bio je u postelji kada je primio K. »To je, dakle, naš gospodin geometar«, reče on, htijući se pridići radi pozdrava, ali nije mogao; ponovno se baci na jastuke i ispriča se, pokazujući na svoje noge. Jedna žena, mirna, gotovo kao senka u sumraku sobe s malim prozorom, još više zamračene zavesama, donese K. stolicu i stavi je pokraj kreveta. »Sedite, sedite, gospodine geometre«, reče načelnik, »i recite mi svoje želje.« K. pročita Klammovo pismo i poprati ga nekim primedbama. Opet je imao osećaj posebne lakoće u dodiru s vlastima. One su doslovce nosile svaki teret, sve im se moglo natovariti, a da čovek sam ostane netaknut i slobodan. Načelnik se nelagodno meškoljio u krevetu, kao da je i on to na svoj način osećao. Napokon reče: »Gospodine geometre, kao što ste i sami primetili, ja sam znao o celoj toj stvari. Tome što još ništa nisam preduzeo, razlog je ponajprr u mojoj bolesti, a zatim u tome što vi tako dugo niste došli, pa sam mislio da ste odustali od toga. Ali sada, budući da ste bili tako ljubazni da me posetite, moraću vam reći celu, ali neugodnu istinu. Vi ste primljeni za geometra, kao što kažete; samo, na žalost, nama geometar nije potreban. Granice našega malog gazdinstva su povučene, sve je uredno uvedeno. Prenošenja imanja gotovo nema, a sitne prepirke oko razgraničenja rasprave se same od sebe. Zašto bi nam onda bio potreban geometar?«
Iako o tome svakako pre nije razmišljao, K. je u duši bio uveren da je sličan odgovor očekivao. Baš zato je mogao odmah reći: »To me jako čudi. To kvari sve moje planove. Mogu se samo nadati da je posredi nesporazum.« »Na žalost, nije«, reče načelnik, »onako je kako kažem.« »Ali, kako je to moguće!«, uzviknu K. »Nisam valjda prevalio taj beskrajan put zato da biste me sada poslali natrag.« »To je drugo pitanje«, reče načelnik, »pitanje o kojem ja ne odlučujem, ali, naravno, mogu vam objasniti kako je bio moguć ovaj nesporazum. U jednoj tako velikoj upravi kao što je grofovija može se dogoditi da jedan odsek naredi ovo, drugi ono, a jedan ne zna za drugi; viša kontrola je, doduše, neobično tačna, ali po svojoj prirodi stiže kasno, i tako ipak može nastati mala zabuna. Naravno, uvek su to samo majušne sitnice, kao, na primer, vaš slučaj. Meni još nije poznata nijedna greška u velikim stvarima, ali i sitne su često vrlo neugodne. Što se, međutim, vašeg slučaja tiče, ja ću vam, ne praveći nikakve službene tajne — zato nisam dovoljno birokrata, ja sam seljak i ostajem to — ispričati otvoreno kako je sve teklo. Pre mnogo vremena, bio sam onda načelnik tek nekoliko meseci, dođe nalog, ne mogu se više setiti od kojeg odseka, u kojem gospoda saopstavaju, na njima svojstven kategoričan način, da jedan geometae treba biti postavljen, i opstini se nalaže da pripremi sve potrebne planove i skice za njegove radove. Taj nalog, naravno, nije se odnosio na vas, jer to je bilo pre mnogo godina i ja se toga više ne bih sećao da sad nisam bolestan pa imam dovoljno vremena razmišljati i o najbeznačajnijim stvarima.« »Mizzi«, reče on, prekidajući iznenada svoj izveštalj, ženi koja je još tumarala po sobi u nekoj neshvatljivoj zaposlenosti, »molim te, pogledaj tamo u ormaru, možda ćeš naći nalog. On je, naime«, reče zatim, okrećući se prema K., »iz mog prvog razdoblja, kad sam ja još sve čuvao.« Žena odmah otvori ormar. K. i načelnik promatrali su je. Ormar je bio nakrcan papirima. Pri otvaranju sleteše dva velika svežnja spisa, povezana onako kako se povezuje drvo za potpalu, a žena, prestrašena, odskoči u stranu. »Dole bi trebao biti, dole«, reče načelnik, upravljajući s kreveta. Da bi došla do donjih papira, žena je poslušno bacala sve iz ormara, dohvatajući spise s obe ruke. Već je pola sobe bilo pokriveno papirima. »Mnogo rada je uloženo«, reče načelnik kimajući glavom, »a ovo je samo jedan mali deo. Glavnu masu držim u košu, ali najveći je deo propao. KO će sve to zajedno držati! Ali u košu ima još jako mnogo. Možeš li naći nalog?«, obrati se on zatim ponovno svojoj ženi. »Trebaš tražiti spis na kojem je reč GEOMETAR podvučena plavim.« »Ovde je premračno«, reče žena, »moram doneti sveću«, i ode iz sobe gazeći preko papira. »Moja mi je žena«, reče načelnik, »velika pomoć u ovom teškom službenom poslu, koji se ipak mora obavljati samo uzgred. Istina, za pismene radove imam još jednog pomoćnika, učitelja, ali ipak je nemoguće stići, uvek se mnogo nesvršenog gomila, u onom sanduku«, i on pokaza na jedan drugi ormar. »A naročito se ne može savladati sad kad sam bolestan«, reče i zavali se umorno, ali ipak ne bez ponosa: Kad se žena vrati sa svećom i klečeći pred ormarom nastavi s traženjem, K. reče: »Mogu li ja pomoći vašoj ženi pri traženju?« Načelnik zavrti glavom, smešeći se: »Kao što sam vam već relkao, pred vama nemam službenih tajni, ali pustiti vas da sami tražite među spisima, tako daleko ipak ne mogu ići.« Sada je u sobi bilo mirno, čulo se samo šuškanje papira, i načelnik je čak možda malo i dremuckao. Tiho kucanje na vratima navede K. da se okrene. To su, naravno, bili pomoćnici. Ipak su postali malo pristojniji, ne navališe odmah u sobu, već su najpre šaputali kroz odškrinuta vrata: »Hladno nam je vani«. »Ko je to?«, upita načelnik, trgnuvši se. »Samo moji pomoćnici«, reče K., »ne znam gde da ih ostavim da me čekaju, vani je hladno, a ovde su smetnja.« »Meni ne smetaju«, reče načelnik ljubazno. »Pustite ih unutra. Uostalom, ja ih poznajem. Stari poznanici.« »Ali meni dosađuju«, reče K. otvoreno i pređe pogledom od pomoćnika na načelnika i onda opet na pomoćnike i vide da se sva trojica podjednako i na isti način smeškaju. »Ali, kad ste već ovde«, reče probe radi, »onda ostanite i pomozite načelnikovoj gospođi da nađe spis na kojem je plavim podvučena riječ geometar.« Načelnik ne reče ništa protiv. Ono što K. nije smeo, smeli su pomoćnici. Oni se odmah baciše na papire, ali više su premetali po gomili nego što su tražili, i dok je jedan sricao jedan napis, drugi bi mu uvek istrgao spis iz ruku. Žena je, međutim, klečala pred praznim sandukom, izgledalo je kao da više i ne traži spis. U svakom slučaju, sveća je stajala vrlo daleko od nje.
»Pomoćnici«, reče načelniks osmehom punim samozadovoljstva kao da se sve odvija onako kako je on uredio, ali niko nije u stanju to čak ni naslutiti, »dakle, oni vam dosađuju, ali to su ipak vaši vlastiti pomoćnici.« »Ne«, odgovori K. hladno, »oni su mi tek ovde došli.« »Kako to došli«, reče načelnik, »dodeljeni, hoćete reći.« »Dobro, onda dodeljeni«, reče K. »Ali mogu od mene biti i odeljeni, toliko je nepromišljeno bilo to dodeljivanje.« »Nepromišljeno se ovde ne događa ništa«, reče načelnik, zaboravi čak da ga noge bole i ispravi se. »Ništa«, reče K., »a kako ono stoji s mojim imenovanjem?« »To vaše imenovanje bilo je dobro promišljeno«, odgovori načelnik, »samo su usputne okolnosti unele zabunu, ja vam to mogu dokazati na temelju spisa. »Spis neće biti nađen«, reče K. »Neće biti nađen!«, uzviknu načelnik. »O Mizzi, molim te, potraži malo brže! A ja vam ipak mogu prethodno ispričati celu istoriju i bez spisa. Na ovaj nalog, o kojem sam vam govorio, mi smo se zahvalili i odgovorili da nam geometar nije potreban. Čini se, međutim, da nalog nije stigao u prvotni odsek — nazovimo ga A — nego zabunom u jedan drugi, u B. Odsek A, dakle, ostao je bez odgovora, ali ni B, na žalost, nije dobio celi naš odgovor; je li se izgubio putem — u samom odseku sigurno nije, ja garantujem za to — ali u odsek B stigao je samo omot spisa na kojem ništa drugo nije bilo zabeleženo osim da je u njemu priloženi predmet — kojeg, na žalost, u stvarnosti više nije bilo — koji se odnosi na imenovanje jednog geometra. U međuvremenu, odsek A je čekao naš odgovor; on je, istina, imao beleške o tom predmetu, ali kao što se to, razumljivo, često događa i može se dogoditi i uza svu tačnost u obavljanju svih poslova, referent se oslonio na to da ćemo mi ipak odgovoriti i da će on onda ili postaviti geometra ili o toj stvari voditi dalje s nama prepisku. Zbog toga je zanemario beleške i na celu stvar zaboravio. Međutim, u odseku B omot spisa dopao je u ruke referentu koji je poznat po svojoj savesnosti; zove se Sordini, Talijan je. Čak je i meni, posvećenom, neshvatljivo kako je čovek takvih sposobnosti ostavljen najednom, gotovo podređenom položaju. Naravno, taj Sordini poslao nam je omot natrag, kako bismo ga ispunili. Međutim, od onog prvog spisa iz odseka A prošlo je već mnogo meseci, ako ne i godina. To je razumljivo jer kad spis ide normalnim putem, kao što je pravilno, dospe u svoj odsek najkasnije isti dan i još je tog dana rešen; ali ako jednom pogreši put — a zbog savršenosti organizacije on zaista mora s naprezanjem tražiti krivi put — onda to, naravno, traje vrlo dugo. I zato, kad smo dobili Sordinijevu notu, mogli smo samo neodređeno sećati se svega; to jest Mizzi i ja — učitelj mi tada još nije bio dodeljen — čuvali smo kopije samo najvažnijih predmeta. Ukratko, mogli smo odgovoriti samo vrlo neodređeno da mi o jednom takvom imenovanju ništa ne znamo i da kod nas ne postoji nikakva potreba za geometrom. «

»Ali«, prekinu se ovde načelnik kao da je u žaru govorenja predaleko otišao ili bar može izgledati da se prebacio, »da vama ova priča nije dosadna?«
»Ne«, reče K. »Zabavlja me.«
Na to će načelnik: »Ja vam je ne pričam da bih vas zabavljao.«
»Ona me zabavlja time«, reče K., »što mi pruža uvid u onu smešnu zbrku koja sticajem okolnosti odlučuje o sudbini jednog čoveka.«
»Uvid još niste dobili«, reče načelnik ozbiljno, »i mogu vam dalje pričati. Naš odgovor, naravno, nije mogao zadovoljiti jednog Sordinija. Ja se divim tom čoveku premda je on za mene pravo mučenje. On, naime, sumnja u svakog, i kad, na primer, upozna nekog u bezbroj prigoda kao čoveka dostojnog najvećeg poverenja, on već u sledećoj sumnja u njega, kao da ga uopste ne poznaje, to jest kao da ga zna kao propalicu. Smatram da je to pravilno, činovnik mora tako postupati; na žalost, po svojoj prirodi, ja se ne mogu pridržavati takva načela. Vi vidite kako ja vama, nepoznatom čoveku, sve otvoreno iznosim, ne mogu drukčije, pa eto. Naprotiv. Kod Sordinija naš je odgovor odmah izazvao nepoverenje. Razvila se velika prepiska. Sordini je pitao zašto sve otvoreno iznosim; ne mogu drukčije, pa eto. Naprotiv, sada je najedanput palo na pamet da geometar ne treba biti imenovan. Ja sam mu odgovorio, pomažući se izvrsnim sećanjem koje ima Mizzi, da je prvi poticaj potekao od uprave (da je u pitanju bio drugi odsek, to smo potpuno bili zaboravili). Sordini opet: zašto taj službeni podnesak tek sad spominjem; ja opet: jer sam se tek sad njega setio; Sordini: to je vrlo čudno; ja: nimalo nije čudno kad se jedan predmet toliko povlači; Sordini: ipak je čudno, jer podnesak kojeg sam se setio uopste ne postoji; ja: naravno da ne postoji, jer se celi spis izgubio; Sordini: morala bi postojati barem neka zabeleška o onom prvom podnesku, ali ne postoji. Tu sam zapeo, jer da se u Sordinijevu odseku potkrala neka greška, nisam se usuđivao niti tvrditi niti verovati. Možda vi, gospodine geometre, predbacujete u sebi Sordiniju da se, s obzirom na moje tvrdnje, trebao raspitati o tom predmetu u drugim odsecima. Međutim, baš bi to bilo nepravilno, i ja ne želim da makar samo u vašim mislima ijedna mrlja padne na tog čoveka. Jedno od osnovnih načela u radu vlasti jest da se uopste ne računa na moguće pogreške. To načelo opravdava izvrsna organizacija celine, i ono je potrebno da bi se postigla krajnja brzina pri obavljanju poslova. Sordini se uopste nije smeo raspitivati po drugim odsecima; uostalom, oni mu ne bi ništa odgovorili jer bi odmah primetili da je ripeč o istraživanju moguće greške.«
»Oprostite, gospodine beležniče, prekinuću vas jednim pitanjem«, reče K. »Niste li malopre spomenuli kontrolnu vlast? Sudeći prema vašem izlaganju, upravljanje je takvo da se čoveku smuči pri pomisli da kontrola može izostati.«
»Vi ste vrlo strogi«, reče načelnik, »ali u hiljadustručite svoju strogost i ona opet neće biti ništa u usporedbi sa strogošću koju vlast primenjuje prema samoj sebi. Samo neko posve neupućen može postaviti vaše pitanje: ima li kontrole? Postoji samokontrola. Istina, ona nije tu da pronalazi greške u doslovnom smislu, jer grešaka i nema, a čak i ako se jedna dogodi, kao u vašem slučaju, ko sme nepobitno tvrditi da je to greška!«
»To je za mene nešto posve novo!«, uzviknu K.
»Za mene je nešto posve staro«, reče načelnik. »Ni ja nisam ništa manje od vas uveren da je greška učinjena, i Sordini se iz očajanja zbog toga teško razbolio i prva nadležna kontrola, kojoj zahvaljujemo pronalaženje izvora greške, također ovde priznaje grešku. Ali ko sme tvrditi da će druga kontrola imati isto mišljenje, i treća, i redom sve ostale?«
»Možda«, reče K., »ali bolje da se ne upuštam u ta razmišljanja. Uostalom, prvi put čujem o tim kontrolnim ustanovama i, naravno, ne mogu ih još razumeti. Samo mi se čini da ovde treba razlikovati dve stvari; naime, prvo je to što se događa u samim upravama i što se službeno može shvatiti ovako ili onako, i drugo, moja stvarna ličnost, ja koji stojim izvan uprave i kojem uprava može naneti štetu, koja bi bila takva besmislica da ja još ne mogu verovati da je opasnost ozbiljna. Za ono prvo vredi valjda to što vi, gospodine beležniče, govorite s takvim izvrsnim poznavanjem stvari da to zaprepašćuje, ali ipak bih hteo čuti koju reč o sebi.«
»Doći ću i na to«, reče načelnik, »ali ipak vi to nećete razumeti ako još nešto prethodno ne iznesem. Bilo je preuranjeno i to što sam već sad spomenuo kontrolne vlasti. Vraćam se, dakle, na nesuglasice sa Sordinijem. Kao što sam naveo, moja obrana je polako popuštala. A kad Sordini dobije u ruke ma i najmanju prednost pred nekim, on je već pobedio, jer tada se još više povećaju njegova pažnja, energija i prisebnost duha; on, pak, za napadnutog predstavlja jeziv, a za neprijatelje napadnutog divan prizor. Samo zato što sam ja i ovo poslednje doživeo u drugim slučajevima, u stanju sam o njemu ovako govoriti. Uostalom, ja ga još nisam uspro videti očima; on ne može sići ovamo, odviše je pretrpan poslovima; meni su njegovu sobu opisali tako kao da su svi zidovi pokriveni stubovima od naslaganih velikih svežnjeva spisa, i to su samo oni na kojima Sordini radi, a kako se spisi bez prestanka odnose i domeću, to se stubovi neprestano ruše, i to stalno rušenje, koje se svaki čas događa, postalo je karakteristično za Sordinijevu radnu sobu. Naravno, Sordini je radin čovek, on posvećuje istu paznju i najmanjem i najvećem predmetu.«
»Gospodine beležniče«, reče K., »vi stalno nazivate moj slučaj jednim od najsitnijih, pa ipak, on je zaposlio tolike činovnike i iako je možda u početku bio malen, revnošću činovnika poput gospodina Sordinija postao je veliki slučaj. Na žalost, i sasvim protiv moje volje, jer moje častoljublje nimalo ne ide za tim da se stvaraju i ruše veliki stubovi spisa nastali zbog mene, već da kao mali geometar radim u miru za malim crtaćim stolom.«
Ne«, reče načelnik, »to nije velik slučaj. U tom pogledu nemate se razloga žaliti, jer to je jedan od najvećih slučajeva među malima. Opseg rada ne određuje važnost predmeta, kad to verujete, vi ste još vrlo daleko od razumevanja vlasti. Ali, čak i ako se uzme opseg rada, vaš slučaj bi bio jedan od najsitnijih i najobičnijih, jer oni bez takozvane greške zadaju mnogo više posla i mnogo više napornog rada. Uostalom, vi još ne znate ništa o stvarnom poslu koji je iziskivao vaš slučaj, eto, o tome ću vam sada pričati. U prvo vreme Sordini me je ostavio na miru, ali su dolazili njegovi činovnici, protokolarna saslušanja uglednih žitelja vršena su svakodnevno u Gospodskom konaku. Oni su uglavnom meni držali stranu, ali neki su se pokolebali. Pitanje premeravanja zemlje je tugaljivo za seljake; oni su naslućivali neki tajni dogovor i nepravednosti, uostalom, našli su sebi i vođu, i Sordini je iz njihovih iskaza mogao steći utisak da neće svi biti protiv postavljanja geometra kad bih ja to pitanje izneo opstinskom odboru. I tako je ono što je samo po sebi bilo razumljivo — naime, da geometar nije potreban — ipak, u najmanju ruku, postalo sumnjivo. U tome se posebno isticao neki Brunswick — i vi ga, svakako, ne poznajete — on možda nije loš čovek, ali je glup i zanesenjak, on je Lasemannov šurjak.«
»Štavioca kože?«, upita K., i on opisa bradonju kojeg je video kod Lasemanna.
»Da, to je taj«, reče načelnik.
»Poznajem i njegovu ženu«, reče K., onako više nasumce.
»Moguće je«, reče načelnik i zacuti.
»Ona je lepa«, nastavi K., »ali malo bleda i boležljiva. Ona je, zar ne, iz dvorca?« To je bilo rečeno poluupitno.
Načelnik pogleda na sat, usu lek u kasiku i proguta ga na brzinu.

»Vi u dvorcu poznajete svakako samo uredska uređenja?«, upita K. grubo.
»Da«, odgovori načelnik i ironičnim, pa ipak zahvalnim osmehom. »Ali to i jest najvažnije. A što se tiče Brunswicka: kad bismo ga mogli isključiti iz opstine, mi bismo gotovo svi bili sretni, a osobito Lasemann. Ali onda je Brunswick imao određeni uticaj; govornik, istina, nije, ali je grlat, a nekima je i to dovoljno. I tako se dogodilo da sam bio prisiljen stvar izneti pred opstinski odbor, što je, uostalom, bio jedini Brunsvvickov useh jer, naravno, većina u opstinskom odboru nije htela ni čuti za geometra. I od tada su već prošle godine, ali celo to vreme stvar nije mirovala, delomicno zbog Sordinijeve savesnosti, jer on se trudio najbrižljivije istražiti i oceniti kako pobude većine tako i zbog Brunsvvickove gluposti i taštine, jer on ima razne osobne veze s vlastima i stvara joj posla stalno novim pronalascima svoje mašte. Naravno, Sordini nije dopuštao da ga Brunsvvick vara — kako može jedan Brunsvvick varati Sordinija? Ali kako baš ne bi dopustio da bude prevaren, bila su potrebna nova proveravanja, i pre nego što bi ona bila završena, Brunsvvick bi izmislio opet nešto novo, jer on je vrlo aktivan, što je obeležje njegove gluposti. A sada ću vam govoriti o jednoj posebnoj osobini našeg upravnog aparata. Zbog svoje preciznosti, on je u krajnjoj meri osetljiv. Kada se o jednom predmetu predugo raspravljalo, i pre nego što se raspravljanje završi, može se dogoditi da on iznenada, munjevito, nađe svoj završetak na nekom nepredviđenom mestu, koje se posle ne može utvrditi, a koje, iako uglavnom pravilno, ali ipak reši. Reklo bi se: kao da upravni aparat nije više mogao podnositi naprezanje i uznemiravanje koje traje godinama zbog jednog te istog, samog po sebi možda beznačajnog predmeta, i stvar je rešio sam od sebe, bez pomoći činovnika. Naravno, čuda nema, i neki činovnik je svakako napisao rešenje ili donio pismenu odluku; u svakom slučaju, međutim, barem odavde od nas, a ni iz uprave, ne može utvrditi koji je činovnik u ovom slučaju odlučivao i iz kojih razloga. Tek kontrola ustanovi to znatno kasnije; mi, međutim, to više ne saznamo, uostalom, tada jedva da bi to još koga i zanimalo. Ali, kao što je rečeno, baš te odluke najčešće su odlične, a ono što im smeta jest da se za njih, kao što se obično događa, kasno dozna i da se zbog toga i dalje strasno raspravlja o predmetima koji su već davno rešeni. Ne znam je li i u vašem slučaju došlo do jedne takve odluke —- ponešto govori za, ponešto protiv; ali da je došlo, onda bi vam bio upućen poziv; i vi biste činili velik put dovde i pritom bi proteklo mnogo vremena, a u međuvremenu bi Sordini ovdeo i dalje do iznemoglosti obrađivao istu stvar, Brunswick spletkario, a obojica mu dosađivala. Ja samo naznačujem tu mogućnost, ali sigurno znam sledeće: kontrola je otkrila da je iz odseks A pre mnogo godina upucen jedan predlog opstini u vezi sa jednim geometrim i odgovor nije stigao. Nedavno su se raspitivali kod mene i tako je cela stvar objašnjena, odsek A zadovoljio se mojim odgovorom da nam geometar nije potreban i Sordini je morao uvideti da u ovom slučaju nije bio nadležan i da je, istina bez vlastite krivnje, uložio toliki trud beskorisno i kidajući si živce. Da nisu, kao uvek, novi poslovi pritiskali sa svih strana i da vaš slučaj nije bio samo jedan mali slučaj — moglo bi se gotovo reći najmanji među malima — svi bismo odahnuli, verujem čak i Sordini. Samo je Brunswick gunđao, ali to je bilo smešno. E, sada, gospodine geometre, zamislite moje razočaranje kad se posle sretnog završetka cele stvari — a i nakon što je već proteklo toliko vremena — vi sada najednom pojavljujete i izgleda kao da će sve opet početi ispočetka! Da sam ja čvrsto odlučio, koliko to zavisi o meni, da to ni u kojem slučaju neću dopustiti, svakako razumete?«
»Svakako«, reče K., »ali još bolje razumem da me se ovdjpe užasno zloupotrebilo, a možda se zloupotrebilo i zakone. Znaću se braniti od toga.«
»Sta hoćete činiti?«, upita načelnik.
»Ne bih to hteo odati«, odgovori K.
»Neću se nametati«, reče načelnik, »samo vam stavljam na znanje da imate u meni — neću reći prijatelja, jer mi se jedva poznajemo — ali u određenoj meri poslovnog prijatelja. Ne dopuštam samo da vi budete primljeni za geometra; inače možete se uvek u poverenju obratiti meni, istina u granicama mojih mogućnosti, koje nisu velike.«
»Vi stalno govorite o tome«, reče K., »da me tek treba primiti za geometra, međutim, ja sam već primljen. Ovde je Klammovo pismo.«
»Klammovo pismo«, reče načelnik. »Ono ima vrednost i zaslužuje uvažavanje zbog Klammova potpisa, koji je, čini se, pravi, ali ja se ne usuđujem sam o tome izjašnjavati — Mizzi!«, viknu on, a onda: »Ali šts vi tu radite?«

Pomoćnici i Mizzi, na koje tako dugo nije obraćana paznju, valjda su u međuvremenu bili pronašli traženi spis i hteli su opet sve zatvoriti u ormar, ali to nisu uspevali zbog povećane gomile nesređenih predmeta. Onda su sigurno pomoćnici došli na ideju koju su sada ostvarivali. Položili su ormar na pod, natrpali sve spise unutra, posedali svi na vrata ormara i tako ih sad pokušavali polako pritisnuti.
»Spis, dakle, nije nađen«, reče načelnik. »Šteta, ali nama je već poznata cela istorija predmeta, spis nam više i nije potreban, uostalom, on će se svakako još pronaći, verovatno je kod učitelja, kod kojeg se nalaze još brojni spisi. Ali, Mizzi, dođi ovamo sa svećom i pročitaj mi ovo pismo...«

Mizzi dođe i izgledala je još uvelija i neuglednija sedeći na rubu kreveta, priljubljena uz snažnog muža, punog života, koji je beše ogrlio. Pri svetlosti sveće padalo je sada u oči njeno sitno lice, s jasnim oštrim crtama koje je jedino ublažavao zub vremena. Tek što je pogledala pismo, ona sklopi ruke. »Od Klamma«, reče. Zajedno su pročitali pismo, malo među sobom šaputali, a onda baš kad su pomoćnici uzvikivali »hura« jer su uspeli zatvoriti vrata i Mizzi ih je gledala s tihom zahvalnošću, načelnik reče:

»Mizzi je potpuno moga mišljenja i sada se i ja usuđujem izreći to mišljenje. Ovo pismo nije uopste službeni dokument, nego privatno pismo. To se već jasno vidi i u oslovljavanju: Vrlo poštovani gospodine. Osim toga, u njemu ni jednom reči nije rečeno da ste vi primljeni za geometra, nego je samo u kratkim crtama govor o službi u grofoviji, a i to nije obavezno rečeno, već ste vi samo primljeni, kao što sami znate, što znači da je na vama teret dokazivanja da ste primljeni. Napokon, u službenom pogledu, vi ste isključivo upućeni na mene, načelnika, kao svog neposredno pretpostavljenog koji vam treba sve pobliže objasniti, što je najvećim delom već učinjeno. Za nekoga ko ume čitati službene spise i prema tome još bolje razume privatna pisma, to je jasno kao dan. Da vi, kao tuđinac, to ne uviđate, ne čudi me. Sve u svemu, pismo znači samo to da Klamm namerava voditi računa o vašem slučaju ako budete primljeni u grofovsku službu.«
»Vi, gospodine beležnice«, reče K., »tumačite pismo tako dobro da od njega, na kraju, ne ostaje ništa drugo osim potpisa na praznom listu papira. Zar ne primećujete kako time omalovažavate Klammovo ime za koje se pravite da ga uvažavate?«
»To je nesporazum«, reče načelnik. »Ja ne poričem važnost pisma, niti ga omalovažavam svojim razlaganjima, naprotiv. Privatno Klammovo pismo ima, naravno, mnogo veću važnost nego službeni akt; samo, važnost koju mu vi pridajete, ono nema.«
»Poznajete li Schvvarzera? « upita K.
»Ne«, reče načelnik. »Možda ti, Mizzi? Ni ti. Ne, ne poznajemo ga.«
»To je čudno«, reče K. »On je sin jednog podupravitelja.«
»Dragi gospodine «, reče načelnik, »odakle ja poznajem sve sinove svih podupravitelja?«
»Dobro«, reče K., »onda mi morate verovati da je to on. S tim Schwarzerom imao sam neugodan sukob još na sam dan svoga dolaska. On se onda telefonski raspitao kod podupravitelja koji se zove Fritz i dobio je obavest da sam ja primljen za geometra. Kako to objašnjavate, gospodine beležniče?«
»Vrlo jednostavno«, odgovori načelnik. »Radi se o tome da vi još nikad niste došli u pravi dodir s našim vlastima. Ovakvi dodiri su svi samo prividni, ali ih vi zbog svoje neupućenosti smatrate stvarnima. A što se tiče tog telefona: vidite, kod mene, koji zaista imam mnogo posla s vlastima, nema telefona. U krčmama i tome sličnom telefon može vršiti dobru službu, kao što je, recimo, vrši automat za muziku, ali nešto više od toga nije. Jeste li već jednom ovde telefonirali? Da? Lepo, onda ćete me valjda razumeti. Očigledno, telefon u dvorcu funkcionise izvrsno. Pričali su mi da se tamo telefonira bez prekida, što, naravno, ubrzava rad. To neprekidno telefoniranje mi čujemo u ovdašnjim telefonima kao šuštanje i pesmu, to ste već zacelo čuli. Ustvari, to šuštanje i to pevanje, to je jedino ispravno i uverljivo što nam ovdašnji telefoni prenose, sve ostalo je varljivo. Ne postoji nikakva stvarna telefonska veza s dvorcem, nikakva centrala koja prespaja naše pozive: kad odavde telefonom pozovete nekog u dvorcu, onda zvoni na svim aparatima u najnižem odseku ili, bolje rečeno, zvonilo bi kad ne bi gotovo kod svih aparata zvonce bilo isključeno, kao što ja to tačno znam. Istina, tu i tamo neki premoreni činovnik oseti potrebu da se malo razonodi, osobito uveče i noću, i uključi zvono; tada mi dobijemo odgovor, ali odgovor koji je samo šala. To je, naravno, sasvim razumljivo. ko sme prisvojiti sebi pravo da zbog svojih sitnih briga zvoni usred najvažnijih poslova koji se obavljaju pomamnom brzinom? Ja također ne razumem kako neko sa strane može verovati, kad, primerice, zove telefonom Sordinija, da je zaista Sordini taj koji mu odgovara. Veća je verovatnost da je to neki mali registrator nekog posve drugog odseks. S druge strane, opet, u izuzetnim trenucima, može se dogoditi da kad zovete malog registratora, odgovori vam licno Sordini. Istina, bolje je onda pobeći s telefonom pre nego što se čuje prva reč.«
»Ja svakako na to nisam tako gledao«, reče K., »te pojedinosti nisam znao; međutim, u te telefonske razgovore nisam mnogo verovao i uvek mi je bilo jasno da stvarnu važnost ima ono što se u samom dvorcu dozna ili postigne.«
»Ne«, reče načelnik, hvatajući se za jednu reč, »stvarnu važnost nesumnjivo imaju ti telefonski razgovori, kako i ne bi? Kako može biti bez važnosti obavest koju daje jedan činovnik iz dvorca? Rekao sam to već i u povodu Klammova pisma; sve te izjave nemaju službenu vrednost; kad im pridajete službenu vrednost, onda grešite; ali s druge strane, njihova je vrednost u prijateljskom ili neprijateljskom smislu vrlo velika, najčešće veća nego što službena ikada može biti.«

»Dobro«, reče K., »pretpostavimo da je sve to tako, onda ja imam podosta dobrih prijatelja u dvorcu; kad se tačno stvar gleda, još je ideja onog odseka od pre mnogo godina, da bi se jednom mogao pozvati geometar, predstavljala prema meni prijateljski akt i oni su se tokom vremena nizali jedan za drugim, dok onda nisam, istina s lošim završetkom, namamljen ovamo, a sad mi se preti izbacivanjem.«
»Ima izvesne istine u vašem shvatanju«, reče načelnik. »Vi imate pravo kad kažete da se izjave dvorca ne smeju uzimati doslovno. Ali obazrivost je svuda potrebna, ne samo ovde, i utoliko je potrebnija ukoliko je važnija tvrdnja o kome je reč. Ono, međutim, što zatim kažete o namamljivanju, meni je neshvatljivo. Da ste moja izlaganja bolje pratili, morali biste uvideti da je pitanje vašeg prizivanja previše teško da bi moglo biti razjašnjeno tokom jednog malog razgovora.«

»Proizlazi, dakle, iz toga«, reče K., »da je sve nejasno i nerešivo, osim izbacivanja.«
»KO bi se usudio izbaciti vas, gospodine GEOMETRE?«, upita načelnik. »Baš nejasnost porekla pitanja osigurava najučtiviji postupak prema vama, ali izgleda samo da ste vi previše osetljivi.Niko vas ovde ne zadržava, ali to ipak ne znači isterivanje.«
»Alt, gospodine beležnice«, reče K., »sad ste opet vi onaj koji sve suviše jasno vidi. Ja ču vam nabrojati nešto od toga što me ovde zadržava: žrtva koju sam učinio da bih otišao od kuće, dug i tegoban put, opravdanje nade koju sam stvarao u vezi s ovdašnjim imenovanjem, potpuna odsutnost materijalnih sredstava, nemogućnost da sada opet nađem drugi odgovarajući posao kod kuće i, napokon, ali ne na poslednjem mestu, moja zaručnica koja je odavde.«
»Ah, Frieda«, reče načelnik nimalo iznenađen. »Znam. Ali Frieda bi svuda išla s vama. Što se ostalog tiče, tu bi trebalo nešto učiniti i ja ću o tome govoriti u dvorcu. Ako dođe neko rešenje ili ako bude potrebno da vas prethodno još jednom saslušam., zvaću vas. Slažete li se s tim?«
»Ne, ni najmanje«, reče K., »neću nikakve darove iz dvorca, nego svoje pravo.«
»Mizzi«, obrati se načelnik svojoj ženi, koja je još sedela privijena uz njega i rastreseno se igrala Klammovim pismom, praveći od njega lađicu, a koje joj K., prestrašen, istrgnu sad iz ruku. »Mizzi, noga me počinje strašno boleti, moramo promeniti oblog.«
K. ustade. »Onda ću se oprostiti«, reče on.
»Da«, reče Mizzi, koja je već stavljala neki melem, »a i velik je propuh.«

K. se okrene, pomoćnici su u svojoj službenoj žustrini, kao uvek neumesnoj, odmah na primedbu svog šefa otvorili oba krila vrata. Da bi bolesnikovu sobu poštedeo hladnog vazduha koji je naglo navirao, K. se oprosti samo na brzinu od načelnika. Onda istrči iz sobe, vukući za sobom pomoćnike, i brzo zatvori vrata.

                                                         Nastavak: Romani u nastavcima

Нема коментара:

Постави коментар