30. 5. 2023.

Jurij Mamleev: Neuspeo čovek, Tumarala,





NEUSPEO ČOVEK  

Kad sve saberem, ja sam neuspeo čovek. Moj neuspeh je u tome što nisam postao bog. Da, da, bog, besmrtan, ne-čovek. Ostalo mi je da živim još dva dana (takva je naučna prognoza), a za četerdeset osam sati ne može se naučiti da postaneš bog. Dva dana. Na ostalo pljujem. Sve je gotovo.

Sedim u malom restoranu u Minhenu i skraćujem vreme, ipak dva dana, posljednja, traju ludački dugo. Naručio sam salatu i tri minhenska piva. Volim minhensko pivo, ono miriše prosto. (I ja sam, u suštini, prost.) A svet – đavo nek ga nosi. I taj Minhen, Rio de Ženeiro, Njujork i ostale gluposti. Neka ja u svom životu i nisam uspeo (rekao sam zbog čega), ali ta bića, ljudi, takoreći uopšte nisu živela. Nisu imala šta da biraju, osim viršli, salata, automobila i piva. Ali negde u sebi ja ih volim.

Naročito žene. Ipak pripadam njihovoj vrsti, to jest ljudskoj vrsti. U tome je stvar. U svim budističkim knjigama, na primer, piše da je velik uspeh uteloviti se kao čovek, to se dešava milion puta ređe od utelovljenja nižih živih bića – od bezbrojnih pohotljivih insekata (ovo je naravno simbolika) do demona koji urlaju u prazninu. A ja se s tim ne slažem.

Kome do đavola treba to ljudsko utelovljenje, ako je ono za devedeset devet posto ljudi uzalud dato: spavao, gurao se, radio i u grob. Po čemu je to bolje nego biti insekt? Premda se cela zapadna civilizacija na tome drži (to jest na fiziologiji). Uostalom, baš me briga za takvu civilizaciju, ona će ionako uskoro crći kao štakor, ugušivši se svojim postojanjem. Sad me zapravo ništa ne interesuje.

Jer mi je ostalo samo dva dana. Za to vreme neću moći postati bog. A biti čovek odvratno mi je.

Uprkos tome, ponavljam: negde u sebi volim tu poganu vrstu u kojoj me đavo naterao da se rodim.

Naročito volim žene. Ovde – u ovoj pivnici – one su strašno sentimentalne, skoro žive, za razliku od ostalih hiljada žitelja grada. Ili mi se u bunilu to samo tako čini? Već sam popio dve krigle ovog divnog piva. Žena je ovde slatka, meka, od mesa, s velikim grudima. Šta im je u duši – i imaju li uopšte dušu – ne znam. Neki savremeni zapadni teolozi odlučno odbacuju to srednjovekovno praznoverje o duši i o njenoj besmrtnosti. Oni odbacuju i samog Boga, ostajući pri tome profesori teologije.

Neka im Bog pomogne. Oni to čine jer im je dobro plaćeno. Meni lično se obične žene u pivnici sviđaju daleko više nego ti bogoslovi. Opet ponavaljam – to što meni nije pošlo za rukom da postanem besmrtan, bar planetarno božanstvo, to je samo zato što se nisam utelovio tamo gde sam želeo, već u degradiranoj ljudskoj vrsti.

Neki stari spisi o čovečanstvu govore drugačije – ali oni imaju u vidu druge ljude i drugo vreme.

Pa, gospodine, s tom komedijom je završeno. Spustio sam otrov u svoju poslednju kriglu piva i naslućujem uživanje... Ali to odvratno, smradno ljudsko telo, koje truli... I njega sam stekao zato što sam se rodio u ljudskoj vrsti – Gospode, kako mi je ona dosadila. Malaksavam od same pomisli na nju.

Ipak, ipak... Posmatram ih sada kako žvaću, gledaju, piju pivo. I njihove žene, čije su oči lepše nego oči muškaraca. Pa šta? Neka su malo i lepše. Pa šta? Gospode, kako su mi dosadili, sa svojim knjigama, sa svojim pivom, sa svojim religijama... Neko će reći da sam duhovni emigrant. Jedna moja baba bila je Ruskinja, iz Rusije, drugi preci su – ovdašnji. Rodio sam se ovde, na Zapadu. Ne poznajem Rusiju. Čemu ova priča? Kroz jedan sat ili pre postaću stvarni emigrant. Vreme je, vreme je! Samo sam jednom bio u toj zemlji. Zar je malo zemalja u svetu – Japan, Italija, Luksemburg, Belgija. Ali Rusija je potpuno nešto drugo. To nije samo zemlja. Osetio sam to čim sam doputovao. Bio sam tamo nedelju dana. Jednu nedelju za desetine godina života. Ništa, ništa tamo nisam razumeo. Ljudi, gradovi. I odjednom jedan strašan trenutak. Otišao sam na izlet, u šumu. Priroda me zapanjila svojom tugom, ali nekom visokom tugom, kao da je ona bila samo simbol nekih dalekih tajanstvenih sila. Iznenada je iz šume izašla devojčica. Imala je oko četrnaest godina. Bila je povređena, ispod oka modrica, malo krvi, vukla je nogu. Možda silovana što se svuda dešava ili su je samo tukli. Ali mene se nije uplašila – snažnog muškarca, usred šume. Uputivši mi brz pogled, priđe bliže. Pogleda me u oči. Od tog pogleda srce mi je stalo i kao da se pretvorilo u grudu beskrajne ljubavi, očaja i... odvojenosti. Oprostila mi je tim pogledom. Oprostila mi je sve što je bezdano gadno u čoveku, sve zlo, i pakao, i svoju krv, i rane. Ništa nije rekla. Udaljila se stazom prema horizontu. Bila je kao uskrsnula Rusija. Pogledao sam oko sebe, i odjednom sam jasno osetio da se u toj jadnoj odbačenoj prirodi, čiji izgled prodire do dna duše, u tim kućicama i hramovima u daljini krije nagoveštaj nečega što se nikada ne može razumjeti i što nije od ovoga sveta.

Eto, i s tim sam završio. Zatim sam se vratio na Zapad i ponovo upregao u običan ljudski točak: posao, novac, maloumno urlanje televizije, alkohol. Stres. Negde uzgred homoseksualizam. Računi. Metro. Stres. I bolest. Ostalo je svega dva-tri dana, mislim: i tako se s naporom pokrećem. A sad – dobar dan pivo s otrovom! Ovde stavljam tačku i pijem... Slova se rasplinjavaju... Već ne mogu da pišem.


( komentar na Novom Standardu -Tuljanin ) 
 

TUMARALA

proleće 196… godine večernji je voz rezao mrak šuma i gradića u okolici Moskve. U pravilnom ritmu terao je svoje zvukove sve dalje i dalje…Vagoni su bili svetli i gotovo prazni. Ljudi su sedeli nepomično, kao začarani, kao da su se isključili iz svih svojih poslova i istog takvog života. Nisam znao gde ih voz nosi.

U srednjem vagonu sedelo je samo sedmero ljudi. Neugledna starica uprla se o vreću krompira i samo što nije licem uronila u nju. Zdravi mladac celo je vreme žvakao luk i kao preneražen nekom pričom gledao pred sobom u prazninu. Neka debela žena smotala se u klupko te joj se lice nije ni videlo.

U uglu je sedeo on – Fjodor Sonnov.

Bio je to krupan muškarac od nekih četrdesetak godina, s čudnim licem koje je, činilo se, gledalo u sebe. Izraz tog ogromnog lica, čitavog u crtama i borama, bio je životinjski tuđ, uronjen u sebe, ali i usmeren na svet. Ali usmeren samo u tom smislu da svet za vlasnika tog lica doslovno nije postojao.

Sonnov je bio odeven jednostavno, a siva, pomalo iznošena jakna prekrivala mu je veliki trbuh koji je nekako koncentrisano pomicao i ponekad ga je dirao baš kao da mu je trbuh drugo lice – bez očiju i usta, ali – možda – stvarnije.

Disao je kao da, izdišući, ipak udiše zrak. Često se, očima mutnim od krupnog postojanja, zagledao u ljude koji su sedeli pored njega kao da ih pribija za svoj pogled, iako je njegovo unutarnje biće prolazilo kroz njih kao kroz zgusnutu prazninu.

Na kraju voz je usporio. Čovečuljci, njišući zadnjicama, krenuše prema izlazu. Sonnov je ustao s takvim osećajem kao da se podiže slon.

Pokazalo se da je stanica malena, ugodno izgubljena, s upornim, nakrivljenim, drvenim kućicama. Čim su čovečuljci iskočili na peron u njima je nestalo mrtvila i oni su, neobično živahni, potrčali – napred, napred!

Starica s vrećom zbog nečeg se zaputila prema tamnoj ogradi i nagnuvši se povratila u nju.

Zdravi mladac nije trčao, već je doslovno jurio ogromnim skokovima, široko mašući šapama. Po svemu sudeći, počinjao je život. Ali, Sonnov je ostao isti. Lutao je, vrteći se glavom i promatrajući okolinu kao da je upravo pao s Meseca.

Na glavnom trgu dva autobusa, olinjala poput pasa, stajala su na jednom mestu. Jedan je bio gotovo prazan. Drugi je pak bio tako nabijen ljudima da je ispuštao gotovo sladostrasno pištanje. No Sonnov ne obraća pažnju na sav taj kič.

Prolazeći uza stub, on odjednom udari derana koji je vrludao pored njega pravo u čeljust. Iako je udarac bio snažan i momak je pao u jarak, upućen je takvom unutarnjom ravnodušnošću kao da je Sonnov gurnuo prazninu. Samo je fizička drhtavica prošla njegovim teškim telom. Kao u transu hodao je dalje, pogledavajući stubove.

Momak dugo nije mogao doći sebi od tog čudnog načina s kojim mu je bio nanesen udar, a kad se osvestio, Sonnov je već bio daleko…

Fjodor je lutao uskom ulicom koju su zamračivale ružne kuće. Odjednom se zaustavio i seo u travu. Podignuo je košulju i počeo se, polako i mnogoznačno, milovati po trbuhu, baš kao da mu je u ruci koncentrisanq spoznaja. Gledao je vrhove stabala, … zvezde. I najednom zapevao.

Pevao je grčevito, životinjski, pljujući reči kroz gnjile zube. Pesma nije imala nikakvog smisla, a bila je od onih što ih pevaju po zatvorima. Na kraju, Fjodor ustade, podigne hlače i lupi se po stražnjici, kako bi krenuo dalje, baš kao da mu se u mozgu rodila misao.

Hodati se moralo poprilično. Na kraju uđe u tamnu šumu. Stabla su ovde već odavno rasla bez prijašnje stihije, proizvedene: nisu bila zagađena bljuvotinom ili papirom, već su jednostavno iznutra svetlila tamnim ljudskim rasporedom i brigom. To više nisu bile trave, već obrezane ljudske duše.

Fjodor pođe na stranu, a ne stazicom. I nenadano, nakon jednog sata hoda pokaza se u daljini, kako mu ide u susret, tamna ljudska silueta. A potom se ona pretvori u četvrtast lik mladića od oko dvadeset i šest godina. Sonnov najpre ne odreagira, a onda iznenada pokaže nekakvu oštru, mrtvu zainteresiranost.

"Imaš li cigaretu?" mrgodno upita momka.

Ovaj, s veselom živahnom njuškicom, prepipa džep kao vlastiti ud.

I tog trenutka Fjodor, hraknuvši u nekakvom grču kao da se izvrće u sebe čašu votke, zabije u trbuh momka ogroman kuhinjski nož. Takvim nožem obično ubijaju životinje s puno krvi.

Stisnuvši momka uz drvo Fjodor nožem zavrti po njegovoj utrobi baš kao da želi unutra ubiti nešto živo, ali nepoznato. Onda mirno ubijenog na božju travicu i odvuče sa strane, na malu poljanu.

Za to vreme visoko na crnom nebu ogolio se Mesec. Mrtvo-zlatna svetlost prelila je poljanu, lelujavu travu i panjeve.

Fjodor, čije je lice poprimilo prijatan izraz, sedne na panj, skine kapu pred pokojnikom i zavuče mu ruku u džep, da nađe dokumente. Novac nije dirao, samo je pogledao dokumente da momku sazna ime.

"Došljak, izdaleka, Grigorij", razneži se Sonnov. "Sigurno je putovao kući."

Pokreti su mu bili sigurni, smireni, gotovo nežni; videlo se da je izvršio njemu dobro poznat posao.

Iz džepa izvadi zamotuljak sa sendvičima i, složivši ih na listiću novine kraj glave pokojnika, poče s apetitom i polako večerati. Jeo je s apetitom, ne gadeći se mrvica. Na kraju mirno pokupi ostatke hrane u zavežljajčić.

"Pa, evo, Grišo", reče, brišući usta, "sad možemo i popričati... Ha?!" i ne žno lupne Grigorija po mrtvom obrazu.

Onda hrakne i namesti se udobnije te zapali cigaretu.

"Evo, da ti ispričam, Grigorije, priču o svom životu", nastavio je Sonnov na čijem se licu zamišljenost iznenada zamenila gotovo samodovoljnom dobrohotnošću. "Ali, najpre o detinjstvu, o tome ko sam i odakle. To jest o roditeljima. Otac mi je ispričao sve tajne o mom postanku pa ću ti ih sad ja lepo prepričati. Bio je on jednostavan čovek, živahan, ali u srcu grub. Ni minute nije bio među ljudima bez sekire. Mmm, da… A da ga je okruživalo isto toliko dobrote koliko grubosti… Za žene je tugovao, ne može se celi život provesti sa stablima, ali nikako nije mogao naći pravu. I na kraju nađe onu koja mu je bila po ukusu, a meni postala majkom... Dugo ju je iskušavao. Poslednjeg iskušenja otac se najviše voli sećati. Dakle, imao je otac, moj Grigorije, hrpu novca. I jednom ode on s mojom majkom, to jest Irinom, u dubokoj šumi, u zabačenu kolibu. A prethodno joj ispriča da je tamo sakrio novac i da nitko za to ne zna. Da, da… I sve je složio tako da je majka zaključila da za taj put stvarno niko ne zna i da svi misle da je otac otišao na put za poslom na celu godinu… Sve je on namestio tako da navede mamu na nekažnjen zločin, da pomisli, ako ga odluči ubiti i prisvojiti novac, da to može učiniti bez opasnosti za sebe. Jesi li shvatio, Grigorije?" Sonnov malo zastade. Teško bi bilo i pomisliti da je tako razgovorljiv.

Zatim nastavi:

I evo, sedi tata naveče u dalekoj kolibi s mojom majkom, Irinom. I pravi se nevešt. I vidi on: Irina se sve nešto misli, a hoće to sakriti. Ali joj se bela prsa sve nadimlju i tresu. Padne noć. Otac legne na odvojeni krevet i napravi se da spava. Hrče. A sve zapravo oseća. Sve se smrači. Odjednom se čuje: tiho, tiho ustaje majka, disanje joj nježno drhti. Ustaje i ide prema uglu – prema sekiri. A sekiru je otac imao ogromnu – jednim udarcem možeš rascepiti medveda napola. Uzme Irina sekiru u ruke, podigne je i jedva čujno krene prema očevom krevetu. Došla sasvim blizu. I tek što je zamahnula, a otac je – drrrm – nogom u trbuh. Skoči i baci je pod sebe. I tu je i uzme. Tako sam začet… A otac je Irinu zbog tog slučaja jako zavoleo. Odmah sledećeg dana s njom pred oltar, u crkvu… Ceo život se nije od nje rastajao. 'Razume ona', govorio je. 'Nije mlitava. Da nije na mene pošla sekirom nikada je ne bih oženio. A tako sam odmah video – jaka žena… Bez suza.' I uz te reči obično bi je lupnuo po stražnjici. A majka se ne bi sramila: samo bi namestila ljutito lice, a oca je poštovala… Eto, iz takvog začeća s gotovo ubistvom sam ja i nastao… No, što cutis, Grigorije", senka pređe preko Fjodorovog lica. "Ili ti moja priča možda nije zanimljiva?"

Postalo je jasno da je neuobičajena rečitost bacila Fjodora u stanje histerije. Nije voleo da govori.

Na kraju ustane. Popravi hlače. Nagne se prema mrtvom licu.

"Pa gde si, Grigorije, gde?" odjednom poče naricati. Njegovo zversko lice gotovo se razneži. "Gde si? Odgovaraj!? Gde si se sakrio, kujin skote?! Pod panj, jesi li se pod panj sakrio?! Misliš, umro, pa se od mene sakrio?! A!? Znam, znam ja gde si ti!! Nećeš otići!! Pod panj si se sakrio!"

I Sonnov krene prema najbližem panju i poče ga ljutito udarati nogom. Panj je bio truo i počeo se meko raspadati pod njegovim udarcima.

"Gde si se sakrio, kujin skote?!" zavapio je. Odjednom se zaustavi. "Gde si?! Gde?! S kime razgovaram? S tobom? Je li? Ili ti je možda smeešno? Odgovaraj!?"

"Odgovaraj…aj!" odazvala se jeka. Mesec se odjednom sakrio. Tama je prekrila šumu, a drveće se slilo s tamom.

prevod : Rafaela Božić-Šejić

izvor

_______________

Jurij Vitaljevič Mamleev

Jurij Vitaljevič Mamleev rođen je 11. prosinca 1931. u Moskvi. Po obrazovanju inženjer, predavao je matematiku u večernjoj školi, ali je njegova glavna delatnost bila književnost. Njegove pripovetke, romani i filozofski eseji čitali su se u njegovu stanu ili su kružili u samizdatu jer ih za vreme sovjetske represije nije mogao objaviti. Upravo zbog nemogućnosti objavljivanja emigrira 1974. u SAD gde predaje na Univerzitetu Cornell, a 1983. prelazi u Pariz gde predaje ruski jezik i književnost. Za vreme emigracije prevode ga i objavljuju na Zapadu, a nakon što su se u Rusiji promenile političke prilike, vraća se u domovinu i doživljava afirmaciju i izdanje svojih brojnih dela. Osnivač je žanra metafizičkog realizma, u kojem se trudi razotkriti ponore koji se kriju u ljudskoj duši kako bi takvim postupkom došlo do katarze i pročišćenja, tj. oslobađanja. Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja.

Нема коментара:

Постави коментар