Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 1

                                                    



PREDGOVOR

      Prvoga  februara 1887. godine, lađa "Lady Vain" je nestala prilikom sudara s olupinom, otprilike na 1' južne širine i 107' zapadne dužine.
       Petoga januara 1888. godine, odnosno jedanaest meseci i četiri dana nakon toga, gospodin koji se sigurno ukrcao na lađu "Lady Vain" u Callaou i za kojega se držalo da se utopio, pronađen je na 5' 3" južne širine i 101' zapadne dužine, u malenom, otvorenom čamcu na kojem je ime bilo nečitko, ali za kojega se pretpostavilo da je pripadao nestaloj škuni "Ipecacuanha". O sebi je izneo tako čudnu priču da se pretpostavilo kako je poremećen. Posle se opravdavao da mu je um bio smeten od trenutka bega s"Lady Vain". O njegovu slučaju se raspravljalo među psiholozima toga vremena kao o zanimljivom slučaju gubitka pamćenja usled fizičkog i mentalnog stresa. Niže potpisani, njegov rođak i naslednik, pronašao mu je među papirima pripovest, koja međutim, nije bila popraćena nikakvim određenim zahtevom za objavljivanjem. U području, u kojem je moj ujak pronađen, poznato je postojanje samo jednog ostrva, bolje rečeno nenastanjenog vulkanskog ostrvca Noble's Islea. 1891.godine ga je posetio H. M. S. Scorpion. Deo posade se iskrcao, ali na njemu nije pronašao ništa osim jedne vrste belih noćnih leptira, nekoliko svinja i kunića, te štakora čudne vrste. Tako ova pripovest nije potvrđena u najvažnijim detaljima. Kada to shvatimo, izgleda da nema štete u objavljivanju te čudne pripovesti u, kako verujem, saglasno s ujakovim namerama. U njoj ima nešto u njegovu korist: ujak je nestao iz dosega čovečanstva na otprilike 5' južne širine i 105' istočne dužine, te se ponovno pojavio u istom delu oceana nakon vremenskog razmaka od jedanaest meseci. Na neki način je morao živeti u tom vremenu. Izgleda da je lađa pod nazivom "Ipecacuanha", s pijanim kapetanom Johnom Daviesom, krenula iz Afrike s ukrcanim pumama i nekim drugim životinjama u januaru  1887. godine. Lađa je bila dobro poznata u nekim lukama južnog Pacifika, a konačno je nestala iz tih mora (s ukrcanom značajnom količinom sušene jezgre kokosova oraha), ploveći prema svojoj nepoznatoj sudbini iz Bayne, u decembru  1887. godine, odnosno datuma koji se poklapa s ujakovom pričom.

CHARLES EDWARD PRENDICK
(Priču je napisao Edward Prendick)
U ČAMCU ZA SPAŠAVANJE LAĐE "LADY VAIN"


         Predlažem da se ništa ne dodaje onome što je već bilo zapisano u vezi nestanka lađe "Lady Vain". Kao što svi znaju, sudarila se s olupinom na deset dana udaljenosti od Callaoa. Veliki čamac za spašavanje, sa sedam članova posade, pronašla je, nakon osamnaest dana, kraijevska topovnjača "Mirtle". Priča o njihovim strašnim patnjama postala je poznata gotovo kao još strašniji slučaj"Medusa". Moram nadopuniti već objavljenu priču o lađi "Lady Vain" s možda još strašnijim i čudnijim podacima. Do sada se pretpostavljalo da su četiri čoveka, koja su se nalazila u čamcu za spašavanje, poginula, ali to je netačno. Imam najbolji dokaz za tu tvrdnju: bio sam jedan od te četvorice.
       Najpre moram utvrditi da u čamcu za spašavanje nikada nisu bila četiri čoveka-bila su trojica. Na našu sreću i nesreću po sebe samoga, Constans, koga je "kapetan video kako skače u čamac za spašavanje, nije nas uspeo doseći. Pao je preko spleta konopa ispod podupirača slomljenog pramčanog jarbola. Mali konopac mu se omotao oko pete kada je krenuo i za trenutak je visio glavom prema dole, a tada je pao i udario o gomilu plutajućih komada jarbola u vodi. Vukli smo ga, ali nije se uspeo popeti.

*Daily News, 17. mart1887.


   Kažem na sreću po nas što nas nije dosegnuo, a mogao bih gotovo reći i na sreću po njega samoga. Sa sobom smo imali samo malu bačvicu s vodom i nekoliko raskvašenih brodskih biskvita, jer je uzbuna bila iznenadna, a brod nepripremljen za nesreću. Mislili smo da bi ljudi na velikom čamcu za spašavanje mogli biti bolje opremljeni (iako izgleda da nisu bili) i pokušali smo ih dozvati. Nisu nas čuli i, sledećeg jutra, kada se izmaglica razišla, a što se nije dogodilo pre podneva, nismo ih više videli. Nismo se mogli zadržavati radi traženja, jer se čamac ljuljao. Od dvojice, što su uspeli sa mnom pobeći, jedan je bio putnik poput mene i zvao se Helmar, a drugi, čije ime ne znam, bio je niski, zbijeni pomorac koji je mucao.
      Plovili smo ukupno osam dana niz struju, izgladneli i, kada nam je nestalo vode, mučeni nepodnošljivom žeđi. Nakon drugog dana more se postupno smirilo i postalo je mirno poput stakla. Običnom čitataocu  je skoro nemoguće zamisliti tih osam dana. Na njegovu sreću, on ne može pamtiti ništa slično za poređenje. Prvog dana smo ležali na svojim mestima u čamcu i malo razgovarali. Kasnije smo buljili u horizont svakodnevno iščekujući, sa sve raširenijim očima i sve više prestrašeni, da beda i slabost svlada naše sapatnike. Sunce je postalo nemilosrdno.Vode nam je ponestalo četvrti dan i već smo počeli zamišljati čudne stvari, što nam se videlo u očima, ali mislim da je proteklo šest dana pre nego je Helmar počeo govoriti o tome. Sećam se da su nam glasovi bili suvi i slabašni i da smo se naginjali jedan prema drugome i štedeli reči. Svom snagom sam se odupirao Helmarovuom predlogu i radije bih potopio čamac i poginuo zajedno s njima, među morskim psima koji su nas sledili. Kada je Helmar rekao da ćemo moći piti, ako prihvatimo njegov predlog, mornar mu se približio.
       Ne volim se kockati, ali noću je mornar neprekidno šaputao s Helmarom. Ja sam sedeo na pramcu držeći u ruci preklopni nož, iako sumnjam da bih se bio sposoban boriti. Ujutro sam pristao na Helmarov predlog, pa smo se poslužili s pola penija da odaberemo čoveka. Kocka je pala na mornara, ali je on bio najjači među nama i nije se pokorio nego je rukama napao Helmara. Zgrabili su se i uspravili. Puzao sam po dnu čamca prema njima, s namerom da pomognem Helmaru tako što ću mornara primiti za nogu. Mornar je posrnuo kada se čamac zanjihao, pa su zajedno pali na rub i prevrnuli se u vodu. Potonuli su kao kamenje. Sećam se da sam se smejao, a je mi jasno zašto. Smeh me zgrabio naglo, kao da je došao niotkuda.
       Ne znam koliko dugo sam ležao preko veslačke klupice s mišlju da, ako budem imao dovoljno snage, pijem morsku vodu i tako brzo umrem. Dok sam ležao video sam, s interesom ne većim nego da gledam sliku, kako mi se približava jedro na obzoru. Mora da su mi misli lutale, ali sada se sasvim jasno sećam svega što se dogodilo. Sećam se kako mi se glava ljuljala u ritmu mora i kako je horizont, s jedrom na njemu, plesao gore-dole. Takođe se jasno sećam kako sam verovao da sam mrtav i kako je to ružna šala i kako su malo zakasnili uhvatiti me u mome telu.
      Činilo mi se da beskrajno dugo sam ležim s glavom na veslačkoj klupici čekajući lađu da doplovi. (To je bio mali brod-lađa s ukrasima na pramcu i krmi.) Ona je manevrisala gore-dole u širokom luku jer je plovila protiv vetra. Nije mi palo na pamet da pokušam privući njezinu pažnju i ničeg se jasno ne sećam nakon što sam video njen bok, pa sve dok se nisam našao u maloj kabini na krmi. Nejasno se sećam da sam u polu sesti podignut u prolaz i velikog, crvenog lica pokrivenog pegama i uokvirenog crvenom kosom, kako bulji u mene preko ograde palube. Također sam imao mutnu sliku tamnog lica s neobičnim očima blizu mog obraza. Pomislio sam da je to noćna mora, dok ga nisam ponovno video. Mislim da su mi nešto ulevali u usta i da sam to gutao. I to je sve.

ČOVEK KOJI NIGDE NIJE IŠAO

      Kabina u kojoj sam se nalazio bila je vrlo mala i neuredna. Mladolik čovek s lanenom kosom, čekinjavim brkovima boje slame i obešenom donjom usnom, sedeo je i držao moj zglavak. Buljili smo jedan u drugoga čitavu minutu, bez da smo reč prozborili. Imao je sive, neobično bezizra-žajne, vođenaste oći. Tada mi je točno iznad glave došao zvuk sličan kucanju u gvozdeni  okvir kreveta i ljutito režanje neke velike životinje. U isto vreme čovek je progovorio. Ponavljao je pitanje: "Kako se sada osećaš?"
      Mislim da sam rekao da se dobro osećam. Nisam se mogao prisetiti kako sam ovamo dospeo. Mora da je video pitanje na mom licu jer nisam čuo svoj glas.
       "Pronašli smo te u čamcu, izgladnelog. Ime na čamcu bilo je "Lady Vain", a na rubu čamca bilo je krvavih mrlja." U isto vreme ugledao sam svoju ruku, tako tanku da je sličila na prljavu kožnu vreću punu kostiju, pa sam se prisetio događaja na čamcu.
        "Uzmi malo ovoga", rekao je i dao mi obrok neke grimizne, zaleđene tvari. Imala je okus po krvi i davala mi je snagu.
       "Imao si sreću da smo te pokupili na brod s lekarem."Govorio je nespretno i sastavljajući reči uz ispuštanje slova."Kakav je ovo brod?", izgovorio sam polagano, promukao od duge ćutnje.
       "Ovo je mali trgovački brod iz Aricae i Callaoa. Nikada nisam pitao odakle je došao. Mislim da je iz zemlje rođenih budala. I ja sam putnik iz Aricae. Njen vlasnik, smešni magarac koji se zove Davies i ujedno je kapetan, izgubio je dozvolu ili tako nešto. Znaš takvu vrstu ljudi. Brod se zove "Ipecacuanha"-od svih smešnih, paklenih imena. Iako ovde ima puno mora bez ikakvog vetra, brod se pokreće."
       (Tada je opet započela buka iznad moje glave-režanje i istovremeno ljudski glas koji je nekome govorio: "Nebesa! Bespomoćni idiot!").
      "Skoro si umro", govorio je moj sagovornik. ``Bilo je zaista blizu. Dao sam ti nešto. Primećuješ li da te bole ruke? Inekcije. Bio si neosetljiv gotovo trideset sati."Mislio sam sporo. (Sada mi je pažnju odvuklo cviljenje većeg broja pasa.) "Mogu li uzimati krutu hranu ?", upitao sam.
         " Zahvaljujući meni", rekao je, "upravo se kuva ovčetina."
       " Da", rekao sam mu. "Mogao bih pojesti malo ovčetine."
        "Ali", reče on oklevajući, "znaš da bih želeo čuti kako si dospeo u taj čamac. Prokleto urlanje!"
       Mislim da sam tada primetio sumnju u njegovim očima. Odjednom je napustio kabinu i začuo sam ga u žestokoj svadi s nekim ko mu je odgovarao nerazumljivim govorom. Izgledalo je da je stvar završila dahtanjem, ali pomislio sam da su me uši prevarile. Tada je zavikao na pse i vratio se u kabinu.
      "Dakle?", rekao je na pragu. "Upravo si počeo priču.''Rekao sam mu da se zovem Edward Prendick i da sam se počeo baviti istorijom  prirode radi opuštanja od mrtvila moje udobne nezavisnosti. Izgleda da ga je to zanimalo."I ja sam se bavio naukom. Studirao sam biologiju na University Collegeu. Odvajao sam plodnicu gliste, radu i u puža i radio slično stvari. Gospode! To je bilo pre deset godina. Ali nastavi! Nastavi! Pričaj mi o brodu."
       Očigledno je bio zadovoljan otvorenošću moje priče, koju sam ispričao u prilično sažetim rečenicama jer sam se užasno slabo osećao. Kada sam završio, ponovno se vratio na predmet istorije prirode i svoj studij biologije. Poćeo me pobliže ispitivati o Tottenham Court Roadu i Gower Streetu. "Je li Caplatzi još uvek u procvatu? Kakva je to bila trgovina !" Očigledno je bio vrlo uredan student medicine i nepovezano se prebacivao na muzičke dvorane. Ispričao mi je nekoliko anegdota.
      "Vratimo li se deset godina unazad", reče, "kako je sve bilo veselo! Bio sam pravi nestaško i sve sam proživeo pre dvadeset prve. Usuđujem se reći da je sada sve drukčije. Ah, moram pogledati šta radi ona budala od kuvara i šta je napravio od tvoje ovčetine".
      Režanje iznad glave se ponovilo, tako naglo i s tako mnogo divlje ljutnje, da me prestrašilo. "Šta je to?", povikao sam za njim, ali vrata su bila zatvorena. Vratio se s kuvanom ovčetinom. Bio sam toliko uzbuđen privlačnim mirisom da sam zaboravio buku koju je stvarala zver koja me preplašila.
     Nakon dana naizmeničnog spavanja i jela toliko sam se oporavio da sam mogao s kreveta doći do prozora, na boku broda, i videti zelenu površinu mora. Procenio sam da je lađa plovila u smeru vetra. Montgomery, to je bilo ime čoveka s lanenom kosom, ponovno je došao dok sam tamo stajao, pa sam ga zamolio da mi pribavi odeću. Posudio mi je nekoliko komada odeće od grubog, mornarskog platna, kakvu sam nosio u čamcu za spašavanje. Bila mi je preširoka, jer je on bio visok i s krupnim udovima. Kao slučajno mi je rekao da je kapetan skoro potpuno pijan u svojoj kabini. Kada sam preuzeo odjeću počeo sam ga ispitivati o odredištu broda. Rekao mi je da se brod uputio prema Havajima, ali da pre odredišta mora jednom pristati.
      "Gde?", upitao sam."
       To je ostrvo na kom ja živim. Koliko znam još nema ime."Buljio je u mene s obešenom donjom usnom i gledao me, odjednom tako namerno glupavo, da sam pomislio kako želi izbeći moja pitanja. Bio sam obziran i nisam ga više ispitivao.


NEOBIČNO LICE

        Napustili smo kabinu i, na lestvama koje su vodile u unutrašnjost broda, sreli čoveka koji nam je omeo prolaz. Stajao je na lestvama leđima okrenut prema nama. Gledao je preko ruba brodskog spremišta. Koliko sam mogao videti, čovek je bio nizak, širok i nezgrapan, s pogrbljenim leđima, dlakavom šijom i glavom utonulom među leđima. Bio je obučen u tamnoplavo platno i imao je posebno gustu, grubu, crnu kosu. Začuo sam kako psi besno reže. On je, sagnuvši leđa, došao u dodir s mojom rukom koju sam ispružio da ga odmaknem. Okrenuo se životinjskom brzinom.
     Na neki neobjašnjivi način duboko me potreslo crno lice koje se tako naglo pojavilo iznad mene. Bilo je izuzetno deformisano. Istureno lice, koje je tvorilo nešto nejasno sugestivno poput gubice, a velika poluotvorena usta pokazivala su tako velike bele zube kakve nikada nisam video u ljudskim ustima. Oči su mu bile podlivene krvlju dok mu je uski, beli rub okruživao kestenjaste zenice.Lice mu je žarilo od zanimljivog uzbuđenja.
     "Idi do đavola!", reče Montgomery. "Zašto te đavo ne makne s puta?"
       Čovek crna lica se maknuo u stranu bez reči. Sišao sam s lestava koje su vodile u utrobu broda i pri tome instinktivno zurio u njega. Montgomery je već stajao u podnožju. "Ti znaš da ovde nemaš šta da radiš", rekao je promišljenim tonom. "Tvoje mesto je napred."
       Čovek crna lica se šćućurio.
        "Ne želite valjda da idem napred." Govorio je polagano, s neobičnim, promuklim glasom.
         "Ne želiš ići napred?", reče Montgomery pretećim glasom. "Ali ja ti kažem da ideš!" Bio je na rubu da kaže još nešto, ali tada je naglo pogledao prema meni i krenuo. Zaustavio sam se na pola puta kroz skladišni prosto rbroda, gledajući unazad, još uvek zaprepašten merom groteskne ružnoće te kreature s crnim licem. Nikada pre nisam opazio tako odbojno i neobično lice, pa sam, ako se može verovati kontradikciji, doživeo u isto vreme čudan osećaj da sam već sreo tačno takve osobine i pokrete, a koji su me sada zapanjili. Kasnije mi se pričinilo da sam ga verovatno video kada su me dizali na palubu i to je donekle zadovoljilo moju sumnju u prethodno poznanstvo. Razmišljao sam o tome kako je moguće videti tako posebno lice i zaboraviti tačnu priliku u kojoj se to dogodilo.
       Montgomeryjeva kretnja prema meni smanjila je moju pažnju, pa sam se ogledao oko sebe na krcatoj palubi male lađe. Zvukovima koje sam čuo već sam bio na pola pripremljen na ono što ću videti. Nikada nisam mislio da paluba može biti tako prljava. Bila je preplavljena komadićima mrkve, delovima voća i, sve u svemu, neopisivo prljava. Na glavno jedro lancima su bili privezani brojni lovački psi, koji su sada počeli skakati i lajati na mene. Na krmi je ogromna puma bila zgrčena u' malom gvozdenom  kavezu, koji je bio premalen čak da se i okrene u njemu. Dalje, ispod palubne ograde, na desnoj strani broda, bilo je nekoliko velikih sanduka u kojima je bilo mnogo kunića, a usamljena lama bila je, malo dalje, stisnuta u jednostavnom kavezu. Psi su imali brnjice na kožnatim uzicama. Jedino ljudsko biće na palubi bio je mršavi i ćutljivi mornar za kormilom.
     Vetar je napinjao odrpana, prljava jedra. Izgledalo je da su iznad malog broda razapeta sva jedra koja je imao. Nebo je bilo bistro, a sunce se napola spustilo na zapadnom nebu.


     Dugački, penušavi valovi jurili su uz nas. Iza kormilara smo prošli do platnene ograde i videli kako se voda podiže ispod krme, a mehurići plešu i nestaju u njezinoj brazdi. Okrenuo sam se i prošao pogledom čitavu odvratnu dužinu broda.
      "Je li to okeanski zverinjak?", rekoh.
        "Tako izgleda", odvrati Montgomery.
      "Čemu služe te životinje? Za prodaju, zanimljivo? Misli li ih kapetan prodati negde na južnim morima?"
      "Tako izgleda, zar ne?", reče Montgomery i ponovno se okrene prema morskoj brazdi.
        Odjednom smo začuli cviljenje i provalu besnih kletvi iz grotla utrobe broda i nakazni čovek crna lica žurno izađe. Odmah za njim pojavio se teški, crvenokosi čovek s belom kapom. Lovački psi, koji su se umorili lajući na mene, urlali su i pokušavali se strgnuti s lanaca. Crni čovek je oklevao pred njima, čime je dao vremena crvenokosom čoveku da ga dostigne i uputi mu strašan udarac među lopatice. Bedni đavo se srušio kao oboreni vo i otkotrljao se u prljavštinu među besno uzbuđene pse. Imao je sreću da su imali brnjice. Crvenokosi čovek je zatulio od uzbuđenja i zateturao. Bio je u ozbiljnoj opasnosti da padne natrag u grotlo unutrašnjosti broda ili napred na svoju žrtvu.
     Čim se drugi  čovek pojavio, Montgomery je krenuo napred. "Miruj ovde", zavikao je tonom prigovora. Nekoliko mornara pojavilo se na palubi pramca. Čovek crna lica, tuleći čudnim glasom, kotrljao se pod nogama pasa. Niko mu nije pokušao pomoći. Zveri su ga pokušavale zgrabiti, gurajući brnjice prema njemu. Bio je to brzi ples njihovih okretnih, sivih tela iznad nezgrapne, ležeće figure. Mornari su, napred, uzvikivali kao da se radilo o privlačnom sportu. Montgomery je ljutito uzviknuo i dugačkim koracima krenuo niz palubu. Ja sam ga sledio. Čovek crna lica je puzao i teturao oslanjajući se na ogradu palube. Došao je do užadi za držanje jarbola, gde je ostao dašćući i buljeći preko ramena u pse. Crvenokosi čovek se zadovoljno smejao.
       "Pogledaj kapetane", reče Montgomery s naglašenim zamuckivanjem, hvatajući crvenokosog za lakat. "On neće!" Stajao sam pokraj Montgomeryja. Kapetan se napolao krenuo i pogledao ga tupim i svečanim pogledom pijana čoveka.
    "Šta neće?", reče i doda gledajući, celu minutu, pospano u Montgomeryjevo lice: "Prokleti hirurzi!"
      Iznenadnim pokretom strese ruku i, nakon dva neuspela pokušaja, zavuče svoje pegave šake u bočne džepove.
      "Čovek je putnik", reče Montgomery. "Preporučujem ti da držiš ruke dalje od njega".
       " Idi u pakao!", glasno uzvikne kapetan. Naglo se okrene i posrne u stranu. "Na svom brodu radim šta hoću", reče. Mislim da ga je Montgomery mogao tada ostaviti, videvši da je divljak bio pijan, ali on je samo preokrenuo štitnik kape i sledio kapetana do ograde.
     "Pogledaj kapetane", reče. "Ovog čoveka niko ne sme  maltretirati. Zlostavljali su ga otkako se ukrcao." Alkoholne pare kapetana su držale-minutu bez dara govora. "Prokleti hirurzi!", bilo je svešto je smatrao potrebnim reći.
        Uvideo sam da je Montgomery imao jednu od onih polaganih, upornih naravi, koje će se zagrevati iz dana udan do belog usijanja i nikada se neće opet ohladiti. Takođe sam shvatio da ta nesuglasica raste već nekoliko dana.
      "Čovek je pijan i ne postupaš dobro", rekao sam mu možda nametljivo.
        Montgomery je ružno uvrnuo obešenu usnicu. "On je uvek pijan. Zar misliš da to opravdava njegove napade na putnike?"
       "Moj brod", započeo je kapetan nestabilno mašući rukom prema kavezima, "bio je čist brod. Pogledaj ga sada!"Sigurno je bio sve pre nego čist. "Posada", nastavio je kapetan, "čista, pristojna posada."
      "Ti si pristao ukrcati životinje."
       "Voleo bih da nikada nisam imao veze s tvojim paklenim ostrvom. Čemu, do đavola, trebaju životinje na tvom ostrvu? A zatim taj tvoj čovek, ako je uopšte čovek. On je lud i nema šta da radi na krmi. Zar misliš da celi prokleti brod tebi pripada?"
        "Tvoji mornari su počeli mučiti jadnog đavola čim se ukrcao.''
        "On je upravo to-đavo! Ružni đavo! Moji ga ljudi ne podnose. Ja ga ne podnosim. Niko od nas ga ne podnosi, pa čak ni ti!"
        Montgornery se okrene. "U svakom slučaju, pusti čoveka na miru", reče mašući glavom.
        Kapetan je sada bio spreman za svađu. Podigao je glas."Ako opet dođe na ovaj kraj broda, kažem ti da ću mu izvaditi utrobu. Izvadi ću mu prokletu utrobu! Ko si ti da mi imaš pravo naređivati? Kažem ti da sam kapetan ovog roda kapetan i vlasnik. Ja sam ovde zakon, kažem ti, zakon i prorok. Pogađao sam se za ukrcaj ljudi i njihovih pomoćnika, prema Africi i iz Afrike, i za vraćanje nekih životinja. Nikada se nisam pogađao za ukrcaj ludog đavola i glupih hirurga."
       Dobro, nema veze šta je on govorio Montgomeryju. Video sam da je ovaj poslednji krenuo napred i upao sam u eč. "On je pijan", rekoh. Kapetan je započeo pljuvati još gnusnije pogrde od zadnjih. "Zaveži!", rekoh okrenuvši se oštro prema njemu, jer sam video opasnost na Montgomeryjevu bledom licu. Time sam okrenuo pljusak pogrda prema sebi.
      Ipak, time sam odvratio ono što je bilo neobično blizu tučnjavi, čak po cenu kapetanove pijane volje. Ne sećam se da sam ikada pre čuo toliko prostačkog govora u neprekidnoj struji s nekih ljudskih usana, iako sam bio u kojekakvim ekscentričnim društvima. Neke od njih je bilo teško izdržati, iako imam umeren temperament. Naravno, kada sam kapetanu rekao da zaveže, zaboravio sam d sam samo komadić ljudske olupine, odsečen od svega svojeg i s neplaćenim prevozom. Obični, slučajni zavisnik o darežljivosti ili sumnjivom poduzetništvu na brodu. On me podsetio na to, s velikom žestinom, ali u svakom slučaju, uspeo sam da sprečim tučnjavu.

NA  OGRADI BRODIĆA

Te noći, nakon zalaska sunca, na vidiku se pojavilo kopno i škuna se pripremala za pristajanje. Montgomery je natuknuo da je to njegovo odredište. Bilo je predaleko da bismo mogli videti bilo kakve detalje. Tada mi je izgledalo da se radi o, jednostavno, nisko smeštenoj krpi, nejasno plave boje, u nesigurnom, plavo zelenom moru. S kopna se uzdizao,skoro okomito u nebo, stubac dima. Kapetan nije bio na palubi kada smo ga ugledali. Nakon što je iskalio svoj bes na meni, oteturao je dole. Shvatio sam da je otišao spavati na pod vlastite kabine.Pomoćnik je praktično preuzeo komandu. Bio je suvonjava, ćutljiva osoba koju smo videli za kormilom. Očigledno nije podnosio Montgomeryja. Nije pokazao da je primetio ni jednoga od nas.Večerali smo s nj im u mrzovoljnoj tišini, nakon što sam nekoliko puta bezuspešno započinjao razgovor. Shvatio sam, takođe, da je čovek mog pratioca i njegove životinje prihvatao posebno neprijateljski. Montgomery je prikrivao svoje namere s tim stvorenjima i njihovo odredište. Iako je moja radoznalost rasla, nisam vršio pritisak na njega.

Ostali smo razgovarati na gornjoj palubi, pod nebom gusto posutim zvezdama. Osim povremenog zvuka u žuto osvetljenoj prednjoj palubi i kretanja životinja, noć je bila vrlo tiha. Puma je ležala šćućurena, gledajući nas zažarenih očiju,kao crna gomila u uglu svog kaveza. Montgomery je izvadio nekoliko cigara. Pričao mi je o Londonu, tonom skoro bolnog prisećanja, propitujući se osvim projenama koje su se u međuvremenu dogodile. Govorio je kao čovek koji je voleo svoj život u tom gradu, a od kojega je bio naglo i neopozivo odvojen. Naklapao sam što sam bolje mogao o svemu po malo. Čitavo vreme se u mojim mislima stvarala predodžba o njegovoj neobičnosti. Dok sam govorio, razmišljao sam o njegovom bledom licu obasjanom mutnim svetlom lanterne koja je bila u kabini iza mene. Tada sam pogledao u mračno more u čijoj tami je bio skriven njegovo malo ostrvo.

Taj je čovek, kako mi je izgledalo, došao iz beskraja samo da spasi moj život. Sutra bi mogao pasti preko ograde i ponovno nestati iz mog života. To bi me malo zabrinulo, čak da se dogodi u svakodnevnim okolnostima. Najviše je upadala u oči neobičnost da obrazovani čovek živi na tom malom, nepoznatom ostrvu te neobična priroda njegove prtljage. Zatekao sam se u ponavljanju kapetanovog pitanja: "Šta on želi s tim životinjama i zašto je tvrdio da one nisu njegove kada sam mu ih prvi put spomenuo?" U njegovom pratiocu postojale su čudne osobine,koje su na mene ostavile duboki utisak. Te okolnosti su ga okružile maglom tajnovitosti, zaokupljale su moju maštu i blokirale moj govor.

Oko ponoći je naš razgovor o Londonu zamro pa smo, zadubljeni u svoje misli i naslonjeni bok uz bok na ogradu palube, pospano zurili u more obasjano zvezdama. To je bila atmosfera osećaja i ja sam započeo o mojoj zahvalnosti.

"Ako smijem reći", rekoh nakon nekog vremena, "vi ste mi spasili život."

"Slučaj", odgovori on. "Samo slučaj."

"Meni je draže, ako se moja zahvalnost prihvata."

"Nema se na čemu zahvaljivati. Vama je pomoć trebala, a ja sam vam mogao pomoći. Napio sam vas i nahranio s hranom koju sam mogao prikupiti. Bilo mi je dosadno i želeo sam nešto raditi. Da sam bio iscrpljen toga dana ili da mi se nije sviđalo vaše lice, tada, zanimljivo je pitanje, gde bi vi sada bili!"

To je malo prigušilo moj polet. Počeo sam: "U svakom slučaju..."

Prekinuo me. "Kažem vam da je to bila samo slučajost, kao i sv u ljudskom životu.Samo budal to ne vide! Zašto sam ja sada ovde, kao izopštenik iz civilizacije, umesto da sretno uživam u Londonu? Jednostavno zato jer sam jedne maglovite noći, pre jedanaest godina, na desetak minuta izgubio glavu."Zastao je.

"Da?", upitao sam. "To je sve."

Ponovno smo zaćutali, a zatim se on počeo smejati. "Ima nešto u ovom svetlu zvezda,što nam dreši jezike. Jasam budala, ali nekako bih vam hteo nešto reći."

"Šta god mi kažete, možete se pouzdati da ću to zadržati za sebe, ako je to u pitanju."

Upravo se spremao početi, a onda je u sumnji stresao glavom.

"Nemojte", rekoh. "Meni je svejedno. Naposletku, bolje je da zadržite svoju tajnu. Ništa se ne dobiva malim olakšanjem, ali ja poštujem vaše poverenje. No..."

Gunđao je neodlučno. Osećao sam da sam ga zatekao nepripremljenog, u raspoloženju otvorenosti. Da budem iskren, nije me zanimalo šta je moglo potaknuti mladog studenta medicine da napusti London. Nešto mi se pričinilo.Slegnuo sam ramenima i okrenuo se. Na platnenu ogradu bila je naslonjena ćutljiva, crna figura i gledala u zvezde. To je bio Montgomeryjev čudni pratilac.Brzo je pogledao preko ramena, kada sam se pomaknuo,a zatim je opet odvratio pogled.

Možda vam to izgleda kao sitnica, ali pogodilo me je kao iznenadni udarac. Jedino svetlo pored nas bila je lanternana kormilu. Lice stvorenja je na trenutak bilo okrenuto od tamne,zvezdane pozadine prema tom svetlu i u njegovim očima, koje su sjajile prema meni, zasjalo je bledo zeleno svetlo. Tada nisam znao da crvenkasti sjaj,u najmanju ruku, nije uobičajen u ljudskim očima. Meni je to izgledalo kao neki odraz nečovečnosti. Ta crna pojava,s vatrenim očima, odvratila je sve moje misli i osećaje odraslog čoveka,pa su se za trenutak u moj um vratili zaboravljeni užasi iz detinjstva. Tada je taj učinak prošao,kako se i pojavio.Čudna, crna figura čoveka, figura od neprevelike važnosti, oslanjala se naplatnenu ogradu prema svetlu zvezda Primieti sam da mi Montgomery .

"Mislim da biste trebali ući", reče on, "ako vam je dosta ovoga."

Odgovorio sam mu nepovezano. Spustili smo se unutra i poželio mi je laku noć na vratima moje kabine.Te noći sam imao vrlo neugodne snove. Bledi mesec je izišao kasno. Sablasno bela zraka njegove svetlosti prolazila je kroz moju kabinu stvarajući zlokobne sene na podnim daskama pored ležaja. Tada su se lovački psi probudili i počeli zavijati i lajati, tako da sam sanjao na mahove i slabo spavao do svitanja.

ČOVEK KOJI NIJE IMAO GDE OTIĆI

Rano ujutro (to je bilo drugog dana nakon mog oporavka i, verujem, četvrtog dana od moga spašavanja), probudio sam se kroz bujicu burnih snova o puškama i urlajućoj svetini. Začuo sam divlju galamu iznad sebe. Protrljao sam oči i ležao slušajući buku znajući gde se nalazim.Tada se naglo začulo tapkanje bosih nogu, zvuk bacanja teških predmeta, žestoko škripanje i zveket lanaca. Začuo sam pljuskanje vode kada je brod naglo zaokrenuo, a blatnjavi žutozeleni valovi zapljusnuli su mali okrugli prozor ostavivši trag na njemu. Na brzinu sam navukao odeću i izišao napalubu.

Popeo sam se po lestvama i nasuprot rumenom nebu, jer je sunce upravo izlazilo, ugledao sam široka leđa i crvenu kapetanovu kosu, a preko njegovih ramena, pumu koja se vrtela dok su je dizali čekrkom na dizalici krmenog jarbola. Sirota životinja je,zgrčena na dnu svog kaveza,bila užasno preplašena."Iskrcajte ih!", derao se kapetan.

"Iskrcajte ih! Brzo ćemo očistiti brod od njih."

Stajao mi je na putu pa sam ga morao udariti po ramenu kako bih izišao na palubu. Naglo se okrenuo i posrnuou natrag nekoliko koraka, pa se zabuljio u mene. Nije mi bito potrebno stručno oko da utvrdim kako je čovek još uvek pijan.

"Halo!", reče on glupavo i uz trag prepoznavanja u očima.

"Zar ne, to je gospodin-gospodin?"

"Prendick", rekoh.

"Prokleti Pendick!",reče on. "Zaveži-to je tvoje ime!Gospodin Zaveži!"

Ne bi bilo dobro odgovarati divljaku ali zasigurno nisam očekivao njegov sledeći pokret. Ispružio je ruku prema prolazu, gde je Montgomery stajao i razgovara skrupnim, sivokosim čovekom koji je , plave,flanelske hlače.Čovek se popeo na brod.

"Ovuda, prokleti gospodine Zaveži! Ovuda!", rikao je kapetan.

Montgomery i njegov pratiiac su se okrenuli na njegovglas.

"Što time mislite?", rekoh.

"Ovuda, prokleti gospodine Zaveži, baš to mislim! Dole s broda gospodine Zaveži, i to brzo! Upravo čistimo brod-čistimo celi blagoslovljeni brod i vi ćete napolje!

"Zabezeknuto sam zurio u njega. Tada sam shvatio da je to bilo upravo ono što sam želeo. Nije trebalo žaliti za izgubljenom mogućnošću da,kao jedini putnik, putujem s tim svadljivim pijancem. Okrenuo sam se prema Montgomeryju.

"Ne možemo vas primiti", sažeto reče Montgomeryjev pratilac.

"Ne možete me primiti?", rekoh prestravljeno. Imao je najčestitije i najodlučnije lice koje sam ikada ugledao.

"Gledajte",započeo sam okrećući se kapetanu.

"Iskrcajte se!", reče kapetan. "Ovaj brod više nije za zveri i ljudoždere i one još gore od zveri. Vi idete dole s broda gospodine Zaveži. Ako vas oni ne mog primiti,svejedno se iskrcavate. Ali svakako idete s vašim prijateljima. Završio sam zauvek s tim blagoslovljenim ostrvom. Amen! Dosta mi ga je."

"Ali, Montgomery", molio sam.

Iskrivio je donju usnu i beznadno njihao glavom prema sivokosom čoveku kako bi pokazao nemogućnost da mi pomogne.

"Jaću to sada riješiti", reče kapetan.

Tada je počela zanimljiva prepirka iz tri ugla. Naizmenice sam molio trojicu ljudi, najpre sivokosog čoveka da mi dozvoli da se iskrcam, a zatim pijanog kapetana da me zadrži na brodu.Čak sam proklinjao mornare. Montgomery nije rekao niti reči, nego je samo tresao glavom. "Kažem vam da se iskrcavate", bio je kapetanov refren. "Neka bude proklet zakon! Ja sam ovde kralj." Moram priznati d mi je na kraju, usred žestoke prepirke, pukao glas.Osetio sam nalet histerične neobuzdanosti, pa sam otišao na krmu i žalosno buljio u ništa.

Umeđuvremenu su mornari brzo napredovali s istovarom paketa i životinja u kavezima. Veliki brodski čamac, s dva uspravna vitla, ležao je ispod nivoa palube i u njoj se zibala čudna roba. Nisam video radnike s ostrva koji su primali pakete jer je trup čamca bio od mene skriven bokom. Ni Montgomery ni njegov pratilac nisu na mene obraćali pažnju, nego su se uključili upomoć i usmeravanje četiri ili pet mornara pri iskrcavanju robe.Kapetan je prišao više ometajući nego pomažući. Bio sam očajan i bez nade. Stajao sam tu u veri da će se stvari rešiti same od sebe i nisam mogao odoleti pobudi da se smejem svojj obednoj neprilici.Osetio sam ja radi izostanka doručka. Gladi nedostatak krvnih telešaca oduzimaju čoveku muževnost. Jasno sam osećao da nemam snage odupreti se kapetanu i njegovom izboru da me izbaci, kao ni nametnuti se Montgomeryju i njegovom pratiocu. Tako sam pasivno čekao sudbinu dok se rad na prenosu Montgomeryjeva vlasništva na veliki čamac odvijao kao da ne postojim.

Posao je upravo bio završen i došlo je do gužve. Gurali sume prema prolazu čemu sam se slabo opirao.Pri tome sam čak ugledao neobična,smeđa lica ljudi u čamcu s Montgomeryjem.Čamac je sada bio natovaren i žurno odgurnut. Ispod mene se pojavio procep ispunjen zelenom vodom i gurao sam se svim snagama natrag da ne padnem naglavačke. Radnici u čamcu su uzvikivali poruge i čuo sam Montgomeryja kako ih kori. Tada su me kapetan i njegov pomoćnik, uz pomoć još jednog mornara,pogurali preko stražnje palube do krme.

Mali čamac za spašavanje "LadyVain" bio je privezan straga. Bio je do pola ispunjen vodom, nije imao vesla i na njemu nije bilo namirnica. Odbio sam se ukrcati na njega,te sam se punom dužinom bacio na palubu. Na kraju su me, uz pomoć užeta, spustili u čamac (jer na krmi nije bilo lestvi) i pustili me da plovim. Struja me polako nosila od brodićA. U nekoj vrsti omamljenosti, video sam kako su se sve ruke prihvatile glavnog jedra i kako se brodić polagano, ali sigurno, okrenulo prema vetru. Jedra su vijorila, a zatim su se ispupčila pod naletom vetra. Buljio sam u njezin bok, strmo nagnut prema meni zbog pritiska vetra, a zatim mi je nestala iz vidokruga.

Nisam okrenuo glavu da je pratim. U početku sam teško mogao verovati šta se dogodilo. Čučao sam omamljen na dnu čamca i zbunjeno buljio u pusto, uljasto more. Tada sam shvatio da se opet nalazim u tom svom malom paklu,ovaj put napola potopljen. Pogledavši iza sebe preko ruba čamca, video sam brodić kako stoji na udaljenosti.Crvenokosi kapetan mi se izrugivao preko platnene ograde. Okrenuvši se prema ostrvu, video sam kako se veliki čamac smanjuje približavajući se plaži.

Odjednom mi je postala jasna okrutnost tog napuštanja.Nije postojao način da dođem do kopna, osim ako bi me tamo povukla struja. Setite se da sam još uvek bio slab od avanture u čamcu.Bio sam iscrpljen i malodušan.Trebao sam biti srčaniji, ali odjednom sam počeo jecati i plakati. Nisam to napravio od ranog detinjstva. Suze su m klizile niz lice. U zanosu očaja udarao sam šakama u vodu na dnu čamca i divlje lupao u rub. Glasno sam molio Boga da umrem.

nastavci- Romani sa nastavcima