Magdalena Paris,Lisac ( odlomci )

           Udarali su ga kundacima, šutirali u stomak i po licu.
          Video sam njegove otvorene, ali već čudno zamagljene oči i povraćao sam. Znao sam da će odmah prići meni. Nisam osećao strah, već neobičnu pospanost u očekivanju poslednjeg udarca. Još jedan krvnik se okretao, izgaženo lišće intenzivnije je mirisalo, video sam velike čizme koje smeraju u mom pravcu. Nisu bile daleko, možda dva metra. Šutnule su me u lice. U ustima sam osetio slatkost. Ranjena noga prestala je da boli. Istina je da novi bol potiskuje stari. -            -Vidi, ova strvina bljuje – povikaše nada mnom čizme crnom kundaku, koji je čudno udarao ukrućeno telo Boševskog.
       Kundak se približio meni.
       - Da li si izvadio papire? – upita.
       - Nisam!
        - Onda ih izvadi, jer će se uprljati!
       - Gadi mi se, ubljuvan je!
         Kundak se zanjihao i posle je udarao samo u pomrčinu.
         Ponovo onaj san, za vreme koga je pripovedao nekom o smrti.

       Frank Derbah je seo na krevet. Osvrnuo se. Iz sivila su se pojavile nepoznate konture i bezlični predmeti. Ustao je. Namestio je krevet. Voleo je red. Pridavao mu je sigurnost, nešto što mu je uvek nedostajalo. Poravnao je samovoljnu ivicu pokrivača i s gađenjem je pomislio kako je u tom krevetu, naizgled čistom, pre njega spavalo mnogo ljudi.
        Upalio je baterijsku lampicu i prišao omanjem prozoru.
        Rano jutro, možda je šest sati, a možda još uvek nije. U sivom dvorištu začulo je mjaukanje mačke i tresak metalnog poklopca kante za đubre. Hotelska kuvarica ubacivala je vreće pune otpadaka. Dan, kakvih je mnogo u svakom gradu.
       Neko je zakucao na vrata. Frank Derbah nije rekao izvolite, nije ni zadrhtao, možda se samo začudio, da se neko, koga je očekivao, pojavljuje već sada.
        - Da li si to ti? – upitao je tiho kroz vrata.
        - A ko bi? – odgovori nestrpljiv ženski glas.
        Otvorio je vrata i pustio je unutra.
           Posmatrao je pažljivo kako sigurnim korakom priđe prozoru u tuđoj sobi, spusti roletnu, sede na jedinu fotelju i reče:
         - Slušam.
          - To će biti poduhvat tvog života.

      Kovalski je uzdahnuo. Nikada se nije navikao na tog slabića. Njegov asistent, uvek kada je razgledao leš, doživljavao je to kao da vidi vlastitu majku. Kovalskom se, istina, činilo da je poslednjih meseci ovaj malo bolje, ali po svoj prilici samo mu se tako činilo.
       Osvrnuo se po stanu. Kao stan Roma nije uopšte izgedao loše. Umereni haos. Unikatna štukatura na plafonu, naravno, obojena u crveno, međutim video se predratni šlif. Debeo, pristojan tepih. Meke sofe u vidu potkovice. Težak, solidno ispoliran nameštaj, staklo u boji iza staklenih okana. Ako bi se malo pospremilo, bilo bi kao kod njegove bake u Vedingu.
        Na prozorima od strane dvorišta visile su teške, duple, relativno čiste zavese. Prozori koji su gledali na zapad, ili na gigantsku deponiju, bili su zastakljeni samo iznutra, dok su sa spoljašnje strane prozorska okna zamenjivali debeo karton ili daske.
         Prepredenjaci – pomislio je Kovalski – spolja daske i karton, a unutra pliš.            Samo, šta ga se sve to tiče?
        - U kupatilu je – odazvao se Flatov i pokazao vrata od strane hodnika. Gurnuo ih je delikatno nogom. Kovalski je opazio na njegovoj obući natikače od folije. Kada su se vrata kupatila otvorila, najpre je ugledao leđa tehničara koji obezbeđuju tragove, a među njima nešto što je učinilo da brzo zaboravi preteranu revnost svog asistenta.
           Ima različitih leševa i Kovalski je već video stotine. Na dugom registru njegovih istraga nalazile su se žrtve seksualnih prestupa, otmica, bestijalnih ubistava i običnih banalnih tuča, kao i nesreća. Obični slučajevi imali su prevagu, što je kod komesara izazivalo dosadu i neprestano mu nametalo pitanje: čemu sve to? Sa sve većom uznemirenošću to je posmatrao policijski lekar, psihijatar, koji mu je ispisivao recepte za jak antidepresivni lek.
             Uglavnom su se događali zločini, koji nisu uzbuđivali čak ni čitaoce „Bilda“, ali su se događale i druge stvari. Komesar je svojevremeno učestvovao u istrazi zločina, koji je u medijima smatran apogeumom varvarstva u posleratnoj Nemačkoj. Njegova izuzetnost zasnivala se na tome, što je krvnik pozabijao u telo žrtve, počev od stopala, oko trista predmeta. Na osnovu mišljenja veštaka, žrtva je živela do poslednjeg udarca zatupljenom daskom – pravo u srce. I pored presije medija, nešteđenja sredstava i pritisaka odozgo, ne samo što nije utvrđeno ko je bio ubica, već ni ko je bila žrtva. Istraga je konačno prekinuta u atmosferi skandala i frustracije islednika, između ostalih i Kovalskog. Jer, slučaj je spadao u malobrojne, koji se i pored najvećih napora nije pomerio s mesta. Komesaru su se do danas vrteli u glavi novinski naslovi: „Daščar još uvek na slobodi“, „Daščar je među nama“
            Kovalskom to nije bez razloga palo napamet baš danas.
            Kada je Kovalski, obučen u kombinezon, ulazio u kupatilo, blesci fleša takoreći nisu prestajali.
         - Mislim da je mrtav između petnaest i dvadeset sati – rekao je Krenc, nevidljiv iza svog velikog fotoaparata.
           Kovalskog je već godinama, nepromenljivo svojim tvrdnjama, zaprepašćivao. Krenc je posmatrao leš jedva nekoliko minuta, ali je umeo takoreći nepogrešivo da pogodi sat smrti, čak i uzrok.
           Blesak. 
            - Kolumbijska ili sicilijanska kravata, kako se kome dopada. Blesak.
           - Međutim, sumnjam da ga je ubila kravata – nastavljao je, kao da je čitao misli Kovalskog.
            Blesak. Blesak. Blesak.
            - Počinjemo – rekao je ne ispuštajući aparat iz ruku.
              Istog trenutka čuli su iznad glava dahtanje. Kovalski nije mogao da poveruje, da je Buldog još uvek tu.
            - I šttta? – To je bio glas visokog komesara.
             - Po mom mišljenju, mrtav je!
             - Krenc! - Odavno nije bio kod optičara…
 KRENC!!! - Vezali su mu kravaticu, ali…
            - Kravaticu?! – Tšapjeski je kolutao očima, usmerivši upitni pogled prema Kovalskom.
            - Preseca se grkljan, kroz otvor se izvlači napolje jezik koji liči na kravatu. Herman Krenc izvadio je nešto iz torbe i nagnuo se.
            - Pažnja, zavesa! – kleštima je podigao žrtvin jezik. – Prekrasan rad!                    Pregledali su unutrašnjost grkljana, koliko se to, što su pregledali, još uvek moglo tako nazvati. Niko nije skrenuo pogled u stranu.. Pozovite nekog tehničara s opremom! – viknuo je Krenc plavušanu, koji se u međuvremenu vratio i stajao na vratima, pažljivo posmatrajući svaki njihov pokret.
          - Nećemo ovde zvati nikakvog tehničara – smesta se odazvao Tšapjeski. – Ovde se niko osim Garbatog neće motati.
          - Prijavljujem, da je Garbati na godišnjem odmoru – dopro je do njih glas Flatova iza vrata.
           - Umukni! – viknuo je na njega Tšapjeski.
           - U redu, ostavimo to za kraj – rekao je Krenc, koji je pridržavao telo, istovremeno pokušavajući da odvoji konopac od vodokotlića. – Nema drugog rešenja! Ti seci, ja ću držati – obratio se Kovalskom i pružio mu teške makaze.               Kovalski je presekao konopac i u tom trenutku zavladala je smrtna tišina. Voda je prestala da teče. Leš se smesta urušio u sebe i kao da se smanjio – bio je samo leš. Krenc ga je obuhvatio oko pojasa. Glava leša pala je bespomoćno na grudi.
            - Pridrži – rekao je Krenc Kovalskom i ustao.
       Šokirani Kovalski stegao je čvrsto očne kapke i tresućim rukama trudio se da održi bespomoćno telo da ne padne na ruke i posudu, koju je Krenc pokušavao da izvuče između stegnutih udova. Telo još uvek nije bilo ukrućeno, tako da je s tim lako izašao na kraj. Stavio je bele šake u hladnjak specijalno pripremljen za tu svrhu. Pri tom se nasmejao, kao da se sprema za piknik.
          Kovalski se trudio da ne gleda.
        - Ne znam od čega da počnemo. – Krenc se češao po glavi, bacajući pogled prema posudi, hladnjaku i ponovo prema posudi. Na kraju predao ju je u ruke iznenađenom Tšapjeskom i posegnuo za fotoaparatom.
        - Okice u posudici! Molim vas podignite je malo gore, ali oprezno.
        Blesak. Blesak. Blesak.
       Visoki komesar Tšapjeski poslušno je podigao posudu, trudeći se da ne gleda unutra. Progutao je pljuvačku i samo procedio:
       - Krenc!
       - Požuri! – procedio je Kovalski kroz zube, kome su slabile ruke.
         Ubrzo Krenc je konačno uzeo posudu od Tšapjeskog i oslobodio Kovalskog zagrljaja leša. Tšapjeski je pokrio šakom usta. Isto tako Kovalski.                Krenc je nešto mrmljao.   
        - Šta on to priča? – upitao je Tšapjeski, okrećući prema Kovalskom veoma bledo lice.
        - Po svoj prilici čudi se što je moda kravata prispela i do nas – odgovorio je takođe veoma bled Kovalski. – Jer, tako sređuju izdajnike u Kolumbiji, a ne…
      - Kakve izdajnike?! – prekinuo ga je oštro Tšapjeski. Samo iz sebi poznatih razloga nije želeo da se o tome govori glasno. Osećao je sve veće nestrpljenje i ogromnu potrebu da se iskali na nekom.
       - Obične… - odgovorio je mirno Kovalski, ne uzimajući u obzir što su bledi obrazi Tšapjeskog iznenada počeli da crvene.
       - U materinu! Šta mi tu baljezgate o Kolumbiji? Kakvi izdajnici? – eksplodirao je Tšapjeski prigušenim šapatom, međutim Kovalski i Krenc su se godinama navikavali na to da kada Buldog laje, to ništa ne znači, mnogo je gore kada govori tiho, polako i mirno.
        Krenc je presekao poslednje konopce na žrtvinim nogama. Oči su mu blistale kao u deteta, koje će za časak raspakovati poklon. Pružio je konopce Tšapjeskom, koje je ovaj odmah ubacio u specijalne najlon kese.
         Konačno su Kovalski i Krenc veoma oprezno i polako položili alabastersko telo na pločice.
        - Nema krvi – rekao je Kovalski zamišljen, tek sada opazivši brojne ureze u preponama, što ga je iznenada zadivilo. To je zapravo bilo ono, u šta je od početka sumnjao. Takoreći svuda sterilna čistoća, bele pločice, beli leš i ni traga od krvi. Osećao je kao da se budi iz dugog sna.
          Zbog čega je tek sada to doprlo do njega? Nigde nije bilo krvi!
         Visoki komesar bacao je poglede prema njemu malim zakrvavljenim očicama. Krenc je to, naravno, smesta opazio. Svakako i Tšapjeski. Čak i Flatov. Svi. Samo on, Kovalski, nije.
          Klekao je pored leša i pogledao pravo u prazne očne duplje.
        - Da li si još uvek bio živ, kada su te ovde vozili, Franče? Ko te ovako sredio, Franče?




         Najvažniji događaj prošle godine bila je činjenica, da je u februaru u Zavodu za pitanja materijala Štazija predato za uništenje 5,8 kilometara akata, oko dvadeset miliona stranica A4. I, one su nestale.
         Još jednom je promislio tu rečenicu: 5,8 km, GOTOVO 6 KM AKATA JE NESTALO IZ ZAVODA ZA PITANJA MATERIJALA ŠTAZIJA. Najveći uspeh njegovog života, najmudriji šahovski potez, šah mat, akata nema. Kada bi za takve životne uloge davali Oskare, pokupio bi ih sve, za produkciju, scenario, režiju i glavnu ulogu. Hristijan je planirao taj potez neobično savesno i vremenski ga je rasporedio na pet godina, ne uključujući u njega nikog sa strane. Celu tu akciju je za njega sproveo Frank Derbah, prijatelj od poverenja. Na taj način učinio je uslugu partijskom kolegi, autoru ideje i sponzoru te operacije bez presedana – ne bilo kome.
       Njemu.
         Izuzimajući mesece posle pada zida, kada su agenti uprave bezbednosti pokušavali da unište deo arhiva, to je bio prvi slučaj likvidacije akata tako velikih razmera. Dok je prvi pokušaj onemogućen zahvaljujući angažovanju pobunjenih građana nekadašnje NDR, drugi, dvadeset godina kasnije, dogodio se pri slabom interesovanju bilo koga – 5,8 km akata zvanično je proglašeno nekorisnim i nepotrebnim, koji samo gutaju vreme činovnicima. I, akta su nestala. Verzije nekih nekorisnosti bez većih problema prodate su malobrojnim medijima zainteresovanim za tu stvar. Hristijan je naravno znao da se sve ne može sakriti. U takozvanim demokratijama skrivanje se nije završavalo dobro. Uspeh je zavisio od toga da li je to dobro upakovano. Predvideo je da će najviše imati šta da kažu direktori muzeja u Lajpcigu i Berlinu, nekoliko opozicionara iz bivše NDR, među njima posebno jedan, koji je već godinama nervirao Hristijana, i nekoliko novinara, odviše mladih da bi razumeli o čemu se u zemlji stvarno radi. Brinuli su ga malčice i kreštavi glasovi iz FDP-a (Slobodna demokratska partija. – Prim. prev.) koji su na izborima računali na čudo i koristili svaku priliku, čak bilo kakvu, podsete na sebe, ali na sreću do ozbiljnije debate nije došlo. Zapadno javno mnjenje za to je imalo svoje razloge. Obračuni sa nasleđem Štazija nisu ulazili u oblast njihovih interesovanja.
         Nasmejao se prisetivši se tog uspeha. Hristijan Šlangenberger, bivši oficir kontraobaveštajne službe, „dobrotvor“, kako je o njemu običavao da govori Frank Derbah (a da u tome nije bilo cinizma), bio je na dobitku zahvaljujući toj, što treba priznati Franku, perfektno izvedenoj akciji, uzvišenoj prošlosti, a uz to zahvalnosti mnogih uticajnih ljudi, o kojima se moglo, kao i o njemu, saznati iz tih akata.
        Za svoju višegodišnju posvećenost i hrabrost (odlaganje akata u stranu bilo je zamorno, mučno, a da ne pominjemo rizik, potrajalo je pet godina) Frank Derbah nije dočekao samo beskrajno poverenje svog dobročinitelja, već i popriličan novac. I sam Hristijan proslavljao je najveći trijumf svog života, a stekao je na tome i bogatstvo. Jer, akta je predao bogatim i uticajnim ljudima. Ili, kako su voleli to da nazivaju zainteresovani: vratio im je odgovarajuće informacije. Među dobitnicima bili su državni tužioci, činovnici, neki političari opozicije i vladajuće partije, sudije i biznismeni. I, što je važnije, hermetička natpartijska i neobično uticajna sredina – u bedi iznenada svi postaju jednaki i podele nestaju – saznalo se da je Šlangenberger još uvek živ i dobrostojeći, čak je to poslednje bilo basnoslovno. Sejao je strah, mada niko od zainteresovanih tako to ne bi nazvao, a pogotovo ne bi glasno. Takvo neznanje, neprestana nesigurnost i pretnja idu u paru sa strahom i zahvalnošću – boljeg Anđela čuvara Hristijan nije mogao da smisli. Niko od darivanih nije znao kakve informacije njihov dobročinitelj još ima, niti ODAKLE IH UZIMA i, konačno, šta namerava da preduzme; da li se stvarno otarasio akata, da li predajući ih njima, zainteresovanima, kako se kleo (obično u veoma poverljivom razgovoru sa svakim od njih ponaosob), precrtava stvar, jer je uništio akta, sva ih uništio! S obzirom na načelo: čemu takav problem, gospodine državni tužioče, gospodine sudijo, gospodine poslaniče, gospodine ministre, gospodine predsedniče?
      Šta da se radi, treba sebi verovati, smatrao je poštovani, uticajni krug s uticajima odavde do Australije, osim toga Šlagenberger je uvek bio drag i uglađen. Šlangenberger je razborit čovek, mudra glava i džentlmen – u poverljivim krugovima šaputalo se, uz dodavanje, pritom, da je i ozbiljan kandidat za najviši položaj u zemlji. „Dobročinitelj“ Hristijan je za vreme tih poverljivih razgovora isticao kako se u vezi s tim delikatnim pitanjem (reč „akta“ niko od zainteresovanih nije izgovarao), da se radi o opštem dobru i da se međusobno treba podržavati i kasnije su se tiho i podržavali. Posebno su podržavali Hristijana Šlangenbergera.
          Prema tome, sve je radilo kao sat, priznao je Hristijan, zbog toga duplikati akata, ponekad i originali, koje je čuva u sefovima banaka, kod njega su trenutno bili „bezbedni“ i nije imao nameru da taj arsenal koristi. U najmanju ruku ne danas, ne sada, jer je bio prvi futurolog u državi. Jer, kako je govorio njegov prorok i najvažniji protektor, veliki Kreger: desert, dragi prijatelji, ostavimo za budućnost.
        Pa ipak, put ka cilju bio je tegoban, popločan odricanjima i zahtevao je strpljenje. Strpljenje – Hristijanova najjača crta karaktera. Nerado je pominjao vreme sumraka. Posle pada Zida morao je da nestane na neko vreme s arene, da se povuče u senku i posveti poslovima. Zahvaljujući širokim poznanstvima u sebi poznatom sektoru, pristupu najnovijem oružju 1989, koje je u opštem haosu za takve kao što je on bilo nasledstvo društvenog uređenja i miraz za nova vremena, razvio je sa svojim šurakom i višegodišnjim prijateljem Ernestom, unosan biznis. Široko zamišljena mreža zaštite koja je nosila naziv SECURITAS CITY delovala je u celoj zemlji, a vremenom se širila i van njenih granica, u Poljskoj i Češkoj, čak i u Švajcarskoj. Sve to su bili samo poslovi. Hristijanu su brzo postali dosadni, osećao se krajnje neostvarenim. Mada, veliki Kreger je ponavljao: „Najpre treba svojih pet minuta strpljivo sačekati, da bi posle više godina kao feniks vaskrsao iz pepela“, međutim ni to mu nije donosilo olakšanje. U tim ubogim vremenima zastoja ništa ga nije moglo doneti.
       Pa ipak, to omraženo vreme radilo je u njegovu korist. Niko, čak ni on, nije očekivao da će promene nastupiti brzo i da će biti radikalne. Po ko zna koji put uveravao se da je ljudsko pamćenje selektivno. Sa zaprepašćenjem posmatrao je uspehe svojih bivših kolega, a povremeno nije verovao, dok je posmatrao, kako su brojni pridobijali birače u ujedinjenoj Nemačkoj, diskontirajući svoju enerdeovsku prošlost. U javnim institucijama i u lokalnim parlamentima Istočne Nemačke gotovo je vrvelo od bivših agenata tajne policije. U Brandenburgiji bliskoj njegovom srcu od dvadeset šest poslanika levičarske partije u zemaljskoj skupštini svaki četvrti je nekada radio za Štazi. Njihovi novi birači, kao i stari iz bivše NDR u ujedinjenoj SRN već su osećali na vlastitoj koži kapitalističku stvarnost.
     Krajem sedamdesetih godina prošlog veka došlo je do takozvanih nestanaka. Tokom deset godina namamljeno je na letovanje u Bugarsku dvadeset sedam nepoželjnih opozicionera iz Češke, Poljske i Mađarske. Akcija je sprovođena uvek isto – prema starim proverenim obrascima. U preduzećima predlagana su nepoželjnim aktivistima ili njihovoj najbližoj porodici tada veoma popularna letovanja u Bugarskoj. Najčešće u primorskim, a ređe u planinskim mestima. Kasnije je, na primer na putu za Zlatne peske ili za Albenu, katkad i za Mičurin dolazilo do nesrećnih slučajeva na putevima, do davljenja, nestanaka. Svaka akcija morala je brižno da bude isplanirana i perfektno izvedena. U jednom mestu takva „nesreća“ mogla je da se dogodi samo jednom. Eventualni – neobično retki – svedoci su likvidirani.
         Te akcije, u NDR-u, Bugarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj nosile su kriptonim „Lisac“, spadale su u najdelotvornije organizovane otmice toga vremena. Niko ni u šta nije sumnjao, ničeg se nije domišljao. Niko nije posumnjao u slučajnosti tih događaja.
        Akta koja su se odnosila na te operacije nestajala su odmah posle pada Zida ne samo iz nemačkih arhiva već i iz poljskih, čeških i mađarskih. Ako je još negde postojala njihova dokumentacija, onda samo u bugarskom Ministarstvu odbrane, zatvorenom, nikom dostupnom i dalekom.
         Međutim, s Jevrejima, kako je govorio Hristijanov otac, nikada se ne zna, nikada od njih, sine, nećeš imati mira. Proročanske reči Šlangenbergera seniora duboko su se urezale u srce i um naprednog izdanka i visile nad Hristijanovom glavom kao giljotina. Uprkos očiglednim odrednicama i fundamentalnim programskim premisama svoje partije, Hristijan je svim srcem mrzeo Jevreje, homoseksualce i druge „čudake“. To što je saznao na osnovu Zajdelovog poštanskog sandučeta i preotete korespondencije, učvrstilo ga je u uverenju, da su i otac i on, Hristijan Šlangenberger, uvek u pravu. Crvljive jabuke treba odbacivati. Smesta. Njegovi postulati od pre više godina, da se u određeno vreme reše Zajdelovih, pokazali su se ispravni. Nažalost, pred kraj osamdesetih godina pretpostavljeni nisu više hteli da imaju problema u Bugarskoj, pre svega nisu hteli odjek, a nekoliko godina kasnije već nisu hteli da pominju to. Te su se Zajdelovi izvukli.
         Sada zahvaljujući pronicljivom špijuniranju ispostavilo se, da Zajdel nema s fotografijama uperenim u njega ništa zajedničko, međutim ko je jednom neprijatelj, taj ostaje zauvek neprijatelj. I, Hristijan je odlučio da se pažljivije upozna s njim. S njegovim arhivom! Još uvek nerešena stvar, iz serije: tobož ne postoji, a postoji. Frank Derbah, koji je preuzeo kontrolu nad svima u Nemačkoj, čija imena su se nalazila na Hristijanovoj listi, smirivao ga je i kočio, govoreći da ne treba pokretati pokopane stvari, jer će početi da smrde, a da je najbolje ne doticati „te stvari“, posebno sada, nakon akcije s aktima.
        - Zbog čega uklanjamo tragove? Da li zbog toga, da bi na same sebe bacali mreže?



S poljskog prevela Biserka Rajčić
izvor 

___________________________

Novinarka, književnica, prevodilac, osnivač poljsko-nemačkog književnog časopisa „Squaws“ Magdalena Paris (pravo ime Magdalena Lasocka) rođena je 1971. godine u Gdanjsku, a živela je i u Ščećinu. Od 1984. živi u Zapadnom Berlinu, u koji je emigrirala sa majkom. Studirala je polonistiku i pedagogiju na Humboltovom univerzitetu. Debitovala je 2006. u poljskom časopisu „Pograničje“, a 2011. objavila svoj prvi roman Tunel. 2014. objavila je roman Lisac, prvi tom trilogije posvećen nemačkoj i poljsko-nemačkoj tematici.

Stanislav Ignaci Vitkjevič, Utisci o nažalost zakasnelom prvom letu avionom

Stanislav Ignaci Vitkjevič




Spadam u tip ljudi kod kojih se strah od prostora vremenom pojačava. U početku sam ga osećao samo na balkonima i tornjevima, dok sam u planinama lako podnosio bilo kakvu ekspoziciju (na primer, usek u steni) i, naravno, lakše vrhove. Kada sam se posle rata 1 vratio u Zakopane, ispostavilo se da mi veoma teško padaju usponi i na tehnički lake vrhove. Pojmovi kao što su dole-gore, za mene su izgubili određeni smisao: na primer, jezera koja sam posmatrao sa vrha činila su mi se kao da su na nekom „plafonu", dok sam celim telom osećao kako me nešto vuče u predelu glave i direktno mi preti skokom u provaliju. Otad sam hodao isključivo dolinama i prelazio samo preko lakših prevoja. Zani-mljivo je da sam katkad mogao da gledam direktno u provaliju, dok sam samo nekoliko koraka od planinskog grebena osećao nesavladivu vrtoglavicu. Ovaj utisak se zasniva na postojanju prvog plana, u odnosu na koji se dalji horizonti čine još okomitiji i „privlačniji".

Kada je na Kasprovi vrh 2 postavljena žičara (u početku sam bio protiv te institucije), rekao sam sebi da se nikada njom neću voziti. Jednostavno, nisam mogao da zamislim da gledam u trista-metarsku provaliju, uz to u pokretnu" provaliju, s perspektivama koje se mimoilaze tokom spuštanja nadole. Međutim, ljubitelji žičare su me nagovorili i ja sam naterao sebe da se povezem. I „čudnog li čuda!", kako bi rekao pesnik, nisam osećao ni najmanju neprijatnost. Gledao sam u Kasprovu dolinu kao što gledam sa stolice na pod, dok mi je užasavajuću pokretljivost provalije u mašti ublažavala njena demonska moć. Otad sam postao ljubitelj žičare, utoliko pre što ljudima koji se normalno ne mogu popeti više od Kužnjice pruža mogućnost da se dive neviđenoj lepoti pogleda s planine na Krivanj, na začarane vrtove Tihe Doline i na Gonsjenjicova Jezerca na kojima se presijavaju sve nijanse paunovog perja i krila tropskih leptirova.


      Uveravali su me da se ni u aeroplanu ne oseća strah od prostora, kao što se ne oseća u vagončiću žičare. Nisam verovao u to. Posmatrajući sa zemlje leteće mašine i poistovećujući se sa ljudima koji su sedeli u njima, već tada sam imao ono užasno osećanje nemanja pravca, nekakve amorfnosti prostora koje se u meni javilo odmah posle prvog posleratnog izleta na Granate. Svaka osoba koja i pasivno leti, da ne pominjemo pilote koji prave akrobacije i dugoprugaške letove, ličila mi je na junaka iz bajke, na nekog za mene, zemaljskog gmizavca, nezamislive psihičke strukture. Na kraju sam došao do zaključka da bih se naprosto teško ogrešio prema samom sebi, ako bih život završio ne savladavši podmukli strah od prostora i ne pokušavši nešto tako neobično kao što je letenje. I, nekako sam primorao sebe na probno letenje od Katovica do Varšave, da bih na kraju bio ushićen tom vrstom komunikacije.

     Pred sam ulazak u mašinu osećao sam izvesnu tremu. Ali, to osećanje je iščezlo kada sam seo u aeroplan i svet pogledao kroz prozorče: našao sam se ograđen od stvarnosti, u izolovanom, zatvorenom sistemu, s tim što moram da priznam daje taj utisak bio pozitivan.

   Kada se avion odbio od zemlje koja je počela lagano da se udaljava, osetio sam se spokojan kao u železničkom vagonu ili u tramvaju. Kada je reč o pogledima na pejzaže, u prvom trenutku situacija je zabavna, ali posle izvesnog vremena osećanje novine ustupa mesto blagoj dosadi. Moguće je da bi letenje iznad planina pružilo raznorodne doživljaje, jer je iz mazovjecke ravnice 3 u vozu, i pored različitih planova, kada se radi o lepoti prirode, teško izvući nešto bitno.  Mapa, koja se zbog neosećanja brzine lagano pomera, brzo postaje dosadna i uprkos potpuno novim doživljajima želimo da se bacimo na tzv. „vagonsko" čitanje.

   Vreme je bilo divno, vazdušnih „rupa" minimalno, a zanošenje mašine u stranu jedva primetno, tako da ja, koji na moru patim videvši prvi relativno veliki talas, nisam osetio ni najmanju dosadu. U prvom trenutku lako propadanje nije izazivalo nikakve neprijatne emocije, kao što ne izaziva ni na početku vožnje rudničkim liftom. Posle izvesnog vremena došlo je do potpunog navikavanja i sticanja poverenja u otkazujuću moć motora i komandi koje smesta koriguju svako ateriranje. Pretpostavljam da su utisci o letenju po rđavom vremenu intenzivniji, međutim to je pitanje stepena, a ne kvalitetne razlike. Tumbanje horizonta prilikom zaokretanja uoči samog sletanja, sa šahovnicom polja koja kao daje „na zidu", s iluzijom o vlastitoj nepokretnosti, stičemo specifičan utisak koji se ne može uporediti s bilo čim „zemaljskim". Blještav natpis koji se pojavljuje - „zakopčati pojaseve i ugasiti cigarete"- podseća na jezivu priču o prinudnim sletanjima. Međutim, niko ne zakopčava pojaseve, jer je apsolutno uveren da će sletanje proteći bez potresa. I avion grabi glatko po zemlji, krećući se kao auto prema hangarima; stiče se utisak da to čini s izvesnim prezirom prema tom primitivnom zemaljskom načinu kretanja kroz vazduh. I pored svih tih lepih utisaka o letenju, za gmizavca koji se prvi put odvojio od zemlje taj momenat nije lišen - moram da priznam - utiska opuštajućeg labavljenja situacije.

Za trenutak vožnja autobusom prema gradu i normalan izgled zemaljske stvarnosti stvaraju iluziju da je sve što se časak ranije događalo samo nekakva onostrana, nemoguća vizija nastala u momentu kada smo mimoišli oblake na visini od pet stotina metara. Za prvi put i ta visina je dobra, međutim, i u meni koji patim od vrtoglavice javlja se čežnja za još višim regionima atmosfere.

Neobično je da u avionu, stoje u potpunoj suprotnosti s prvim planom u vozu, koji može poslužiti za procenu rastojanja, vidiš njegovo krilo pored same mape pejzaža, što je u suprotnosti sa utiscima o planini, ali da to ne izaziva nikakve neprijatne situacije.

Sletanje je proteklo s apsolutnom tačnošću, kao u najtačnijem vozu.

 Prema tome, ako neko kao ja oseća užasan strah od prostora, a doslovno nije osetio ništa tako, osim stanja izazvanih neobičnošću situacije uopšte, promene mesta na taj način mogu da preporučim i izuzetno nervoznim i osetljivim osobama.

    Jedino pretpostavljam da bi sledeći letovi, bez specijalnih atmosferskih utisaka, u pozadini s dosadnim pejzažom spljeskanim na mapi, mogli biti malčice monotoni, s obzirom na letenje prvi put, koje pruža toliko utisaka i ne može se uporediti ni sa čim drugim. Međutim, i za to postoji lek: lektira, posebno filozofska literatura koju pokušavam da propagiram na sve načine, zasad nažalost bez većeg uspeha.

29. VI1938.
[Stanislaw Ignacy Witkiewicz: Bez kompromisu. Pisma krytyczne i publicystyczne, Paristwowy Instytut Wydawniczy, Warszawa, 1976, str. 508-510


1. Misli se na Prvi svetski rat.  prim. prev.
2. Kasprovi vrh je jedna od najpopularnijih planina u poljskim Tatrama, odnosno _ Zakopanu. - Prim. prev.
3 Mazovjecka ravnica - misli se na središnju Poljsku, na region Mazovša. - Prim.prev.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Stanislav Ignaci Vitkjevič (Stanislaw Ignacy Witkiewicz), pseudonim Vitkaci (1885-1939), slikar, pisac, filozof, teoretičar umetnosti,  najoriginalnija ličnost 21 međuratnog intelektualnog i umetničkog života Poljske, koji je uglavnom proveo u Zakopanu koje je bilo jedan od najznačajnijih kulturnih centara Poljske u XIX i prvoj polovini XX veka. Do studija slikarstva u Krakovu, koje nije završio, jer „nije imao šta da nauči", roditelji umetnici su mu obezbedivali prvorazredne privatne učitelje. Zahvaljujući stečenom znanju s lakoćom je polagao ispite u školama svih nivoa. S istom lakoćom kasnije se kretao po raznim oblastima umetnosti (književnost, slikarstvo, muzika, umetnička fotografija) i filozofije. Bio je poliglota i lako se kretao po Evropi i svetu. Uoči izbijanja Prvog svetskog rata u svojstvu fotografa pratio je na Novu Gvineju i u Australiju svog druga iz detinjstva, svetski poznatog antropologa Bronjislava Malinovskog. Sa savremenicima (između ostalih i sa profesorima filozofije iz Nemačke, Francuske i Engleske) je razmenjivao sudove o avangardnoj umetnosti, s kojom se susreo tokom Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije u Rusiji. Tvorac je Teorije čiste forme u umetnosti. Kao slikar, pripadao je grupi Formisti. Kao pisac, bio je blizak ekspresionizmu i nadrealizmu. Među prvima je istraživao uticaj narkotika na umetničko stvaralaštvo. Obožavao je polemike i sve što je novo. Sve „novo" našlo je odraza u njegovim umetničkim i teorijskim delima, o čemu svedoči i ovaj mali tekst o prvoj vožnji avionom od Katovica do Varšave 1938. godine. Kada je SSSR 1939. objavio Poljskoj rat, u 54. godini je izvršio samoubistvo, jer je naslutio dolazak komunizma i nestanak svih vrednosti zbog kojih vredi živeti, umetnosti, filozofije i religije. Glavna dela:
romani: Nezasitost, Jedini izlaz, 622 slučaja Bunga, ili Demonska žena, Oproštaj od jeseni;

drame (tridesetak sačuvanih);

estetika i teorija umetnosti: Nove forme u slikarstvu, Eseji iz estetike,  Pozorište, Čista forma u pozorištu, O značaju filozofije za kritiku i drugi polemički članci,O idealizmu i realizmu. Pojmovi i tvrdnje obuhvaćene pojmom postojanja i drugi filozofski radovi, Izbor filozofskih spisa, Bez kompromisa.

Adam Zagajevski

'Ne tako davno imali smo dva neverovatna pesnička glasa ‒ Nerudu i Miloša. Sad imamo Adama Zagajewskog, koji strastveno progovara kako iz istorijske , tako i iz lične perspektive, u pesmama svedenim na čistu lirsku jasnoću. Po mišljenju jedne pesnikinje (moje malenkosti), on je danas naš najveći i najistinskiji predstavnik, najrelevantniji, najimpresivniji, najznakovitiji pesnik našega doba.'
(Mary Oliver)

'Retko se muza ikome obraćala s tolikom jasnoćom i nužnošću kao Zagajewskom.'
(Josif Brodski)

'Zagajewski je danas jedno od najpoznatijih i najcenjenijih pesničkih imena, kako u Evropi, tako I kod nas.'
(New York Review of Books)



GENEALOGIJA

Nikad ih neću sresti,
te starinske likove
– bili su isti kao mi,
a ipak sasvim drugačiji.
Uobrazilja se neumorno bavi
zagonetkom njihova postojanja,
ne može čekati da se otvore
tajni arhivi sećanja.
Vidim ih u tesnim razredima,
u provincijskim gradićima
tužnoga Habsburškog Carstva.
Iza prozora grančice topole
histerično se miču
i kiša sa snegom diktira
vlastiti pravopis.
Bespomoćno stišću u šaci,
među prstima umrljanim tintom,
suvišni ostatak krede.
Pokušavaju objasniti zagonetku sveta
gladnoj i bučnoj deci,
koja samo rastu i vrište.
Moji preci, učitelji, pokušavaju
smiriti uzburkani ocean,
poput onog ludog umetnika
što je stajao iznad morskih valova
s krhkom dirigentskom palicom.
Zamišljam pustoš
njihova umora, hipove ništavnosti
kroz koje se mogu zagledati
u dubinu njihova života.
I mislim da tada, kada se
i sam pretvaram u učitelja,
oni gledaju u mene
i popravljaju moje jezičke omaške,
ispravljaju sve moje pogreške
s nepokolebljivom pouzdanošću mrtvih.

Muzika nižih sfera

Vrapci na prozorskoj dasci; približuje se mračan gradonosni
oblak.
U srušenoj crkvi koprive su čitale plebejsko jevanđelje.
Samo ti, svetlosti.
Iz nekog auta dopirala je melodija Lili Marlen.
Tražio si, a nisi našao. Našao si, a nisi tražio.
Oktobar: blage večeri, rani sutoni –
probe se izvode pre dolaska zime.
Belo-crna mačka zvala se M.
Zvezde Španije pričale su nešto grozničavo, niko nije slušao.
U avionu si, vezan za sedište, otvorenih očiju.
Kontinent lagano promiče, kao lepeza.
Među putnicima možda je Plotin, stidljivi klerik.
Više te nikad neću videti.
Na plaži: lenji okean pozdravlja se sa zemljom i smesta odlazi.
Više niste mladi, reče s izvesnim zadovoljstvom.
Decembarska noć guta senke.
Papirnica – miris detinjstva.
Sneg se kovitlao iznad kuća, golubovi su ljubomorno posmatrali.
Posle tolikih katastrofa – oni doručkuju, odmaraju se.
„Plotin se stideo što ima telo”.
U suton vojnici u raskopčanim uniformama su pili pivo.
Volela je Malarmea iskrenom ljubavlju.
Oni te ne vole, kaže T.
Pogledaj, voz iz Beča traži put među mrkim brežuljcima.
Devojka koja je delila reklame munjevito je procenjivala godine
prolaznika.
Plakat: Kurs za hitne opravke, Strani predavači, Popust za
studente.
Samo jedno znam: to postoji, čak i kada nestane.
U sobi sam, zatvoren u fotelji, ali slobodnog uma.
Slobodan, ali ne usamljen.
Na asfaltu topi se sladoled od jagoda.
Kada bi mi pošlo za rukom da otvorim svoje srce.

KOPERNIKOVA

Bolnice i uzdasi –
taksiji čekaju
na malo bolesne
i nestrpljive;
ovde smo slušali
predavanja Kepinskog,
muškarca s licem
pravednika.
Pratili su ga
tužni anđeli
teške psihoze,
ali tristo metara
dalje čekao je
botanički vrt,
gde se svake godine
ponavlja čudo
beharanja drveća
i tanahni ginko
čuva ulaz
u nevelik raj,
koji smo napustili
pognute glave,
zahvaljujući tomu otkrivši
kamenčiće i travu,
i glinu od koje
ti sada mesiš
nov život.

Priredila: Senka Marić


KINESKI STIH

Čitao sam kineski stih
napisan pre hiljadu godina.
Autor govori o kiši
koja je padala čitavu noć
na bambusov krov čamca
i o spokojstvu koje se konačno
ugnezdilo u njegovom srcu.
Da li je to skup okolnosti
da su ponovo novembar i magla
i olovni sumrak?
Da li je to slučajno
da opet neko živi?
Pesnici pridaju veliki značaj
uspesima i nagradama,
ali jesen, jedna za drugom,
krade lišće ponosnom drveću
i ako nešto ostaje
onda je to prefinjen šum kiše
u stihovima koji nisu
ni radosni, ni tužni.
Samo je čistota nevidljiva
i veče, kada i senka i svetlost
na trenutak zaboravljaju na nas
zauzeti mešanjem karata tajni.

KRAJ LETA

Prigradski voz juri kroz pustinju vila
kao bodež, koji za srcem samo žudi.
Iz zvučnika dopirao glas nekog diktatora
a veverica skakala s grane na granu,
bežeći od mog pogleda.
Kraj leta, teške šišarke kedrova,
kaluđerica u debeloj, mrkoj rizi
smeška se kao neko ko sve razume.
Nad uljanom površinom ribnjaka jure vilini konjici,
čamci plove nagnuti i tonu u purpuru pospanog sunca,
žega dodiruje svaku stvar i kožu kao carinik,
poštar drema na klupi, iz kožne torbe
prosipaju se laste pisama, u travi topi se sladoled,
krtice prave humke u znak sećanja na vitke junake,
koje niko neće prepoznati. Tamno drveće nad nama a između
njega
zeleno plamenje.
Dolaze septembar, rat, smrt.


Prevod: Biserka Rajčić


MOJI UČITELJI


Moji učitelji nisu nepogrešivi.
To nije Gete koji ne može
da zaspi samo onda kad u daljini
plaču vulkani, ni Horacije
koji piše na jeziku bogova
i ministranata. Moji učitelji
pitaju me za savet. U mekim
kaputima na brzinu nabačenim
na snove, u osvit, kad hladni
vetar saslušava ptice, moji
učitelji govore šapatom.
Čujem kako im drhti glas




ZABRANJENO MI JE DA ŽIVIM DALJE U PESMI


Zabranjeno mije da živim dalje u pesmi,
moram da boravim u svetu, u gradu.
Samo mrtvi mogu da se baškare u poeziji;
dolaze tu kao siromašni violinisti
prstiju pomodrelih od mraza
i dugo spavaju na posteljama stihova.



POKUŠAJ DA OPEVAŠ OSAKAĆENI SVET

Pokušaj da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi duge junske dane,
divlje jagode, kapi vina, rose.
Koprive koje su metodično obrastale
napuštena domaćinstva izgnanika.
Moraš opevati osakaćeni svet.
Posmatrao si otmene jahte i brodove;
jednog od njih čekalo je dugo putovanje,
drugog samo slano ništavilo.
Video si izbeglice koji su išli nikuda,
čuo krvnike koji su radosno pevali.

Dužan si da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi trenutke kada ste bili zajedno
u beloj sobi i zavesa se lelujala.
Vrati se u mislima koncertu na kome je eksplodirala muzika.
U jesen skupljao si žir u parku
dok je lišće kružilo nad ožiljcima zemlje.
Opevaj osakaćeni svet
i svio perce koje je izgubio drozd,
i finu svetlost koja luta, iščezava i
vraća se

BESMRTNOST


Ti jadni pesnici devetnaestog veka
vizionari zarumenjenih obraza
naša velika braća što su izgarala u
nadahnuću i dopuštala da ih portretiraju u Parizu
danas su zvezde školskih antologija
i autori citata koji opravdavaju
svaku nepravdu


ISTINA

Ustani otvori vrata odreši te konopce
ispleti se iz mreže živaca
ti si Jona koji vari kita
Odbij da pružiš ruku tome čoveku
ispravi se osuši tampon jezika
iziđi iz te čaure razmakni te opne
udahni najdublje slojeve vazduha
i polako pamteći pravila sintakse
kaži istinu za to služiš u levoj ruci
držiš ljubav u desnoj mržnju



PISMO

Piše da je sve dobro
dani su sve duži
u kućama sazreva mir
samo snovi kao besne lisice
grizu nas za listove


HOMUNKULUS

Plakale su preklinjale žene, muškarci su oštrili
Noževe, mladići su grizli usne do krvi.
Toliko smo dugo čekali novog čoveka.
Pesnici su se utrkivali u pronalazaštvu.
Slikari su tražili sveže boje.
Samo je reakcija slegala ramenima.
Dok nije nastao homunkulus,
Stvorenje savršeno ravnodušno,
Čisto i bez snova,
Bez sanjarenja i suza,
Griže savesti i sumnja,
Velika, blago nasmešena pesnica.



UNUTRAŠNJE ISKUSTVO

Mogao sam postati jedan od onih crno obučenih
muškaraca čiji su sakoi uniforma tajne
službe peruti mogao sam izdavati zapovesti vikati
mogao sam postati govornik i gledati iznad glava
slušalaca što sede u prvim redovima mogao sam postati
jedan od onih što se neprijatno smeju
kada čuju reč Mogao sam postati ćutljiv čovek
koji nekad plače mogao sam postati bilo koji
od tih ljudi što sada sede naspram tebe
i pokušavaju u mraku da raspoznaju svoja nepromenjena lica


BUDUĆNOST

Budućnost postoji, ali znamo o njoj
tako malo.
Budućnost nam ostavlja tragove ne više
nego dama koja u predsoblju
gubi maramicu.
I ne znamo šta njoj pripada:
grančica jorgovana u cvetu
riđasta mrlja na košulji
ili sivo ništavilo osvita.

POBEDA

Ubijali su nas i ovi i oni, bili smo
pod nožem, pred okruglim okom
pušaka, na krstu nišana,
ali nismo nevini, i pored
svega nismo nevini,
imamo očnjake, nokte, pesnice,
branili smo se žestoko i
izgubili smo; pobeda je
ležala u dometu uzdaha.

PORAZ

Zaista umemo da živimo tek u porazu.
Prijateljstva se produbljuju
ljubav oprezno diže glavu.
Čak i stvari postaju čiste.
Bregunice igraju u vazduhu
nastanjene u ponoru.
Drhti lišće topola.
Samo je vetar nepomičan. Mračne pojave neprijatelja izdvajaju se
od svetle podloge nade. Raste
hrabrost. Oni, govorimo o njima, mi, o nama, ti, o meni. Gorki čaj prija
kao biblijska predskazanja. Samo da nas
ne iznenadi pobeda.

Prevod: Petar Vujičić

MOJ VRŠNJAK

Uzdržano se osmehujemo, pokušavamo
čak da pronađemo zajedničke poznanike,
razgovor se lepi, mada ne gori.
Ali situacija ne pogoduje široj razmeni
misli. Ja imam iza sebe samo svoje
snove i opažaje, a ti si pristao
da istupaš u ime despota.

Prevod: Petar Vujičić

ZAKON

Nevidljiv je, providan,
sa anemičnom kožom bolešljivog
dečaka koji rešava šarade;
nedostupan pesničkom uzbuđenju;
obožava maskarade, oblači se
u žensku haljinu, krije se pod
pepelom perika. A ipak baš on,
ustrajno kao opruge časovnika
na kulama zamka, pokreće
i snaži ruke slobodnih ljudi.

Prevod: Petar Vujičić

KJERKEGOR O HEGELU

Kjerkegor je govorio o Hegelu: podseća na nekog
Ko podiže ogromni zamak, a sam stanuje
U prostoj šupi što stoji u blizini zgrade.
Tako isto inteligencija stanuje u skromnom
Stanu lobanje, a one divne države
Koje su nam obećavane, zaklonjene su
Paučinom, zasad moramo da se zadovoljimo
Tesnom ćelijom zatvora, pesmom zatvorenika,
Dobrim raspoloženjem carinika, pesnicom policajca.
Živimo u čežnji. U snovima se otvaraju
Zasuni i brave. Ko nije našao sklonište u
Velikom, traži malo. Najmanje zrno
Maka na svetu jeste Bog. Raspinje ga
Veličina.

Prevod: Petar Vujičić    

ODA MNOŠTVU

Ne razumem sve i čak se
radujem što svet kao uznemiren
okean prerasta moju sposobnost
shvatanja smisla vode, kiše,
kupanja u Pekarskom jezeru, u blizini
nemačko-češke granice, u septembru
1980; pojedinost bez većeg
značenja, duboko germansko jezero.
Neka nedohranjen kiseonikom Ego mirno
diše, plivač preseca liniju
meridijana, veče je, sove se bude
iz dnevnog sna, u daljini
leno zuje automobili. Ko je jednom
dotakao filozofiju, izgubljen je,
neće ga spasti pesma, uvek će ostati
ostatak koji se ne daje obračunati,
žaljenje. Ko je jednom upoznao ludi
beg poezije, neće više upoznati
kameni mir domaće proze,
gde je svako poglavlje gnezdo
jedne generacije. Ko je jednom živeo,
neće zaboraviti promenljivu prijatnost
godišnjih doba, čak i repuhe će
sanjati i koprive, pauke ne mnogo
ružnije od lastavica. Ko se jednom sreo
s ironijom, prsnuće u smeh za vreme
prorokova predavanja, ko se jednom
molio ne samo suhim usnama,
upamtiće prisustvo čudnog eha
što stiže od nekog zida. Ko je jednom
ćutao, neće hteti da govori
uz desert, koga je porazio šok
ljubavi, vratiće se knjigama
s promenjenim licem.
Stojiš, pojedinačna dušo, naspram
prekomernosti. Dva oka, dve ruke,
deset domišljatih prstiju i
samo jedan Ego, četvrt pomorandže,
najmlađa sestra. Prijatnost
sluha ne kvari prijatnost
vida, ali opojnost slobode ruši
mir ostalih blagih čula.
Mir, grubo ništa, puno slatkog
soka kao kruška u septembru.
Kratki trenuci sreće nestaju
pod lavinom kiseonika, u zimu samotan
gavran udara kljunom u beli led
jezera, drugi put, opet,
par detlića uplašen
sekirom, traži pod mojim
prozorom dovoljno bolesnu topolu.
Odsutna žena piše duga
pisma i čežnja bubri kao
opijum; u egipatskom muzeju na mrkom
papirusu razrasta se ta ista
čežnja starija za nekoliko hiljada
godina, nesalomljiva i neslomljena.
Ljubavna pisma na kraju uvek stižu
u muzej, radoznalci su
istrajniji nego zaljubljeni. Ego pohlepno
guta vazduh, razum se budi
iz dnevnog sna, plivač izlazi
iz vode. Lepa žena pozira za
sreću, muškarci se prave malo
hrabriji no što zapravo jesu,
egipatski muzej ne krije ljudske
slabosti. Postojati, samo još postojati,
možda predajući se pod vlast
neke od hladnih zvezda. I ponekad joj se
rugati da je hladna i sluzava
kao žaba u jezeru. Pesma raste na
suprotnosti ali je ne obrasta.

Prevod:Petar Vujičoć

FILOZOFI 

 Prestanite da nas obmanjujete filozofi
rad nije radost čoveka nije najviši cilj
rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući
hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka
koja me predaje sledećem danu a sunce je lažni
novac ujutro razdire moje kapke srasle kao pre
rođenja moje ruke su dva gastarbajtera i čak
suze ne pripadaju meni učestvuju u javnom životu
kao govornici sa ispucanim usnama i srcem koje je
sraslo s mozgom
Rad nije radost nego neizlečivi bol
kao bolest otvorene savesti kao nova naselja
kroz koja u visokim kožnim čizmama
prolazi drug vetar

prevod:Petar Vujičić

ODBRANA VATRENOSTI

Pred nama je zreli Zagajevski. Jedan od pet najznačajnijih pesnika sveta. Dva puta kandidovan za Nobelovu nagradu. Već dvadesetak godina stanovnik sveta. Jer, živi u trouglu: Pariz-Teksas-Krakov. Uskoro će se trajno naseliti u Krakovu,u kome je kao i Miloš kupio stan. U Krakovu je započeo svoj svesni život. Upisao je i završio studije filozofije. Doktorirao filozofiju. Predavao je do uvođenja ratnog stanja 1980. kada je kao i mnogi drugi angažovani intelektualci otpušten s posla.
Debitovao je 8.12.1970. u okviru grupe Sada (Kornhauzer, Visoglond,Banaš, Turovski, Zagajevski, Ratkovski, Ričaj, Novakovski...), kada je u Domu pisaca u Krupnjičoj 22 pročitan manifest grupe: ”Grupa 848 želi da ostvari kreativno postulate Partije u oblasti književnosti i umetnosti. Umetnost tretiramo kao ideološku kategoriju, kao izraz određenog stava i filozofije... I dalje: Partijska umetnost kakvu želimo da stvaramo mora predstavljati umetnički izraz avangardizma Partije - mora stvarati model novog čoveka sposobnog da snosi odgovornost i napore u vezi s građenjem Sutrašnjice.
Model čoveka svesnog odgovornosti koja ga opterećuje i teškoće koje stvaralački mora da prevaziđe - to je herojski model komuniste.Tim ciljevima služe sva umetnička sredstva koja ga izražavaju,posebno eksperimenti i traženja. Avangardnim ciljevima mogu da služe samo avangardna sredstva...”
Pesnici rođeni sredinom 40-ih godina ulogu svoje generacije videli su u širokom povezivanju fronta socijalističke umetnosti, suprotstavljajući se suprotnim pogledima i demaskirajući ograničenja koja onemogućuju stvaralačkoj sredini da potpuno izrazi problem socijalizma.

Istoj problematici sa svojim prijateljem Julijanom Kornhauzerom posvetiće i studiju Neprikazani svet(1974.). U njoj su razmotrili stvaralaštvo ili pre kulturnu svest više generacija poljskih pisaca koji su stvarali posle 1945.: Pajper, Gombrovič, Ruževič, Herbert,Galčinjski, generacija Savremenost, Grohovjak, Generacija 60' i tzv.mlada generacija, Karasek, Krinjicki, Baranjačk, Lipska i dr.Predstavnicima starijih generacija zamerali su da nisu adekvatno izrazili svet u kome žive i da su tome kriva ograničenja koja im društvo nameće, a i oni sami, delujući u okviru generacija, pravaca,grupa. Međutim, i tzv. Novi talas je čitavih 10 godina nastupao kao grupa i mnogo šta činio u ime grupe. I ne samo to, nastupao je krajnje polemički, s ogromnom dozom omalovažavanja dostignuća starijih generacija. Zahtevajući od starijih generacija radikalnu promenu, pre svega adekvatno prikazivanje sadašnjeg trenutka, jer im ono što nude Ruževič, Herbert, Gombrovič nije dovoljno. Ko zna dokle bi delovali grupno da 1980. nije uvedeno ratno stanje, cenzura, da nije došlo do surovog kažnjavanja zbog objavljivanja u samizdatu,gubljenja posla i nemogućnosti obezbeđivanja minimuma egzistencije sebi i svojim porodicama.
Posle decenije ”solidarnosti”, kako je Zagajevski nazvao pripadnost generaciji koja je debitovala oko 1968., grupama poput Sada, Hibridi i dr., do međusobnog udaljavanja došlo je prirodno. Mnogi od pesnika napustili su zemlju. U početku se činilo na kratko.Baranjčak i Zagajevski, donekle i Krinjicki su ilustracija toga. Odlazili su,vraćali se, koristili stipendije, bili prevođeni na značajne jezike,učestvovali na festivalima poezije širom sveta. S obzirom na jezik iporuke svoje poezije bili su traženi. Nudili su pesnički veoma rafinirano izraženo lično iskustvo. Ono čega na Zapadu odavno nije bilo. Jer, nije bilo odgovarajućih biografija. S obzirom da se radi o ljudima izvrsnog obrazovanja i široke kulture, jer su to većinom bili profesori univerziteta, dobijaju ponude da predaju na poznatim univerzitetima. Kako je na Zapadu, naročito u Americi književni život pretežno koncentrisan oko velikih univerziteta, oni su sesjajno uklopili u njega. Počeli su vrlo brzo da vode glavnu reč, jer su unosili nešto potpuno novo. Put im je donekle utro i nobelovacČeslav Miloš, koji je u Americi živeo od početka 60-ih, radio na Berkli univerzitetu i prevodio poljske pesnike.

Ali, vratimo se Zagajevskom. Početkom 80-ih bio je autor zbirki Saopštenja, Mesarnice, Pismo, Oda množini, Putovati u Lavov. U njima je činio jasne idejne, političke, estetske izbore, iznosio stavove,postavljao pitanje svog identiteta, pokazivao da želi da adekvatnoizrazi svet u kome živi. ”Naša umetnost bila je prepoznavanje terenai oružje” - rekao je on. Dolazak na Zapad, u potpuno novu sredinu,nametao je neminovno promenu poetike. Mada, do toga nije došlo prekonoći, Zagajevski je shvatio da treba da sačuva ”sadržaje” koje poseduje, a da ”olabavi okvire”, da dopušta sebi slobodnijeasocijacije, da se ne suprotstavlja tokovima svesti. Njegov stih, naročito u zbirci Platno, metaforično rečeno, počinje da se ”otvara”na stvarnost. Dovoljno je životno iskusan, dovoljno obrazovan,poznaje izvrsno savremenu svetsku poeziju da pišući o sebi, Poljskoj, umetnosti, ne ode u sentimentalnost. Da bi sebe sprečio u tome primenjuje sve češće ironiju, omiljeni postupak poljskih pesnika, i onih koje je u svom Neprikazanom svetu kritikovao. S obzirom da jetema njegovih pesama i zbirki umesto stvarnosti sve češće umetnost,od Krakovske avangarde, koja mu je dugo bila uzor, sve češće seokreće unazad, dospevši tako do baroka i klasicizma XVII veka, odnosno pozajmljujući iz njih dva značajna postupka, alegoriju ipersonifikaciju. O promeni stava rečito govori naslovna strana zbirke Platno koju je projektovao čuveni poljski slikar Jan Lebenštajn, koji je od kraja 50-ih živeo u Parizu i sa kojim seZagajevski družio. Platno-slika otkriva nov ton u njegovoj poeziji,ton melanholije, čak smrti. Osim likovnosti njegova poezija poprimai muzičnost. Naravno, ne zbog toga što u stihovima često govori opoznatim slikarima i kompozitorima, poljskim i stranim. Iako neki stihovi formalno deluju razbarušenije i očigledno su dvoznačni, ubiti su komponovani na principu harmonije, instrumentalizovani

Ima tu još nečeg novog. Pripadanje grupi, kolektivni nastup, čakkolektivno poimanje čoveka i sveta zamenila je ”usamljenost”, kako stoji u naslovu njegove knjige eseja. Njegov vršnjak i kolega Julijan Kornhauzer sumirajući poslednjih dvadesetak godina stvaralaštva Zagajevskog to vidi kao ”put od odgovornosti/solidarnosti do nezavisnosti/ usamljenosti”. Osim toga, moglo bi se to predstaviti i kao govorenje svetu ”da” umesto dotadašnjeg ”ne”.Jer, ”ne” je bilo stvar izbora ovog talasa, ali i istorijska nužnost.Taj prelazak ispoljio se i kroz napuštanje politike, jer su Poljacis padom komunizma stekli slobodu, izborili za demokratiju ibavljenje politikom od strane pesnika više nije bilo neophodno. Kao što ni Ruževiču nije više potrebno da govori ”stegnuta grla” o iskustvima drugog svetskog rata ili Herbert šifrovanim, Ezopovim jezikom o aktuelnim zbivanjima, da vlasti ne prepoznaju to kao kritiku sistema i zabrane.


U Ognjenoj zemlji i Žeđi Zagajevski prihvata svet u svoj njegovojsloženosti, sa svim njegovim suprotnostima, sa Bogom, dobrim i surovim. Kritičar Jaroslav Klejnocki kaže da je to prihvatanjefilozofa koji je očaran raznorodnošću, šarolikošću, promenljivošću sveta. Odnosno, sada ispunjava svoje ”privatne obaveze”, kao što su to činili pesnici starije generacije, poput Herberta, tako da glavne teme njegove poezije mogu da se smeste na prostoru između”filozofije” i ”etike”. Jer bez obzira na svoj stoički stav pesnik nikada ne može da se pomiri sa moralnom nepravdom stvarnosti - kaže drugi pripadnik Novog talasa, Stanislav Baranjčak, koji je prošao sličan put u živom i pisanju.

I pored širom otvorenih očiju na putu kroz život kultura, a pre svega elitna kultura je najvažniji element ”autoportreta”Zagajevskog. Cilj je njegovog putovanja kroz prostor i vreme,odnosno življenja. Neophodna mu je kao vazduh. Jer, učešće u njoj ne svodi se na izolaciju od sveta i uživanje u njenim tvorevinama. Ona je, najpribližnije rečeno, živi muzej. Malroov muzej mašte. Za razliku od pesnika starije generacije, pre svega Herberta, koji se u evropskoj kulturi kao istočnoevropljanin osećao Varvarinom ili Ruževiča koji je vidi kao Arkadiju i oseća se neostvarenim,Zagajevski, već više od četvrt veka građanin sveta, superiorni intelektualac, poliglota te probleme uopšte nema. Mada je svestan da je u svetu veoma malo onih koji svet kulture spoznaju i razumeju kao on. Pogotovu što je svoje rano ”direktno govorenje”, ”govorenje istine” zamenio metaforom i blagom ironijom. Svoj novi jezik i teorijski je objasnio u eseju ”Opaske o visokom stilu”, u kome kaže: ”Visoki stil posreduje između duhova prošlosti i provizorne sadašnjosti”. Pre tridesetak godina sjajni poljski istoričar i teoretičar književnosti Rišard Pšibilski tu pojavu u poeziji nazvao je ”novim klasicizmom”. Čini mi se, da bi se ta odrednica i te kako mogla primeniti na najnovije stvaralaštvo Zagajevskog, kako na pesničko tako i na esejističko, na njegov najznačajniji plan na jezik, istovremeno višeslojan, emocionalan i objektivan. Jezik koji služi nečem veoma bitnom u današnjem svetu - odbrani vatrenosti, kako glasi naslov poslednje zbirke njegovih eseja.


Beograd, 31.3.2003

Zbignjev Herbert

Iz zbirke: ’’Hermes, pas i zvezda’’

KOKOŠKA

Kokoška je najbolji primer do čega dovodi blizak život s ljudima. Potpuno je izgubila ptičju lakoću i draž. Rep joj štrči nad velikom trticom kao preveliki šešir koji odaje loš ukus. Njeni retki trenuci zanosa, kad staje na jednoj nozi i prevlači okrugle oči opnastim kapcima, potresno su odurni. I uz to ona parodija pevanja, prikladno pojanje nad nečim neiskazano smešnim: nad okruglim, belim, umazanim jejetom.

Kokošta podseća na neke pesnike.


EPIZODA U BIBLIOTECI

Plava devojka naginje se nad pesmom. Olovkom oštrom kao lancet prenosi na belu hartiju reči i pretvara ih u crtice, naglaske, cezure. Lament poginulog pesnika sada izgleda kao salamandra koju su pojeli mravi.

Kad smo ga nosili pod kišom kuršuma verovao sam da će njegovo još toplo telo vaskrsnuti u reči. Sada, kad vidim smrt reči, znam da nema granice raspada. Posle nas će u crnoj zemlji ostati razbacani samoglasnici. Akcenti nad ništavilom i prahom.

ZID

Stojimo pred zidom. Skinuta nam je mladost kao osuđenicima košulja. Pre no što nam ugojen metak zasedne na vrat, protiče deset, dvadeset godina. Zid je visok i jak. Iza zida su drvo i zvezda. Drvo korenima podriva zid. Zvezda nagriza kamen kao miš. Za sto, dvesta godina biće već mali prozorčić.

RIBE

Nemoguće je zamisliti san riba. Čak u najtamnijem uglu jezera, u trsci, njihov počinak je bdenje: večno isti stav i apsolutna nemogućnost da se o njima kaže: položile su glave.

I njihove suze kao krik u pustoši - neizbrojne.

Ribe ne mogu gestikuliranjem pokazati svoje očajanje. To opravdava tupi nož koji skače po njihovim leđima skidajući s njih cekine ljusaka.


MAČOR

Sav je crn, ali rep ima električni. Kad spava na suncu, on je nešto najcrnje što se može zamisliti. Čak i u snu lovi preplašene miševe. Poznaje se to po pandžama koje mu izrastaju iz šapa. Neobično je mio i nevaljao. Bere sa drveća ptičice pre nego što sazru.

ZRELOST

Dobro je ono što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost

U gnezdu opletenom od tela
živela je ptica
tukla krilima o srce
najčešće je zovemo: nemir
a ponekad: ljubav

u večerima
išli smo na bujnu reku bola
mogli smo se ogledati u njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
reka je utonula u pesak

bespomoćni kao deca
i iskusni kao starci
prosto smo slobodni
to znači spremni da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
- kako se zoveš – pitamo uplašeni

- Seneka – govore oni što su završili gimnaziju
a oni koji ne znaju latinski
zovu me: mrtvac

___________________________________
Iz zbirke: ''Studija predmeta''

NAŠ STRAH

 Naš strah
ne nosi noćnu košulju
nema oči sovlje
ne diže kapke
ne gasi sveću

nema ni lice mrtvaca

naš strah
to je nađena u džepu
ceduljica
''opomenuti Vujćika
stan u Dugoj ulici provaljen''

naš strah
ne proleće na krilima bure
ne seda na crkveni toranj
prizeman je

ima oblik
žurno svezane bošče
s toplom odećom
suhom hranom
i oružjem

naš trah
nema lice mrtvaca
mrtvaci su prema nama blagi

nosimo ih na plećima
spavamo pod jednim ćebetom
zatvaramo oči
popravljamo usta
biramo suho mesto
i zakopavamo

ni previše duboko
ni previše plitko

RAZMIŠLJANJE O PROBLEMU NARODA

Iz činjenice upotrebljavanja istih psovki
i sličnih ljubavnih izjava
izvlače se previše smeli zaključci
takođe ni zajednička školska lektira
ne treba da predstavlja dovoljno polazište
da se ubija
slično je i sa zemljom
(vrbe peščani put njiva pšenice nebo plus
paperjasti oblaci)
hteo bih najzad da znam
gde se završava ubeđivanje
a počinje stvarna veza
da li usled istorijskih preživljavanja
nismo postali psihički iskrivljeni
i na slučajeve sad reagujemo
pravilnošću jeretika
ili smo još uvek varvarsko pleme
sred veštačkih jezera i električnih prašuma

pravo da kažem ne znam
samo utvrđujem
postojanje te veze
ispoljava se ona u bledilu
u naglom crvenilu
u urlanju i izbacivanju ruku
i znam da može da dovede
do žurno iskopane rake

te na kraju u obliku zaveštanja
da bi bilo poznato:
bunio sam se
ali mislim da taj okrvavljeni čvor
treba da bude poslednji koji ćemo
oslobađajući se
pokidati


POKUŠAJ OPISA

Najpre ću opisati sebe
počinjući od glave
ili bolje od noge
od malog prsta leve ruke

moj mali prst je
topao
lako svinut unutra
završen noktom
sastoji se iz tri članka
raste pravo iz šake
kako bi bio od nje odeljen
bio bi veliki crv

to je naročit prst
jedini na svetu prst leve ruke
koji je dat neposredno meni

drugi mali prsti leve ruke su
za mene hladna apstrakcija

ja i moj
imamo zajednički datum rođenja
datum smrti
zajedničku samoću

samo krv
što skandira tamne tautologije
spaja daleke obale
končićem sporazumevanja


IZ MITOLOGIJE

Najpre je bio bog noći i bure, crn idol bez očiju, pred kojim su skakali nagi i umazani krvlju. Potom je za vreme republike bilo mnogo bogova sa ženama, decom, pucketavim krevetima i gromom koji je opasno grmeo. Na kraju su još samo zatucani neurastenici nosili u džepu malu statuetu od soli, koja je predstavljala boga ironije. Tada nije bilo većega boga.

Tada su stigli varvari. I oni su mnogo cenili božića ironije. Mrvili su ga potpeticama i sipai u jela.

APOLON I MARSIJA

Pravi dvoboj Apolona
i Marsije
(apsolutni sluh
kontra ogromna stena)
obavlja se pred veče
kada su kao što već znamo
sudije
dodelile pobedu bogu

čvrsto vezan za drvo
propisno isteran iz kože
Marsija
viče
dok krik ne stigne
do njegovih visokih ušiju
odmara se u senci toga krika

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

samo na izgled
Marsijin glas je monoton
i sastoji se iz jednog samoglasnika
A

u stvari
Marsija
priča
o neiscrpnom bogatstvu
svoga tela

ćelave gore utrobe
beli klanci hrane
šumne šume pluća
slatki brežuljci mišića
jezera žuč krv i drhtaji
hladan vetar kostiju
nad solju sećanja

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

Sada se horu
priključuje Marsijina kičma
u načelu ono isto A
samo dublje sa dodatkom moždine

to već prevazilazi izdržljivost
boga sa živcima od veštačkog tvoriva

šljunčanom alejom
omeđenom šimširom
pobednik odlazi
razmišljajući
neće li iz Marsijina urlanja
s vremenom izrasti
nova grana
umetnosti - recimo - konkretne

iznenada
pada mu pred noge skamenjen slavuj

okreće glavu
i vidi
da je drvo za koje je bio vezan Marsija
sedo

potpuno
________________________
Iz zbirke: ''Natpis''

POKUŠAJ UKIDANJA MITOLOGIJE

 Bogovi su se okupili u baraci u predgrađu. Zevs je govorio kao obično dugo i dosadno. Konačni zaključak: organizaciju treba ukinuti, dosta je besmislene konspiracije, treba ući u ovo racionalno društvo i nekako ostati živ. Atina je šmrckala u uglu.

Pošteno su - treba to podvući - podeljeni poslednji prihodi. Posejdon je bio optimistički nastrojen. Glasno je galamio da će se on snaći. Najgore su se osećali zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma. Pomalo su svi računali na snove, ali niko o tome nije hteo da govori.

Nije bilo nikakvih zaključaka. Hermes se uzdržao od glasanja. Atina je šmrckala u uglu.

Vraćali su se u grad kasno uveče, s lažnim ispravama u džepovima i šačicom tantuza. Kad su prelazili preko mosta, Hermes je skočio u reku. Videli su kako je tonuo, ali niko ga nije spasavao.

Mišljenja su bila podeljena: da li je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U svakom slučaju bila je to polazna tačka za nešto novo, nejasno.


CERNUNOS

Novi bogovi išli su za rimskom vojskom u pristojnoj razdaljini, tako da ljuljanje Venerinih bedara i neuzdržane eksplozije Bahusova smeha ne bi izgledali previše neprikladni naspram još toplog pepela i tela varvarskih junaka, koje su svečano sahranjivali balegari i mravi.

Stari bogovi posmatrali su iza drveća ulazak novih, bez naklonosti, ali sa divljenjem. Bleda tela nepokrivena dlakama izgledala su slaba, ali su bila privlačna.

I pored jezičkih teškoća došlo je do sastanka na vrhu. Posle nekoliko većanja podeljene su uticajne sfere. Stari bogovi zadovoljili su se drugorazrednim položajima u unutrašnjosti. Ipak prilikom većih svečanosti vajali su i njih u kamenu (sipki peščanik) zajedno sa bogovima osvajača.

Pravu senku na kolaboraciju bacio je Cernunos. Primio je, doduše, po nagovoru kolega, latinski završetak, ali njegove šepave noge koje su stalno rasle nisu mogle da se zaklone nikakvim vencem.

Stoga je najčešće rezidirao u šumskim proplancima. Često su ga viđali na mračnim poljima. U jednoj ruci drži zmiju sa glavom jagnjeta, a drugom beleži u vazduhu neke narazumljive znakove.


BRDO NASPRAM DVORA

Brdo naspram Minosova dvora je kao grčko
pozorište
tragedija leđima oslonjena o oštru padinu
u redovima veoma mirisno žbunje radoznale
masline

aplaudiraju ruševinama

između prirode i ljudske sudbine
zaista nema suštinske veze
izreku da se trava ruga katastrofi
izmislili su neutešni i kolebljivci

osobit slučaj: dve uporedne prave
ne presecaju se čak ni u beskonačnosti

samo toliko može o tome pošeno da se kaže


ZAŠTO KLASICI za A. H.

1

U četvrtoj knjizi Peloponeskog rata
Tukidid priča povest svog neuspelog pohoda

sred drugih govora vojskovođa
bitaka opsada kuge
guste mreže intriga
diplomatskih akcija
ta epizoda je kao igla
u senu

atinska kolonija Amfipolj
pala je u Brazidine ruke
zato što je Tukidid zakasnio da pritekne u
pomoć

platio je za to rodnom gradu
doživotnim izgnanstvom

izgnanici svih vremena
znaju kakva je to cena

2

generali poslednjih ratova
ako im se dogodi neka afera
cvile na kolenima pred potomcima
hvale svoje junaštvo
i nevinost

optužuju potčinjene
zavidljive drugove
nenaklonjene vetrove

Tukidid govori samo
da je imao sedam brodova
da je bila zima
i da je brzo plovio

3

ako tema umetnosti
bude razbijen krčag
mala razbijena duša
s velikim sažaljevanjem sebe

ono što iza nas ostane
biće kao plač ljubavnika
u malom prljavom hotelu
kada sviću tapete

ŠTA ĆE BITI

Šta će biti
kad ruke
otpadnu od stihova

kada u drugim brdima
budem pio suhu vodu

trebalo bi da mi je svejedno
ali nije

šta će se desiti s pesmama
kada ode dah
i kad bude odbačena
milost glasa

da li ću napustiti sto
i sići u dolinu
gde huči
novi smeh
nad tamnom šumom 

izvor

Fortinbrasova elegija


Sada kada smo ostali sami možemo porazgovarati kneže
kao čovjek s čovjekom
premda ležiš na stepeništu i vidiš koliko i mrtav mrav
to znači crno sunce prelomljena pramenja
Nikada nisam mogao o tvojim dlanovima misliti bez osmijeha,
i sada kada leže na kamenu poput oborenih gnijezda
isto su tako nemoćni kao i prije To je upravo kraj
Ruke leže svaka za se Sablja leži za se Za se glava
i vitezove noge u mekim papučama

Pogreb ćeš imati vojnički premda nisi bio vojnik
jedina je to ceremonija koju bar donekle poznajem
Neće biti svijeća i pjevanja bit će korda i tutnjava
crni veo vučen po podu šljemovi potkovane cipele
artiljerijski konji bubnjevi bubnjevi znam ništa lijepo
bit će to moji manevri prije nego što preuzmem vlast
valja grad zgrabiti za gušu i malko ga protresti

Ovako ili onako morao si poginuti Hamlete nisi bio za život
vjerovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku ilovaču
živio si u neprestanim grčevima kao u snu lovio si himere
halapljivo si zagrizao zrak i odmah izbljuvao
nisi znao nijednu ljudsku stvar čak disati nisi znao

Sad imaš mir Hamlete učinio si što ti je palo u dio
i imaš mir. Ostatak nije patnja ali pripada meni
izabrao si lakši dio efektan zamah.
ali što je herojska smrt prema vječnom bdjenju
s hladnom jabukom u dlanu na visokoj stolici
s pogledom na mravinjak i satnu ploču

Zbogom kneže čeka me projekt kanalizacije
i odluka o pitanju prostitutki i prosjaka
moram također smisliti bolji sistem tamnica
jer kako si točno primijetio Danska je tamnica
Idem za svojim poslom Noćas će se roditi
zvijezda Hamlet Nikada se nećemo sresti
ono što će za mnom ostati neće biti predmet tragedije
Ni pozdraviti nam se ni rastati živimo na arhipelazima
a ova voda ove riječi što mogu što mogu kneže


Zbigniew Herbert

Prevod Zdravka Malića


Uzgoj filozofije

Posadio sam na glatkoj njivi
drvenog stoca
ideju beskonačnosti
pogledajte kako mi ona raste
- govori filozof trljajući ruke

Zaista raste
kao grah
Za tri a možda i četiri

četvrti večnosti
prerasće čak
i njegovu glavu

Napravio sam također valjak
- govori filozof
na vrh valjka klatno
razumete već o čemu se radi
valjak je prostor

klatno je vreme
tik – tik – tik
- govori filozof smejući se glasno maše malim ručicama

izmislio sam na kraju reč bit
reč tvrdu i bezbojnu
treba dugo živim rukama razgrtati toplo lišće
treba pogaziti slike.

zalazak sunca nazvati pojavom
da bi se ispod svega toga otkrio
mrtvi beli
kamen mudrosti

očekujemo sada
da filozof zaplače nad svojom mudrošću
ali ne plače
jer bit se ne uzbuđuje
prostor se ne razleva
a vreme neće stati u zagubljenom toku.

S poljskog preveo Kenan Efendić
izvor

Zbignjev Herbert

Bruno Šulc, Jesen

Jesen

Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta, koja je u svojoj širokoj sferi obuhvatala sve – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca još uvek padaju gusto i bogato, u pejzažu još uvek postoji plemeniti, klasični gest, koji je ovom godišnjem dobu u nasledstvo ostavio Pusenov genije, ali se – začudo – sa jutarnje šetnje vraćamo čudno umorni i jalovi: zar bismo se nečega stideli? Osećamo se pomalo nelagodno i izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo, da će u sumrak ovaj ili onaj otići u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da pokuša da čuje ton leta, da proveri da li je još uvek pun, nenarušen. Postoji u tom pokušaju prevrtljiva slast izdaje, demaskiranje, nežni drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni poštovanja, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostojeća firma... I pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu – to je već jučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć skandala. I dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku moć i pune se nekim svetlim treznim ehom – ne budi to u nama tugu niti ikakva osećanja: čitava likvidacija leta ima u sebi neku lakoću, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo i u dane posta.
A ipak, pesimizam je možda poranio. Još se vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve leta, još može doći do pune obnove... Ali razum, hladna krv, nisu nešto što bi se moglo pripisati ljudima na letovanju. Čak i hotelijeri, hotelijeri do ušiju uvučeni u akcije leta – potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, poštovanja prema vernom savezniku ne svedoči dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i plašljivi ljudi, čija misao ne trči daleko u budućnost. Svako od njih steže na grudi kesu sa novcem. Zbacili su ciničnu masku uslužnosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelenaša...
I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i još uvek nisam opterećen obavezama životne prakse. Pošto do polaska ima još sat vremena, istrčavam još jednom da se oprostim od letovališta, preispitam zaradu ovog leta, pogledam šta može da se počne sa sobom a šta se mora zauvek ostaviti u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stojeći kraj spomenika Mickjeviču, duša mi se prosvetlila istinom o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice spomenika, iscrtavam pogledom i raširenim ramenima luk pun poleta, kao da se obraćam celom letovalištu, i govorim: – Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne može da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrećan i tužan zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku, po ulicama, po baštama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one će zauvek ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu između dve daske crtež koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među sene. Zajedno sa Tobom, spustiće se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i bašti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu.
Ali nisi bez krivice, o Leto. Reći ću ti u čemu se sastoji tvoja krivica. Nisi želelo, o Leto, da se završiš na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Napuštalo si svaku realizaciju. Ne nalazeći sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj među predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na sledeću i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo više želeli da lutamo po tim talasima frazeologije. Tako je, frazeologije – oprosti na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim dušama počela da se budi čežnja za postojanjem. U tom trenutku si već bilo pobeđeno. Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su na sebi znak mladalačke egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i beskonačne, kao megalomanska nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto priviđenja, kao halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka daljim, sve višim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajući o voću rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja čežnju ljudske duše za materijalnošću, za postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske želje, počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada, raspršene na najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim iluzijama – približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha, malo ali udobno sklonište njegovog doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet. Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme klasičnih pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu, prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe u čvorove i veze, hvata materiju u svoje šape i čeljusti, steže je, pritiska, muči i ispušta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obrađene klade u čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući život, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim licima.
Takve i još mnoge druge stvari govorio sam praznom polukrugu parka, koji kao da se povlačio preda mnom. Izbacivao sam iz sebe samo neke od reči tog monologa, pomalo zato što nisam mogao da nađem odgovarajuće izraze, a pomalo i zato što je moj govor gestovima zamenjivao značenja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće, srodno sa nameštajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prisećao sam se kestenova, tih uglačanih modela voćaka, kugla stvorenih za dečiju zabavu, i jesenjih jabuka zarumenjenih dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima stanova.
Sumrak je već počeo pepelom da puni vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U dvorištu su već stajala dva velika vozila namenjena za naš put. Nervozni konji klatili su glavama zavučeni u vreće sa hranom. Sva su vrata bila široko otvorena, sveće koje su gorele na stolu u našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi koji užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obeščašćenoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane, tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i uplašene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim sedištima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u njemu lovili sočne udarce i pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su se u tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen, noćni pejzaž bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od konja, bučnih kutija i zadihanih kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleću kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši jače zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote, nameštali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su u dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divljinu. Tiho su trčale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume, nepristojnim gestovima podsmevale kočijašima. Vozači, ipak, nisu dozvoljavali da budu izbačeni iz ravnoteže i samo su u tom pravcu široko udarali bičevima. Grad je već spavao kad smo zašli među kuće. Tu i tamo, gorele su svetiljke u praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu onisku kuću, balkon, ili da nam prikažu broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznenađene u ovo kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine kidane noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboko siromaštvo stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bočnu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su promenili ritam hoda kada smo ušli u duboku senku dvorišta. Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim očima, prozor apoteke, još stražareći, predao se i povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim nogama, iz topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci kopita, sve ređi i jasniji, i naša kuća sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Sluškinja nam je otvorila kapiju, držeći u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše ogromne senke, koje su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen samo jednom svećom, čiji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren prozor. Tamne tapete obuhvatila je plesan škripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari nameštaj, probuđen iz sna, oslobođen duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete pobeći od nas – kao da su govorile stvari – na kraju morate da se vratite u krug naše magije, jer već smo među sobom podelili sve vaše pokrete, ustajanja i sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo... Ogromni, duboki kreveti čekali su na naša tela puni čiste, hladne posteljine. Spojevi noći već su škripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz peći u kojoj je uzdisao vetar.

(1936)

[Luča, 4/2000]

_______________________________________

Republika snova


Ovde, na varšavskoj kaldrmi, u ove vrele, teške, mutne dane, prenosim se mišlju do dalekog grada naših snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran, valovit kao Božiji ogrtač bačen poput šarene krpe kraj nebeskog praga. Jer čitav ovaj kraj podleže pod nebo, drži ga na svojim ramenima; tako šareno, višestruko, puno galerija, aleja, bašti i prozora u večnost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u anđela u ogledalima velike atmosfere.

Tamo gde mapa predela već dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i spaljena letnjim vrućinama, zrela kao kruška – tamo, kao mačak na suncu, leži ona – ta izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je prosečnim ljudima govoriti o tome! Uzaludno je tumačiti da se tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim ovaj predeo dahće u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutom ka jugu, tom izraslinom samotno istegnutom među blage mađarske vinograde – da se time odvaja to mesto od ostatka planete i počinje da živi na sopstvenu ruku, nezavisno, krećući se neispitanim putevima, pokušavajući da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik zastali su na samoj obali večnosti.

Vrtovi predgrađa stoje kao na ivici sveta i kroz tarabe posmatraju beskonačnost anonimne ravnice. Već sa druge strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmička, kao Kanaan. Nad tim uskim i izgubljenim parčetom tla otvorilo se još jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput neke kupole, višespratno, upijajuće, puno nedovršenih fresaka i improvizacija, letećih zavesa i iznenadnih posvećenja.

Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razrastali u ekonomiju, rasli u statističkim ciframa, u brojčanosti – naš grad je stupio u esencijalnost. Tu se ništa ne dešava uzaludno, ništa se ne događa bez dubokog smisla i bez predumišljaja. Tu događaji nisu kratkotrajni fantomi na površini, tu oni puštaju korenje u dubinu smisla i dosežu suštinu. Tu se u svakom trenu donosi neka odluka koja služi kao primer i traje za sva vremena. Tu se sve dešava samo jednom i neopozivo. Zbog toga postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja leži na svemu onome što se ovde događa.

Sada, na primer, dvorišta tonu u koprive i korov, šupe i obori, krivi i onesvešćeni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje pružaju svoje lišće prema strejama šindrom pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatične vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovnom, parazitnom i pohlepnom. To bilje gori pod dodirom sunca, lišće dahće plamtećim hlorofilom – armije kopriva, nabujale i proždrljive, ruše kulturu cvetnih gradova, vrše osvajačke pohode na bašte, preko noći jurišaju na zadnje, nebranjene zidove kuća i staja, u rovovima pokraj puteva postavljaju zasede. Čudno, kakva ludačka, neproduktivna i uzaludna vitalnost živi u toj proždrljivoj mrvi zelene supstancije, u tom derivatu sunca i vode. U požaru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i nepotrebnu tkaninu, zeleni živi pesak, rasplođen u milione lisnatih ravni, zelenih i polužutih, što prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka onesvešćenih i vlaknastih, što mirišu oštro, livadski, divlje.

U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvorište, bio je zaslepljen zelenom koprenom, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksijama, šumom lišća, talasajućih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvorišne, avetinjske horde. Silazeći u duboku senku, magacin se presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni talasi plovili su po njemu celom dubinom trema, kao u staroj šumi.

Grad je tonuo u tu nabujalu masu kao u stogodišnji san, onesvešćen požarom, ošamućen bleskom, spavao je stotinu puta obavijen paučinom, zarastao u zelenilo, ugušen i prazan. U sobama zelenim od lisnate zavese koja je pokrivala prozore, podvodnim i mutnim kao dno stare flaše, gasila su se plemena mušica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji izraženoj kroz monotone i razvučene lamente, gnevno i žalosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu raspršenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi komarci, koji su dugo razbijali malter na zidovima tihim vibriranjem svojih avetinjskih letova pre nego što su konačno, nepokretni i mrtvi, zauvek sleteli na staklo, čitava porodična stabla muva i drugih insekata izrasli su u tom prozoru, razgranati sporim lutanjem po prozorskom krilu, razmnožena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavičastih, kao da su i sama napravljena od stakla i metala.

Iznad izloga, na vrelom vazduhu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izležava na praznim placevima, na vetrom pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u blesku neba, ošamućeni i nesvesni, kao da su tek doleteli sa nebeskih pustinja – svetli, plameni, kose raščupane od leta – i već u sledećem trenutku, iskorišćeni, čekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju.

Šta raditi u te dane, kuda pobeći od vrućine, od teškog sna koji kao mora pada na grudi u zapaljenom podnevnom času? Dešavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi, sabijeni u njihovoj crnoj kutiji, pođemo van grada, na "Brdo". Kola su nas odvozila u brdoviti, talasasti pejzaž. Usamljeno vozilo dugo se klatilo kroz zaparu među grbavim njivama, kupajući se u zlatnoj i vreloj prašini puta.

Konjska leđa oblo su se naprezala, koža, svakih par trenutka istresana mekim udarcima biča, presijavala se prikazujući rad mišića skrivenih pod njom. Točkovi su se polako okretali, jecajući na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pašnjaka zasejanih krtičnjacima, među kojima su se šepurili krovovi – razgranati i rogati – ogromne, bezoblične šupe pune uglova, izraslina i nefunkcionalnih dodataka. Ležale su monumentalne, kao nekakve kraljevske grobnice, i u njihovom su se spokojnom pogledu odbijali daleki, rasplinuti horizonti.

Zadržavali smo se, konačno, na "Brdu", pored zidane, široke krčme, koja je samotno stajala pored potoka, reflektujući na nebu svoj razloženi krov, stvarajući na taj način granicu između dve ravni, dva prostora. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i sami se zamišljeno zaustavljali pod tremom, pod tom linijom koja je razdvajala dva sveta. Iza krčme, otvarao se pogled ia široki pejzaž, ispresecan putevima, kao stari goblen pun različitih ali vrlo izbledelih boja, obavijen modrim, ogromnim i praznim vazduhom. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste ravnice, oživljavao konjske grive i plovio pod visokim i čistim nebom.

Tu smo se zadržavali da prenoćimo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, široko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva sa ove daljine. Nastavljali smo da se krećemo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju trešanja, sve do, u to vreme još uvek male, banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, tekuće vode i šumećeg lišća.

U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u spornu i neutralnu pograničnu oblast, gde su se gubile konture država, gle je ruža vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proglasimo republiku mladih. Tamo smo nameravali da donesemo zakone nove i nezavisne, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude život pod znakom poezije i pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se da treba samo razgrnuti barijere i granice ustaljenih običaja, stara legla u kojima se lenjo izležavao tok ljudske istorije, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop romantičnih doživljaja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život tom potoku romantične svežine, nadahnutom izvoru avantura i događaja, i prepustimo se tim nadirućim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki pripovedač. Iz njegove suštine isticale su poput nepresušivog potoka fabule i povesti, romanse i epopeje. Čitava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali uhvaćeni komadi priča.

Rešili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova pravila života, ustanovimo novu eru, još jedanput konstituišemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema našim ukusima i ljubavima.

Trebalo je to da bude bedemom opasan grad, blockhaus, utvrđen zamak koji gospodari nad okolinom – pola tvrđava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. Čitava priroda je trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod Šekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu, ničim ograničen, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnuća svega što živi, talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude čvorište svih procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodište svih niti i svih fabula koje su lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu dušu. Želeli smo, kao Don Kihot, da naš život bude korito kroz koje će proticati sve istorije i romanse, da otvorimo njegove granice za sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantastičnosti.

Sanjali smo o tome da okolina bude ugrožena nekom neodređenom opasnošću, obavijena tajanstvenim užasom. Pred tom opasnošću i pred tim strahom nalazili smo u našoj tvrđavi sigurno utočište i azil. Dakle, okolinom su trčala vučja stada, razbojničke bande harale su šumama. Pravili smo planove mesta koja treba osigurati, zidove koje treba utvrditi, spremali smo se da izdržimo opsadu, puni raskošne groznice i prijatnog straha. Naše kapije su prihvatale sve one koji su pobegli ispred razbojničkih noževa. Kod nas su nalazili sklonište i sigurnost. U galopu su kroz naše kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uvažene i tajanstvene strance. Gubili smo se među naznakama, pokušavajući da proniknemo u njihov identitet. Predveče, sakupljali su se svi u velikoj sali, gde su se, pri svetlu treperavih sveća, slušale stalno nove priče i ispovesti. U određenom trenutku, intriga koja je prožimala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila među nas – živa i željna žrtvi, uvlačeći nas u svoj opasni vir. Neočekivana prepoznavanja, nagla prosvetljenja, neverovatni susreti postajali su deo našeg privatnog života. Gubili smo tlo pod nogama, ugroženi neprilikama koje smo sami izazvali. U daljini se čulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad romantičnim zapletima, napola i sami uvučeni u njihov vihor, dok je pod prozorima šuštala neistražena noć, puna neformulisanih aspiracija, proždrljivih i neobuhvatnih ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana.

Ne bez razloga se danas vraćaju ti daleki snovi. Nijedan san, ma koliko bio apsurdan i nemoguć, ne nestaje zauvek, ne biva uzaludan. Snoviđenje obuhvata nekakvu glad stvarnosti, nekakvu težnju koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug koji traži pokriće. Davno smo se odrekli naših snova o tvrđavi, a eto, posle toliko godina, našao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i veran u duši, neko ko ih je primio doslovno, kao čvrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih nečim jednostavnim, ne preterano problematičnim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oči su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, već da se bezdano i sanjalački stope sa nebom. Pričao je da kada je došao u taj kraj o kome govorim, u taj anonimni predeo, devičanski i ničiji – zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i fantome mita kako natkriljuju predeo. Pronašao je u atmosferi preformulisane obrise te koncepcije, planove, proračune i tabele. Začuo je poziv, unutrašnji glas, kao Noje, kada je dobio naređenja i instrukcije.

Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaža bačenoj među šume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznačio je granice, postavio duboke temelje pod tvrđavu, pretvorio okopinu u jedan ogromni vrt prepun ruža. Gostinske sobe, kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke... usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere...

Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, dođe pred kapije te tvrđave – spasen je. Doživeće trijumfalan doček. Skinuće mu sa leđa prašnjavu odeću. Svečano opremljen, blag i srećan, ući će u jelisejske mirise, u ružinu slast vazduha. Ostaće daleko za njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. Ušao je u novu, svečanu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo, kao staru kožu, skinuo je masku grimase priraslu na lice, preporodio se i oslobodio.

Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bliža reditelju. Reditelj pejzaža i kosmički scenarista. Njegovo umeće se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da čita njene tajne planove. Jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. Šta su drugo radili neimari velikih stoleća? Slušali su široki patos prostranih polja, dinamičnu perspektivu daljine, nemu pantomimu simetričnih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na prostranim nebesima slagali su se za letnjih večeri u projekte širokih eskorijala, vazdušne i megalomanske rezidencije, isprobavali su ideje, mogućnosti, ogromne i univerzalne aranžmane. Taj veliki teatar neobuhvaćene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazdušastim modelima – halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblačnu i transcendentalnu urbanistiku.

Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom završena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz velikih kosmičkih čvorova, traje u njima, do pola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove prirode, još uvek nezavršeno, još rastuće. Plavooki poziva sve da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju – jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braća rođena pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...

(1936)

[Letopis Matice srpske, mart 2001]

______________________________________________

Domovina


Posle mnogo peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje ovde ne želim da opisujem, našao sam se konačno u inostranstvu, u zemlji tako željenoj u snovima moje mladosti. Do ispunjenja snova došlo je prekasno i u situaciji sasvim različitoj od one koju sam zamišljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, već kao brodolomnik na moru života. Ta zemlja, u mašti označena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za drugom gubio svoje uzvišene i ponosne ambicije. Borio sam se još samo za goli život i premoren, spasavajući, koliko mogu, bednu olupinu od potonuća, gonjen promenljivim vetrovima sudbine čas tamo, čas ovamo, naišao sam konačno na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim mladalačkim snovima, trebalo da se nalazi vila, utočište starog i slavnog majstora od svetske galame. Ne primećujući čak ni ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri slučajnosti, nameravao sam da se tu zadržim neko vreme, da se negde sklupčam, možda i da prezimim, da dočekam sledeću oluju događaja. Bilo mi je svejedno kud će me sudbina dalje odvesti. Lepota zemlje za mene je bespovratno nestala, namučen i siromašan želeo sam još samo mir.
Desilo se, ipak, drugačije. Došao sam, očigledno, do nekakve okretnice moga puta, do specifičnog zaokreta sudbine, moje postojanje je neočekivano počelo da se stabilizuje. Osetio sam se kao da sam ušao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam se obraćao, zaticao sam situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi su trenutno prekidali svoje poslove, kao da su samo na mene čekali, primećivao sam taj bezrezervni blesak pažnje u njihovim očima, tu trenutnu odluku, spremnost da mi služe, kao po diktatu nekakve više instance. Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje sudbine iskusnim prstima slučaja, koji me je, kao u mesečarskom transu, vodio od događaja do događaja. Skoro da nisam imao vremena za čuđenje, zajedno sa tim povoljnim tokom moje sudbine došao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga lenjost, poverenje koje mi je naredilo da se bez otpora predam gravitaciji događanja. Osetio kao nadoknadu dugo nezadovoljenoj potrebi, duboko zasićenje večite gladi odbačenog i nepoznatog umetnika, kao da je neko konačno shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog muzičara, koji je tražio bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste lokalne opere; otvorili su se za mene ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno zasluženog prava ušao sam u najbolje društvo, ja, koji sam dotle obitavao u polu-podzemnom svetu deklasiranih egzistencija, slepih putnika, u potpalublju društvene barke. Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su u moj život ambicije, koje su, kao gušeni i buntovnički snovi, u dubini moje duše vodile podzemni i mučenički život. Bore uzurpacije i uzaludne ljubomore otekle su sa mog čela.
Sve to opisujem u skraćenom obliku, nekako iz aspekta opšte linije moje sudbine, bez ulaženja u detalje te čudne karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji događaja o kojima želim da pričam. Ne, u mojoj sreći nije bilo ni traga od raspusnosti, kao što bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo osećaj dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam sa dubokim olakšanjem shvatio – postavši u toku života osetljiv na sve drhtaje njegovog lica, iskusni poznavalac fizionomije sudbine – da ovaj put ona ne krije preda mnom nikakve podle namere. Kvalitet moje sreće nalazio se na nivou trajnih i pouzdanih stvari.
Čitava moja prošlost lutalice i beskućnika, podzemna beda mojeg bivšeg postojanja odvojila se od mene i letela je unazad, kao slika nekog predela, iskošena u zracima zalazećeg sunca, koja se još jednom izdigla iznad horizonta, dok me voz, zalazeći za poslednju krivinu, nosi strmo u noć, i punim grudi budućnošću koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo dimom začinjena budućnost. Ovo je mesto da kažem nekoliko reči o najvažnijoj činjenici, koja je zatvorila i krunisala tu epohu sreće i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na mom putu u to vreme, i sa kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereničkog perioda, venčao.
Račun moje sreće je zatvoren i pun. Moj položaj u operi je nenarušiv. Dirigent filharmonije, gospodin Pelagrini, ceni me, i traži moje mišljenje u vezi sa svim važnijim pitanjima. To je starčić koji stoji na pragu penzije, i između njega, direktora opere i čelnika lokalnog muzičkog društva tiho je dogovoreno da nakon njegovog odlaska dirigentska palica bez ikakvih ceremonija pređe u moje ruke. Nju mi je i do sada pozajmljivao više puta, bilo da dirigujem koncertima filharmonije, koji su se održavali svakog meseca, bilo da u operi zamenim bolesnog majstora, ili kada dobri starčić nije imao snage da podnese teret, tuđe mu duhu, nove i moderne partiture.
Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar je sasvim dovoljan za život u atmosferi dobrobiti, obogaćenoj pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u kojima živimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, jer sam ja lišen bilo kakvih želja i inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima vrlo odlučna, mada vrlo promenljiva pravila uređenja stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viših ciljeva. Stalno je u sukobu sa dostavljačima, hrabro se bori za nekakvu robu ili nižu cenu i postiže na tom polju uspehe na koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom nežnošću, ali, istovremeno, i sa određenim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici provalije. Kako je naivno kada se misli da borbom za hiljadu sitnica našega života gradimo svoju sudbinu!
Ja, koji sam srećno uplovio u tu mirnu luku – hteo bih još samo da uspavam njenu pažnju, da joj ne ulazim u vidno polje, da neprimetno prigrlim svoju sreću i postanem nevidljiv.
Grad u kome mi je sudbina dozvolila la nađem tako mirno i udobno pristanište, čuven je po svojoj staroj, poštovanja dostojnoj katedrali, smeštenoj na visokoj platformi, nešto udaljenoj od poslednjih kuća. Tu se grad naglo završava, strmo opada u jarugu pošumljenu lešnicima, i otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, već neprimetan trag krečnjačkog masiva što stražari nad prostranom i svetlom ravnicom provincije, široko otvorene za topao dah zapada. Postavljen na takvom mestu, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj klimi, koja je, u okviru većeg, opšteg, stvarala nekakvo lično, minijaturno meteorološko područje. Čitave godine tu bivaju jedva primetna, nežna vazdušna strujanja, koja na početku jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidan i monoton vetar, sladak do zaborava i blagog nestanka.
Katedrala, izglačana protokom vremena u bogatom mraku svojih vitraža, umnoženih bez kraja, doterivana kroz mnoga pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privlači sada brojne turiste iz čitavog sveta. U svako doba godine možete da ih vidite kako sa bedekerima u rukama prolaze našim ulicama. Oni su ti koji žive u našim hotelima, pretražuju naše prodavnice i antikvarnice loveći suvenire i pune naše lokale za zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, polet velikih projekata, široki raspon interesa. Dešava se da oduševljeni klimom, katedralom, tempom života, dođu ovde na duži vremenski period, aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlazeći, odvode sa sobom žene, lepe ćerke naših trgovaca, zanatlija, hotelijera. Zahvaljujući tim vezama, strani kapital biva često investiran u naša preduzeća i ojačava našu privredu.

Uostalom, privredni život grada već dugi niz godina teče bez stresova i kriza. Jako razvijena industrija šećernih prerađevina hrani svojom slatkom arterijom tri četvrtine stanovništva. Osim toga, u gradu postoji i fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi ona prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vraćajući se u svoju domovinu, smatra za pitanje časti da naruči jedan od tih servisa sa toliko i toliko komada porcelana boje slonove kosti ukrašen slikama grada i katedrale koje su ručno uradile učenice naše škole za primenjenu umetnost.
Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i pravilno vođen – istovremeno štedljiv i predan poslovima, kao i zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i ambiciozan, i snobovski. Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju način života u prestonici, pomoću nekoliko kabarea i klubova naporno održavajući privid noćnog života. Kartaroške igre cvetaju. Robuju im čak i dame i skoro da nema večeri da i mi ne završimo dan u nekom od elegantnih domova naših prijatelja, uz partiju karata, koja se ne jednom protezala do duboko u noć. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja svoju strast pravda preda mnom svojom brigom za naš društveni prestiž, koji zahteva čest izlazak među ljude, da se ne bi ispalo iz toka, dok je u suštini ona podlegala čaroliji tog besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena.
Posmatrao sam je često, kako zaokupljena igrom, zarumenjenih obraza i blistavih očiju, čitavom dušom učestvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod abažura, lampa razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte koje drže u ruci, odigrava imaginarni lov, trčeći za zavodljivim tragom fortune. Skoro da vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse kako zastaje za leđima ovoga ili onoga. Tišina je, reči koje padaju u pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sreće. Što se mene tiče, čekam onaj trenutak kada će tihi i proždrljivi trans da obuhvati sve umove, kada se, izgubivši pamet, svi ukoče kataleptički nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova, da se neprimećeno povučem iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli. Povremeno, izašavši iz igre, mogu bez skretanja ičije pažnje da napustim sto i tiho pređem u drugu sobu. Tamo je mračno, samo ulični fenjer iz daljine šalje svoju svetlost. Sa glavom naslonjenom na staklo stojim jednu čitavu večnost i razmišljam...
Nad jesenjim lišćem parka noć se nejasno osvetljava crvenim bleskom. U granama drveća, uplašene vrane se bude uz nesvesno kreštanje, zbunjene simptomima tog lažnog svitanja, poleću u bučnim jatima i njihova tela pune komešanjem i talasanjem crvenkastu tamu, punu gorke arome čaja i opadajućeg lišća. Polako opada i smiruje se taj na čitavo nebo raširen haos krila i kljunova, spušta se i seda na proređene krošnje nemiran, improvizovan pokrov, pun straha, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konačno nalazeći svoje mesto i spajajući se sa tišinom lišća koje vene. I ponovo ovladava duboka i kasna noć. Prolaze sati. Vrućim čelom, pritisnutim uz prozor, osećam i znam: ništa loše više ne može da mi se desi, pronašao sam pristanište, mir. Naići će sada dugi red godina teških od sreće i sitih, beskrajan tok dobrih i blagih vremena. U nekoliko poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune srećom. Prestajem da dišem. Znam: baš kao sve živo – primiće me jednom smrt u svoj zagrljaj, dobrodušan i sit. Ležaću do dna zasićen u zelenilu, na lepom, negovanom lokalnom groblju. Moja žena – kako će joj lepo stajati veo udovice – donosiće mi cveće u svetla i tiha ovdašnja popodneva. Iz dna te punoće ustaje nešto kao teška i duboka muzika, žalosni, svečani, gluvi taktovi veličanstvene uvertire. Čujem moćne udarce ritma koji rastu iz dubina. Sa podignutim obrvama, zagledan u neku daleku tačku, osećam kako mi se kosa polako uspravlja na glavi. Slušam, nepokretno...
Glasni razgovori me bude iz zanosa. Smejući se raspituju se o meni. Čujem Elizin glas. Vraćam se iz svog azila u osvetljenu sobu, pritvarajući oči napojene tamom. Društvo se već razilazi. Domaćini stoje pored vrata, razgovaraju sa onima koji napuštaju kuću, razmenjuju oproštajne učtivosti. Moja žena prilagođava svoje elastične, slobodne korake mojima. Dobro se slažemo u hodu i idući ulicom, sa nešto spuštenom glavom, ona nogom rastura šuštavu gomilu uvelog lišća. Ispunjena je igrom, srećom koja ju je pratila, ispijenim vinom i malim, ženskim projektima. Na osnovu prećutne konvencije traži za ta neodgovorna maštanja apsolutnu toleranciju sa moje strane, i zamera mi na svakoj trezvenoj i kritičnoj primedbi. Zelena linija zore se već nazire nad tamnim horizontom kada ulazimo u naš stan. Obuhvata nas dobri miris tople i negovane unutrašnjosti. Ne palimo svetlo. Daleki ulični fenjer crta na suprotnom zidu dezen zavesa. Sedeći na krevetu u odelu, ćuteći uzimam Elizinu ruku i držim je za trenutak u svojoj.
(1938)
[Letopis Matice srpske, mart 2001]


Preuzeto sa sajta Projekat Rastko

Arhiva 

Bruno Šulc, Krokodilska ulica

Bruno Šulc, Proleće 

Bruno Šulc, Ptice  

Bruno Šulc, Eđo 

Bruno Šulc, Dodo 

****

Život iknjiževno stvaralaštvo Bruna Šulca

Michael Lowy,Subverzivni judaizam Franza Kafke