Dok su se vraćali kući, Roran reče: »Danas je kod Horsta bio neki neznanac iz Terinsforda«.
»Kako se zove?«, upita Eragon. Zatim je zaobišao komad leda i nastavio hodati žustrim korakom. Obrazi i oči brideli su mu od hladnoće.
»Dempton. Došao je da mu Horst izbuši neke utore«, rekao je Roran. Snažno je gazio kroz duboki sneg i prtio put Eragonu.
»Zar Terinsford nema svoga kovača?«
»Ima«, odgovori Roran, »ali nije dovoljno dobar«. Zatim pogleda u Eragona, slegnu ramenima i reče:
»Demptonu trebaju utori za mlin. Nadograđuje mlin pa mi je ponudio posao. Ako prihvatim, otići ću s njime kada dođe po utore«.
Mlinari su radili tokom cele godine. Zimi su mleli što su im ljudi dovozili, a u vreme žetve kupovali su žito i prodavali brašno. Bio je to naporan i opasan posao. Divovski su žrvnjevi radnicima često odnosili prste ili ruke. »Hoćeš li reći Geri?«, upita ga Eragon.
»Hoću«. Na Roranovu je licu zatitrao turoban osmeh zadovoljstva.
»Zašto? Znaš što misli o našem mogućem odlasku. Ako mu išta kažeš, to će samo prouzrokovati probleme. Ne spominji to večeras da možemo u miru večerati«.
»Ne mogu. Prihvatiću taj posao.«
Eragon stade. »Zašto?« Stajali su nasuprot jedan drugog, a u vazduhu im se od hladnoće video magličasti dah. »Znam da je teško doći do novca, no uvek uspevamo preživeti. Ne moraš otići.«
»Ne, ne moram. No, to će biti moj novac.« Roran opet htede krenuti, no Eragon se nije ni pomaknuo.
»Za šta ti treba novac?«, upita ga.
Roran malo podignu ramena i reče: »Želim se oženiti.«
Eragon osta začuđen i zatečen. Uto se seti kako je video Katarinu i Rorana kako se ljube kad su došli trgovci, ali ženidba? »S Katarinom?«, tiho upitao
Sunce je već zašlo kad je večera bila na stolu. Vani je zavijao olujni vetar od kojega se kuća tresla. Eragon je pozorno promatrao Rorana i čekao ono neizbežno. Roran napokon progovori: »Ponudili su mi posao u mlinu u Terinsfordu... koji nameravam prihvatiti«.
Gero je namerno polagano žvakao i progutao zalogaj, a zatim odložio viljušku. Naslonio se na naslon stolicu, prekrstio prste na potiljku i oporo izgovorio jednu reč: »Zašto?«
Roran je objašnjavao, dok je Eragon odsutno nabadao komade hrane.
»Razumem«, bio je jedini Gerin komentar. Ućutao je i buljio u strop. Dok su čekali odgovor, niko se nije pomaknuo. »Pa, kada odlaziš?«
»Šta?«, upita Roran.
Gero se nagnu napred, žmirkajući očima. »Jesi li mislio da ću ti braniti? Očekivao sam da ćeš se ubrzo oženiti. Biće izvrsno gledati kako ova porodica opet raste. Katarina će biti sretna što te dobila.«
Roranovo je lice bilo zaprepašteno, a onda se opušteno nasmejao.
»Onda, kada odlaziš?«, ponovi Gero.
Roranu se najednom povrati glas i on odgovori: »Kad Dempton dođe po utore za mlin.«
Gero kimnu glavom i upita: »A to će biti za...?«
»Dve nedelje .«
»Dobro. Imaćemo se vremena pripremiti. Biće drukčije kad budemo sami. No, ako što ne pođe po zlu, to ne bi trebalo trajati predugo.« Pogledao je preko stola i upitao: »Eragone, jesi li ti znao za ovo?
Eragon je skrušeno slegnuo ramenima i rekao: »Tek sam danas saznao. To je ludilo«.
Gero je prešao rukom preko lica. »To je prirodan tok života«.
Ustao je sa stolice. »Sve će biti dobro. Vreme će sve srediti. A sada idemo oprati sude.« Eragon i Roran su mu pomagali, u tišini.
Sledećih je nekoliko dana bilo naporno. Eragon je bio napet. Samo je kratko odgovarao na direktna pitanja i ni s kim nije započinjao razgovor. Stalno ga je nešto podsećalo na to da Roran odlazi. Gero mu je pravio torbu, stvari su nestajale sa zidova i čudna se praznina širila kućom. Prošlo je gotovo nedelju dana kad je shvatio da su se on i Roran udaljili. Kad su razgovarali, reči nisu tekle glatko, pa su im razgovori bili nelagodni.
Safira je bila melem za Eragonovu neizmernu tugu. S njom je mogao slobodno razgovarati. Mislima je potpuno slobodno ulazila u njegove osećaje i razumela ga je bolje od ikoga drugoga. U nedeljama pre Roranova odlaska i dalje je naglo rasla. Narasla je trideset centimetara, ne računajući glavu i vrat, pa su joj ramena bila viša od Eragonovih. Otkrio je kako je udubina na mestu gde su joj se spajali vrat i trup savršeno mesto za sedenje. Cesto se onde uveče odmarao i češao je po vratu, objašnjavajući joj značenja raznih reči. Ubrzo je razumela sve što je govorio i često jedavala svoje primedbe.
Za Eragona je taj dieo života bio prekrasan. Safira je bila jednako stvarna i slojevita kao i svaka druga osoba.Ličnost joj je bila kompleksna i kadikad potpuno strana, a ipak su se duboko razumeli. Svojim je radnjama i mislima neprestano otkrivala nove strane svoga karaktera. Jednom je ulovila orla i, umesto da ga pojede, pustila ga. To je objasnila ovako: »Nijedan nebeski lovac ne sme skončati \ao plen. Bolje je umrieti raširenih turila nego prikovan za zemlju «.
Roranova najava odlaska i Safirine reči upozorenja raspršile su Eragonov plana o tome kako će svojoj porodici dopustiti da vidi Safiru. Ona baš nije želela da je vide, a on se, delom zbog sebičnosti, s time složio. Znao je da bi ga zasuli vikom i optužbama, uznemireni strahovima čim bi se pročulo da ona postoji... pa je to odgađao. Rekao je sebi da će pričekati nekakav znak koji će mu reći da je došao pravi trenutak.
Noću uoči Roranova odlaska Eragon je pošao razgovarati s njim.
Krenuo je niz hodnik do otvorenih vrata Roranove sobe. Na noćnom je ormariću stajala uljanica i oslikavala zid toplom treperavom svetlošću. Prečke kreveta bacale su duguljaste sene naprazne police poredane do stropa. Zasenjenih očiju i ukočena vrata, Roran je zamotavao odeću i stvari u deke. Zastao je, a onda uzeo nešto s jastuka i počeo to premetati po ruci. Bio je to gladak kamen koji mu je Eragon dao pre godinu dana. Počeo ga je stavljati u zavežljaj, a onda je zastao i položio ga na policu. Eragona je stegnulo u grlu i vratio se u svoju sobu.
»Dempton. Došao je da mu Horst izbuši neke utore«, rekao je Roran. Snažno je gazio kroz duboki sneg i prtio put Eragonu.
»Zar Terinsford nema svoga kovača?«
»Ima«, odgovori Roran, »ali nije dovoljno dobar«. Zatim pogleda u Eragona, slegnu ramenima i reče:
»Demptonu trebaju utori za mlin. Nadograđuje mlin pa mi je ponudio posao. Ako prihvatim, otići ću s njime kada dođe po utore«.
Mlinari su radili tokom cele godine. Zimi su mleli što su im ljudi dovozili, a u vreme žetve kupovali su žito i prodavali brašno. Bio je to naporan i opasan posao. Divovski su žrvnjevi radnicima često odnosili prste ili ruke. »Hoćeš li reći Geri?«, upita ga Eragon.
»Hoću«. Na Roranovu je licu zatitrao turoban osmeh zadovoljstva.
»Zašto? Znaš što misli o našem mogućem odlasku. Ako mu išta kažeš, to će samo prouzrokovati probleme. Ne spominji to večeras da možemo u miru večerati«.
»Ne mogu. Prihvatiću taj posao.«
Eragon stade. »Zašto?« Stajali su nasuprot jedan drugog, a u vazduhu im se od hladnoće video magličasti dah. »Znam da je teško doći do novca, no uvek uspevamo preživeti. Ne moraš otići.«
»Ne, ne moram. No, to će biti moj novac.« Roran opet htede krenuti, no Eragon se nije ni pomaknuo.
»Za šta ti treba novac?«, upita ga.
Roran malo podignu ramena i reče: »Želim se oženiti.«
Eragon osta začuđen i zatečen. Uto se seti kako je video Katarinu i Rorana kako se ljube kad su došli trgovci, ali ženidba? »S Katarinom?«, tiho upitao
Eragon, samo da potvrdi svoj zaključak.
Roran kimnu glavom. »Jesi li je zaprosio?«, upita Eragon.
»Ne još, ali hoću na proleće, kad budem mogao sagraditi kuću.«
»Na posedu ima previše posla da bi ti sada mogao otići«, protivio je Eragon i dodao: »Čekaj dok ne budemo spremni za setvu«.
»Ne«, reče Roran i lagano se nasmeši. »Proleće je doba kada ću biti najpotrebniji. Zemlju će trebati uzorati i posijati. Usevi se moraju pleviti, da ne spominjem sve druge poslove. Ne, sada je najbolje vreme da odem, dok ne radimo ništa osim što čekamo dolazak novog godišnjeg doba. Ti i Gero moći ćete i bez mene. Ako sve prođe dobro, ubrzo ću se vratiti i raditi na posedu, sa ženom«.
Eragon je nevoljno priznao da Roran govori logično. Mahnuo je glavom. Od zaprepaštenja ili besa, nije znao. »Mislim da ti samo mogu poželeti sve najbolje. No Geru bi to moglo povrediti.«
»Videćemo.«
Krenuli su dalje i među njima je zavladao muk. Eragonovo se srce uznemirilo. Trebaće mu puno vremena da na ovo počne gledati pozitivno. Kad su stigli kući, Roran nije rekao Geri za svoj plan, no Eragon je bio siguran da će Roran to ubrzo učiniti.
Eragon je otišao videti zmaja prvi put otkako je s njim razgovarao.
Oprezno mu se približavao, sada već svestan da mu je zmaj ravan.
»Eragone.«
»Je li to sve što umeš reći?«, odbrusi mu Eragon.
»Da.«
Na taj neočekivani odgovor on iskolači oči i naglo sede. Sada ima i osećaj za humor. Šta je sledeće? Ljutito je nogom smrvio suvu grančicu. Roranova mu je vest pokvarila raspoloženje. Zmaj mu je uputio upitnu misao pa mu je Eragon ispričao što se dogodilo. Dok je govorio, povisivao je ton sve dok nije počeo besmisleno vikati u vazduh. Vikao je sve dok nije iz sebe izbacio svu ljutnju, a onda je uzaludno udario šakom o zemlju.
»Ne želim da ode, to je sve«, bespomoćno reče. Zmaj ga je ravnodušno promatrao, slušajući i učeći. Eragon promrmlja nekoliko sočnih psovki i protrlja oči. Zatim zamišljeno pogleda zmaja i reče: »Treba ti ime. Danas sam čuo nekoliko zanimljivih imena. Možda će ti se neko svideti«. U mislima je prelistao popis imena koja mu je Brom dao dok nije pronašao dva koja su mu zvučala junački, dostojanstveno i ugodno za uho. »Što misliš za Vanilora ili njegova naslednika Eridora? Obojica su bili slavni zmajevi.«
»Ne«, reče zmaj. Zvučao je kao da ga Eragon ova nastojanja zabavljaju.
»Eragon.«
»To je moje ime. To ime ne možeš dobiti«, uzvrati mu Eragon, češkajući bradu. »Dobro, ako ti se ona dva ne sviđaju, ima ih još.«
Nabrajao je imena s popisa, no zmaj je odbacio svaki predlog.
Izgledalo je kao da se smeje nečemu što Eragon ne razume, no Eragon se nije obazirao i nastavio je s predlozima. »Bio je jedan Ingotold, koji je ubio...« Odjednom mu sinu. »U tome je problem! Ja stalno biram muška imena. Ti si žensko!«
Da. Zmaj samodopadno sklopi krila.
Sada kada je znao šta treba tražiti, nabrojio je desetak imena Poigravao se s Miremel, no nije pristajalo. Na kraju krajeva, to je ime za smeđeg zmaja. I imena Ofelija i Lenora bila su odbačena. Već je hteo da odustane, kad se seti poslednjega imena koje je Brom promrmljao. Eragonu se sviđalo, a hoće li i zmaju?
On je upita: »Jesi li ti Safira?« Ona ga pogleda svojim inteligentnim očima i on, duboko u svojemu umu, oseti njezino zadovoljstvo.
Nešto mu kvrcnu u glavi i, odjednom, kao iz velike dubine, odjeknu njezin glas: »Da«. Umesto odgovora, on se nasmeja, a Safira poče da pevuši.
Roran kimnu glavom. »Jesi li je zaprosio?«, upita Eragon.
»Ne još, ali hoću na proleće, kad budem mogao sagraditi kuću.«
»Na posedu ima previše posla da bi ti sada mogao otići«, protivio je Eragon i dodao: »Čekaj dok ne budemo spremni za setvu«.
»Ne«, reče Roran i lagano se nasmeši. »Proleće je doba kada ću biti najpotrebniji. Zemlju će trebati uzorati i posijati. Usevi se moraju pleviti, da ne spominjem sve druge poslove. Ne, sada je najbolje vreme da odem, dok ne radimo ništa osim što čekamo dolazak novog godišnjeg doba. Ti i Gero moći ćete i bez mene. Ako sve prođe dobro, ubrzo ću se vratiti i raditi na posedu, sa ženom«.
Eragon je nevoljno priznao da Roran govori logično. Mahnuo je glavom. Od zaprepaštenja ili besa, nije znao. »Mislim da ti samo mogu poželeti sve najbolje. No Geru bi to moglo povrediti.«
»Videćemo.«
Krenuli su dalje i među njima je zavladao muk. Eragonovo se srce uznemirilo. Trebaće mu puno vremena da na ovo počne gledati pozitivno. Kad su stigli kući, Roran nije rekao Geri za svoj plan, no Eragon je bio siguran da će Roran to ubrzo učiniti.
Eragon je otišao videti zmaja prvi put otkako je s njim razgovarao.
Oprezno mu se približavao, sada već svestan da mu je zmaj ravan.
»Eragone.«
»Je li to sve što umeš reći?«, odbrusi mu Eragon.
»Da.«
Na taj neočekivani odgovor on iskolači oči i naglo sede. Sada ima i osećaj za humor. Šta je sledeće? Ljutito je nogom smrvio suvu grančicu. Roranova mu je vest pokvarila raspoloženje. Zmaj mu je uputio upitnu misao pa mu je Eragon ispričao što se dogodilo. Dok je govorio, povisivao je ton sve dok nije počeo besmisleno vikati u vazduh. Vikao je sve dok nije iz sebe izbacio svu ljutnju, a onda je uzaludno udario šakom o zemlju.
»Ne želim da ode, to je sve«, bespomoćno reče. Zmaj ga je ravnodušno promatrao, slušajući i učeći. Eragon promrmlja nekoliko sočnih psovki i protrlja oči. Zatim zamišljeno pogleda zmaja i reče: »Treba ti ime. Danas sam čuo nekoliko zanimljivih imena. Možda će ti se neko svideti«. U mislima je prelistao popis imena koja mu je Brom dao dok nije pronašao dva koja su mu zvučala junački, dostojanstveno i ugodno za uho. »Što misliš za Vanilora ili njegova naslednika Eridora? Obojica su bili slavni zmajevi.«
»Ne«, reče zmaj. Zvučao je kao da ga Eragon ova nastojanja zabavljaju.
»Eragon.«
»To je moje ime. To ime ne možeš dobiti«, uzvrati mu Eragon, češkajući bradu. »Dobro, ako ti se ona dva ne sviđaju, ima ih još.«
Nabrajao je imena s popisa, no zmaj je odbacio svaki predlog.
Izgledalo je kao da se smeje nečemu što Eragon ne razume, no Eragon se nije obazirao i nastavio je s predlozima. »Bio je jedan Ingotold, koji je ubio...« Odjednom mu sinu. »U tome je problem! Ja stalno biram muška imena. Ti si žensko!«
Da. Zmaj samodopadno sklopi krila.
Sada kada je znao šta treba tražiti, nabrojio je desetak imena Poigravao se s Miremel, no nije pristajalo. Na kraju krajeva, to je ime za smeđeg zmaja. I imena Ofelija i Lenora bila su odbačena. Već je hteo da odustane, kad se seti poslednjega imena koje je Brom promrmljao. Eragonu se sviđalo, a hoće li i zmaju?
On je upita: »Jesi li ti Safira?« Ona ga pogleda svojim inteligentnim očima i on, duboko u svojemu umu, oseti njezino zadovoljstvo.
Nešto mu kvrcnu u glavi i, odjednom, kao iz velike dubine, odjeknu njezin glas: »Da«. Umesto odgovora, on se nasmeja, a Safira poče da pevuši.
BUDUĆI MLINAR
Gero je namerno polagano žvakao i progutao zalogaj, a zatim odložio viljušku. Naslonio se na naslon stolicu, prekrstio prste na potiljku i oporo izgovorio jednu reč: »Zašto?«
Roran je objašnjavao, dok je Eragon odsutno nabadao komade hrane.
»Razumem«, bio je jedini Gerin komentar. Ućutao je i buljio u strop. Dok su čekali odgovor, niko se nije pomaknuo. »Pa, kada odlaziš?«
»Šta?«, upita Roran.
Gero se nagnu napred, žmirkajući očima. »Jesi li mislio da ću ti braniti? Očekivao sam da ćeš se ubrzo oženiti. Biće izvrsno gledati kako ova porodica opet raste. Katarina će biti sretna što te dobila.«
Roranovo je lice bilo zaprepašteno, a onda se opušteno nasmejao.
»Onda, kada odlaziš?«, ponovi Gero.
Roranu se najednom povrati glas i on odgovori: »Kad Dempton dođe po utore za mlin.«
Gero kimnu glavom i upita: »A to će biti za...?«
»Dve nedelje .«
»Dobro. Imaćemo se vremena pripremiti. Biće drukčije kad budemo sami. No, ako što ne pođe po zlu, to ne bi trebalo trajati predugo.« Pogledao je preko stola i upitao: »Eragone, jesi li ti znao za ovo?
Eragon je skrušeno slegnuo ramenima i rekao: »Tek sam danas saznao. To je ludilo«.
Gero je prešao rukom preko lica. »To je prirodan tok života«.
Ustao je sa stolice. »Sve će biti dobro. Vreme će sve srediti. A sada idemo oprati sude.« Eragon i Roran su mu pomagali, u tišini.
Sledećih je nekoliko dana bilo naporno. Eragon je bio napet. Samo je kratko odgovarao na direktna pitanja i ni s kim nije započinjao razgovor. Stalno ga je nešto podsećalo na to da Roran odlazi. Gero mu je pravio torbu, stvari su nestajale sa zidova i čudna se praznina širila kućom. Prošlo je gotovo nedelju dana kad je shvatio da su se on i Roran udaljili. Kad su razgovarali, reči nisu tekle glatko, pa su im razgovori bili nelagodni.
Safira je bila melem za Eragonovu neizmernu tugu. S njom je mogao slobodno razgovarati. Mislima je potpuno slobodno ulazila u njegove osećaje i razumela ga je bolje od ikoga drugoga. U nedeljama pre Roranova odlaska i dalje je naglo rasla. Narasla je trideset centimetara, ne računajući glavu i vrat, pa su joj ramena bila viša od Eragonovih. Otkrio je kako je udubina na mestu gde su joj se spajali vrat i trup savršeno mesto za sedenje. Cesto se onde uveče odmarao i češao je po vratu, objašnjavajući joj značenja raznih reči. Ubrzo je razumela sve što je govorio i često jedavala svoje primedbe.
Za Eragona je taj dieo života bio prekrasan. Safira je bila jednako stvarna i slojevita kao i svaka druga osoba.Ličnost joj je bila kompleksna i kadikad potpuno strana, a ipak su se duboko razumeli. Svojim je radnjama i mislima neprestano otkrivala nove strane svoga karaktera. Jednom je ulovila orla i, umesto da ga pojede, pustila ga. To je objasnila ovako: »Nijedan nebeski lovac ne sme skončati \ao plen. Bolje je umrieti raširenih turila nego prikovan za zemlju «.
Roranova najava odlaska i Safirine reči upozorenja raspršile su Eragonov plana o tome kako će svojoj porodici dopustiti da vidi Safiru. Ona baš nije želela da je vide, a on se, delom zbog sebičnosti, s time složio. Znao je da bi ga zasuli vikom i optužbama, uznemireni strahovima čim bi se pročulo da ona postoji... pa je to odgađao. Rekao je sebi da će pričekati nekakav znak koji će mu reći da je došao pravi trenutak.
Noću uoči Roranova odlaska Eragon je pošao razgovarati s njim.
Krenuo je niz hodnik do otvorenih vrata Roranove sobe. Na noćnom je ormariću stajala uljanica i oslikavala zid toplom treperavom svetlošću. Prečke kreveta bacale su duguljaste sene naprazne police poredane do stropa. Zasenjenih očiju i ukočena vrata, Roran je zamotavao odeću i stvari u deke. Zastao je, a onda uzeo nešto s jastuka i počeo to premetati po ruci. Bio je to gladak kamen koji mu je Eragon dao pre godinu dana. Počeo ga je stavljati u zavežljaj, a onda je zastao i položio ga na policu. Eragona je stegnulo u grlu i vratio se u svoju sobu.
Нема коментара:
Постави коментар