Josif Brodski, Socijalni parazit - sa suđenja

PRESTANI DA PIŠETE!" traži sudija.

Frida Vigdorova ne staje.

„Oduzmi joj beleške!“ viče neko iz publike.

Vigdorova nastavlja pisati, ponekad skrivajući, ponekad otvoreno.

"Hej ti! Ona koja piše! Oduzmi joj beleške i to je to."

Frida tvrdoglavo nastavlja. I kako se ne može pisati? Obuzdati se? Svaki lik ovde je iz Gogolja, Saltikova-Ščedrina ili Zoščenka; porota, sudija, tužilac. Svaka reč sudije je primer bezakonja. Svaka reč tužioca je nesuvisli urlik militantnog neznanja. Svaki sertifikat je falsifikat. Piscu se sudi, a okupljena publika najmanje je spremna da shvati književnost.

Život je veliki umetnik, ali retko je u stanju da stvori takav fenomen izraza, besprekorne konačnosti. Ne sudi se bilo kome, već pesniku i to ni za šta drugo do za dokoličarstvo i parazitiranje. Na suđenju se sudaraju dve sile, moći koje su se večno suprotstavljale intelektu i birokratiji; moć nadahnute reči i moć banalnosti. U centar sudara, verovatno kao vizuelno pomagalo, život je postavio pesnika, dok je ulogu svedoka ove poruge dodelio ženi koliko talentovanoj, toliko i poštenoj, energičnoj, neštedivoj prema sebi i hrabroj.

Ime Fride Abramovne Vigdorove (1915-1965), učiteljice, književnice i novinarke, postalo je široko poznato krajem 1950-ih i početkom 1960-ih. Njeni članci u Izvestijama, Komsomolskoj Pravdi i Literaturnoj Gazeti često su dovodili do uspostavljanja pravde.

Ipak, transkripti dva suđenja nisu trebali biti štampani.

Nijedna novina ne bi rizikovala da ih izloži javnosti. Dokument koji povezuje verbalnu umetnost s besprekornom preciznošću išao je od jedne osobe do druge. Mnogo puta su ga prekucavali ljubitelji poezije Brodskog. Postao je jedno od prvih radova koje je objavio novoformirani Samizdat. Pročitale su je stotine u svojoj domovini, a zatim je prešla na Zapad. Njena uloga je rasla iz dana u dan. Frida Vigdorova je poslala pravne žalbe svakoj kancelariji prilažući kopiju svojih beleški uz svaku od žalbi, pritužbi i zahteva.

Beleške koje je napravila F. Vigdorova naterale su sve koji su pročitali dokument da ponovo prožive suđenje s ljutnjom i gorčinom, kao da je i sam čitalac bio uvređen. Takva je moć umetnosti. Mislim da će savremeni čitalac, čitajući tekst, to primiti s istom boli.

Sudbina Brodskog je da brani čast ruske poezije kod kuće i preko granice. Čast da naoruža intelektualce za borbu protiv birokratije pala je na F. Vigdorovu. Gorljivi branioci Brodskog nisu dozvolili birokratama da ga dokrajče. Brodski se vratio iz izbeglištva za godinu i po umesto za pet godina.

Joseph Brodskii i Frida Vigdorova nikada se nisu sreli. Umrla je od raka 7. avgusta 1965. godine, mesec dana pre njegovog oslobađanja.

_________

Prvo suđenje Joseph Brodskii

Dzerzhinskii u sudnici
Calling St.

Lenjingrad, 18. februar 1964. Sudija Saveljeva, predsedavajući

Sudija: Čime se bavite?

Brodskii: Pišem poeziju. ja prevodim. pretpostavljam…

J: Nema pretpostavke. Uspravite se! Ne naslanjajte se na zid! Pogledajte sud! (Meni) Odmah prestani pisati ili ću te izbaciti iz sudnice! (Brodskom) Imate li stalan posao?

B: Mislio sam da je to stalni posao.

J: Odgovorite precizno na pitanje!

B: Pisao sam poeziju. Mislio sam da će biti objavljeno. Pretpostavljam.

J: Ne zanima nas ono što „pretpostavljate“. Odgovorite zašto niste radili?

B: Radio sam. Pisao sam poeziju.

J: To nas ne zanima. Želimo znati s kojom organizacijom ste bili povezani.

B: Imao sam ugovore sa izdavačkim kućama.

J: Onda reci to. Imate li dovoljno ugovora da zaradite za život? Navedite njihove datume i iznose za koje su.

B: Ne sećam se tačno. Moj advokat ima sve moje ugovore.

J: Pitam tebe.

B: U Moskvi su objavljene dve knjige sa mojim prevodom... (likovi)

J: Koliko ti je radni dosije?

B: Oko..

J: Nas ne zanima "oko".

B: Pet godina.

J: Gde si radio?

B: U fabrici, u geološkim timovima…

J: Koliko dugo si radili u fabrici?

B: Godinu dana.

J: Tvoj položaj?

B: Rezač za metal.

J: A čime se uopšte baviš?

B: Pesnik, pesnik-prevodilac.

J: A ko te prepoznao kao pesnika? Ko te je svrstao u red pesnika?

B: Niko. (Ništam izazvano) A ko me je uvrstio u redove čovečanstva?

J: Da li si je proučavao?

B: Šta?

J:Kako biti pesnik? Da li si pokušao da završiš visokoškolski institut ... gde pripremaju ... predaju ...

B: Nisam mislio da se to čoveku daje obrazovanjem.

J: Čime onda?

B: Mislim da je… od Boga.

J: Imaš li žalbu na sud?

B: Želeo bih da znam zašto sam uhapšen?

J: To je pitanje, a ne žalba.

B: U tom slučaju nemam žalbu.

J: Ima li odbrana pitanja?

Advokat odbrane: Da. G. Brodskii, da li doprinosite svojom zaradom svojoj porodici?

B: Da.

D: Da li i tvoji roditelji rade?

B: Oni su u penziji.

D: Živiš li sa njima?

B: Da.

D: Dakle, tvoja zarada je bila deo porodičnog budžeta?

J: Vi ne postavljate pitanja. Vi pravite pretpostavke. Pomažete mu da odgovori. Nemojte pretpostavljati. Pitajte.

D: Jeste li prijavljeni na psihijatrijskoj klinici?

B: Da.

D: Da li ste prošli kroz tretman?

B: Da. Od kraja decembra 1963. do 5. januara ove godine u bolnici Kaščenko u Moskvi.

D: Ne mislite li da vas je bolest sprečila da dugo radite redovno na jednom mestu?

B: Možda. Verovatno. Zapravo, ne znam. Ne, ne znam.

D: Da li ste prevodili pesme za izdanje kubanskih pesnika?

B: Da.

D: Jeste li preveli špansku baladu?

B: Da.

D: Da li ste bili povezani sa prevodilačkim odeljenjem Saveza književnika?

B: Da.

D: Odbrana želi da dostavi recenziju kancelarije prevodilačkog odeljenja… Spisak objavljenih pesama… Kopije ugovora… Telegram: „Tražimo da se ubrza potpisivanje ugovora“… (liste) Čak i iz jednog lista je očigledno da su sve optužbe za parazitiranje besmislice. I tražim da se gospodin Brodskii pošalje na medicinsku procenu kako bi se utvrdilo da li ga je njegovo zdravlje sprečilo da redovno obavlja posao. Osim toga, tražim da se odmah pusti iz pritvora suda. Ne smatram da je počinio bilo kakvo krivično delo, stoga je njegovo pritvaranje nezakonito. Ima stalno prebivalište i može se vratiti na sud u bilo koje vreme.

(Sud ide na većanje. Po povratku sudija čita sledeću odluku):

Brodskog treba poslati na psihijatrijsku procenu kako bi se utvrdilo da li pati ili ne pati od neke bolesti koja bi sprečila da bude poslat na prinudni rad. Njegova dokumenta treba poslati policiji na dodatnu proveru zarade. Uzimajući u obzir da je Brodski odbio da bude hospitalizovan, on će biti doveden na psihijatrijsku procenu iz policijske stanice broj 18.)

J: Imate li pitanja?

B: Želeo bih da tražim papir i olovku za moj mobilni.

J: O tome treba razgovarati sa šefom policije.

B: Pitao sam, ali je on odbio. Molim za papir i olovku.

J: (omekšavanje) U redu. Reći ću mu.

B: Hvala.

(Kada smo izašli iz sudnice, u sali je bio veliki broj ljudi, posebno mladih.)

J: Pogledajte sve te ljude. Nisam mislio/la da će ih biti toliko.

Iz mase: Nije svaki dan da se pesniku sudi.

J: Nije nas briga da li je pesnik ili ne.

(Po mišljenju branioca ZN Toporove, sudija Saveljeva je Brodskog trebalo da pusti iz pritvora, kako bi on sam otišao na psihijatrijsku procenu koju će odrediti sudska bolnica. Sudija ga je, međutim, ostavio u sudskom pritvoru i zato je pod stražom poslat u bolnicu.)

_________ 

Drugo suđenje 

 

Dvorana Kluba građevinara 22 Fontanka,
Lenjingrad 13. marta 1964.
Sudija Saveljeva

Psihijatrijska evaluacija. izjavio: "Poseduje psihopatske osobine, ali ostaje sposoban za rad. Stoga se mogu preduzeti službene mere."

Oni koji ulaze u sudnicu dočekani su sa natpisom: Nastavlja se suđenje Brodskom, Parazitu. Velika sala Kluba građevinara puna je ljudi.

"Molim vas ustanite. Sud je sada u zasedanju."

Sudija Saveljeva pita Brodskog da li ima žalbu na sud. Otkriva se da Brodski nije bio obavešten o optužbama protiv njega ni pre prvog suđenja, ni sada. Sud je na pauzi. Brodski je odveden kako bi bio obavešten o optužbama protiv njega. Nakon nekog vremena se vraća i navodi da pesme na stranicama 141, 143, 155, 200, 234 (spiskovi) nisu njegove. Osim toga, traži da se njegov dnevnik iz 1956. godine ne unese u predmet jer je tada imao samo šesnaest godina. Branilac ponovo ističe ovaj zahtev.

J: Što se tiče pesama, sud uzima u obzir zahtev. Međutim, što se tiče ličnog dnevnika, nema potrebe da se on isključi iz dokaza. Gospodine Brodskii, od 1956. godine menjali ste svoje radno mesto trinaest puta. Radili ste godinu dana u fabrici. Onda niste radili pola godine. Leti ste bili član geološkog tima. Onda niste radili četiri meseca. (Navodi sve poslove i pauze između njih.) Objasnite sudu zašto niste radili u pauzama između poslova nego ste vodili život parazita?

B: Radio sam u pauzama. Radio sam isto što radim i sada. Pisao sam poeziju.

J: Znači, pisali ste svoju takozvanu poeziju? A kakva je bila korist od menjanja posla toliko puta?

B: Počeo sam da radim sa petnaest godina. Sve me je zanimalo. Menjao sam posao jer sam želeo naučiti više o životu i ljudima.

J: Kako ste koristili svojoj zemlji?

B: Pisao sam poeziju. Ovo je moj rad. Uveren sam da verujem da će ovo što sam napisao služiti ljudima i ne samo sada, već i budućim generacijama.

Glas iz gomile: Zamislite to!

Drugi glas: On je pesnik. Mora da misli to.

J: Dakle, mislite da vaše takozvane pesme koriste ljudima.

B: Zašto pesme nazivate „takozvanim“?

J: Pesme nazivamo „takozvanim“ jer nemamo drugi koncept o njima.

Sorokin (tužilaštvo): Govorite o budućim generacijama. Mislite li da vas danas ne razumeju?

B: Nisam to rekao. Jednostavno moje pesme još nisu bile objavljene i ljudi ih ne znaju.

S: Mislite da bi, ako bi bili poznati, bili prihvaćeni?

B: Da.

S: Tvrdite da imate dobro razvijenu radoznalost. Zašto onda niste želeli da služite u sovjetskoj armiji?

B: Neću odgovarati na takva pitanja.

J: Odgovorićete.

B: Bio sam izbačen iz službe. Nisam želeo; Izvinjavam se. Dvaput. Prvi put, kada mi je otac bio bolestan, a drugi put zbog moje bolesti.

S: Možete li živeti od novca koji zaradite?

B: Mogu. Dok sam bio u zatvoru, svaki dan sam potpisivao papir da se na mene troši četrdeset kopejki dnevno. Zarađivao sam više od četrdeset kopejki dnevno.

S: Ali morate kupiti odeću, obuću.

B: Imam jedno odelo, staro, ali to je ono koje imam. Ne treba mi još jedan.

D: Jesu li vaše pesme ocenili stručnjaci?

B: Bili su. Čukovski i Maršak su veoma pohvalno govorili o mojim prevodima. Bolje nego što zaslužujem.

D: Da li ste bili povezani sa prevoditeljskim odeljenjem Saveza književnika?

B: Da. Bio sam predstavljen u almanahu koji se zove “Prvi put na ruskom” i čitao sam prevode sa poljskog.

J: Trebalo bi da pitate o korisnom poslu koji je on uradio, a vi pitate o njegovim nastupima.

D: Njegovi prevodi su koristan posao koji je obavio.

J: Brodskii, zašto ne kažeš sudu zašto nisi radio u pauzama između poslova.

B: Radio sam. Pisao sam poeziju.

J: Ali to te nije sprečilo da radiš?

B: Ali ja sam radio. Pisao sam poeziju.

J: Ali ima ljudi koji rade u fabrici i pišu poeziju. Šta vas je sprečilo u tome?

B: Ali nisu svi ljudi isti. Čak i njihova boja kose, izrazi lica…

J: Niste napravili nikakva zapanjujuća otkrića s tim. Svi to već znaju. Zašto nam ne kažete kako da procenimo vaše učešće u našem velikom progresivnom pokretu ka komunizmu?

B: Izgradnja komunizma ne znači samo stajanje za mašinom ili oranje polja. To je također intelektualni rad koji…

J: Ostavite velike ideje na miru. Zašto jednostavno ne odgovorite kako planirate da gradite svoje radno iskustvo u budućnosti.

B: Želeo sam da pišem poeziju i da prevodim. Ali ako to bude protiv nekih ustaljenih normi, dobiću stalni posao i nastaviću da pišem poeziju.

Član žirija Tiagly: Kod nas svi rade. Kako si mogao ostati bezveze tako dugo?

B: Vi ne smatrate moj rad radom. Pisao sam poeziju. Smatram to radom.

J: Jeste li sami izvukli neke zaključke iz bilo čega što je izašlo u štampi?

B: Lernerov članak je bio klevetnički. To je jedini zaključak do kojeg sam došao.

J: Dakle, niste izvukli nikakve druge zaključke?

B: Nisam. Ne smatram sebe parazitom.

J: Rekli ste da članak „Skoro književni dron“ objavljen u novinama Večernji Leningrad nije pouzdan. Na koji način?

[Članak je objavljen 29. novembra 1963., a potpisali su ga A. Ionin i M. Medvedev, zajedno sa Ia. Lerer. 8. januara 1964., u istom Večernjem Lenjingradu, sastavljen je izbor čitalačkih pisama pod naslovom „U našem gradu nema mesta za parazite.”]

B: Ispravno je samo ime i prezime u njemu. Starost nije. Pesme nisu moje. U članku se moji prijatelji nazivaju ljudi koje ili jedva poznajem ili ih uopšte ne poznajem. Kako mogu smatrati takav članak pouzdanim ili iz njega izvući bilo kakve zaključke?

D: Tvrdite da je vaš rad koristan. Da li bi svedoci koje ću ja pozvati to moći da potvrde?

J: (Ironično advokatu odbrane) Je li to jedini razlog zašto pozivate svedoke?

S: (Brodskom) Kako si mogao samostalno prevoditi sa srpskog a da ne koristiš tuđi rad?

B: Ovo je ignorantsko pitanje. Ponekad ugovor uključuje međuredni prevod. Znam poljski. Srpski, znam manje ali su jezici srodni, pa sam uspeo da prevodim koristeći…

J: Sud poziva svedoka Grudinina.

G: Jedanaest godina usmeravam stvaralaštvo nadobudnih pesnika. Sedam godina sam bio član komisije i radio sa mladim piscima. Sada usmeravam pesnike više klase u Klubu mladih pionira i društvo mladih pisaca u pogonu „Svetlana“. Izdavačka kuća me je zamolila da sastavim i uredim četiri kolektivna toma sa poezijom mladih pisaca. To uključuje preko dve stotine imena. Tako sam upoznat sa radom svih mladih pesnika u gradu.

Rad Brodskog, kao početničkog našeg pesnika, poznat mi je iz njegovih pesama iz 1959. i 1960. godine. Ove pesme su još uvek bile grube, ali su imale neke živopisne ideje i slike. Nisam ih uključio u zbirne sveske, ali sam smatrao da je autor talentovan. Nisam imao priliku lično upoznati Brodskog do jeseni 1963.

Nakon objavljivanja članka „Skoro književni dron“ u Večernjem Lenjingradu, pozvao sam Brodskog da razgovara sa mnom jer me je omladina bombardovala zahtevima da se zauzmem u ime oklevetanog čoveka. Na moje pitanje, šta on sada radi? odgovorio je da uči jezike i da se bavi književnim prevodima oko godinu i po dana. Uzeo sam od njega rukopise njegovih prevoda da bih se upoznao sa njima.

Kao profesionalni pesnik i kao neko ko poznaje književnost, držim da su prevodi Brodskog urađeni na visoko profesionalnom nivou. Brodski ima poseban i redak talenat za književno prevođenje poezije. Pokazao mi je projekat od 368 poetskih stihova. Osim toga, pročitao sam 120 redova njegovih prevoda objavljenih u moskovskim izdanjima.

Iz ličnog iskustva bavljenja književnim prevođenjem znam da rad ovakvog obima od pisca zahteva najmanje godinu i po dana intenzivnog angažovanja i to ne računajući muke oko objavljivanja pesama i konsultacije sa stručnjacima. Vreme potrebno za tako nešto ne može se izmeriti, kao što dobro znate. Ako je proceniti njegov prihod, po najnižim cenama izdanja, iz njegovih prevoda koje sam video vlastitim očima, Brodski je zaradio oko 350 novih rubalja i ostaje samo pitanje kada će biti objavljen ostatak njegovog dela.

Osim ugovora o prevođenju, Brodski mi je pokazao svoje ugovore s radiom i televizijom. Taj posao je već završen, ali još nije u potpunosti plaćen.

Iz razgovora s Brodskim i ljudima koji ga poznaju, svestan sam njegovog vrlo skromnog načina života. Odbija sebi odeću i zabavu i većinu vremena provodi za radnim stolom. Novac koji zarađuje svojim radom unosi u svoju porodicu.

D: Da li je potrebno da književni prevodioci poezije budu dobro upoznati sa autorovim radom uopšte?

Gr: Da. Za dobre prevode, poput onih Brodskog, potrebno je poznavati autorsko delo i istinski razumeti njegov glas.

D: Da li se plaćanje smanjuje ako se radi koristeći interlinear?

Gr: Ima. Kada sam radio prevod sa mađarskog koristeći interlinear, dobijao sam rublju (stara valuta) manje po redu.

D: Da li je takav način prevođenja uobičajen među prevodiocima?

Gr: Jeste. Jedan od najistaknutijih lenjingradskih prevodilaca, A. Gitovič, koristi ovu metodu u prevođenju sa starokineskog.

D: Da li je moguće samostalno naučiti jezik?

Gr: Sam sam naučio dva jezika pored onih koje sam naučio na fakultetu.

D: Ako Brodski ne zna srpski, može li i dalje da napravi veoma književni prevod?

Gr: Naravno.

D: Smatrate li korištenje prevoda od reči do reči korištenjem tuđeg rada?

Gr: Ne daj Bože.

Lebedeva, član žirija: Sada gledam knjigu. U njemu su samo dve kratke pesme Brodskog.

Gr: Želim da objasnim nekoliko stvari o specifičnostima književnog dela. Stvar je u tome da…

J: Nemojte. Dakle, kakvo je vaše mišljenje o poeziji Brodskog?

Gr: Po mom mišljenju, kao pesnik, Brodski je veoma talentovan, mnogo više od mnogih onih koji se smatraju profesionalnim prevodiocima.

J: A zašto radi sam i ne ide ni u jednu književnu organizaciju?

Gr: 1958. tražio je da bude primljen u moju književnu organizaciju. Međutim, čuo sam da je histeričan mladić i nisam ga prihvatio, odgurujući ga vlastitim rukama. To je bila moja greška za koju se jako kajem. Sada ću ga rado prihvatiti i radiću s njim ako to želi.

Tiagly, član žirija: Jeste li ga sami ikada videli da radi ili je koristio tuđi rad?

Gr: Nikad nisam video Brodskog kako sedi i piše. Istovremeno, nikada nisam video Šolohova kako sedi za stolom i piše. A to ipak ne znači…

J: Nepristojno je porediti Brodskog sa Šolohovom. Zar nikada niste mladima objasnili da vlada traži od njih da studiraju? Uostalom, Brodski je završio samo sedam razreda.

Gr: Njegovo znanje je opsežno. U to sam se uverio nakon čitanja njegove poezije.

S: Jeste li ikada čitali njegove loše, pornografske pesme?

Gr: Ne, nikad.

D: Hteo bih da vas pitam nešto. Rezultati Brodskog rada za 1963. su sledeći: pesme u knjizi Zora nad Kubom, prevod pesama Galczynskog (iako još nije objavljen), pesme u knjizi Jugoslovenski pesnici, pesme gaučo i objavljivanje u Plamenu. Može li se ovo smatrati ozbiljnim radom?

Gr: Apsolutno. to je celogodišnji rad. Što se novca tiče, ovaj posao možda neće nužno doneti profit danas, već za nekoliko godina. Pogrešno je suditi mladom pesniku po sumi koju je dobio. Možda neće imati sreće u početku i možda će biti potreban dodatni rad. Kako se u šali kaže: razlika između parazita i pesnika početnika je u tome što parazit jede, ali ne radi, dok pesnik radi, ali možda ne jede uvek.

J: Sud ne ceni tu primedbu. Kod nas čovek zarađuje po svom poslu. Dakle, ne može biti da čovek koji puno radi ne prima mnogo. Kako se u našoj zemlji u kojoj se prema mladim pesnicima odnosi s takvim poštovanjem, kako možete reći da gladuju? Zašto ste rekli da mladi pesnici ne jedu?

Gr: Nisam to rekao. Jednostavno sam sugerisao da u svakoj šali ima istine. Zarada pesnika početnika nije nimalo proporcionalna.

J: To zavisi od njih. Osim toga, sudu nije potrebno takvo pojašnjenje. Međutim, objasnili ste da je vaš komentar bio šala. Mi ćemo to prihvatiti.

(Poziva se sledeći svedok.)

Dajte mi pasoš. Vaše prezime nije baš jasno. (Uzima pasoš) Etkind... Jefim Gerševič... Izvolite.

Etkind: (Član Saveza pisaca i instruktor na Univerzitetu Herzen.) Na svom položaju u književnoj sferi i u vezi sa obrazovanjem mladih prevodilaca, često sam morao čitati i slušati prevode mladih umetnika. Pre otprilike godinu dana imao sam priliku da se upoznam sa radovima Brodskog. To su bili prevodi divnog poljskog pesnika Galczynskog, čije su pesme našim čitaocima bile jedva poznate i pre toga gotovo nikad nisu prevođene. Bio sam izuzetno impresioniran jasnoćom poetskih slika, muzikalnošću, strašću i energijom stiha. Začudila me i činjenica da je Brodski sam, bez ičije pomoći, savladao poljski jezik. Pesme Galczynskog čitao je na poljskom, s istim entuzijazmom s kojim je čitao svoje ruske prevode. Shvatio sam da imam posla sa čovekom retkog talenta i što nije manje važno, radnim i marljivim. Prevodi koje sam kasnije imao prilike da pročitam potvrdili su to mišljenje. To su, na primer, pesme kubanskog pesnika Fernandesa, objavljene u knjizi Zora nad Kubom, i pesme savremenih jugoslovenskih pesnika, štampane u izdanju Državnih književnih publikacija. Imao sam mnogo razgovora sa Brodskim i bio sam zadivljen njegovim poznavanjem američke, engleske i poljske književnosti.

Prevođenje poezije je najteži posao za koji je potrebna marljivost, znanje i talenat. Na tom putu umetnik može naići na brojna razočaranja, dok je materijalna dobit stvar daleke budućnosti. neko može prevoditi poeziju nekoliko godina, a da ne zaradi ni rublje. Za takav rad potrebna je nesebična ljubav prema poeziji i radu uopšte. Jezik, istorija, studije drugih kultura, sve se to ne dešava odmah. Sve što znam o Brodskom me uverava da je pred njim velika budućnost kao pesnika-prevodioca. Ovo nije samo moje mišljenje. Biro prevodilačkog odseka, nakon što je saznao da je izdavačka kuća raskinula njihove ugovore sa Brodskim, donela je jednoglasnu odluku o žalbi direktoru izdavačke kuće da Brodskom da posao i da s njim vrati ugovore.

Također pouzdano znam da ovo mišljenje dele i najveći autoriteti u oblasti poetskog prevođenja, Maršak i Čukovski, koji su...

J: Pričajte samo o sebi.

E: Brodskom se mora dati šansa kao pesniku-prevodiocu. Daleko od velikog grada, gde nema potrebnih knjiga niti književne sfere, to je vrlo teško, gotovo nemoguće. Ponavljam da po mom mišljenju ovaj put ima veliku budućnost pred njim. Moram reći da sam bio jako iznenađen kada sam video obaveštenje „Brodski-parazit, pred sudom“.

J: Jeste li znali za takvu kombinaciju?

E: Jesam. Međutim, nisam mislio da će sud to prihvatiti. Imajući na umu Brodskijevu poetsku tehniku, ništa ga nije sprečilo u lažiranju. Mogao je lako prevesti stotine redova da je to radio opušteno. To što nije mnogo zarađivao uopšte ne znači da nije vredan radnik.

J: A zašto nije član nijedne organizacije?

E: Pohađao je seminare naših prevodilaca.

J: Pa, seminari.

E: Uklopio se u seminare u smislu...

J: A bez smisla? (Smeh javnosti) Odnosno, hteo sam da pitam zašto nije pripadao nijednoj organizaciji?

E: Ne nudimo članstvo, zato ne mogu reći „pripadao“. Došao je k nama i čitao svoje prevode.

J: (Etkindu) Da li ste imali problema na poslu ili u privatnom životu?

E: (Zbunjeno) Ne. Zapravo nisam bio na fakultetu zadnja dva dana. Možda se nešto dogodilo.

(Pitanje je bilo zbunjujuće za javnost, a očigledno i za svedoka.)

J: Zašto ste, kada ste govorili o Brodskijevom znanju, naglašavali stranu književnost? Zašto niste govorili o našoj književnosti?

E: S njim sam razgovarao kao sa prevodiocem, pa me je iz tog razloga zanimalo njegovo poznavanje iz oblasti američke, engleske, poljske književnosti. U tim oblastima njegovo znanje je ogromno, raznoliko, nepovršno.

Smirnov: (Svedok optužbe, zadužen za Dom odbrane)

S: Brodskog ne poznajem lično, ali želim da kažem da ako bi svi građani kao on tretirali materijalnu zaradu, nećemo dugo imati komunizma. Intelekt je opasno oružje za njegovog posednika. Svi su govorili kako je on bistar, praktički genije. Ipak, niko nije rekao kakav je on čovek. Odrastao je u kulturnoj porodici, ali je završio tek sedam razreda. Voleo bih da znam koliko bi od ovih koji danas sede ovde hteli da imaju sina sa sedmorazrednim obrazovanjem? Nije služio vojsku iz razloga što je jedini hranio svoju porodicu. Pa kakav je on radnik? Govorilo se da je talentovan prevodilac, ali niko ne kaže da je zbunjen. A šta je sa njegovim antisovjetskim stavovima?

B: To nije istina.

Sm: Trebao bi promeniti mnoge svoje ideje. Također dovodim u pitanje taj izgovor koji je dobio od psihijatrijske klinike. Jednostavno su njegovi moćni prijatelji počeli zvoniti na sva zvona i pitali: Oh, spasite mladića! Treba ga lečiti prisilnim radom, a onda mu nijedan moćni prijatelj neće moći pomoći. Ne poznajem ga lično, ali znam za njega iz štampe. I čuo sam izgovore. Dovodim u pitanje medicinski izgovor koji ga je oslobodio vojne službe. Nisam doktor, ali dovodim ga u pitanje.

Brodskii: Kada sam pušten iz službe, pušten sam kao jedini pružalac usluga. Otac mi je bio bolestan, u krevetu nakon moždanog udara, a ja sam radio a i zarađivao za život. Otkuda možete da pričate na taj način o meni?

Sm: Upoznao sam se s tvojim privatnim dnevnikom.

B: Po kom osnovu?

J: Ne morate da odgovorite na to.

Sm: Čitam njegovu poeziju.

J: Postoje pesme koje su donete kao dokaz, a koje nije napisao Brodski. Kako znate da su pesme koje ste pročitali zaista njegove? Uostalom, govorite o pesmama koje još nisu objavljene.

Sm: Samo znam.

Sledeći svedok. Logunov (Pomoćnik direktora Ermitaža, finansijskog odeljenja.)

L: Ne poznajem Brodskog lično. Prvi put sam ga sreo ovde na sudu. Čovek više ne može da živi kako živi. Ne zavidim roditeljima takvog sina. Radio sam sa piscima i kretao se u njihovim krugovima. Upoređujem Brodskog sa Olegom Šestinskim. Oleg je putovao sa agitacionom br7igadom. Diplomirao je na Lenjingradskom državnom univerzitetu i univerzitetu u Sofiji. Radio je i u rudnicima. Ono što sam hteo reći je da se mora raditi, deliti sva kulturna iskustva. Tada bi poezija Brodskog bila prava poezija. Mora da počne svoj život iznova.

D: Svedoci bi trebali govoriti o činjenicama. Oni…

J: Kasnije ćete proceniti njihova svjedočenja. Sledeći svedok, Denisov (Cevni sloj iz CPD-20)

D: Ne poznajem Brodskog lično. Znam za njega iz naše štampe. Ja sam ovde kao građanin i predstavnik zajednice. Bio sam zgrožen onim što sam pročitao o Brodskom u štampi. Želeo sam da se upoznam sa njegovim radom. Otišao sam u biblioteku, nije bilo njegovih knjiga. Pitao sam svoje prijatelje da li su čuli za njega. Niko nije. Ja sam radnik. U životu sam promenio samo dva posla. Nisam zadovoljan izjavom Brodskog da je znao mnogo zanata... Ne možete naučiti zanat u tako kratkom vremenskom periodu. Ovde sam čuo da Brodski ima neke sposobnosti kao pesnik. Zašto onda nije bio član nijedne organizacije? Zar ne prihvata teoriju dijalektičkog materijalizma? Engels je ipak tvrdio da rad čini čoveka. Brodski, međutim, nije zadovoljan takvom formulom. On misli drugačije. Možda je veoma talentovan, zašto onda ne nailazi na priznanje u našoj književnosti? Zašto ne radi? Želim da izrazim svoje mišljenje, da smatram da je njegova radna aktivnost nezadovoljavajuća.

J: Sud poziva gospodina Nikolajeva ( penzioner) N: Ne poznajem Brodskog lično. Samo želim da kažem da znam za njega poslednje tri godine po štetnom uticaju koji ima na svoje vršnjake. Ja sam otac. Iz ličnog iskustva sam naučio kako je imati sina koji ne radi. Često sam viđao poeziju Brodskog kod svog sina. Postoji pesma od četrdeset dva dela, kao i odvojene pesme. Poznajem Brodskog i iz slučaja Umanski. Postoji izreka: Reci mi ko su ti prijatelji i ja ću reći ko si. Lično sam poznavao Umanskog. Poznat je po tome što je antisovjetski nastrojen. Slušajući Brodskog, čuo sam svog sina. Moj sin takođe kaže da sebe smatra genijem. Kao i Brodski, on ne želi da radi. Ljudi poput Brodskog i Umanskog imaju štetan uticaj na svoje vršnjake. Iznenađen sam roditeljima Brodskog. Činilo se da ga složno podržavaju. Iz stila njegovih pesama vidljivo je da Brodski može pisati poeziju. Međutim, ove pesme nisu nanele ništa osim štete. Brodski nije samo parazit. On je militantni parazit. S ljudima poput njega treba postupati bez milosti. (aplauz)

Tiagly, član žirija: Dakle, mislite da je poezija Brodskog uticala na vašeg sina?

N: Da.

J: Na negativan način?

N: Da.

D: A kako znate da je to bila poezija Brodskog?

N: Postojala je fascikla. Na njemu je pisalo „Joseph Brodskii“. D: Da li je vaš sin poznavao Umanskog?

N: Da.

D: Zašto onda mislite da je Brodski, a ne Umanski, imao štetan uticaj na vašeg sina?

N: Smatram da su Brodskii i slični njemu isto tkanje. Pesme Brodskog su sramotne i antisovjetske.

B: Koje su moje antisovjetske pesme? Recituj barem jedan red.

J: Zabranjujem.

B: Ali voleo bih da znam o kojim pesmama govori. Možda nisu moje.

N: Da sam znao da ću razgovarati sa sudom, napravio bih kopije i doneo ih.

J: Sud zove Romashova. (Instruktor marksističko-lenjinističke teorije u školi Mukhina)

R: Ne poznajem Brodskog lično, ali znam za njegovu takozvanu aktivnost. Puškin je rekao da je talenat iznad svega rad. Ali pogledajte Brodskog. Da li radi? Čini li išta da njegove pesme budu razumljive narodu? Iznenađen sam što moje kolege stvaraju takav oreol oko njega. Uostalom, samo u sovjetskoj državi sud se s njim tako dobronamerno obraća, savetujući ga da uči na tako prijateljski način. Ja, kao sekretar partijske organizacije, Mukhina škole, mogu iskreno reći da on negativno utiče na omladinu.

D: Jeste li ikada videli Brodskog?

R: Ne. Ali njegova takozvana aktivnost mi dozvoljava da mu sudim.

J: Možete li nam dati više činjenica?

R: Kako sam vaspitač mladosti, znam njihovo mišljenje o njegovoj poeziji.

D: Da li ste i sami upoznati sa njegovom poezijom?

R: Jesam. To je užasno. Ne mogu da ponovim njegove pesme. One su grozne.

J: Sud poziva gospodina Admonija. Mogu li vidjeti vaš pasoš pošto je prezime prilično neobično?

Admoni (Profesor na Univerzitetu Herzen. Lingvista, književnik, prevodilac.)

A: Kada sam čuo da se Josefu Brodskom sudi za parazitizam, smatrao sam da mi je dužnost da iznesem svoje mišljenje sudu. Smatram da imam puno pravo na to, budući da već tridesetak godina radim sa omladinom kao univerzitetski profesor, a takođe i s obzirom na činjenicu da se već dugi niz godina bavim prevođenjem.

Josepha Brodskog jedva poznajem. Pozdravljamo se, ali nikada nismo razmenili više od dve fraze. Međutim, tokom prošle godine, možda nešto duže, pomno sam pratio njegove prevode, kroz njegove nastupe na prevodilačkim večerima i u publikacijama. To sam radio jer su ti prevodi bili kompetentni i izražajni. Na osnovu prevoda Galczynskog, Fernandesa i drugih, mogu iskreno reći da su zahtevali ogroman rad od autora. Oni služe kao dokaz velike veštine i kulture prevoditelja. Čuda se ne dešavaju. Ni veština ni kultura ne dolaze same od sebe. Zahtevaju stalan i uporan rad. Čak i ako prevodilac koristi interlinear, on mora imati dobru koncepciju jezika sa kojeg prevodi, osetiti strukturu tog jezika, poznavati život i kulturu njegovih ljudi itd., da bi prevod imao pravu vrednost. Pored svega toga, Brodski je učio i same jezike. Stoga mi je jasno da je radio, radio intenzivno i uporno, a nakon što sam danas saznao da je završio tek sedam razreda, shvatio sam da je njegov zadatak da stekne takvo umeće i kulturu, koju poseduje, zaista ogroman. Kada se govori o delu pesnika-prevodioca, može se upotrebiti reči Maiakovskog: „Jednu reč iscrpljuješ za hiljadu tona verbalne rude“.

Statut koji se koristi u optužbi protiv Brodskog usmeren je na one koji ne rade puno, a ne na one koji ne zarađuju mnogo. Iz tog razloga optužba za parazitizam protiv Brodskog je apsurdna. Čovek koji radi koliko i Brodski, koji uporno radi ne misleći na veliku zaradu, koji je spreman da se ograniči na ono što je potrebno da bi samo savladao svoju umetnost i stvarao prava književna dela, ne može se optužiti da je parazit.

J: Šta ste rekli o tome da ne osuđujete one koji ne zarađuju mnogo?

O: Rekao sam da se po ovom statutu ne sude oni koji ne zarađuju mnogo, nego oni koji ne rade puno.

J: Šta time mislite? Jeste li pročitali statut koji kaže da se komunizam postiže samo radom miliona?

O: Svaki rad koji koristi društvu treba da se poštuje.

Tiagly: Gde je Brodski čitao svoje prevode i na kojim jezicima je čitao?

O: (Smeje se) Čitao je na ruskom. Prevodi sa stranih jezika na ruski.

J: Ako vam obična osoba postavi pitanje, morate mu odgovoriti, a ne smejati se.

O: Objašnjavam da je prevodio sa poljskog i srpskog na ruski.

J: Obraćajte se sudu, a ne javnosti.

O: Izvinjavam se. Navika profesora je da govori publici.

J: Gospodine Voevodin (svedoče), da li poznajete Brodskog...

.............

RAZGOVORI U SUDNICI

"Pisci. Trebali bismo ih se svih rešiti."

"Intelektualci! Oni nam sede na leđima."

"Šta je sa intelektualcima? Zar ne mislite da i oni rade?"

"A šta si ti? Pogledaj kako ona radi koristeći tuđi rad."

“Takođe mogu dobiti interlinear i početi prevoditi poeziju.”

"Znate li šta je interlinear? Znate li kako ga pesnik koristi?"

“Velika stvar.”

"Poznajem Brodskog. On je dobar čovek i dobar pesnik."

"On je antisovjetski. Jeste li čuli tužioca?"

“Jeste li čuli šta je branilac rekao?”

"Ona je govorila za novac, tužilac je to radio besplatno. To znači da je u pravu."

"Naravno. Sve što ti branioci žele je novac. Što više to bolje. Sve ostalo ih se ne tiče."

“To je glupost.”

"Da li me vređate? Pažljivo ili ću zvati sudskog izvršitelja. Jeste li čuli šta je tužilaštvo recitovalo?"

“On je to napisao davno.”

"Pa šta?"

"Ja sam učitelj. Da ne verujem u obrazovanje, kakav bih ja bio učitelj?"

„Vidite šta se dešava našoj deci?“

“Ali Brodskom nije ni data prilika da se brani.”

"Dosta je. Čuli smo dovoljno o vašem Brodskom."

"Hej ti! Ti si ta koja je zapisivala beleške. Zašto si zapisivala ?"

"Ja sam novinar. Pišem o obrazovanju i želim da pišem o ovome."

"O čemu se tu ima pisati? Ovde je sve jasno."

"Svi ste zajedno u ovome. Trebalo bi da vam odnesemo beleške"

“Probajte!”

"Pa šta će se dogoditi?"

“Probajte pa ćete videti.”

"Dakle, pretiš mi! Sudski izvršitelju! Prete mi!"

“On je sudski izvršitelj, a ne policajac, da skače na svaku reč.”

"Sudski službeniče, nazivaju te policajcem! Trebalo bi vas sve izbaciti iz Lenjingrada! Onda biste saznali o čemu se radi. Paraziti!"

"Drugovi, o čemu pričate? On će biti opravdan. Zar niste čuli branioca?"

Sudija se vraća i čita se presuda:

"Brodski nije sistematski obavljao dužnosti sovjetskog čoveka proizvodnje materijalnih dobara i obezbeđivanja sebe. To je vidljivo iz njegovih brojnih promena poslova. Upozoren je od resora moskovske državne bezbednosti 1961. godine i policije 1963. godine. Obećao je da će naći stalno zaposlenje, ali nije. Nastavio je da ne radi. Nastavio je pisati i čitati svoj dekadentni komitet sa dekadentne poeme. Očigledno da ga čitaoci Večernjeg Lenjingrada nisu smatrali pesnikom.

Sudski izvršitelji prolaze pored branioca: Pa? Pretpostavljam da ste izgubili slučaj, druže advokate.

Izvor: Jonathan Eisen, ur., Glasnost Reader (New York: New American Library, 1990), str. 60-77

Izvor

Vidi i ovde 

https://poetry-contingency.uwaterloo.ca/joseph-brodsky-social-parasite/

Genijalni snovi ruskih naučnika, pesnika i kompozitora

Dmitrij Mendeljejev Ilustracija: Lori / Legion-Media

Julija Šimf


1. Dmitrij Mendeljejev

Ruski hemičar dugo nije mogao da poređa hemijske elemente odgovarajućim redom, a onda je sanjao periodni sistem u kome su hemijski elementi bili poređani po rastućem, a ne po opadajućem atomskom broju, kako je on prvobitno pretpostavljao.

Reporterima koji su ga uporno saletali Mendeljejev je ovako pisao svoje otkriće:

Spavao sam i u snu sam jasno video tabelu u kojoj su elementi poređani kako treba. Probudio sam se i zapisao to na parčetu hartije, a onda sam opet zaspao. Kasnije se ispostavilo da je samo na jednom mestu trebalo uneti odgovarajuću izmenu."

Mendeljejev je 1869. godine konačno formulisao svoj periodni zakon hemijskih elemenata.


2. Aleksandar Gribojedov

„Nevolje zbog pameti“ (TASS)

Ruski diplomata Aleksandar Gribojedov je 1820. godine, dok je bio u Persiji, sanjao buduće odlomke svog remek-dela ruske dramaturgije „Nevolje zbog pameti“. Čim se probudio napisao je pismo u otadžbinu, u kome je po sećanju zapisao nekoliko scena iz prvog čina.

Ideju komedije Gribojedov ovako opisuje:

„Devojka nije glupa, ali daje prednost budali umesto pametnom čoveku. Taj čovek je, naravno, u konfliktu sa društvom i njegovim okruženjem...“

Delo „Nevolje zbog pameti“ prvi put je objavljeno posle autorove smrti, 1833. godine. To je jedan od najcitiranijih tekstova u ruskoj kulturi.

Mnoge fraze iz komedije postale su krilatice: „Srećni ljudi ne gledaju na sat“, „A ko su sudije?“ i druge. Komedija je prevedena na 25 jezika.

3.Nikolaj Rimski-Korsakov

„Snjeguročka“ (Aleksandr Makarov / RIA Novosti

Veliki kompozitor je 1880. godu provel svoje pro leto u ruskom selu Steljovu. Tamo je radio na operi „Snjeguročka“, koja će kasnije postati hit na pozorišnim scenama Pariza, Njujorka, Berlina i Rima.
Prema njegovim sećanjima, „čak i u snu su melodije nesvesno odjekivale“. Sam kompozitor je rekao da nijedno delo nije komponovao tako brzo i lako kao „Snjeguročku“.
Premijera opere održana je 1882. godine u Sankt Peterburgu na sceni Marijinskog teatra.

4. Oleg Antonov

Antonov An-225 sa sovjetskim spejs-šattlom Buran na leđima.

Čuveni konstruktor aviona sećao se kakvo je drugo pokušavao da osmisli oblik repa za avion „Antej“:

„Razmišljao sam, vršio proračune, crtao, ali nikako nisam bio zadovoljan. Jednom sam u snu jasno video rep aviona neobičnog oblika. Probudio sam se, upalio svetlo, nacrtao na listu papira tu čudnu konstrukciju i ponovo legao da spavam. Ujutru, kada sam video crtež bio sam preneražen. Pitao sam se kako se toga ranije nisam setio“.

„Antej“ je 1965. godine predstavljen na pariskoj avio-izložbi kao „najveći avion na svetu koji može da primi 720 putnika ili 80 tona tereta.

5. Aleksandar Puškin

Veliki ruski pesnik je sam po svedočio da je svoje najbolje stihove „Liciniju“ i „Prorok“ napisao u snu.
Još za Puškinovog života pojavila se šala da su pesnika navodno odbacili dekabristi (revolucionarno nastrojeni plemići koji su organizovali bunt protiv cara u decembru 1825. godine) upravo zbog toga što je pisao u snu.
Pesnikovi biografi pominju činjenicu da je Puškin uoči ustanka sanjao kako mu je ispalo pet zuba. Sledećeg jutra su pogubljena petorica dekabrista – pesnikovih prijatelja.

6. Karl Rosi

Foto: Lori / Legion-Media

Ruski arhitektura italijanskog porekla Karl Rossi podigao je Mihajlovski dvorec u Peterburgu specijalno za Mihaila, sina imperatora Pavla I. Priča se da je Rosi taj projekat video u snu i već narednog jutra je imao sasvim jasnu sliku kako treba da izgleda dvorac u stilu visokog klasicizma.
Smatra se da je ovaj arhitekta jedan od tvoraca „ruskog ampira“. Njegova čuvena dela u Sankt Peterburgu su zdanje Aleksandrinskog teatra i ansambl Dvorskog trga sa zgradom Glavnog štaba.
U zdanju Mihajlovskog dvorca 1895. godine otvoren je Ruski muzej.

7. Anton Čehov

U knjizi „Blizu Čehova“, mlađi piščev brat Mihail opisuje sledeću epizodu:

„U Melehovu su Antonu Pavloviču od iscrpljenosti ’proradili nervi’. Čim bi počeo da tone u san nešto bi ga ’trgnulo’. On se sa užasom budio i nekakva čudna sila ga je odbacivala od postelje“.
Jednom prilikom je u takvom stanju Čehov sanjao strašan san o monahu, na kome je zasnovana njegova priča „Crni monah“. „Utisak je bio toliko jak da je brat Anton posle toga još dugo govorio o monahu, sve dok najzad nije o njemu napisao svoju poznatu priču“, pisao je Mihail Čehov.


Tekst je uz dozvolu preuzet sa RUSKE REČI

Priče o Ani Ahmatovoj, Anatolij Najman

       Ahmatova je revoluciju dočekala kao potpuno formirana ličnost sa načelima i kriterijumima koje kasnije nije menjala. Ne samo zbog toga, već i zbog strogog i uravnoteženog ponašanja, moglo bi se objasniti, da su i nju i Mandeljštama – tridesetogodišnjake u to vreme, smatrali za starce i tako govorili o njima. Nju je vaspitala dvestogodišnja peterburška, i šire – ruska, viševekovna kultura! Vrednosti koje je prihvatila posedovale su sadržaje ogromnog istorijskog perioda, moralna ocena onoga što se dešavalo bila je ista kao recimo, u kneginje Ane Kašinske, ili kneginje Ane, žene Jaroslava Mudrog, ili kod proročice Ane. Ona je za svoju prijateljicu ispričala: nekoliko godina posle revolucije prala je veš u lavoru, u kuhinji gusto naseljenog stana. Ćerka je dotrčala iz škole i, prolazeći pored majke, jednostavno je i pomalo izazovno izustila: „Mama, Boga nema". Majka je umorno, ne prekidajući da pere veš, odgovorila: „Pa gde je nestao?" Ahmatova nije pristajala da sa „broda savremenosti" baci nepotrebni kulturni balast, nije odbacivala provereno i staro radi reklamiranog novog. Zato, kad se odazivala na tvoje „ej", zvuk svake njene reči odzvanjao je kao eho u perspektivi epoha koje odlaze neznano gde, i ne udara u obližnji zid novog vremena.

     Nije cenila estradnu poeziju 50-ih i početka 60-ih. Pritom sam primetio, kvalitet stihova nije igrao glavnu ulogu, mogla je da oprosti lažno otkriće, ako je u njemu videla pošteno traganje. U prvom redu bili su neprihvatljivi duhovno stanje autora, moralni principi vezani samo za dati trenutak stvarnosti, loš ukus.

      Moj poznanik, mladi moskovski pesnik, zamolio me je da mu dogovorim sastanak. Rekao sam joj to, preporučio ga, ona me je zapitala, sećam li se nekih njegovih stihova. Rekao sam joj dva reda iz mladićeve pesme:
„Svakom različito stiže jesen – stihovima, ženama, vinom".
– „Isuviše mnogo žena" –reče.
Prihvatila je da ga primi. 

    Ili o Robertu Roždestvenskom koji je tada ulazio u modu: „Kako neko ko nastupa sa takvim imenom može biti pesnik? On ne čuje da je rusko popovsko prezime nespojivo sa prekomorskim operetskim imenom?" 

      I kad sam pokušao da ga branim, velim, roditelji su odgovorni, usledilo je: „Zato si pesnik, da bi mogao da izmisliš pristojan pseudonim".

      Jednom su joj doneli poštu, ona je počela da čita pismo od Hane Gorenko, njene snahe, a ja da pregledam „Novi svet”. Posle nekog vremena digla je glavu i zapitala, šta sam u njemu pronašao. „Jevtušenka". Zamolila me je da pročitam pesmu po svom izboru: „Ja ga grdim, a skoro da ga nisam ni čitala". Stihovi su bili o tome, kako čovek gubi pamćenje, i još drugo sećanje, drugo (čini mi se srca), preostaje mu treće: „Neka se ruke sete ovog, ovog i ovog, neka se koža seti, neka se noge sete prašine puteva, neka usne..." U pesmi je bilo desetak strofa, primetio sam da je posle treće slušala manje pažljivo i pogledala u nedočitano pismo. Kad sam završio, rekla je: „U neku ruku Hanino pismo je popravilo utisak... Ima osetljive noge!" 

      U drugim stihovima koje sam pročitao u električnoj željeznici na putu za Komarovo, u ono vreme pomodni lenjingradski pesnik izveštačeno je i ne mnogo maštovito varirao temu: veli, u dolazećem veku će se pojaviti mogućnost veštačkog stvaranja ljudi koji su ranije živeli. I onda će rđavi, tako reći reakcionari, biti reprodukovani u mnogo primeraka, kako bi poslužili kao očigledan primer u školama; a dobre, progresivne – moći će samo u jednom. Zapamtio sam da je bilo desetak Muhameda, a Majakovski je eto jedan.
– Dozvolite – rekla je Ahmatova – to nije samo banalno, to je i unosno.

       Uskoro posle revolucije pred njenim očima se desilo ono, što su ponosno i dubokomisleno počeli da zovu preorijentacijom poetskih interesa. Međutim, spoljnja ubedljivost formule, samopouzdanje sa kojim se izgovarala, bili su u prvom redu sračunati da prevare čitaoca, da mu sugerišu zakonitost, izdaju onoga, odbacivanje i odbijanje onoga, što stihove čini poezijom. Lično mišljenje, poseban pogled, jednom reči ličan pesnikov odnos prema svemu na svetu, čini jedinu garanciju autentičnosti svakog njegovog rada. Kada je pesnik svečovečan, kao što je Puškin, njegovi lični stihovi stižu pravo da predstavljaju „sve", da govore „u ime svih" – tačnije, u ime svakog. To jest: i ja se sećam čudesnog trenutka, i ja sam proveo veče s Lejlom, i uopšte sve je to „o meni rekao". Ali i kad je pesnik individualista, čak i egoista, kao što su Baljmont ili Igor Severjanin, on nema izbor: on govori u svoje ime i za sebe, a čitaocu predlažu da se divi njegovoj izuzetnosti ili da je prenebregne.

                                      ***

    " Ne sme se zaboraviti” – insistira ona u Listićima iz dnevnika, sećajući se Mandeljštamovog izlaganja o akmeizmu u Voronježu – „Šta je on rekao 1937. godine: ,Ne odričem se ni živih, ni mrtvih’. Ona je disala novim vazduhom, ali njena pluća su bila ispunjena pređašnjim, što ga je udahnula za svojih mladih godina. Pričala je kako se marta 1935. godine našla na železničkoj stanici – pratila je nekog – bilo je to onog dana kad su iz Lenjingrada iseljavali plemiće, oni su se okupili na peronu i svi su je pozdravljali dok je prolazila: „Nikad nisam mislila da poznajem toliko plemića". Preko nje sam se upoznao sa nekoliko njenih prijateljica, „mlađim savremenicama". Tada sam smatrala, da su te šezdesetogodišnjakinje i sedamdesetogodišnjakinje – prirodna konstanta svakog društva, da takve vremešne dame i takve starice, izmučene, ali ne i ogorčene, napaćene, ali ne i očajne, bledih lica, tužnih očiju, ali samopžrtvovane, one praštaju i izlaze u susret, njih je uvek bilo I uvek će biti. A ispostavilo se da su to bili poslednji primerci izumirućeg plemena. Današnje sedamdesetogodišnjakinje mogle bi da budu njihove pitomice, ali one od rođenja žive u atmosferi kvalitativno drukčijeg sklopa, to nije prošlo bez traga samo za njihovu psihosomatiku, što bi rekli savremeni lekari, već i za krvnu formulu. Ljubav Davidovna Stenić–Boljšincova rekla mi je kad je umro Čaplin: „Bila sam redov armije, čiji je on bio general". Koja starica može danas da kaže i za koju armiju i za sebe nešto slično?

Ahmatova je istraživala carsku reč, Danteovu muzu, labudove iz Carskog Sela, Rusiju Dostojevskog, majčinu dobrotu. Ona je od toga, po svoj prilici, učinila sve što se može, preuredivši na svoj način dom poezije od kamenja kuće što joj je pripala i ostavivši je u nasleđe budućnosti. Ovo kamenje je večito i kao i uvek, kao što je od pamtiveka, valjalo je i za sledeću gradnju. Valjalo je, ali zasad nepotrebno, neupotrebivo. Novo življenje, nove funkcije arhitekture, novi materijali, popularna je plastika – „večita šperploča", kako je govorila Ahmatova.

                                           ***
Pa eto, ponekad – uzgred rečeno, ne tako često, kao što bi se moglo pretpostaviti– obraćali su joj se ljudi koji pišu stihove, obraćali su joj se da čuju njen sud. Ona je molila da joj ostave pesme, počinjala bi da čita i, ako bi ostajala ravnodušna – a to se često dešavalo – ograničila bi se na čitanje nekoliko redova, ređe bi pročitala celu pesmu. Pri tom, kad bi autor dolazio po odgovor, ona se trudila da ga ne uvredi i govorila je nešto neobavezno što bi se od nje moglo shvatiti kao pohvala. I ovde je takođe postojala „gramofonska ploča", dve-tri fraze, koje su se uspešno upotrebljavale, zavisno od okolnosti.

    Ako je u tome što je pročitala, bio opisan pejzaž, Ahmatova bi govorila: „U vašim stihovima se oseća priroda". Ako je bilo dijaloga – „Dopada mi se kad u stihovima upotrebljavaju upravni govor". Ako su stihovi bez rime – „Slobodne stihove je teže pisati nego rimovane". Onaj ko je posle toga molio da pogleda nekoliko novih pesama, mogao je da čuje: „To nosi vaš pečat". I najzad, u rezervi je uvek bilo univerzalno: „U vašim pesmama reči su uvek na svom mestu".

    Krajem te večeri, kad sam joj pročitao svoju poemu, ona je ispričala, kako je Ina Erazmovna, njena majka, pročitavši neke stihove Ahmatove (ili ih je možda čula od nje?) iznenada zaplakala i rekla: „Ne znam, samo vidim da je mojoj kćeri loše". „I ja eto sada vidim da je vama loše". U stvari, od tog dana smo počeli često da se višamo i dugo razgovaramo.

      U to vreme ona uopšte nije imala visoko mišljenje čak ni o poeziji onih mladih pesnika čije je stihove nekako izdvajala. Sve je to bilo divljaštvo, u najboljem slučaju, (već viđeni) „pređeni put likvidiranje nepismenosti", kako je jednom zapečatila. Jednom smo sedeli na verandi, posmatrali borove, travu, vresak, i ona je sa podrugljivim izrazom lica govorila: „Kolja je stajao visok i prav nasuprot isto tako visokog ali pogrbljenog Gorkog i mentorskim tonom je poučavao: ,Vi ne umete da pišete stihove i ne treba time da se bavite. Vi ne poznajete osnove versifikacije, ne razlikujete metre,ne osećate ritam stiha. To zapravo nije vaš posao’. A ovaj je pokorno slušao. Posmatrala sam tu scenu i bilo mi je dosadno”.

     Ovo je pravo mesto da se u celini navede njeno pismo iz 1960. g. Ja sam ga dobio iz njenih ruku, iako nije napisano za mene, tačnije – ne baš za mene. To je jedno od pisama upućenih NN, koje je najtemeljitiji istraživač poezije Ahmatove – Timenčik nazvao „poslanicama za donosioca". Tokom poslednje decenije života ona ih je napisala za desetak ljudi, jedan od njih sam ja.

Mogli bi sa prilično sigurnosti, pozivajući se na ovu ili onu konkretnu rečenicu, utvrditi ko su adresati. Ono o kojem je reč stajalo je u starom italijanskom sanduku, škrinji pto je stajala u njenoj sobi punoj rukopisa, fascikli, svezaka, starih korektura i t.d. Jedne zimske večeri 1964. godine, prekinuvši razgovor koji se ticao tadašnjeg pesničkog buma i preokreta u njenoj sudbini (objavljivanja Rekvijema na Zapadu, italijanska nagrada i.t.d.), reče: „Otvorite škrinju i pronađite u njoj takvo i takvo pismo". Našao sam, u njemu je bio još jedan ispisani list, o kojem ćemo kasnije. „To je za vas". Zahvalio sam i stavio u džep. Ona poče razgovor na drugu temu.

         Na čitav niz Vaših pisama htela bih da odgovorim sledeće:

         U poslednje vreme primećujem nesumnjivo udaljavanje čitalaca od mojih stihova. Ono što mogu da objavljujem ne zadovoljava čitaoce. Mog imena neće biti među imenima koje će omladina sada (stihovima uvek upravlja omladina) podići na štit.
         Iako postoji stotina dobrih pesama one ništa neće spasiti. Zaboraviće ih. 

         Ostaće knjiga osrednjih, jednoličnih i uz to naravno staromodnih stihova. Ljudi će se čuditi što su se nekad u mladosti zanosili ovim stihovima, ne primećujući da se nisu zanosili ovim stihovima, već drugim koji nisu ušli u knjigu. 

          Ova knjiga će biti kraj moga puta. U onaj polet i zanimanje za poeziju, koji se sada tamo burno ocrtavaju – ja neću ući, isto onako kao što Sologub nije zakoračio u 1917. godinu i ostao je zauvek zazidan u 1916. Ne znam u koju će me godinu zazidati – ali to i nije tako važno. Isuviše sam dugo bila na sceni, vreme mi je da se sklonim iza kulisa.
           Juče sam prvi put pročitala ovu fatalnu knjigu. To je dobar solidan treći razred. Sve se stapa – mnogo vrtova i parkova, pred kraj je malčice bolje, ali niko neće pročitati do kraja. I najzad mnogo je prijatnije da se lično konstatuje pesnikov potpuni pad (chute complète). To nam je poznato još od Puškina, koga su svi napustili (uključujući i prijatelje, v. Karamzin). 

         Ja sam između ostalog (mada je to već druga tema) sigurna, da danas uopšte nema čitalaca poezije. Postoje prepisivači, postoje oni koji pesme znaju napamet. Kriju u nedrima papiriće sa pesmama, šapuću pesme na uho, tražeći da se istog časa sve zauvek zaboravi i t.d.
         Objavljeni stihovi već samim svojim izgledom izazivaju zevanje i mučninu – ljudi su zasićeni lošim stihovima. Stihovi su postali vlastita suprotnost. Umesto da pale ljudska srca – rimovani redovi izazivaju dosadu.
        Ali sa mnom je nešto komplikovanije. Osim svih teškoća i nevolja na zvaničnom planu (dve rezolucije u CK), meni su se i na stvaralačkom planu neprekidno dešavale nevolje, možda je čak zvanična nevolja delimično prikrivala ili ublažavala ono glavno. Ja sam se prilično brzo našla krajnje desno (nepolitično). Oni što su bili više levo, svi su prema tome bili i moderniji: Majakovski, Pasternak, Cvetajeva. Da i ne govorim o Hlebnjikovu koji je i sada – novator par excellance. Zato su „mladi" koji su išli iza nas uvek bili tako oštri i nepomirljivi prema meni, na primer, Zabolocki i ostali obereuti. Salon bračnog para Brik planski se borio protiv mene istakavši optužbu koja je zaudarala na denunciranje – da sam unutrašnji emigrant. Ejhenbaumljeva knjiga o meni ispunjena je zebnjom i nemirom, kako se zbog mene ne bi našao u poslednjim književnim redovima. Posle nekoliko decenija, to sve se preselilo u inostranstvo. Tamo su radi komfora i kako bi imali odrešene ruke, počeli tako što su me proglasili ništavnim pesnikom (Harkins), posle toga je bilo jednostavno da se sa mnom obračunaju, što napr. graciozno u svojoj antologiji čini Ripolino. Ne znajući, šta pišem, ne shvatajući u kakvom sam se položaju našla, on samo viče da sam se potrošila, da sam dosadila i da sam to i sama shvatila 1922. i tako dalje.
       To je, mislim, sve što sam tim povodom želela da Vam kažem. Ja razume se imam mnoštvo primera koji potvrđuju moje misli. Uostalom, to vas sigurno ne zanima.
1960.
22. jan. – 29. febr.
Lenjingrad – Moskva.

                                                    * * *

      Većina dnevničkih zapisa Ahmatove poslednjih godina posvećeni su „početku srebrnog veka", tadašnjim odnosima, akmeizmu. Objašnjavala je razloge, razobličavala klevete i laži, ispravljala greške i netačnosti i meni se uopšte čini pomalo je ispravljala čas ovu, čas onu crticu nestale stvarnosti – ne zato da bi ulepšala, ne radi koristi u budućnosti, već najpre mutatis mutandis, u skladu sa prilikama koje se menjaju. Isuviše je mnogo toga počelo da zvuči i da izgleda drukčije, ponekad i potpuno suprotno od onoga kako je zvučalo i izgledalo u trenutku kad se događalo. Ona je na to obraćala pažnju, govorila, kako je dvadeseti vek ukinuo neke reći kao što je „tišina", drugima je promenio značenje, na primer, „kosmosu" ili „beskraju", trećima je oduzeo njihova ranija svojstva: „Kad se izgovara reč ,sused’ niko ne zamišlja ništa prijatno, svi zamišljaju zajedničku kuhinju”. Od potrebnih i najbezazlenijih ispravki napisanih u mom primerku Brojanica ona je u stihu „Svi smo ovde ispičuture, bludnice" precrtala „ispičuture" I „bludnice" i zapisala „Stvoreni smo od izmišljenog". Tome bi mogli da se smejemo, da nije milionskih tiraža novina iz avgusta 1946-te godine sa Ždanovljevim rečima o njoj – „polukaluđerici, polubludnici", kasnije ponovljenih u hiljadama referata, na hiljadama skupova.

U kojoj meri je Ahmatova ostala „čovek svoga vremena", odnosno po čemu se razlikovala od onog što je bilo pre 1910. g. i od onoga što se desilo posle? Osim socijalno-političkog preokreta i promena u najraznovrsnijim oblastima života vreme je pretrpelo, trpelo pred njenim očima, i niz evolucija, takoreći prirodnih, one nisu menjale lice, već izraz lica epohe. Menjali su se ukusi, estetika, mode. Prvo, sa Anjenskim je došao kraj onim pesnicima čije su reči bile osigurane imenicom nihove ranije upotrebe, a ne biografijom stihotvorca; sa Blokom – onima, koji su sledili cilj da poezijom služe lepoti, a ne kulturi. Drugo, umetnost je kao zanat, kao činodejstvovanje, kao sredstvo za preobražaj sveta bila suština koja je određivala osobenost kruga, u koji je da bi zauzela svoje mesto, ušla Ahmatova.

      Ona je pričala, kad bi se Anjenski zaljubio u neku damu, njegova žena bi prodavala sledeći brezik i slala ga u Švajcarsku, odakle se vraćao „izlečen". Govorila je i pisala, da su „oslepljena deca" u Mojoj tuzi – njegovi stihovi izbačeni iz druge sveske časopisa „Apolon". Međutim ovi podaci i tumačenja, možda pomažu da se shvati psihologija njegovog stvaralaštva, ali oni su više nametnuti njegovoj poeziji nego što potiču od njegove poezije. Sudbina činovnika, sudbina nastavnika, ne dodaje ništa njegovim stihovima, ne postaje pesnikova sudbina u kasnijem, u ahmatovskom smislu te reči. „Smatra se da su Španci u poeziji dvadesetog veka – bogovi, a Rusi – polubogovi, mi imamo isuviše samoubica ” – rekla je ona onog dana kada je pročitala Istragu Leone Felipea. (Neposredna reakcija je bila: „Kakav starac!" – i „zavidim što nisam ja", i divljenje Geleskulovom prevodu). U tom slučaju, da li je Anjenski čiji je infarkt tumačila prenošenjem stihova u sledeći broj časopisa, „bog" ili „polubog"?
          Jedne blistave večeri 1963. g. iznenada odlučismo da odemo u Komarovo. Ana Andrejevna, Nina Antonovna Oljševska, njen sin i ja. Dok smo jurili po konjak, dok smo pozivali taksi, dok smo izašli iz grada, ispostavilo se da je prošlo deset, ali sunce je bilo visoko i celim putem udaralo je u oči. Bili smo razdragani, osećao se miris avanturizma, bez pripreme, bez običnog pakovanja, nismo znali da li su stari Arensi, koji su tog leta brinuli o Ahmatovoj, u kućici. Usput je sve pričinjavalo radost, nije bilo povezanog razgovora, slučajne replike su izgovarane brzo i veselo – imajući u vidu raspoložene i vesele slušaoce. Nina Antonovna je planirala kako da se smestimo. Rekoh: „Kad stignemo i popijemo, onda ćemo se i smestiti". A. A. je odgovorila: „Jeste li sigurni da je to što govorite sasvim pristojno?... Borja, zar sam tebe i tvog brata u detinjstvu tako vaspitavala?" Boris me je pogledao sa saosećanjem. Kad smo stigli, počelo je da se smrkava. Upalismo sveće, noć je bila topla, borovi su bili tik uz otvoreni prozor. Imali smo čudan osećaj, da sedimo među njima, a svetlost je istovremeno, kao na De La Turovim slikama slikama istrgnula policu, sto, ikonu. Ispijali smo konjak, sve ređe smo razmenjivali misli. Neočekivano za sebe – sa iznenadnim uzbuđenjem – rekoh: „Negde postoje tako prekrasni stihovi, da je sve ono što je napisano ovde na zemlji – Ana Andrejevna, oprostite mi, i vaši takođe – u poređenju sa njima strašna grubost, nesklad, mucanje. Jedina zemaljska reč koja je u njima moguća, iako je najružnija je – ,prekrasno’...
Pojedinim svojim stihovima, možda o njima pruža neku daleku predstavu, iako veoma daleku, samo Blok..." Prošlo je nekoliko trenutaka tišine, za mene tog trenutka potpuno prirodne. Videći da Ana Andrejevna žuti, Nina Antonovna i Boris su počeli da me zadirkuju, na isti način, kako je to bilo i u kolima. Ahmatova je iznenada veoma ozbiljno izustila: „Ne, on govori o pravoj stvari".

      Drugi put, kad se razgovor poveo o savremenoj francuskoj poeziji, rekla je: „Znam da je Apoliner – poslednji pesnik, ne treba me u to ubeđivati". Moguće – „poslednji evropski", ali u svesti je ostalo „uopšte poslednji". Setio sam se toga ovde, zato što je odmah posle Apolinerovog imena u tom razgovoru iskrslo ime Bloka, sa istom odrednicom – „poslednji". Smisao je bio taj, da je posle svega – ili posle njih – počelo nešto drugo.

          Počela je poezija koja je svesno bila montirana na citat. Uglavnom tuđi tekst, pesnički, dokumentarni, upućivanje na mit, isto tako i muzika, I slikarstvo su počeli da se uvode u poeziju novog doba na novim osnovama, demonstrativno i obavezno. Znaci kulture raspoređivali su se u stihovima kao orijentacije, očigledni i skriveni – u poslednjem slučaju sa zahtevom da se traga za ključem za dešifrovanje.

        U našim razgovorima ne jednom smo se doticali T. S. Eliota: 60-ih godina je oživeo interes prema njemu, kao da ga je doneo vetar odjeka Nobelove nagrade. Došlo je njegovo vreme, nakratko, fokusirano snagom svetlosti što je osvetlila figuru, ideje su postale aktuelne, ponovo su se izdavali eseji. On se rodio godinu dana pre nje i umro godinu dana ranije. Progovorila je o njemu prilično detaljno i baš o njemu, a ne „povodom", nekoliko dana pre njegove smrti. (Isto je tako bez razloga povela reč o Nehruu uoči njegove smrti, o Korbizjeu, nedelju dana pre infarkta). Govorila je sa nežnošću, kao o mlađem bratu, koji je čitavog života čekao i najzad dočekao uspeh. „Jadnik, godinama je radio u banci, bilo mu je jako teško. Pa bar u starosti– priznanje i slava". Kasnije je pokazivala gostima dirljivu, upečatljivu fotografiju: on stoji malo povijen iza ženine fotelje – u svesci časopisa "Europa Letteraria" gde je objavljeno da joj je dodeljena nagrada „Etna Taormina". U to vreme sam prevodio poglavlje iz Neplodne zemlje, zatim poglavlje iz četiri kvarteta. U četiri kvarteta ona je označila redove:

„The only wisdom we can hope to acquire
Is the wisdom of humility: humility is endless”.
(Jedina mudrost kojoj se možemo nadati, to je mudrost skrušenosti, skrušenost je beskonačna.)  Često je ponavljala: „Humility is endless". I u to vreme se pojavio epitaf za Pismo* – In my beginning is my end (u mom početku je moj kraj), takođe iz četiri kvarteta. 

       Eliot je u tekst pesme na svakom koraku otvoreno unosio citate. Ahmatova nema takve kolaže, ona uživljava citat, prethodno preporođen, tako da se tuđa materija uskladi sa njenom. Ali oboje su imali iste izvore: Dante, Šekspir, Bodler, Nerval, Laforg... Mislim, baš stihom koji je citirao Eliot iz El Desdichado Žerara de Nervala ona je jednom započela razgovor o toj pesmi, izgovorila je napamet nekoliko stihova, uzela sa police, odnosno izvadila je iz fioke tanku knjižicu Les Chimères, otvorila je na El Desdichado i rekla podsmešljivo: „Ovo prevedite". Uskoro je polustih iz ovog soneta postao epitaf za Predprolćnu elegiju: „Toi qui m'a console", promenjenog gramatičkog roda („Ti koji si me utešio”).

                              ***
        Jedne aprilske večeri 1964. godine sedeli smo kod stola kod Ardovih, na Ordinki: Ahmatova, Amanda Hejt, mlada Engleskinja koja je u to vreme pisala doktorsku disertaciju o njenoj poeziji, druga Engleskinja, Amandina prijateljica, i ja. Dan pre toga, ja sam se dogovorio sa devojkama da će one svratiti do mene i mi ćemo otići u jednu kuću, gde ću ja snimiti na magnetofon, naročito pažljivo pazeći na izgovor – antologijske ruske pesme, posle čega ćemo na istom magnetofonu slušati zapise Beatles-a, koji su nedavno postali moderni. Kad je došlo vreme za odlazak i mi to rekli Ahmatovoj, ispostavilo se da je ona računala da će sa nama provesti celo veče. Devojke su evropski ljubazno i kategorično rekle da se „mora ići, ako nas čekaju". Ja sam se kolebao da ne pogazim dogovor, a najvažnije nisam hteo da odustanem od planirane zabave. Posedeli smo još neko vreme, onda smo se digli. Ana Andrejevna nas je ironično pogledala I žalosno rekla, pokazujući u mene: „Vodite ga? A tobože ste prosvećene mornarke!"
To jadikuje prebijeni Raspljujev iz Svadbe Krečinskog: „Boks!... engleski pronalazak!... A?... Englezi su obrazovani narod, prosvećeni moreplovci..."
             Bilo je smešno, jer je bilo umesno, i još smešnije, jer po logici onog što se dešavalo, bilo je potpuno neumesno. Čemu ovde, ovde gde ona tek što je sedela, veličanstvena, ljutnjiva, nepokretna, a ovog časa silazi oslanjajući se na moju ruku – kao da se statua pokrenula; ona, iz čijih tužno sklopljenih usta očekuješ da čuješ samo prigušene i svečane reči o tome kako šušti trava i uzvikuju muze – čemu ovde Bobik? Šta će ovde, u skučenom sobičku, gde zajedno sa posetiocem koji briše odmrzli nos, prodire kuhinjski vonj i gde su ispod ležaja ugurana dva kartonska kofera: rukopisi i odelo – kakve veze sa ovim ima Lorelaj?
             Bio je to, tako reći, patentirani postupak Ahmatove, skoro pravilo, navući rukavicu sa leve ruke na desnu, izvrnuti situaciju natraške, da spusti uzvišeno, uzdigne prizemno, da spoji nespojivo, da u stihovima rasporedi reči pod novim uglom, jedne naspram drugih. „Tada se pojavila njegova teorija poznavanja reči" – piše ona o Mandeljštamu. Tvrdila je da je pesnik uvek „nezgodan", uvek je ovaploćena „bezobzirnost", navodila je primer Puškina, koji je u časopisu „Biblioteka za čitanje", u bujici prazničnih stihova raznih pesnika posvećenih godišnjici rata 1812. godine i povodom otvaranja Aleksandrovog stuba na Dvorskom trgu, objavio elegiju „Bezumnih godina ugasla veselost", „Tako neumesno, tako netaktično".
          „Po meni, u stihovima sve mora da bude drukčije, ne kao kod ostalog sveta". 

            Pa ipak, neprikladna sećanja, neumesna poređenja ostavljala su utisak prirodnosti, nečeg što se samo po sebi razume. Pozivanje na Horacija i aluzija na Šekspira, dovikivanje na ulici i povici muza dopirali su do ljudi i osvajali su ljude svakidašnjom , svakodnevnom intonacijom, sto puta slušanom i toliko raširenom; ako po Zoščenku može da se rekonstruiše gradski jezik 20-tih, 30-tih godina, onda se po Ahmatovoj može rekonstruisati intonacija ruskog govora prve polovine XX veka. Intonacija Ahmatove delovala je istovetno i na domaćicu koja nije bila vična poeziji i na strukturalistu oprobanog u analizi tekstova, to se vidi po tome što su se oboje vezivali za stihove Ahmatove, a ne na primer za Vjačeslava Ivanova ili u najgorem slučaju za Vološina, koji nisu bili ništa manje „kulturni". 

            Ahmatova je bila antiteatralna, ona nije umela da imitira čoveka, da prikaže kako on govori, ali ona je imala idealan, izvanredan sluh i pamćenje onoga kako su u replici, rečenici, odlomku raspoređene reči, ili, ako su bile netačno raspoređene – kako bi trebalo da budu raspoređene. Ona je tvrdila da se može biti siguran, da je rečenica koju je čuo mladi Ivan Sergejević Turgenjev u predsoblju kod Pletnjova, potpuno verodostojna. Obukavši šinjel i stavivši šešir, Puškin se obraćao sagovorniku: „Baš su dobri naši ministri: nema šta!" „Pred očima ti iskrsava Arapin!"

                                          ***
           „Čehov je kontraindikovan poeziji (kao uostalom i ona njemu). Ne verujem ljudima koji kažu da vole i Čehova, i poeziju. U svakom njegovom delu postoji ,roba iz bakalnice’, zagušljivost dućana, što je nespojivo sa poezijom. Njegovi su junaci dosadni, banalni, provincijalni. Krajnje je čak neprivlačna i moda koju im je odabrao: nakazne haljine, šeširići. Reči će, takav je bio život, ali kod Tolstoja je nekako isti život – drukčiji, čak i ne liči".  Ahmatova je ovu antičehovsku ne toliko kritiku, koliko poziciju, uporno deklarisala, i ona je ponekog duboko žalostila, a mnoge je bacala u nedoumicu ili zabavljala svojom paradoksalnošću. Od vanknjiževnih tumačenja – jer je je teško prihvatiti književna i prestati sa osluškivanjem harmoničnog ritma Čehovljevih pripovedaka ili melodiju Višnjika u direktnom i prenosnom smislu; zašto Zoščenko sa njegovom robom i modom nije suprotstavljen poeziji, a Čehov jeste – ovo se nameće kao psihološko pitanje.
             Život koji je prikazao Čehov, to je stvarni život „otuđenih, grubih i prljavih gradova", koji su veći deo detinjstva i mladosti okružavali i ugnjetavali Anju Gerenko, i koji je Ana Ahmatova potisnula ne samo iz biografije, već i iz svesti – hersonskom, crnomorskom prostranošću i velelepnošću Carskog Sela. U poverljivim pismima iz 1906.–1907. godine jasno se razaznaje sloj Čehovljeve stilistike. „Lepi trenuci nastaju tek onda kad svi odlaze u krčmu da večeraju..."; „Leti me je Fjodorov opet ljubio, kleo se da me voli i mirisao je na ručak"; „... razgovori o politici i riba za obed"; „On (ujak) je vikao dva puta dnevno: za vreme ručka i posle večernjeg čaja"; „Nikad naravno neću moći da idem na viši ženski tečaj, možda samo na kuvarski",„Nema para. Tetka me kinji. Brat od tetke, Demjanovski, svakih pet minuta mi izjavljuje ljubav (prepoznajete li Dikensov stil?)". Kao da se Dikensov stil nastavlja u Čehovljevom stilu? „Iznenada sam poželela da odem u Peterburg, da živim, da čitam knjige"; „Gde su vaše sestre? Sigurno su na višem ženskom tečaju, o, kako im zavidim". – U Moskvu, na univerzitet. Napustiti ovde sve – i u Moskvu! – kao da odjekuju Tri sestre. 

             To je pismo Čehovljeve provincijalne devojke, nezadovoljne sumornim životarenjem negde, svejedno gde: u Taganrogu ili u Jevpatoriji. Čak je i siže njihove zaljubljenosti u „elegantnog i tako ravnodušno hladnog" prestoničnog studenta – tipično Čehovski. Kao i konkretno ispoljavanje te zaljubljenosti: „Hoćete li da me usrećite? Ako želite, onda mi pošaljite njegovu fotografiju"; „Lako je umreti"; „Završila sam sa životom, a da još nisam ni počela da živim. To je tužno, ali je tako".
Situacija je za Ahmatovu– ako u devojci Gorenko već vidimo Ahmatovu – izuzetna: to je svet, stil i glas Čehovljevih junakinja, ali uključen u sistem njenih sredstava izražavanja ne po „složenosti i bogatstvu ruskog romana 19-og veka", ne „sa osvrtanjem na ,psihološku prozu’”, kako je o njoj kasnije pisao Mandeljštam, već svojom svakodnevicom. Nije Ahmatova citirala Čehova, već je to Čehov citirao neku devojku Gorenko. I u kasnijem, pa i u najbeznačajnijem prihvatanju Čehova ako bi se tako nešto i desilo, bilo bi to neko rodoskrnavljenje, kako se izrazila povodom nečeg sličnog.

         Mislim da je glavni razlog njene antipatije prema Čehovu – bio njihov dijametralno suprotan odnos prema umetnosti. Imao sam utisak da pretenzije koje je Ahmatova iskazivala govoreći o Čehovu bile iskazivane kako bi prikrile onu neizrečenu. Ona je govorila da su Čehovljeve drame zapravo raspad pozorišta. A drugi put ona je pak govorila da MHAT za svoj uspon treba da zahvali Stanislavskom, koji je posle neuspeha Galeba u Aleksandrijskom pozorištu, otkrio kako treba režirati Čehovljeve drame, „i one su imale ludački uspeh". Lidija Čukovska je zapisala reči negodovanja Ahmatove koja je okrivila Čehova maltene zbog laži: „Čehov je čitavog života prikazivao umetnike kao besposličare... A u stvari umetnik – to je strašan napor, duhovni i fizički... Odlazeći, Zamjatini su mi ostavili album Borisa Grigorjeva – tamo ima hiljade skica za jedan portret... Čehov je nehotice išao u susret ukusu svojih čitalaca – babica, učiteljica, – a one su nesumnjivo želele da u umetnicima vide neradnike”. Skoro isto mi je govorila o Iljfu i Petrovu: „Oni su lagali o piscima... U vozu pretrpanom piscima, lopov je bio darovitiji i pametniji od svih". Međutim, monologom kojim brani umetnike Ahmatova skreće razgovor od prve, neposrednije replike: Lidija Čukovska je u toku razgovora o ekranizaciji Čehova ironično primetila da u pripovetki Vetropirka postoji sve što se traži; i „negativna junakinja i pozitivni junak..."– „I ismejani su umetnici” – istog časa je ljutito prihvatila Ana Andrejevna. „Stvarno, sve što je potrebno!" I tek posle nekog vremena je usredsredila prekore na iskrivljavanje lika umetnika–trudbenika.
            Zašto su Čehovljevi čitaoci bili samo babice i učiteljice, i ako je to tako, zašto je i sada, kad su se čitaoci bitno promenili, ipak ismevanje umetnika popularno? Ahmatova, nesumnjivo, nije propuštala ni jednu priliku da istakne vrline „umetnika". Ona nije oprostila ni Vološinov šamar Gumiljovu, ni Aleksej-Tolstojevo ponižavanje Mandeljštama: bez obzira na to što su oni što su vređali bili iz istog esnafa kao i uvređeni – ponižavajući pesnike oni su se poistovetili sa gomilom. Kad su joj telefonirali iz „Književnih novina" kako bi objasnili, da su zbog objavljivanja aktuelnijih pesama O. Bergoljc, prinuđeni da prenesu stihove Ahmatove u naredni broj, ona je prekinula: „Nemam nameru da bilo kome stajem na put, poznato mi je šta je to lepo ponašanje u književnosti" – i spustila slušalicu. I tako dalje, i tako dalje. Medjutim, skoro pedeset godina njenog života, sve do kraja, ljudi koji su se bavili umetnošću bili su poštovani i na visokoj ceni – isključujući one, koji su zvanično proglašeni izvan umetnosti, ništarijama, društvenim parazitima,i sl., što je u očima malograđana bilo isto tako nesumnjivo, kao što su „talenat i vrednoća" priznatih. I Rjabovski u Vetropirki, nije podrivao poverenje savremenih babica i učiteljica prema Johansonovom „strašnom naporu duhovnom i fizičkom", nije raskrinkavao „besposličara" Faljka, koji u očima babica i učiteljica jednostavno nije ni postojao.

          Nije bilo „ruganja umetnicima", već je o umetnosti bila izrečena ubistvena istina, bar u onom obliku, kako je to formulisao „srebrni vek". Lav Tolstoj je istini za volju, 1909. g. govorio o Andreju Belom i uopšte o „dekandentizmu" da je to buncanje ludaka. „Ja ne opštim sa tim ljudima. A želeo bih da ih pitam, šta oni žele da učine". I još: Reći, da je ,Neko u crnom strašan’ – to će svi razumeti i svako može. A da ispriča, kako ljudi žive, kako rade, osećanja, sukobi – ne može svako. Sa stanovišta XX veka Tolstoj je old hat, dedin šešir, starac koji ne shvata novu umetnost. Ali on je na drukčiji način računao vreme. I on, i dekadenti su predosećali potrese koje donosi novo doba: Revoluciju, Rat, razvrat, teror i najglavnije – nema-Boga, samo on je to posmatrao hrabro, tražeći i pronalazeći objašnjenje u iskonskim svojstvima čovekove prirode – kao Servantes, kao Šekspir, a oni kao da su bili pometeni, objašnjavali su to posebnim svojstvima XX veka i počeli su da stvaraju i opisuju svet, paralelan sa stvarnim, gde je delovao „Neko u crnom" i gde se „osećao sumpor". Pojam „srebrni vek" smislili su kasnije njegovi predstavnici, kako bi novu umetnost približili „zlatnom veku" i nekorektno i čisto formalno sve što je bilo između Puškina i Bloka „srebrni vek" kao da nije primećivao. Ahmatova i – nešto neodređenije – Mandeljštam nazvali su stvari svojim imenom tek dvadeset godina kasnije, i to je uglavnom bilo učinjeno uprkos „novoj umetnosti", umetnosti „XX veka".
          Umetnost je za Ahmatovu – i šire – za umetnike 1900-ih– 1910-ih godina – bilo služenje ne samo u opšteprihvaćenom, već i u religioznom smislu reči. Tih se godina tako mnogo govorilo o Bogu u filozofskim kružocima i u pozorištima, u stihovima, feljtonima, u restoranima, salonima, da je sama reč „Bog" postala jednaka svakoj drugoj, i prisni prijatelj Ahmatove Boris Anrep pronašao je za svoju poemu epigraf u duhu vremena:

Neka bude svetlost.
Bog.

Bogoslovlje koje je uvek bilo rezultat duhovnog podviga, usmerenog prema spoznaji istine, široko je zamenjivano religiozno-filozofskim ili etičko-estetskim spekulacijama, ili spekulacijama sazdanim na osećaju istančanih duša. Gumiljov je mogao da napiše: „I u Jevanđelju po Jovanu je rečeno da je Bog reč”, stavljajući na mesto Boga – Reči Hristove – profanu reč. Akmeizam se takođe nazivao adamizmom, pošto su akmeisti sebe smatrali sledbenicima praoca Adama, a ovaj kakvo bi ime nadenuo nekoj tvari, takvo bi joj ime i ostalo. 

           Pri takvom mešanju tajni i iluzija, znanja i nagađanja, istine i mišljenja – moglo se reći sve, bilo šta, i opravdati bilo šta. Paganski mitovi su zadovoljavali prihvaćeni nivo verodostojnosti isto tako – ako ne i bolje nego Sveto pismo. Kao što je u dnevniku zapisao Blok: „Ne, ipak Hristos" – o predvodniku crvenogardejaca. Samo je umetnost bežala od spajanja ovih nespojivih stvari, samo su magijom umetnosti ponovo spajani u jedinstvenu sliku sveta idoli, zbačeni stotine godina pre toga i likovi koje su uklonili volterijanci ili ničeanci. „Kao što je poznato, hrišćanstvo se u Rusiji još nije proširilo" – volela je da se šali Ahmatova. 

           Umetnost se, govoreći njenim stihovima, „umetnost se zabija u zabranjene zone prirode" i uopšte se ne kloni kontakta sa sitnim i ne baš sitnim demonima. O crnim misama u kući ovih ili onih „ljudi od umetnosti" govorilo se šapatom, ali i ne baš tako tajno: ili je umetnost zauzdala đavola, ili je đavo – umetnost. I revolucija davši razvalinama duha materijalne forme kao da je otklonila i poslednje sumnje da je spas samo u umetnosti i da je umetnost iznad svega.

                                      ***

U njenim procenama ljudi, pri čemu je ona u svojim sudovima bila sam zdravi razum, u prvi plan je isticana njihova pripadnost umetnosti i njihov odnos prema njoj. „I nizašta nije kriv, ni za jedno, ni za drugo, ni za treće... Pesnicima uopšte ne dolikuju grehovi" – završava ona himnu Pesniku u Poemi bez junaka.   Znajući da je meni tuđa ova u praksi ozakonjena nekažnjivost, pa čak i provociranje izvršenja bilo kakvog hirovitog postupka,naročito rasprostranjeno među umetničkom omladinom (dokazivao sam Brodskom da pesnik ne sme da izlaže ruglu prijateljicu koja ga je napustila već i zato što ima dar da to učini na najbolji način, a ona ne može da mu odgovori), ona se nije doticala ove teme u mom prisustvu, možda tek u razgovoru sa trećim licem. Ali evo njenih reči koje je zapisala Lidija Čukovska: „... modernisti su učinili veliku stvar za Rusiju... Oni su napravili potpuno drukčiju zemlju od one kakvu su dobili. Oni su ponovo naučili ljude da vole stihove..." Ili o Majakovskom. „On je odgovorio: ,A zašto sada izdavati Hlebnjikova?’ Tako se odazvao o svom drugu i učitelju... U čemu je onda razlika između njega i Brikovih? Oni su ravnodušni prema izdavanju njegovih stihova, a on prema izdavanju Hlebnjikovljevih stihova.  Razlika postoji, i to velika, ali ona je u drugom: u njegovom velikom talentu. On je isto kao i oni bivao i mračan, i dvosmislen, i neiskren... Ali to mu nije zasmetalo da postane jedan od najvećih ruskih pesnika XX veka”. O Stanislavskom: „On me privlači istinskom opsednutošću umetnošću.NJemu je naravno sve i uvek bilo svejedno: samo da režira i režira drame, samo da trijumfuje pozorište. ,Život’ izvan pozorišta ga prosto nije zanimao..." I isto to o Maršaku. „Prvi put sam shvatila, u čemu je snaga tog čoveka: mahnito je obuzet umetnošću".  Pročitavši, pomislih da je Ahmatova morala da upotrebi drugu reč, za pravoslavnog čoveka, što je ona bila po svom vaspitanju, obuzetost – to je obuzetost demonom; ali eto, o sebi, o tome kako je ona bila obuzeta, ona svedoči da je „demonskom crnom žudnjom obuzeta"; u svakom slučaju jasan je pravac njenog patosa. I Anjenski, koji je „upio sav taj otrov, ispio svu tu omamu i slavu čekao je, i slavu nije dočekao – i ugušio se", i pade prepukla srca na stepenike Carskoseljske železničke stanice, ubiše ga, kako se može razumeti iz njenih reči, neprijatelji umetnosti, ne objavivši na vreme njegove stihove.

      Čehov koji je pisao samo ono što je zasigurno znao, a ono što je bilo sumnjivo: „došapnuto intuicijom", snovi, slutnje – smatrao je sumnjivim, ustima Nine Zarečne govori o „svetoj" umetnosti: „... u našem poslu je svejedno igramo li na bini ili pišemo – nisu najvažniji slava, sjaj ni ono o čemu sam maštala, već umeće trpljenja". A pre nje se ispoveda Trigorin. „Dan i noć me opseda jedna nametljiva misao, ja moram da pišem, moram... Pišem neprekidno, kao da putujem u poštanskoj kočiji, i drukčije ne mogu. Šta je tu divno i svetlo, pitam ja vas?... Vidim eto oblak nalik klaviru. Mislim: trebalo bi pomenuti negde u pripovetki, da nebom plovi oblak nalik na klavir... Dakle uvek, uvek, i nema mi mira od samog sebe, i ja osećam da proždirem vlastiti život, što se tiče meda, koji dajem nekom u prazno, ja skupljam cvetni prah sa svog najboljeg cveća, kidam cveće i gazim njegovo korenje. Zar nisam lud? Isto, isto i čini mi se da ta pažnja poznanika, pohvale, divljenje – sve je to prevara, varaju me, kao da sam bolestan, i ja se ponekad plašim, da će mi se prikrasti s leđa, uhvatiti i kao Popriščina odvesti me u ludnicu... Tek što je izašlo iz štampe, ja ne mogu da podnesem, i već vidim da to nije ono pravo, da je to pogreška, nije ga uopšte trebalo ni pisati, I teško mi je, i na duši mi je gadno..."

        Zarečnaja je skoro vršnjakinja Komisarževske*, koju je obožavao „srebrni vek". Trepljov, o čijem stvaralaštvu Arkadina kaže: „nema tu nikakvih novih formi, to je prosto loš karakter", njemu se rugaju, njega objavljuju, ali ga ne čitaju – to je takozvani stariji simbolista, jedan od prethodnika Ahmatove, autoritet i učitelj. I to u Galebu, drami gde intriga između majke I sina, koji igraju epizodu između Gertrude i Hamleta, celo vreme, ima na umu, potpuno „na ahmatovski način" Šekspirovu situaciju, isto tako kao i pozivanje na Puškinovu Rusalku. U Rusalki mlinar govori, da je on vrana, tako ona u pismima stalno ponavlja, da je ona galeb. Ovde i oblak nalik na klavir počinje da izgleda kao parodija na čuveno ahmatovsko „Visoko u nebu siveo se oblačić, kao prostrta veveričina koža".

         Nova umetnost – sveto služenje mogla je da se „sporazume sa umetnošću-analizom, umetnošću-idejom, umetnošću-propovedi XIX veka – već I zbog toga, što je i ona, i ove druge „više nego umetnost". Ali sa Čehovom, koji je smatrao da je umetnost zanat, nije se moglo sporazumeti. Jezik je bio isti – tonalitet različit. Različiti registri: ono što je Čehov isticao kao smešno, skoro kao vodvilj, počelo je da se prikazuje sasvim ozbiljno i dramatično. Replike ranih stihova i Čehovljevih junakinja su uzajamno povezane, moglo bi se reči doslovno.

         Gde i čijem tekstu pripisati ovaj ili onaj red, zavisi od fokusiranja, kao u crtežu sa skrivalicom, ako se posmatra vertikalno, vidi se krošnja drveća, cveće i ptice, a ako po tangentnoj ravni – lovac zgrčen među granama. Ako ciljaš direktno – Ana Ahmatova, ciklus Pometnja – ublažiš li malo – Medved Čehontea.
        Lidija Jakovljevna Ginzburg, koja se dugi niz godina susretala sa Ahmatovom, rekla je posle njene smrti: „Zašto joj nisam postavila glavno pitanje: Kako ste počeli tako da pišete, to jest odmah na početku?" Možda Čehov daje neku vrstu odgovora: tada su tako govorile gospođice, mlade žene. U Galebu, mudrac Dorn, lekar koji smatra da nije velikodušno žaliti se u starosti na život, valerijani je davao prednost nad svim lekovima i verovao u svetsku dušu, tek kad se našao u gomili kaže o Trepljovu: „On misli u slikama, njegove priče su živopisne, blistave i ja ih snažno osećam. Šteta je samo što on nema određene zadatke. Ostavlja utisak i ništa više, a samo na utisku nećeš daleko stći". To je presuda novoj umetnosti; ili, ako je umetnost sveta stvar („naš sveti zanat") – dosledna „profanacija tajne" („Oseća se sumpor. Da li je to tako potrebno?"); ili usmereno i rigorozno spuštanje stila, sračunato, kao što se ispostavilo, na budućnost, zapravo, na isto tako usmerenu uzvišenost Ahmatove, što samo po sebi otkriva zajedničke korene; lakej koji zaudara na kokošku, u svim mhatovskim i ne mhatovskim izvođenjima Višnjika podseća na zagušljivost i trivijalnost prilika njenog detinjstva i mladosti; ili je sve to zajedno bilo uzrok njene antipatije prema Čehovu, ali antipatija, pa čak i mržnja, bili su postojani. I kad sam joj rekao, da Lenfilm snima film prema Čehovljevoj priči Jonić, ona nije propustila priliku: „Aha! Tamo će biti čak dva lekara".

                               * * *

            Prijatelj koji je fijakerom vozio pakete tankih knjiga sa lirom na koricama bio je isto toliko stvaran kao i gosti na gozbi gde je bio pominjan. Možda čak i stvarniji: kao što je trista stvarnije od pedeset hiljada, kao Jevrejin, izdavač Kamena koji je rekao Mandeljštamu: „Mladiću, vi ćete pisati sve bolje i bolje" – stvarniji nego Dimšic, koji je trideset pet godina posle pesnikove pogibije u logoru na dalekom istoku, objavio njegove pesme sa rečenicom: „Stvaralački put Mandeljštama prekinuo se 1937. godine".

          Sećala se umrlih, naročito prijatelja iz mladosti, na isti način, isto tako živo, kao i jučerašnjeg gosta, često baš povodom jučerašnjeg ili današnjeg gosta. „Ja sam sada madam Larus, pitaju me o svemu" – ali njene replike nisu bile enciklopedijska informacija iz istorije književnosti i umetnosti, već anegdota, to nije bio sud, već živi detalj. Pisala je beleške o akmeizmu, o borbi književnih pravaca, o Modiljaniju, o Bloku, ali u razgovoru su se pojavljivali „Kolja", „Osip", Nedobrovo, Anrep, „Olga", Lurje, Lozinski, Šilejko, ako je Modiljani, onda kao „Modi", nepoznat, drag, „svoj". Stvarao se utisak da su je prisiljavali da se seća Bloka, bila je prinuđena da nastupa kao „Blokov savremenik", ali on je bio „tu". O njegovoj ženi Ljubovi Dmitrijevni Mendeljejevoj je govorila: „Imala je ovolika leđa” – i pokazivala šireći ruke – „velika, glomazna i grubo crveno lice" – i pojavljivala se Muza carinika Rusoa. Ali Blok zbog toga nije bio manji, bio je veći, zato što je naklonost prema njegovim rečenicama koje je objavila u memoarima o Tolstoju, o Igoru Severjaninu, ili ona koja je ispalio na stanici Podsolnečnaja – ista je kao i prema njegovim stihovima, a leđa i obrazi koje on nije video, u svakom slučaju ih nije video kao pesnik, pružaju nam sliku o uglu, pod kojim je njegov pesnički pogled bio uperen u stvarnost. I akmeizam se pojavljuje kao ceh pesnika, za čije je skupove pozivnice slala Gumiljovljeva žena – Ana Ahmatova, i Šilejko se žalio da se na njima, zbog toga što je bila nepismena, potpisivala „sikletar Ana Gu" – to je akmeizam Kolje, „Osipa" i „Mićenjke" Zenkevića, a ne akmeizam filologa. A ako je to tako, ako je Blok – Blok i sa takvom muzom i akmeizam je akmeizam i pored takve neozbiljnosti, onda je i o Puškinu, centralnoj figuri tog trećeg „istorijskog vremena", u kojem je živela Ahmatova, ona mogla veselo da kaže, ne škodeći njegovom dostojanstvu i ponavljajući rečicu Fjodora Sologuba: „Arapin koji se bacao na ruske žene", i da je Natalija Nikolajevna bila žena tipa „gasi sveću" – kao da ga je zatekla živog, kao o stvarno živom a ne uparađenom u frak, predpostavljenom „da je sada živeo".
           Sadašnjost proklijala iz prošlosti puštala je nove izdanke negdašnjeg u nepredviđenom trenutku. Ahmatova je pričala kako je 1935. godine, noć posle hapšenja njenog sina i njenog tadašnjeg muža Punjina, zajedno sa prvom Punjinovom ženom Anom Jevgenjevnom, rođenom Arens, očekujući pretres, palila u furuni hartije

Prevela Lidija Subotin

izvor