Thomas Bernrhard ” Govor na ceremoniji dodele nagrade..

Za života je bio voljen i omražen u Austriji. Književnik Thomas Bernrhard je ipak dobio nagrade. U “Mojim nagradama” on polemički razmišlja o značaju koje su one imale u njegovom životu. "Moje nagrade” otkrivaju uvid u njegov unutrašnji život;u njima otvoreno govori kako mu je novčana nagrada bila potrebna zbog životnih okolnosti, a opet se uvek mučio da li uopšte treba prihvatiti nagrade jer prihvatiti nagradu za njega znači postati dio institucije, prihvatiti njene strukture i ograničenja, a Bernhard je bio razumljivo nelagodan zbog toga;

"Bremen sam se mrzeo od prvog trenutka, to je malograđanski, neverovatno sterilan grad."

                                                                 ******
 

” Govor na ceremoniji dodele nagrade za književnost Slobodnog hanzeanskog grada Bremena”

Poštovani gosti, Ne mogu da pratim bajku vaših gradskih muzičara; Ne želim da ispričam priču; Ne želim da pevam; Ne želim da propovedam; ali istina je: bajke su gotove, bajke o gradovima i državama i sve naučne bajke, i sve filozofske; nema više sveta duha; Evropa, najlepša, je mrtva; ovo je istina i realnost. Stvarnost, kao i istina, nije bajka i istina nikada nije bila bajka.

Pre pedeset godina Evropa je bila jedna bajka, celi svet je bio svet bajke. Danas žive mnogo u ovom svetu bajki, ali oni žive u mrtvom svetu i sami su mrtvi. Ko nije mrtav, živi, i on ne živi u bajkama; to nije bajka.

Ja nisam bajka i ne dolazim iz sveta bajki; Morao sam da proživim dug rat i ja sam video stotine hiljada kako umiru, i druge koji su išli preko njih; u stvarnosti su svi nastavili; sve se promenilo u stvarnosti, istina; U pet decenija tokom kojih se sve bunilo i sve promenilo, tokom kojih je hiljadugodišnja bajka ustupila mesto zbilji i istini, osećao sam kako postajem sve hladniji, kako nastaje novi svet i nova priroda.

Teže je živeti bez bajki, zato je tako teško živeti u dvadesetom veku; više je to da postojimo, mi ne živimo, niko više ne živi; ali fino je postojati u dvadesetom veku, seliti se, ali gde? Znam da nisam došao ni iz jedne bajke i neću ući ni u jednu bajku, to je već napredak pa samim tim i razlika između nekad i sad.

Nalazimo se na zastrašujućem teritoriji u čitavoj istoriji. U strahu smo, u strahu od ovog ogromnog materijala koji je novo čovečanstvo, i od novog saznanja o našoj prirodi i obnove naše prirode; zajedno smo bili samo jedna masa bola u poslednjih pola veka; ovaj bol danas smo mi; ovaj bol je sada naše duhovno stanje.

Imamo potpuno novi sistem, potpuno nov način gledanja na svet i potpuno novi, zaista najizuzetniji pogled na vlastito okruženje sveta, imamo novi moral i nove nauke i nove umetnosti. Vrti nam se u glavi i hladno nam je. Verovali smo da ćemo zbog toga što smo ljudi izgubiti ravnotežu, ali nismo izgubili ravnotežu; takođe smo učinili sve da izbegnemo smrzavanje.

Sve se promenilo jer smo mi to promenili, naša vanjska geografija se promenila koliko i naša unutrašnja.

Sada postavljamo velike zahteve, ne možemo postaviti dovoljno velikih zahteva; nijedna era nije postavila tako velike zahteve kao naše; već smo megalomani; jer znamo da ne možemo pasti i ne možemo se smrznuti, verujemo sebi da radimo ono što radimo.

Život je sada samo nauka. Nauka nad naukama. Sada smo odjednom zaokupljeni prirodom. Postali smo intimni sa elementima. Stavili smo realnost na test. Realnost nas je stavila na test. Sada znamo zakone prirode, beskonačne Visoke zakone prirode, i možemo ih proučavati u stvarnosti i istini. Više se ne moramo oslanjati na pretpostavke. Kada pogledamo u prirodu, više ne vidimo duhove. Napisali smo najhrabrije poglavlje u knjizi svetske istorije, svako od nas ga je napisao za sebe u strahu i smrtnom strahu i niko od nas svojom voljom, niti po svom ukusu, već sledeći zakone prirode , a mi smo ovo poglavlje napisali iza leđa naših slepih očeva i naših budalastih učitelja, iza vlastitih leđa; nakon toliko toga što je bilo beskrajno dugo i dosadno, najkraće i najvažnije.

Plaši nas jasnoća iz koje je iznenada rođen naš svet, naš svet nauke; smrzavamo se u ovoj jasnoći; ali hteli smo tu jasnoću, evocirali smo je, pa ne možemo da se žalimo sada kada vlada hladnoća i smrzavamo se. Hladnoća se povećava sa bistrinom. Ova jasnoća i ova hladnoća će sada vladati nama. Nauka o prirodi će nam dati veću jasnoću i biće daleko hladnija nego što možemo zamisliti.

Sve će biti jasnije, jasnoća koja se neprestano povećava i produbljuje, i sve će biti hladno, hladnoća koja se sve strašnije pojačava. U budućnosti ćemo imati utisak dana koji je beskrajno vedar i beskrajno hladan.

Zahvaljujem na pažnji. Zahvaljujem vam na časti koju ste mi ukazali danas.

prevela Carol Janeway

izvor

Ne budite glupi godpodine W.- Govor Fidela Kastra Rusa upućen Bušu

 

Enslaved people in Cuba. Walter Yeager, 1880

Govor predsednika Republike Kube, Fidela Kastra Rusa (Fidel Castro Ruz), održan na glavnom trgu Calixto García, Olgin, 1. juna 2002, na otvorenoj tribini Revolucije u znak protesta i gnušanja protiv blokade, pretnji, kleveta i laži predsednika Buša (G. W. Bush).

GOVOR

Dragi sunarodnici iz Olgina, Granme, Las Tunasa i čitave Kube,

Dvadesetog maja, dana ponižavajućeg spektakla za auditorijum iz Majamija, bilo je ironično slušati gospodina W. Buša kako energično govori o nezavisnosti i slobodi — ali ne za Portoriko, već za Kubu — kao i o demokratiji — ali ne za Floridu, već za Kubu. Gospodin W. se posebno osvrnuo na odbranu privatne svojine, kao da ona ne postoji na Kubi.

Shvatio sam da godine prolaze. Kako su daleko ona vremena kada je jedan čovek toplog glasa i ubedljivih reči, u invalidskim kolicima, govorio sa mesta predsednika SAD i ulivao poštovanje: bio je to Frenklin Delano Ruzvelt (F. D. Roosevelt). Nije se ponašao kao hvalisavac ili svađalica; niti su SAD u to vreme bile hegemonijska super-sila, kao što su to danas. Etiopija beše okupirana. U Španiji je izbio krvavi građanski rat. Kina je bila napadnuta, dok je naci–fašistička opasnost pretila svetu. Ruzvelt, po mom mišljenju istinski državnik, borio se da sopstvenu zemlju izvuče iz opasnog izolacionizma.

U to vreme bio sam učenik šestog ili sedmog razreda. Imao sam nekih 12 ili 13 godina. Rošen sam na selu bez električne struje, do koga se dolazilo jedino na konju, blat-njavim putevima. Tokom godine, provodio sam mesece u rigidnom segregacionističkom internatu u Santjago de Kubi — čitaj: polni aparthejd, dečaci, na beskonačnoj udaljenosti od devojčica, u odvojenim školama koje je delila čitava svetlosna godina — a zatim, odlazio na kratke letnje raspuste; najduži sam proveo u Biranu.

Mi, koji smo bili privilegovani, imali smo šta da obučemo, obujemo i pojedemo. Bili smo okruženi velikim siromaštvom. Ne znam koliko je veliki ranč gospodina W. ali se sećam da je moj otac posedovao više od deset hiljada hektara zemlje, što skoro da nije predstavljalo ništa. Ostala ogromna prostranstva koja su iznosila od 110 409 do 115 075 hektara — vlasništvo West Indies Sugar Company i United Fruit Company — nalazila su se oko našeg porodičnog imanja.

Kada bi predsednik SAD najavljivao svoj govor, to bi bilo isto kao da su rekli da će govoriti sam Gospod Bog. Logično, jer sve što je odande dolazilo bilo je lepo, dobro,korisno: počev od žileta za brijanje do lokomotive, od razglednice Kipa slobode pa do kaubojskih filmova koji su toliko oduševljevali decu i odrasle. Osim toga, »to je mesto odakle su nam došle nezavisnost i sloboda«. Tako su govorili desetinama hiljada poljoprivrednih radnika i seljaka bezemljaša, na onim teritorijama gde su u jednom delu godine dobijali kao posao da pleve i seku šećernu trsku. Bosi, loše obučeni i izgladneli, živeli su pod terorom seoske žandarmerije, koju su osnovali nadzornici, a koja je bila opremljena Springfield puškama, dugačkim i uzanim mačetama, sombrero–šeširima i teksaškim konjima, koji su svojom impozantnom pojavom sejali strah kod naših neuhranjenih radnika, kako bi se nemilosrdno suzbio njihov, i najmanji, nagoveštaj štrajka ili protesta.

Na tim ogromnim prostranstvima poljâ, sa barakama, kolibama od palminoga
lišća u osiromašenim selima i fabrikama šećera, povremeno bi se obrela poneka bedna učionica na 200 ili 300 dece, bez knjiga, sa jako malo školskog materijala, a nekad i bez učitelja. Samo je u krugu velikih fabrika bio jedan ili dva lekara koji su lečili uglavnom porodice administrativaca i višeg osoblja stranih kompanija za proizvodnju šećera.

S druge strane, namnožila su se neka čudna stručna lica, sa ne više od tri ili četiri razreda škole — pravi mudraci mešu nepismenom masom, često prijatelji ili povremeni posetioci seoskih porodica — koji su bili zaduženi za izbore. Oni bi vadili glasačke listiće i obavezivali birače. Bili su to politički narednici. Seljak nije prodavao svoj glas, već bi pomagao »svom prijatelju«. Onaj koji bi imao više para i angažovao više političkih narednika, sigurno bi postao, osim izuzetaka, pobednički kandidat za zakonodavne položaje u državi ili za druge funkcije, bilo opštinske, bilo provincijske. Kada bi se na nekim od tih izbora odlučivalo o smenjivanju predsednika — a nikad političkog i društvenog sistema, što je bilo nezamislivo — i kada bi došlo do sukoba interesa, onda bi seoska žandarmerija odlučivala o rukovodstvu.

Najveći deo stanovništva je bio nepismen ili polupismen; zavisio je od bednog radnog mesta koje bi mu dao gazda ili neki politički funkcioner. Za građane nije bilo nikakve druge opcije, budući da nisu posedovali ni osnovno neophodno znanje da bi mogli da odlučuju o sve složenijim društvenim i svetskim temama.

O istoriji naše otadžbine znalo se jedino kroz legende — koje su usmeno prenosili očevi i dede — o nekadašnjim junačkim borbama iz kolonijalnog doba; ispostavilo se da je veoma srećna okolnost što je bilo tako. Međutim, kako bi narod mogao da shvati šta su u stvari predstavljale one tradicionalne političke partije, upravljane oligarhijama u službi imperije? Ko bi im to objasnio? Gde bi to mogli da pročitaju? U kojoj štampi? Kojim slovima? Kako bi im se to prenelo? Briljantan i herojski napor intelektualaca levičara, koji su postigli zadivljujući uspeh pod tim uslovima, sudarao se sa neprobojnim zidovima novog imperijalnog sistema i viševekovnog iskustva vladajućih klasa sa držanjem naroda u stanju potčinjenosti, eksploatacije, zbunjenosti i podeljenosti.

Jedino pravo na vlasništvo, koje je poznavalo skoro celokupno stanovništvo Kube do 1959, bilo je pravo velikih stranih kompanija i njihovih saveznika, nacionalne oligarhije, na ogromne zemljišne posede, prirodna bogatstva zemlje i na posedovanje velikih fabrika, na javne službe od životnog značaja, banke, skladišta, luke, privatne bolnice i škole koje su pružale svoje kvalitetne usluge beznačajnoj manjini privilegovanog stanovništva.

Sudbina mi je dodelila čast da se upravo ovde rodim, na sadašnjoj teritoriji ove provincije, a iako je to mesto udaljeno od ovog trga 54 kilometra, uspomene su mnogo bliže, na samo 10 milimetara ili na 10 sekundi u mom sećanju.

Na tim ogromnim imanjima šećerne trske mogao sam da vidim jedino desetine hiljada seljaka bezemljaša ili posednika parcela bez tapije, kojima su jahači na teksaškim konjima stalno pretili ili ih proterivali, a oni su, u najboljem slučaju, morali da plaćaju previsoke rente. U gradovima sam viđao veoma malo vlasnika stanova među onima koji su u njima živeli, a stanari su plaćali veoma visoke kirije. Nisam video bolnice niti škole za običan narod i njegovu decu, nisam video mnoštvo lekara i nastavnika — samo beda, nepravda i očaj. Kubanskom narodu je bila zaplenjena i oduzeta sva imovina.

Trebalo je vratiti se u makiju. Trebalo je pokidati lance. Trebalo je izvesti duboku revoluciju. Trebalo je da budemo spremni da pobedimo ili umremo. To smo i učinili.

Socijalistička revolucija je stvorila više vlasnika nego što ih je kapitalizam stvorio na Kubi tokom vekova. Danas stotine hiljada seljačkih porodica imaju vlasništvo nad svojom zemljom, a da za to ne plaćaju čak ni porez. Preostale stotine hiljada imaju na nju besplatno pravo uživanja, i obrađuju je individualno ili kolektivno, vlasnici su mašina, radionica, stoke i ostalih dobara. Ali najvažnije je sledeće: Revolucija je kubanski narod pretvorila u vlasnika sopstvene zemlje. Ono što je iskorenila, bilo je vlasništvo nad osnovnim sredstvima za proizvodnju, finansijskim ustanovama i ostalim službama od životnog značaja, koje su do tada bile u rukama pljačkaša i eksploatatora naroda, onih koji su se bogatili na znoju radnikâ, ili su ih isključivo koristili privilegovani i bogati, dok siromašni i crnci nisu imali prava na njih.

Nostalgija za vlasništvom koju oseća šef imperijalne vlade, možda bi bila prevladana ako bi video da su sada, pored seljaka, milioni porodica u gradovima postali vlasnici stanova u kojima žive a za koje ne plaćaju čak ni porez.

Iz istorijske potrebe da prevaziđe nasleđenu nerazvijenost, Kuba sarađuje sa stranim kompanijama u onim oblastima proizvodnje u kojima ne bi mogla da učestvuje sa sopstvenom tehnologijom i novčanim sredstvima, ali nijedna međunarodna finansijska institucija, niti inostrani privatni kapital ne određuje našu sudbinu.

Uz to, nijedan cent ne završava u džepovima Kastra i njegovih pristalica. Nijedan viši kubanski revolucionarni rukovodilac nema ni dolara u banci, niti privatnih deviznih računa na teritoriji Kube ili van nje, ili pak račune na ime nekog drugog. Nijedan od njih nije podmitljiv. To veoma dobro znaju stotine stranih firmi koje posluju na Kubi. Nijedan od njih nije milioner, kao što je to gospodin predsednik SAD, čija je mesečna plata skoro dvostruko veća od godišnje plate svih članova Državnog saveta i Ministarskog saveta Kube. Nijedan od njih ne bi mogao da se nađe na dugačkoj listi mnogobrojnih neoliberalnih prijatelja gospodina W. u Latinskoj Americi, tih olimpijskih prvaka u malverzaciji i krađi. Mali broj ovih poslednjih koji ne potkrada javne fondove i državne poreze, otima višak vrednosti od rada siromašnih i izgladnelih, i svake godine ubija na stotine hiljada latinoameričke dece čiji bi životi mogli da budu spaseni; to je sistem kakav gospodin W. čezne da nametne Kubi kao model. Njegova uvreda je nezaslužena. Zato, neka se ne žali na naše oštre odgovore.

Prestanak eksploatacije ljudskih bića i borba za istinsku jednakost i pravdu predstavlja i predstavljaće cilj jedne revolucije koja nikada neće prestati to da bude.

Kubanska revolucija ostvarila je veliki podvig u celoj zemlji, a još veći u dragoj i junačkoj istočnoj oblasti koja je bila najsiromašnija i najzaostalija. Od pet istočnih provincija, tri koje su poslale na ovaj istorijski protestni skup više od 400 000 borbenih i poletnih grašana — Olgin, Granma i Las Tunas — postigle su za kratko vreme društvene i ljudske rezultate bez premca u svetu.
Navodim neke podatke o tome šta su imale i šta imaju, pre i posle pobede Revolucije:


Stopa smrtnosti dece: pre, više od 100 na hiljadu živorođenih; danas, 5,9‰ — stopa mnogo niža nego u SAD;


Očekivano trajanje života: pre, 57 godina; danas, 76;
Broj lekara: pre, 344; danas, 10 334;

Zdravstvene ustanove: pre, 46; danas, 4 006;

Bolnički kreveti: pre, 1 470; danas 12000; Učitelji: pre, 1 682; danas, 77 479;
Fakulteti: pre, nijedan; danas, 12;
Stopa nepismenih: pre, 40,3%; danas, 0,2%;

Broj učenika sa završenim šestim razredom: pre, 10% od samo 34% dece školskog uzrasta koja su pohađala državne škole; danas, pohađa 100% i završava 99,9%;

Televizori za audiovizuelno obrazovanje: pre, nijedan; danas, 13 394;

Oprema za kompjutersko obrazovanje, počev od predškolskog pa do šestog razreda: 5 563 koje koriste 237 510 dece.

Više od 27 000 mladih između 17 i 30 godina koji nisu bili zaposleni, pohađaju predavanja srednjeg i višeg stepena u nedavno osnovanim školama za integralno usa-vršavanje mladih, za šta dobijaju novčanu nadoknadu.

Ove tri provincije imaju 62 muzeja, 68 domova kulture, 21 umetničku galeriju i 72 biblioteke.

Sva kubanska deca, nezavisno od prihoda svojih roditelja i boje kože, imaju obezbeđenu visokokvalitetnu i sve bolju zdravstvenu zaštitu, od rođenja pa do kraja života, kao i obrazovanje, od predškolskog pa do diplome doktora nauka, a da za to ne plaćaju niti jedan cent.

Nijedna zemlja Latinske Amerike nije ni blizu Kubi po pitanju ovih navedenih pokazatelja i mogućnosti. U našoj otadžbini nema nijednog deteta koje prosi na ulici ili radi da bi preživelo, umesto da ide u školu; niti ima droge koja truje i uništava adole-scente i mlade.

To nije tiranija, kako tvrdi gospodin W. To je pravda, istinska jednakost među ljudskim bićima, opšte znanje i kultura bez koje nema, ne može da bude, niti će biti prave nezavisnosti, slobode i demokratije nigde na zemaljskoj kugli.

Gospodina W. trebalo bi da bude sramota kada navodi društva u kojima vladaju korupcija, nejednakost i nepravda, društva razorena neoliberalnim modelom, kao pri-mer nezavisnosti, slobode i demokratije!

Za gospodina W. jedina demokratija je tamo gde se novcem sve ređava, i gde oni koji mogu da plate večeru od 25 000 dolara po osobi — što predstavlja uvredu za milijarde ljudi koji žive u siromašnom, izgladnelom i nerazvijenom svetu — jesu ti koji su pozvani da rešavaju društvene i svetske probleme, i koji treba da odlučuju o sudbini jedne velike zemlje kao što su SAD, i ostatka planete.

Ne budite glupi, gospodine W. Poštujte inteligenciju osoba koje su sposobne da razmišljaju. Pročitajte neka od onih stotinu hiljada pisama, koja su Vam poslali naši pioniri. Ne vređajte Martija (J. Martí). Ne spominjite uzalud njegovo sveto ime. Prestanite da se služite takvim prigodnim frazama u Vašim govorima. Poštujte druge, a i sebe samog.

Zločinačka blokada, koju nameravate da pooštrite, uvećava čast i slavu našeg naroda, o koga će se razbiti Vaši genocidni planovi. Uveravam Vas u to.

Sunarodnici: Pred opasnostima i pretnjama, neka živi, danas više nego ikada, Socijalistička revolucija!

Otadžbina ili smrt! Pobedićemo

Govor Knuta Hamsuna u Beču 1936

FRAGMENTI IZ GOVORA KNUTA HAMSUNA NA KONGRESU UNIJE NACIONALNIH NOVINARSKIH SAVEZA U BEČU 1943.



Dolazim ovamo bez ikakvih priprema i ne bih želeo ni pokušati održati kakvo predavanje... Želim izreći samo jednostavnu ispovest kao Norvežanin, kao čovek i kao German.
U svojoj najdubljoj nutrini ja sam protivangloman, protivengleski opredeljen. Ne mogu se uopšte setiti da sam ikada bio drugačiji...
[...] Ja lično nisam još nikada susreo manje ljubazne ljude od Engleza. Ta oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi.
Kada sam odrastao i opet se našao u domovini, morao sam doživljavati da je najveći deo mojih sunarodnika cenio Engleze više nego ikoji narod u Evropi. A to čine mnogi još i danas...
Može li se to objasniti? Može li se shvatiti?
Ne događa se to samo nama... Ja sam gotovo osvedočen da u tome nema ničega čudnovatog. Ali nikako nije dobro što su se narodi naučili oslanjati na Engleze. Tokom vekova Engleska je znala prevarom postupno steći poverenje ljudi u upravo strašnoj suprotnosti s njihovim vlastitim iskustvom i s onim što su videli vlastitim očima. To je ona jezovita tajna politika Albiona...
[...] Engleska je uvek pobirala koristi i prednosti iz poraza drugih...
[...] Hitler je iizlazio u susret koliko god je mogao. Nije zahtevao ništa do samo malo susretljivosti, zahtevao je samo vrata, samo put do komada nemačke zemlje koja se nalazila postrance...
[...] Engleska ne želi voditi rat sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge potaknuti da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jamstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služile Engleskoj. Moja vera i moje svedočanstvo koje dajem stoga glase:
Engleska mora na kolena!
I moja vlastita domovina koja leži postrance iskusila je od pokoljenja do pokoljenja moć i zloupotrebu engleske moći. Dovoljno je podsetiti samo na okove koji su stavljeni našoj trgovini i na nasilje koje izvršeno nad našom pomorskom plovidbom...
Najveći deo nemira, usplahirenosti, svih vrsta podjarmljivanja, verolomstava, nasilja i međunarodnih svađa potiče iz engleskog vrela. Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzročnik! ENGLESKA MORA NA KOLENA!


Dole: Knut Hamsun, 7. avgust 1936.

• View Hide

Ursula Le Guiin,govor

 

65. dodela Nacionalnih književnih nagrada

Na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u restoranu Cipriani Wall Street u Njujorku, domaćin dodele Danijel Hendler, poznatiji kao Lemoni Snicket, zbijao je šale o irelevantnosti književnog sveta i tiraniji Amazona. U obraćanju svojim kolegama piscima primetio je kako je Nacionalna književna nagrada kao dodela Oskara, „kad nikog ne bi bilo briga za dodelu Oskara“ i zamišljao telegram od Džefa Bezosa u kojem ovaj poručuje izdavačima: „Sve ću vas pobiti“.

Na kraju ceremonije, nakon što su podeljene nagrade za književnost za mlade, poeziju, publicistiku i beletristiku – dobitnici su Žaklin Vudson, Luiz Glik, Evan Osnos i Fil Klej – Hendler je tešio ostale finaliste podsećajući ih kako „izvan književnog sveta sve nas ionako smatraju gubitnicima“.

Ali najvažniji govor na ovoj ceremoniji održala je Ursula Legvin, primajući nagradu za životno delo i poseban doprinos američkoj književnosti, osvrnuvši se na žanrovsku debatu i debakl u sukobu Amazona i izdavačke kuće Hatchette, objašnjavajući ključnu ulogu književnosti u društvu:

Od srca se zahvaljujem na ovoj divnoj nagradi, hvala mojoj porodici, agentima, urednicima, koji znaju da su za moje prisustvo ovde zaslužni koliko i ja, i da je ova nagrada njihova koliko i moja. Radujem se što je primam i želim da je podelim sa svim piscima koji su dugo bili isključeni iz književnosti, mojim kolegama autorima naučne fantastike i fantastike, koji poslednjih 50 godina pišu i čekaju, dok važne književne nagrade odlaze takozvanim „realistima“.
Mislim da dolazi teško vreme kada ćemo želeti da čujemo pisce koji nude alternative ovome kako danas živimo, koji našem društvu ispunjenom strahom i opsednutom tehnologijom mogu da ponude drugačije oblike postojanja i čak novu nadu.
Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću. Proizvodnja pisanog materijala prema prodajnoj strategiji za maksimizaciju korporativne dobiti i uvećanje prihoda od reklama nije baš isto što i odgovorno objavljivanje i pisanje knjiga.
Međutim, vidim kako se prodajnom sektoru prepušta kontrola nad materijalom, gledam i svoje izdavače kako u glupavoj panici, u neznanju i pohlepi naplaćuju elektronske knjige bibliotekama šest ili sedam puta više nego kupcima u knjižarama. Nedavno smo imali primer profitera koji pokušava da kazni neposlušnog izdavača, nekim piscima se preti korporativnom fatvom, dok mnogi od nas – proizvođači, oni koji pišu i prave knjige – to ćutke prihvataju. Dopuštamo da nas robni profiteri prodaju kao dezodorans i da nam naređuju šta da objavimo i šta da pišemo.
Znate, knjige nisu samo roba. Motiv profita se često kosi sa ciljevima umetnosti. Mi živimo u kapitalizmu koji deluje nepobedivo. Ali takva su bila i božanska prava kraljeva. Ljudi mogu uspešno pružiti otpor svakom obliku ljudskog nasilja. Otpor i promena često počinju u umetnosti, a veoma često u našoj umetnosti – umetnosti reči.
Imala sam dugu i dobru karijeru. U dobrom društvu. Sada, na kraju te karijere, stvarno ne želim da gledam kako se američka književnost prodaje u bescenje. Mi koji živimo od pisanja i objavljivanja želimo – a trebalo bi da zahtevamo – pošteni deo prihoda. Ali naša prava nagrada nije profit. Ona se zove – sloboda.
The New Yorker, 20.11.2014

Preveo Ivica Pavlović

 

Vinston Čerčil, govor 1946

5. MART 1946. -VESTMINSTER KOLEDŽ,
FULTON (DRŽAVA MISURI), SAD

NITI MIRA

Drago mi je što sam došao na Vestminster koledž ovog popodneva, i počastvovan sam Vašom odlukom da mi dodelite diplomu. Ime „Vestminster“ mi je nekako poznato. Čini mi se da sam ga već čuo negde. Uistinu, na Vestminsteru sam stekao vrlo veliki deo svog političkog, dijalektičkog i
govorničkog znanja, i još jednu-dve stvari. Zapravo, obojica smo bili obrazovani na istim ili sličnim ili, u najmanju ruku, srodnim ustanovama.

Isto tako je čast, možda i gotovo jedinstvena, da jednog nezvaničnog posetioca akademskoj publici predstavipredsednik Sjedinjenih država. I pored svog teškog bremena, dužnosti i obaveza, koje nije tražio ali od kojih nije ni ustuknuo, predsednik je prešao hiljadu milja ne bi li udostojio
i uveličao naš susret danas ovde, da bi mi pružio priliku da se obratim ovoj srodnoj naciji, kao i svojim zemljacima preko okeana, i možda još nekim zemljama. Predsednik Vam je
rekao da je njegova želja, baš kao što sam siguran da je i Vaša, da bi trebalo da imam punu slobodu u davanju svog istinitog I vernog saveta u ovim napetim i zbunjujućim vremenima. Ja ću se,
 vakako, okoristiti ovom slobodom i smatrati da je u redu da učinim tako, tim pre jer su se bilo kakve lične ambicije kakve sam mogao gajiti u svojim mlađim danima već ispunile, dalje od mojih najluđih snova. Dopustite mi, međutim, razjasniti da nemam nikakvo zvanično poslanstvo niti status bilo koje vrste, i da govorim samo za sebe. Ovde nema ničega do onoga što vidite.

Stoga, mogu dopustiti svom umu, sa životnim iskustvom, da ponovno saopštim probleme koji nas spopadaju u jutro nakon naše potpune pobede oružjem, i da pokušam da učinim sigurnim, sa ono snage što imam, da ono što je dobijeno uz tako mnogo žrtvi i patnje bude sačuvano za buduću
slavu i bezbednost čovečanstva.

Sjedinjene države u ovom vremenu stoje na vrhuncu svetske moći. Ovo je uzvišen trenutak za američku demokratiju. Jer s primatom u moći spojena je i strahovita odgovornost za budućnost. Ako pogledate oko sebe, morate imati ne samo osećaj dužnosti već I teskobe zbog straha da ne podbacite ispod nivoa postignutog. Prilika je sada ovde, čista i sjajna za obe naše zemlje. Odbaciti je ili ignorisati, ili je proćerdati, doneće nam svima prekor u vremenu koje dolazi.

Neophodno je da postojanost uma, istrajnost svrhe i velika jednostavnost odluke vode i upravljaju ponašanje zemlje engleskog govornog područja u miru, kao što su i u ratu. Moramo se pokazati
doraslima ovoj ozbiljnoj potrebi, i ja verujem da hoćemo.

Kada američki vojnici dođu u kakvu ozbiljnu situaciju, imaju običaj da na početku svoje direktive napišu reči „sveukupni strateški koncept“. U tome je mudrost, jer to vodi jasnoći misli. Šta je, onda, sveukupni strateški koncept koji bismo mi danas napisali? Ništa manje nego bezbednost i
blagostanje, sloboda i napredak svih domova i porodica, svih muškaraca I žena, u svim zemljama. Ovde naročito pričam o mnogobrojnim kolibama I stanovima gde onaj koji zarađuje teži da, uprkos svim nedaćama I poteškoćama života, zaštiti svoju ženu i decu od oskudice, i da vaspita porodicu u strahopoštovanju prema Svevišnjem, ili na etičkim shvatanjima koje često odigraju veliku ulogu.

Da bi se obezbedila sigurnost ovim bezbrojnim domovima, oni moraju biti zaštićeni od dva džinovska harača – rata i tiranije. Svi znamo užasne poremećaje koji zahvate običnu porodicu kada se  usud rata obruši nadonosioca hleba i one za koje radi i proizvodi. Strašna razvalina Evrope, sa
svim svojim iščezlim slavama, i velikih delova Azije, gleda nas pravo u oči. Kada zamisli zlih ljudi ili agresivni porivi moćnih država nad vekim oblastima polome okvire civilizovanog društva, smerni narod suočen je sa nedaćama iz kojih ne može izaći. Za njih, sve je izopačeno, sve je polomljeno, čak zdrobljeno u kašu.

Kada stojim ovde, ovog tihog popodneva, stresem se od slike onoga što se sada zaista dešava milionima, i onogo što će se tek dešavati u ovom vremenu kaad glad korača zemljom. Niko ne može izračunati ono što je nazvano „neprocenjivim zbirom ljudskog bola“. Naš vrhovni zadatak i
dužnost jeste da štitimo domove običnog čoveka od užasa i bede još jednog rata. Oko toga smo se svi složili.

Naše američke kolege iz vojske, pošto obznane svoj „sveukupni strateški koncept“ i procene raspoložive resurse, uvek nastave ka sledećem koraku, to jest, metodu. I ovde postoji opšteprihvaćeni dogovor. Svetska ogranizacija čija je prevashodna svrha sprečavanje rata već je ustanovljena, Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), naslednik Društva naroda, s ključnim dodatkom Sjedinjenih država i svega što to nosi, već je na delu. Moramo se postarati da njen rad donese rezultate, da je ona
stvarna, a ne varka, da je ona sila za delanje a ne samo prazno
blebetanje, da je istinski hram mira u kojem štitovi mnogih nacija mogu biti okačeni jednog dana, a ne puka arena u Kuli vavilonskoj. Pre nego što odbacimo čvrste garancije nacionalog naoružanja zarad samoodržanja, moramo biti sigurni da je naš hram izgrađen ne na pesku ili blatu već na
steni. Svaka osoba otvorenih očiju može videti da će naš put biti i težak I dug, ali ako zajedno istrajemo, kao što smo i u dva svetska rata – mada ne, avaj i u vremenu između njih –  ne mogu imati sumnje da ćemo na kraju ostvariti naš zajednički cilj.

Imam, međutim, da uputim jedan određen i praktičan predlog za akciju. Sudovi i sudije mogu biti postavljeni, ali bez šerifa i pozornika ne mogu funkcionisati. Mora se smesta početi sa opremanjem Organizacije ujedinjenih nacija sa međunarodnom oružanom silom. U takvoj stvari možemo ići samo korak po korak, ali moramo početi odmah. Predlažem da se pozove svaka od velikih sila i država da odredi određeni broj vazduhoplovnih eksadrila u službu svetske organizacije. Ove eskadrile bi se obučavale i spremale u svojim zemljama, ali bi se razmeštale po rotaciji od jedne zemlje u drugu. Nosile bi uniformu svojih zemalja, ali sa različitim znamenjem. Ne bi bile obavezne da delaju protiv sopstvene nacije, ali u drugim pogledima njima bi upravljala svetska organizacija. S ovim bi se moglo početi na skromnom stupnju koji bi rastao u skladu sa rastom poverenja. Želeo sam da vidim ostvarenje toga po završetku Prvog svetskog rata, i svesrdno verujem da bi se moglo ostvariti smesta, sada.

Bilo bi ipak pogrešno i nerazborito poveriti tajno znanje ili iskustvo atomske bombe, koje Sjedinjene države, Velika Britanija i Kanada sada dele, sa Svetskom organizacijom dok je ona još u povoju. Bilo bi zločinačko ludilo pustiti i prepustiti ga u ovom još uvek uznemirenom I razjedinjenom svetu. Niko ni u jednoj zemlji nije spavao lošije u svom krevetu zato što su ovo znanje, metod i sirovine potrebne da bi se ono napravilo za sada prevashodno ostali u američkim rukama. Ne verujem da bismo svi spavali tako bezbrižno da je situacija obrnuta, i da su neke komunističke ili neofašističke države monopolizovale do daljnjeg ova strahotna sredstva. Sâm strah od tih sredstava mogao je lako da bude
upotrebljen za nametanje totalitarnih sistema slobodnom, demokratskom svetu, sa posledicama jezivim po ljudsku maštu. Bila je božija volja da toga ne bude, i da imamo vremena za predah i sređivanje sopstvene kuće, pre nego se suočimo sa ovom opasnošću: čak i tad, ukoliko ne
žalimo napora, i dalje ćemo posedovati tako strahovitu nadmoć da nametnemo efi kasna ograničenja drugima za njegovu upotrebu, ili pretnju upotrebom. Na kraju, kada se suštinsko bratstvo čoveka zaista otelotvori i iskaže u svetskoj organizaciji sa svim neophodnim jemstvima koja bi je učinila efi kasnom, ove moći bi se, razumljivo, poverile svetskoj organizaciji.

Sada dolazim do opasnosti onog drugog harača koji preti kućici, domu i običnom čoveku, štoćereći – tiraniji. Ne možemo biti slepi pred činjenicom da slobode koje uživaju pojedinci i građani širom britanskog carstva ne postoje u znatnom broju zemalja, od kojih su neke izuzetno moćne. U njima, kontrola države nametnuta je običnim ljudima raznim vrstama svuda prihvaćene policijske vlasti. Trenutno nije naša dužnost, kada su nedaće tako brojne, da se silom mešamo u unutrašnje stvari
zemalja koje nismo osvojili u ratu. No, nijednog trena ne smemo prestati da neustrašivim glasom oglašavamo velike principe slobode i prava čoveka koji su zajedničko nasleđe anglofonog sveta i koji su, kroz Magna Cartu, Povelju o pravima, Habeas Corpus, suđenje porotom i englesku pravnu tradiciju, pronašli svoj najpoznatiji izraz u američkoj Deklaraciji nezavisnosti.

Sve ovo znači da ljudi svake zemlje imaju pravo i da bi trebalo da imaju moć da ustavnom akcijom, slobodnim nesputanim izborima sa tajnim glasanjem, biraju ili smene karakter ili formu vlade pod kojom žive; da sloboda govora i misli mora postojati; da bi sudovi, nezavisni od izvršne
vlasti i nepristrasni ma kojoj strani, trebalo da primenjuju zakone koji su dobili široku podršu velike većine ili zadobili svoju moć vremenom I običajem. Ovo je tapija slobode koje bi trebalo biti u svakom domu. Ovu je poruka britanskog i američkog naroda čovečanstvu. Propovedajmo ono
što radimo – radimo ono što propovedamo. Do sada sam izneo dve velike opasnosti koje ugrožavaju domove ljudi: rat i tiraniju. Nisam još govorio o siromaštvu i oskudici koje su u većini slučajeva preovlađujuća strepnja. Međutim, ako opasnosti rata i tiranije budu uklonjene, nema sumnje da nauka i saradnja, u narednih nekoliko godina, a svakako tokom narednih nekoliko decenija koje će biti iznova promišljene imajući u vidu školu rata, mogu doneti svetu širenje materijalnog blagostanja kakvo se nije desilo nikada ranije u ljudskom iskustvu. Sada, u ovom tužnom trenutku zadržanog daha, bačeni smo u glad i nedaće koje su posledica naše ogromne borbe; no, one će proći I mogle bi proći brzo, i nema razloga, osim ljudske gluposti ili neljudskog zla, da se inauguracija i zadovoljstvo doba obilja uskrati svim narodima. Često sam govorio reči koje sam naučio pre pedeset godina od jednog velikog irsko-američkog govornika, mog prijatelja, gospodina Burka Kokrana: „Ima dovoljno za sve. Zemlja je velikodušna majka; ona će obezbediti izdašno izobilje hrane za svu njenu decu ako ova samo budu obrađivala njeno tle u pravdi i miru.“ Za sada, osećam da se potpuno slažemo.

Eh, sada, baveći se metodom ostvarenja našeg sveukupnog strateškog koncepta, dolazim i do srži problema zbog kojeg sam ovde i došao. Ni sigurna prevencija rata, ni stalni uspon Svetske organizacije neće biti dostignuti bez onoga što sam nazvao bratskim savezom anglofonih naroda.
To su specijalni odnosi između britanskog Komonvelta, carstva I Sjedinjenih država. Ovo nije vreme za uopštavanje i usudiću se da budem precizan. Bratski savez zahteva ne samo prijateljstvo koje raste i uzajamno razumevanje između naša dva ogromna ali srodna društvena sistema već i nastavak prisnog odnosa naših vojnih savetnika, što bi vodilo ka zajedničkom proučavanju mogućih opasnosti, sličnosti oružja I uputstava za upravljanje, i razmeni naših ofi cira i kadeta na koledžima
tehnike. Trebalo bi nastaviti sa održavanjem sadašnjih resursa za zajedničku bezbednost zajedničkom upotrebom svih pomorskih i vazduhoplovnih baza širom sveta koje su u posedu jedne ili druge zemlje. Ovo bi možda dupliralo pokretljivost američke fl ote i vazduhoplovstva, i značajno bi uvećalo pokretljivost snaga britanskog carstva i moglo bi da vodi, ako i dok se svet smiruje, važnim fi nansijskim uštedama. Već zajedno koristimo veliki broj ostrva; još više može biti povereno našoj
združenoj brizi u bliskoj budućnosti. Sjedinjene države već imaju sporazum o trajnoj odbrani sa Dominionom Kanade koji je tako posvećeno odan britanskom Komonveltu i carstvu. Ovaj sporazum delotvorniji je od mnogih koji su nastajali kao deo zvaničnih saveza. Ovaj princip trebalo bi proširiti na ceo britanski Komonvelt s potpunim reciprocitetom. Na taj način, štagod se desilo, i samo na taj način, mi ćemo moći da se osiguramo i radimo zajedno za uzvišene i obične ciljeve koji su nam dragi i koji nikome ne donose zla. Na kraju može doći – ja osećam da će I doći – do načela zajedničkog državljanstva, ali možemo se osećati zadovoljno prepuštajući to sudbini, čiju ispruženu ruku mnogi od nas već jasno vide.

Međutim, ostaje jedno važno pitanje koje moramo postaviti sebi: da li bi specijalni odnosi između Sjedinjenih država i britanskog Komonvelta bili u neskladu sa našom primarnom lojalnošću prema Svetskoj organizaciji? Odgovaram, baš naprotiv – to je veroavtno jedini način kojim će organizacija dosegnuti svoju punu zrelost i snagu. Već postoje specijalni odnosi Sjedinjenih država sa Kanadom, koje sam malopre spomenuo, i postoje specijalni odnosi između Sjedinjenih država i Južnoameričkih republika. Mi Britanci imamo svoj dvadesetogodišnji Ugovor o saradnji i uzajamnoj podršci sa sovjetskom Rusijom. Slažem se sa g. Bevinom, državnim sekretarom Velike Britanije, da je to mogao biti i pedesetogodišnji ugovor, što se nas tiče. Mi ciljamo ka ničemu drugom do ka uzajamnoj podršci i saradnji. Britanci imaju savez sa Portugalom koji je neprekinut od 1384, i koji je dao korisne rezultate u kritičnim trenucima u prošlom ratu. Nijedan od njih ne sudara se sa opštim interesom svetskog dogovora ili Svetske organizacije; na protiv, pomažu je. „Mnogi su stanovi u kući oca mojega.“2 ( Jevanđelje po Jovanu 14:2.) Specijalni odnosi između članica Ujedinjenih nacija koje nemaju agresivne namere prema nekoj drugoj zemlji, koje ne prave planove nespojive sa Poveljom Ujedinjenih nacija, daleko su od štetnih, korisni su, i verujem, nužni.


Pričao sam ranije o hramu mira. Radnici iz svih zemalja moraju izgraditi taj hram. Ako dvojica radnika poznaju jedan drugog prilično dobro, i stari su prijatelji, ako su njihove porodice povezane i ako imaju „vere u namere onog drugog, nadu u budućnost onog drugog i ljubav prema nedostacima
onog drugog“ – da citiram neke dobre reči koje sam pročitao ovde pre nekoliko dana – zašto ne bi mogli da rade skupa na zajedničkom zadatku kao prijatelji i partneri? Zašto ne bi mogli da dele svoje alatke, i tako uvećaju svoju radnu snagu? Zbilja, oni moraju tako da rade, inače hram možda neće biti podignut, ili, pošto se podigne, može se srušiti, i svi ćemo opet potvrditi da smo nesposobni da učimo i da moramo opet da pokušamo da prođemo po treći put kroz školu rata, neuporedivo suroviju
od one koju samo što smo prošli, ne bismo li je savladali. Mračno doba može se vratiti, kameno doba može se vratiti na svetlim krilima nauke, I ono što sada obasipa čovečanstvo neizbrojnim materijalnim blagodetima, može čak dovesti i do njegovog totalnog uništenja.


Čuvajte se, kažem, može biti malo vremena. Ne prepuštajmo događajima da se odvijaju, a da
posle bude prekasno da ih zaustavimo. Ako će biti bratskog saveza kakvog sam opisao sa svim dodatnim snagama i jemstvima koje obe naše zemlje mogu da izvuku iz njega, postarajmo se da se ta važna činjenica objavi svetu i da igra ulogu u podupiranju i stabilizaciji temelja mira. Postoji
staza mudrosti. Bolje sprečiti nego lečiti.
Senka je pala na scenu tako skoro obasjanu savezničkom pobedom. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njene komunističke međunarodne organizacije planiraju da rade u skorijoj budućnosti, ili šta su granice, ako ih uopšte imaju, njihovih ekspanzionističkih i prozelitskih namera. Gajim veliko divljenje i uvažavanje za hrabri ruski narod i za mog ratnog druga, maršala Staljina. U Britaniji – i ne sumnjam, ovde – postoji duboka naklonost prema ljudima svih Rusija i odlučnost da se, uprkos mnogim razlikama i odbacivanjima, istraje u uspostavljanju trajnog prijateljstva. Razumemo rusku potrebu da bude bezbedna na svojoj zapadnoj granici uklanjanjem bilo kakve mogućnosti nemačke agresije. Želimo Rusiji dobrodošlicu na njeno pravedno mesto među vodećim zemljama sveta.
Dobrodošlica i njenoj zastavi na morima. Iznad svega, pozdravljamo stalne, česte i sve brojnije kontakte između ruskog i našeg naroda na obe strane Atlantika. Moja je dužnost, međutim, jer sam siguran da biste voleli da Vam iznesem činjenice kako ih ja vidim, da iznesem pred Vas određene
fakte o trenutnom stanju u Evropi. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Iza te linije su sve prestonice drevnih država Centralne I Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i stanovništvo oko njih, leže u onome što moram nazvati sovjetskom sferom, i svi su podložni, u jednom obliku ili drugom, ne samo sovjetskom uticaju već i, u velikoj meri, a u nekim slučajevima i povećanoj, kontroli iz Moskve. Samo Atina – Grčka sa svojom besmrtnom slavom – slobodna je da odlučuje o svojoj budućnosti na izborima pod britanskim, američkim i francuskim posmatranjem.
Poljska vlada, kojom Rusi dominiraju, bila je ohrabrena da sprovede ogromna i nepravedna zadiranja u Nemačku, a sada se dešavaju i masovna isterivanja miliona Nemaca u bolnim i nezamislivim razmerama. Komunističke partije koje su bile vrlo male u svim ovim istočnim državama Evrope
uzdigle su se do prvenstva i moći daleko iznad svoje brojnosti, i svuda traže totalitarnu kontrolu.


Policijske države dominantne su u gotovo svim slučajevima, i za sada, osim u Čehoslovačkoj, nema prave demokratije. Turska i Persija su obe duboko uzbunjene i uznemirene zahtevima koji se traže od njih i pritiskom koji vrši vlast u Moskvi. Rusi pokušavaju da u Berlinu uspostave kvazikomunističku partiju u njihovoj zoni okupirane Nemačke, favorizovanjem grupa nemačkih levičarskih vođa. Po
završetku sukoba prošlog juna, američka i britanska vojska povukle su se ka zapadu, u skladu sa ranije sklopljenim dogovorom, čak 150 milja sa nekih tačaka na frontu dugačkom gotovo 400 milja, kako bi omogućili našim ruskim saveznicima da okupiraju ovo ogromno prostranstvo koje su zapadne demokratije osvojile. Ako sada sovjetska vlada pokuša da jednostranom akcijom ustanovi pro-komunističku Nemačku u svojim oblastima, ovo će izazvati nove ozbiljne poteškoće u američkoj i britanskoj zoni, i dace poraženim Nemcima priliku da se stave na prodaju Sovjetima ili zapadnim
demokratijama. Kakvi god zaključci sledili iz ovih činjenica – a ovo jesu činjenice – to svakako nije oslobođena Evropa za čije stvaranje smo se borili. Niti ona sadrži osnove trajnog mira.


Bezbednost sveta zahteva novo jedinstvo u Evropi, iz kojeg nijedna nacija ne bi bila trajno izopštena. Iz svađa jakih roditeljskih rasa u Evropi izrodila su se dva svetska rata čiji smo svedoci bili, ili koji su se zbili u prošlom vremenu. Dva puta u našim životima videli smo Sjedinjene države, protivno njihovim željama i tradicijama, protivno argumenatima čiju je jačinu nemoguće ne razumeti, uvučene neodoljivim silama u ove ratove. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Vreme da se osigura pobeda dobrog cilja, ali samo pošto su se strašni
pokolji i razaranja već dogodili. Dva puta su Sjedinjene države morale poslati nekoliko miliona svojih mladića preko Atlantika da nađu rat; ali, sada, rat može naći bilo koju naciju, ma gde ona živela, između sumraka i svitanja. Zasigurno bi trebalo da radimo sa svesnom namerom ka
velikoj pacifi kaciji Evrope, unutar strukture Ujedinjenih nacija i u skladu sa njihovom poveljom. To je, osećam, otvoreni politički cilj od velikog značaja.


Ispred gvozdene zavese koja se pruža preko Evrope postoji još razloga za brigu. U Italiji je Komunistička partija sputana jer je podržala pretenzije od komunista obučenog maršala Tita na nekadašnju italijansku teritoriju na severu Jadrana. Pa ipak, budućnost Italije je još uvek neizvesna. Opet, ne može se zamisliti zalečena Evropa bez jake Francuske. Celog svog političkog života zalagao sam se za jaku Francusku, i nikada nisam izgubio veru u njenu sudbinu, čak ni u najcrnjim trenucima. Neću je izgubiti ni sada. Međutim, u velikom broju zemalja, daleko od granica Rusije i širom sveta, oformljavaju se komunističke pete kolone koje rade u potpunom jedinstvu i apsolutno poštujući uputstva koja primaju iz komunističkog centra. Osim u britanskom komonveltu i u Sjedinjenim državama, gde je komunizam tek u povoju, komunističke partije ili pete kolone tvore sve veći izazov i opasnost po hrišćansku civilizaciju. Za bilo koga je sumorno deklamovati ove činjenice u jutro pobede, izvojevane za ciljeve slobode I demokratije drugarstvom po oružju, ali postupili bismo najnerazboritije ako se direktno ne suočimo s njima, dok još ima vremena.


Perspektiva na Dalekom istoku takođe izaziva zabrinutost, pogotovo u Mandžuriji. Dogovor iz Jalte, u kojem sam i sâm bio strana, bio je izuzetno naklonjen sovjetskoj Rusiji, ali bio je sačinjen u vreme kada niko nije mogao da kaže da se rat u Nemačkoj neće otegnuti kroz leto i jesen 1945, i kada se očekivalo da će rat sa Japanom trajati još 18 meseci nakon pobede nad Nemačkom. U ovoj zemlji ste svi vrlo dobro informisani o Dalekom istoku i svi ste tako posvećeni prijatelji Kine, da ne vidim potrebu da raspredam o situaciji tamo.
Osećao sam se obavezanim da opišem senku koja, kako na Zapadu tako i na Istoku, pada na svet. Bio sam visoki zvaničnik u vreme Versajskog ugovora i blizak prijatelj g. Lojda Džordža koji je predvodio britansku delegaciju u Versaju. Nisam se slagao sa mnogim stvarima koje su učinjene, ali sam imao u svojoj svesti vrlo jak utisak tadašnje situacije, I nalazim da je bolno uporediti je sa onim koji sada preovlađuje. U to vreme, vladale su uzvišene nade i neobuzdano uverenje da su ratovi svršeni, i da će Društvo naroda postati svemoćno. Ne vidim i ne osećam to uverenje, pa ni iste nade u ovom izmoždenom svetu sadašnjice.
S druge strane, gnušam se ideje da je rat neizbežan; još više one da nam uskoro predstoji. Upravo zato što sam siguran da su naše sudbine još uvek u našim rukama i da imamo moć da spasemo budućnost, osećam se dužnim da progovorim sada kada imam priliku i zgodu. Ne verujem da sovjetska Rusija želi rat. Ono što žele su ratni plen i neograničena ekspanzija njihove moći i doktrina. Međutim, ono što moramo da razmotrimo ovde i danas, dok još ima vremena, jeste večito sprečavanje rata i uspostavljanje uslova slobode i demokratije što je pre moguće u svim zemljama. Naše teškoće I opasnosti neće nestati tako što ćemo zatvoriti oči pred njima. Neće nestati pukim čekanjem da vidimo šta će se dogoditi, niti će se one povući politikom udovoljavanja. Ono što je potrebno jeste pogodba i što duže to odlažemo biće sve teže, a naše opasnosti postaće veće.
Po onome što sam u toku rata video od naših ruskih prijatelja i saveznika, ubeđen sam da nema ničega što cene više nego snagu, i ničega što poštuju manje nego slabost, pogotovo vojnu slabost. Zbog toga, stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ne možemo priuštiti da zakidamo, ako možemo nešto da uradimo povodom toga, jer ih time dovodimo u iskušenje da se okušaju silom. Ako zapadne
demokratije zajedno ostanu čvrsto privržene principima Ujedinjenih nacija, njihov kapacitet za širenje tih principa biće ogroman i malo je verovatno da će ih neko kinjiti. No, ukoliko postanu podeljene ili omanu u svojoj dužnosti i ukoliko se ovim najključnijim godinama dopusti da tek tako
minu, onda zaista možemo očekivati da nas sve zahvati katastrofa.


Poslednji put video sam da nam se tako nešto sprema i uzbunjivao sam svoje zemljake i svet, ali niko nije hajao. Sve do 1933, pa čak i 1935, mogli smo da spasemo Nemačku od užasne kobi koja ju je snašla, i svi smo mogli biti pošteđeni strahota koje je Hitler pustio na čovečanstvo. Nikada u celoj istoriji nije bilo rata koji se mogao lakše sprečiti pravovremenom akcijom od onog koji je bio razorio tako veliki deo sveta. Po mom mišljenju, mogao se sprečiti bez ijednog opaljenog pucnja, I Nemačka bi danas bila moćna, prosperitetna i poštovana; ali niko nije hteo da sluša, i jedan po jedan bivali su usisani u strašni vrtlog. Sigurno da ne možemo dopustiti da se to ponovi. Ovo se može postići samo sporazumom sa Rusijom o svim tačkama sada, 1946, pod okriljem Organizacije
… stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ujedinjenih nacija i održavanjem tog sporazuma mnogim godinama mira, svetskim instrumentom, podržanim svom snagom anglofonog sveta i svih
njegovih saveznika. Postoji rešenje koje Vam, pun poštovanja, nudim u ovom obraćanju, a koje sam nazvao „Sveze mira“.
Neka nijedan čovek ne potceni postojanu moć britanske imperije I komonvelta. Samo zato što na našem ostrvu vidite 46 miliona uznemirenih oko zaliha hrane, od koje sami uzgoje tek polovinu, čak i u ratu, ili zatošto imamo poteškoća u ponovnom pokretanju svoje industrije i izvoza posle šest godina napora u ratnoj pasiji, ne sumnjajte da ćemo izaći iz ovih teških dana oskudice baš kao što smo prošli i kroz slavne godine agonije, niti da ćete, za pola veka od danas videti 70 ili 80 miliona Britanaca rasutih po celom svetu, ujedinjenih u odbrani naših tradicija, našeg načina života i svetskih ciljeva koje zastupamo. Ako se populacija anglofonih komonvelta doda onoj Sjedinjenih država, sa svim što bi takva saradnja uključivala u vazduhu, na moru, celoj kugli zemaljskoj i u nauci I u industriji i u moralnoj snazi, neće biti treperave i nepouzdane ravnoteže moći koja bi mamila svojim iskušenjima ambicije i avanture. Ako se čvrsto držimo Povelje Ujedinjenih nacija i hodamo pravo mirne i trezvene snage, netražeći zemlju i blaga nijednog čoveka, netražeći postavljanje bilo kakve proizvoljne kontrole nad mislima ljudi; ako se ceo britanski duh I materijalna snaga i ubeđenja udruže sa Vašim u bratskom savezu, glavni putevi budućnosti biće prohodni, ne samo za nas, već za sve,i ne samo u našem vremenu, već i u veku koji dolazi.


izvor