Nikola Tesla u literaturi

      U literaturu je Tesla ušao već za života. Najpre kao lik u Gernsbekovim SF novelama, ali i kao prototip za junake nekih priča Marka Tvena. Dvadesetih i tridesetih scenografije laboratorija ludih naučnika u holivudskim spektaklima bile su replike Teslinih laboratorija iz Kolorado Springsa i Njujorka, a Teslin kalem bio je u kinematografiji obavezan deo aparature za oživljavanje Frankenšajnovih čudovišta. Tesla je inače voleo film, a jedan od omiljenih bio mu je upravo spektakl horor majstora Džejmsa Vejla Bride of Frankenstein iz 1935. godine – gledao ga je na desetine puta.

        Posle njegove smrti 1943. njegov mit je polako rastao.

    Čuveni Bela Lugoši igrao je 1944. vampira u filmu The Return of Vampire rediteljskog para Lu Landers – Kurt Nojman. Kako Kolumbija nije dala prava da se vampir nazove Drakula (iste godine je snimila film House of Frankenstein sa Borisom Karlofim i Džonom Karadinom kao Drakulom), grozni vampir u filmu je nazvan – Tesla.

         U jednoj epizodi popularnog stripa Supermen iz četrdesetih naslovni junak se suprotstavlja ludom naučniku koji svojim zracima smrti hoće da uništi planetu i koji se, pogađate već, zove – Tesla. U popularnom američkom naučno-fantastičnom stripu Transmetropolitan (1997– 2002), britanskog scenariste Vorena Elisa u kojem se opisuju avanture ekstravagantnog novinara u multikulturalnom haotičnom gradu budućnosti, pominje se i Oficijelna srpska crkva Tesle (Official Serbian Church of Tesla) čiji vernici veruju u postojanje "polifaznog unutrašnjeg električnog polja" poznatijeg kao "duša".

        Godine 1956. pojavila se knjiga Margaret Storm Return of the Dove, u kojoj je Tesla junak koji u Ameriku nije došao iz Like, već ravno sa planete Venere, i to jašući na velikoj beloj golubici, e da bi Zemljane naučio da koriste čistu energiju i kontrolišu svoje fizičke i mentalne moći.

      Ovaj mit će iskoristiti i Dejvid Bouvi u The Man Who Fell to Earth. Lori Anderson će mu na albumu United State Live 1 posvetiti pesme Dance of Electricity i Three Walking Songs (for Tape Bow Violin), a 1986. u Sakrementu će nastati hard rok grupa pod imenom Tesla, koja će između ostalih snimiti albume sa nazivima inspirisanim njihovim omiljenim frikom – Mechanical Resonance, The Great Radio Controversy, Psychotic Supper.

      Kao lik pojavljuje se u filmu reditelja Ildikoa Enjedija My Twentieth Century, kao i u nedavnom filmu Krega Boldvina Spectres of the Spectrum. Spilberg je još 1991. godine otkupio prava na ekranizaciju čuvene Tesline biografije Margaret Čejni Tesla, čovek van vremena, a za igrane filmove koji bi se bavili Teslom bili su svojevremeno zainteresovani i Dejvid Linč, Robert Zemekis, pa čak i Džek Nikolson. U televizijskoj seriji Tajna Nikole Tesle, urađenoj u jugoslovensko-američkoj produkciji osamdesetih, Teslu je igrao Petar Božović, a Orson Vels čuvenog finansijera Dž.P. Morgana.



MESEČEVA PLANETA


      Nikola Tesla se pojavljuje u romanu Mesečeva palata, jednog od najvažnijih savremenih američkih pisaca Pola Ostera. Jedan od junaka romana bio je od detinjstva fasciniran likom i napisima slavnog pronalazača koji je potresao Ameriku. Prvi susret s njim 1900. promeniće tok njegovog života. Drugi će se desiti mnogo kasnije. Oster opisuje ludog i moćnog Teslu u punoj snazi, ali prikazuje i ostarelog, zaboravljenog i propalog pronalazača:

       "Jednoga dana, u leto tridesetdevete... zastali smo da se odmorimo u Brajant parku. Tada sam ponovo video Teslu... Na samo pet metara od nas nalazio se starac koji je hranio golubove. Stajao je, a oni su leteli oko njega, spuštali mu se na glavu i ruke, desetine golubova koji su gukali, srali mu po odeći, jeli s njegovih dlanova dok im je starac pričao nazivajući ih srce, dušo, anđele... Osamdesetogodišnjak. Prozračno beo, mršav, ružno ga je bilo gledati, baš kao mene sada. Umalo da se nasmejem kad sam ga video.

     Negdanji genije iz svemira, junak moje mladosti. Sada, samo skrhan starac, beskućnik. Vi ste Nikola Tesla, obratio sam mu se, sasvim jednostavno, bez ikakvih formalnosti. Osmehnuo mi se uz blag naklon. Sada sam zauzet, rekao je, možda bismo mogli da porazgovaramo neki drugi put. Okrenuo sam se prema Pavelu i rekao: Daj gospodinu Tesli malo novca, Pavel, verovatno bi mogao da kupi još semenki za ptice. Pavel je ustao, otišao do Tesle i pružio mu novčanicu od deset dolara. Bio je to neponovljiv trenutak, Fog, trenutak koji se ni sa čim ne može meriti. Ha! Nikada neću zaboraviti zbunjenost u očima tog bednika. Gospodin Sutrašnjica, prorok novog sveta! Pavel mu je pružio novčanicu od deset dolara i videlo se kako se bori da ga ne pogleda, da odvoji pogled od novca – ali nije mogao. Stajao je tako, zureći u novac poput kakvog ludog prosjaka. A onda je uzeo novac, zgrabio ga iz Pavelove ruke i strpao u džep. Vrlo ljubazno od vas, rekao je vrlo ljubazno. Dušicama je potrebna svaka mrvica. Zatim nam je okrenuo leđa i počeo nešto da mrmlja pticama. Pavel me je onda odgurao, i tu je bio kraj. Više ga nikada nisam video."

-------

        Tesla je junak bezbrojnih SF storija, ali i "ozbiljnijih" žanrova književnosti. I danas se u Beogradu igra pozorišna predstava Tesla ili prilagođavanje anđela, urađena po tekstu Stevana Pešića. Crnjanski takođe ima dramu Tesla, dok je kanadski pisac Dejvid G. Frejzer 1995. godine dramatizovao čuveni "rat struja" i sukob između Edisona i Tesle u svojoj drami Teslino električno društvo. U pomenutom ratu za prevlast jednosmerne ili naizmenične struje, Edison je, da bi dokazao štetnost naizmemnične struje konstruisao električnu stolicu, koja je u SAD i danas u upotrebi.

      Tesla je i junak romana Wildwood iz 1987. američkog kultnog pisca fantastike Džona Farisa, a Luis Perdju je 1985. godine napisao krimi triler pod nazivom Teslina ostavština. U ovom romanu Perdju opisuje Tesline poslednje dane, zatim njegovu smrt (otrovan od strane FBI-ja) i sudbinu njegovih tajnih rukopisa i proračuna koji sadrže tajnu moćnog "Teslinog tajnog oružja", a oko kojih se otimaju razne obaveštajne službe. Priča o famoznom tajnom oružju jedna je od omiljenih misterija koja svako malo puni novine željne senzacija. Po jednoj od mnogobrojnih verzija ove misterije, neposredno po Teslinoj smrti 1943. godine, iz njegove sobe u hotelu Njujorker u Njujorku, FBI je uzeo sve ključne Tesline papire koje sadrže njegove tajne eksperimente i pronalaske – "zrake smrti" (elektrostatički plazmeni snop, č ija je replika nedavno napravljena u čuvenoj vojnoj bazi "Rej Peterson" – oružje danas glomazno i neupotrebljivo, ali koje je Tesla nudio svima, od američke i engleske vlade do kralja Aleksandra, i sam izjavljivao da mu je Lenjin za njih nudio tovare zlata), rešenje bežičnog prenosa energije, energetskog štita ili aparata za izazivanje meteorolških poremećaja. Delovi fajlova FBI-ja nastali praćenjem Tesle (kao što su praćeni i ostali američki naučnici) odavno su dostupni na internetu.

         Inače, fama o Teslinom tajnom oružju dobijala je neverovatne razmere – da su navodno 1993. godine pripadnici zloglasne sekte Aum Šinrijko tražili po Beogradu i Njujorku podatke o Teslinim tajnama, da tajne Tesline spise zapravo čuva famozna Grupa 69 zadužena za paranormalno u Vojsci Jugoslavije, pa čak da se Teslino tajno oružje nalazi u rukama bosanskih Srba, koji su ga svojevremeno čak i isprobali u bosanskom ratu. Sigurno je moguće naći one koji će se zakleti da su ga u Bosni jednom uperili na jednu jedinicu mudžahedina koja je naprosto – iščezla, kao i one koji će vam potvrditi da je čuveni "nevidljivi" bombarder F-117 oboren u Buđanovce baš nekim Teslinim oružjem. Za vreme najbližih ratova moglo se čuti da je Žirinovski doneo u Srbiju nacrt Teslinog oružja neverovatnih sposobnosti pod nazivom "elipton", koji je trebalo da konstruiše izvesni kruševački proizvođač noša koje sviraju. Ispostavilo se da je "elipton" u stvari naziv jedne vrste ruske votke.

        Tesla je održavao kontakte sa raznim ljudima koji su se bavili tada modernim okultnim, ezoteričnim i spiritističkim fenomenima, od lorda Kelvina do Vilijema Kruksa. Mihajlo Mihajlov je nedavno posvedočio da se u memorijalnoj biblioteci Edgara Kejsija Virdžinija Bič, poznatog posvećenika u paranormalne svetove, nalazi nekoliko debelih svezaka Teslinih ličnih zapisa na parapsihološke teme. Sam Tesla je prema svakoj vrsti spiritualnog iskustva bio prilično skeptičan, što nije smetalo njegovim tumačima da ga proglase paranormalnim čudom, kao na primer da je u svojim eksperimentima u Kolorado Springsu odredio frekvenciju i vrstu modulacije mentalnog plana živih
ljudi, ali i mrtvih s kojima može da komunicira. Svako malo se u časopisima tipa "Treće oko" ili "Zona sumraka" pojave tekstovi kako je Tesla ili još živ, ili se sa onog sveta javlja odabranima, ili sa druge planete šalje poruke Zemljanima, ili reinkarniran u liku nekog osobenjaka hoda Beogradom.

       Teslin blizak prijatelj bio je novinar Džulijan Hotorn, sin slavnog Natanijela Hotorna, koji je jednom napisao da je Teslin mozak toliko razvijen da svakako ne može pripadati običnom čoveku, već biću sa Venere, koji je na Zemlju došao da pouči ljude tajnama prirode. Mnogo kasnije neki su u ovo poverovali najbukvalnije. Sekta po imenu Unarius (UNiversal ARticulate Interdimensional Understanding of Science), sa sedištem u El Kajonu u Kaliforniji, veruje da je Nikola Tesla zapravo arhanđel Mihajlo koji je okončao svoje zemaljsko bivstvovanje, Unarijancima se sada javlja iz svoje kuće koja se nalazi na planeti Parhelion u središtu kosmičke federacije Unarius i saopštava svakakve zanimljive stvari koje su oni sabrali za sada u 13 tomova. Inače, Tesla im je jednom prilikom vizuelno preneo sliku svoje sadašnje kuće – to je sedmostepena piramida izgrađena od materijala nalik na staklo, osnove od 1,5 km. Na vrhu zgrade nalazi se veliki projektor nalik na teleskop koji može da odašilje informacije i slike na 33 frekventna područja, odnosno u isto toliko prostorno-vremenskih dimenzija. Unarijanci su inače deo kosmičkog bratstva privremeno zatočenog na Zemlji, sviraju renesansne instrumente, uče o reinkarnaciji arhanđela i čekaju svoju svemirsku braću koja je prošle godine trebalo da dođu da ih pokupe, ali je nešto iskrslo. Imaju kanal na kablovskoj televiziji odakle šire svoja učenja i povremeno organizuju parade kroz gradić, voze se automobilima na koje nakače makete letećih tanjira i natpise "Welcome Space Brothers!". Za takve stvari najmanje je kriv – Nikola Tesla.

    TESLA I SF

       Hjugo Gernsbek, glavni urednik časopisa "Electrical Experimenter", koji je u nastavcima objavljivao Teslinu autobiografiju, bio je dugogodišnji Teslin prijatelj. Možda se deo razloga za velik broj fantastičnih elemenata u mojim pronalascima može pripisati uredničkoj umešnosti samog Gernsbeka. Naime, Gernsbek je zaslužio svoje mesto u svetskim enciklopedijama kao rodonačelnik naučne fantastike kao žanra.

       Ime science fiction prvi put se pojavljuje 1926. godine, i to u časopisu pod nazivom "Amazing stories", koji je pokrenuo upravo Gernsbek. Naučnu fantastiku Gernsbek je definisao kao "očaravajuće storije u kojima su pomešani naučni fakti i proročke vizije", dok je moto "Amazing stories" glasio:  "Ono što je ekstravagantna fikcija danas biće hladne činjenice sutra".

       Gernsbek je i sam pisao fantastične novele. Ovaj rođeni Luksemburžanin, koji je po dolasku u Ameriku posle nekoliko trgovačkih poduhvata pokrenuo dva naučnopopularna magazina "Electrical Experimenter" i "Modern Electrics", godine 1911. objavio je novelu Ralph 124C 41+, u čijem prvom poglavlju nije teško prepoznati lik Nikole Tesle. U priči The Magnetic Storm, objavljenoj 1926. u "Amazing Stories", Tesla se pojavljuje likom i imenom. Inače, Gernsbek je posle Tesline smrti dao da se izradi njegova posmrtna maska, koja se danas nalazi u Muzeju "Nikole Tesle". Jednu kopiju, obloženu bakrom, držao je na zidu svoje kancelarije. Danas najprestižnija američka nagrada iz oblasti SF-a njemu u čast nosi ime "Hugo's Award".


TERRA 2 – Almanah naučne fantastike No2

Vajninger, Strindberg, Kafka,Gogol,Tesla i žene

Oto Vajninger

 

 

Deo knjige koji se odnosi na žene je svakako, kako to s pravom navodi Vladeta Jerotić,  "najteže razumljiv, najmanje prihvatljiv i svakako najsporniji... Vajninger se bavi ženom, njenom psihologijom, logikom i etikom, suštinom žene i njenim smislom u svemiru, odnosno njenim položajem u čovečanstvu. Kada Vajninger negira svaku vrednost bića žene, on je radikalan i nemilosrdan, često ubedljiv i logičan, ali uvek subjektivan. Pošto žena nema nikakav pravi odnos prema logici, a ni prema etici, ona nema ni apsolutnog Ja u sebi, pa ne može nikada biti genijalna. Talentovane žene  u umetnosti ili nauci mogu da zahvale za svoje uspehe samo muškom delu u sebi, otud se najviše u stvaranju može očekivati od najmuškobanjastijih žena. Koliko, medjutim, žena ima malo stvarnog odnosa sa svakim dubljim stvaralaštvom dokazuje nepostojanje žena-filozofa, da ne govorimo o ženama kao religioznim predvodnicima, a upravo su filozofija i religija najdublje oblasti stvaralaštva do kojih  - prema Vajningeru - dopire samo dubina muškarca. Ono što ženu jedino istinski zanima i prema čemu ima jedini suštinski odnos, to je sve ono što je u bližoj ili daljoj vezi sa seksom. Zato Vajninger kaže: ‘Zena je samo seksualna, muškarac je i seksualan'. Pošto je seksualnost za Vajningera očevidno niža sfera ljudske delatnosti, prema kojoj oseća ne samo prezir već i odvratnost, žena nikada ne može da bude moralna. Ona čak nije ni nemoralna, već amoralna, kao što je i alogična. Ona se nikada ne oseća stvarno krivom, ona neprestano laže, zavidljiva je, nesocijalna, nema sopstvenih ubedjenja, već ih prima samo od muškarca. Žena je najbolji medijum, a muškarac njen najbolji hipnotizer. Jednom reči, žena je Vajningeru biće bez duše, ona nema Ja, ni individualnosti, ličnosti, ni slobode, karaktera ni volje. Žena je ili majka ili bludnica (mada na jednom mestu Vajninger dopušta da ‘možda u većini žena postoje obe mogućnosti'). Ali ni tip majke ne prolazi kod Vajningera mnogo bolje nego tip bludnice. Majka je sva cilj vrste i produženje vrste joj je cilj. Ni majka, kao ni bludnica, nije u stanju istinski da voli. Majci je potreban muškarac ne njega radi, već vrste radi. Ona se ponaša podjednako majčinski prema mužu kao i prema sinu. Ovo ponašanje se svodi na brigu za telo, ne i za dušu muškarca, jer je njen odnos prema njemu pre svega telesni. Materinskoj ljubavi je sporedna individualnost deteta, i to je ono što je duboko nemoralno u njoj. S druge strane, prostitutka oseća odvratnost prema produžavanju vrste, prema radjanju uopšte, dakle i prema detetu; ona sva bitiše u snošaju, u kome hoće da nestane kao realnost, da bude uništena. Pri svemu tome, umno najrazvijenije žene spadaju u kategoriju prostitutke, a muškarci od vrednosti uvek su voleli samo tip prostitutke. Kad je već jednom počeo da seksualnost i ženu slika u najjačim mogućim bojama, Vajninger se više ne zaustavlja. Ljubav i požuda su za njega dva tako različita, suprotna stanja da je u muškarca, kada zaista voli, savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem. Pa, ko tvrdi da još voli ženu koju poželi, taj ili laže ili nikad nije znao šta je ljubav. Postoji zato samo ‘platonska' ljubav, ljubav prema Beatriči, sve ostalo spada ‘u carstvo krmaka'. Kada muškarac voli ženu, on u njoj voli svoj ideal, jer se žena kao takva ne može voleti. On zbog toga neminovno strada, i svojim ljubavnim stradanjem on nastoji da vrati ženi dušu koju joj je oteo. Muškarac je forma, žena je materija koja prima svaku formu. Od žene se može načiniti što se hoće. Muškarcu se jedino može pomoći da bude ono što on hoće. Stoga ima smisla vaspitati samo žene, a ne muškarce. I poslednja poruka Vajningera muškarcu nosi u sebi nešto od tragične groteske. Kada je muškarac postao seksualan, kaže Vajninger, stvorio je ženu. Žena je otud krivica muškarca. Sve što se može prebaciti ženi jeste krivica muškarca. Ljubav treba da prekrije krivicu. U snošaju se žena najdublje unizuje, u ljubavi najviše uzdiže. To što žena traži snošaj, a ne ljubav, znači da ona želi da bude unižena, a ne uzdignuta. Najveći protivnik ženine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste - žena. Muškarcu je prema ženi mogućno samo jedno moralno ophodjenje: ni seksualnost, ni ljubav, jer obe upotrebljavaju ženu samo kao sredstvo za strane svrhe, već jedino pokušaj da je razume. Kako? Muškarac mora sebe da oslobodi pola, pa će tako i samo tako osloboditi i ženu. Ona, doduše, tako propada kao žena, ali samo zato da bi se uzdigla iz pepela kao čisti čovek. Odricanje seksualnosti ubija samo telesnog čoveka, i to samo zato da bi duhovni stekao pun život".
 ceo tekst

August Strindberg

Isidora Sekulić, u eseju o Augustu Strindbergu, švedskom velikanu pisane reči, govori i o njegovom čudnom odnosu prema ženama, jer je taj odnos Strindbergov bio veoma kompleksan i teško shvatljiv. On nije mogao bez žena, ali kada je bio sa njima onda ih je najčešće duboko mrzeo, mučeći pritom i njih i sebe. Tako Isidora beleži: „Strindberg nije pisac ni mladih ni starih, ni srećnih ni nesrećnih, ni muških ni ženskih. Poznajemo ga, čitali smo ga, drugovali smo s njim ponekad baš bratski, ili ga prstom pokazivali kao velikog učitelja, ali slabo navodimo njegove tekstove, sliku njegovu ne držimo na stolu, milo nam je što mu je lepa kuća tako daleko... Zašto? - pitamo nekoga, ili pitamo sami sebe. I odmah, malo jetko odgovaramo istom rečju: zašto? Hja, kad je nekom dato od Boga da ume kao lav rikati, onda ga ne volimo čuti da kao mangup psuje... ". A nešto kasnije Isidora nastavlja: „Negde u sebi, da li u strasti ili u intelektu, Strindberg je morao nositi ideal žene. A kako je bio i vrlo strastan, i vrlo detinjast ljubavnik, on je ponekad, ričući, ponekad plačući, tražio da taj ideal domaši rukom, ili se s njime venča. Naravno, što god je privenčao ili privezao uza se, to nije bio ideal. Nastupa raskid, bol iskustva, intelektualni obračun, satanski tačno znanje čime sve žena odstupa od ideala. Zatim ponovo fantazira da raj na zemlji mora biti u ženi; a kad nije, Strindberg s najvećom mržnjom i s naučničkim rečnikom nasrće na čulnu i sensualnu ženu. Od dveju venčanih Strindbergovih žena, prva je bila glumica, a druga čista intelektualka. Lovio je dakle nesrećni čovek po graničnim oblastima. Dve žene, dva mučenja. Ljubavnica je Strindberg imao čitavu seriju, ali, izgleda, sve iz reda 'prostačkog'. Strindberg je leteo u iskustva sa slobodama izuzetnog čoveka... Naravno, on je znao da tamo gde nema idealnih žena, da u tom svetu nema ni idealnih muškaraca. I izveo je zaključak: da je čovek, ma ko on bio, samo sluga instinkata, i da je život, ma kakav bio, samo divljaštvo. Ali čim naidje na čoveka koji je žena, Strindberg gubi vladanje nad sobom, nasrće na ženu bezmalo fizički, i bori se s njom kao sa opasnom divljom zverkom".

Franc Kafka

Poznato je da se i Franc Kafka, jedan od onih velikih pisaca koje, pored ostalih, naročito vole drugi pisci, itekako mučio po pitanju žena. Hteo je, veselnik, da ostvari čvršću vezu sa ženom, ali svaki put kada je za to imao priliku - povlačio se, sa osećanjem dečačke zbunjenosti i gorčine, jer nije sebe razumeo do kraja po tom pitanju. Njegova pisma Mileni Jesenskoj, prevoditeljki njegovih dela na češki, spadaju u red lepših ljubavnih pisama u novijoj svetskoj književnosti. Sastali su se njih dvoje nekoliko puta, ali ti kratki susreti nisu pomogli da dodje do većeg zbližavanja, ma koliko su to oboje priželjkivali. Kafka je u toj vezi nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji njene realizacije, tako da na mahove izgleda da mu više odgovara samo platonska veza. On sve vreme pati zbog toga, krivi sebe, ljut je što mu nedostaju duhovne i fizičke snage, progoni ga strah. I, sve je ostalo na tome, do kraja njegovog kratkog života.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Gogolj se nije ženio, a izgleda da nije imao ni sentimentalnih veza sa ženama, te je u tom pogledu bio priličan osobenjak. Neki ga smatraju jednim od tužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja u povesti svetske književnosti, ali ima i onih koji veruju da je bio - aseksualan.

U većini biografija Gogolja obično se ne govori posebno o njegovom odnosu prema ženama. Ipak, povremeno se nadju članci i knjige na tu temu. Tako u članku „Pravi Gogolj" ruski kritičar Ilija Goleniščev-Kutuzov, uz duboko uvažavanje književnog stvaralaštva Gogoljevog, ukazuje na njegov osoben odnos prema ženama, analizirajuć kako je autor prikazivao žene u svojim književnim delima. S tim u vezi, on navodi da se u Gogoljevim delima žene često javljaju kao kobne lepotice, iz nekakve skoro mistične daljine, da njihova lepota ponekad nosi pogibelj, ili da su komične, kao junakinje u „Revizoru" i provodadžika u „Ženidbi".


U komediji „Ženidba" (Женитьба) Gogolj samom činu ženidbe umnogome prilazi kao tragi-komičnoj pojavi. Govori, naravno, o pokušaju da se napravi bračna veza izmedju dvoje mladih; medjutim, sve se završava bez hepienda, jer će, na kraju, verenik pobeći kroz prozor, glavom bez obzira, u želji da se, jadničak, spase. Komad se završava sa ovom rečenicom: „...Kad bi još kroz vrata pobjegao, hajde de, ali kad već ženik strugne kroz prozor, e, onda laku noć"! Potom dolazi, kao što rekoh:  Конец.

U izvrsnoj priči „Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka" (Иван Фёдорович Шпонька и его тётушка), protagonista, koji je poručnik u prevremenoj penziji, na pragu četrdesete godine, nikako ne može da se odluči da isprosi devojku, iako njegova tetka (koja njime upravlja kao što rukovodi i celim imanjem), to želi. Evo jednog opisa muka Ivanovih: „Zaista, Marija Grigorijevna je sasvim prijatna mlada devojka; ali da se ženi! Ovo mu je izgledalo tako čudnovato, tako neobično da nije mogao o tome misliti bez straha. Živeti sa ženom... nerazumljivo je. On neće biti sam u svojoj sobi, svuda mora da budu udvoje... Znoj mu se javio na licu, dok se udubljivao u svoje razmišljanje... Potom sledi detaljan opis dugog sna u kome jadnog Ivana žena juri i spopada na mnoge stravično/komične načine.

U "Nevskom prospektu" Gogolj slika kontrast izmedju ideala i pogleda na koji se neretko nailazi, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; prvi je nepopravljivi romantičar (u prostitutki vidi svoju boginju), a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Osobenost ove priče vidi se na njenom kraju: obe sudbine završavaju se tragično/banalno (nepopravljivi romantičar vrši samoubistvo). Kao da se kaže da su sve situacije apsurdne i besmislene, kraj je uvek isti za bilo kakav pristup, a razlika je samo u doživljavanju.

Goleniščev-Kutuzov još pominje ljubav starog vrača prema vlastitoj kćerci u „Strašnoj osveti", kao i prikazivanje žena u „Viju", jednoj od Gogoljevih najboljih fantastičnih skaski, kao i još nekim njegovim delima, potencirajući taj Gogoljev „čudan odnos prema ženama", ali bez većeg elaboriranja po pitanju njegove seksualnosti, if any.

izvor

Šarl Bodler

Pesnik čitave cikluse pesama posvetio ženama. Njegov odnos prema ženi izuzetno je čudan. Za razliku od ostalih pesnika koji su ženu uzdizali do nebeskih visina, Bodler prezire ženu nazivajući je s demonom, mučenicom, prokletnicom. Smatra žene ograničenim, glupim i bićima sposobnim samo da zadovoljavaju muškarca. Išao je iz krajnosti u krajnost, čudi se što žena ima pristup u crkvu.

Tesla

O životnom delu Nikole Tesle zna se relativno mnogo. Poznato je gde se rodio, gdje se školovao, gde je radio, poznate su njegovi usponi i padovi i borba s nepoštenim ljudima kao što je Tomas Alva Edison, poznato je šta je izumio, te gde je i kako je (bedno) umro. Svet je napustio bez novčića u džepu, bez prijatelja i bez naslednika. U njegovom burnom životu desilo se mnogo toga, no žena nije bilo. Je li Tesla bio homoseksulac? Prema svemu dostupnom i poznatom o njegovom životu, nije. Da li je Tesla mrzio žene? Daleko od toga. Veliki naučnik imao je mnogo prijateljica, naročito iz visokog društva, a njihovi dnevnici svedoče kako je Tesla bio veliki gospodin, džentlmen i čovek u čijem su prijatnom društvu žene itekako uživale. Još jedna opšteprihvaćena zabluda o Tesli i ženama jeste da je Tesla bio suviše zauzet naukom i izumima, te da nije imao vremena razmišljati o ženama. Istina je, naravno, bitno drugačija.

Najveći um modernog vremena razmišljao je mnogo šire izvan zidova svoga laboratorija, briljantno analizirajući svet oko sebe, svet koji se rapidno menjao ne samo u tehničko-tehnološkom pravcu, nego i u političkom, sociološkom i antropološkom smislu. Tesla je itekako bio svestan toga, o čemu svedoči njegov briljantni intervju iz 1924., koji je dao za teksaški list “Galaveston Daily News”, gde Tesla objašanjava „zašto se nikada neće oženiti”. No, osim toga, Tesla ima za današnje pojmove vrlo kontroverzne, ali kristalno jasne pojmove kada je reč o muško-ženskim odnosima i feminizmu koji je pre 90 godina bio u strelovitom usponu

 

Prema intervjuu, Tesla se u početku divio ženskom rodu, dizao ga na pijadestal, ali žene su ga razočarale. Kada su dobile moć, nisu se ponašale mnogo bolje od muškaraca.

– Sada, ova žena nežnog glasa koju sam obožavao je nestala. Na njeno mesto došla je žena koja misli da je njen glavni uspeh u životu da bude što više kao muškarac – u oblačenju, u ponašanju, u sportu i dostignućima bilo koje vrste. Žene postaju jače od muškaraca, i fizički i mentalno. Svet je iskusio mnoge tragedije, ali, prema mom mišljenju, najveća tragedija od svih jeste trenutna ekonomska situacija u kojoj su žene protiv muškaraca, i u mnogim slučajevima uspevaju da uzurpiraju njihova mesta u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da zasene muškost znak je civilizacije u propadanju… Ženska odlučnost da se takmiče s muškarcima u biznis svetu ruši neke od najboljih tradicija – stvari koje su se pokazale kao pokretački faktori u ovom sporom, ali osetnom napretku sveta – tvrdio je Tesla davne 1924. godine.

....Tesla je tvrdio da je svet išao napred zbog želje muškaraca da zadive svoje žene i osvoje njihova srca. Toga je nestalo i svet stagnira.

Muškarci pate

Tesla je smatrao da muškarci pate zbog te nove neravnoteže „snaga” i da žensko nezadovoljstvo čini svet nesretnim i više stresnim. Također je smatrao da će muškarci kao takvi jednostavno biti meta u dominantno feminističkom društvu.

– Izgleda da je muškarac u ljudskom društvu postao beskoristan. Evo, stvarno ne znam. Naša civilizacija će potonuti u jedno stanje koje se viđa kod pčela, mrava i drugih insekata – stanje u kom se muškarac surovo ubija. U ovom matrijarhalnom svetu biće uspostavljena vladavina žena. Kako žene preuzimaju dominaciju, muškarci su u njenoj milosti. Muškarac se smatra bitnim samo u funkciji produžavanja vrste – smatrao je Tesla.
izvor

 

Mark Twen ,Tajanstveni stranac,

 (Twen je novelu napisao pod  uticajem intenzivnog druženja sa Nikolom Teslom)


Bilo je to 1590. godine, u zimu. Austrija je bila daleko od sveta i u dubokom snu; još je trajao Srednji vek i izgledalo je da će tako zauvek ostati. Neki su je čak stavljali vekove i vekove unazad I govorili da je u Austriji po umnom i duhovnom satu još uvek doba Predanog verovanja. Ali oni su to smatrali vrlinom, a ne uvredom, to je tako primljeno i svi smo bili na to gordi. Toga se dobro sećam iako sam bio još dečak; a sećam se i koliko mi je to pričinjavalo zadovoljstva.

Da, Austrija je bila daleko od sveta, u dubokom snu, a naše selo bilo je usred tog sna, jer se nalazilo usred Austrije. Ono je spokojno dremalo u dubokoj povučenosti brdske i šumske samoće, gde vesti iz sveta gotovo nikada nisu stizale da naruše njegove snove, i bilo je beskrajno zadovoljno. Pred njim je mirno tekla reka, po čijoj su površini lelujale siluete oblaka i promicale barke i dereglije za prevoz kamenja; iza njega dizale su se šumovite padine do podnožja vrleti; sa vrha te vrleti mrštio se jedan ogroman zamak sa dugim nizom tornjeva i bedema obraslih puzavicom; s one strane reke, koju milju ulevo, pružala su se razbacana šumovita brda ispresecana vijugavim klisurama u koje sunce nikada nije dopiralo; udesno je bila vrlet koja se nadnela nad reku, a između nje i onih brda pružala se prostrana ravnica išarana kućicama koje su se ugnezdile među voćnjacima i senovitim drvećem.

Miljama unaokolo ceo ovaj kraj bio je nasledno imanje jednog princa, čije su sluge uvek održavale zamak u savršenom redu iako niprinc ni njegova porodica nisu dolazili u zamak češće do jednom u pet godina. Kada bi dolazili, izgledalo je kao da je stigao gospodar celog sveta i da je sa sobom doneo sav sjaj svojih kraljevstava; a kada bi otišli, ostavljali bi za sobom neku tišinu koja je ličila na duboki san posle orgijanja.

 Za nas dečake, Ezeldorf je bio raj. U školi nas nisu suviše gonili da bubamo. Učili su nas uglavnom da budemo dobri hrišćani; da iznad svega poštujemo Bogorodicu, crkvu i svece. Ostalo nismo morali ni da znamo; u stvari, to nam nije bilo ni dopušteno. Znanje nije bilo dobro za prost svet i moglo ga je navesti da bude nezadovoljan sudbinom koju mu je Bog dodelio, a Bog ne bi otrpeo nečije nezadovoljstvo njegovim uređenjem. Imali smo dva sveštenika. Jedan od njih, otec Adolf, bio je veoma predan i radan svetilʹnik, koga su svi mnogo poštovali.

Možda je u nečemu bilo i boljih sveštenika od oca Adolfa, ali pastva u našem kraju nikada nije tako ozbiljno i mnogo poštovala nekog drugog župnika. To je bilo zato što se on uopšte nije plašio nečastivog. Od svih hrišćana koje sam poznavao on je jedini za koga se to zaista može reći. Ljudi su zbog toga mnogo strahovali od njega, pošto su verovali da u njemu ima nečeg natprirodnog, inače ne bi bio tako smeo i samopouzdan. Svi gorko osuđuju đavola, ali to čine s nekim poštovanjem, ne olako; ali, otac Adolf je postupao sasvim drugačije; nazivao ga je svim mogućim pogrdnim imenima koja bi mu padala na pamet i svako ko bi ga čuo, uz drhtao bi; često bi čak prezirao i potcenjujući govorio o njemu; tada bi se ljudi krstili I brzo se udaljavali od njega bojeći se da se ne desi nešto užasno.

U stvari, otac Adolf se nekoliko puta sreo lice u lice sa Satanom i izazivao ga. To je bilo poznato. Otac Adolf je to i sam rekao. On to nikada nije krio, čak je o tome otvoreno pričao. A postojao je bar jedan dokaz da je govorio istinu, pošto se tom prilikom svađao sa neprijateljem i odvažno bacio bocu na njega; otuda je u njegovoj radnoj sobi ostala rumena mrlja, tamo gde je boca tresnula i razbila se.

    Ali onaj koga smo svi mi najviše voleli i sažaljevali bio jedrugi sveštenik, otac Peter. Neki su ga optuživali da je okolo u razgovoru pričao da je Bog sušta dobrota i da će naći put da spase svu svoju ljudsku siročad. Bilo je strašno reći takvu stvar, ali nije bilo nikakvog sigurnog dokaza da je otac Peter to doista i kazao; nije bilo u njegovoj prirodi da kaže tako nešto, pošto je on uvek bio dobar, blag i istinoljubiv. Nisu ga optuživali da je to govorio sa predikaonice kako bi sva pastva mogla da ga čuje i da  o tome posvedoči, nego samo van crkve, u razgovoru; a neprijateljima je vrlo lako da tako nešto izmisle. Otac Petar je imao jednog veoma moćnog neprijatelja – zvezdočatca koji je živeo u staroj, trošnoj kuli pri vrhu doline i koji je po celu noć proučavao zvezde. Svi su znali da je on u stanju da predskaže ratove i glad, premda to nije bilo tako teško, jer je rata ili gladi uvek negde bilo. Ali on je znao pomoću zvezda da pročita u jednoj svojoj debeloj knjizi život bilo koga čoveka, a uz to je mogao da nađe ono što bi neko izgubio, pa su ga svi u selu, osim oca Petera, gledali sa strahopoštovanjem. Čak je i otac Adolf, koji je izazivao nečastivog, ispoljavao mnogo poštovanja prema zvezdočatcu dok bi ovaj prolazio kroz selo u visokoj, šiljatoj kapi i dugačkom, širokom i lepršavom ogrtaču ukrašenom zvezdama, noseći debelu knjigu i štap poznat po čarobnoj moći. Govorilo se da je i sam biskup ponekad slušao astrologa, jer je taj zvezdočatac, pored toga što je proučavao zvezde i proricao, znao da se prikaže veoma pobožnim, što je na biskupa, naravno, ostavljalo snažan utisak.

    Otec Peter uopšte nije cenio astrologa. On ga je otvoreno žigosao kao šarlatana – kao varalicu bez ikakvog posebnog znanja ili moći, van onih koje ima svaki običan pa i priglup čovek, a to je, dabome, nagnalo astrologa da omrzne oca Petera i da mu zaželi propast. Svi smo mi verovali da je od astrologa potekla priča o strašnim rečima oca Petera i da je on o tome obavestio biskupa. Pričalo se da je otac Peter to kazao svojoj nećaki Marget, iako jeMarget to poricala i preklinjala biskupa da joj veruje i da njenog starog ujaka spase od siromaštva i sramote. Biskup se na to nije osvrtao. On je na neodređeno vreme udaljio sa dužnosti oca Petera, iako nije išao tako daleko da ga isključi iz crkve na osnovu dokaza jednog jedinog svedoka; tako otac Peter već dve godine nije vršio svoju dužnost, a naš drugi sveštenik, otac Adolf, preuzeo je I njegove vernike.

Za starog sveštenika i Margret bile su to teške godine. Do tada su oni među nama bili omiljeni, no to se, naravno, izmenilo kada se na njih spustila senka biskupove srdžbe. Mnoge prijatelje su potpuno izgubili, a ostali su postali hladni i uzdržijivi. Kada ih je ta nesreća zadesila, Marget je bila ljupka osamnaestogodišnja devojka, a uz to je bila i najpametnija glavica u selu. Davala je časove sviranja na harfi i sopstvenom marljivošću zarađivala je za haljine i džeparac. Ali sada učenici jedan za drugim počeše da je napuštaju; seoska mladež je više nije pozivala na igranke i na zabave; mladići su prestali da dolaze njenoj kući, svi sem Vhelma Majdliaiga – a nije možda trebalo ni on da ih posećuje; ona i njen ujak bili su tužni i usamljeni u svojoj zapostavljenosti i osramoćenosti i iz njihovog života iščezlo je sunce. Tokom te dve godine sve im je išlo od zla na gore. Odeća im se pohabala i bilo im je sve teže I teže da nađu hleba. I sada je konačno dolazio i sam kraj. Solomon Isaks im je već ispozajmljivao sav novac koji je hteo da im pozajmi uzimajući kao pokriće njihovn kuću i obavestio ih je da će im sledeće gdana kuća otići na doboš ukoliko novac ne bude vraćen.

II POGLAVLJE 

      Nas trojica dečaka bili smo uvek zajedno i tako je bilo još od kolevke, voleli smo se od samog početka, i ta ljubav postajala je vremenom sve dublja. Nikolas Bauman bio je sin glavnog sudije mesnog suda; Sepi Volmajer, sin gostioničara prve seoske krčme „Zlatni jelen", koja je imala lep vrt sa senovitim drvećem sve do obale reke i čamce koji su se mogli unajmiti za vožnju po reci; a treći sam bio ja – Teodor Fišer, sin crkvenog orguljaša, koji je uz to bio i vođa seoskih svirača. Učitelj sviranja na violini, kompozitor, opštinski ubirač poreza, crkvenjak i na druge načine koristan građanin, koga su svi poštovali. Brda i šume smo znali isto tako dobro kao što su ih i ptice znale, pošto smo po njima skitali kad god smo bili besposleni – ili bar onda kada se nismo kupali, pecali, vozili se u čamcu ili kad smo se igrali na ledu ili se sankali niz bregove.

      A bilo nam je dozvoljeno i ono što je malo kome bilo dopušteno – mogli smo da ulazimo u vrt zamka. I to zato što nas je voleo najstariji sluga u zamku – Feliks Brant; često smo odlazili noću tamo da nam on priča o starim vremenima i čudnim doživljajima, da pušimo s njim (to nas je on naučio) i da pijemo kafu; jer on je bio u ratu i učestvovao u opsadi Beča; kada su pobedili i oterali Turke, među zaplenjenom robom našli su i vreće kafe, a zarobljeni Turci su im objasnili šta je to kafa i kako se od nje pravi prijatan napitak; otada je on uvek imao pri ruci kafe da je sam pije, a i zato da bi iznenadio one koji nisu znali šta je to. Ako bi naišla oluja, on bi nas zadržao svu noć; dok bi napolju grmelo I sevalo, pričao bi nam o duhovima i o svim mogućim strahotama, o bitkama i o ubistvima, o mučenjimai o sličnim stvarima, pa nam je kod njega bilo ugodno i prijatno; a on je uglavnom pričao ono što je sam doživeo i iskusio. U svoje vreme on je video mnogo duhova, veštica i čarobnjaka; jednom je u ponoć, po strašnoj oluji u planinama zalutao i pri bljesku munje ugledao Divljeg lovca kako besno jezdi na vihoru, a njegovi sablasni psi ga jure kroz uskovitlane oblake. Jedanput je video i vampira, a nekoliko puta i velikog slepog miša koji siše krv sa vrata ljudima dok spavaju i laganim mahanjem krila ih uspavljuje da se ne bi probudili sve dok ne umru.

      On nas je hrabrio da se ne plašimo natprirodnih pojava kao što su sablasti i govorio nam je da one ne čine nikakva zla, da samo okolo lutaju zato što su usamljene i očajne pa traže pažniu i saosećanje; tako smo se mi vremenom oslobodili straha, pa smo čak silazili s njim noću u ukletu odaju tamnica u podrumima zamka. Duh se samo jedanput pojavio i dok je prolazio jedva smo ga mogli videti; bešumno je lebdeo kroz vazduh, pa je onda iščezao; Feliks nas je toliko bio naučio da se ne plašimo da skoro nismo ni zadrhtali. On je rekao da se duh ponekad uspne, noću, i gore, probudi ga dodirom svoje ledene ruke po licu, ali ga ne ozledi; on samo traži saosećanja i pažnje. A od svega je bilo najčudnije to što je on video anđele – prave anđele sa neba – I razgovarao s njima. Nisu imali krila i bili su obučeni, a izgledali su, razgovarali i postupali kao i ma koji prirodni stvor i ne biste nikada saznali da su anđeli da nije bilo divnih čudesa koja su činili a koja smrtnik ne može da čini, da nisu iznenada iščezavali dok s njima razgovarate, što je takođe nešto što nijedan smrtnik ne bi mogao. I rekao je da su oni prijatni i veseli, a ne tmurni i setni, kao duhovi.

      Posle takvih pričanja jedne majske noći, ujutro smo ustali, obilno doručkovali s njim, pa smo onda pošli, prešli preko mosta i krenuli ulevo u brda do šumovitog vrha brežuljka, našeg omiljenog mesta; tamo smo se ispružili na travu u hladovini da se odmorimo, da pušimo i da prepričavamo ta čuda, koja nam nikako nisu izlazila iz glave i koja su na nas ostavila tako snažan utisak. Ali nismo mogli da pušimo jer smo u brzini zaboravili kremen i kresivo.

     Uskoro, iz šumarka došeta do nas jedan mladić, sede i poče prijateljski da priča kao da nas odavno poznaje. Mi nismo odgovarali, pošto je on bio tuđinac, a nismo bili navikli na nepoznate ljude i stoga smo se ustezali pred njima. Na sebi je imao novo i dobro ruho, i bio je lep, a imao je prijatno lice i prijatan glas; bio je jednostavan, mio i neusiljen, a ne tunjav, nespretan i stidljiv kao ostali mladići. Želeli smo da se s njim sprijateljimo, ali nismo znali kako bismo to počeli. Pomislih na lulu, pitajući seda li će on shvatiti kao pažnju ako mu ponudim da pripali. Ali prisetih se da nemamo vatre, i stoga sam bio razočaran i ražalošćen. On me veselo i zadovoljno pogleda, pa reče: »Vatre? Oh, to je lako; ja ću je stvoriti.«

     Bio sam toliko zaprepašćen da sam zanemeo, jer mu do tada nisam rekao ni reči. On uze lulu padunu u nju, duvan se zažari i krugovi plavog dima se zalelujaše. Mi skočismo na noge, spremni da zaždimo, što je bilo sasvim prirodno; čak smo i otrčali nekoliko koraka, iako nas je on preklinjao da ostanemo, dajući nam reč da nam neće naneti nikakvog zla i da on samo želi da se s nama sprijatelji, kako bi imao društva. I tako mi zastadosmo i stajali smo začuđeni i radoznali, želeli da se vratimo, ali odveć uplašeni da se na to osmelimo. On nas je i dalje nagovarao blago i ubedljivo, pa kada smo videli da se lula nije raznela i da se ništa strašno nije desilo, poverenje nam se malo pomalo vraćalo, a naša radoznalost po stajala je jača od straha, pa smo pošli natrag, ali polako, spremni da strugnemo i na najmanji znak opasnosti.

      On se mnogo trudio da nas umiri i bio je u tome veoma vešt; nismo mogli više da sumnjamo i da se plašimo kada je neko tako iskren, jednostavan i ljubazan i kad tako čarobno govori, kao što je on to činio; zaista nismo, jer on nas je pridobio za sebe i ubrzo smo bili zadovoljni, i bezbrižni, i razgovorni I srećni što smo nasli toga novog prijatelja. Kada smo se potpuno oslobodili, upitali smo ga kako je naučio da izvede ono čudo, a on je odgovorio da to uopšte nije učio i da mu to dolazi samo od sebe – kao i neke druge stvari - druge neobične stvari.

 »Koje?«
»Oh, mnogo toga. Ni sam ne znam koliko ih je.«
»Hoćeš li da nam pokažeš kako to radiš?«
»Hajde, molimo te!« rekoše ostali.
 »Nećete opet da bežite?«
»Ne – zaista nećemo. Molim te pokaži nam. Hoćeš li?«
»Da, učiniću to veoma rado; ali, upamtite – ne smete zaboraviti na svoje obećanje.«

      Rekli smo da to nećemo smetnuti s uma, a zatim on ode do jedne barice i vrati se sa vodom u kesici koju je napravio od lista, pa onda dunu u vodu i izvrnu, je; voda se bila pretvorila u komad leda u obliku kesice od lista. Bili smo zapanjeni i očarani, ali više se nismo plašili; veoma smo se radovali što smo tu i molili smo ga da nastavi i da nam još nešto pokaže. On je to i učinio. Rekao je da poželimo ma koje voće, bez obzira da li ga ima u ovo godišnje doba. Svi istovremeno graknusmo:


  »Pomorandžu!«
  »Jabuku!«
  »Grožđa!«
  »U džepu vam je«, odgovori on, i zaista je tako i bilo. To voće bilo je odlično i pojeli smo ga zaželevši da ga je više iako niko od nas to ne reče.
    »Naći ćete ih na istom mestu u kome ste i ono prvo pronašli«, reče on »kao i sve ostalo što vam se prijede; uostalom, ne morate ni da kažete šta ste zaželeli; dok sam ja s vama, treba samo nešto da poželite i to što želite odmah ćete i naći.«

      I to što je rekao bilo je istinito. Nikada se nije desilo nešto tako čarobno i zanimljivo. Hleb, kolači, slatkiši, orasi – što god je ko zaželeo to je i našao. On sam nije ništa jeo, samo je sedeo i ćaskao, izvodeći čudo za čudom da bi nas zabavljao. Od ilovače je napravio sićušnu vevericu koja ustrča na drvo pa stade da se breca na nas. Onda napravi psetance koje nije bilo mnogo veće od miša i koje zareža na vevericu gore na drvetu; to kučence je obigravalo oko stabla lajući uzbuđeno, živo, kao pravi, pravcati pas. Gonilo je zastrašenu vevericu sa drveta na drvo i pratilo je sve dok se oboje ne izgubiše ušumi. Od ilovače je pravio ptice i puštao ih, a one su odletale cvrkućući.

      Ja se najzad odvažih i upitah ga da nam kaže ko je on.
    »Anđeo«, reče on sasvim jednostavno, pa pusti još jednu pticu, pljesnu rukama i ona odlete.

     Kada je on to kazao, nas obuze strahopoštovanje, i sada smo se opet plašili; on reče da ne treba  uzrujavamo, pošto nema razloga da se bojimo jednog anđela, a on nas ionako voli. Onda je nastavio da priča, jednostavno i spokojno kao i dotada; i dok je govorio napravio je mnogo sićušnih muškaraca i žena, veličine prsta na ruci, koji su smesta počeli vredno da rade, pa su u travi raščistili i poravnali prostor od nekoliko metara u kvadrat nakome su vešto počeli da grade jedan vrlo lep majušni zamak; žene su mešale malter i nosile su ga po skalarna u vedrima na glavi, kako su to oduvek naše radnice činile, a muškarci su zidali, stavljajući opeku za opekom – pet stotina tih sićušnih ljudi živo su trčkarali tamo amo, vredno radeći i brišući znoj s lica; sve su to činili sasvim prirodno kao pravi Ijudi. Obuzeti posmatranjem tih pet stotina sićušnih stvorova kako malo pomalo i korak za korakom podižu zamak i daju mu oblik i izgled, ubrzo smo zaboravili svoj prvobitni osećaj i strahopoštovanje i ponovo smo se osećali veoma prijatno i spokojno. Upitali smo ga da li i mi možemo da napravimo nekoliko ljudi, što nam on odobri i reče Sepiju dana pravi nekoliko topova za bedeme, Nikolasu da načini nekoliko ratnika sa helebardama, u oklopu I kacigama, a meni da napravim konjanike sa konjima; određujući nam te zadatke, oslovljavao nas je po imenu, ne rekavši nam otkuda ih zna. Sepi ga tada upita kako se on zove, a on mirno odgovori – »Satana« – i prihvati na iver jednu majušnu ženu koja se bila omakla sa skele, vrati je na njeno mesto, pa reče: »Baš je glupa što ne gleda gde staje.«

     Njegovo ime nas zgromi, iz ruku nam ispada ono što smo pravili i sve se razbi u paramparčad – top, ratnik sa helebardom i konj. Satana se zasoneja i upita nas šta nam je. Ja promucah: „..ništa, samo to je nekako čudno ime za jednog anđela." On upita zašto.

     »Zato što je to – to je – pa, znaš, to njegovo ime.«
      »Da, tako je – on je moj stric.«

       On je to rekao mirno, ali mi za trenutak izgubismo dah, a srca počeše snažno da nam lupaju. Izgledalo je kao da on to nije ni primetio; opravio je našeg ratnika i ostalo ovlaš ih dodiruiući i onda nam ih predade gotove, pa reče: »Zar se ne sećate? – i on je jednom bio anđeo.

      « Da – to je istina«, reče Sepi; »toga se nisam setio.«
       »Pre Pada i on je bio nevin.«
        »Da«, reče Nikolas, »bio je bez greha.«
       »Dobra smo mi porodica«, reče Satana; »nema je bolje. On je jedini clan naše porodice koji je ikada zgrešio.«

      Niko ne bi bio u stanju da shvati koliko je sve to bilo uzbudljivo. Sigurno vam je poznata ona jeza koja vas prožima i od koje drhtite dok gledate nešto tako čudesno I čarobno i divno, da vas obuzima i strah i radost što ste živi i što to možete da gledate; i izvesno znate kako nepomično zurite u to, kako vam se usne suše i dah zastaje, ali ni za ceo svet ne biste se makli sa tog mesta. Goreo sam od silne želje da mu postavim jedno pitanje – bilo mi je na vrh jezika i s teškom mukom sam se obuzdavao – ali me je bilo stid da pitam; bilo bi to možda grubo. Sataina spuisti na zemlju jednog vola koga je pravio, osmehnu mi se, pa reče:

     »Ne bi to bilo grubo, a ja bih ti oprostio I kad bi bilo tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog vremena kad sam ja bio dete od hiljadu godina bio sam njegov drugi miljenik među anđelčićima naše krvi i loze- kako bi se to reklo jezikom  ljudi - da , od tog doba pa sve do njegovog pada, osam hiljada godina, po Vašem računanju vremena.

       „Osam - hiljada!“

Da, tako je.“ Tada se on okrenu Sepiju i nastavi kao da odgovara na nešto o čemu je Sepi razmišljao. „Pa da, naravno,

Tesla i Mark Tven

Kada je Teslu sa 14 godina u Gospiću savladala teška bolest, roditelji su u očaju ispunili i njegovu želju da mu se donesu knjige za čitanje. “Bila su to prva dela Marka Tvena kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina kasnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepaštenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače”, Tesline su reči.
Pokazivao je smisao za crtanje karaktera, u njegovim ličnim spisima očitava se i poseban smisao za humor, i sigurno bi bio uspešan i književnik - kaže profesor Vaso Milinčević, istoričar književnosti, autor knjige “Nikola Tesla i književnost”.
Tesla je bio obrazovan i svestran. Govorio je strane jezike, a od ranog detinjstva bio je zaljubljenik u književnost i znao je napamet poeziju Zmaja, Puškina, Dantea i Getea, Bajrona i Šilera.
- Izbegavao je svet inženjera i tehnološke inteligencije koja nije imala smisla za umetnost i družio se sa ljudima iz oblasti umetnosti - dodaje Milinčević.
Stoga nije neobično što se u krugu njegovih prijatelja našao i pisac Samjuel Klemens, poznatiji pod pseudonimom Mark Tven. Njihovo prijateljstvo trajalo je skoro dve decenije, od početka devedesetih godina 19. veka pa sve do smrti pisca 1910. godine.


„Kada se Tesla preselio u SAD 1884, Tven je već bio poštovan pisac, autor kratkih priča i novela. U godinama koje slede, Tesla će ostvariti brojne patente bez kojih je teško zamisliti život danas. Iako su u tom periodu i Tesla i Tven radili naporno, često menjali mesta boravka, i odlazili na putovanja van Njujorka, to nije sprečilo Tvena da pozove Teslu na venčanje svoje ćerke Klare u jesen 1909. Poziv je bio zvaničan, ali nedvosmislen dokaz bliskosti i trajnosti njihovog uzajamnog prijateljstva“, navodi se u radu “Prijateljstvo između Nikole Tesle i Marka Tvena“.
Autori ovog rada dr Dragoljub Cucić, dr Aleksandar Nikolić i viši kustos Muzeja Nikole Tesle Bratislav Stojiljković analizirali su i dve kratke Tvenove poruke pronađene u Teslinoj zaostavštini.
Tven rukom ispisuje na papiru „Player’s Cluba“ i verovatno preko kurira šalje Tesli poruke početkom 1894, a koje se odnose na susrete zakazane za 4. mart i potom za 26. april povodom fotografisanja u Teslinoj laboratoriji. U prvoj obaveštava naučnika da je u gužvi i da se ne pouzda u njega, dok se u drugoj izvinjava što zbog neodložnih obaveza neće biti u prilici da dođe u zakazano vreme.


Uticaj Dekarta

Tesla je iščitao i sabrana Dekartova dela i zapisao da je od ovog francuskog filozofa i matematičara prisvojio temeljni metod u posmatranju života: “Tu sam se privikao da svoje misli i razmišljanja postavljam u matematičke formule. Što se nije dalo izraziti u obliku jednačine, nije me ni zanimalo. Tim naučnim putem ja sam došao do indukcije u elektrici, a na taj način čitam i danas srpske narodne umotvorine. To je put  nauke”.

„Čuveni pisac, ipak je uspeo da se pojavi 4. marta u Teslinoj laboratoriji. Međutim, fotografije koje su se pojavile godinu dana kasnije, u aprilu 1895, u članku o Teslinom oscilatoru i drugim izumima koje je Tomas Martin objavio u magazinu ‘Century‘, vode zaključku da je bilo više od dva dosad poznata zakazana snimanja u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji. Autor članka je objavio upravo fotografiju sa Tvenom, a koja je datirana sa januar 1894“, piše u pomenutom naučnom radu.
U svojim memoarima Robert Džonson piše: „...Bio je prvi koji je koristio fluorescentno svetlo u fotografske svrhe i bio sam jedan u grupi stalnih, sa Tvenom, Džefersonom i Krafordom, koji su imali čast da steknu takvo iskustvo - da budu fotografisani na taj način“, zabeležio je Džonson.

Pismo iz Beča

Zanimljivo pismo stiglo je na Teslinu adresu od Tvena iz Beča, u kojem je pisac sa porodicom boravio od septembra 1897. do maja 1899. godine. „Da li imate austrijske i engleske patente tog destruktivnog užasa koji ste izumeli? I ako imate, hoćete li im odrediti cenu i ovlastiti mene da ih prodam? Poznajem ministre odbrane obeju zemalja. Biću u Evropi još godinu dana. Ovde u hotelu pre neko veče, kada je grupa zainteresovanih ljudi raspravljala o načinu da se nacije pridruže caru i razoružanju, savetovao sam ih: pozovite velike pronalazače da izmisle nešto protiv čega bi flote i armije bile nemoćne, i tako učinite rat nemogućim. Ne sumnjam da vi već smerate da učinite nešto slično, i spremate se da svetu objavite mir i razoružanje na praktičan i neodbranjiv način. Znam da ste zauzet čovek, ali ukradite malo vremena i napišite mi koji red“, piše Tven u pismu 17. novembra 1989. godine.

Nikola Tesla, Malo poznate stvari o poreklu Tesline porodice

 

 

MALO POZNATE STVARI O POREKLU TESLINE PORODICE

Na Pravoslavni Božić 7. januara 1943. g. u pola jedanaest noću, umro je genije Nikola Tesla, u hotelskom apartmanu broj 3327 na 33. spratu hotela "Njujorker" u Njujorku. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: "Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće".

Prema sećanjima Sofije Budisavljević, Tesline babe po majci, sredinom XV veka, iz sela Pećana kod Prizrena, krenula su prema Crnoj Gori tri brata: Juriša, Budiša i Pilip, pa dalje bežeći od Turaka preko Hercegovine i Dalmacije stigli u Lički Novi kod Gospića. Budiša je ostao pravoslavne vere, a ostala dvojica braće su se pokatoličili. Budiša je imao sina Radomira, koji je po ocu Budiši uzeo prezime Budisavljević. On je izbegao 1527. godine, za vreme upada Turaka u Krbavu i Liku, severnije u Gacku dolinu, na stranu Vojne krajine, koja je tada imala poseban status jer je bila naseljena graničarima. Oni su bili živi štit austrijskoj carevini od najezde Turaka. 
 
Ugledni sveštenici

Turci su proterani iz Like 1689. godine, a 1712. godine i ovi krajevi ulaze u sastav Vojne krajine. U to vreme Radomirovi potomci u šestom kolenu, braća Tošo i Maleš Budisavljević, osnovali su selo Pećane, na obodu Krbavskog polja. Srednji sin Toše Budisavljevića, Manojlo, imao je sina Marka, rođenog u Pećanima 1700. godine. On je bio deda Sofije Budisavljević, a čukundeda Nikole Tesle po majci. Marko Budisavljević služio je u Ličkoj graničarskoj regimenti od 1746. godine i imao je čin natporučnika (oberlajtanta) što odgovara današnjem činu poručnika.

Marko je sa svojom četom često prelazio preko tadašnje granice, goneći Turke, pa je za hrabrost od austrijskog cara Josifa II dobio plemićku titulu i zvanje Prijedorski junak.

Marko je imao četvoricu sinova, od kojih su dvojica poginula u ratovima. Najmlađi Manojlo je poginuo u bici s Turcima na ličkom Kordunu, a Petar je poginuo kod Verone, u bici sa Napoleonovom vojskom 1805. godine. Najstariji sin Markov, Toma Budisavljević Prijedorski, Teslin pradeda po majci, izabrao je sveštenički poziv. On je rođen 1750. godine u Pećanima. Bio je đak čuvene Vilićke srpske narodne škole, u kojoj je nastava držana na srpskom jeziku i pisalo se ćirilicom, za razliku od krajiških osnovnih škola gde je nastava držana na nemačkom jeziku. U dvadesetpetoj godini postao je sveštenik u selu Jošanima. Stekao je kao sveštenik veliki ugled, a o njemu je ostala legenda da je pre podne držao službu u crkvi, a po podne komandovao četom srpskih graničara.

Sofija Budisavljević bila je treće dete protojereja Tome. Kasnije se udala za protu Nikolu, iz ugledne srpske porodice Mandića. Sofija je sa protom Nikolom rodila osmoro dece, a najstarija od četiri kćeri bila je Georgina, majka Nikole Tesle. Od milja su je zvali Đuka, a rođena je 1822. godine u Tomingaju.

Teslina majka Đuka bila je izuzetna žena, bistre pameti i spretnih prstiju, pa iako nepismena znala je ceo "Gorski vijenac" napamet jer, kako bi gde čula da neko nešto recituje, to bi odmah zapamtila. Naročito je imala vešte ruke, pa je oduševljavala žene svojim ručnim radovima. O njoj u svojim sećanjima Tesla kaže: "Moja mati potiče iz veoma stare porodice u kraju u kome su živeli, u kojoj je bilo više generacija pronalazača. Njen otac i ded pronašli su mnoga oruđa za kućnu poljoprivrednu upotrebu i druge potrebe. Ona je bila doista žena velike sposobnosti, odvažnosti i snage, koja je prkosila mnogi burama u životu i prolazila kroz mnoga iskušenja izvlačeći iz njih lična iskustva".

Posle smrti svoje majke, kao najstarije žensko dete, morala je da vodi celo domaćinstvo, brinući se o sedmoro ostale dece, pa zbog toga nije naučila ni da čita ni da piše. 

Iz Tesleuma

Teslin ujak Petar Mandić bio je paroh u Gornjem Gračacu, a posle smrti Nikolinog oca, Milutina, postao je sveštenik i premešten je u Gospić. Tu se oženio Martom Manojlović. No, posle deset godina poželeo je da se zamonaši, i kaluđerski postrig je dobio 1891. godine u manastiru Gomirje. Stekavši zvanje arhimandrita, postaje iguman manastira Gomirje. Kasnije u Tuzli posvećen je za mitropolita zvorničko-tuzlanskog, 1892. godine, a od 1896. godine je mitropolit dabro-bosanski.

Drugi ujak Paja Mandić završio je vojnu akademiju i bio je viši štapski oficir u austrijskoj vojsci.

Za razliku od majčine loze, o precima Teslinog oca Milutina ima manje podataka. Još iz rimskog vremena, blizu mesta Raduča, gde je rođen Teslin otac, Milutin, postojalo je mesto Tesleum, po rečima Save Kosanovića, Teslinog sestrića.

Po Teslinom kazivanju, njegova se porodica ranije prezivala Draganić. Ovo prezime vodi poreklo iz užičkog kraja, odakle su i "vidoviti" Tarabići. Kod Karlovca postoji selo sa ovim imenom. Prezime Tesla postojalo je samo u Lici. Postoji predanje u porodici da su članovi jedne grane dobili nadimak "Tesla" zbog njihove nasledne osobine koju su bezmalo svi imali, a to su vrlo široki istureni prednji zubi, koji su mnogo ličili na istureno sečivo drvodeljske sekire.

Teslin deda Nikola oženio se Anom Kalinić i u braku izrodio četvoro dece. On potiče iz stare graničarske porodice, iz sela Raduča u Lici. Kao graničarski narednik u Napoleonovoj vojsci dobija odlikovanje za hrabrost. Tada je Vojna krajina, od 1809. do 1814, pripadala Napoleonovim Ilirskim provincijama, dok kasnije, opet, potpada pod vlast austrijske monarhije.

Milutin Tesla rodio se 3. februara 1819. godine u selu Raduču. Zajedno sa bratom Josifom završio je nemačku osnovu školu u Gospiću, a kasnije ih otac upisuje u vojnu školu ili "matematiku", kako su je zvali Ličani, želeći da postanu krajiški oficiri.

No, Milutin, sklon sanjarenju, filozofiji i umnom životu, zaključuje da kruta vojnička disciplina ne odgovara njegovoj pesničkoj prirodi i napušta vojnu školu, upisujući se na bogosloviju u Plaškom, koju uspešno završava 1845. godine. Neposredno posle toga ženi se sa Đukom Mandić, ćerkom uglednog prote Nikole Mandića iz Gračaca. Onda biva rukopoložen za đakona, zatim za sveštenika i odlazi na službovanje, prvo u Štikadu, a zatim u Senj, gde je bio od 1846. do 1852. godine. 

Majčin dar

U Senju mu se rodio sin Dane i kćeri Milka i Angelina. Kasnije biva premešten u Smiljan, gde dobija sina Nikolu i ćerku Maricu, a od 1863. postaje gospićki paroh do smrti 1879. godine.

Tesla opisuje oca ovim rečima: "Moj otac bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac. Za njegove propovedi govorili su da su rečite kao Abrahamove u Santa Klari. Imao je izvanredno pamćenje i često je znao da navodi poduže stavove iz raznih dela na raznim jezicima. Često je u šali, govorio, da bi mogao ponovo napisati neko klasično delo kada bi se ono izgubilo. Njegov stil bio je čuven. Njegove rečenice bile su kratke i jezgrovite, a pune dosetki i satire. Njegove primedbe, pune humora, bile su uvek nešto naročito i karakteristično... Otac je imao čudnu naviku da govori sam sa sobom. Često je vodio uzbudljive razgovore zapadajući u žestoku polemiku, menjajući visinu glasa. Slučajni slušalac zakleo bi se da se u sobi nalazi više osoba.

Iako moram sav svoj pronalazački dar pripisati majčinom uticaju, ipak je vaspitanje koje sam dobio od oca bilo od velike pomoći. Ono se sastojalo iz raznih vežbi, na primer iz pogađanja tuđih misli, pronalaženja grešaka u načinu izražavanja, iz ponavljanja dugih rečenica ili računanja napamet. Ti svakodnevni zadaci imali su za cilj da mi se pojača pamćenje i rasuđivanje, a naročito da se razvije kritičko osećanje, što je bez sumnje vrlo korisno".

Milutin se isticao kao pravdoljubiv čovek, i svoje članke je objavljivao u novinama, boreći se za srpske interese u Lici pod pseudonimom "Rodoljub Pravičić".

Nikola Tesla, iako potiče iz skromne svešteničke porodice, dosegao je najviše svetske vrhove u nauci, od kojih zastaje dah. Za svoje zasluge u elektrotehnici dodeljena mu je jedinica magnetne indukcije u međunarodnom sistemu jedinica pod nazivom TESLA, što je i najveće priznanje jednom naučniku. 

Nikola Tesla, Pismo majci

 

 

 

 

 

Sreda,18.novembar:

 

 

 

Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra.

Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.
Četvrtak, 19.novembar:

Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.
Petak, 20.novembar:

Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet.

Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.
Subota, 21.novembar:

Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.
Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.
Nedelja, 22.novembar:

Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje.

Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.

Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.

Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.

 

 

O nosevima, Nikola Tesla

3. decembar 1875. godine.

Drage kolege, šta bismo znali o svetu bez noseva?

Uveravam vas da ne bismo znali ništa! Nosevi nas povezuju sa nevidljivim svetom. Obavještavaju nas o zdravim i nezdravim stvarima. Kažu da li je postelja čista i da li je supa vrela. Daruju nam miris jutra i dolazeće oluje. Ujedinjuju nas sa prirodom. Nosevi se, naime, često porede sa biljkama: svi znamo za baburast, paprikast ili krompirast nos. Ljudski nosevi se kao most pružaju prema svetu životinja. Čuli ste o orlovskom, pačjem, surlastom nosu.
Mnogi nesrećni mladić je prozvan tukan, jednorog, nosorog.
Nos nas povezuje i sa godišnjim dobima. On nam donosi miris februarskog mraza i junskih lipa. Vonj paprika na plotni je heraldički simbol avgusta. Nos je vrsta alatke. Ljudi se pitaju: može li se tim nosem otvoriti konzerva? Često ga porede sa ašovom, sekirom, sekačem. To je i muzički instrument, sličan trubi, fagotu, trombonu. On je zloglasni rezonator hrkanja i zato omrznut među cimerima.
Nos određuje boju glasa, on je blagoslov pevača i prokletstvo unjkavih. Ljudi osećaju miris čak i društvenih odnosa. Znam za „miris novca“ i „miris sirotinje“. On dočarava lice majke zemlje, podsećajući i na gorde planinske litice i speleološke ponore. Nos je lavirint, gde svetlo i vazduh sreću mrak ždrela. On omogućava život. Ne zaboravite da nam nos daruje dah pre nego što će nam pokloniti miris. Kao tema, nos je oduvek inspirisao mudrace. Paskal je verovao da bi lice sveta bilo drugačije da je Kleopatrin nos bio kraći. Koliko god plakao, svako se na kraju usekne – našalio se Hajne. Volter je rekao da su svi ljudi rođeni sa deset prsta i nosem a niko sa znanjem o Bogu. Kopanje nosa odaje večitu nedoraslost i demaskira pretenziju finoće. Tiho de Brahe imao je zlatni nos. Kao i uvo, on može biti ukrašen minđušom. Drage kolege, svi ste videli kako šetač bezuspešno vuče psa, a pas se ne miče dok ne dovrši priču koju mu pripoveda neki miris ukraj puta. Nos priča priče. Taj vrhovni budilac sećanja još pamti mirise tavana i podruma roditeljske kuće.
Nos je presto za cviker. Pariski i kelnski proizvođači parfema veliki su prijatelji ljudske duše. Nos nam daruje mirise bosioka, kafe i kore limuna. Grci, Jevreji i drugi stari narodi verovali su da bogovi, kao i mi, vole miris roštilja. Ti antički bogovi su nosevima – nesumnjivo divnim – primali žrtve paljenice. Prosjaci pokušavaju da se nasite ispred restorana, razdraženo udišući mirise supe, gulaša, pečenja.
Eskimi se ljube nosem. On je krhak i osetljiv a dečaci tu finu stvar vole da razbiju.

- Udri ga u nos – viču – oči će mu se napuniti krvlju. Posle nije nizašta! Legenda kaže da je Napoleonov tobdžija odbio Sfingi nos jer je bio previše savršen. Mnogi ljudi su nezadovoljni svojim nosevima. Vizionari sanjaju o trampi noseva. Ili, čak, berzi noseva koju bi kontrolisala Istočnoindijska kompanija sa svojim centrima u Londonu i Amsterdamu.
- Svako lice s nosom – lepo – govorio je moj deda.
Za noseve se može reći što i za konje: dobrom nosu hiljadu mana. Rđavom jedna – ne valja.
Drage kolege, inspirisane kolege – sledite svoj nos