Rane priče (1. ciklus)
Sreća
U jednom podmoskovskom selu, koje je okusilo sve ovozemaljske blagodeti, posle još jednog opijanja, dva grdna prijatelja Mihailo i Griška sede na klupi i filozofski razgovaraju o tome šta je sreć Selo Blyudnevo izgubljeno je na periferiji moskovske oblasti između zamršenih autoputeva, železnica i fabričkih gradova. Ljudi ovde žive bogato, ozbiljno: u svakoj je kući ponor hrane, jastuka, čaša i televizora. Neki čak kupuju debele knjige. Život teče miran, odmereno, poput misli orijentalnih despota. Ponekad, samo iz zabave, mladi ljudi nekoga udare ili vole da voze motocikle.
U Bludnevo su stizali svi zemaljski blagoslovi, jer je stanovnicima, vodeći računa o lokalnoj drevnoj tradiciji, dozvoljeno da se bave umetničkim zanatima: da prave i prodaju zamršene drvene glave, konje, vukove. Pored toga, postoji mogućnost krađe.
Život je ovde toliko pun i miran da neki stanovnici spavaju i popodne. Za dva-tri sata selo tako utihne, kao da svi ljudi nakratko odlaze da se odmore na onaj svet. Ponekad će, međutim, neka koza ili revnosni dečak projuriti ulicom, igrajući se sam sa sobom.
Samo na trošnoj usamljenoj tezgi gde se prodaju slatkiši, votka i čizme, za niskim, drvenim stolom, pored božje trave, sede dva drugara uz pivo neshvatljivog pripravka: jedan, po nadimku Mihailo, je debeo, zdrav čovek koji neobično voli da igra, posebno sa malom decom; drugi Griša je čupav čovek, sa veoma opuštenom, mamutskom čeljusti i malim, tužnim, upitnim očima.
Nakon drugog napitka izraz na njihovim licima je trezan, ponizan.
Šta je sreća? — iznenada glasno pita Griša. Mihailo ga gleda, a cela mu se njegova fizionomija muti, kao iz sna. Pre samo pola sata, nakon što je odabrao četvoro dece od šest godina, slavno je plesao sa njima u okruglom plesu sve dok nije pao i zamalo srušio jedno od njih.
Ne dobivši nikakav odgovor, Griša pohlepno umoči kovrčavu glavu u pivo, zatim se nagne prema Mihailu, pljesne ga po kolenu i promuklo kaže :
Hej brate ... Zašto si sretan ... Reci mi ... daću ti kravu ...
Mihailo važno skida Grishinu ogromnu ruku s kolena i odgovara:
"Ne diraj me."
Grisha uzdahne.
Na kraju krajeva, ja kao da imam sve što ti imaš... kravu, četiri žene, kolibu sa krovom, pčele... Razmišljam ovako: šta bih više poželeo? Ništa. Što se tiče automobila: ZIL ili kamion, ne treba mi džabe: ti voziš tiše, nastavićeš ... Imam sve “, zaključuje Griša.
Mihailo ćuti, utapajući se u pivu.
Sve je to sitno što imam, nastavlja Grisha. - Ne po veličini, već jednostavno tako, po mom ukusu ...Sitno, jer imam razmišljanja. Zato je zastrašujuće.
Sanmo napred- odgovara Mihajlo.
Tužno mi je nešto da živim, Mishuk - mrmlja Griša spuštajući svoju četvrtastu čeljust na stol.
I, šta ?
Da, pa... sve je teško ...ljudisvuda, komarci ... opet noći ... Oblaci ... Mnogo mi je dosadno ustajati ujutro ... Ruke ... Srce ...
To je loše”, prošaputa Mihailo.
Posle ispijanja piva, on postaje pričljiviji, ali nikada u potpunostine podiže veo nad svojom velikom tajnom - tajnom sreće. Samo njegovo debelo, bubuljičavo lice sija kao masno sunce.
Ženi, na primer, potreban je pristup, - podučava on., mrveći hleb u ustima. Žena, ona nije krava, iako joj je trbuh mekan... Moraš odabrati plan... Na primer, imam devojku za sve prilike: onu s kojom zauvek spavam nakon grmljavine, druga je lunarna (sa Meseca, dakle ), sa trećom - tek posle kupke ... To je to.
Mihailo se potpuno rastopio od sreće i ponovo se utopio u pivu.
Al sve ovo me ne pokreće - kaže Griša. - Sve to znam i sam.
Sreća je zadovoljstvo ... I tako da nema razmišljanja - na kraju izusti Mihailo.
Bojim se misli”, obradovao se Griša. - Uvek skaču sa mnom. Ne drže. I odakle dolaze. Pre neki dan je bio prilično veseo. Iako je moja kćer bila oparena ključalom vodom. Samo sam šetao putem i zviždao. I video sam jelku, sićušnu, prekrivenu povraćanjem.I tako sam se stideo, stideo... I tada se samo pojavi misao... Sve je ništa, ništa, prazno i odjednom - bam! -pomisao... veoma zastrašujuća. Posebno se plašim da mislim o sebi.
Vidi se ... O sebi - ponekad je najprijatnije razmišljati,ceri se Mihailo, gladeći trbuh.
U selu, kao u šumi, ne čuje ni jedan opšti zvuk. Svi spavaju. Tek u daljini, pomerajući bokovima, izlazi punaška devojka Tamaročka da pogleda oblake.
Idem u sektu”, kaže Griša, bacajući kosu preko nosa.
Mihailo je ogorčen.
Ne na naučni način - upozorava on. - Ne na naučni način. Idi u Moskvu. Ili u inostranstvu. Tamo im, kažu, profesori kastriraju mozak.
Jao, - Grisha se smrzne.
Sa noževima, - Mihailo se diže.. U gradovima ima mnogo sličnih tebi. Koji imaju misli. Tako im se na njihov zahtev izseče skoro sav mozak. Profesori. Pa, kažu, ljudi hrle kod tih profesora. Redovi čekanja. Za svaki slučaj ponesi malo svinjetine. Za mito.
Vidi do čega je došlo - kaže Grisha. - Napredak.
To je to. To nije sekta za tebe - strogo ponavlja Mihajlo.
Grisha razmišlja o tome. Oči su mu potpuno istopljene od tuge i on odjednom počne nešto da šuška, kao slon, napola lopovski, poludetinjasto.
Ipak, naučno nije dobro. Noževi, kaže. - Radije bih da odem u sektu. Nekako su ljubazniji. Na duhovni način.
Mihailo odmahne rukom i okrene se od njega.
U jednom podmoskovskom selu, koje je okusilo sve ovozemaljske blagodeti, posle još jednog opijanja, dva grdna prijatelja Mihailo i Griška sede na klupi i filozofski razgovaraju o tome šta je sreć Selo Blyudnevo izgubljeno je na periferiji moskovske oblasti između zamršenih autoputeva, železnica i fabričkih gradova. Ljudi ovde žive bogato, ozbiljno: u svakoj je kući ponor hrane, jastuka, čaša i televizora. Neki čak kupuju debele knjige. Život teče miran, odmereno, poput misli orijentalnih despota. Ponekad, samo iz zabave, mladi ljudi nekoga udare ili vole da voze motocikle.
U Bludnevo su stizali svi zemaljski blagoslovi, jer je stanovnicima, vodeći računa o lokalnoj drevnoj tradiciji, dozvoljeno da se bave umetničkim zanatima: da prave i prodaju zamršene drvene glave, konje, vukove. Pored toga, postoji mogućnost krađe.
Život je ovde toliko pun i miran da neki stanovnici spavaju i popodne. Za dva-tri sata selo tako utihne, kao da svi ljudi nakratko odlaze da se odmore na onaj svet. Ponekad će, međutim, neka koza ili revnosni dečak projuriti ulicom, igrajući se sam sa sobom.
Samo na trošnoj usamljenoj tezgi gde se prodaju slatkiši, votka i čizme, za niskim, drvenim stolom, pored božje trave, sede dva drugara uz pivo neshvatljivog pripravka: jedan, po nadimku Mihailo, je debeo, zdrav čovek koji neobično voli da igra, posebno sa malom decom; drugi Griša je čupav čovek, sa veoma opuštenom, mamutskom čeljusti i malim, tužnim, upitnim očima.
Nakon drugog napitka izraz na njihovim licima je trezan, ponizan.
Šta je sreća? — iznenada glasno pita Griša. Mihailo ga gleda, a cela mu se njegova fizionomija muti, kao iz sna. Pre samo pola sata, nakon što je odabrao četvoro dece od šest godina, slavno je plesao sa njima u okruglom plesu sve dok nije pao i zamalo srušio jedno od njih.
Ne dobivši nikakav odgovor, Griša pohlepno umoči kovrčavu glavu u pivo, zatim se nagne prema Mihailu, pljesne ga po kolenu i promuklo kaže :
Hej brate ... Zašto si sretan ... Reci mi ... daću ti kravu ...
Mihailo važno skida Grishinu ogromnu ruku s kolena i odgovara:
"Ne diraj me."
Grisha uzdahne.
Na kraju krajeva, ja kao da imam sve što ti imaš... kravu, četiri žene, kolibu sa krovom, pčele... Razmišljam ovako: šta bih više poželeo? Ništa. Što se tiče automobila: ZIL ili kamion, ne treba mi džabe: ti voziš tiše, nastavićeš ... Imam sve “, zaključuje Griša.
Mihailo ćuti, utapajući se u pivu.
Sve je to sitno što imam, nastavlja Grisha. - Ne po veličini, već jednostavno tako, po mom ukusu ...Sitno, jer imam razmišljanja. Zato je zastrašujuće.
Sanmo napred- odgovara Mihajlo.
Tužno mi je nešto da živim, Mishuk - mrmlja Griša spuštajući svoju četvrtastu čeljust na stol.
I, šta ?
Da, pa... sve je teško ...ljudisvuda, komarci ... opet noći ... Oblaci ... Mnogo mi je dosadno ustajati ujutro ... Ruke ... Srce ...
To je loše”, prošaputa Mihailo.
Posle ispijanja piva, on postaje pričljiviji, ali nikada u potpunostine podiže veo nad svojom velikom tajnom - tajnom sreće. Samo njegovo debelo, bubuljičavo lice sija kao masno sunce.
Ženi, na primer, potreban je pristup, - podučava on., mrveći hleb u ustima. Žena, ona nije krava, iako joj je trbuh mekan... Moraš odabrati plan... Na primer, imam devojku za sve prilike: onu s kojom zauvek spavam nakon grmljavine, druga je lunarna (sa Meseca, dakle ), sa trećom - tek posle kupke ... To je to.
Mihailo se potpuno rastopio od sreće i ponovo se utopio u pivu.
Al sve ovo me ne pokreće - kaže Griša. - Sve to znam i sam.
Sreća je zadovoljstvo ... I tako da nema razmišljanja - na kraju izusti Mihailo.
Bojim se misli”, obradovao se Griša. - Uvek skaču sa mnom. Ne drže. I odakle dolaze. Pre neki dan je bio prilično veseo. Iako je moja kćer bila oparena ključalom vodom. Samo sam šetao putem i zviždao. I video sam jelku, sićušnu, prekrivenu povraćanjem.I tako sam se stideo, stideo... I tada se samo pojavi misao... Sve je ništa, ništa, prazno i odjednom - bam! -pomisao... veoma zastrašujuća. Posebno se plašim da mislim o sebi.
Vidi se ... O sebi - ponekad je najprijatnije razmišljati,ceri se Mihailo, gladeći trbuh.
U selu, kao u šumi, ne čuje ni jedan opšti zvuk. Svi spavaju. Tek u daljini, pomerajući bokovima, izlazi punaška devojka Tamaročka da pogleda oblake.
Idem u sektu”, kaže Griša, bacajući kosu preko nosa.
Mihailo je ogorčen.
Ne na naučni način - upozorava on. - Ne na naučni način. Idi u Moskvu. Ili u inostranstvu. Tamo im, kažu, profesori kastriraju mozak.
Jao, - Grisha se smrzne.
Sa noževima, - Mihailo se diže.. U gradovima ima mnogo sličnih tebi. Koji imaju misli. Tako im se na njihov zahtev izseče skoro sav mozak. Profesori. Pa, kažu, ljudi hrle kod tih profesora. Redovi čekanja. Za svaki slučaj ponesi malo svinjetine. Za mito.
Vidi do čega je došlo - kaže Grisha. - Napredak.
To je to. To nije sekta za tebe - strogo ponavlja Mihajlo.
Grisha razmišlja o tome. Oči su mu potpuno istopljene od tuge i on odjednom počne nešto da šuška, kao slon, napola lopovski, poludetinjasto.
Ipak, naučno nije dobro. Noževi, kaže. - Radije bih da odem u sektu. Nekako su ljubazniji. Na duhovni način.
Mihailo odmahne rukom i okrene se od njega.
2 коментара:
Веома је чудно да све ове приче личе на један или други комад „Шатунова“, али само веома, веома умекшане, детињасте, или тако нешто. Не, ја, наравно, нећу препоручити деци приче за лаку ноћ, али у поређењу са „Шатуном“ све је изглађено и, не плашим се ове речи, кастрирано. Испоставило се да је аутор створио једино снажно дело средином 60-их, а затим се 30 година бавио понављањем истих песама... При томе, приче с краја века се суштински не разликују од првих... Ово је чудно, веома чудно. Обично се за то време особа потпуно промени три пута . Углавном, приче су жанровске скице мизантропа. Пошто сам и сам мизантроп, генерално ми се допало. Једина тема која истински заокупља Јурија Мамлејева целог живота је смрт: фаталне болести, лешеви, ковчези, гробља, пропадање, духови са другог света и сличне романсе. Немам ништа против, иако с временом постане досадно. Онда можете прескочити десетак прича, али једанаеста ће бити отприлике иста. Све приче се деле на реалистичке, мистичне и филозофске.
У реалистици , сви ликови су мало пијани, мало луди, мало безобразни, мали идиоти, мало нарцисоидни, мало психопати, мало животињски духовни , мало одвратни мали прљави трикови, мало смртници. Сви, укључујући и децу. Овде су и све сорте Родион Раскољников. Бесмисленост постојања. Бесмисленост света. Једном речју, реализам. Не социјалистички. Мистицизам подсећа на енглеске готичке приче на прелазу из 18. у 19. век. Пропадање, духови, ванземаљска створења итд. Не волим ово много. Плус обавезна вотка.
Што се филозофије тиче , ипак је боље читати „Шатунова“. Тамо је систем бољи. И никоме није успело у форми приче за преношење филозофских идеја после Платона, морам рећи. Свидела ми се иронија у односу на филозофију у неким причама. Да се смејем, дужина приче је довољна. Види, на пример, ДНЕВНИК ПСА ФИЛОЗОФА . У одређеним круговима, Мамлеев је познат као филозоф. Не знам, не знам, навикао сам на другачију филозофију. Кажу да има чисто филозофска дела, али ја их нисам читао. И нећу, јер дуго нисам читао филозофска дела у принципу.
Мамлејева Америка болно подсећа на Совјетски Савез. Мала је локална свита: дрога, хомосексуалци, порнографија, култ новца, црно-беле убице у метроу, "како и ју?" и тако даље. И тако живе у приближно истим комуналним становима, не раде, пију, повраћају, паре се итд. и тако даље. Занимљиво, у постсовјетској Русији је све отприлике исто. Изгледа да се ништа није променило за 30 година. Опет комунални станови, само убице нису бездушне као у САД. Кажу да је Јуриј Мамлејев по повратку у Русију из емиграције уложио много труда у стварање руске националне идеје. Искрено говорећи, познавање његовог књижевног наслеђа буди наду да његова национална идеја никада неће бити остварена... Нисам упознат са овом идејом, може бити да је он прилично хуманистички ... али је ипак страшно, знате.
RU
Tek sada vidim ovaj komentar, šteta, bila sam odsutna, na putu.
Постави коментар