Emma Goldman,Hipokrizija puritanstva

Govoreći o puritanstvu u odnosu na američku umetnost, Gutzon Borglum je rekao: “Puritanstvo nas je učinilo tako egocentričnima i licemernima, da su iskrenost i poštovanje prema onome što je prirodno u našim porivima posve istisnuti iz nas, što ima za rezultat da u našoj umetnosti ne može biti ni istine ni individualnosti.”

Gospodin Borglum mogao je dodati da je puritanstvo sam život učinilo nemogućim. Više od umetnosti, više od estetike, život predstavlja lepotu u hiljadu inačica; on je, uistinu, divovska panorama večne mene. Puritanstvo, s druge strane, počiva na fiksiranom i nepokretnom poimanju života; ono je utemeljeno na kalvinističkoj ideji da je život prokletstvo, koje je čoveku nametnuo božji gnev. Da bi se iskupio, čovek mora stalno provoditi pokoru, mora odbijati svaki prirodan i zdrav poriv i okrenuti leđa sreći i lepoti.

Puritanstvo je slavilo svoje carstvo straha u Engleskoj tokom šesnaestoga i sedamnaestoga veka, uništavalo je i narušavalo svako očitovanje umetnosti i kulture. Upravo je puritanski duh oduzeo Shellyju njegovu decu, jer se nije hteo pokloniti verskim diktatima. Isti je uskogrudni duh otuđio Byrona od njegove rodne zemlje, jer se veliki genije pobunio protiv monotonije, mrtvila i sitničavosti svoje zemlje. Puritanstvo je prisililo neke od engleskih najslobodnijih žena na konvencionalan bračni život: Mary Wollstonecraft i kasnije, George Eliot. A nedavno je puritanstvo zatražilo još jedan danak – život Oscara Wildea. Zapravo, puritanstvo nikad nije prestalo biti najopasniji faktor u vlasti Johna Bulla, koji je cenzurisao umetnički izraz i odobravao samo mrtvilo srednje klase.

 

Zato je čisti britanski šovinizam pokazivati na Ameriku kao na zemlju puritanskoga provincijalizma. Posve je tačno da je naš život zakržljao zbog puritanstva i da on ubija ono prirodno i zdravo u našim porivima. Ali je isto tako tačno da Engleskoj dugujemo za presađivanje toga duha na američko tlo. Namrli su nam to oci hodočasnici. Bežeći od progona i tlačenja, hodočasnici s broda Mayflower uspostavili su u novome svetu puritansku tiraniju i zločin. Istorija Nove Engleske, a posebno Massachusettsa, prepuna je strahota koje su pretvorile život u sumornost, ushit u očaj, prirodnost u bolest, iskrenost i istinu u odvratan život i licemerje. Stolac na kojem su zavezanoga čoveka potapali u vodu i sramni stup, kao i mnoga druga sredstva za mučenje, bili su omiljene engleske metode za američko pročišćenje.

 

Boston, grad kulture, zaveden je u puritanskim analima kao “krvavi grad”. Bio je suparnik Salemu, u njegovom okrutnom progonu nepriznatih verskih mišljenja. Na danas slavnome Commonu, napola golu ženu, s detetom u rukama, javno su izbičevali jer je tražila slobodu govora: a na istome mestu, obesili su 1659. Mary Dyer, još jednu kvekericu. Zapravo, Boston je bio pozornica za mnoge obesne zločine puritanstva. U Salemu su, u leto 1692., ubili osamnaest žena optuženih da su veštice. A ni Massachusetts nije bio usamljen u isterivanju vraga ognjem i sumporom. Kao što je Canning ispravno rekao: “Hodočasnički su oci preplavili novi svet da bi ponovno uspostavili ravnotežu staroga sveta.”

 

Užasi toga razdoblja najbolje su prikazani u američkom klasičnom delu, Grimizno slovo.

Puritanstvo više ne rabi vijak za mučenje palaca i švigalo; ali još je pogubno po um i osećaje američkoga naroda. Bezvredno je i objašnjavati Comstockovu moć. Poput Torquemadâ pre rata, Anthony Comstock autokrat je američkoga morala; on diktira standarde dobra i zla, čistoće i zločina. Poput lopova noću se ušuljava u privatne živote ljudi, u njihove najintimnije odnose. Sistem špijunaže koji je uspostavio taj čovek, Comstock, posve posramljuje Treći odsek ruske tajne policije. Zašto javnost podnosi takav napad na svoje slobode? Jednostavno zato što je Comstock samo glasan izraz puritanstva usađenoga u anglosaksonsku krv, i čijeg se ropstva nisu čak ni liberali uspeli posve osloboditi. Lišeni vizije, olovni elementi starih hrišćanskih udruženja za uzdržljivost mladih muževa i žena, Američkih subotara i Stranke za prohibiciju, zajedno s Anthonyjem Comstockom kao svojim svecem zaštitnikom, grobari su američke umetnosti i kulture.

 

Evropa se može barem hvaliti odvažnom umetnošću i književnošću koja duboko prekapa po društvenim i polnim problemima našega doba te izražava oštru kritiku svih naših laži. Kao hirurškim skalpelom svako je puritansko truplo secirano i otvoren je put čovekovom oslobođenju od ubojitoga tereta prošlosti. Ali s puritanstvom kao stalnim nadzornikom američkoga života, ni istina ni iskrenost nisu moguće. Nema ničega osim mraka i mediokritetstva koji diktiraju ljudsko ponašanje, ograničavaju prirodno izražavanje i guše naše najbolje porive. Puritanstvo je u ovom dvadesetom veku jednako neprijatelj slobode i lepote kao što je bilo i onda kad se iskrcalo na Plymouth Rocku. Ono odbacuje kao nešto opako i grešno naše najdublje osećaje; ali budući da je potpuno neupućeno u stvarnu ulogu ljudskih osećaja, samo puritanstvo počinja najneizrecivije zločine.

 

Cela istorija asketizma samo to potvrđuje. Crkva je, baš kao i puritanstvo, smatrala telo nečim zlim; moralo ga se pokoriti i skriti pod svaku cenu. Ishod tog opakoga stajališta tek sada počinju razaznavati moderni mislioci i pedagozi. Shvataju da “golotinja ima higijensku vrednost baš kao i duhovno značenje, daleko ponad svoga uticaja u zatomljivanju prirodne znatiželje mladih ili delujući kao zaštita od nezdravih osećaja. Ona je nadahnuće odraslima koji su odavno nadrasli mladenačku radoznalost. Pogled na esencijalni i večni ljudski oblik, nešto što nam je najbliže na celom svetu, na njegovu krepost, lepotu i dražest, jedno je od prvih sredstava za jačanje života”.[1] Ali duh čistunstva tako je izopačio ljudski um da je posve izgubio moć da ceni lepotu golotinje, terajući nas da skrivamo prirodni oblik pod izgovorom kreposti. A ipak je krepost po sebi veštački namet prirodi, izraz lažnoga srama ljudskoga tela. Žena je najveća žrtva moderne ideje o kreposti čulnoga preuveličavanja naših prirodnih poriva. “Krepost varira prema količini odeće”, te otuda hrišćani i čistunci zauvek požuruju prekriti “poganina” prnjama i tako ga preobratiti u dobrotu i krepost.

 

Puritanstvo je, svojim izopačivanjem značenja i uloge ljudskoga tela, posebno kad je reč o ženi, osudilo ženu na celibat, ili na nekritično rađanje bolesne rase, ili na prostituciju. Strahota toga zločina protiv čovečanstva očita je ako razmotrimo rezultate. Potpuna se spolna suzdržljivost nameće neudanoj ženi, pod pretnjom da će je smatrati nemoralnom i palom, a to ima za ishod neurasteniju, nemoć, depresiju i raznolike nervne bolesti uključujući pad radne snage, ograničeno uživanje u životu, besanicu i zaokupljenost polnim željama i maštarijama. Proizvoljan i opasan diktat potpune suzdržljivosti verojatno objašnjava i mentalnu nejednakost spolova. Tako Freud veruje da je intelektualna inferirornost tolikih žena ishod inhibicije mišljenja koja im je nametnuta zbog polnog potiskivanja. Potisnuvši prirodne polne želje neudanih žena, puritanstvo, s druge strane, veliča njezinu udanu sestru nesuzdržanom plodnošću u braku. Dapače, ne samo samo da je veliča, nego sili ženu, opsednutu seksom zbog prijašnjega potiskivanja, da rađa decu, bez obzira na slabo telesno stanje ili ekonomsku nemogućnost da podigne veliku porodicu. Zaštita, čak i naučno sigurnim metodama, posve je zabranjena; samo spominjanje teme smatra se zločinom.

 

Zahvaljujući puritanskoj tiraniji, većina se žena uskoro našla na rubu fizičke snage. Bolesne i istrošene, posve su nesposobne osigurati svojoj deci i osnovnu skrb. To, uz ekonomski pritisak, prisiljava mnoge žene da se pre izlože najvećoj opasnosti nego što će na svet doneti dete. Pobačaji su dosegli takve razmere u Americi da je u njihov broj gotovo nemoguće poverovati. Prema najnovijim istraživanjima, sedamnaest je pobačaja na svakih stotinu trudnoća. Taj zastrašujući postotak predstavlja samo one slučajeve za koje lekari znaju. Imajući u vidu tajnost kojom se ta praksa nužno zaodeva, a i posledičnu stručnu nesposobnost i nehaj, puritanstvo kontinuirano iznuđuje hiljade žrtava vlastitom glupošću i licemerjem.

 

Prostitutke, premda proganjane, zatvarane i u lancima držane, ipak su najveća pobeda puritanstva. Prostitucija je njegovo najnegovanije dete, uprkos svoj licemernoj pobožnosti. Prostitutka je furija našega doba, što huji “civilizovanim zemljama” poput olujnoga vetra i ostavlja iza sebe trag bolesti i propasti. Jedini lek koji puritanstvo nudi za to, u bolesti začeto dete, još je veća represija i još bespoštedniji progon. Poslednji je ispad Pageov zakon, koji nameće državi New York strašan evropski greh i zločin, naime, registraciju i identifikaciju nesretnih žrtava puritanstva. Na jednako glup način čistunstvo nastoji nadgledati strašnu pokoru koju je samo stvorilo – polne bolesti. Najviše obeshrabruje da je taj duh tupe uskogrudnosti zatrovao čak i takozvane liberale i tako ih prevario da se uključe u krstaški  rat protiv onoga što je upravo plod puritanskoga licemerstva – prostitucije i njezinih posledica. U tvrdoglavom je slepilu puritanstvo odbilo videti da je prava metoda zaštite ona koja jasno svima daje do znanja da “polne bolesti nisu nešto misteriozno i strašno, kazna zbog telesnoga greha, neka vrsta sramotnoga zla kojim žigoše puritansko prokletstvo, nego obična bolest koja se može lečiti”. Svojim mračnjačkim metodama, prikrivanjem i zatajivanjem, puritanstvo je osiguralo povoljne uslove za rast i širenje tih bolesti. Njegovo licemerje najupadljivije se pokazalo u bezosećajnom odnosu prema velikom otkriću profesora Ehricha, u licemernom zabašurivanju važnoga leka za sifilis neodređenim aluzijama na lek za “određeni otrov”.

 

Gotovo neograničena sposobnost puritanstva da čini zlo ishod je toga što se ono krije iza države i zakona. Praveći se da čuva ljude od “nemorala”, natopilo je vladinu mašineriju i dodalo svojoj uzurpaciji moralne brige zakonsku brigu  nad našim gledištima, osećajima pa čak i nad našim ponašanjem.

Umetnost, književnost, drama, privatnost pošte, zapravo, naši najintimniji ukusi, na milosti su i nemilosti neumoljiva tiranina. Anthony Comstock, ili neki drugi jednako neuki policajac, dobio je moć da oskvrne duh, blati i unakazuje najuzvišeniju kreaciju prirode – ljudsko telo. Knjige koje se bave najvitalnijim pitanjima našega života i teže baciti svetlo na opasno zamagljene probleme, zakonski se tretiraju kao kažnjiv prestup te njihove bespomoćne autore bacaju u zatvor ili su na putu u propast i smrt.

 

Čak ni u doba ruskoga cara nije lična sloboda toliko svakodnevno narušavana u meri u kojoj je narušavana u Americi, u šapama puritanskih eunuha. Jedini dan u nedelji ostavljen masama za odmor, nedelja, ovde je strašan i gotovo nemoguć. Svi se pisci koji pišu o primitivnim običajima i drevnim civilizacijama slažu da je sabat bio dan svetkovina, oslobođen briga i dužnosti, dan opšteg užitka i veselja. U svakoj evropskoj zemlji ta tradicija nastavlja donositi stanovito olakšanje od jednoličnosti i tupoglavosti našeg krišćanskoga doba. Posvuda su koncertne dvorane, pozorišta, muzeji i vrtovi puni muškaraca, žena i dece, posebno radnika i njihovih porodica , prepunih života i radosti, koji su na čas zaboravili uobičajena pravila i konvencije svakodnevnoga života. Upravo na taj dan ljudi pokazuju kako bi život mogao zaista izgledati u zdravome društvu, kad bi rad bio lišen svrhe da stvori dobit, a uništi dušu.

 

Puritanstvo je ukralo ljudima čak i taj jedan dan. Prirodno, samo su radnici time pogođeni: naši milioneri imaju luksuzne kuće i doterane klubove. Sirotinja je, pak, osuđena na monotoniju i dosadu američke nedelje. Druželjubivost i zabava evropskoga života vani, izvan kuće, ovde je zamenjena mrakom crkve, zagušljivim, bacilima zagušenim lokalima ili nečovečnim ugođajem točionice. U državama s prohibicijom nema čak ni točionica, osim ako ne mogu uložiti svoju oskudnu zaradu u patvoreni alkohol. Jer svi znamo kakva je farsa zapravo prohibicija. Poput svih drugih postignuća puritanstva, ona je samo još dublje zakopala “vraga” u ljudski sistem. Nigde čovek ne vidi toliko pijanaca kao u gradovima s prohibicijom. Ali sve dok čovek može mirišljivim bombonom ukloniti loš zadah licemerja, puritanstvo pobeđuje. Prividno se prohibicija protivila alkoholu zbog zdravstvenih i ekonomskih razloga, ali pravi je duh prohibicije po sebi bio nenormalan, jer uspeo je proizvesti samo nenormalan život.

 

Svaki stimulans koji potiče maštu i podiže duh, nužan je u našem životu kao i zrak. On krepi telo i produbljuje naše viđenje bližnjih nam. Bez poticaja, u ovom ili onom obliku, kreativni bi rad bio nemoguć, a isto tako i duh ljubaznosti i velikodušnosti. Činjenica da su neki veliki geniji odveć često ogledali svoj odraz u peharu, ne opravdava puritanstvo u njegovu pokušaju da sputa celi opseg ljudskih osećaja. Byron i Poe uzdrmali su čovečanstvo dublje nego što se to svi puritanci sveta mogu nadati. Oni su životu podarili značenje i boju; puritanci su pretvorili crvenu krv u vodu, lepotu u ružnoću, raznolikost u uniformnost i propast. Puritanstvo je, ma u kom obliku, otrovna klica. Na površini se sve može činiti čvrstim i snažnim; ali otrov truje uporno, sve dok ne prožme celo tkivo. S Hippolyteom Taineom, svaki je istinski slobodan duh shvatio da je “puritanstvo smrt kulture, filozofije, duhovitosti i drugarstva; njegove su osobine mrtvilo, jednoličnost i teskobnost”.

________________

[1] Havelock Ellis, Psihologija seksa.

izvor

Kulturološki fenomen -Mišel Uelbek

 

Novi Nostradamus

Uelbek Mišel

Majstor kreiranja visoke medijske temperature:

Mišel Uelbek
Najtiražniji, najprevođeniji i najkontroverzniji francuski (a verovatno i evropski) savremeni pisac, Mišel Uelbek, pravi je majstor kreiranja visoke medijske temperature i provokativne misterioznosti oko svoje ličnosti i dela. O njegovom najnovijem romanu "Mogućnost jednog ostrva" ("La pošibilité d’une île"), i pre nego što se 31. avgusta pojavio u knjižarama, i u prevodu, u još nekoliko evropskih zemalja, mediji su pisali kao o najvećem, jedinstvenom događaju nove jesenje kulturne sezone. Roman još niko nije pročitao a već se tvrdi da će Uelbek ove godine sigurno dobiti najveću književnu nagradu, Gonkurovu, za šta se zalaže, lično svemoćni guru savremene francuske književnosti, predsednik žirija Fransoa Nurisje.
Prava pomama koja je u medijima zavladala za izjavama, intervjuima i citatima iz novog romana dobrim delom je posledica samostvorenog Uelbekovog imidža, koji ga prikazuje kao ekstravagantnog, introvertnog usamljenika, perverznog solo-drinkera i erotomana. Poslednjih godinu dana u javnost su povremeno "curile" kratke vesti koje su, navodno, do besa dovodile pisca, a za koje mnogi smatraju da ih je sam lansirao, o njegovom preseljenju iz Irske u Španiju, gde piše novi roman, za koji se znalo samo da će se baviti autobiografskim iskustvima autora sa jednom savremenom sektom. Interesovanje čitalaca i kritike za novo delo Mišela Uelbeka je razumljivo kad se ima u vidu provokativnost tema njegovih prethodnih romana, kojima je rušio mnoge tabue i uveo u literaturu neke nove teme: incest, erotske perverzije kao svakodnevnu praksu modernog urbanog čoveka, seksualno ropstvo, kloniranje, verski fanatizam i terorizam. Zbog proročanskog opisa terorističkog napada u jednom turističkom raju u Tajlandu, u romanu "Platforma" (srpski prevod objavljen u izdanju "Clio" 2002), godinu dana pre nego što se istovetan napad islamskih fundamentalista zaista desio na Filipinima, Uelbeka su nazvali novim Nostradamusom. On sam ne beži od ovog epiteta i voli da sebe naziva "piscem-prorokom". Uelbek, koga bije glas da je najveći namćor i osobenjak među piscima, ume podjednako dobro da unovči svoj talenat, kao što zna da u medijima reklamira svoju usamljenost i izolaciju iz civilizacije, koju tako oštro persiflira u knjigama.

Nj egov nedavni "transfer" od izdavača Flamarion ka "Fajaru", plaćen je sumom sličnom onima koje dobijaju fudbalske zvezde (priča se o iznosu od 1, 3 miliona evra). "Fayard "nije žalio pare jer je Uelbek fenomen u današnjem svetu gde knjige retko kad donose dobru zaradu-svaki njegov roman donosio je izdavačima sume ravne akcijama nafte na svetskim berzama. Uelbekov izdavač brižljivo je, prethodne dve godine razrađivao strategiju misterioznosti oko ovog dela: pisac se najpre "krio" negde u Španiji, zatim je odbijao da priča bilo šta o temi svoje knjige, a "tajnu" je podržavao i izdavač koji je krio čak i njen naslov. U junu je rukopis podeljen nekolicini novinara "od poverenja", koji su dobili zadatak da pripreme klimu lansiranja romana, intervjue, TV- reportaže i kritike: cela operacija je proračunata do detalja da izazove radoznalost i nestrpljenje budućih čitalaca.
Reklame nikad dosta, shvatio je Uelbek, pa je uoči izlaska svog romana iz štampe, poveo pravi rat protiv redakcija nekih velikih novina, kao što su "Figaro", "Figaro magazin" i nedeljnik "Poan". Oni su navodno, objavili povodom njegove nove knjige komentare koje je Uelbek nazvao "životinjskim reakcijama" i javno se zarekao da, do kraja svoje književne karijere, više nijednu reč neće izgovoriti za te novine. Istovremeno se u knjižarama pojavila i knjiga publiciste Denisa Demonpiona, pod naslovom "Neautorizovana Uelbekova biografija: istraživanja o jednom fenomenu", koja će, svakako, doprineti doštampavanju tiraža njegovog novog romana.
Da li je Uelbek genijalni romanopisac-prorok, ili vešt manipulator, ljubitelj evra i slave, pitaju se danas mnogi. Prve stručne reakcije na novi roman u Francuskoj su uzdržane, medijska pompa je mnogo upečatljivija od literarnih ocena. U inostranstvu, međutim, Uelbeka veličaju kao novog Balzaka. Na nedavno održanom međunarodnom kjiževnom skupu u Škotskoj njegov organizator, univerzitetski profesor Gaven Boud izjavio je da je Uelbek najznačajniji savremeni pisac, a da je njegov najnoviji roman remek-delo. Španski izdavač Huan Gonzales misli takođe da je Uelbek najveći savremeni romansijer. Italijanski izdavač Elizabeta Skarbi, iz kuće Bompiani, kaže da Uelbek sa izuzetnom i neponovljivom lakoćom stvara narativni svet, dok su svi ostali savremeni romansijeri, u ime moderne estetike, izgubili taj kvalitet. Sam Uelbek, bez ikakve skromnosti, tvrdi da on pripada velikoj i bogatoj francuskoj tradiciji pisaca koji postavljaju važna pitanja o savremenom svetu i koji pri tom ne zanemaruju umešnost pripovedanja i vođenja romaneskne intrige koja drži čitaoca.
Roman "Platforma" je anticipirao niz terorističkih napada u svetu: ova knjiga koja se završava atentatom islamskih terorista, izašla je u Francuskoj iz štampe nekoliko dana pre napada na Trade center u Njujorku ; Novi roman "Mogućnost jednog ostrva" je najava totalne destrukcije sveta i civilizacije. "Ja sam vesnik smrti, došao sam da vam donesem uništenje", kaže jedan junak ovog romana. Šta je radnja novog romana koji je izazvao toliku znatiželju, hvalospeve i osporavanja, još pre nego što se i pojavio u prodaji, i po kome je već počeo da se snima film za koji svi tvrde kako će biti događaj narednog Kanskog festivala? Ovo je do sada najobimnije Uelbekovo delo, sa više od 500 stranica, u kome se prepliće nekoliko priča, smeštenih u različita vremena. Glavni junaci su Danijel, glumac -komičar i njegov klon, koji živi nekoliko decenija kasnije. Danijel, za koga Uelbek u jednom intervju kaže da je "Zaratustra srednje građanske klase", priča svoje uspomene, svoju ljubavnu vezu sa Izabelom, urednicom jednog modnog lista, i trenutak kad je upoznao članove jedne sekte čiji je cilj da stvori "novo čovečanstvo". Klonovi Danijeli, od broja jedan do broja dvanaest, rezultati su uspešnih eksperimentisanja ove sekte, koja ima ambicije da, stvarajući novu vrstu, zavlada svetom. Prethodni Uelbekov roman "Platforma" najavljivao je kraj ljubavi, ovaj novi najavljuje kraj ljudske vrste, kaže jedan kritičar. I u intervjuima koji se svakodnevno objavljuju poslednjih sedmica, Uelbek najavljuje definitivni kraj nekih civilizacijskih tradicionalnih vrednosti, na primer svih monoteističkih religija i trijumf raelijanske sekte čiji je član i on sam.
Uverenje da je monoteističkim religijama došao kraj crpim iz ličnog iskustva
To je ono što me privuklo raelijancima, sekti koja se bavi upravo ovim problemom", kaže pisac. Sa sektom Raelijanaca Uelbek se upoznao, kako kaže, u Sloveniji, tokom jednog letovanja. Zvanični sledbenik gurua Raela postao je ubrzo zatim, tokom jednog skupa sekte u Karns Montani. "Rael je vrlo simpatičan tip, privuklo me njemu najpre to što voli naučno-fantastičnu literaturu, kao i ja. A zatim me potpuno "uhvatila" ideja o besmrtnosti koju ova sekta propagira i koja će se ostvartii jednog dana", kaže Uelbek u jednom od intervjua povodom svoje nove knjige. Priznanje da neko pripada sekti raelijanaca i da se divi njenoj ideologiji, izazvalo je u delu javnosti isto uzbuđenje i negodovanje prema Uelbeku, kao što je pre tri godine izazvala njegova izjava da je islam najgora religija na svetu, zbog čega je, povodom tužbe nekoliko muslimanskih zajednica, piscu bilo suđeno u Parizu. Kontroverzni zagovornik prostitucije i erotskog turizma u zemljama trećeg sveta, Uelbek se ne ustručva ni da javno kaže da je rasista. "Počeo sam da se interesujem za rasizam pišući knjigu o Lavkroftu (američki pesnik koji je javno izražavao divljenje za Hitlera, u kome je video "elementarnu snagu" koja će da obnovi evropsku kulturu", prim. Z. B). Uelbekov neautorizovani biograf Demonpion tvrdi da je i sama Uelbekova majka bila zapanjena količinom netrpeljivosti koju je, u vreme rata u Persijskom zalivu, njen sin počeo da ispoljava prema Arapima, Palestincima, Afrikancima i ostalim "nižim bićima za koja ne bi dao ni pet p ara", kako je tvrdio.
Da li je ovaj javno manifestovani, šokirajući rasizam stvarni stav Mišela Uelbeka, njegov otpor prema obavezujućem "politički korektnom mišljenju", koji je na snazi u javnom govoru na Zapadu, ili je samo provokativna poza, kojom želi da skrene na sebe što više medijske pažnje?- na ovu dilemu ni njegovi najbliži saradnici ne umeju da odgovore. Pisac-prorok je istovremeno pisac- misterija i pisac -skandal majstor.
Dobitnik ovogodišnje nagrade Frankfurtskog sajma knjiga Orhan Pamuk izložen represalijama u Turskoj
Zorica Banjac Glas javnosti 09.05.04

 _______________________________________


Ignorancija, provokacija, poza
Francuski pisac Mišel Uelbek pred svojim ruskim čitaocima u Moskvi

 
Uelbek

Mišel Ko god se ovih dana spustio do nekog moskovskog underground kluba, nije mogao da ne primeti najavu "događaja godine" - posetu Mišela Uelbeka Rusiji. Za nedelju dana, koliko je takozvani najkontroverzniji francuski pisac proveo u Rusiji, imao je prilično naporan program. Književno veče u Politehničkom muzeju, susret sa publikom u nekoliko najvećih knjižara u gradu, zatim veče u Francuskom kulturnom centru, i susret sa publikom u "Klubu na Brestskoj", poznatom po dobroj hrani i bogatom kulturnom programu, ali, pre svega, po "utorcima na Brestskoj", kada po ceni jednog dobijate dva obroka ili pića. Druženje sa Uelbekom pada tačno u utorak. Francuz koji se u tom trenutku našao u publici kaže: "Svako od nas bi sad platio duplo i za jedno piće, u znak zahvalnosti što ste doveli legendu".
Veče s piscem koga prati fama namćora i prilično nezgodnog tipa, i koji je objavljivanjem Platforme izazvao nezapamćeni društveni skandal i postao predmet mnogobrojnih moralističkih procesa, nikako nije trebalo propustiti.

Nešto pre sedam u klubu je teško naći mesto i za stajanje. U jednom ćošku prodaju se Proširenje područja borbe, Platforma, Svet kao supermarket, Lansarote... Novi roman Mogućnost jednog ostrva je u prvom planu. Traže se i Elementarne čestice, ali je ta knjiga, objavljena 2004. godine, odavno rasprodata. Uelbek počinje da čita stihove, a da prethodno publiku nije udostojio nijednim Dobro veče. U ovakvim prilikama stranci ne samo da pozdrave publiku, nego to obično učine na ruskom jeziku. Ali, kako i sam kaže: "Ne volim javne nastupe i tolike gužve". Tiho, jednolično, čita desetak svojih pesama iz knjige Ostati među živima. Na video bimu stihovi se smenjuju na ruskom jeziku. Rusima, naviknutim na jako izražajno, možda čak i preterano teatralno recitovanje, ne deluje drsko - on ostavlja utisak umornog, stidljivog, tihog i povučenog čoveka.
Za tih pola sata pisac je napravio dve pauze - taman toliko da otpije po gutljaj piva. Dobio je aplauz toliko bled, koliko je bilo bledo i njegovo čitanje. A onda su usled ila pitanja publike.
"Šta mislite o nacionalnim manjinama?" Pisac pali cigaretu, i odgovara: "Ne znam na šta mislite. Ne znam tačno šta su nacionalne manjine. Da li možda mislite na Baske?" To je Uelbek o kome smo slušali i koga smo očekivali. Ironičan i nezainteresovan. Međutim, samo na trenutak se učinilo da se temperatura u sali diže - da pisac počinje s provokacijama.
"Šta je to što ruske žene čini različitim od ostalih žena?".
I odgovor:
"Ne znam. Nisam imao prilike da upoznam ruske žene."

"Šta mislite o ruskim filozofima?"
Vrlo ozbiljnog lica, posle duge pauze, Uelbek odgovara:
"Mmm, ne znam. Čitao sam Platona, Kanta, Šopenhauera... u jednom trenutku čak i Ničea. Ne, ne znam ruske filozofe."

Ljudi ostaju zbunjeni - nigde očekivanog "skandal-majstora" i "žustrog provokatora". Oni koji su dan ranije bili u Politehničkom muzeju, kažu da su mu čitaoci savetovali da ubuduće ne nastupa na takvim večerima, kad mu je to već toliko mučno. Obožavaoci ipak pokušavaju da ga kupe poznavanjem njegovog života i dela. Bezuspešno se trude da saznaju da li su romani autobiografski.

"Ja sam realista. Predstavljam svet takvim kakav jeste."
A zatim i jedno neočekivano pitanje od, reklo bi se, upućene publike
"Vi i Kundera ste najčitaniji francuski pisci u Rusiji. Šta mislite, zašto?"

Svi sem pisca slatko su se nasmejali. Uelbek nije ni trepnuo, pa odjednom niko nije znao da li je smeh bio na mestu. Da li Kunderu zapravo i treba smatrati francuskim piscem? Ali Uelbek uopšte nije bio u nedoumici:
"Ne znam. Nisam čitao Kunderu."

A onda i pitanje o piscu koga Rusi jako poštuju:
"Šta mislite o Miloradu Paviću?"
"Ne znam ko je Milorad Pavić."

Nije ni čudo što je iz publike neko povikao:

"Monsenjor Uelbek, kada ste se poslednji put nasmejali?"
Čini se da ni to nije pomoglo. Monsenjor je vrlo ozbiljno odgovorio:
"Gledao sam neki film nedavno u kome je bila neka prilično smešna scena".

Pozer? Sasvim verovatno. Mada, kad se bolje razmisli, takav mu je i glavni lik iz Platforme. Samo što je čitati njegove misli ipak zanim ljivije nego slušati ga kako priča.
Da li i njegov seksualni život liči na onaj njegovih junaka, pitanje je koje se nametnulo mnogima u publici. Jedan mladi čitalac osmelio se da to i glasno izrekne i pita da li je u njegovom životu postojala neka raskalašna i strasna ljubavnica kao što je Valeri iz "Platforme". Pisac crveni, i posle neprijatne pauze kaže da je bolje da ne odgovori, da ne bi slagao.

Mnogi su izgubili strpljenje i krenuli ka šanku - odjednom se ponuda dva pića po ceni jednog učinila interesantnijom od susreta s omiljenim piscem. "Put pod noge i olovku u ruke", savetovao mu je jedan od čitalaca. Usledio je niz "osvetničkih" pitanja: "Dragi Mišel, da li si ikada u životu bio srećan?", "Da li planirate da svoj život okončate samoubistvom?", "A kako biste želeli da umrete?", "Da li se plašite smrti?" Jedno kratko i odsečno "Ne" završilo je ovo veče.
Ostalo je nejasno da li je Uelbek pisac koji stvara imidž čudaka ili je zaista čudan tip? I da li je to luksuz koji trenutno najčitaniji francuski, a možda i evropski pisac može sebi da dozvoli. Da ne odgovara iz pristojnosti na pitanja koja mu nisu zanimljiva. Da zapravo ništa ne radi iz puke pristojnosti?
Najstrpljiviji obožavaoci, novinari i fotografi okupili su se oko "dragog Mišela". Jedni kako bi im potpisao knjigu, a drugi ne bi li izvukli koji suvisli odgovor od čoveka od koga su mnogo više očekivali. Ostali su ćutke, prilično zbunjeni i nezadovoljni izleteli napolje, ili po ono drugo, besplatno piće.
Jelena Milinčić Danas 10.09.05

Pismo Zorana Radmilovića

Pismo jačem

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović