Govor predsednika Republike Kube, Fidela Kastra Rusa (Fidel Castro Ruz), održan na glavnom trgu Calixto García, Olgin, 1. juna 2002, na otvorenoj tribini Revolucije u znak protesta i gnušanja protiv blokade, pretnji, kleveta i laži predsednika Buša (G. W. Bush).
GOVOR
Dragi sunarodnici iz Olgina, Granme, Las Tunasa i čitave Kube,
Dvadesetog maja, dana ponižavajućeg spektakla za auditorijum iz Majamija, bilo je ironično slušati gospodina W. Buša kako energično govori o nezavisnosti i slobodi — ali ne za Portoriko, već za Kubu — kao i o demokratiji — ali ne za Floridu, već za Kubu. Gospodin W. se posebno osvrnuo na odbranu privatne svojine, kao da ona ne postoji na Kubi.
Shvatio sam da godine prolaze. Kako su daleko ona vremena kada je jedan čovek toplog glasa i ubedljivih reči, u invalidskim kolicima, govorio sa mesta predsednika SAD i ulivao poštovanje: bio je to Frenklin Delano Ruzvelt (F. D. Roosevelt). Nije se ponašao kao hvalisavac ili svađalica; niti su SAD u to vreme bile hegemonijska super-sila, kao što su to danas. Etiopija beše okupirana. U Španiji je izbio krvavi građanski rat. Kina je bila napadnuta, dok je naci–fašistička opasnost pretila svetu. Ruzvelt, po mom mišljenju istinski državnik, borio se da sopstvenu zemlju izvuče iz opasnog izolacionizma.
U to vreme bio sam učenik šestog ili sedmog razreda. Imao sam nekih 12 ili 13 godina. Rošen sam na selu bez električne struje, do koga se dolazilo jedino na konju, blat-njavim putevima. Tokom godine, provodio sam mesece u rigidnom segregacionističkom internatu u Santjago de Kubi — čitaj: polni aparthejd, dečaci, na beskonačnoj udaljenosti od devojčica, u odvojenim školama koje je delila čitava svetlosna godina — a zatim, odlazio na kratke letnje raspuste; najduži sam proveo u Biranu.
Mi, koji smo bili privilegovani, imali smo šta da obučemo, obujemo i pojedemo. Bili smo okruženi velikim siromaštvom. Ne znam koliko je veliki ranč gospodina W. ali se sećam da je moj otac posedovao više od deset hiljada hektara zemlje, što skoro da nije predstavljalo ništa. Ostala ogromna prostranstva koja su iznosila od 110 409 do 115 075 hektara — vlasništvo West Indies Sugar Company i United Fruit Company — nalazila su se oko našeg porodičnog imanja.
Kada bi predsednik SAD najavljivao svoj govor, to bi bilo isto kao da su rekli da će govoriti sam Gospod Bog. Logično, jer sve što je odande dolazilo bilo je lepo, dobro,korisno: počev od žileta za brijanje do lokomotive, od razglednice Kipa slobode pa do kaubojskih filmova koji su toliko oduševljevali decu i odrasle. Osim toga, »to je mesto odakle su nam došle nezavisnost i sloboda«. Tako su govorili desetinama hiljada poljoprivrednih radnika i seljaka bezemljaša, na onim teritorijama gde su u jednom delu godine dobijali kao posao da pleve i seku šećernu trsku. Bosi, loše obučeni i izgladneli, živeli su pod terorom seoske žandarmerije, koju su osnovali nadzornici, a koja je bila opremljena Springfield puškama, dugačkim i uzanim mačetama, sombrero–šeširima i teksaškim konjima, koji su svojom impozantnom pojavom sejali strah kod naših neuhranjenih radnika, kako bi se nemilosrdno suzbio njihov, i najmanji, nagoveštaj štrajka ili protesta.
Na tim ogromnim prostranstvima poljâ, sa barakama, kolibama od palminoga
lišća u osiromašenim selima i fabrikama šećera, povremeno bi se obrela poneka bedna učionica na 200 ili 300 dece, bez knjiga, sa jako malo školskog materijala, a nekad i bez učitelja. Samo je u krugu velikih fabrika bio jedan ili dva lekara koji su lečili uglavnom porodice administrativaca i višeg osoblja stranih kompanija za proizvodnju šećera.
S druge strane, namnožila su se neka čudna stručna lica, sa ne više od tri ili četiri razreda škole — pravi mudraci mešu nepismenom masom, često prijatelji ili povremeni posetioci seoskih porodica — koji su bili zaduženi za izbore. Oni bi vadili glasačke listiće i obavezivali birače. Bili su to politički narednici. Seljak nije prodavao svoj glas, već bi pomagao »svom prijatelju«. Onaj koji bi imao više para i angažovao više političkih narednika, sigurno bi postao, osim izuzetaka, pobednički kandidat za zakonodavne položaje u državi ili za druge funkcije, bilo opštinske, bilo provincijske. Kada bi se na nekim od tih izbora odlučivalo o smenjivanju predsednika — a nikad političkog i društvenog sistema, što je bilo nezamislivo — i kada bi došlo do sukoba interesa, onda bi seoska žandarmerija odlučivala o rukovodstvu.
Najveći deo stanovništva je bio nepismen ili polupismen; zavisio je od bednog radnog mesta koje bi mu dao gazda ili neki politički funkcioner. Za građane nije bilo nikakve druge opcije, budući da nisu posedovali ni osnovno neophodno znanje da bi mogli da odlučuju o sve složenijim društvenim i svetskim temama.
O istoriji naše otadžbine znalo se jedino kroz legende — koje su usmeno prenosili očevi i dede — o nekadašnjim junačkim borbama iz kolonijalnog doba; ispostavilo se da je veoma srećna okolnost što je bilo tako. Međutim, kako bi narod mogao da shvati šta su u stvari predstavljale one tradicionalne političke partije, upravljane oligarhijama u službi imperije? Ko bi im to objasnio? Gde bi to mogli da pročitaju? U kojoj štampi? Kojim slovima? Kako bi im se to prenelo? Briljantan i herojski napor intelektualaca levičara, koji su postigli zadivljujući uspeh pod tim uslovima, sudarao se sa neprobojnim zidovima novog imperijalnog sistema i viševekovnog iskustva vladajućih klasa sa držanjem naroda u stanju potčinjenosti, eksploatacije, zbunjenosti i podeljenosti.
Jedino pravo na vlasništvo, koje je poznavalo skoro celokupno stanovništvo Kube do 1959, bilo je pravo velikih stranih kompanija i njihovih saveznika, nacionalne oligarhije, na ogromne zemljišne posede, prirodna bogatstva zemlje i na posedovanje velikih fabrika, na javne službe od životnog značaja, banke, skladišta, luke, privatne bolnice i škole koje su pružale svoje kvalitetne usluge beznačajnoj manjini privilegovanog stanovništva.
Sudbina mi je dodelila čast da se upravo ovde rodim, na sadašnjoj teritoriji ove provincije, a iako je to mesto udaljeno od ovog trga 54 kilometra, uspomene su mnogo bliže, na samo 10 milimetara ili na 10 sekundi u mom sećanju.
Na tim ogromnim imanjima šećerne trske mogao sam da vidim jedino desetine hiljada seljaka bezemljaša ili posednika parcela bez tapije, kojima su jahači na teksaškim konjima stalno pretili ili ih proterivali, a oni su, u najboljem slučaju, morali da plaćaju previsoke rente. U gradovima sam viđao veoma malo vlasnika stanova među onima koji su u njima živeli, a stanari su plaćali veoma visoke kirije. Nisam video bolnice niti škole za običan narod i njegovu decu, nisam video mnoštvo lekara i nastavnika — samo beda, nepravda i očaj. Kubanskom narodu je bila zaplenjena i oduzeta sva imovina.
Trebalo je vratiti se u makiju. Trebalo je pokidati lance. Trebalo je izvesti duboku revoluciju. Trebalo je da budemo spremni da pobedimo ili umremo. To smo i učinili.
Socijalistička revolucija je stvorila više vlasnika nego što ih je kapitalizam stvorio na Kubi tokom vekova. Danas stotine hiljada seljačkih porodica imaju vlasništvo nad svojom zemljom, a da za to ne plaćaju čak ni porez. Preostale stotine hiljada imaju na nju besplatno pravo uživanja, i obrađuju je individualno ili kolektivno, vlasnici su mašina, radionica, stoke i ostalih dobara. Ali najvažnije je sledeće: Revolucija je kubanski narod pretvorila u vlasnika sopstvene zemlje. Ono što je iskorenila, bilo je vlasništvo nad osnovnim sredstvima za proizvodnju, finansijskim ustanovama i ostalim službama od životnog značaja, koje su do tada bile u rukama pljačkaša i eksploatatora naroda, onih koji su se bogatili na znoju radnikâ, ili su ih isključivo koristili privilegovani i bogati, dok siromašni i crnci nisu imali prava na njih.
Nostalgija za vlasništvom koju oseća šef imperijalne vlade, možda bi bila prevladana ako bi video da su sada, pored seljaka, milioni porodica u gradovima postali vlasnici stanova u kojima žive a za koje ne plaćaju čak ni porez.
Iz istorijske potrebe da prevaziđe nasleđenu nerazvijenost, Kuba sarađuje sa stranim kompanijama u onim oblastima proizvodnje u kojima ne bi mogla da učestvuje sa sopstvenom tehnologijom i novčanim sredstvima, ali nijedna međunarodna finansijska institucija, niti inostrani privatni kapital ne određuje našu sudbinu.
Uz to, nijedan cent ne završava u džepovima Kastra i njegovih pristalica. Nijedan viši kubanski revolucionarni rukovodilac nema ni dolara u banci, niti privatnih deviznih računa na teritoriji Kube ili van nje, ili pak račune na ime nekog drugog. Nijedan od njih nije podmitljiv. To veoma dobro znaju stotine stranih firmi koje posluju na Kubi. Nijedan od njih nije milioner, kao što je to gospodin predsednik SAD, čija je mesečna plata skoro dvostruko veća od godišnje plate svih članova Državnog saveta i Ministarskog saveta Kube. Nijedan od njih ne bi mogao da se nađe na dugačkoj listi mnogobrojnih neoliberalnih prijatelja gospodina W. u Latinskoj Americi, tih olimpijskih prvaka u malverzaciji i krađi. Mali broj ovih poslednjih koji ne potkrada javne fondove i državne poreze, otima višak vrednosti od rada siromašnih i izgladnelih, i svake godine ubija na stotine hiljada latinoameričke dece čiji bi životi mogli da budu spaseni; to je sistem kakav gospodin W. čezne da nametne Kubi kao model. Njegova uvreda je nezaslužena. Zato, neka se ne žali na naše oštre odgovore.
Prestanak eksploatacije ljudskih bića i borba za istinsku jednakost i pravdu predstavlja i predstavljaće cilj jedne revolucije koja nikada neće prestati to da bude.
Kubanska revolucija ostvarila je veliki podvig u celoj zemlji, a još veći u dragoj i junačkoj istočnoj oblasti koja je bila najsiromašnija i najzaostalija. Od pet istočnih provincija, tri koje su poslale na ovaj istorijski protestni skup više od 400 000 borbenih i poletnih grašana — Olgin, Granma i Las Tunas — postigle su za kratko vreme društvene i ljudske rezultate bez premca u svetu.
Navodim neke podatke o tome šta su imale i šta imaju, pre i posle pobede Revolucije:
Stopa smrtnosti dece: pre, više od 100 na hiljadu živorođenih; danas, 5,9‰ — stopa mnogo niža nego u SAD;
Očekivano trajanje života: pre, 57 godina; danas, 76;
Broj lekara: pre, 344; danas, 10 334;
Zdravstvene ustanove: pre, 46; danas, 4 006;
Bolnički kreveti: pre, 1 470; danas 12000; Učitelji: pre, 1 682; danas, 77 479;
Fakulteti: pre, nijedan; danas, 12;
Stopa nepismenih: pre, 40,3%; danas, 0,2%;
Broj učenika sa završenim šestim razredom: pre, 10% od samo 34% dece školskog uzrasta koja su pohađala državne škole; danas, pohađa 100% i završava 99,9%;
Televizori za audiovizuelno obrazovanje: pre, nijedan; danas, 13 394;
Oprema za kompjutersko obrazovanje, počev od predškolskog pa do šestog razreda: 5 563 koje koriste 237 510 dece.
Više od 27 000 mladih između 17 i 30 godina koji nisu bili zaposleni, pohađaju predavanja srednjeg i višeg stepena u nedavno osnovanim školama za integralno usa-vršavanje mladih, za šta dobijaju novčanu nadoknadu.
Ove tri provincije imaju 62 muzeja, 68 domova kulture, 21 umetničku galeriju i 72 biblioteke.
Sva kubanska deca, nezavisno od prihoda svojih roditelja i boje kože, imaju obezbeđenu visokokvalitetnu i sve bolju zdravstvenu zaštitu, od rođenja pa do kraja života, kao i obrazovanje, od predškolskog pa do diplome doktora nauka, a da za to ne plaćaju niti jedan cent.
Nijedna zemlja Latinske Amerike nije ni blizu Kubi po pitanju ovih navedenih pokazatelja i mogućnosti. U našoj otadžbini nema nijednog deteta koje prosi na ulici ili radi da bi preživelo, umesto da ide u školu; niti ima droge koja truje i uništava adole-scente i mlade.
To nije tiranija, kako tvrdi gospodin W. To je pravda, istinska jednakost među ljudskim bićima, opšte znanje i kultura bez koje nema, ne može da bude, niti će biti prave nezavisnosti, slobode i demokratije nigde na zemaljskoj kugli.
Gospodina W. trebalo bi da bude sramota kada navodi društva u kojima vladaju korupcija, nejednakost i nepravda, društva razorena neoliberalnim modelom, kao pri-mer nezavisnosti, slobode i demokratije!
Za gospodina W. jedina demokratija je tamo gde se novcem sve ređava, i gde oni koji mogu da plate večeru od 25 000 dolara po osobi — što predstavlja uvredu za milijarde ljudi koji žive u siromašnom, izgladnelom i nerazvijenom svetu — jesu ti koji su pozvani da rešavaju društvene i svetske probleme, i koji treba da odlučuju o sudbini jedne velike zemlje kao što su SAD, i ostatka planete.
Ne budite glupi, gospodine W. Poštujte inteligenciju osoba koje su sposobne da razmišljaju. Pročitajte neka od onih stotinu hiljada pisama, koja su Vam poslali naši pioniri. Ne vređajte Martija (J. Martí). Ne spominjite uzalud njegovo sveto ime. Prestanite da se služite takvim prigodnim frazama u Vašim govorima. Poštujte druge, a i sebe samog.
Zločinačka blokada, koju nameravate da pooštrite, uvećava čast i slavu našeg naroda, o koga će se razbiti Vaši genocidni planovi. Uveravam Vas u to.
Sunarodnici: Pred opasnostima i pretnjama, neka živi, danas više nego ikada, Socijalistička revolucija!
Otadžbina ili smrt! Pobedićemo
Нема коментара:
Постави коментар