07.12.2019.

John Green,Gradovi na papiru ( 3 deo)




2.
      Na zvuk otvaranja prozora naglo sam se okrenuo i susreo se s Margoinim plavim očima koje su zurile u moje. Isprva su njezine oči bile sve što sam video, sve dok mi se vid nije prilagodio mraku, a tada sam primetio da je lice obojila crnom kamuflažnom bojom, a glavu pokrila crnom kapuljačom. “Je l’ ti to uživaš u cyber-seksu?” upitala je.
        “Dopisujem se s Benom Starlingom.”
        “To nije odgovor na moje pitanje, perverznjače jedan.”
      Nasmejao sam se od nelagode, a zatim otišao do prozora i kleknuo, tako da je moje lice bilo na svega nekoliko centimetara od njenog. Nije mi bilo jasno zašto je tu, na mom prozoru, ovakva. “Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?” upitao sam je. Margo i ja ostali smo u dobrim odnosima, valjda, ali to nisu bili hajdemo-se-naći-maskirani-u-gluho-doba-noći odnosi. Siguran sam da je imala druge prijatelje za takve stvari. Ja jednostavno nisam bio među njima.
         “Treba mi tvoj auto”, objasnila je.
          “Nemam auto”, priznao sam i osjetio kako je dotakla bolnu točku.
         “Dobro, onda mi treba auto tvoje mame.”
         “Ti imaš svoj auto”, istaknuo sam.
          Margo je naduhvala obraze i uzdahnula. “Da, ali stvar je u tome što
su mi roditelji uzeli ključeve od auta i spremili ih u sef koji se nalazi ispod njihova kreveta, a još i Myrna Mountweazel” – njezin pas – “spava u sobi. A Myrna Mountweazel, njoj kao da prsne prokleta aneurizma svaki put kada me ugleda. Mislim, mogu se bez problema ušuljati u sobu i ukrasti sef, obiti ga i odvesti se, ali stvar je u tome što će Myrna Mountweazel početi lajati kao luda čim malo odškrinem vrata. Dakle, kao što rekoh, trebam auto. Uostalom, ti ćeš morati voziti, jer najmanje pet od jedanaest stvari koje večeras moram obaviti podrazumevaju da me čeka vozač spreman na beg.”

     Dok je gledam nefokusirano, sva se pretvara u oči koje lebde u vazduhu. Zato se ponovo usredotočim na nju i na obrise njezina lica; kamuflažna boja na njezinoj koži još je uvek bila vlažna. Njene su jagodice zajedno s bradom činile trougao, a usne crne kao ugljen savijene su u jedva vidljiv osmeh. “Je l’ to nešto nezakonito?”, upitam.
         “ Hm”, odgovorila je Margo. “Podseti me je l’ upad na tuđi posed
protuzakonit?”
      “Ne”, odlučno sam odgovorio.
       “Ne, nije protuzakonit ili ne, neću ti pomoći?”
       “Ne, neću ti pomoći. Zar ne možeš zaposliti nekog svog potrčka da te vozika uokolo?” Lacey ili Becca se ionako pokoravaju svim njezinim naredbama.
      “Zapravo, oni i jesu dieo problema”, odgovorila je.
      “Kakvog problema?” pitao sam.
      “Postoji jedanaest problema”, rekla je već pomalo nestrpljivo.
      “Bez kršenja zakona, molim te”, rekao sam.
      “Kunem se Bogom da te neću tražiti da učiniš išta protuzakonito.”
        I baš su se u tome trenutku svetla oko Margoine kuće upalila. U samo jednom brzom pokretu prevalila se preko prozora ravno u moju sobu i otkotrljala se ispod kreveta. Njezin se tata za nekoliko sekundi stvorio u dvorištu. “Margo!” povikao je. “Video sam te!”
        Ispod svoga kreveta začuo sam prigušeno “O, Isuse.” Margo se iskoprcala , ustala, otišla do prozora i rekla: “Daj, tata. Samo pričam s Quentinom. Stalno mi govoriš kako bi on odlično uticao na mene i tako to.”
       “Samo pričate?”
          Da.
        “Zašto ti je onda lice obojeno kamuflažnom bojom?” Margo je oklevala, ali samo nakratko. “Tata, kako bih ti dala odgovor na to pitanje, potrebni su sati i sati objašnjavanja, a verujem da si jako umoran, pa je najbolje da se vr...”
      “U kuću!” zagrmeo je. “Iste sekunde!”
         Margo me zgrabila za majicu i šapnula mi u uho: “Vraćam se za minutu”, a zatim nestala kroz prozor.

        Čim je otišla, zgrabio sam svoje ključeve sa stola. Ključevi su bili moji;
auto, nažalost, nije. Roditelji su mi za šesnaesti rođendan dali mali poklon i odmah sam znao da se radi o ključevima auta pa sam se gotovo upiškio od sreće, jer dotad su stalno ponavljali kako mi ne mogu priuštiti auto. Ali kada su mi uručili malu zamotanu kutijicu, znao sam da su me samo zafrkavali i da sam ipak dobio auto. Poderao sam ukrasni papir i otvorio kutijicu. I stvarno, bili su to ključevi auta.    Nakon kratkotrajnog proučavanja shvatio sam da su to ključevi
Chryslera. Chryslerova kombija. Onoga koji je vozila moja mama.
       “Poklanjaš mi ključ svoga auta?” upitao sam mamu.
       “Tome”, obratila se tati, “rekla sam ti da ćemo mu samo pobuditi lažnu nadu.”
        “Nemoj mene sada kriviti”, rekao je tata. “Tako samo sublimiraš vlastite frustracije zbog mojih prihoda.”
         “Nije li ta ishitrena analiza malčice pasivno-agresivna?” upitala je mama.
          “Nisu li retoričke optužbe o pasivno-agresivnom ponašanju same po sebi pasivno-agresivne?” odgovorio je tata pa su se još neko vreme natezali oko toga.

       Da skratim priču: imao sam pristup toj divoti od najnovijeg modela Chryslerova kombija, naravno, ako ga ne vozi mama. A kako se ona svako jutro vozila njime na posao, auto sam mogao voziti samo vikendom. Zapravo, vikendom i noću.
       Margo je trebalo više od obećane minute da se vrati, ali ne puno više. Dok je nije bilo, počeo sam se ponovo nećkati. “Imam školu sutra”, rekao sam joj.
        “Pa da, znam”, odgovorila je. “Imaš školu i sutra i prekosutra i od samoga razmišljanja o tome možeš da poludiš skroz naskroz. Sve znam. Radni je dan. Zato i moramo krenuti što pre i vratiti se do jutra.”
        “Ne znam baš.”
         “Q”, rekla je. “Q. Dragi. Koliko smo dugo prijatelji?”
         “Mi nismo prijatelji. Mi smo komšije.”
         “O, Isuse, Q. Nisam li dobra prema tebi? Nisam li naredila svim svojim podanicima u školi da se lepo ponašaju prema tebi?”
         “Uhuh”, sumnjičavo sam izdahnuo, iako sam oduvek slutio da je Margo ta koja je zabranila Chucku Parsonu i njegovoj bandi da nas maltretiraju.
        Trepnula je. Čak je i kapke namazala. “Q,” rekla je, “moramo krenuti.”

        I tako smo krenuli. Iskrao sam se kroz prozor, onda smo pognutih glava protrčali uza zid moje kuće, sve dok nismo došli do kombija i otvorili vrata. Margo mi je šapnula da ne zatvaram vrata – bilo bi prebučno – pa sam otvorenih vrata izbacio menjač iz brzine, pogurao auto i pustio ga da se polako kotrlja niz ulicu. Prošli smo nekoliko kuća pre nego što sam upalio motor i svetla. Zatvorili smo vrata i odvezli se vijugavim uličicama u beskonačnost Jefferson Parka, čije su kuće još uvek izgledale kao nove novcate, ali i pomalo plastično, poput grada od lego-kockica, nastanjenog desetcima hiljada pravih ljudi.

      Margo je krenula s pričom. “Stvar je u tome što njih zapravo uopšte nije briga; oni samo misle kako moji pothvati stvaraju lošu sliku o njima. Znaš li što mi je maločas rekao? Rekao mi je: Ne zanima me hoćeš li potpuno sjebati svoj život, ali nemoj nas ni slučajno osramotiti predJacobsenovima – oni su nam prijatelji! Smešno. Ne možeš ni zamisliti kako su mi otežali išuljavanje iz te proklete kuće. Znaš ono kad u filmovima o begu iz zatvora naguraju hrpu odeće ispod pokrivača da izgleda kao da neko spava u tom krevetu?” Kimnuo sam. “E pa, mama mi je u sobu stavila jebeni bebifon da bi celu noć mogla slušati kako
dišem. Morala sam Ruthie dati pet dolara da spava u mojoj sobi, a odeću
sam nagurala ispod pokrivača njezina kreveta.” Ruthie je Margoina mlađa sestra.   
      “To ti se sada pretvara u neku usranu Nemoguću misiju. Nekad sam se iskradala kao i svaki drugi Amerikanac lepo iziđem kroz prozor i skočim s krova. Ali ovih dana, Može mi prosti, kao da živim u doba fašističke diktature.”
      “I hoćeš li mi napokon reći gde idemo?
       “Pa, prvo idemo u Publix. Iz razloga koje ću ti kasnije objasniti, moraš umesto mene obaviti kupnju nekih sitnica. A onda idemo u WalMart.”
     “Šta, zar ćemo samo raditi turu po svim trgovačkim centrima središnje Floride?” upitao sam.
        “Dragi moj, večeras ćemo ispraviti mnogo toga krivoga. I iskriviti ponešto što je ravno. Prvi će postati poslednji; poslednji će postati prvi; krotki će baštiniti zemlju. Ali pre nego što radikalno promenimo svet, moramo u kupovinu.”   

      Dovezao sam nas do Publixa i parkirao auto na gotovo potpuno prazno parkiralište.
       “Slušaj,” rekla je, “koliko novca trenutačno imaš kod sebe?”
        “Nula dolara i nula centi”, odgovorio sam. Ugasio sam motor i pogledao prema njoj. Kopala je po džepu svojih uskih crnih hlača i na kraju izvukla nekoliko novčanica od sto dolara. “Na sreću, dragi nas je Bog obdario”, rekla je.
       “Otkuda ti to?” upitao sam.
         “Lova od bar micve, malac. Nemam pristup bankovnom računu, ali znam lozinku svojih roditelja jer koriste ‘myrnamountw3az3l’ za apsolutno sve. Tako sam podigla nešto novca.” Pokušao sam treptanjem sakriti divljenje u svojim očima, ali ona je primietila kako je gledam i zločesto se zasmijuljila. “Jedno ti mogu obećati”, rekla je, “biće ti ovo najbolja noć u životu.”

3.
     S Margo Roth Spiegelman stvari su stajale tako da mi je jedino preostajalo pustiti je da govori, a kad bi se zaustavila, ohrabrivao bih je da nastavi jer sam: 1. bio neopisivo zaljubljen u nju, 2. jer je bila jedinstvena u svakom pogledu, i 3. jer me nikada nije ništa pitala, pa je jedini način da izbjegnem tišinu bio da je potičem da govori.
        I tako mi je na parkiralištu Publixa rekla: “Dakle ovako. Napravila sam popis. Ako imaš kakvih pitanja, nazovi me na mobilni. Ah da, ovo me podsetilo, bila sam toliko slobodna da u auto već pre stavim neke potrepštine.”
     “Šta? Misliš, ono, i pre nego što sam uopšte pristao poći?”
        “Pa, da. Strogo uzevši. U svakom slučaju, nazovi me ako bude pitanja, a što se tiče vazelina, uzmi onaj koji je veći od šake. Videćeš, ima nešto kao beba-vazelin, pa mama-vazelin, a tebi treba veliki debeli tata-vazelin. Ako ga ne bude, onda uzmi tri mama-vazelina.” Gurnula mi je u ruke popis i novčanicu od sto dolara i rekla: “Ovo će ti biti dovoljno.”

Margoin popis:
3 cela Soma, pakirana zasebno
Veet (to je za Brijanje nogu bez Britvice, a naći ćeš ga gde je Ženska kozmetika)
Vazelin
šest limenki Mountain Dewa
tuce Tulipana
Boca Vode
Papirnate Maramice
Limenka Plave boje u Spreju

      “Zanimljivo pisanje velikih slova”, rekao sam.
        “Da. Ja sam veliki pobornik proizvoljnog pisanja velikog slova. Pravila o pisanju velikog slova tako su nepravedna prema rečima u sredini.”

      Nisam siguran što bi bilo prikladno reći blagajnici kojoj u pola jedan ujutro na tekuću vrpcu istresete šest kila somovine, tubu Veeta, vazelin u veliki-debeli-tata pakiranju, šest limenki Mountain Dewa,limenku boje u spreju i tuce tulipana. Ja sam rekao ovo:
      “Nije tako čudno kao što izgleda.”
Žena je pročistila grlo, ali nije podigla pogled. “Đavola nije”, promrmljala je.
        “Stvarno ne želim da upadnemo u nevolju”, rekao sam Margo kad sam se vratio u auto. Ona je vodom iz boce močila maramice i skidala s lica crnu boju. Izgleda da joj je takav mejkap bio potreban samo za beg iz kuće. “U prijemnom pismu s Dukea jasno piše da me neće primiti ako budem uhapšen.”
      “Q, ti si veliki plašljivac.”
        “Samo mi obećaj da nećemo upasti u nevolje”, rekao sam. “Mislim, želim i ja da nam bude zabavno i sve to, ali ne po cenu moje budućnosti.”
      Pogledala me, lice joj je već bilo gotovo čisto, i jedva primetno se nasmešila.       “Čudi me što sva ta sranja smatraš vrednima spomena.”
      “A?”
      “Koledž: hoće li te primiti ili neće. Nevolje: hoće li ih biti ili neće. Škola: hoćeš li dobiti petaka ili kulju. Karijera: hoćeš li biti uspešan ili nećeš. Kuća: velika ili mala, vlastita ili u najmu. Novac: hoćeš li ga imati ili nećeš. Sve je to tako dosadno.”
      Zaustio sam da joj nešto odgovorim, da joj kažem kako su očito i njoj te stvari važne, jer inače ne bi imala dobre ocene i ne bi najesen sa stipendijom izvrsnosti pošla na Sveučilište Florida, ali ona je samo rekla:
     “Wal-Mart.”

Zajedno smo ušli u Wal-Mart i prvo uzeli ono što u televizijskoj prodaji
zovu “letva”, a služi za zaključavanje volana. Dok smo prolazili kroz dečije odelenje, upitao sam Margo: “Šta će nam letva?”
     Ne odgovorivši na moje pitanje, Margo je započela svoj monolog.
     “Znaš li da je kroz gotovo celu istoriju čovječanstva prosečan ljudski
vek bio jedva trideset godina? To znači da si mogao računati na samo desetak godina takozvane zrelosti, je l’ da? Nisi planirao penziju. Nisi planirao karijeru. Nisi uopšte planirao. Nije bilo vremena za planiranje. A onda se životni vek počeo produžavati i ljudi su imali sve više i više budućnosti, i sve su više o njoj razmišljali. I tako je život postao budućnost. Svaki trenutak života živiš za budućnost – ideš u školu da bi se mogao upisati na koledž da bi mogao dobiti dobar posao da bi sebi mogao priuštiti liepu kućicu da bi mogao poslati decu na koledž da bi mogli dobiti dobar posao da bi mogli sebi priuštiti lepu kućicu da bi
mogli poslati decu na koledž.”
      Imao sam osećaj da Margo drobi bez kraja i konca samo da izbjegne odgovor na moje pitanje. Zato sam ponovio: “Štoa će nam letva?”
    Nežno me potapšala po leđima. “Mislim da ćeš sve na vreme otkriti – pre isteka noći.” A onda je među brodskom opremom spazila  trubu. Izvadila ju je iz kutije i podigla uvis, a ja sam rekao: “Ne”, a ona je rekla: “Šta ne?” Ja sam rekao: “Nemoj zatrubiti”, ali tek sam stigao do z od zatrubiti, kad ju je stisnula i truba je ispustila do bola glasan zvuk koji sam osetio u glavi kao zvučni ekvivalent aneurizme, a ona je samo rekla: “Oprosti, nisam te čula. Šta si ono rekao?” A kad sam rekao: “Prestani se glu...” zatrubila je ponovo.
Prišao nam je zaposlenik u Wal-Martu, nešto stariji od nas, i rekao:
      “Hej, ne smiete ovde isprobavati sirenu”, a Margo je naizgled skrušeno
odgovorila: “Oprosti, nisam znala”, a onda je tip rekao: “Ma, zapravo je
kul. Meni je u biti svejedno.” Činilo se da je razgovor završen, samo što
tip nije skidao oči s Margo, što mu, da budem iskren, i nisam mogao zameriti, jer teško je skinuti oči s nje, a onda je konačno rekao: “Ljudi,
što imate u planu za večeras?”
     “Ništa posebno. Ti?” rekla je Margo.
       A on je rekao: “Završavam u jedan, a posle idem u neki od kafića na Orange Avenue, mogla bi sa mnom. Ali moraćeš svog brata ostaviti kod kuće jer proeravaju lične.” Svoga što? “Ja joj nisam brat”, rekao sam, gledajući u njegove tenisice.
       Ali Margo je nastavila lagati. “On je moj bratić”, rekla je. Onda se privila uza me i obujmila me oko struka, tako da sam mogao osetiti svaki od njenih pet prstiju, i dodala: “i moj ljubavnik.”
      Tip je samo zakolutao očima i pokupio se, a njezina je ruka još koji trenutak ostala oko moga struka, pa sam iskoristio priliku i zagrlio je.
        “Ti si mi najdraža sestrična”, rekao sam joj. Nasmešila se i snažno me
bubnula bokom pa kliznula iz moga zagrljaja.
          “Kao da to ne znam”, rekla je.



  Green John, Gradovi na papiru , 1 deo 
  Green John,Gradovi na papiru ( 2 deo ) 

Нема коментара:

Постави коментар