30. 6. 2023.

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 4



LOV NA ČOVEKA

Pre nego mi se u glavi stvorila nerazumna nada u beg, otkrio sam da su vanjska vrata moje sobejoš otvorena.Sada sam bio uveren,potpuno siguran, da je Moreau vivisecirao ljudsko biće.Čitavo vreme, otkako sam čuo njegovo ime,na neki način sam ga pokušavao povezati s grotesknim životinjskim osobinamama otočana, došao sam do uverenja da sam dovoljno video. Sećanje na njegov rad na transfuziji krvi mi je iskrsnuo u mislima. Ta stvorenja koja sam video, bila su žrtve nekog strašnog eksperimenta. Bele hulje su samo nastojale zadržati, prevariti me predstavljajući se kao da su mi poklonili poverenje, a zatim me zgrabiti i izvrgnuti sudbini strašnijoj od smrti.Žele me mučiti,a nakon mučenja s najodvratnijim unakazivanjem koje je moguće zamisliti,oterati me bez duše, kao životinju k ostalim žrtvama.

Tražio sam neko oružje. Ništa. Tada sam se vratio s idejom prema ležaljci, stavio nogu na njezinu stranicu i otrgnuo prečku. Dogodilo se da sam s drvom iščupao i jedan ekser, tako da je inače bezvrijedno oružje dobilo opasan izgled. Čuo sam napolju korake. Nekontrolisano sam se bacio na vrata i pred njima ugledao Montgomeryja.Imao je nameru zaključati vanjska vrata. Podigao sam svoje oružje s ekserom čavlom da ga udarim po licu, ali je odskočio.Oklevao sam trenutak, a zatim sam se okrenuo i pobegao oko ugla kuće. "Prendick,čoveče!",čuo sam njegov začuđeni krik, "nemoj biti smešna budala,čoveče!"

Još jedna minuta", pomislio sam, "i bio bi me zaključao unutra poput laboratorijskog kunića." Pojavio se iza ugla i čuo sam kako viče: "Prendick!" Potrčao je za mnom, vičući nešto dok je trčao. Ovaj put sam trčao na slepo i našao sam se severno pod pravim uglom u odnosu na moju prvu ekspediciju. Dok sam nepromišljeno trčao uz plažu,jedanput sam pogledao preko ramena i video da je pratilac s njim. Besomučno sam trčao uz nagib, prešao ga, a zatim sam krenuo na istok, uzduž kamenite doline obrubljene s jedne strane džunglom, i pretrčao možda dva kilometara, dok su mi prsa pucala i srce mi tuklo u ušima.Budući da nisam više čuo Montgomeryja ili njegovog pratioca i osećajući se na rubu iscrpljenosti, naglo sam,po mom mišljenju, ubizo prema plaži, pa legao u seni trstike. Tamo sam dugo ostao bojeći se pomaknuti, zaista suviše prestrašen,čak i za planiranje šta ću dalje. Divljina oko mene je tiho dremala pod suncem i jedini zvuk pored mene bilo je slabašno zujanje nekih malih mušica koje su me pronašle. Postao sam svestan uspavljujućeg zvuka šuma mora na plaži.

Nakon skoro jedan sat čuo sam kako, daleko na severu,Montgomery uzvikuje moje ime. Za mene potaknulo na razmišljanje o planu delovanja. Kako sam shvatao situacija, ostrvo je bilo nastanjeno samo s ta dva istraživača i njihovim žrtvama. Neke od njih su sigurno mogle natjerati protiv mene-ako bi se pojavila potreba. Znao sam da i Moreau i Montgomery imaju revolvere, a ja sam osim slabešipke od jelovine s umetnutim malim ekserom, pravim ruglom od buzdovana, bio nenaoružan.

Dok sam ležao počeo sam razmišljati o hrani i piću. Tada sam shvatio stvarnu beznadnost svog položaja. Nisam znao kako bih mogao pribaviti nešto za jelo. Suviše sam malo znao o botanici da bih mogao pribeći korenju ili voću koje se nalazilo oko mene. Nisam imao ništa čime bih u zamku ulovio nekoliko kunića otoka. Postajao sam sve nesigurniji što sam više razmišljao o tome. Na kraju, u očaju mog položaja, misli su mi se vratile na čoveka-životinju kojeg sam sreo. Pokušao sam uhvatiti tračak nade u onome čega sam se setio o njemu. Razmišljao sam o svemu što sam video i pokušavao izvući neki predznak spasa.

Odjednom sam začuo lavež lovačkih pasa i osetio se ponovo u opasnosti. Malo sam razmislio o tome kako bi me mogli uloviti, a onda sam zgrabio svoju letvu i strmoglavio se iz skrovišta prema zvuku mora. Sećam se biljaka s bodljama koje su ranjavale kao džepni nožići.Pojavio sam se, krvareći i s poderanom odećom, na rubu dugačkog potoka koji se otvarao prema severu. Ušao sam ravno u potok bez oklevanja i zagazio do kolena u malu vodenu struju. Popeo sam se na zapadnu obalu i, uz glasno udaranje srca u ušima, ušuljao se u splet paprati,očekujući ishod. Čuo sam psa (bio je samo jedan) kako se približava i kako zavija kada je došao do trnja. Tada više ništa nisam čuo i pomislio sam da sam uspeo pobeći.

Minute su prolazile, tišina se nastavila i konačne, nakon čitavog sata sigurnosti, počela mi se vraćati hrabrost. Ali tada se više nisam osećao jako užasnut ili jako bedan. U tom trenutku već sam prešao granicu užasa i očaja.Oećao sam da mi je život praktički izgubljen i to uverenje me učinilo sposobnim za bilo šta. Čak sam poželeo sresti se s Moreauom, lice u lice. Kada sam zagazio u vodu setio sam se da, ako bi me suviše pritisnuli, imam još uvek barem jedan put za beg od mučenja-nisu mogli spriečiti da se utopim. Pomišljao sam da se odmah utopim, ali pojavila se u meni čudna želja da vidim ishod pustolovine. Neobičan ogroman interes u meni,dao mi je snage. Ispružio sam udove, izranjene i bolne od uboda bodljikavih biljki, i zurio oko sebe u drveće.Odjednom, tako naglo kao da je iskočio iz zelenog spleta oko sebe, moje oči su ugledale crno lice koje me promatralo. Video sam da je to bilo majmunsko stvorenje koje je dočekalo veliki čamac na plaži. Priljubio se uz koso deblo palminog drveta. Zgrabio sam štap i stajao gledajući ga. Počeo je brbljati: "Ti, ti, ti..." To je bilo sve što sam u prvom trenutku mogao razabrati. Naglo je skočio s palme,a zatim povukao u stranu njeno lišće i sa zanimanjem buljio u mene.

Nisam osećao takvu odvratnost prema tom stvorenju,kakvu sam osetio u mojim susretima s drugim ljudima životinjama. "Ti", reče on, "u čamcu." Bio je čovek-konačno bio je Montgomeryjev pratilac jer je mogao govoriti.

"Da", rekoh. „Došao sam s čamcem. S lađe."

"Oh", reče on dok su njegove svetle, neumorne oči prelazile preko mene, mojih ruku,štapa kojega sam nosio,mojih stopala, do ozleda na koži, te zareza i ogrebotina koje sam zadobio od trnja. Izgledao je zbunjeno zbog nečega. Ponovno je gledao moje ruke. Ispružio je svoju ruku i polagano brojio prste. "Jedan, dva, tri,četiri, pet...eh?"

Tada nisam shvatio šta misli. Kasnije sam video da veliki deo životinjskog naroda ima izobličene ruke, na kojima su ponekad nedostajala i po tri prsta. Misleći da je to neka vrsta pozdrava, odgovorio sam mu na isti način. Nacerio se s beskrajnim zadovoljstvom. Tada je njegov brz,nemiran pogled opet zaokružio uokolo. Napravio je brz pokret i nestao. Zašuštalo je lišće paprati među kojom jestajao.

Probio sam se kroz šipražje iza njega i bio sam iznenađen videvši kako veselo visi, jednom svojom slabašnom rukom, na lijani koja se spuštala iz lišća iznad njegove glave. Bio mi je okrenut ledima.

"Halo!", rekoh.

Skočio je, okrenuvši se u zraku, stao ispred mene. „Gde bih mogao dobiti nešto za jelo?", pitao sam. "Jesti!", reče on. "Jesti ljudsku hranu sada." I njegov pogled se vrati na splet lijana. "U kolibama." „Ali gde su kolibe?"

"Znaš, ja sam ovde novi."

Tada se okrenuo i počeo je brzo hodati. Svi njegovi pokreti bili su začuđujuće brzi. "Dođi", reče.

Krenuo sam s njim u pustolovinu. Mislio sam da su kolibe gruba skloništa gde on živi s još nekolicinom sebi sličnih.Nadao sam se da će biti prijateljski raspoloženi, i da ću naći neko uporište u njihovim mislima. Nisam znao koliko su oni zaboravili svoje ljudsko nasleđe. Moj je majmunoliki drug kaskao pored mene s obešenim rukama i isturenim čeljustima. Pitao sam se kako je njegovo pamćenje.

"Koliko dugo si na ovom ostrvu?, upitah. "Koliko dugo?",ponovi i podignem tri prsta u zrak.

Stvorenje je bilo nešto više od običnog idiota. Pokušao sam saznati što je s time mislio i izgleda da ga je to gnjavilo. Nakon nekoliko daljnjih pitanja, odjednom se udaljio od mene i počeo je skakati za neke voćem koje je visilo na drvetu. Povukao je dole šaku bodljikavih ljuski i počeo jesti njihov sadržaj. To sam promatrao sa zadovoljstvom, jer mi je to konačno bio savet za hranu. Iskušao sam ga s nekim drugim pitanjima, ali njegovo brbljanje i spremni odgovori bili su skoro uvek u suprotnosti sa svrhom mojih pitanja. Neki su i imali smisla,dok su ostali bili poput govora papige.

Bio sam toliko zadubljen u to da sam jedva primećivao stazu kojom smo išli. Došli smo do pougljenog, smeđeg drveća, a zatim do proplanka, prekrivenog žuto belom,stvrdnutom tvari, preko kojega je strujao dim čiji je reski dašak prodirao u nos i oči. Na desnoj strani, preko ruba golog kamena, video sam plavu razinu mora. Staza je naglo vijugala u uski klanac između dve oborene kvrgaste mase crnkaste troske. Zašli smo u njega.

Nakon zasljepljujućeg sunčevog svetla, koje se odbijalo od sumporno tlo, bilo je jako tamno u tom prolazu.Stene su se uzdizale strmo i približavale se jedna druga.

Zelene i grimizne mrlje su mi igrale pred očima. Moj vodič se naglo zaustavio.

„Kući!", reče i ja sam zastao na dnu provalije, koja mi je u početku izgledala potpuno mračno. Začuo sam čudnu buku i pritisnuo sam članke leve ruke na oči. Postao sam svestan neugodnog mirisa, sličnog loše očišćenom majmunskom kavezu. Iza su se stene, polaganim usponom, ponovo otvarale prema suncem obasjanom zelenilu. Kroz uske prolaze svetlo je s obe strane obasjalo središnju tamu.

TUMAČ ZAKONA

Tada je nešto hladno dotaknulo moju ruku. Naglo sam se trgnuo i blizu sebe ugledao nešto mutno, ružičasto,što je više izgledalo kao ćosavo dete nego bilo šta drugo.Stvorenje je imalo blago, ali odvratno obličje majmuna lenivca-nisko čelo i spore kretnje.

Nakon što je prošao prvi šok promene svetla, video sam mnogo jasnije oko sebe. Maleno stvorenje slično ljenjivcu je stajalo i zurilo u mene. Vodič mi je nestao. Mesto je bilo uski prolaz između visokih zidova lave, pukotina u kvrgavom kamenu je druge strane isprepletena gomilom morske rogožine, palminim lišćem i trskom prislonjenom na kamen,što je stvarao gusto neprozirne kutke. Vijugavi put u klancu, između tih stiena, bio je širok jedva tri metra i nagrđen gomilama trulog voća i drugih otpadaka koji su doprinosili neugodnom zadahu.

Kada se moj majmunoliki čovek ponovo pojavio iz otvora najbližeg kutka i pozvao me unutra, maleno ružičasto stvorenje slično ljenivcu, još je uvek zurilo u mene. Tada se pogureno čudovište izvuklo iz jednog mesta, malo dalje u toj čudnoj ulici, i stajalo je buljeći u mene kao bezoblična sena nasuprot svetloj, zelenoj pozadini.Oklevao sam, neodlučan da li da pobegnem putem kojim sam došao, ali tada sam odlučio dovesti pustolovinu do kraja. Stisnuo sam u sredini svoju letvu i dopuzao u malu smrdljivu udubinu za mojim vodičem.

To je bilo polukružno mesto, oblikovano kao polovina pčelinje košnice, oslonjeno na kamenitu stenu na unutrašnjoj strani, u kojoj se nalazila gomila različitog voća,među kojim i kokosovi orasi. Nekoliko grubih posuda od lave i drveta stajao je na podu, a jedna na gruboj stolici. Nije bilo vatre. U najtamnijem uglu kolibe sedela je bezoblična tamna masa, koja je, kada sam ušao, zarežala: "Hej!" Moj je majmunoliki čovek stajao u mutnom svetlu izlaza i pružio mi je, kada sam dopuzao u drugi ugao i čučnuo, rascepljeni kokosov orah. Uzeo sam ga i počeo gristi, držeći se što vedrije,usprkos određenom strahu i skoro nepodnošljivoj zatvorenosti jazbine. Malo, ružičasto,majmunoliko stvorenje je stajalo na otvoru kolibe, a nešto drugo s prljavim licem i svetlim očima zurilo je preko njegovih ramena.

"Hej!", začulo se iz tajanstvene gomile nasuprot meni. „to je čovek.

"„To je čovek!", mumljao je moj vodič. "Čovek,čovek,ljubimac-čovek kao ja."

"Ćuti!", reče glas iz mraka i zareži.

Grizao sam kokosov orah u potpunoj tišini. Zurio sam umrak, ali nisam mogao ništa razabrati.

„To je čovek", ponovio je glas. "Dolazi živeti s nama?"

To je bio slabašni glas s nečim u sebi, s prizvukom zvižduka,što je mene naročito pogodilo, ali engleski naglasak je bio neobično dobar.

Majmunoliki čovek me gledao kao da nešto očekuje.Shvatio sam da je pauza upitna.

"On dolazi živeti s vama", rekoh. "On je čovek. Mora naučiti Zakon."

Sada sam počeo razlikovati tamnija mesta u mraku i nejasne konture pogurenog lika. Tada sam primetio da je otvor jazbine bio zatamnjen s još dve crne glave.Šaka mi se stisnula oko letve.

Stvor u mraku je ponovio glasnije: "Reci reči." Nisam shvatio poslednje reči. "Ne hodati na sve četiri", ponovio je nekom vrstom pevušenja.

Bio sam zbunjen.

"Reci reči", reče majmunoliki čovek ponavljajući i likovi u vratima su ponovili, pretnjom u svojim glasovima.Shvatio sam da moram ponoviti tu idiotsku formulu, a tada je započela najluđa ceremonija. Glas u mraku je započeo ludu litaniju, redak po redak, a ja i ostali smo ponavljali. Govoreći tako, njihali su se s jedne strane A na drugu, na najčudniji način, pljeskali rukama o kolena, a ja sam sledio njihov primer. Mogao sam zamisliti da sam već mrtav i na drugom svetu. Mračna jazbina, ti groteskni mutni likovi, tek tu i tamo svetle mrlje, svi se njišu i jednoglasno pevaju.

"Ne hodati na sve četiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne grepsti koru drveća, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne srkati piće, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne jesti ribu ili meso, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne loviti ljude, to je Zakon. Zar nismo ljudi?"

I tako od zabrane glupih postupaka do zabrane stvari za koje sam mislio da su najluđe, nemoguće i najnedoličnije stvari koje čovek može zamisliti. U nama je prevladao žar ritma i mumljali smo i njihali se sve brže i brže,ponavljajući čudan zakon.Površinski me zarazilo ponašanje tih nakaza, ali duboko u meni su se sukobljavali smeh i gađenje. Nabrojali smo dugački popis zabrana, a tada je pesma prešla na novu formulu.

„On je kuća boli. On je ruka koja čini. On je ruka koja ranjava. On je ruka koja zaceljuje."

I tako smo nastavili u dugučkim nizovima gotovo nerazumljivog mumljanja oko mene o njemu, ko god on bio. Mogao sam maštati da je to bio san, ali nikada pre nisam čuo pevanje u snu.

"On je svetleća munja", pevali smo. "On je duboko slanoviše."

Na um mi je došla fantastična ideju, da je Moreau, nakon što je te ljude pretvorio u životinje, zarazio njihove zakržljale mozgove nekom vrstom njegova obožavanja.lpak, jaka svest o belim zubima i jakim pandžama oko mene sprečila me da prestanem pevati.

"On je zvezda na nebu."

Konačno je pesma završila. Video sam kako lice majmunolikog čovjeka sjaji od znoja. U međuvremenu su se moje oči prilagodile mraku i mogao sam jasnije razabrati lik u uglu, od kojeg je dolazio glas. Imao je oblik čoveka, ali je izgledao pokriven tamnosivim dlakom kao neka vrsta psa.Šta je on bio?Šta su bili oni svi?Zamislite da ste okruženi najužasnijim nakazama i manijacima koje je moguće zamisliti, pa ćete moći shvatiti mali deo mojih osećaja o tim grotesknim karikaturama čljudskosti oko mene.

„On je pet-čovek, pet-čovek, pet-čovek kao ja", reče majmunoliki čovek.

Ispružio sam ruke. Sivi lik u uglu se nagnuo napred. „Ne trčati na sve četiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi?", reče.Ispružio je čudno uvrnutu pandžu i zgrabio moje prste.Gotovo je sličila jelenjem kopitu. Mogao sam zaurlati od iznenađenja i boli. Ispružio je lice i zurio u moje nokte, a zatim je krenuo prema svetlu koje je dolazilo iz otvora jazbine, i s treptavim gađenjem sam video da to nije bilo lice ni čoveka ni životinje, nego gola čupa sive kose s tri tamna luka koja je predstavljala oči i usta.

"On ima male nokte", reče užasno stvorenje u svoju dlakavu bradu. "To je dobro."

Odbacio je moju ruku i instinktivno sam stegnuo letvu.„Jedi korenje i trave, to je njegova volja", reče majmunoliki čovek.

„Ja sam tumač Zakona", reče siva figura. "Ovde dolaze svi novi koji moraju naučiti Zakon. Ja sedim u mraku i govorim Zakon."

„To je baš tako", reče jedan zver na vratima.

Strašne su kazne za prekršioce Zakona. Niko ne može pobeći"

„Niko ne beži", reče životinjski narod, prikriveno gledajući jedan u drugoga.

"Niko, niko", reče majmunoliki čovek, "niko ne beži. Gledaj! Ja sam napravio nešto sitno, krivo, jednom. Jasam brbljao, brbljao, prestao sam govoriti. Niko me nije mogao shvatiti. Opečen sam. Ruke su mi spaljene. On je velik. On je dobar!"„Ne bežati", reče sivo stvorenje u uglu.

„Ne bežati", reče životinjski narod gledajući iskosa jedan drugoga.

„Svako ko to želi je zao", reče sivi tumač Zakona. „Mi neznamo šta ćeš ti želeti, ali želimo to znati. Neki žele slediti stvari koje se kreću,čuvati i šuljati se i čekati iskakati, ubiti i ugristi, zagristi duboko i obilno, sisati krv.To je loše. Ne sme se loviti druge ljude, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne jesti meso ili ribu, to je Zakon. Zar nismo ljudi?"

„Ne bežati", reče pegava zver stojeći na ulazu. „Svako ko to želi je zao", reče sivi tumač Zakona. „Neki žele trgati zubima i rukama korenje, njuškajući u zemlji. To je loše."

„Ne bežati", reče čovek na ulazu.

"Neki gule drveće, a neki čeprkaju po grobovima mrtvih.

Neki se tuku čelima ili stopalima ili pandžama, neki naglo grizu ne dajući priliku, neki vole nečistoću."

„Ne bežati", reče majmunoliki čovek grebući list noge.

„Ne bežati", reče ružičasto stvorenje slično ljenivcu.

"Kazna je stroga i sigurna. Zato nauči Zakon. Kaži reč ja."

Naglo ponovo počne čudnu litaniju tih Zakona i ponovno i sva ta stvorenja počesmo pevati i njihati se. U glavi mi se vrtelo od tog mumljanja i smrada zatvorenog prostora,ali izdržao sam nadajući se da ću naći neku šansu za drukčiji razvoj događaja.

„Ne ići na sve ččetiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi?" Stvarali smo takvu galamu da nisam primetio gužvu koja je vani nastala dok nije neko, mislim da je to bio jedan od čjudi-svinja koje sam video, gurnuo glavu preko malog,ružičastog stvorenja sličnog ljenivcu i uzbuđeno nešto zavikao, nešto što nisam shvatio. Oni na ulazu jazbine naglo su nestali. Moj majmunoliki čovek je izjurio.Spodoba koja je sedela u mraku ga je sledila (samo sam primetio da je bila velika i nezgrapna i pokrivena srebrnom kosom), pa sam ostao sam. Pre nego sam došao do ulaza začuo sam zavijanje psa.

Sledećeg trenutka stajao sam izvan jazbine s letvom od ležaljke u ruci, dok su mi svi mišići podrhtavali. Ispred mene su stajala skoro sva reda nezgrapnog životinjskog naroda,čije su ružno oblikovane glave bile skrivene njihovim ramenima. Uzbuđeno su gestikulirali. Ostala su poluživotinjska lica upitno buljila iz svojih jazbina.Gledajući u smeru njihovih lica, kroz izmaglicu ispod stabala iza završetka prolaza jazbina, video sam kako dolaze strašne, belo Moreauovoe uši. Zadržavao je psa, a odmah iza njega, dolazio je Montgomery s revolverom u ruci.

Trenutak sam stajao užasnut. Okrenuo sam se i video iza sebe prolaz, ali blokirale su ga nakaze s ogromnim sivim licima i malim žmirkajućim očima koja su gledala prema meni. Pogledao sam naokolo i ugledao, na udaljenosti od šest metara ravno ispred mene, uski prosek u kamenom zidu kroz koji je u senu prodirala zraka svetla."Stani!", uzviknuo je Moreau koračajući levo-desno.

„Držite ga!"

Tada se prema meni okrenulo, najpre jedno lice, a zatim i ostala. Na sreću, njihovi su životinjski umovi bili spori.Zabio sam svoje rame u nezgrapno čudovište koje se okretalo da vidi šta želi Moreau, a zatim sam ga odbacio naprijed prema drugima. Osetio sam kako njegove ruke lete okolo hvatajućja me. Ali nije uspeo. Maleno ružičasto stvorenje sličneo ljenivcu me udarilo, a ja sam mu rasporio vaške ekserom na mom štapu. U sledećem trenutku penjao sam se uz strmu bočnu stazu koja je bila neka vrsta kosog dimnjaka iz klanca.Čuo sam urlanje iza sebe i uzvike:"Ulovite ga! Držite ga!" Iza mene se pojavilo stvorenje sa sivim licem koje je guralo svoju ogromnu masu u rascep. Urlali su: "Napred! Napred!" Popeo sam se uz uski rascep u steni i izašao na sumporno tlo na zapadnoj strani sela tih ljudi-životinja.

Rascep je bio zaista sretan za mene, jer je uski dimnjak koji se dizao ukoso, prečio put najbližim progoniteljima.Trčao sam preko bele površine i niz strmu kosinu kroz razgranato drveće. Došao sam na nisku ravan s visokom trstikom do koje sam se probijao kroz mračne, gusto raslinje. Kada sam zaronio u trstiku, moj najbliži progonitelj je izišao iz rascepa. Na nekoliko minuta sam prekinuo hod. Zrak iza i oko mene se ubrzo ispunio pretećim uzvicima.Čuo sam buku progonitelja u rascepuna vrhu kosine, zatim lomljavu trstike i pucketav lom grana.Neka od stvorenja su režala kao uzbuđene grabežljive zveri. Pas je na levoj strani zavijao. Iz istog smera čuo sam Moreaua i Montgomeryja kako viču.Krenuo sam oštro udesno.Čak mi se i tada činilo da čujem Montgomeryja kako viče da trčim za svoj život.

Ispod nogu sam osetio mekano i muljevito tlo, ali bio sam očajan i jurio sam glavom bez obzira po njemu, spadajući do kolena. Tako sam došao do zavojitog puteljka u trstici.Galama progonitelja mi je prošla s leve strane. Na jednom mestu su tri čudne, ružičaste, skakutave životinje,veličine mačaka, poskakivale ispred mojih nogu. Puteljak se penjao uz brežuljak, preko drugog proplanka pokrivenog belom korom i upadao je ponovo u trstiku.Naglo je skretao paralelno s rubom strmog rascepa, koji je neočekivano zavijao. Još uvek sam trčao svom snagom nisam primetio tu strminu, sve dok se nisam našao u zraku.

Pao sam u strmi klanac koji je bio kamenit i pun bodlji.Magličasta isparavanja, koja su strujala u pramenovima, dolazila su s potočića koji je krivudao sredinom. Bio sam iznenađen tom retkom maglom usred punog dnevnog svetla, ali nisam imao vremena zastati i diviti se. Krenuo sam na desno niz potok, nadajući se da ću u tom smeru stići do mora i imati otvoreni put za utapanje. Tek kasnije sam primetio da sam pri padu ispustio letvu s ekserom.

Klanac se sužavao i, ne razmišljajući, zagazio sam u vodu.Vrlo brzo sam iskočio jer je voda gotovo ključala. Primeti osam da je iznad vrele vode klizala retka, sumporna pena.Istovremeno, klanac je skretao i pojavio se nejasni, plavi horizont. More je bljeskalo na suncu mnoštvom iskrica.Ispred sebe sam video mogućnost smrti. Bio sam vruć i dahtao sam, dok mi je topla krv curila niz lice i ugodno strujala kroz vene. Također sam osećao izvesno uzbuđenje jer su progonitelji bili daleko. Nisam imao snage otići tamo i utopiti se. Zurio sam nazad prema putu kojim sam došao.

Slušao sam. Osim zujanja mušica i cvrčanja nekih malih insekta koji su skakali među trnjem, zrak je bio potpuno tih. Tada sam začuo zavijanje psa, tiho klepetanje i mumljanje, pucketanje biča i glasove. Postajali su glasniji,a zatim su opet slabili. Buka se povukla uz potok i iščezla.Za trenutak je potera prestala, ali sada sam znao koliko ima nade u pomoć od životinjskog naroda.

                                                     

Нема коментара:

Постави коментар