Genijalni snovi ruskih naučnika, pesnika i kompozitora

Dmitrij Mendeljejev Ilustracija: Lori / Legion-Media

Julija Šimf


1. Dmitrij Mendeljejev

Ruski hemičar dugo nije mogao da poređa hemijske elemente odgovarajućim redom, a onda je sanjao periodni sistem u kome su hemijski elementi bili poređani po rastućem, a ne po opadajućem atomskom broju, kako je on prvobitno pretpostavljao.

Reporterima koji su ga uporno saletali Mendeljejev je ovako pisao svoje otkriće:

Spavao sam i u snu sam jasno video tabelu u kojoj su elementi poređani kako treba. Probudio sam se i zapisao to na parčetu hartije, a onda sam opet zaspao. Kasnije se ispostavilo da je samo na jednom mestu trebalo uneti odgovarajuću izmenu."

Mendeljejev je 1869. godine konačno formulisao svoj periodni zakon hemijskih elemenata.


2. Aleksandar Gribojedov

„Nevolje zbog pameti“ (TASS)

Ruski diplomata Aleksandar Gribojedov je 1820. godine, dok je bio u Persiji, sanjao buduće odlomke svog remek-dela ruske dramaturgije „Nevolje zbog pameti“. Čim se probudio napisao je pismo u otadžbinu, u kome je po sećanju zapisao nekoliko scena iz prvog čina.

Ideju komedije Gribojedov ovako opisuje:

„Devojka nije glupa, ali daje prednost budali umesto pametnom čoveku. Taj čovek je, naravno, u konfliktu sa društvom i njegovim okruženjem...“

Delo „Nevolje zbog pameti“ prvi put je objavljeno posle autorove smrti, 1833. godine. To je jedan od najcitiranijih tekstova u ruskoj kulturi.

Mnoge fraze iz komedije postale su krilatice: „Srećni ljudi ne gledaju na sat“, „A ko su sudije?“ i druge. Komedija je prevedena na 25 jezika.

3.Nikolaj Rimski-Korsakov

„Snjeguročka“ (Aleksandr Makarov / RIA Novosti

Veliki kompozitor je 1880. godu provel svoje pro leto u ruskom selu Steljovu. Tamo je radio na operi „Snjeguročka“, koja će kasnije postati hit na pozorišnim scenama Pariza, Njujorka, Berlina i Rima.
Prema njegovim sećanjima, „čak i u snu su melodije nesvesno odjekivale“. Sam kompozitor je rekao da nijedno delo nije komponovao tako brzo i lako kao „Snjeguročku“.
Premijera opere održana je 1882. godine u Sankt Peterburgu na sceni Marijinskog teatra.

4. Oleg Antonov

Antonov An-225 sa sovjetskim spejs-šattlom Buran na leđima.

Čuveni konstruktor aviona sećao se kakvo je drugo pokušavao da osmisli oblik repa za avion „Antej“:

„Razmišljao sam, vršio proračune, crtao, ali nikako nisam bio zadovoljan. Jednom sam u snu jasno video rep aviona neobičnog oblika. Probudio sam se, upalio svetlo, nacrtao na listu papira tu čudnu konstrukciju i ponovo legao da spavam. Ujutru, kada sam video crtež bio sam preneražen. Pitao sam se kako se toga ranije nisam setio“.

„Antej“ je 1965. godine predstavljen na pariskoj avio-izložbi kao „najveći avion na svetu koji može da primi 720 putnika ili 80 tona tereta.

5. Aleksandar Puškin

Veliki ruski pesnik je sam po svedočio da je svoje najbolje stihove „Liciniju“ i „Prorok“ napisao u snu.
Još za Puškinovog života pojavila se šala da su pesnika navodno odbacili dekabristi (revolucionarno nastrojeni plemići koji su organizovali bunt protiv cara u decembru 1825. godine) upravo zbog toga što je pisao u snu.
Pesnikovi biografi pominju činjenicu da je Puškin uoči ustanka sanjao kako mu je ispalo pet zuba. Sledećeg jutra su pogubljena petorica dekabrista – pesnikovih prijatelja.

6. Karl Rosi

Foto: Lori / Legion-Media

Ruski arhitektura italijanskog porekla Karl Rossi podigao je Mihajlovski dvorec u Peterburgu specijalno za Mihaila, sina imperatora Pavla I. Priča se da je Rosi taj projekat video u snu i već narednog jutra je imao sasvim jasnu sliku kako treba da izgleda dvorac u stilu visokog klasicizma.
Smatra se da je ovaj arhitekta jedan od tvoraca „ruskog ampira“. Njegova čuvena dela u Sankt Peterburgu su zdanje Aleksandrinskog teatra i ansambl Dvorskog trga sa zgradom Glavnog štaba.
U zdanju Mihajlovskog dvorca 1895. godine otvoren je Ruski muzej.

7. Anton Čehov

U knjizi „Blizu Čehova“, mlađi piščev brat Mihail opisuje sledeću epizodu:

„U Melehovu su Antonu Pavloviču od iscrpljenosti ’proradili nervi’. Čim bi počeo da tone u san nešto bi ga ’trgnulo’. On se sa užasom budio i nekakva čudna sila ga je odbacivala od postelje“.
Jednom prilikom je u takvom stanju Čehov sanjao strašan san o monahu, na kome je zasnovana njegova priča „Crni monah“. „Utisak je bio toliko jak da je brat Anton posle toga još dugo govorio o monahu, sve dok najzad nije o njemu napisao svoju poznatu priču“, pisao je Mihail Čehov.


Tekst je uz dozvolu preuzet sa RUSKE REČI

Džek Kenfild, Snovi

Imam prijatelja koji se zove Monti Roberts i koji ima ergelu konja u San Isidrou. Dopušta mi da u njegovoj kući organizujem prijeme na kojima skupljamo novac za projekte namenjene ugroženoj omladini.

Kad sam poslednji put bio onde ovako nam se obratio:

Želim vam ispričati zašto sam Džeku dopustio da se služi mojom kućom.

Sve je počelo sa pričom o dečaku koji je bio sin putujućeg trenera konja. Išao je od štale do štale, od trke do trke, od imanja do imanja, uvežbavajući konje. Usled toga dečakovo se školovanje stalno prekidalo.

Jednom je u školi trebao napisati pismeni sastav o tome šta bi želeo biti i raditi kad odraste.

Te je noći na sedam stranica opisao kako želi jednog dana imati ergelu.

Detaljno je opisao svoju nameru, čak je nacrtao podroban plan imanja od 8 hektara, prikazujući položaj svih objekata, štala i staze. 

Potom je nacrtao precizan tlocrt kuće od 120 kvadrata, koja će se protezati na zamišljenom imanju od 8 hektara. Uneo se u taj zadatak svim srcem i sledećeg dana je predao pismeni sastav nastavniku.

Nakon dva dana nastavnik je podelio učenicima ocenjene radove.

Na prvoj stranici njegovog rada bila je velika crvena jedinica sa porukom: «Pričekaj me posle časa».

Dečak sa snom došao je kod nastavnika posle časa i upitao ga: – Zašto sam dobio jedinicu?

Nastavnik je rekao: 
-To nije realan san za dečaka poput tebe. Nemaš novca. Porodica ti se stalno seli. Nemaš sredstava. Ergela zahteva mnogo novaca. Moraš kupiti zemlju. Moraš kupiti rasne konje i plaćati dodatne troškove za rasplodnju. Nema teorije da tako nešto ti možeš postići.

Potom je nastavnik dodao:
– Ako ponovo napišeš sastav s realnijim ciljem, promeniću ti ocenu.

Dečak je pošao kući i dugo i naporno mislio o tome. Pitao je oca za savet.Otac mu je rekao:


– Slušaj sine, tu odluku moraš doneti sam. -Ipak, mislim da je vrlo važno šta ćeš odlučiti.

Naposletku, nakon sedam dana razmišljanja, dečak je vratio nastavniku isti pismeni sastav bez ikakvih izmena.Samo mu je ovo rekao: 
-Vi zadržite svoju jedinicu, a ja ću zadržati svoj san.

Monti se tada okrenuo okupljenima i rekao: Pričam vam ovu priču, jer sedite u mojoj kući površine 120 kvadrata, usred mog imanja od 8 hektara. Još uvek imam onaj sastav uokviren iznad kamina. 

Dodao je:
– A najbolje u celoj toj priči je to što je pre dve godine isti onaj nastavnik doveo tridesetoro dece na sedmodnevno logorovanje na mom imanju. Kad je nastavnik odlazio, rekao je:


– Slušaj Monti, sad ti to mogu reći. Kad sam bio tvoj nastavnik, bio sam poput kradljivca snova. 

Godinama sam krao dečije snove. Na svu sreću, ti si bio dovoljno pametan da se ne odrekneš svojih.

Ne dajte nikome da vam krade snove. Sledite svoje srce bez obzira na sve.

Džek Kenfild

Henrik Sjenkijević, USUD - SUDBINSKA UPOZORENJA

USUD - SUDBINSKA UPOZORENJA



Usud kao pojam kod nas ima više tumačenja i može značiti (nečiju) sudbinu, u narodu definisanu izrekom „Takav mu usud “. Fenomen se javlja u više pojavnih oblika: kroz snove, pojavu nekog znaka ili događaja u kući, susrete sa neobičnim ljudima ili činjenja određenih radnji čije su posledice posve neobične i neuobičajene i tumače se nekim posebnim znakom upozorenja, a rezultira određenom posledicom.

Poznati poljski romanopisac Henrik Sjenkijević koji je zaista munjevito stekao svetsku slavu, jer mu je roman “Qvo Vadis?” samo u godinu dana preveden na ravno 22 svetska jezika, letovao je juna 1901. godine kao pedesetogodišnjak u tada jednom od najpoznatijih evropskih modnih letovališta – Bijaricu. Koliko je bio popularan govori podatak, da je njegov roman samo u Parizu te godine prodat u tiražu od ravno sto hiljada primeraka. Inače neženja, prilično usamljeničkog života, Sjenkijević je tako šetajući jedno popodne u parku upoznao prelepu mladu engleskinju Doroti , koja je boravila u istom hotelu i od koje je uskoro saznao da je član Društva za psihička istraživanja u Londonu koje se bavilo istraživanjem spiritističkih i drugih parapsiholoških i okultnih fenomena. Ona lično je imala neke sklonosti ka tome, a bila veoma medicinski obrazovana, pa je susret bio za oboje vrlo zanimljiv.

Sledećeg dana je Sjenkijević inače prema opisu savremenika vrlo uzdržan i povučen, izbegao susret sa mladom damom, koja ga je ipak uveče potražila u salonu hotela i upitala za razlog njegovog lošeg raspoloženja i umornog izgleda. Tada joj se on nevoljno poverio, da je prošle noći imao težak san u kome je sanjao, kako ga u šetnji parkom sustižu jedna mrtvačka kola, a vrlo lep i otmeno obučen mladić plave kose sa kola pruža ruku Sjenkijeviću da se popne u ista. San je bio toliko upečatljiv, da je slavni pisac proveo ostatak noći čitajući u fotelji.

Mlada Engleskinja ga je smirila govoreći mu da iz iskustva zna da takav san ne mora obavezno značiti neki loš predznak itd. Sutradan ujutro Sjenkijević je mladoj dami prišao odmah posle doručka i skoro izbezumljen joj ispričao da je ponovo sanjao identičan san. Njegovo lice je bilo oznojeno i video se umor još jedne neprospavane noći. Zajedno su proveli skoro ceo dan, da bi mu Engleskinja pokušala objasniti značenje snova kao poruke iz podsvesti, te je poznati pisac otišao na počinak nešto smireniji, ipak sa ubeđenjem da je dva puta isti san - događaj dovoljan za neko upozorenje bez obzira šta to značilo. Ipak sutradan treći put za redom Sjenkijević je sav očajan ujutro sačekao mladu damu i rekao joj da je grozni san sanjao opet i da će prekinuti odmor i odmah napustiti hotel. Tada je ona predložila da ceo dan provedu zajedno i da hotel napusti jedan dan kasnije, što je on prihvatio. Doroti je tokom dana sprovela sa njim neku vrstu zajedničke meditacije, igre asocijacija i psiho-analize da bi zajedno večerali do duboko u noć prepustivši se zabavi. Sledećeg jutra na doručku pisac je bio sav ozaren i poverio joj se da je umesto jezivog sna sanjao celu noć – samo nju. Potom joj je rekao da je odlučio da produži boravak u hotelu i Bijaricu.

Sledeću noć je proveo bez ikakvih uzbuđenja, da bi narednog dana Sjenkijević otputovao na tri dana vozom u Pariz, radi generalne probe prve pozorišne predstave urađene po njegovom romanu. Kada je stigao u Pariz u hotel „Rivoli“ u istoimenoj ulici, posle prijave na recepciji pošao je na III. sprat da se smesti u svoju sobu. Kada su se otvorila vrata lifta Sjenkijević je na svoj užas, spazio mladića iz svog sna, nasmejanog u savršenom odelu liftboja ovog uglednog hotela, kako mu pruža ruku da uđe u lift. Užasnut Sjenkijević je kriknuo i pobegao u lobi hotela, srušivši se onemoćao u jednu od fotelja. Osoblje je odmah pozvalo doktora da bi pregledao poznatog pisca koji je zanemeo, mrtvački bled i obliven hladnim znojem poluležeći u fotelji zurio ispred sebe. To je trajalo minut dva kada se iznenada začuo strašan tresak i svi iz predvorja hotela poskočili su iznenađeeni i uplašeni potrčavši u pravcu odakle se čuo tresak, da bi ugledali jeziv prizor. Zbog puknute sajle, lift se srušio sa visine u parter hotela, a u kršu smrvljenog lifta smrt su našli pomenuti liftboj i tri gosta hotela.
Sjenkijević je konačno došao sebi, kada je čuo šta se upravo dogodilo. Tada je povezao ovaj tragični događaj sa svojim snovima, promenio hotel i o svemu poslao opširan izveštaj mladoj gospodji Doroti i Londonskom društvu za psihološka istraživanja. Navedeni događaj opisao je kasnije detaljno i u svojim memoarima.
Ovaj fenomen naravno nije usamljen, jer postoje mnoga svedočenja ne samo u javnosti poznatih i uvaženih ličnosti već i običnih ljudi koji su imali slične snove, koji su sudbinski uticali na neke njihove odluke. Naravno, teško je reći koliko njih nije poslušalo ovakva ili slična upozorenja.

Na primer Kralj Aleksandar II. je 1934. godine pred svoj odlazak u Francusku gde je u Marselju ubijen, takođe doživeo jedan usud. Opraštajući se od porodice u Kotoru, prema običaju je pre silaska na brod u porti male lokalne crkvice kao i svi kapetani brodova generacijama pre njega, prišao zvoniku da pozvoni za “ Dobro more i srećan put ” . Međutim, gledajući u porodicu podigavši ruku pogrešno je uhvatio za inače mnogo kraći konopac za koji je bilo vezano tkzv. “teško zvono”, kojim se označavalo potonuće broda” neka nesreća ili nečija smrt i na užas ostalih prisutnih povukao par puta zvono koje je zloslutno zazvonilo. To je bio za njegovu pratnju i lokalne zvaničnike jako loš znak. I sama Kraljica Marija, koja je inače tradicionalno kao Rumunka, polagala veliku pažnju narodnim verovanjima, imala nekoliko puta u poslednjih meseca dana pred put ružne snove u vezi smrti supruga, pa ga je sa drugima bezuspešno od toga odgovarala.
Konačno, kada neko nastrada u nekoj neobičnoj nesreći ili pod bizarnim okolnistima, naš narod obično kaže „Šta se može – takav mu je bio usud“ .