Emma Goldman,Hipokrizija puritanstva

Govoreći o puritanstvu u odnosu na američku umetnost, Gutzon Borglum je rekao: “Puritanstvo nas je učinilo tako egocentričnima i licemernima, da su iskrenost i poštovanje prema onome što je prirodno u našim porivima posve istisnuti iz nas, što ima za rezultat da u našoj umetnosti ne može biti ni istine ni individualnosti.”

Gospodin Borglum mogao je dodati da je puritanstvo sam život učinilo nemogućim. Više od umetnosti, više od estetike, život predstavlja lepotu u hiljadu inačica; on je, uistinu, divovska panorama večne mene. Puritanstvo, s druge strane, počiva na fiksiranom i nepokretnom poimanju života; ono je utemeljeno na kalvinističkoj ideji da je život prokletstvo, koje je čoveku nametnuo božji gnev. Da bi se iskupio, čovek mora stalno provoditi pokoru, mora odbijati svaki prirodan i zdrav poriv i okrenuti leđa sreći i lepoti.

Puritanstvo je slavilo svoje carstvo straha u Engleskoj tokom šesnaestoga i sedamnaestoga veka, uništavalo je i narušavalo svako očitovanje umetnosti i kulture. Upravo je puritanski duh oduzeo Shellyju njegovu decu, jer se nije hteo pokloniti verskim diktatima. Isti je uskogrudni duh otuđio Byrona od njegove rodne zemlje, jer se veliki genije pobunio protiv monotonije, mrtvila i sitničavosti svoje zemlje. Puritanstvo je prisililo neke od engleskih najslobodnijih žena na konvencionalan bračni život: Mary Wollstonecraft i kasnije, George Eliot. A nedavno je puritanstvo zatražilo još jedan danak – život Oscara Wildea. Zapravo, puritanstvo nikad nije prestalo biti najopasniji faktor u vlasti Johna Bulla, koji je cenzurisao umetnički izraz i odobravao samo mrtvilo srednje klase.

 

Zato je čisti britanski šovinizam pokazivati na Ameriku kao na zemlju puritanskoga provincijalizma. Posve je tačno da je naš život zakržljao zbog puritanstva i da on ubija ono prirodno i zdravo u našim porivima. Ali je isto tako tačno da Engleskoj dugujemo za presađivanje toga duha na američko tlo. Namrli su nam to oci hodočasnici. Bežeći od progona i tlačenja, hodočasnici s broda Mayflower uspostavili su u novome svetu puritansku tiraniju i zločin. Istorija Nove Engleske, a posebno Massachusettsa, prepuna je strahota koje su pretvorile život u sumornost, ushit u očaj, prirodnost u bolest, iskrenost i istinu u odvratan život i licemerje. Stolac na kojem su zavezanoga čoveka potapali u vodu i sramni stup, kao i mnoga druga sredstva za mučenje, bili su omiljene engleske metode za američko pročišćenje.

 

Boston, grad kulture, zaveden je u puritanskim analima kao “krvavi grad”. Bio je suparnik Salemu, u njegovom okrutnom progonu nepriznatih verskih mišljenja. Na danas slavnome Commonu, napola golu ženu, s detetom u rukama, javno su izbičevali jer je tražila slobodu govora: a na istome mestu, obesili su 1659. Mary Dyer, još jednu kvekericu. Zapravo, Boston je bio pozornica za mnoge obesne zločine puritanstva. U Salemu su, u leto 1692., ubili osamnaest žena optuženih da su veštice. A ni Massachusetts nije bio usamljen u isterivanju vraga ognjem i sumporom. Kao što je Canning ispravno rekao: “Hodočasnički su oci preplavili novi svet da bi ponovno uspostavili ravnotežu staroga sveta.”

 

Užasi toga razdoblja najbolje su prikazani u američkom klasičnom delu, Grimizno slovo.

Puritanstvo više ne rabi vijak za mučenje palaca i švigalo; ali još je pogubno po um i osećaje američkoga naroda. Bezvredno je i objašnjavati Comstockovu moć. Poput Torquemadâ pre rata, Anthony Comstock autokrat je američkoga morala; on diktira standarde dobra i zla, čistoće i zločina. Poput lopova noću se ušuljava u privatne živote ljudi, u njihove najintimnije odnose. Sistem špijunaže koji je uspostavio taj čovek, Comstock, posve posramljuje Treći odsek ruske tajne policije. Zašto javnost podnosi takav napad na svoje slobode? Jednostavno zato što je Comstock samo glasan izraz puritanstva usađenoga u anglosaksonsku krv, i čijeg se ropstva nisu čak ni liberali uspeli posve osloboditi. Lišeni vizije, olovni elementi starih hrišćanskih udruženja za uzdržljivost mladih muževa i žena, Američkih subotara i Stranke za prohibiciju, zajedno s Anthonyjem Comstockom kao svojim svecem zaštitnikom, grobari su američke umetnosti i kulture.

 

Evropa se može barem hvaliti odvažnom umetnošću i književnošću koja duboko prekapa po društvenim i polnim problemima našega doba te izražava oštru kritiku svih naših laži. Kao hirurškim skalpelom svako je puritansko truplo secirano i otvoren je put čovekovom oslobođenju od ubojitoga tereta prošlosti. Ali s puritanstvom kao stalnim nadzornikom američkoga života, ni istina ni iskrenost nisu moguće. Nema ničega osim mraka i mediokritetstva koji diktiraju ljudsko ponašanje, ograničavaju prirodno izražavanje i guše naše najbolje porive. Puritanstvo je u ovom dvadesetom veku jednako neprijatelj slobode i lepote kao što je bilo i onda kad se iskrcalo na Plymouth Rocku. Ono odbacuje kao nešto opako i grešno naše najdublje osećaje; ali budući da je potpuno neupućeno u stvarnu ulogu ljudskih osećaja, samo puritanstvo počinja najneizrecivije zločine.

 

Cela istorija asketizma samo to potvrđuje. Crkva je, baš kao i puritanstvo, smatrala telo nečim zlim; moralo ga se pokoriti i skriti pod svaku cenu. Ishod tog opakoga stajališta tek sada počinju razaznavati moderni mislioci i pedagozi. Shvataju da “golotinja ima higijensku vrednost baš kao i duhovno značenje, daleko ponad svoga uticaja u zatomljivanju prirodne znatiželje mladih ili delujući kao zaštita od nezdravih osećaja. Ona je nadahnuće odraslima koji su odavno nadrasli mladenačku radoznalost. Pogled na esencijalni i večni ljudski oblik, nešto što nam je najbliže na celom svetu, na njegovu krepost, lepotu i dražest, jedno je od prvih sredstava za jačanje života”.[1] Ali duh čistunstva tako je izopačio ljudski um da je posve izgubio moć da ceni lepotu golotinje, terajući nas da skrivamo prirodni oblik pod izgovorom kreposti. A ipak je krepost po sebi veštački namet prirodi, izraz lažnoga srama ljudskoga tela. Žena je najveća žrtva moderne ideje o kreposti čulnoga preuveličavanja naših prirodnih poriva. “Krepost varira prema količini odeće”, te otuda hrišćani i čistunci zauvek požuruju prekriti “poganina” prnjama i tako ga preobratiti u dobrotu i krepost.

 

Puritanstvo je, svojim izopačivanjem značenja i uloge ljudskoga tela, posebno kad je reč o ženi, osudilo ženu na celibat, ili na nekritično rađanje bolesne rase, ili na prostituciju. Strahota toga zločina protiv čovečanstva očita je ako razmotrimo rezultate. Potpuna se spolna suzdržljivost nameće neudanoj ženi, pod pretnjom da će je smatrati nemoralnom i palom, a to ima za ishod neurasteniju, nemoć, depresiju i raznolike nervne bolesti uključujući pad radne snage, ograničeno uživanje u životu, besanicu i zaokupljenost polnim željama i maštarijama. Proizvoljan i opasan diktat potpune suzdržljivosti verojatno objašnjava i mentalnu nejednakost spolova. Tako Freud veruje da je intelektualna inferirornost tolikih žena ishod inhibicije mišljenja koja im je nametnuta zbog polnog potiskivanja. Potisnuvši prirodne polne želje neudanih žena, puritanstvo, s druge strane, veliča njezinu udanu sestru nesuzdržanom plodnošću u braku. Dapače, ne samo samo da je veliča, nego sili ženu, opsednutu seksom zbog prijašnjega potiskivanja, da rađa decu, bez obzira na slabo telesno stanje ili ekonomsku nemogućnost da podigne veliku porodicu. Zaštita, čak i naučno sigurnim metodama, posve je zabranjena; samo spominjanje teme smatra se zločinom.

 

Zahvaljujući puritanskoj tiraniji, većina se žena uskoro našla na rubu fizičke snage. Bolesne i istrošene, posve su nesposobne osigurati svojoj deci i osnovnu skrb. To, uz ekonomski pritisak, prisiljava mnoge žene da se pre izlože najvećoj opasnosti nego što će na svet doneti dete. Pobačaji su dosegli takve razmere u Americi da je u njihov broj gotovo nemoguće poverovati. Prema najnovijim istraživanjima, sedamnaest je pobačaja na svakih stotinu trudnoća. Taj zastrašujući postotak predstavlja samo one slučajeve za koje lekari znaju. Imajući u vidu tajnost kojom se ta praksa nužno zaodeva, a i posledičnu stručnu nesposobnost i nehaj, puritanstvo kontinuirano iznuđuje hiljade žrtava vlastitom glupošću i licemerjem.

 

Prostitutke, premda proganjane, zatvarane i u lancima držane, ipak su najveća pobeda puritanstva. Prostitucija je njegovo najnegovanije dete, uprkos svoj licemernoj pobožnosti. Prostitutka je furija našega doba, što huji “civilizovanim zemljama” poput olujnoga vetra i ostavlja iza sebe trag bolesti i propasti. Jedini lek koji puritanstvo nudi za to, u bolesti začeto dete, još je veća represija i još bespoštedniji progon. Poslednji je ispad Pageov zakon, koji nameće državi New York strašan evropski greh i zločin, naime, registraciju i identifikaciju nesretnih žrtava puritanstva. Na jednako glup način čistunstvo nastoji nadgledati strašnu pokoru koju je samo stvorilo – polne bolesti. Najviše obeshrabruje da je taj duh tupe uskogrudnosti zatrovao čak i takozvane liberale i tako ih prevario da se uključe u krstaški  rat protiv onoga što je upravo plod puritanskoga licemerstva – prostitucije i njezinih posledica. U tvrdoglavom je slepilu puritanstvo odbilo videti da je prava metoda zaštite ona koja jasno svima daje do znanja da “polne bolesti nisu nešto misteriozno i strašno, kazna zbog telesnoga greha, neka vrsta sramotnoga zla kojim žigoše puritansko prokletstvo, nego obična bolest koja se može lečiti”. Svojim mračnjačkim metodama, prikrivanjem i zatajivanjem, puritanstvo je osiguralo povoljne uslove za rast i širenje tih bolesti. Njegovo licemerje najupadljivije se pokazalo u bezosećajnom odnosu prema velikom otkriću profesora Ehricha, u licemernom zabašurivanju važnoga leka za sifilis neodređenim aluzijama na lek za “određeni otrov”.

 

Gotovo neograničena sposobnost puritanstva da čini zlo ishod je toga što se ono krije iza države i zakona. Praveći se da čuva ljude od “nemorala”, natopilo je vladinu mašineriju i dodalo svojoj uzurpaciji moralne brige zakonsku brigu  nad našim gledištima, osećajima pa čak i nad našim ponašanjem.

Umetnost, književnost, drama, privatnost pošte, zapravo, naši najintimniji ukusi, na milosti su i nemilosti neumoljiva tiranina. Anthony Comstock, ili neki drugi jednako neuki policajac, dobio je moć da oskvrne duh, blati i unakazuje najuzvišeniju kreaciju prirode – ljudsko telo. Knjige koje se bave najvitalnijim pitanjima našega života i teže baciti svetlo na opasno zamagljene probleme, zakonski se tretiraju kao kažnjiv prestup te njihove bespomoćne autore bacaju u zatvor ili su na putu u propast i smrt.

 

Čak ni u doba ruskoga cara nije lična sloboda toliko svakodnevno narušavana u meri u kojoj je narušavana u Americi, u šapama puritanskih eunuha. Jedini dan u nedelji ostavljen masama za odmor, nedelja, ovde je strašan i gotovo nemoguć. Svi se pisci koji pišu o primitivnim običajima i drevnim civilizacijama slažu da je sabat bio dan svetkovina, oslobođen briga i dužnosti, dan opšteg užitka i veselja. U svakoj evropskoj zemlji ta tradicija nastavlja donositi stanovito olakšanje od jednoličnosti i tupoglavosti našeg krišćanskoga doba. Posvuda su koncertne dvorane, pozorišta, muzeji i vrtovi puni muškaraca, žena i dece, posebno radnika i njihovih porodica , prepunih života i radosti, koji su na čas zaboravili uobičajena pravila i konvencije svakodnevnoga života. Upravo na taj dan ljudi pokazuju kako bi život mogao zaista izgledati u zdravome društvu, kad bi rad bio lišen svrhe da stvori dobit, a uništi dušu.

 

Puritanstvo je ukralo ljudima čak i taj jedan dan. Prirodno, samo su radnici time pogođeni: naši milioneri imaju luksuzne kuće i doterane klubove. Sirotinja je, pak, osuđena na monotoniju i dosadu američke nedelje. Druželjubivost i zabava evropskoga života vani, izvan kuće, ovde je zamenjena mrakom crkve, zagušljivim, bacilima zagušenim lokalima ili nečovečnim ugođajem točionice. U državama s prohibicijom nema čak ni točionica, osim ako ne mogu uložiti svoju oskudnu zaradu u patvoreni alkohol. Jer svi znamo kakva je farsa zapravo prohibicija. Poput svih drugih postignuća puritanstva, ona je samo još dublje zakopala “vraga” u ljudski sistem. Nigde čovek ne vidi toliko pijanaca kao u gradovima s prohibicijom. Ali sve dok čovek može mirišljivim bombonom ukloniti loš zadah licemerja, puritanstvo pobeđuje. Prividno se prohibicija protivila alkoholu zbog zdravstvenih i ekonomskih razloga, ali pravi je duh prohibicije po sebi bio nenormalan, jer uspeo je proizvesti samo nenormalan život.

 

Svaki stimulans koji potiče maštu i podiže duh, nužan je u našem životu kao i zrak. On krepi telo i produbljuje naše viđenje bližnjih nam. Bez poticaja, u ovom ili onom obliku, kreativni bi rad bio nemoguć, a isto tako i duh ljubaznosti i velikodušnosti. Činjenica da su neki veliki geniji odveć često ogledali svoj odraz u peharu, ne opravdava puritanstvo u njegovu pokušaju da sputa celi opseg ljudskih osećaja. Byron i Poe uzdrmali su čovečanstvo dublje nego što se to svi puritanci sveta mogu nadati. Oni su životu podarili značenje i boju; puritanci su pretvorili crvenu krv u vodu, lepotu u ružnoću, raznolikost u uniformnost i propast. Puritanstvo je, ma u kom obliku, otrovna klica. Na površini se sve može činiti čvrstim i snažnim; ali otrov truje uporno, sve dok ne prožme celo tkivo. S Hippolyteom Taineom, svaki je istinski slobodan duh shvatio da je “puritanstvo smrt kulture, filozofije, duhovitosti i drugarstva; njegove su osobine mrtvilo, jednoličnost i teskobnost”.

________________

[1] Havelock Ellis, Psihologija seksa.

izvor

Genijalni snovi ruskih naučnika, pesnika i kompozitora

Dmitrij Mendeljejev Ilustracija: Lori / Legion-Media

Julija Šimf


1. Dmitrij Mendeljejev

Ruski hemičar dugo nije mogao da poređa hemijske elemente odgovarajućim redom, a onda je sanjao periodni sistem u kome su hemijski elementi bili poređani po rastućem, a ne po opadajućem atomskom broju, kako je on prvobitno pretpostavljao.

Reporterima koji su ga uporno saletali Mendeljejev je ovako pisao svoje otkriće:

Spavao sam i u snu sam jasno video tabelu u kojoj su elementi poređani kako treba. Probudio sam se i zapisao to na parčetu hartije, a onda sam opet zaspao. Kasnije se ispostavilo da je samo na jednom mestu trebalo uneti odgovarajuću izmenu."

Mendeljejev je 1869. godine konačno formulisao svoj periodni zakon hemijskih elemenata.


2. Aleksandar Gribojedov

„Nevolje zbog pameti“ (TASS)

Ruski diplomata Aleksandar Gribojedov je 1820. godine, dok je bio u Persiji, sanjao buduće odlomke svog remek-dela ruske dramaturgije „Nevolje zbog pameti“. Čim se probudio napisao je pismo u otadžbinu, u kome je po sećanju zapisao nekoliko scena iz prvog čina.

Ideju komedije Gribojedov ovako opisuje:

„Devojka nije glupa, ali daje prednost budali umesto pametnom čoveku. Taj čovek je, naravno, u konfliktu sa društvom i njegovim okruženjem...“

Delo „Nevolje zbog pameti“ prvi put je objavljeno posle autorove smrti, 1833. godine. To je jedan od najcitiranijih tekstova u ruskoj kulturi.

Mnoge fraze iz komedije postale su krilatice: „Srećni ljudi ne gledaju na sat“, „A ko su sudije?“ i druge. Komedija je prevedena na 25 jezika.

3.Nikolaj Rimski-Korsakov

„Snjeguročka“ (Aleksandr Makarov / RIA Novosti

Veliki kompozitor je 1880. godu provel svoje pro leto u ruskom selu Steljovu. Tamo je radio na operi „Snjeguročka“, koja će kasnije postati hit na pozorišnim scenama Pariza, Njujorka, Berlina i Rima.
Prema njegovim sećanjima, „čak i u snu su melodije nesvesno odjekivale“. Sam kompozitor je rekao da nijedno delo nije komponovao tako brzo i lako kao „Snjeguročku“.
Premijera opere održana je 1882. godine u Sankt Peterburgu na sceni Marijinskog teatra.

4. Oleg Antonov

Antonov An-225 sa sovjetskim spejs-šattlom Buran na leđima.

Čuveni konstruktor aviona sećao se kakvo je drugo pokušavao da osmisli oblik repa za avion „Antej“:

„Razmišljao sam, vršio proračune, crtao, ali nikako nisam bio zadovoljan. Jednom sam u snu jasno video rep aviona neobičnog oblika. Probudio sam se, upalio svetlo, nacrtao na listu papira tu čudnu konstrukciju i ponovo legao da spavam. Ujutru, kada sam video crtež bio sam preneražen. Pitao sam se kako se toga ranije nisam setio“.

„Antej“ je 1965. godine predstavljen na pariskoj avio-izložbi kao „najveći avion na svetu koji može da primi 720 putnika ili 80 tona tereta.

5. Aleksandar Puškin

Veliki ruski pesnik je sam po svedočio da je svoje najbolje stihove „Liciniju“ i „Prorok“ napisao u snu.
Još za Puškinovog života pojavila se šala da su pesnika navodno odbacili dekabristi (revolucionarno nastrojeni plemići koji su organizovali bunt protiv cara u decembru 1825. godine) upravo zbog toga što je pisao u snu.
Pesnikovi biografi pominju činjenicu da je Puškin uoči ustanka sanjao kako mu je ispalo pet zuba. Sledećeg jutra su pogubljena petorica dekabrista – pesnikovih prijatelja.

6. Karl Rosi

Foto: Lori / Legion-Media

Ruski arhitektura italijanskog porekla Karl Rossi podigao je Mihajlovski dvorec u Peterburgu specijalno za Mihaila, sina imperatora Pavla I. Priča se da je Rosi taj projekat video u snu i već narednog jutra je imao sasvim jasnu sliku kako treba da izgleda dvorac u stilu visokog klasicizma.
Smatra se da je ovaj arhitekta jedan od tvoraca „ruskog ampira“. Njegova čuvena dela u Sankt Peterburgu su zdanje Aleksandrinskog teatra i ansambl Dvorskog trga sa zgradom Glavnog štaba.
U zdanju Mihajlovskog dvorca 1895. godine otvoren je Ruski muzej.

7. Anton Čehov

U knjizi „Blizu Čehova“, mlađi piščev brat Mihail opisuje sledeću epizodu:

„U Melehovu su Antonu Pavloviču od iscrpljenosti ’proradili nervi’. Čim bi počeo da tone u san nešto bi ga ’trgnulo’. On se sa užasom budio i nekakva čudna sila ga je odbacivala od postelje“.
Jednom prilikom je u takvom stanju Čehov sanjao strašan san o monahu, na kome je zasnovana njegova priča „Crni monah“. „Utisak je bio toliko jak da je brat Anton posle toga još dugo govorio o monahu, sve dok najzad nije o njemu napisao svoju poznatu priču“, pisao je Mihail Čehov.


Tekst je uz dozvolu preuzet sa RUSKE REČI

Ne budite glupi godpodine W.- Govor Fidela Kastra Rusa upućen Bušu

 

Enslaved people in Cuba. Walter Yeager, 1880

Govor predsednika Republike Kube, Fidela Kastra Rusa (Fidel Castro Ruz), održan na glavnom trgu Calixto García, Olgin, 1. juna 2002, na otvorenoj tribini Revolucije u znak protesta i gnušanja protiv blokade, pretnji, kleveta i laži predsednika Buša (G. W. Bush).

GOVOR

Dragi sunarodnici iz Olgina, Granme, Las Tunasa i čitave Kube,

Dvadesetog maja, dana ponižavajućeg spektakla za auditorijum iz Majamija, bilo je ironično slušati gospodina W. Buša kako energično govori o nezavisnosti i slobodi — ali ne za Portoriko, već za Kubu — kao i o demokratiji — ali ne za Floridu, već za Kubu. Gospodin W. se posebno osvrnuo na odbranu privatne svojine, kao da ona ne postoji na Kubi.

Shvatio sam da godine prolaze. Kako su daleko ona vremena kada je jedan čovek toplog glasa i ubedljivih reči, u invalidskim kolicima, govorio sa mesta predsednika SAD i ulivao poštovanje: bio je to Frenklin Delano Ruzvelt (F. D. Roosevelt). Nije se ponašao kao hvalisavac ili svađalica; niti su SAD u to vreme bile hegemonijska super-sila, kao što su to danas. Etiopija beše okupirana. U Španiji je izbio krvavi građanski rat. Kina je bila napadnuta, dok je naci–fašistička opasnost pretila svetu. Ruzvelt, po mom mišljenju istinski državnik, borio se da sopstvenu zemlju izvuče iz opasnog izolacionizma.

U to vreme bio sam učenik šestog ili sedmog razreda. Imao sam nekih 12 ili 13 godina. Rošen sam na selu bez električne struje, do koga se dolazilo jedino na konju, blat-njavim putevima. Tokom godine, provodio sam mesece u rigidnom segregacionističkom internatu u Santjago de Kubi — čitaj: polni aparthejd, dečaci, na beskonačnoj udaljenosti od devojčica, u odvojenim školama koje je delila čitava svetlosna godina — a zatim, odlazio na kratke letnje raspuste; najduži sam proveo u Biranu.

Mi, koji smo bili privilegovani, imali smo šta da obučemo, obujemo i pojedemo. Bili smo okruženi velikim siromaštvom. Ne znam koliko je veliki ranč gospodina W. ali se sećam da je moj otac posedovao više od deset hiljada hektara zemlje, što skoro da nije predstavljalo ništa. Ostala ogromna prostranstva koja su iznosila od 110 409 do 115 075 hektara — vlasništvo West Indies Sugar Company i United Fruit Company — nalazila su se oko našeg porodičnog imanja.

Kada bi predsednik SAD najavljivao svoj govor, to bi bilo isto kao da su rekli da će govoriti sam Gospod Bog. Logično, jer sve što je odande dolazilo bilo je lepo, dobro,korisno: počev od žileta za brijanje do lokomotive, od razglednice Kipa slobode pa do kaubojskih filmova koji su toliko oduševljevali decu i odrasle. Osim toga, »to je mesto odakle su nam došle nezavisnost i sloboda«. Tako su govorili desetinama hiljada poljoprivrednih radnika i seljaka bezemljaša, na onim teritorijama gde su u jednom delu godine dobijali kao posao da pleve i seku šećernu trsku. Bosi, loše obučeni i izgladneli, živeli su pod terorom seoske žandarmerije, koju su osnovali nadzornici, a koja je bila opremljena Springfield puškama, dugačkim i uzanim mačetama, sombrero–šeširima i teksaškim konjima, koji su svojom impozantnom pojavom sejali strah kod naših neuhranjenih radnika, kako bi se nemilosrdno suzbio njihov, i najmanji, nagoveštaj štrajka ili protesta.

Na tim ogromnim prostranstvima poljâ, sa barakama, kolibama od palminoga
lišća u osiromašenim selima i fabrikama šećera, povremeno bi se obrela poneka bedna učionica na 200 ili 300 dece, bez knjiga, sa jako malo školskog materijala, a nekad i bez učitelja. Samo je u krugu velikih fabrika bio jedan ili dva lekara koji su lečili uglavnom porodice administrativaca i višeg osoblja stranih kompanija za proizvodnju šećera.

S druge strane, namnožila su se neka čudna stručna lica, sa ne više od tri ili četiri razreda škole — pravi mudraci mešu nepismenom masom, često prijatelji ili povremeni posetioci seoskih porodica — koji su bili zaduženi za izbore. Oni bi vadili glasačke listiće i obavezivali birače. Bili su to politički narednici. Seljak nije prodavao svoj glas, već bi pomagao »svom prijatelju«. Onaj koji bi imao više para i angažovao više političkih narednika, sigurno bi postao, osim izuzetaka, pobednički kandidat za zakonodavne položaje u državi ili za druge funkcije, bilo opštinske, bilo provincijske. Kada bi se na nekim od tih izbora odlučivalo o smenjivanju predsednika — a nikad političkog i društvenog sistema, što je bilo nezamislivo — i kada bi došlo do sukoba interesa, onda bi seoska žandarmerija odlučivala o rukovodstvu.

Najveći deo stanovništva je bio nepismen ili polupismen; zavisio je od bednog radnog mesta koje bi mu dao gazda ili neki politički funkcioner. Za građane nije bilo nikakve druge opcije, budući da nisu posedovali ni osnovno neophodno znanje da bi mogli da odlučuju o sve složenijim društvenim i svetskim temama.

O istoriji naše otadžbine znalo se jedino kroz legende — koje su usmeno prenosili očevi i dede — o nekadašnjim junačkim borbama iz kolonijalnog doba; ispostavilo se da je veoma srećna okolnost što je bilo tako. Međutim, kako bi narod mogao da shvati šta su u stvari predstavljale one tradicionalne političke partije, upravljane oligarhijama u službi imperije? Ko bi im to objasnio? Gde bi to mogli da pročitaju? U kojoj štampi? Kojim slovima? Kako bi im se to prenelo? Briljantan i herojski napor intelektualaca levičara, koji su postigli zadivljujući uspeh pod tim uslovima, sudarao se sa neprobojnim zidovima novog imperijalnog sistema i viševekovnog iskustva vladajućih klasa sa držanjem naroda u stanju potčinjenosti, eksploatacije, zbunjenosti i podeljenosti.

Jedino pravo na vlasništvo, koje je poznavalo skoro celokupno stanovništvo Kube do 1959, bilo je pravo velikih stranih kompanija i njihovih saveznika, nacionalne oligarhije, na ogromne zemljišne posede, prirodna bogatstva zemlje i na posedovanje velikih fabrika, na javne službe od životnog značaja, banke, skladišta, luke, privatne bolnice i škole koje su pružale svoje kvalitetne usluge beznačajnoj manjini privilegovanog stanovništva.

Sudbina mi je dodelila čast da se upravo ovde rodim, na sadašnjoj teritoriji ove provincije, a iako je to mesto udaljeno od ovog trga 54 kilometra, uspomene su mnogo bliže, na samo 10 milimetara ili na 10 sekundi u mom sećanju.

Na tim ogromnim imanjima šećerne trske mogao sam da vidim jedino desetine hiljada seljaka bezemljaša ili posednika parcela bez tapije, kojima su jahači na teksaškim konjima stalno pretili ili ih proterivali, a oni su, u najboljem slučaju, morali da plaćaju previsoke rente. U gradovima sam viđao veoma malo vlasnika stanova među onima koji su u njima živeli, a stanari su plaćali veoma visoke kirije. Nisam video bolnice niti škole za običan narod i njegovu decu, nisam video mnoštvo lekara i nastavnika — samo beda, nepravda i očaj. Kubanskom narodu je bila zaplenjena i oduzeta sva imovina.

Trebalo je vratiti se u makiju. Trebalo je pokidati lance. Trebalo je izvesti duboku revoluciju. Trebalo je da budemo spremni da pobedimo ili umremo. To smo i učinili.

Socijalistička revolucija je stvorila više vlasnika nego što ih je kapitalizam stvorio na Kubi tokom vekova. Danas stotine hiljada seljačkih porodica imaju vlasništvo nad svojom zemljom, a da za to ne plaćaju čak ni porez. Preostale stotine hiljada imaju na nju besplatno pravo uživanja, i obrađuju je individualno ili kolektivno, vlasnici su mašina, radionica, stoke i ostalih dobara. Ali najvažnije je sledeće: Revolucija je kubanski narod pretvorila u vlasnika sopstvene zemlje. Ono što je iskorenila, bilo je vlasništvo nad osnovnim sredstvima za proizvodnju, finansijskim ustanovama i ostalim službama od životnog značaja, koje su do tada bile u rukama pljačkaša i eksploatatora naroda, onih koji su se bogatili na znoju radnikâ, ili su ih isključivo koristili privilegovani i bogati, dok siromašni i crnci nisu imali prava na njih.

Nostalgija za vlasništvom koju oseća šef imperijalne vlade, možda bi bila prevladana ako bi video da su sada, pored seljaka, milioni porodica u gradovima postali vlasnici stanova u kojima žive a za koje ne plaćaju čak ni porez.

Iz istorijske potrebe da prevaziđe nasleđenu nerazvijenost, Kuba sarađuje sa stranim kompanijama u onim oblastima proizvodnje u kojima ne bi mogla da učestvuje sa sopstvenom tehnologijom i novčanim sredstvima, ali nijedna međunarodna finansijska institucija, niti inostrani privatni kapital ne određuje našu sudbinu.

Uz to, nijedan cent ne završava u džepovima Kastra i njegovih pristalica. Nijedan viši kubanski revolucionarni rukovodilac nema ni dolara u banci, niti privatnih deviznih računa na teritoriji Kube ili van nje, ili pak račune na ime nekog drugog. Nijedan od njih nije podmitljiv. To veoma dobro znaju stotine stranih firmi koje posluju na Kubi. Nijedan od njih nije milioner, kao što je to gospodin predsednik SAD, čija je mesečna plata skoro dvostruko veća od godišnje plate svih članova Državnog saveta i Ministarskog saveta Kube. Nijedan od njih ne bi mogao da se nađe na dugačkoj listi mnogobrojnih neoliberalnih prijatelja gospodina W. u Latinskoj Americi, tih olimpijskih prvaka u malverzaciji i krađi. Mali broj ovih poslednjih koji ne potkrada javne fondove i državne poreze, otima višak vrednosti od rada siromašnih i izgladnelih, i svake godine ubija na stotine hiljada latinoameričke dece čiji bi životi mogli da budu spaseni; to je sistem kakav gospodin W. čezne da nametne Kubi kao model. Njegova uvreda je nezaslužena. Zato, neka se ne žali na naše oštre odgovore.

Prestanak eksploatacije ljudskih bića i borba za istinsku jednakost i pravdu predstavlja i predstavljaće cilj jedne revolucije koja nikada neće prestati to da bude.

Kubanska revolucija ostvarila je veliki podvig u celoj zemlji, a još veći u dragoj i junačkoj istočnoj oblasti koja je bila najsiromašnija i najzaostalija. Od pet istočnih provincija, tri koje su poslale na ovaj istorijski protestni skup više od 400 000 borbenih i poletnih grašana — Olgin, Granma i Las Tunas — postigle su za kratko vreme društvene i ljudske rezultate bez premca u svetu.
Navodim neke podatke o tome šta su imale i šta imaju, pre i posle pobede Revolucije:


Stopa smrtnosti dece: pre, više od 100 na hiljadu živorođenih; danas, 5,9‰ — stopa mnogo niža nego u SAD;


Očekivano trajanje života: pre, 57 godina; danas, 76;
Broj lekara: pre, 344; danas, 10 334;

Zdravstvene ustanove: pre, 46; danas, 4 006;

Bolnički kreveti: pre, 1 470; danas 12000; Učitelji: pre, 1 682; danas, 77 479;
Fakulteti: pre, nijedan; danas, 12;
Stopa nepismenih: pre, 40,3%; danas, 0,2%;

Broj učenika sa završenim šestim razredom: pre, 10% od samo 34% dece školskog uzrasta koja su pohađala državne škole; danas, pohađa 100% i završava 99,9%;

Televizori za audiovizuelno obrazovanje: pre, nijedan; danas, 13 394;

Oprema za kompjutersko obrazovanje, počev od predškolskog pa do šestog razreda: 5 563 koje koriste 237 510 dece.

Više od 27 000 mladih između 17 i 30 godina koji nisu bili zaposleni, pohađaju predavanja srednjeg i višeg stepena u nedavno osnovanim školama za integralno usa-vršavanje mladih, za šta dobijaju novčanu nadoknadu.

Ove tri provincije imaju 62 muzeja, 68 domova kulture, 21 umetničku galeriju i 72 biblioteke.

Sva kubanska deca, nezavisno od prihoda svojih roditelja i boje kože, imaju obezbeđenu visokokvalitetnu i sve bolju zdravstvenu zaštitu, od rođenja pa do kraja života, kao i obrazovanje, od predškolskog pa do diplome doktora nauka, a da za to ne plaćaju niti jedan cent.

Nijedna zemlja Latinske Amerike nije ni blizu Kubi po pitanju ovih navedenih pokazatelja i mogućnosti. U našoj otadžbini nema nijednog deteta koje prosi na ulici ili radi da bi preživelo, umesto da ide u školu; niti ima droge koja truje i uništava adole-scente i mlade.

To nije tiranija, kako tvrdi gospodin W. To je pravda, istinska jednakost među ljudskim bićima, opšte znanje i kultura bez koje nema, ne može da bude, niti će biti prave nezavisnosti, slobode i demokratije nigde na zemaljskoj kugli.

Gospodina W. trebalo bi da bude sramota kada navodi društva u kojima vladaju korupcija, nejednakost i nepravda, društva razorena neoliberalnim modelom, kao pri-mer nezavisnosti, slobode i demokratije!

Za gospodina W. jedina demokratija je tamo gde se novcem sve ređava, i gde oni koji mogu da plate večeru od 25 000 dolara po osobi — što predstavlja uvredu za milijarde ljudi koji žive u siromašnom, izgladnelom i nerazvijenom svetu — jesu ti koji su pozvani da rešavaju društvene i svetske probleme, i koji treba da odlučuju o sudbini jedne velike zemlje kao što su SAD, i ostatka planete.

Ne budite glupi, gospodine W. Poštujte inteligenciju osoba koje su sposobne da razmišljaju. Pročitajte neka od onih stotinu hiljada pisama, koja su Vam poslali naši pioniri. Ne vređajte Martija (J. Martí). Ne spominjite uzalud njegovo sveto ime. Prestanite da se služite takvim prigodnim frazama u Vašim govorima. Poštujte druge, a i sebe samog.

Zločinačka blokada, koju nameravate da pooštrite, uvećava čast i slavu našeg naroda, o koga će se razbiti Vaši genocidni planovi. Uveravam Vas u to.

Sunarodnici: Pred opasnostima i pretnjama, neka živi, danas više nego ikada, Socijalistička revolucija!

Otadžbina ili smrt! Pobedićemo

Ruis Safon, Karlos, Senke vetra

Još uvek se sećam onog svitanja kad me je otac prvi put odveo u posetu Groblju zaboravljenih knjiga. Nizali su se prvi dani leta 1945. i hodali smo ulicama jedne Barselone zarobljene pod nebom od pepela i nekim suncem od pare koje se prolivalo po Rambla de Santa Moniki u girlandi tečnog bakra.

– Danijele, ono što ćeš danas videti ne smeš nikom da ispričaš – upozori me otac. – Ni tvom drugu Tomasu. Nikom.

– Čak ni mami? – zapitah poluglasno.

Moj otac uzdahnu, zaklanjajući se onim tužnim osmehom koji ga je poput kakve senke progonio kroz život.

– Naravno da smeš – odgovori oborene glave. – Pred njom nemamo tajni. Njoj smeš da ispričaš sve.

Nedugo posle građanskog rata, talas kolere odneo je moju majku. Sahranili smo je na Monžuiku na dan mog četvrtog rođendana. Samo se sećam da je padala kiša čitavog dana i čitave noći, i da je, kad sam pitao oca da li nebo pla~e, njemu ponestalo glasa da mi odgovori. Šest godina kasnije, odsustvo moje majke bilo je za mene još uvek opsena, gromoglasna tišina koju još nisam bio naučio da ućutkam rečima. Moj otac i ja živeli smo u jednom malom stanu u ulici Santa Ana, pored trga gde je bila crkva. Stan je bio smešten baš iznad knjižare specijalizovane za kolekcionarska izdanja i antikvarne knjige, nasleđene od mog dede, jednog očaravajućeg dućana, koji će, verovao je otac, jednog dana preći u moje ruke. Odrastao sam među knjigama, drugujući s nevidljivim prijateljima na stranama koje su se pretvarale u prah i čiji miris još uvek čuvam na rukama. Kao dečak sam naučio da se uspavljujem prepričavajući majci u polumraku moje sobe dnevna dešavanja, školske dogodovštine, ono što sam naučio tog dana... Nisam mogao da čujem njen glas ni da osetim njen dodir, ali njeno svetlo i njena toplina plamteli su u svakom kutku naše kuće, i ja sam, s verom onih koji još uvek mogu da izbroje svoje godine na prste ruku, verovao da će, ako zatvorim oči i govorim joj, ona moći da me čuje gde god bila. Ponekad, moj bi me otac slušao iz trpezarije i kradomice plakao.

Sećam se da sam se te junske zore probudio vrišteći. Srce mi je tuklo u grudima kao da moja duša želi da prokrči sebi put i potrči niza stepenice. Otac je dotrčao smeten u moju sobu i uzeo me u naručje, pokušavajući da me smiri.

– Ne mogu da se setim njenog lica. Ne mogu da se setim maminog lica – promrmljah bez daha.

Otac me snažno zagrli.

– Ne brini, Danijele. Ja ću se sećati za obojicu.

Pogledasmo se u polumraku, tražeći reči koje nisu postojale. Tad sam prvi put shvatio da moj otac stari i da njegove oči, oči magle i gubitka, uvek gledaju unatrag. Ustade i razmače zavese da propusti mlaku svetlost zore.

– Hajde, Danijele, obuci se. želim nešto da ti pokažem – reče.

– Sad? U pet ujutru?

– Ima stvari koje mogu da se vide samo u tami – natuknu otac sinuvši nekim zagonetnim osmehom, koji je verovatno pozajmio iz neke knjige Aleksandra Dime.

Ulice su se još uvek gubile u izmaglicama i rosama kad izađosmo na trem. Ulične svetiljke Ramble crtale su aveniju od pare, trepčući, dok se grad protezao i oslobađao svog akvarelnog kostima. Stigavši u ulicu Arko del Teatro, uputismo se ka Ravalu, ispod luka, ušavši pod svod od plave magluđtine. Išao sam za ocem onim uzanim putem, više ožiljkom nego ulicom, dok se blesak Ramble gubio iza nas. Svetlost svitanja cedila se s balkona i simsova u dahovima kose svetlosti koji nisu dopirali do tla. Konačno, moj se otac zaustavi ispred jedne kapijetine od rezbarenog drveta pocrnelog od vremena i vlage. Pred nama se
uzdizalo nešto što mi se činilo napuštenim lešom neke palate, ili nekim muzejom odjeka i senki.

– Danijele, ono što ćeš danas videti ne smeš da ispričaš nikom. Ni tvom prijatelju Tomasu. Nikom.

Neki čovečuljak s licem grabljivice i srebrnastom kosom otvori nam vrata.

Njegov orlovski pogled zaustavi se na meni, neprobojan.

– Dobar dan, Isače. Ovo je moj sin Danijel – objavi moj otac.

– Uskoro će napuniti jedanaest godina, i jednog dana on će preuzeti radnju. Već ima dovoljno godina da upozna ovo mesto.

Taj neki Isak pozva nas da uđemo blagim klimanjem glave. Neka plavičasta pomrčina prekrivala je sve, nagoveštavajući tek obrise jednog mermernog stepeništa i jednu galeriju fresaka nastanjenih figurama anđela i izmišljenim stvorenjima. Sledili smo čuvara kroz taj hodnik palate do jedne velike kružne sale, gde je jedna prava bazilika tame ležala pod kupolom probodenom snopovima svetlosti što su visili sa stropa. Lavirint hodnika i polica prepunih knjiga uspinjao se od dna do vrha, slikajući jednu kočnicu protkanu tunelima, stepeništima, platformama i mostovima, koji su dopuštali da se nasluti džinovska biblioteka nemoguće geometrije. Pogledah oca, otvorenih usta. On se nasmeši, namigujući mi.

– Danijele, dobro došao u Groblje zaboravljenih knjiga.

Po hodnicima i platformama biblioteke bilo je načičkano tuce prilika. Neke od njih okretoše se da nas pozdrave izdaleka, i prepoznah lica raznih očevih kolega iz antikvarnoknjižarskog esnafa. Pred mojim desetogodišnjim očima one individue ukazale su se kao kakvo tajno bratstvo alhemičara koji kuju zaveru svetu iza leđa. Moj otac kleknu pored mene i, gledajući me sve vreme u oči, obrati mi se onim blagim glasom obećanja i poveravanja.

– Ovo mesto je tajna, Danijele, svetilište. Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga ko ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali s njom. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača. Pre sada već mnogo godina, kad me je otac doveo prvi put ovde, ovo mesto je već bilo staro. Možda jednako staro kao sam grad. Niko ne zna pouzdano otkad postoji niti ko ga je osnovao. Reći ću ti ono što je meni moj otac rekao. Kad neka biblioteka nestane, kad neka knjižara zatvori svoja vrata, kad se neka knjiga izgubi u zaboravu, mi koji poznajemo ovo mesto, čuvari, postaramo se da stigne ovamo. Na ovom mestu, knjige kojih se više niko ne seća, knjige koje su se izgubile u vremenu, žive zauvek, čekajući da stignu jednog dana u ruke nekog novog čitaoca, nekog novog duha. U prodavnici ih mi prodajemo i kupujemo, ali knjige u stvari nemaju vlasnika. Svaka knjiga koju ovde vidiš bila je nečiji najbolji prijatelj. Sada imaju samo nas, Danijele. Misliš li da ćeš moći da sačuvaš ovu tajnu?

Moj se pogled izgubi u neizmernosti onoga mesta, u njegovom očaravajućem svetlu. Potvrdih, i moj se otac nasmeši.

– A znaš šta je najbolje? – upita. Ćutke odmahnuh glavom.

– Običaj je da, kad neko prvi put poseti ovo mesto, mora da izabere jednu knjigu, onu koja mu se najviše svidi, i usvoji je, starajući se da nikad ne nestane, da zauvek ostane živa. To je jedno veoma važno obećanje. Za ceo život – objasni moj otac. – Danas je red na tebe.

Tokom skoro pola sata šetkao sam se po zavojima tog lavirinta, koji je mirisao na stari papir, na prašinu i na magiju. Pustih da mi ruka prelazi po avenijama izloženih rikni, iskušavajući moj izbor. Pažljivo sam posmatrao, među naslovima izbledelim od vremena, reči na jezicima koje sam prepoznavao i desetinama drugih koje nisam bio u stanju da identifikujem. Prođoh kroz hodnike i spiralne galerije nastanjene stotinama, hiljadama svezaka, koji su, činilo se, znali više o meni nego ja o njima. Nedugo zatim, pade mi na pamet da se iza korica svake od ovih knjiga otvara jedan beskrajni univerzum za istraživanje i da, izvan ovih zidova, svet pušta da život prolazi u popodnevima fudbala i radijskih serija, zadovoljan time što vidi do mesta na kom mu je pupak i malo dalje. Možda beše ta misao, slučajnost ili njena dična rođaka sudbina, ali tog sam istog časa znao da sam već izabrao knjigu koju ću usvojiti. Ili bih možda morao da kažem: knjigu koja će usvojiti mene. Pomaljala se stidljivo na kraju jedne police, ukoričena u kožu boje vina, šapčući svoj naslov zlatnim slovima što su plamtela na svetlu koje je vrh cedio iz visina. Približih joj se i pomilovah reči jagodicama prstiju, čitajući u tišini:

S e n k a v e t r a

Hulijan Karač

Nikad nisam čuo da se pominje taj naslov ili njegov pisac, ali nije mi bilo važno. Odluka je bila doneta. Obostrano. Uzeh knjigu s najvećom brižljivošću i prelistah je, pustivši da joj stranice lepršaju. Oslobođena iz svoje ćelije na polici, knjiga izdahnu oblak zlatnog praha. Zadovoljan izborom, ponovih put po lavirintu noseći svoju knjigu pod rukom s osmehom utisnutim u usne. Možda je opčinjavajuća atmosfera onog mesta i mogla da me očara, ali bio sam siguran da je ona knjiga bila tamo, i da me je čekala godinama, verovatno od pre negoli sam se rodio.



Tog popodneva, kad smo se vratili u stan u ulici Santa Ana, povukoh se u svoju sobu i odlučih da pročitam prve redove svog novog prijatelja. Pre nego što sam primetio, uvuče se u mene, i više nije bilo pomoći. Roman je bio povest o jednom čoveku u potrazi za njegovim pravim ocem, koga nikad nije upoznao i za čije je postojanje saznao samo zahvaljujući poslednjim rečima svoje majke, koje je izgovorila na samrtnoj postelji. Povest o toj potrazi pretvarala se u jednu fantazmagoričnu odiseju, u kojoj se glavni lik borio da povrati izgubljeno detinjstvo i mladost, i u kojoj smo, polako, otkrivali senku jedne uklete ljubavi; sećanje na nju sigurno će ga progoniti do kraja života. Kako je odmicala, struktura priče poče da me podseća na jednu od onih ruskih lutki koje drže bezbrojne minijature sebe samih u svojoj unutrašnjosti. Korak po korak, naracija se rasipala na hiljadu povesti, kao da je priča prodrla u kakvu galeriju ogledala i njen se identitet razdelio na desetine različitih odraza i istovremeno ostao jedan jedini. Minuti i sati iskliznuše kao neka opsena. Satima kasnije, zarobljen u priči, jedva primetih kako ponoćna zvona na katedrali zvone iz sve snage u daljini. Zakopan u bakarnoj svetlosti koju je bacala stona lampa, utonuh u svet slika i osećaja kakve dotad nisam poznavao. Likovi koji su mi se učinili tako stvarnim kao vazduh koji sam udisao povukoše me u jedan tunel avanture i misterije iz kog nisam želeo da pobegnem. Stranu po stranu, puštah da me obavija čarolija povesti i njen svet dok dah zore ne pomilova moj prozor i moje umorne oči ne skliznuše poslednjom stranicom. Ispružih se u plavičastoj pomrčini s knjigom na grudima i začuh žamor uspavanog grada kako kaplje po krovovima poprskanim purpurom. San i umor kucali su na moja vrata, ali odbih da se predam. Nisam želeo da prestane omađijanost pričom niti da se oprostim od njenih likova.



Jednom sam prilikom u knjižari mog oca čuo stalnu mušteriju kako kaže da malo stvari tako obeleži čitaoca kao prva knjiga koja zaista nađe sebi put do njegovog srca. One prve slike, odjek reči za koje verujemo da smo ih ostavili za sobom, prate nas celog života i vajaju palatu u našem pamćenju kojoj ćemo se, pre ili kasnije – nije važno koliko knjiga pročitamo, koliko svetova otkrijemo, koliko naučimo ili zaboravimo – vratiti. Za mene, te začarane stranice uvek će biti one koje sam pronašao u hodnicima Groblja zaboravljenih knjiga.


D A N I    P E P E L A



1 9 4 5 – 1 9 4 9

1


Tajna vredi onoliko koliko oni od kojih moramo da je čuvamo. Kad sam se probudio, moj prvi impuls bio je da uključim u postojanje Groblja zaboravljenih knjiga svog najboljeg prijatelja. Tomas Agilar bio je drugar iz škole, koji je posvećivao svoje slobodno vreme i svoj talenat pravljenju najingenioznijih skalamerija, ali skromne upotrebne vrednosti, poput aerodinamičnog koplja ili dinamo čigre. S kime podeliti tajnu ako ne s Tomasom? Sanjajući na javi, zamišljao sam svog prijatelja Tomasa i sebe, obojicu snabdevene lampama i kompasom, spremne da otkrijemo tajne one bibliografske katakombe. Zatim, setivši se svog obećanja, odlučih da okolnosti nalažu ono što se u romanima s policijskim zapletom označava kao drugačiji modus operandi. U podne saleteh oca da ga ispitam o onoj knjizi i o Hulijanu Karaču, koje sam u svom entuzijazmu zamišljao slavnima u celom svetu. Moj plan beše da se snabdem svim njegovim delima i pročitam ih od korica do korica za manje od nedelju dana. Kakvo beše moje iznenađenje kad sam otkrio da moj otac, vrstan knjižar i dobar poznavalac kataloga izdavačkih kuća, nikad nije čuo ni reč o Senci vetra ili Hulijanu Karaču. Zaintrigiran, on pomno pregleda stranicu s podacima o izdanju.


– Sudeći po ovome, ovaj primerak je deo izdanja od dve hiljade pet stotina primeraka, koje je u Barseloni štampala izdavačka kuća „Kabestanj“ u decembru 1935.

– Jesi li čuo za tu izdavačku kuću?

– Zatvorena je pre nekoliko godina. Ali izvorno izdanje nije to, već drugo, iz novembra iste godine, ali štampano u Parizu...

Izdavačka kuća je „Galijano i Neval“. Ne zvuči mi poznato.

– Onda, knjiga je prevod? – upitah, zbunjen.

– Ne pominje se da jeste. Po onome što ovde piše, tekst je original.

– Knjiga na kastiljanskom, izdata prvo u Francuskoj?

– Neće biti prvi put, kakva su vremena – dodade moj otac.

– Možda Barselo može da nam pomogne...

Gustavo Barselo bio je stari kolega mog oca, vlasnik jedne knjižare nalik na pećinu, u ulici Fernando, koji je predvodio krem knjižarskog ceha mog starog. Živeo je neprekidno prilepljen za jednu ugašenu lulu, koja je ispuštala isparenja persijske pijace i opisivao je sebe kao poslednjeg romantika. Barselo je tvrdio da u njegovom rodoslovu stoji neko daleko srodstvo s lordom Bajronom, uprkos tome što je on bio poreklom iz mesta Kaldas de Montbaj. Možda u nameri da potkrepi ovu vezu, Barselo se uvek odevao kao kakav dendi iz devetnaestog veka; šepurio se sa ešarpom, u belim lakovanim cipelama i s monoklom bez dioptrije, koji, sudeći prema zlim jezicima, nije skidao ni u intimnosti zahoda. U stvari, najznačajnije srodstvo u njegovom posedu bilo je ono s njegovim ocem, industrijalcem koji se krajem devetnaestog veka obogatio zahvaljujući manje-više mutnim radnjama. Kako mi je objasnio otac, Gustavo Barselo bio je, tehnički, pun kô brod, i to s knjižarom bilo je više strast nego posao. Voleo je knjige bez ostatka i, mada je on to kategorički poricao, ako bi neko ušao u njegovu knjižaru i zaljubio se u primerak čiju cenu ne bi mogao sebi da priušti, spuštao bi je koliko god bi bilo potrebno, ili bi čak i poklanjao knjigu ako bi procenio da je kupac vrstan čitalac, a ne kakav vetropirasti diletant. Osim ovih osobitosti, Barselo je posedovao slonovsko pamćenje i sitničavost, koji su bili na visini njegovog držanja i bučnosti, ali ako je neko poznavao čudne knjige, to je bio on. Tog popodneva, nakon zatvaranja radnje, moj otac predloži da svratimo do kafea „Els Katr Gats“ u ulici Montsio, gde su Barselo i njegovi pajtaši održavali bibliofilski kružok o ukletim pesnicima, mrtvim jezicima i remek-delima prepuštenim na milost i nemilost štetočinama.

„Els Katr Gats“ se nalazio na puškomet od kuće, i bio je jedno od meni najmilijih mesta u celoj Barseloni. Tamo su se upoznali moji roditelji 1932, i ja sam delom pripisivao svoju putnu kartu za život čarima tog starog kafea. Kameni zmajevi čuvali su fasadu prikovanu za jedno raskršće senki, a njeni su fenjeri na gas zamrzavali vreme i uspomene. Unutra, ljudi su se stapali s odjecima drugih vremena. Knjigovođe, sanjari i šegrti od duha sedeli su za stolom s utvarama Pabla Pikasa, Isaka Albenisa, Federika Garsije Lorke ili Salvadora Dalija. Tamo se svaka protuva mogla osetiti na nekoliko trenutaka istorijskom ličnošću po ceni jednog espresa.

– Čoveče, Sempere – uskliknu Barselo videvši mog oca kako ulazi. – Rasipni sin. Čemu dugujemo takvu čast?

– Čast dugujete mom sinu Danijelu, don Gustavo, koji je upravo došao do jednog otkrića.

– Pa dođite da sednete s nama, jer ovaj se efemerni susret mora proslaviti – uskliknu Barselo.

– Efemerni? – prošaputah svom ocu.

– Barselo se izražava samo neobičnim rečima – odgovori moj otac poluglasno. – Ti samo ćuti, inače će se zaneti.

Njegovi sabesednici napraviše nam mesta u svom krugu, i Gustavo, koji je voleo da se prikazuje velikodušnim u javnosti, navali da nas časti.

– Koliko godina ima momčič? – upita Barselo, gledajući me ispod oka.

– Skoro jedanaest godina – izjavih.

Barselo mi se nasmeši, prepreden.

– To jest, deset. Nemoj sebi da dodaješ godine, gušterčiću, jer će ti ih život već dodati.

Nekoliko sabesednika promrmlja nešto u znak odobravanja. Barselo mahnu jednom kelneru, koji je izgledao kao da samo što nije proglašen istorijskim spomenikom, da priđe i uzme porudžbinu.

– Jedan konjak za mog prijatelja Semperea, dobar da bude, a za podmladak jedno mleko sa žumancem, jer mora da poraste. A donesite i malo pršute za meze, ali da ne bude kao ona malopre, e, jer za kaučuk se već brine kuća „Pireli“ – prasnu knjižar.

Konobar klimnu i ode, vukući noge i dušu.

– O tome ja pričam – reče knjižar. – Kako da bude posla? Pa u ovoj zemlji ljudi ne idu u penziju ni kad umru. Evo, na primer, Sid. Pa tu nema pomoći.

Barselo je kušao svoju ugašenu lulu, dok je njegov orlovski pogled pomno ispitivao knjigu koju sam ja držao u rukama. Uprkos svojoj lakrdijaškoj fasadi i tolikom naklapanju, Barselo je mogao da namiriše dobar plen kao što vuk namiriše krv.

– Da vidimo – reče Barselo, praveći se nezainteresovan. – Šta mi to donosite?

Uputih pogled svom ocu. On mi klimnu glavom. Bez okolišanja, ispružih knjigu Barselou. Knjižar je uze znalačkom rukom. Njegovi prsti pijaniste brzo ispitaše teksturu, čvrstinu i stanje. Ne skidajući svoj firentinski osmeh, Barselo je pronašao stranicu s podacima o izdanju i pregledao je s policijskom usredsređenošću čitav minut. Ostali su ga posmatrali u tišini, kao da očekuju čudo ili dozvolu da ponovo dišu.

– Karač. Interesantno – promrmlja smirenim tonom. Ispržih
ponovo ruku da povratim knjigu. Barselo izvi obrve, ali mi je vrati s ledenim osmehom.

– Gde si je pronašao, dečko?

– To je tajna – odgovorih, znajući da se moj otac verovatno osmehuje u sebi.

Barselo nabra čelo i skrete pogled ka mom ocu.

– Prijatelju Sempere, zbog toga što je o vama reč, i zbog toga koliko vas cenim, i u čast dugog i dubokog prijateljstva koje nas vezuje kao braću, da se dogovorimo za četrdeset dura i kraj.

– To ćete morati da vidite s mojim sinom – ukazao je otac. – Knjiga je njegova.

Barselo mi ponudi jedan vučji osmeh.

– Šta veliš, dečko? Četrdeset dura nije loše za prvu prodaju...

Sempere, ovaj vaš mali će daleko dogurati u ovom poslu.

Sabesednici se nasmejaše njegovoj pošalici. Barselo me pogleda zadovoljno, vadeći svoj kožni novčanik. Izbroja četrdeset dura, koji su onda bila celo bogatstvo, i pruži mi ih. Ja samo odbih ćutke. Barselo nabra čelo.

– Da znaš da je pohlepa smrtni greh iz nužde – reče mi on. – Hajde, šezdeset dura i onda otvoriš sebi malu štednu knjižicu, jer u tvojim godinama valja misliti na budućnost.

Odbih ponovo. Barselo baci srdit pogled na mog oca preko svog monokla.

– Mene ne gledajte – reče otac. – Ja sam ovde samo kao pratilac.

Barselo uzdahnu i dobro me osmotri.

– Da vidimo, dečko, šta ti u stvari hoćeš?

– Ono što hoću jeste da saznam ko je Hulijan Karač, i gde mogu da nađem druge knjige koje je napisao.

Barselo se usiljeno nasmeja i spakova ponovo svoj novčanik, menjajući mišljenje o svom protivniku.

– Vidi, vidi, akademik. Sempere, čime hranite ovo dete? – našali se.

Knjižar se naže ka meni s poverljivim izrazom, i na trenutak mi se učini da sam nazreo u njegovom pogledu određeno poštovanje, kog tamo nije bilo pre nekoliko trenutaka.

– Da se dogovorimo – reče mi. – Sutra, u nedelju, po podne, svrati do biblioteke „Ateneo“ i pitaj za mene. Ti ponesi svoju knjigu da bih mogao da je dobro pregledam, a ja ću ti reći ono što znam o Hulijanu Karaču. Quid pro quo.

– Quid šta?

– Latinski, momče. Nema mrtvih jezika, samo uspavanih mozgova. Da parafraziram, to znači da nema dura za četiri pezete, ali svideo si mi se i učiniću ti uslugu.

Taj čovek je cedio govorništvo koje je moglo da ubije muvu u letu, ali naslutio sam da bi mi, ako želim da saznam nešto o Hulijanu Karaču, bolje bilo da ostanem u dobrim odnosima s njim. Nasmeših mu se blaženo, pokazujući svoje uživanje u latinštini i njegovoj blagoglagoljivosti.

Herbert George Wells,odlomci iz Vremenskog stroja

"Umovi svih nas, i dakle fizički svet, bio bi primetno drugačiji ako Wells ne bi nikada postojao",
                                                                                                            Orwel


 U tim je lepim i sitnim ljudima bilo naprotiv nešto što je stvaralo poverenje – bila je to nekakva graciozna nežnost, nekakva detinja ležernost. A osim toga su izgledali tako krhko da sam glatko mogao zamisliti sebe kako ih razbacujem na tucete kao čunjeve… Pokazao sam na Vremenski stroj pa na sebe. Onda sam, ne znajući na trenutak kako da izrazim vreme pokazao na Sunce. Bajkovito lepa spodobica u karirano purpurno – belom ruhu ponovila je moju gestu, pa me iznenadila oponašanjem grmljavine. Na trenutak sam bio zapanjen, iako mi je značenje te geste bilo sasvim jasno. Smesta mi se u glavi stvorilo pitanje: Jesu li ta stvorenja glupava? Teško dete i shvatiti koliko me to pogodilo. Shvatate, uvek sam pretpostavljao da će ljudi iz godine osamsto dve hiljadu i neke biti od nas neverojatno napredniji znanjem, umetničkim sposobnostima, svime. A onda mi je jedan od njih najednom postavio pitanje koje je pokazalo da je na intelektualnom nivou našega petogodišnjeg deteta – upitao me, zapravo, jesam li sa Sunca došao s gromovima i olujom!



Vremenski stroj


Najednom sam opazio da se kružni obris Sunca na zapadu promenio; da se na njegovoj krivulji pojavila konkavnost, udubljenje. Video sam kako se povećava. Možda sam tako čitavu minutu zurio u tu crninu što je puzala preko dana, i tada sam shvatio da je to početak pomrčine. Preko Sunčeve je ploče prelazio ili Mesec ili planet Merkur. Naravno da sam u prvi čas pomislio da je to Mesec, ali me mnogo toga navodi na uverenje da sam zapravo video tranzit nekog unutrašnjeg planeta koji je prošao vrlo blizu Zemlje. Mrak se spuštao naočigled, s istoka je zapuhao studeni vetar u svežim zapusima, a umnožile su se i bele pahulje što su pljuštale s neba. S ruba je mora dolazilo mreškanje i šapat. Zanemarimo li te beživotne zvukove, svet je bio nem. Nem? Teško bi mi bilo preneti vam njegovu tišinu. Svi zvukovi što ih stvara čovek, blejanje ovaca, krikovi ptica, zujanje kukaca, sve to micanje što tvori pozadinu našeg života – sa svim je tim bilo gotovo. A kako se tama produbljivala, lelujave su pahulje postajale sve obilnije, plešući mi pred očima; a i studen je zraka bila baš žestoka. A onda, jedan po jedan, brzo, jedan za drugim, beli su vrhunci dalekih brda nestali u tami. Povetarac je prerastao u zavijanje vetra. Video sam kako mi se crna središnja sena pomrčine u zamahu primiče. U sledećem su se trenutku videle još samo blede zvezde. Sve ostalo je bila tama bez zračka svetlosti. Nebo je bilo apsolutno crno. Na mene se spustila jeza te silne tame. Studen, što me je tukla do srži kostiju, i bol što sam ga osećao pri disanju, nadvladali su moje snage. Stresao sam se i obuzela me smrtna mučnina. A onda se na nebu, poput crveno usijanog lûka, pokazao Sunčev rub. Sišao sam sa stroja da se malo oporavim. Vrtelo mi se u glavi i nisam se bio sposoban suočiti s putom povratka. Dok sam tako stajao, zbunjen i obuzet mučninom, opet sam ugledao ono nešto što se micalo u plićaku – sad više nije moglo biti sumnje da je reč o nečemu što se miče – na pozadini crvene morske vode. Bilo je to nešto okruglo, veliko možda kao nogometna lopta, ili možda malo veće, a iza toga su se vukli pipci; izgledalo je crno, onako na pozadini valnog mlata krvavocrvene vode, i sad je prpošno skakutalo. A onda sam osetio da gubim svest. Ipak me održao jeziv strah da bih mogao ostati ležati tako, bespomoćan u tom dalekom i strašnom sumraku, tako da sam se uspeo uspeti u sedlo.

Vremenski stroj


 Postoji samo jedna razumna i logična stvar koja se može učiniti s doista inferiornom rasom, i to je da se uništi.

 Moderna Utopija

 

Stanislav Lem, Invazija sa Aldeberana

INVAZIJA SA ALDEBERANA – STANISLAV LEM



Desilo se to nedavno – čini mi se ustvari kao da je bilo juče. Dvojica stanovnika Aldeberana, pripadnici rase obdarene razumom, koja će biti otkrivena tek 2685. godine i koju će Nierarh (Linne 30 veka) klasaificirati kao grupu »coles tiaca« u rodu »megalopterygia« ukratko: dvojica predstavnika roda »megalopteryx ambigua flirx«, koje je Vrhovna skupština Aldeberana poslala da prouče mogućnosti za kolonizaciju planete u području VI parcijalne periferne tekuzone (PPT) – najpre su se spustili na Jupiter, gde su uzeli uzorke njegovog tla. Uverivši se da su ti uzorci pogodni za snabdevanje »telepathikusa (sistem za sporazumevanje), odlučili su istražiti odmah i treću planetu tog sistema – omanje nebesko telo, koje je oko središnje zvezde kružilo pravilnom putanjom.

Oba Aldeberanca podesiše svoje astromate na nadprostornu brzinui ubrzo se približiše atmosferi planete. Smanivši brzinu, nekoliko puta obleteše oko planete i počeše se spuštati ka njoj. Okeani i kontinenti sve sporije su promicali ispod njih. Možda bi trebalo spomenuti da Aldeberanci, za razliku od ljudi nislu leteli u raketama već obrnuto, rakete su bile u njima, osim sićušnog vrha.

Budući da im je obojici planeta bila potpuno nepoznata mesto spuštanja izabrali su slučajno. Kao bića koja vode računa o strategiji a i pravi sinovi visokorazvijene parastatičke civilizacije obično su se spuštali na liniju planetnog terminatora, odnosno na granicu između dana i noći na planeti.

Spustivši se meko na planetu napustiše svoje svemirsko vozilo – tačnije rečeno: odlepiše se od njega i poprimiše koncentričan oblik, karakterističan za sve metapterygire – monozoe i polizoe na nižem stepenu razvoja.

Sada bi valjalo opisati došljake ali njihova je spoljašnjost predobro poznata. Po mišljenju svih autora Aldeberanci, poput svih razvijenih bića iz područja Mlečnog puta, imaju mnogobrojne vrlo dugačke hvataljke nalik na ruke sa šakom sa šest prstiju, neobično velike, odbojne krakate glave i noge takođe sa po šest prstiju. Stariji od ove dvojice a ujedno i vođa, zvao se NGTRX, a mlađi, u zavičaju poznat kao stručnjak za planetarna pitanja – PWGDRK.

 Odmah nakon spuštanja došljaci su otkinuli nekoliko grana u grmlju oko svoga svemirskog broda i njime ga pokrili da bi ga sakrili od pogleda slučajnih prolaznika. Zatim su istovarili svoje uređaje – teremtak (analizator), napunjen i spreman za deovanje aldolicho  (odbrambeni sistem) i peripatetički telepathikus o kojem je već bilo reči.

Peripatetički telepathikus, zvan Pe-Te, je uređaj koji služi za sporazumevanje sa razumnim bićima drugih planeta i koji, zahvaljujući nadprostornim priključcima na super mozak može prevoditi na aldeberanski jezik sve što je napisano na sto devedeset šest hiljada galaktičkih jezika, narečja i žargona. Taj se urađaj razlikuje a i ostali, od zemaljskih, jer Aldeberanci, to će se otkriti tek 2685. godine, ne proizvode svoje uređaje i aparate nego oni nastaju iz semenki i jaja, koja se prethodno genetički usmeravaju prema potrebi.

Svojom spoljašnjošću ali ne samo njome, peripatetički telepathikus podseća na tvora, jer je iznutra ispunjen mesnatim semantičkim stanicama memorije; ima i mehanizam alveolarnog translatora (sistem za prevođenje glasova) kao i mnemonskomnestičku žlezdu. Uz to, spreda ima ekranske otvore (EO) svog interglokokoma odnosno interplanetarnog glosarsko – koherentno kontemplativnog komunikatora (sistem za međuplanetarna sporazumevanja).

Opremljeni najpotrebnijem pođoše. Telepathikusa su držali za upravljač, teremtak se kretao ispred njih – na njemu je bio pričvršćen i aldolicho.

Mesto prvog izviđanja nije moglo biti bolje. Bio je to predeo obrastao gustim grmljem, nad kojim su se navlačili večernji oblaci. Neposredno pre spuštanja uspeli su u daljini primetiti nešto nalik na crtu; mislili su da bi to mogao biti deo saobraćajnog sistema.

Dok su oko nepoznate planete obletali na velikoj visini zapazili su već i druge znake civilizacije – na primer: jedva primetni odsjaj na tamnoj poplulopti, verovatno osvetljene gradove. To im je pojačavalo nadu da će pronaći visokorazvijena bića, što su ustvari i želeli. Jer u to doba – pre propasti nedostojnog Sinsinatija, pred čijom agresivnošću se nisu mogli odbraniti ni stotine planeta vrlo udaljenih od Aldeberana – Aldeberanci su najradije osvajali naseljene planete, smatrajući to svojom istorijskom obavezom. Osim toga, nerado su kolonizovali nenastanjene planete jer su takvi poduhvati iziskivali opsežne građevinske, industrijske i druge investicije.

Oba izviđača teško su se probijala kroz gusto grmlje a nepoznate sićušne leteće nemani neprestano su ih bockale po rukama i glavi. Iznad sebe nisu videli gotovo ništa a što su dalje hodali to su ih jače šibale grane po krakatim glavama, jer rukama nisu stigli brzo razmicati šiblje pred sobom. Naravno, nipošto nisu nameravali sami osvojiti i  pokoriti planetu – to nije bilo u njihovoj moći. Oni su bili samo prethodnica, nakon njihovog povratka na Aldeberan imala bi se – zavisno od podataka u izveštaju – pripremiti velika invazija.

Aldolicho je na svakih nekoliko koraka zapinjao u grmlju pa su ga morali izvlačiti uz velike napore. Pri tome su morali paziti da ne dotaknu obarač, jer su se kroz njegovo meko krzno i previše jasno mogle opipati strelice kojima je bio napunjen. Stanovnici planete bez sumnje će ubrzo postati njegove žrtve.
 »Ne mogu se razaznati nikakvi tragovi ovdašnje civilizacije,« Zacvile PWGDRK posle otprilike sat hoda.
 »Ali video sam gradove.« Odgovori NGTRX.
»Uostalom stani... Stani, tamo preko je svetlije... To je sigurno ulica. Da pogledaj, ulica.«

Izbili su na čistinu ali ih je ona razočarala. Relativno široka, ravna čistina, nalik na ulicu, bila je pokrivena kašastom lepljivom supstancom, koju su na ivicama omeđivali složeni oblici valjkastih izbočina i udubljenja. Mnogi od tih oblika bili su načinjeni od kamena.

PWGDRK, specijalista za planetarna pitanja pomisli da se našli na izmet gigantosaurusa.

»Ovo nikako nije ulica,« reče on. Ni jedno aldebaransko vozilo na točkove ne bi se moglo ovde kretati.«

Odmah su analizirali uzorke tla, koje je pokupio teremtak; na njegovom čelu pročitali su rezultat ispisan fosforescentnim slovima: kašasto lepljiva stvar je mešavina oksida vodonika, aluminijuma i oksida silicijuma sa znatnim primesama blt (blata).
Nisu dakle naišli na trag gigantosaurusa.
 Pošli su dalje gazeći travu koja im je dopirala do najviše hvataljke. Iznenada iza sebe začuše neobično stenjanje. Zbog sve gušćeg mraka u prvi tren nisu mogli ništa razaznati.

»Pazi!« kriknu NGTRX .
Nešto je stenjući i njišući se jurilo ka njima – ogromno stvorenje ravnog čela, glomaznog trupa i glatke kože.

 »Nije li to Sinsitij?« uzbuđeno upita NGTRX.
Crni div odmiže pored njih – obojica su bili uveren da su videli točkove koji su divlje tutnjali kao na pravoj mašini. Upravo su se hteli primaći da bolje vide kada ih zalije prava bujica blata. Napola onesvešćeni a uprljani odozgo do dole, stadoše kao ukopani. Teka kada sa sebe stresoše najveće komade prljavštine potrčaše ka telepathikusu da saznaju nije li se iz krkljanja, škripe i tutnjave ove mašine, koja je projurila, moglo razaznati nešto smisleno.

»Nepravilni zvuci primitivnog potrošača ugljovodonika i kiseonika, koji radi pod uslovima za koje je namenjen,« pročitaše na ekranu telepathikusa začuđeno se pogledaše.

»Neobično.« reče PWGDRK. Posle kraćeg razmišljanja, bio je sklon prebrzom zaključivanju, doda:
 »Sadistoidalna civilizacija. Iživljava se na mašinama koje je sama stvorila.«

Telepathikus je u međuvremenu na ultraskopu uspeo načiniti savršenu sliku dvonožnog bića koje je sedelo u staklenom kućištu iznad glave mašine. Uz pomoć teremtaka koji je imao posebnu žlezdu za imitirajuće kopiranje svega i svačega, oni iz određene količine brzo promešane gline načine tačan model dvonošca u prirodnoj veličini, umotaše ga u plastičnu foliju tako da lutka poprimi prirodnu bledoružičastu boju, pa prema uputstvima teremtaka i telepathikusa oblikuju njen donji deo. Sve je to bilo gotovo za manje od 10 minuta. Iz tkanine stvorene na sličan način stvoriše i odeću nalik onoj koju je imao dvonožac u mašini. Obukoše lutku a potom se NGTRX spretno zavuče u njenu šuplju unutrašnjost. Pod ruku uze i telepathikusa a njegov prednji EO postavi pred usta lutke. Tako maskiran NGTRX pomicao je čas levu čas desnu nogu lutke hodajući kašastom stazom. PWGDRK ga je, noseći aldolicho, sledio na određenom razmaku. Ispred obojice se naravno kretao teremtak.

Ta operacija bila je tipična. Aldebaranci su takve maskarade oprobavali već na desetak planeta – uvek sa potpunim uspehom. Lutka je uvek sasvim slična nekom od običnih stanovnika planete te među prolaznicima s kojima bi se srela ne bi pobuđivala ni najmanju sumnju. NGTRX je nesmetano pokretao udove i glavu lutke a pomoću telepathikusa se mogao ispravno sporazumevati s pravim dvonišcima.

Spustila se mrkla noć. Na horizontu su se tek ponegde videla daleka svetla kuća. NGTRX je u svojoj odeći udario u nešto što mu je u mraku izgledalo poput mosta. Čuo je žubor vode koja je tekla ispod. Teremtak se i dalje kretao prvi. Iznenada se začu njegov poziv u pomoć – karakteristično zviždanje, cičanje i škripa – koju prekide glasno – pljus!
Budući da je NGTRX bio u lutki i ne bi se mogao zavući ispod mosta, PWGDRK se prilično namučio dok teremtaka nije sam izvukao iz vode. On je naime, uprkos oprezu pao u reku kroz rupu na mostu. Nije ni slutio da na mostu može biti rupa jer je nešto malo pre toga tu prošlo dvonoščevo vozilo.

»Klopka!« zaključi PWGDRK. »Otkrili su naš dolazak!«

NGTRX odgovori da ne veruje u to, ali nije hteo da se prepire i ćuteći pođoše dalje. Prešavši most ubrzo otkriše da se blatni put, kojim su išli razdvaja. Na sredini između dva kraka puta stajao je neki kosi stub a na njemu daska. Stub je bio klimav a zašiljeni kraj daske bio je okrenut ka zapadnom delu noćnog neba.

Teremtak na zapoved uperi svetlo svojih šest očiju na stub i Aldebaranci razaznaše natpis:

DOLNIE WEIS
5 km

Daska je bila već napola trula a slova na njoj jedva vidljiva.

»Ostatak prethodne civilizacije.«
Pretpostavi PWGDRK. Iz dubine lutke NGTRX upravi EO telepathikusa prema dasci. Putokaz, pročita na EO. Pogledao je ka PWGDRK-u. »Neobično...«

 »Stub je od celuloidnog drva, nagriženog buđi tipa arbaketulio papyraceata garg.« reče PWGDRK posle kraće nalize. »
To ukazujena civilizaciju iz pretkamenog doba!«

Osvetliše donji deo stuba. Dole u blatu opaziše komad tankog celuloidnog materijala na kojem su bila utisnuta neka slova. Videlo se samo nekoliko redova:
Iznad našeg gra...
U jutro sat...
U sedam i...
Telepthikus prevede a oni se začuđeno pogledaše.
»Ploča pokazuje u pravcu neba.« reče NGTRX. »Hmmm, to bi moglo odgovarati.«

 »Da, taj DOLNIE WIES je sigurno naziv njihovog trajnog satelita.«

 »Besmislica. Kako bi oni mogli imati satelit kad ni komad daske ne mogu iseći ravno?« Upita NGTRX iz unutrašnjosti veštačkog dvonošca.

»Neko vreme su se prepirali oko toga. Zatim osvetliše stub sa druge strane i otkriše nejasan, ukoso urezan natpis: Marija je divna...

»Ovo je bez sumnje šifrom iskazan podatak oeliptičnoj putanji njihovog satelita.« reče PWGDRK.

Upravo je nastavak natpisa premazao posebnom pastom u želji da ga učini vidljivim kada teremtak iz mraka ispusti opominjući ultracijuk.

 »Pažnja u zaklon!« javi NGTRX. Isključiše telemtak. S njim i s aldolichom PWGDRK se skloni uz ivicu blatnjavog puta; NGTRX takođe stade u stranu da ne bude previše uočljiv.

Trenuci napetog iščekivanja.

Neko se približavao. U prvi mah činilo se da je to razumni dvonožac jer se kretao uspravno. Neobično dvonožno biće razaznavalo se sve jasnije ali nije hodalo pravo nego po nekoj složenoj krivoj putanji, od jedne do druge ivice lepljivog puta. PWGDRK odmah počne beležiti krivulju ali shvati da je previše kompliovana. Iznenada stvorenje posrnu. Čuo se mukli udarac a onda frktanje. Neko vreme prilika je puzala – nema sumnje: puzala je! Na sve četiri a onda se ukaza u svoj veličini. Mrmljala je i dalje se krećući po sinusoidnoj putanji i prilazila je sve bliže. Povremeno je snažno zadrhtala ili zavijala.

»Beleži! Beleži i prevodi! Šta čekaš?« ljutio se NGTRX na telepathikusa. Napeto je osluškivao zvuke bića koje im je prilazilo.

»U ha ha! U ha ha ha'amo štap! U ha ha!« čulo se iz mraka. Zadnji EO telepathikusa nervozno je podrhtavao ali i dalje nije pokazivao ništa.

 »Zašto toliko krivuda? Da li je daljinski upravljan?« Zapita se PWGDRK nagnuvši se iznad aldolicha na ivici puta.

Biće je sada bilo tik pred njima. Prošlo je pored nakrivljenog stuba kad sa strane iskoči NGTRX priđe telepathikusu i uključi ga.

 »Dobro veče!« Umiljato reče telepathikus jezikom dvonošca, pri čemu je sjajno modulirao glas a NGTRX je oprugama uobličio masku u prijatan osmeh. Ovo se takođe ubrajalo u đavolski plan Aldebaranaca; bili su vrlo iskusni u porobljavanju planeta.

»Štaa? E – hik!« odgovori stvorenje njišući se u mestu. Oči su mu se polako približavale licu veštačkog dvonošca. NGTRX ni ne trepnu.

 »Visok stepen inteligencije, sad ćemo uspostaviti vezu!« pomisli PWGDRK koji se skrivao na ivici puta i uz bok stiskao aldolicho. NGTRX prekopča telepathikus na deo za premotavanje i u svom skrovištu poče razabirati upustva za uspostavljanje prvog taktičkog dodira.

Klimava prilika sasvim se primakla veštačkom dvonošcu a iz njegovog komunikativnog otvora začu se:

»Franneek! Da ti si...!«

NGTRX se prestravi: zar je stvor u stanju agresije? Zašto; zlovoljno je pritisao žlezdu interglokokoma na telephatikusu i upita šta je rekao došljak.

 »Ništa.« oklevao je signalizator na telephatikusu.

»Kako ništa? Pa čuo sam ga!« Zaciča NGTRX pomoću ultrazvuka.

 Istog trena stanovnik planete sa obe ruke dohvati nakrivljeni putokaz, iščupa ga iz tla i njime veštačkog dvonošca udari po glavi. Pod snažnim udarcem puče plastična folija a lutka se sruši u crno blato zajedno sa NGTRX-om, koji izbezumljen i ne začu prodoran urlik kojim je neprijatelj objavio svoju pobedu. Telephatikus, kojeg je udarac samo okrznuo, odleti daleko uvis ali se na sreću pri padu dočeka na svoja četiri nogara; pade tik pred PWGDRK-om koji se ukoči od iznenađenja.

 »On napada!« prostenja PWGDRK i poslednjom snagom pokuša naciljati iz aldolicha.

Ispitujući okolinu svojim čulima za miris uvuče vazduh i strese se od straha. Shvatio je: stvorenje se okružilo neprobojnim oklopom etilnog vodonikovog oksida! Bio je bespomoćan.

Pipcima, koji su otkazivali poslušnost ponovo pokuša pucati iz aldolicha. Ali strelice su zujale u svom ležištu i ni jedna se nije usudila ni vrh pomoliti napolje. Osećao je, čuo je da se biće uputilo ka njemu. Strašan fijuk ponovo zapara vazduh, tlo zadrhta a teremtalk se zabi u blato. PGWDRK svojim hvataljkama zgrabi telepathikusa i skoči ugustiš.

»Pasji sinovi!« zagrmi za njim. Vazduh prezasićen nagrizajućim otrovom, koji je strašno biće neprestano ispuštalo iz svog kumulativnog otvora, oduzimao je dah PWGDRK-u.

 Krajnjim naporom on preskoči jarak, stisne se iza grma i oslušnu. Nije bio naročito hrabar ali nikada nije zaboravljao svoje dužnosti. Neizmerna radoznalost naučnika bila je njegova propast. Upravo je na ekranskom otvoru telepathikusa pročitao prvu prevedenu rečenicu strašnog bića i objašnjenje:«Dvonožni sisar, muškog pola zahvaćen verskim obredom...« kad ga pogodi strašan udarac u glavu i svemu dođe kraj.

 Oko podneva orači iz Dolnie Wiesi našli su u jarku na rubu šume Frančka Džolasa, mrtvog pijanog. Kada je došao k sebi objasnio je da se prethodnoga dana posvađao sa Fransiskom Pajdrakom, rukovodiocem alatnice u kojoj je radio a da je osim toga vodio bitku i s nekim ljigavim momcima. U tom trenu iz šume je dojurio Jozek Guskoviak vičući da na raskrsnici leže neke čudne premlaćene prilike.

Zaista, na raskršću nađoše dve nemani – jednu iza jarka a drugu ispred rupe u koju je bio utaknut srub putokaza; pored njih ležala je i  velika lutka razbijene glave. Nekoliko metara dalje u žbunju su našli i raketu.

Bez mnogo rasprave seljaci se dadoše na posao. Ubrzo od astronauta nije ostao ni najmanji trag. Oplatom rakete Jolas je pokrio krov svog svinjca, koji je odavno vapio za popravkom; od kože aldolicha napravljeno je 18 pari cipela; telepathikus, univerzalni interplanetarni komunikator, poslužio je kao hrana za živinu isto kao i ostaci teremtaka. Jedino se ostatke dvojice Aldebaranaca nisu usudili dati ni jednoj životinji – plašeći se da se ne razboli. Zato su privezani za kamenje i bačeni u močvaru.

Najduže su stanvnici Dolnie Wiesi razmišljali o tome šta da urade sa ultrapenetronskim motorom astromata. Napokon se Jerek Barciok, koji je upravo pošao u kosidbu, dosetio da bi se ta posebna, nadprostorna oprema mogla iskoristiti za pečenje veoma dobre rakije. Anka, Jožekova sestra, spretno je zalepila razbijenu lutku i odnela je u starinarnicu u obližnjem gradiću. Tražila je za nju 3000 zlota ali je poslovođi to bila previsoka cena, pogotovo zato što se pukotina na glavi nije mogla sakriti.

Tako je jedino što je uspelo otkriti budno oko reportera lista Echo – kada je istog popodneva redakcijskim kolima dojurio da napravi reportažu – bilo novo, više nego solidno odelo veštačkog dvonošca, koje je sada nosio Jolas. Novinar je naravno opipao tkaninu, diveći se njenom izuzetnom kvalitetu.

»Poslao mi ga je brat iz Amerike.« odgovorio je mirno Jolas, kada ga je novinara zapitao odakle mu odelo.

Zbog svega je novinar u svom članku iste večeri opširno opisao samo uspešno obavljanje otkupa u selu Dolnie Wies. Naravno, nijednom rečju nije spomenuo neuspelu invaziju Aldebaranaca na zemlju.

Govor Knuta Hamsuna u Beču 1936

FRAGMENTI IZ GOVORA KNUTA HAMSUNA NA KONGRESU UNIJE NACIONALNIH NOVINARSKIH SAVEZA U BEČU 1943.



Dolazim ovamo bez ikakvih priprema i ne bih želeo ni pokušati održati kakvo predavanje... Želim izreći samo jednostavnu ispovest kao Norvežanin, kao čovek i kao German.
U svojoj najdubljoj nutrini ja sam protivangloman, protivengleski opredeljen. Ne mogu se uopšte setiti da sam ikada bio drugačiji...
[...] Ja lično nisam još nikada susreo manje ljubazne ljude od Engleza. Ta oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi.
Kada sam odrastao i opet se našao u domovini, morao sam doživljavati da je najveći deo mojih sunarodnika cenio Engleze više nego ikoji narod u Evropi. A to čine mnogi još i danas...
Može li se to objasniti? Može li se shvatiti?
Ne događa se to samo nama... Ja sam gotovo osvedočen da u tome nema ničega čudnovatog. Ali nikako nije dobro što su se narodi naučili oslanjati na Engleze. Tokom vekova Engleska je znala prevarom postupno steći poverenje ljudi u upravo strašnoj suprotnosti s njihovim vlastitim iskustvom i s onim što su videli vlastitim očima. To je ona jezovita tajna politika Albiona...
[...] Engleska je uvek pobirala koristi i prednosti iz poraza drugih...
[...] Hitler je iizlazio u susret koliko god je mogao. Nije zahtevao ništa do samo malo susretljivosti, zahtevao je samo vrata, samo put do komada nemačke zemlje koja se nalazila postrance...
[...] Engleska ne želi voditi rat sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge potaknuti da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jamstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služile Engleskoj. Moja vera i moje svedočanstvo koje dajem stoga glase:
Engleska mora na kolena!
I moja vlastita domovina koja leži postrance iskusila je od pokoljenja do pokoljenja moć i zloupotrebu engleske moći. Dovoljno je podsetiti samo na okove koji su stavljeni našoj trgovini i na nasilje koje izvršeno nad našom pomorskom plovidbom...
Najveći deo nemira, usplahirenosti, svih vrsta podjarmljivanja, verolomstava, nasilja i međunarodnih svađa potiče iz engleskog vrela. Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzročnik! ENGLESKA MORA NA KOLENA!


Dole: Knut Hamsun, 7. avgust 1936.

• View Hide