13. 6. 2023.

Stephen King - Peter Straub, Crna kuća (Treći deo, Dobro došli u oblast Kuli, 25 )

 


25.

O, zaboravite sada na to. Znamo kuda je Džek Sojer otišao kada je nestao sa ivice kukuruzišta, i znamo koga će po svojoj prilici da sretne kada se nađe tamo. Dosta o tome. Hoćemo zabavu, treba nam uzbuđenje! Srećom po nas, onaj šarmantni stari momak Čarls Bernsajd, na koga se uvek može računati da podmetne zujalicu na sedište guvernerove stolice na banketu, da sipa malo paprenog sosa u kašu, da prdne usred molitve, upravo se izvlači iz klozetske šolje u muškom toaletu u Maslačkovom krilu. Zapažamo da stari Berni, naš Bern-Bern, obema rukama grli makaze za živicu Henrija Lejdena na kokošjim grudima, ili, tačnije, nuna ih kao bebu. Na koščatoj desnoj ruci, iz gadne rasekotine izbija krv i sliva se prema laktu. Oslonivši stopalo, obuveno u prugastu papuču drugog stanara doma, na rub šolje, odguruje se i izvlači, malo se povodeći. Usta su mu iskrivljena u grimasu, a oči mu liče na rupe od metaka, ali pretpostavljamo da to nije zato što i on nosi breme teške žalosti. Zadnji deo njegovih pantalona i prednji deo košulje natopljeni su i tamni od krvi iz rane od noža na trbuhu.

Mršteći se od bola, Berni otvara vrata kabine i izlazi u pusti muški toalet. Fluorescentna svetla na tavanici odbijaju se od dugačkog ogledala iznad niza umivaonika; zahvaljujući Baču Jergzi, koji odrađuje dvostruku smenu zato što se noćni dežurni pojavio pijan, bele podne ploče se blistaju. U svojoj ovoj iskričavoj belini, krv na odeći i telu Čarlsa Bernsajda izgleda jarko crvena. Guli košulju sa sebe i baca je u umivaonik, pa polazi prema drugom kraju kupatila, gde se nalazi orman sa trakom na kojoj je neko štampanim slovima ispisao ZAVOJI. Starci imaju lošu naviku da padaju u kupatilima, pa je Lolin otac predostrožno postavio orman tamo gde je smatrao da bi mogao da bude potreban. Bele pločice poprskane su kapljicama krvi.

Berni otkida gužvu toaletne hartije, kvasi je hladnom vodom i odlaže na ivicu najbližeg umivaonika. Onda otvara orman sa zavojima, vadi kolut široke trake i jastuče zavoja sa gazom, i otcepljuje dvadeset centimetara trake. Briše krv sa kože oko rane na stomaku i pritiska mokru hartiju preko otvora. Diže hartiju i pritiska jastuče gaze na ranu. Nespretno lepi traku preko gaze. Na isti način previja ubodnu ranu na ruci.

Okreće se, i kapi krvi padaju po belim pločicama.

Vraća se duž umivaonika i podmeće košulju pod hladnu vodu iz slavine. Voda se boji crveno u umivaoniku. Berni nastavlja da trlja staru košulju pod hladnim mlazom vode dok ne postaje bledo ružičasta, samo nekoliko nijansi svetlija od njegove kože. Zadovoljan, uvrće košulju da bi je ocedio, par puta je otresa i ponovo oblači. To što mu prijanja uz telo nimalo mu ne smeta. Njegov cilj je najosnovniji nivo prihvatljivosti, a ne elegancija: dokle god je to moguće, želi da ostane neopažen. Krajevi nogavica su mu natopljeni krvlju, a papuče Elmera Džespersena tamno crvene i promočene, ali veruje da većina ljudi neće zagledati njegove noge.

U njemu, hrapav glas ponavlja: Božuri, Bern-Bern, božuri!

Bernijeva jedina greška je to što se, zakopčavajući košulju, pogledao u ogledalu. Ono što je video tera ga da zaprepašćeno zastane. Uprkos svojoj ružnoći, Čarls Bernsajd oduvek je bio zadovoljan onim što je video u ogledalima. Po sopstvenom mišljenju, izgleda kao momak koji ume da se dovije – lukav, nepredvidljiv i prevejan. Čovek koji zuri u njega sa one strane ogledala nimalo ne liči na starog lisca koga se seća. Čovek pred njim izgleda tupav, istrošen i ozbiljno bolestan. Utonule, crveno oivičene oči, obrazi poput kratera, venama išarana ćelava, gotovo mrtvačka lobanja... čak mu i nos izgleda koščatiji i krivlji nego pre. Postao je jedan od onih staraca kojih se deca plaše.

I dreba da de ze blaže, Bern-Bern. Vrebe je da idebo.

Nemoguće je da zaista izgleda tako loše, zar ne? Da je stvarno tako, već bi to odavno primetio. Neee, Čarls Bernsajd ne izgleda tako pred očima sveta. To je zato što je kupatilo tako prokleto belo. Sva ta belina čini da izgledaš izbeljeno. Da izgledaš odran kao zec. Umirući matori užas u ogledalu stupa korak bliže, i staračke pege na njegovoj koži kao da tamne. Prizor iskeženih zuba tera ga da zatvori usta.

Tada njegov gospodar postaje udica u njegovom umu, vuče ga prema vratima i mrmlja: Vrebe, vrebe.

Berni zna zašto je vrebe: gospodin Manšan želi da se vrati u Crnu kuću. gospodin Manšan dolazi sa mesta koje je nepojmljivo udaljeno od Frenč Lendinga, i izvesni delovi Crne kuće, koju su zajedno sagradili, podsećaju ga na svet iz koga potiče – njeni najdublji delovi, koje Čarls Bernsajd retko posećuje i koji čine da se oseća hipnotisano, slabo od čežnje i zgađeno kada ih poseti. Kada pokuša da dočara sliku sveta koji je porodio gospodina Manšana, zamišlja mračni, krševiti krajolik posut lobanjama. Na njegovim golim padinama i visovima dižu se zamkovima slične građevine koje menjaju oblik ili nestaju kada trepneš. Iz tih nepostojanih utvrda čuje se industrijska kakofonija, pomešana sa jaucima dece u mukama.

I Bernsajd je željan da se vrati u Crnu kuću, ali samo u njene prve prostorije, gde može da se odmori, jede hranu iz konzerve i čita svoje sveščice. Uživa u specifičnom mirisu koji se oseća u tim odajama, mešavini truleži, znoja, skorene krvi, prašine i kanalizacije. Kada bi se taj miris mogao destilovati, nosio bi ga kao parfem. Osim toga, onaj slatki zalogajčić po imenu Tajler Maršal sedi zaključan u sobi u drugom sloju Crne kuće – i drugom svetu – i Berni jedva čeka da počne da zlostavlja malog Tajlera, da pređe zboranim rukama preko dečakove divne kože. Tajler Maršal tera Bernija da se oblizuje.

Ali i u ovom svetu ima još nedoživljenih zadovoljstava, i vrebe je da im se posveti. Berni viri kroz odškrinuta vrata kupatila i vidi da je Bač Jergza podlegao umoru i mesnoj vekni iz menze. Sedi na svojoj stolici kao velika lutka, sa rukama na stolu i debelom bradom spuštenom na ono što bi kod normalne osobe bio vrat. Onaj korisni mali obojeni kamen stoji nekoliko centimetara od Bačove desne ruke, ali Berniju ne treba kamen, jer je nabavio mnogo raznovrsniji instrument. Žao mu je što nije mnogo ranije otkrio mogućnosti makaza za živicu. Umesto jednog sečiva imaš dva. Jedno gore, jedno dole, cak-cak! A što su oštra! Nije nameravao da slepcu amputira prste. Tada je o makazama još razmišljao kao o velikom, primitivnom tipu noža, ali kada je zadobio ubod u ruku, trznuo je makazama u pravcu slepca i ove mu su manje-više same od sebe otfikarile prste, jednako lako i brzo kao što su stari mesari u Čikagu seckali slaninu.

Sa Lolom Makstonom će da bude zabavno. Uostalom, zaslužio je ono što mu sledi. Berni smatra da je Lola odgovoran za njegov propali izgled. Ogledalo mu je pokazalo da ima otprilike deset, možda čak i petnaest kila manje nego što bi trebalo, što nije nikakvo čudo – pogledajte samo kakve splačine služe u menzi. Berni veruje da je Lola zakidao na hrani, kao što zakida i na svemu ostalom. Država, Medikejd, Mediker – Lola ih sve potkrada. Nekoliko puta kada je mislio da je Čarls Bernsajd previše izgubljen da bi znao šta se događa, Lola mu je davao da potpiše obrasce u kojima je stajalo da je imao operaciju, operaciju prostate, operaciju pluća. Po Bernijevom mišljenju, polovina novca koji je Medikejd platio za nepostojeću operaciju trebalo je da pripadne njemu. Na obrascu je bilo njegovo ime, zar ne?

Bernsajd se iskrada u hodnik i tapka prema predvorju, ostavljajući krvave otiske natopljenim papučama. Pošto će morati da prođe pored pulta dežurne sestre, gura makaze za pojas pantalona i pokriva ih košuljom. Bernsajd prepoznaje iznad pulta mlitave obraze, naočare sa zlatnim okvirom i kosu boje lavande beskorisne babuskere po imenu Džordžet Poter. Moglo je da bude i gore, razmišlja. Otkako je ušetala u D18 i uhvatila ga kako go golcat masturbira nasred sobe, Džordžet ga se užasava.

Ona baca pogled prema njemu, čini se da obuzdava drhtavicu, i vraća pogled na ono što radi sa rukama. Verovatno štrika, ili čita jedan od onih krimića u kojima mačka rešava zločin. Berni se dovlači bliže pultu i razmišlja da li da upotrebi makaze na Džordžetinom licu, ali zaključuje da bi to bilo traćenje energije. Stigavši do pulta, baca pogled preko i vidi da ona u rukama drži džepnu knjigu, baš kao što je pretpostavljao.

Džordžeta ga posmatra sa potpunim nepoverenjem.

"Večeras izgledamo k'o bombonica, Džordži."

Ona gleda niz hodnik, pa prema recepciji, i shvata da će morati sama da se suoči sa njim. "Trebalo bi da ste u svojoj sobi, gospodine Bernsajd. Kasno je."

"Gledaj svoja posla, Džordži. Imam pravo da se prošetam ako 'oću."

Gospodin Makston ne voli da stanari zalaze u druga krila, te vas molim da ostanete u Maslačku."

"Je l' gazda večeras tu?"

"Mislim da jeste."

"Fino."

On se okreće i nastavlja prema recepciji, a ona dovikuje za njim: "Sačekajte!" Osvrće se. Uspravila se, a to je pouzdan znak da je zabrinuta.

"Nećete uznemiravati gospodina Makstona, zar ne?"

"Zucneš li još reč, uznemiravaću tebe."

Ona pokriva šakom grlo, i pogled joj se konačno spušta na pod. Usta joj se otvaraju, a obrve podižu. "Gospodine Bernsajde, šta vam je to na papučama? I na nogavicama? Ostavljate trag za sobom!"

"Baš ne možeš da ne laješ, je li?"

Smrknuto se vraća prema pultu. Džordžeta Poter se pribija uz zid, i u trenutku kada je shvatila da je imala vremena da pokuša da pobegne, Berni stiže do nje. Sklanja joj ruku sa grla i uspravlja je kao znak za zaustavljanje.

"Kučko glupa."

Bernsajd poteže makaze iz pojasa, hvata ručke i odseca joj prste kao da su grančice. "Glupačo." Džordžeta je zašla u stanje užasnute neverice koje je drži paralizovanu. Zuri u krv koja šiba iz četiri patrljka na šaci."

"Idiotkinjo prokleta."

Otvara makaze i zariva joj jedno od sečiva u grlo. Džordžeta ispušta pridavljen, krkljav zvuk. Pokušava da uhvati makaze, ali ih on izvlači iz njenog vrata i diže joj ih prema glavi. Ruke joj mašu, rasipajući krv. Bernijevo lice ima izraz čoveka koji konačno priznaje da mora da isprazni macinu posudu sa peskom. Nišani vlažnim sečivom u njeno desno oko i bode, i Džordžeta je mrtva pre nego što će joj telo skliznuti niz zid i svaliti se na pod.

Desetak metara dalje niz hodnik, Bač Jergza nešto mrmlja u snu.

"Neće da slušaju", gunđa Berni za sebe. "Kol'ko god se trudiš, na kraju sami traže da im to uradiš. Što znači da to žele – k'o ona glupava derišta u Čikagu." Izvlači sečivo makaza iz Džordžetine glave i briše ga o rame njene bluze. Sećanje na derišta u Čikagu šalje mu trnce kroz ud, koji počinje da se kruti u vrećastim starim pantalonama. O-paaa! Ah, ta moćna magija nežnih uspomena... Iako, kao što smo se već uverili, Čarls Bernsajd tu i tamo doživljava erekcije u snu, u budnom stanju su tako retke da bi se moglo reći da se ne događaju, što ga dovodi u iskušenje da smakne pantalone i vidi šta može u tom pogledu da se preduzme. Ali šta ako Jergza probudi? Pomislio bi da je Džordžeta Poter, odnosno njen leš, probudio Bernijevu odavno ugašenu požudu. To nipošto ne bi valjalo – nipošto. Čak i monstrum ima svoj ponos. Zato je nabolje da nastavi do Loline kancelarije, i da se nada da čekić neće da kljokne pre nego što dođe vreme da ukuca ekser.

Berni ponovo gura makaze u pojas pantalona i vuče mokru košulju da je odvoji od tela. Vuče noge niz hodnik Maslačkovog krila i preko praznog predvorja do lakiranih vrata sa mesinganom pločicom na kojoj piše VILIJEM MAKSTON, UPRAVNIK. Sa poštovanjem ih otvara, prizivajući u mislima lik odavno pokojnog desetogodišnjeg dečaka po imenu Herman Flegler, poznatog i po nadimku 'Cule', jedne od njegovih prvih žrtava. Cule! Nežni Cule! Te suze, ti jecaji bola pomešanog sa radošću, da prepuštanje potpunoj bespomoćnosti: laki sloj prljavštine na Culetovim izubijanim kolenima i vitkim podlakticama. Vrele suze; mlaz mokraće iz njegovog prestravljenog pupoljka.

Lola mu neće podariti takvo blaženstvo, ali možemo biti sigurni da nekakvo hoće. Uostalom, Tajler Maršal leži vezan u Crnoj kući i čeka, bespomoćan koliko je bespomoćan moguće biti.

Čarls Bernsajd na prstima prolazi kroz sobičak Rebeke Vilas, sa slikom blede, duboko razdeljene pozadine Culeta Fleglera koja mu blešti u umu. Spušta prste na sledeću kvaku, na trenutak zastaje da se primiri, i bešumno spušta kvaku. Vrata se otvaraju tek toliko da otkriju Lolu Makstona, suverenog monarha ovog carstva, kako se naginje nad sto, sa glavom naslonjem na jednu pesnicu, i žutom olovkom nešto obeležava na dva kompleta papira. Čvrsto stisnuta usta omekšava tračak osmeha; vlažne oči se zadovoljno sjakte; zaposlena olovka klizi tamo-amo između dve hrpe papira, ostavljajući sićušne oznake. Lola je tako blaženo zaokupljen poslom da ne primećuje da više nije sam sve dok njegov posetilac ne ulazi u sobu i zatvara nogom vrata za sobom.

Kada su se vrata sa treskom zalupila, Lola diže pogled pun uzrujane iznenađenosti i zagleda se u priliku pred sobom. Držanje mu se gotovo odmah menja u lukavu, zajedljivu srdačnost za koju veruje da je razoružavajuća. "Tamo odakle dolazite ne kucaju na vrata, gospodine Bernsajde? Odmah ulaze, zar ne?"

"Odmah ulaze", odgovara njegov posetilac.

"Nema veze. U stvari, nameravao sam da porazgoravam sa vama."

"Sa mnom?"

"Da. Uđite, molim vas. Sedite. Bojim se da imamo mali problem, i hteo bih da istražimo neke mogućnosti."

"O", kaže Berni. "Problem, znači." Odlepljuje košulju od grudi i šljapka napred, ostavljajući sada već bleđe tragove za sobom.

"Smestite se", kaže Lola, mahnuvši prema stolici ispred svojeg stola. "Privucite čučalo i odmorite kosti." Ovaj izraz potiče od Frenkija Šelbardžera, glavnog referenta za zajmove Prve farmerske banke, koji ga stalno koristi na sastancima lokalnog kluba rotarijanaca, i iako Lola nema pojma šta je čučalo, smatra da zvuči vraški simpatično. "Starino moja, vi i ja ćemo sada jedan drugom da otvorimo dušu."

"A", kaže Berni i seda, leđa uspravljenih i krutih zbog makaza. "Da odvorimo dužu."

"Jeste, tako je. Hej, je l' ta košulja mokra? Jeste! Nećemo tako, druškane stari – mogli biste da se prehladite i umrete, a to se nijednom od nas ne bi svidelo, zar ne? Treba vam suva košulja. Čekajte da vidim šta mogu da uradim za vas."

. "Ne trudi se, jebeni majmune.".

Lola Makston je već na nogama i popravlja svoju košulju, i starčeve reči ga na trenutak zaustavljaju usred koraka, ali se odmah oporavlja, razvlači usta u kez i kaže: "Sačekaj tu, Čikago."

Iako pomen njegovog rodnog grada šalje trnce niz Bernijevu kičmu, ničim to ne pokazuje dok Makston obilazi sto i polazi prema vratima kancelarije. Posmatra upravnika kako napušta sobu. Čikago. Gde su Cule Flegler i Semi Huten i Ferd Brogan i svi drugi živeli i umrli, Bog ih blagoslovio. Stabljike žita, vlati trave, tako prljavi tako divni tako uzbuđujući. Sa svojim osmesima i kricima. Kao sva bela deca iz geta, čista slonokosna besna pod korom prljavštine, riblja belina gradskih sirotana, uskoro izgubljenih. Krhke kosti njihovih ramenih kostiju, što štrče kao da će se probiti kroz tanki sloj mesa i kože. Bernijev stari organ se meškolji i kruti kao da se sam seća slatkih ludosti prošlosti. Tajlere Maršale, prede za sebe, slatki mali Taje, uskoro ćemo se poigrati pre nego što te predam gazdi, o da hoćemo da da još kako ćemo.

Iza njega treskaju vrata i bude ga iz erotskog sanjarenja. Ali njegov mulac, njegov stari mačor, ostaje budan i zapet, drčan i gord kao u najboljim danima.

"Na recepciji nema nikog", žali se Makston. "Ona matora vreća, kako se zvaše, Porter, Džordžeta Porter, garantovano je u kuhinji, i ždere, a Bač Jergza spava k'o top na svojoj stolici. Šta da radim, da preturam po sobama da bih naš'o suvu košulju?"

Prolazi pored Bernsajda, diže ruke i spušta se u fotelju. Sve je to gluma, i Berni je video mnogo bolja izvođenja od ovoga. Lola ne može da obmane Bernija, čak ni ako zna ponešto o Čikagu.

"Ne treba mi nova košulja", kaže. "Seronjo."

Lola se zavaljuje u fotelju i sklapa šake iza glave. Kezi se – ovaj pacijent ga silno zabavlja. "No, no. Nema potrebe da se vređamo. Više ne možeš da me pređeš, starče. Više ne padam na to sa Alchajmerovom bolešću. U stvari, više ništa ne može da ti prođe."

Ljubazan je i opušten i zrači pouzdanjem kao kockar sa četiri keca u ruci. Berni pretpostavlja da mu se priprema nekakva mućka ili ucena, što čini da trenutak bude još zabavniji.

"Mada moram da ti odam priznanje", nastavlja Lola. "Uspeo si sve da prevariš, uključujući i mene. Mora da je bila potrebna silna disciplina, da se odglumi završna faza Alchajmerove. Svo ono ležanje u kolicima, hranjenje na kašiku, useravanje u gaće. Pretvaranje da ne razumeš šta ti ljudi govore."

"Nisam se pretvarao, magarče."

"Zato nije nikakvo čudo što si odglumio oporavak – kada ono beše, pre godinu dana? I sam bih isto učinio. Mislim, jedno je pretvarati se, a sasvim drugo izigravati biljku. Zato nam se dogodilo čudo, je li? Naša boljka se postepeno povlači, vraća se i odlazi, kao obična prehlada. Tako ti je lakše. Možeš da se šetaš okolo i maltretiraš svet, a ima manje posla i za osoblje. I dalje si jedan od mojih omiljenih pacijenata, Čarli. Ili treba da te zovem Karl?"

"Jebe mi se kako me zoveš."

"Ali Karl ti jeste pravo ime, zar ne".

Berni se ne udostojava ni da slegne ramenima. Nada se da će Lola preći na stvar pre nego što se Bač Jergza probudi, primeti krvave tragove i otkrije telo Džordžete Porter, jer iako ga zanima Makstonova priča, želi bez veće frke da se vrati u Crnu kuću. Bač Jergza bi mu verovatno pružio dostojan otpor.

Uobražavajući da se igra mačke i miša i da je u toj igri mačka, Lola se osmehuje starcu u ružičastoj košulji i nastavlja. "Danas me je nazvao detektiv iz državne policije. Kaže da mu je FBI poslao identifikaciju ovde pokupljenog otiska prsta. Pripadao je jednom jako nevaljalom druškanu po imenu Karl Birston koga traže već četrdeset godina. 1964. godine bio je osuđen na smrt za ubistvo nekoliko dece koju je napastvovao, ali je pobegao iz automobila koji ga je vozio u zatvor – pošto je golim rukama ubio dva čuvara. Od tada mu se gubi svaki trag. Danas bi mu bilo osamdeset pet godina, i detektiv veruje da bi Birston mogao da bude jedan od naših stanara. Šta kažeš na to, Čarlse?"

Ništa, očigledno.

"Čarls Bernsajd zvuči dosta slično kao Karl Birston, zar ne? Osim toga, o tvojoj prošlosti nemamo nikakve podatke. Po tome si ovde jedinstven. Za svakog drugog imamo maltene kompletno porodično stablo, ali ti kao da si pao s Marsa. Jedini podatak koji imamo o tebi jeste koliko ti je godina. Kada si se 1996. pojavio u glavnoj bolnici u La Rivijeru, tvrdio si da imaš sedamdeset devet. To bi značilo da si istih godina kao onaj begunac."

Bernsajd mu se uznemirujuće kezi. "Onda mora da sam i Ribar."

"Sa osamdeset pet godina, ne verujem da si u stanju da vučeš svu tu decu preko pola okruga. Ali da si Karl Birston, to verujem, a policija je i dalje željna da te sklepta. Što nas dovodi do pisma koje je stiglo pre nekoliko dana. Nameravao sam da porazgovaram sa tobom o njemu, ali i sam znaš koliko ovde ima posla." Otvara fioku stola i vadi list hartije otrgnut iz žute beležnice. Na njemu je kratka, uredno otkucana poruka. "'De Per, Viskonsin', piše. Nema datuma. 'Nadležnima', počinje. 'Sa žaljenjem vas obaveštavam da više neću biti u stanju da vršim mesečne uplate u korist mog nećaka, Čarlsa Bernsajda'. To je sve. Umesto da se potpiše, otkucala je svoje ime. 'Altea Bernsajd.'"

Lola spušta žutu hartiju ispred sebe i prekršta ruke na njoj. "O čemu se ovde radi, Čarlse? Znam da u De Peru ne živi nikakva Altea Bernsajd. A ne bi ni mogla da ti bude tetka. Koliko bi morala da ima godina? Najmanje sto, ili čak stodeset. U to nikako ne mogu da poverujem. Ali čekovi jesu pristizali, redovno, od prvog meseca otkako si u domu. To se neki tvoj drugar, ili nekadašnji ortak, starao o tebi, druškane moj. A svima je u interesu da nastavi da radi ono što je radio, zar ne?"

"Zabole me, seronjo." Ovo nije sasvim tačno. Sve što Berni zna o mesečnim uplatama jeste da ih je organizovao gospodin Manšan, i ako prestanu... šta će još da prestane sa njima? On i gospodin Manšan su zajedno u ovome, zar ne?

"Hajde, dečko", kaže Lola. "Možeš ti bolje od toga. Sve što tražim jeste malo saradnje. Siguran sam da ne želiš da prolaziš kroz gnjavažu da te hapse, uzimaju otiske, plus ono što bi usledilo posle. Što se mene lično tiče, nemam želju da te izlažem svemu tome. Zato što je jedini kvarnjak u svemu ovome taj tvoj prijatelj. Imam utisak da je dotični, ko god da je, malčice smetnuo s uma da verovatno ima neki stari dug prema tebi, zar ne? I da računa da više nije obavezan da se stara da ovde i dalje uživaš dosadašnje udobnosti. Al' tu se malo zajeb'o. Kladim se da bi mog'o da ga dovedeš u red, da ga nateraš da s'vati kako stoje stvari."

Bernijev mulac, njegov stari mačor, u međuvremenu je omekšao i splasnuo kao probušen balon, što mu dodatno kvari raspoloženje. Otkako je ušao u kancelariju ovog ljigavog prevaranta, izgubio je nešto vitalno: osećaj svrhe, osećaj nedodirljivosti, oštricu. Želi što pre da se vrati u Crnu kuću. Crna kuća će da ga obnovi, jer Crna kuća je magija, mračna magija. U njene temelje ugrađena je gorčina njegove duše, a svaka greda i spoj natopljeni su mrakom njegovog srca.

Gospodin Manšan mu je pomogao da sagleda mogućnosti Crne kuće, i uneo u nju mnogo svoga. Postoje delovi Crne kuće koje Čarls Bernsajd nikada nije do kraja razumeo, i koji ga plaše, i to jako: jedno podzemno krilo čini se da sadrži njegovu tajnu karijeru u Čikagu, i kad god se približi tom delu kuće, čuje molećivo jecanje i prodorne krike iz grla stotine izgubljenih dečaka kao i sopstvena promukla naređenja i ekstatično stenjanje. Iz nekog razloga, blizina nekadašnjih pobeda čini da se oseti sićušno i progonjeno, izgnanik umesto gospodara. Gospodin Manšan mu je pomogao da se seti razmera svojih dostignuća, ali gospodin Manšan nije bio ni od kakve koristi sa drugom oblasti Crne kuće, nevelikom, ne većom od jedne sobe, zapravo lagumom, u kome se nalazi celokupno njegovo detinjstvo i koji nikada, ali baš nikada nije posetio. Dovoljno je prisećanje na postojanje te sobe da se Berni oseti kao novorođenče ostavljeno napolju da umre od zime.

Vest o dezerterstvu izmišljene Alteje Bernsajd izaziva nešto blažu verziju istog efekta. To je neprihvatljivo, i ne vidi zašto mora, tačnije ne može, to da trpi.

"Da", kaže. "Hajde da razjasnimo o čemu se ovde radi. Da pokušamo da razumemo."

Diže se sa stolice, i zvuk koji se čini da dolazi iz pravca Frenč Lendinga samo ga ubrzava. To je zavijanje policijskih sirena, najmanje dve, a možda i tri. Berni nije siguran u to, ali pretpostavlja da je Džek Sojer pronašao telo svojeg prijatelja Henrija, s tim što Henri nije bio dokusuren i što je uspeo da kaže da je prepoznao glas svojeg ubice. Džek je onda pozvao panduraciju, i sad smo tu gde jesmo.

Sledeći korak dovodi ga do stola. Baca pogled na hartije na stolu i smesta mu postaje jasno o čemu se radi.

"Prepravljamo knjige, a? Pored toga što si seronja, znači, ti si i lukavi mali žongler sa brojkama, je li?"

U zapanjujuće malom broju sekundi, lice Lole Makstona prolazi kroz neverovatan niz osećanja. Uzrujanost, iznenađenje, zbunjenost, povređeni ponos, gnev i neverica pretrčavaju preko pejzaža njegovih crta dok Bernsajd poseže iza leđa i izvlači makaze za živicu. Ovde u kancelariji izgledaju veće i zlokobnije nego u dnevnoj sobi Henrija Lejdena.

Loli se čine dugačke poput srpova. Podigavši pogled sa njih i zagledavši se u starca koji stoji pred njim, vidi lice koje je više demonsko nego ljudsko. Bernsajdove oči crveno sjakte, a usne su povučene sa groznih, svetlucavih zuba nalik na krhotine slomljenih ogledala.

"Odbij, druškane", pišti Lola. "Pajkani su praktično već na recepciji."

Nisam gluv." Berni nabija sečivo u Lolina usta i zatvara makaze na znojavom obrazu. Krv prska preko stola, a Loli iskaču oči. Berni cima makaze i iz zjapeće rane izleće nekoliko zuba i deo Lolinog jezika. Uspravlja se i naginje napred da dograbi sečiva. Bernsajd uzmiče i odseca polovinu Loline desne šake.

"E, stvarno su oštre", kaže.

Makston se tetura oko stola, prskajući krv svuda oko sebe i ričući kao los. Berni odskače unazad pa ponovo priskače i zariva sečiva u izbočinu trbuha ispod Loline plave košulje. Odmah zatim ih izvlači i Lola posrće, stenjući, i pada na kolena. Krv teče iz njega kao iz prevrnutog bokala. Svaljuje se napred, na laktove. U Loli Makstonu više nema ni traga vragolanstva; trese glavom i mrmlja nešto što je valjda molba da ga ostave na miru. Zakrvavljene, volovske oči kolutaju se prema Čarlsu Bernsajdu i nemo odašilju neobičnu bezličnu želju za milošću. "Majko Božja", kaže Berni, "je li ovo Rikov kraj?" Baš je to smešno - godinama nije pomislio na taj film. Kikoćući se sopstvenoj duhovitosti, naginje se, postavlja sečiva makaza sa obe strane Lolinog vrata i gotovo uspeva da mu odseče glavu.

Buka sirena skreće u Kraljičinu ulicu. Pločnikom će uskoro zatrupkati policajci; odmah zatim će nagnuti u predvorje. Bernsajd ispušta makaze na Lolina široka leđa i žali što nema vremena da se popiša na telo ili iskenja na glavu, ali gospodin Manšan samo gunđa vrebe, vrebe, vrebe.

"Ne moraš da ponavljaš, nisam glup", kaže Berni.

Izlazi, šljapkajući, iz kancelarije i prolazi kroz kutak gospođice Vilas. Našavši se u predvorju, vidi sevanje svetala na krovovima dva policijska automobila koji prolaze sa spoljne strane živice. Zaustavljaju se nedaleko od mesta gde je prvi put sklopio prste oko vitkog dečačkog vrata Tajlera Maršala. Berni počinje nešto brže da vuče noge. U trenutku kada je stigao do početka Maslačkovog hodnika, kroz otvor na živici upadaju dva žutokljuna policajca. Malo dalje u hodniku, Bač Jergza ustaje i trlja lice. Zagleda se u Bernija i kaže: "Šta se događa?"

"Mrdaj odatle", kaže Berni. "Vodi ih u kancelariju. Makston je povređen."

"Povređen?" Bač sleđeno zuri u Bernijevu krvavu odeću i ruke.

"Kreći!"

Bač se nespretno zaleće napred, a dva mlađana policajca navaljuju na velika staklena vrata, sa kojih je uklonjen poster Rebeke Vilas. "Kancelarija!" viče Bač, pokazujući u desno. "Gazda je povređen!"

Dok Jergza pokazuje prema vratima kancelarije bodući rukom u zid, Čarls Bernsajd koristi priliku da šmugne pored njega. Trenutak kasnije ulazi u muški toalet u Maslačku i hitro šljapka prema jednoj od kabina.

A Džek Sojer, šta je sa njim? To već znamo. Tačnije, znamo da je zaspao na mekom mestu između ivice kukuruzišta i brda na zapadnoj strani Norveške ulice. Znamo da mu je telo postalo lakše, manje opipljivo, maglovito. Da je zatim postalo zamućeno i providno. Možemo da pretpostavimo da je, pre nego što je zadobilo potpunu prozirnost, Džek zapao u izvesni okrepljujući san. Takođe možemo da pretpostavimo da u tom snu nebo boje plavog crvendaćevog jajeta sugeriše beskraj svemira žiteljima lepog porodičnog zdanja na Roksberi Drajvu u brdima Beverlija, gde je Džeku šest, šest, šest ili dvanaest, dvanaest, dvanaest ili u isto vreme oboje, a tatica svira one laćarne deonice na svojoj trubi, trubi, trubi. ('Proklet bio taj san', Henri Šejk bi to mogao da vas poduči, jeste poslednja pesma na Tatica svira trubu Dekstera Gordona - najvećeg od svih tatica.) U tom snu, svi odlaze na put i niko ne odlazi nigde drugde, dečak lutalica osvaja čudesnu nagradu, a Lili Kavano Sojer zarobljava bumbara ispod čaše. Smešeći se, odnosi ga do vrata saluna i lansira u vazduh. Bumbar tako odleće Preko, i dok putuje tamo, paralelni svetovi na svojim neznanim putanjama podrhtavaju i ljuljaju se, a Džek takođe putuje svojom neznanom putanjom u beskrajno, kao crvendaćevo jaje plavo plavetnilo i prateći bumbarevo sigurni let, vraća se na Teritorije, gde leži, usnuo, u tihom polju. Tako, u istom đavolskom snu, Džeka Sojera, osobu mlađu od dvanaest i starija od trideset godina, istovremeno pogođenu žalošću i ljubavlju, pohodi izvesna žena nežnog lika. I leže pored njega na postelju od deteline, i uzima ga u naručje, i njegovo zahvalno telo prepoznaje blaženstvo njenog dodira, njen poljubac, njen duboki blagoslov. Ono što rade, sami u dalekom Teritorijama, nisu naša posla, ali Sofinom blagoslovu pridružujemo svoj i ostavljamo ih onome što jesu, na kraju krajeva, njihova posla, onome što blagosilja ovog dečaka i ovu devojčicu, ovog muškarca i ovu ženu, ovaj dragi par, onako kako ništa drugo, uključujući i nas, ne može. Povratak sledi kao što dolikuje, sa čistim, opojnim mirisom plodne zemlje i kukuruza, i kukurikanjem petla-budilnika sa imanja Gilbertsonovih rođaka. Od rose blistava paukova mreža vezuje Džekovu levu nogu za kamen obrastao mahovinom. Mrav koji putuje preko zgloda Džekove desne šake nosi vlat trave koja u svojem 'V' prevoju nosi blistavu i drhtavu kap sveže nastale vode. Osećajući se čudesno osvežen kao da je i sam tek nastao, Džek pušta vrednog mrava sa ruke, odvaja cipelu od paukove mreže i ustaje. U kosi i obrvama svetluca mu rosa. Pola milje dalje preko polja, oko Henrijeve kuće zavija Henrijeva livada. Divlji ljiljani podrhtavaju na svežem jutarnjem povetarcu.

Divlji ljiljani podrhtavaju...

Pogled na prednji deo njegovog pikapa koji izviruje iza kuće vraća mu sve što se dogodilo. Miša, i reč koju je dobio od Miša. Henrijevu kuću, Henrijev studio, njegovu samrtnu poruku. Policajci i islednici su se do sada već razišli, i kuća će biti pusta, puna odjeka mrlja od krvi. Dejl Gilbertson - a verovatno i Braun i Blek iz državne policije - sigurno će ga tražiti. Džek nema želju da se sretne sa državnima, ali želi da razgovara sa Dejlom. Vreme je da ga upozna sa nekim iznenađujućim činjenicama. Ono što Džek ima da saopšti Dejlu ovoga će naterati da zine od čuda, ali treba da se setimo šta je Vojvoda rekao Dinu Martinu o razbijanju jaja i pripremanju kajgane. Ako je verovati Lili Kavano, kada bi Vojvoda progovorio, svi su zastajali da čuju, pa će to morati i Dejl Gilbertson, jer Džek želi uz sebe svoju odanu i odlučnu družinu kada bude putovao kroz Crnu kuću.

U prolazu pored Henrijeve kuće, Džek naslanja vrhove prstiju na usne i prevlači ih preko drveta da prenese poljubac. Henri. Za sve svetove, za Tajlera Maršala, za Džudi, za Sofi, i za tebe, Henri Lejdene.

Mobilni telefon u kabini 'rama' navodno je sačuvao tri poruke, sve od Dejla, koje Džek briše nasaslušane. U kući, crvene diode telefonske sekretarice trepću 4-4-4, ponavljajući se sa bezobzirnom upornošću gladnog novorođenčeta. Džek pritiska PLAYBACK. Četiri puta zaredom, svaki put očajnijim glasom, Dejl Gilbertson preklinje da mu njegov prijatelj Džek Sojer javi gde se nalazi i izražava svoju veliku želju da razgovara sa pomenutim džentlmenom, uglavnom u vezi ubistva njegovog ujaka i zajedničkog prijatelja, Henrija, ali ne bi škodilo ni da se popriča o jebenoj klanici kod Makstona, zar ne? I tome znači li mu nešto ime Čarls Bernsajd?

Džek gleda na sat i, uz misao da vreme na njemu ne može biti tačno, baca pogled na sat u kuhinji. Izgleda da je njegov sat ipak u pravu. Tačno je 5:42 ujutru, i iza ambara Rendija i Kenta Gilbertsona pevac i dalje peva svoje. Odjednom ga obuzima umor, teži od sile teže. U ulici Samner neko bez sumnje dežura na telefonu, ali Dejl sigurno spava u svojoj postelji, a Džek bi da razgovara samo sa Dejlom. Zeva široko otvorenih usta, kao mačka. Pa još nisu ni razneli novine!

Skida jaknu i baca je na stolicu pa ponovo zeva, još šire nego malopre. Ono kukuruzište možda ipak nije bilo baš toliko udobno: vrat mu se oseća ušinuto, a leđa ugruvano. Odvlači se uz stepenice, stresa odeću na kanabe u spavaćoj sobi i svaljuje se na krevet. Na zidu iznad kanabeta visi njegov osunčani Ferfild Porter, i Džek se seća kako je Dejl reagovao na njega, one večeri kada su otpakovali i okačili slike. Zaljubio se u tu sliku čim ju je ugledao - za Dejla je verovatno bila novost što uopšte može toliko da uživa u jednoj slici. U redu, razmišlja Džek, ako se izvučemo živi iz Crne kuće, pokloniću mu je. I nateraću ga da je primi: zapretiću da ću da je iscepkam i spalim u peći ako je ne uzme. Reći ću mu da ću je dati Vendelu Grinu!

Kapci mu se već sklapaju; zaranja u posteljinu i nestaje, iako to ovaj put nije doslovno, iz ovog sveta. Sanja.

Hoda niz varavu, strmu šumsku stazu prema zgradi u plamenu. Dole, sa obe njene strane, komešaju se i glasaju zveri i čudovišta, uglavnom nevidljivi ali tu i tamo izbacujući čvornovatu šaku, bodljikavi rep, crno, skeletalno krilo. Džek sve ovo odseca teškim mačem. Ruka ga boli od napora, a telo mu je umorno i izubijano. Oseća da negde krvari ali ne vidi i ne oseća ranu, već samo sporo slivanje krvi niz noge. Ljudi koji su na početku putovanja bili sa njim svi su mrtvi, a i on - može biti - umire. Voleo bi da nije tako sam, jer je prestravljen.

Goruća zgrada raste sve više kako joj se približava. Iz nje dopiru krici i jaukanje, a oko nje se prostire groteskni krug pocrnelog drveća i zadimljenog pepela. Ovaj krug se svakog sekunda sve više širi, kao da zgrada polako proždire okolnu prirodu. Sve je izgubljeno, i goruća zgrada i bezdušno stvorenje koje je ujedno njen gospodar i sužanj će trijumfovati, u jednom spaljenom svetu za drugim, i amin. Din-tah, velika peć, koja guta sve na svojem putu.

Stabla sa desne strane bolno uvijaju i grče grane, i među tamnim, šiljatim lišćem vlada veliko komešanje. Škripeći, ogromna stabla se klanjaju, a grane se upliću jedna oko druge poput zmija, obrazujući neprobojni zid od sivog, oštrog lišća. Iz tog zida izranja, sa strahotnom sporošću, reljef ispijenog, koščatog lica. Visoko preko metar i po od kose do brade, lice se nadima iz sloja lišća, ljuljajući se levo-desno u potrazi za Džekom.

Ono je sve što ga je ikada plašilo, ranjavalo, želelo mu zlo, kako u ovom svetu tako i na Teritorijama. To džinovsko lice isprva maglovito podseća na ljudskog monstruma po imenu Elroj koji je nekada davno pokušao da siluje Džeka u prljavojkafančini po imenu Outlijeva Točionica, zatim na Morgana od Orisa, pa na Sanlajta Gardenera i Čarlsa Bernsajda, ali u svojem slepom zibanju sa jedne na drugu stranu preklapa i stapa sve ove opake likove u jedan. Najdublji užas pretvara Džeka u kamen.

Lice koje izviruje iz sabijenog lišća osmatra strmu stazu, a onda se okreće nazad i prekida svoje neprestano, treperavo osvrtanje sa jedne na drugu stranu. Ostaje okrenuto pravo prema njemu. Slepe oči ga vide, nos bez nozdrva oseća njegov miris. Lišćem struji talas zadovoljstva i lice se naginje napred, postajući sve veće. Nesposoban da se pomeri sa mesta, Džek se osvrće i vidi čoveka koji se raspada kako se pridiže na uskom ležaju. Čovek otvara usta i viče: "D'YAMBA!"

Sa podivljalim srcem u grudima i krikom koji zamire pre nego što je napustio grlo, Džek skače iz kreveta i dočekuje se na noge pre nego što je shvatio da se probudio iz sna. Čini mu se da mu celo telo podrhtava. Znoj mu se sliva niz čelo i natapa grudi. Drhtanje postepeno zamire, i on počinje da prepoznaje šta ga zaista okružuje: nikakvo džinovsko lice istureno iz ružnog zida od lišća, već poznato okruženje njegove spavaće sobe. Na zidu naspram njega visi slika koju namerava da pokloni Dejlu Gilbertsonu. Briše lice i smiruje se. Oseća potrebu da se istušira. Sat pokazuje da je 9:47 ujutru. Spavao je četiri sata, i vreme je da započne pripreme.

Četrdeset pet minuta kasnije, okupan, odeven i nahranjen, Džek zove policijsku stanicu i traži da razgovara sa Dejlom Gilbertsonom. U 11:25, on i sumnjičavi, tek podučeni Dejl - Dejl koji žarko želi da vidi bilo kakav dokaz za blesavu priču svojeg prijatelja - ostavlja svoja patrolna kola ispod jedinog drveta na parkingu Send Bara i polazi preko vrelog asfalta, pored dva nagnuta 'harlija', prema sporednom ulazu.

                                                   

Нема коментара:

Постави коментар