19.11.2019.

John Green,Gradovi na papiru ( 2 deo)



Deo prvi

Strune

1.

        Najduži dan u mome životu počeo je polako. Te srede ustao sam kasno i ostao predugo pod tušem, pa sam doručak morao ubaciti u sebe na zadnje sedište maminog kombija oko 7:17.
         Obično sam u školu išao biciklom, zajedno sa svojim najboljim prijateljem Benom Starlingom, ali Ben je toga jutra krenuo u školu na vreme i tako mi bio potpuno beskoristan. “Na vreme” je za nas značilo trideset minuta pre početka nastave i tih pola sata do prvoga zvona predstavljalo je vrhunac našeg društvenog života. Provodili smo ga stojeći i naklapajući ispred vrata dvorane za probe. Većina je mojih prijatelja svirala u orkestru i najveći deo svojih školskih odmora proveo sam u krugu nekoliko metara od te dvorane. Ja nisam bio u orkestru jer uopšte nemam sluha, što je verovatno u nekoj vezi s mojom opštom nagluhošću. Zakasnio sam dvadeset minuta, a to je značilo da sam pred školu stigao još uvek deset minuta ranije.
            Mama me za vreme vožnje ispitivala o predmetima, maturi i maturskoj večeri.
        “Nisam ljubitelj maturske večeri”, podsetio sam je dok je skretala na kraju ulice. Istovremeno sam spretno naginjao činiju sa žitaricama u suprotnom smeru od naginjanja auta. Barem u tome imam iskustva.
         “Pa, nema ničeg lošeg u tome da iziđeš s nekom prijateljicom. Sigurna sam da možeš pozvati Cassie Hiney1.” Naravno da sam mogao pozvati Cassie Hiney, koja je zapravo bila savršeno zgodna, ljubazna i slatka, premda je imala neverovatan peh s prezimenom.
       “Ne radi se samo o tome da ne podnosim maturske večeri. Ne podnosim ni ljude koji obožavaju maturske večeri”, objasnio sam joj, iako je to, istinu govoreći, bila laž. Jer Ben je jedva čekao da ode.
       Mama je skrenula u školsko dvorište, i dok je prelazila preko prelaza
, morao sam obema rukama pridržati već gotovo praznu činiju. Pogledao sam na parkiralište za maturante. Srebrna Honda Mary Roth Spiegelman bila je parkirana na uobičajenom mestu. Mama je zaustavila auto u slepoj uličici pored dvorane za probe orkestra i poljubila me u obraz. Video sam Bena i ostale svoje prijatelje kako stoje okupljeni u polukrug.
        Krenuo sam prema njima i polukrug se spontano raširio da me primi. Razgovarali su o mojoj bivšoj devojci, Suzie Chung, koja je svirala čelo i navodno izazvala pomutnju kad je počela hodati s igračem bejzbola imenom Taddy Mac. Je li mu to bilo pravo ime, nisam imao pojma. Kako bilo da bilo, Suzie je odlučila na matursku doći s Tadyjem Macom. Još jedna žrtva.
        “Buraz”, obratio mi se Ben, koji mi je stajao nasuprot. Dao mi je znak glavom da ga sledim i okrenuo se. Izišao sam iz kruga i pošao za njim kroz vrata. Ben, malo stvorenje maslinaste puti, koje je pubertet, nema sumnje, puknuo, iako ne baš jako, bio je moj najbolji prijatelj sve od petoga razreda, kada smo obojica sebi konačno priznali da ni jedan od nas neće uspeti privući nekog drugog najboljeg prijatelja. Plus, Ben se stvarno trudio, što mi se svidelo – uglavnom.
      “Šta ima?” pitao sam. Unutar škole mogli smo slobodno razgovarati, jer tu je vladao takav žamor da nas niko ne bi mogao prisluškivati.
       “Radar ide na matursku večeru”, objavio je mrzovoljno. Radar je bio naš drugi najbolji prijatelj. Zvali smo ga Radar jer je sličio malom očalinku zvanom Radar iz one stare televizijske serije MASH, samo što 1. Radar iz serije nije bio crnac, i 2. nakon što je dobio nadimak, naš je Radar narastao petnaestak centimetara i počeo nositi leće, pa pretpostavljam da 3. uopšte nije ličio tipu iz serije MASH, ali 4. kako su do kraja našeg školovanja ostala još tri i pol nedelje, nismo imali volje da mu menjamo nadimak.
       “S onom curom Angelom?” pitao sam. Radar nam nikada nije ništa otkrio o svome ljubavnom životu, ali to nas nije sprečavalo da stalno o tome nagađamo.
        Ben je kimnuo i rekao: “Znaš za onaj moj veliki plan da na matursku pozovem neku piletinu iz prvog razreda, jer to su jedini komadi koji ne znaju priču o Krvavom Benu?” Kimnuo sam potvrdno.
        “Pa”, počeo je Ben, “jutros mi je prišla jedna slatkica iz prvog razreda i pitala me jesam li ja Krvavi Ben, i čim sam joj počeo objašnjavati da se radilo o infekciji bubrega, zahihotala je i pobegla. Dakle, ni od toga nema ništa.”
        Ben je u drugom razredu završio u bolnici zbog infekcije bubrega, no Becca Arrington, Margoina najbolja prijateljica, proširila je glasinu da mu se krv u urinu pojavila zbog kroničnog masturbiranja. Usprkos svojoj medicinskoj neuverljivosti, ta priča prati Bena i dan danas. “Koja pušiona”, rekao sam.
        Ben mi je počeo izlagati svoje planove kako da nađe novu pratilju, ali tek sam ga napola slušao, jer sam kroz masu ljudstva što se gužvala u hodniku upravo ugledao Margo Roth Spiegelman. Stajala je pokraj svoga ormarića sa svojim dečkom Jaseom. Nosila je belu suknju do kolena i plavu majicu s natpisom. I izdaleka sam mogao videti njene lepo oblikovane ključne kosti. Nečemu se histerično smejala širom otvorenih usta, pri čemu je ramena povila napred, a uglovi njenih velikih očiju iskitili su se sitnim borama. Ali izgleda da se nije smejala nečemu što je provalio Jase, jer je gledala mimo njega, prema nizu ormarića na drugoj strani hodnika. Sledio sam njen pogled i video Beccu Arrington kako se obesila o nekog igrača bejzbola, kao da je tip božićno drvce a ona kuglica na njemu. Poslao sam Margo osmeh, iako sam znao da me ona ne može videti.
        “Buraz, trebao bi je jednostavno puknuti. Baš te briga za Jasea. Bože, kakav je to komad.” Kad smo krenuli, nastavio sam pogledavati prema njoj kroz gomilu; bili su to brzi snimci za seriju fotografija pod naslovom Savršenstvo ne trza dok smrtnici prolaze. Kad sam joj se približio, pomislio sam da se ona uopšte ne smeje. Možda je samo iznenađena poklonom ili nečim sličnim. Nije mogla zatvoriti usta.
      “Aha”, rekao sam Benu, još uvek ga ne slušajući i pokušavajući zadržati pogled što duže na Margo, a da to ne bude očito. I ne samo zato što je bila lepa. Bila je ona naprosto fenomenalna, u doslovnom smislu reči. Ipak, prolazili smo previše daleko od nje i previše se ljudi muvalo između, pa nisam mogao čuti što govori i prokljuviti o kakvom je to urnebesnom iznenađenju bila reč. Ben je samo zatresao glavom, već me hiljadu puta ulovio kako zurim u nju i već se na to navikao.
     “Stvarno je dobar komad, ali nije baš tako dobar komad. Znaš li ko je stvarno dobar komad?”
  “Ko?” pitao sam.
      “Lacey”, rekao je, a to je bila Margoina druga najbolja prijateljica.
       “Da, i još tvoja mama. Buraz, video sam kad te jutros poljubila u obraz, i
oprosti mi, ali kunem ti se Bogom pomislio sam: Čoveče, da sam barem ja Q. I da barem imam penis na obrazima.” Munuo sam ga laktom u rebra, ali nisam prestao razmišljati o Margo, jer ona je bila jedina legenda koja je živela vrata do mene. Margo Roth Spiegelman, devojka čije je šesterosložno ime u svojoj celosti neretko bilo izgovarano s pritajenim poštovanjem. Margo Roth Spiegelman, o čijim su se epskim pustolovinama priče širile školom poput letne oluje: neki starac iz Hot Coffeeja u Kaliforniji naučio je Margo svirati gitaru. Margo Roth
Spiegelman, koja je tri dana putovala s cirkusom – mislili su da ima potencijala da nastupi na trapezu. Margo Roth Spiegelman, koja je iza pozornice popila šalicu biljnog čaja s grupom The Mallionaires posle koncerta u St. Louisu, dok su oni pili viski. Margo Roth Spiegelman, koja je upala na taj koncert rekavši osiguranju da joj je basist dečko, ali je oni nisu prepoznali i, ma dajte, dečki, stvarno, ime mi je Margo Roth Spiegelman i ako odete tamo i zamolite basista da baci pogled na mene, on će vam reći da sam njegova devojka, ili da bi želeo da mu budem devojka, i onda je redar tako i napravio, i onda je basist rekao “da, to je moja devojka, pustite je”, i posle je basist hteo da zabriju zajedno, ali ona je odbila basista grupe The Mallionaires.
       Sve su te priče, kad bi bile ispričane, završavale s neizbežnim: Čoveče, ne mogu verovat’? Često i nismo verovali, ali priče su se uvek pokazale istinitima.
         Već smo bili kod svojih ormarića. Radar je bio onde; naslonjen na Benov ormarić tipkao je nešto po prenosnom uređaju koji je držao u rukama.
       “Dakle, ideš na matursku”, rekao sam mu. Podigao je pogled prema meni, a onda ga ponovo spustio.
     “Upravo devandaliziram članak na Sverečniku o bivšem francuskom premijeru. Sinoć je neko obrisao celi unos i zamenio ga rečenicom ‘Jacques Chirac je jedan gej’, što je, kako je napisano, netačno i faktički i gramatički.”      Radar je nekakva urednička faca na toj onlajn enciklopediji nazvanoj Sverečnik, a koju člancima popunjavaju sami korisnici. Sav se posvetio održavanju i usavršavanju Sverečnika. Bio je to jedan od razloga zašto nas je vest da ima pratilju za matursku toliko iznenadila.
       “Dakle, ideš na matursku”, ponovio sam.
       “Žao mi je”, rekao je ne dižući pogled. Dobro je poznato da sam oduvek bio protiv maturske. Ništa me u vezi s tim ne privlači – ni sentiši, ni brzi ples, ni haljine, ni unajmljeni smoking. Unajmljivanje smokinga čini mi se izvrsnim načinom da pokupiš neku odvratnu bolest od prethodnog unajmljivača, ne žudim baš za time da budem jedini devac s picajzlama.
        “Buraz,” obratio se Ben Radaru, “već i oni friški komadi iz prvog razreda znaju za priču o Krvavom Benu.” Radar sada konačno spusti svoj dlanovnik i kimne saosećajno. “Kako bilo”, nastavio je Ben, “preostaju mi dve strategije: kupiti pratilju preko interneta ili odleteti u Missouri i kidnapovati neku zgodnu provincijsku kokicu.” Pokušao sam Benu objasniti da izraz “kokica” ne zvuči ni retro ni kul, nego više seksistički i jadno, ali on se nije dao smesti. I vlastitu je majku zvao kokica. Bio je nepopravljiv.
          “Pitat ću Angelu zna li koga”, rekao je Radar. “Iako bi bilo lakše pretvoriti olovo u zlato nego tebi naći pratilju za maturalnu.”
        “Naći tebi pratilju za matursku toliko je teško da već od same ideje možeš dobiti bruh”, dodao sam.
        Radar je od oduševljenja dvaput šakom lupio po ormariću, a onda se vratio s novom forom: “Bene, naći tebi pratilju za matursku tako je teško da je američka vlada odustala od diplomacije i odlučila stvar rešiti silom.”
       Pokušavao sam smisliti novu foru kojom bih se nadovezao, kad smo sva trojica odjednom opazili kontejner anaboličkih steroida u ljudskom obličju, poznat kao Chuck Parson, kako nam se približava s nekom namerom. Chuck Parson nije učestvovao u timskim sportovima jer bi ga to moglo odvratiti od njegova višeg cilja: da jednoga dana bude osuđen za ubistvo. “Hej, pederi”, povikao je.
      “Chuck”, odgovorio sam mu što sam mogao prijateljskije. Chuck nas poslednjih godina i nije gnjavio – neko je u zemlji kul dece doneo uredbu da nas  pusti na miru. Zato je bilo neobično što nam se uopšte obraća.
       Možda zato što sam se oglasio, a možda i ne, tresnuo je rukama o ormarić s obe moje strane i uneo mi se u facu tako da sam mogao lako pogoditi kojom pastom pere zube. “Šta znaš o Margo i Jaseu?”
         “Uh”, rekao sam. Počeo sam kopati po pamćenju i prisećati se svega što znam o njima: Jase je bio prvi i jedini ozbiljni dečko Margo Roth Spiegelman. Počeli su hodati krajem prošle godine. Iduće godine oboje se spremaju na Floridski univerzitet. Jase je onde dobio nekakvu bejzbolsku stipendiju. Nikada nije bio kod nje doma, osim da je pokupi za izlazak. Nikada nije pokazivala da joj se baš jako sviđa, ali Margo nikada nije pokazivala da joj se iko sviđa.                   “Ništa”, rekao sam konačno.
       “Ne seri mi”, zarežao je.
     “Jedva je i poznajem”, rekao sam, što je zapravo i bila istina.
      Neko je vreme razmišljao o mome odgovoru, a ja sam dao sve od sebe da izdržim pogled tih premalo razmaknutih očiju. Lagano je kimnuo, odgurnuo se od ormarića i odšetao na svoj prvi sat: Negovanje i prehrana pektoralnih mišića.
         Zazvonilo je i drugo zvono. Još minuta do početka nastave. Radar i ja imali smo matematičku analizu, a Ben kombinatoriku. Učionice su bile jedna do druge; zajedno smo krenuli prema njima, trojica nas, jedan do drugoga, nadajući se da će se plima naših školskih drugova razrediti i propustiti nas. Tako je i bilo.
          Rekao sam: “Pronaći tebi pratilju za matursku tako je teško da kad bi hiljadu majmuna na hiljadu  pisaćih strojeva kucalo hiljadu godina, ne bi
se dogodilo da ijedan napiše ‘Ići ću na matursku s Benom”’
        Ben nije mogao odoleti da sam sebe ne dotuče. “Moji izgledi za matursku toliki su da me odbila i Q-ova baka. Rekla mi je da čeka da je Radar pozove.”
       Radar značajno kimne glavom. “Živa istina, Q, tvoja baka voli
prave frajere.”
      Bio je to jadan, ali najlakši način da zaboravimo na Chucka,razgovarati o maturskoj, iako mi za nju nije bilo zapravo briga . Eto takav je bio naš život toga jutra: ništa zapravo nije bilo važno, ni dobre ni loše stvari. Važno nam je bilo samo da zabavimo jedni druge, i to nam je prilično dobro uspevalo.
       Iduća tri sata proveo sam u učionici, nastojeći da ne gledam u satove koji su visili iznad ploča, a kada bih bacio pogled na koji od njih, ostao bih začuđen što je od poslednjeg gledanja na sat prošlo tek nekoliko minuta. Imao sam gotovo četiri godine iskustva gledanja u te satove, ali njihova me sporost nije prestala čuditi. Ako mi ikada kažu da mi je preostao samo jedan dan života, zaputiću se ravno u posvećene dvorane srednje škole Winter Park, gdje, kako je poznato, dan traje hiljadu godina.
      No koliko god mi se činilo kako treći sat fizike neće nikada završili, ipak je završio i posle sam se u kantini našao s Benom. Radar je peti sat imao ručak sa svojima iz razreda pa smo Ben i ja uglavnom sedeli sami; razdvajalo nas je tek nekoliko sedišta i klinci iz dramske grupe, koje smo poznavali. Danas smo obojica jeli mini pizze sa salamom.
         “Pizze su dobre”, rekao sam. Kimnuo je glavom rastreseno. “Što ne
valja?” pitao sam ga.
        “Nifta”, zafufljao je ustima punim pizze. Konačno ju je progutao. “Znam da misliš kako je to glupo, ali ja zaista želim ići na matursku.”
          “1. Stvarno mislim da je to glupo; 2. Ako želiš ići, idi; 3. Ali ako se
ne varam, još uvek nisi nijednu curu pitao da ide s tobom.”
         “Pitao sam Cassie Hiney na matki. Napisao sam joj poruku.”
           Podigao sam obrve upitno. Ben je gurnuo ruku u džep svojih kratkih hlača i izvukao više puta presavijen komadić papira. Razmotao sam ga:

     Bene, rado bih išla na maturalnu s tobom, ali već imam dogovor s
     Frankom. Oprosti!
     C
       Ponovo sam presavio papirić i gurnuo mu ga preko stola. Setio sam se kako smo na ovim stolovima nekada igrali nogomet papirnatim kuglicama. “Koja pušiona”, rekoh.
       “Da, ali što se može?” Izgledalo je kao da se zidovi ćutnje zatvaraju oko nas, i tako smo neko vreme ćutali, a onda me Ben pogledao ozbiljnim pogledom i rekao: “Kako ću se samo raspištoljiti na koledžu. Ima da uđem u Guinnessovu knjigu svetskih rekorda u kategoriji ‘Najviše zadovoljenih kokica’.”
       Nasmejao sam se. Palo mi je na um kako su Radarovi roditelji već ušli u Guinnessovu knjigu, a onda sam spazio zgodnu Afroamerikanku s ušpičenim dredloksima kako stoji iznad nas. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je to Angela, Radarova možda-devojka.
    “zdravo”, pozdravila me.
       “Hej”, odzdravio sam joj. Bili smo skupa na nekim predmetima, ali vani se nismo pozdravljali. Dao sam joj znak da sedne. Privukla je stolac na čelo stola.
     “Pretpostavljam, momci, da poznajete Marcusa bolje nego iko drugi”, rekla je, upotrebivši Radarovo pravo ime. Nagnula se prema nama, nalaktivši se na sto.
       “To ti je nezahvalan posao, ali neko mora i to raditi”, rekao je Ben
smešeći se.
      “Momci, mislite li, ono, da me se on srami?”
        Ben se nasmejao. “Šta? Ne”, rekao je.
      “Zapravo”, dodao sam, “ti bi se trebala sramiti njega.”
         Zakolutala je očima smejući se. Devojka naviknuta na komplimente. “Ali, ono, nikad me nije pozvao da zabrijem s vama.”
         “Ohhh”, rekao sam, skopčavši konačno. “To je zato što se on srami nas.”
        Nasmejala se. “Izgledate prilično normalno.”
         “Nisi videla Bena kad ušmrkne Sprite kroz nos, a onda ga izbaci na usta”, rekoh.
        “Izgledam kao dementna gazirana fontana”, rekao je mrtav hladan.
         “Ali stvarno, vi ne biste bili zabrinuti? Mislim, hodamo već pet nedelja, a još me nije odveo svojoj kući.” Ben i ja smo se značajno pogledali, a ja sam stisnuo usta da ne prasnem u smeh. “Šta je?” upitala je.
         “Ništa”, rekao sam. “Iskreno, Angela, da te tera da briješ s nama i da te stalno vodi doma.
          “To bi sigurno značilo da mu se ne sviđaš”, Ben je dovršio moju rečenicu.
           “Jesu li mu roditelji čudni?”
            Bilo je veliko iskušenje iskreno odgovoriti na to pitanje. “O ne. Skroz su kul. Samo su, čini mi se, malko previše brižni.”
           “Da, previše brižni”, složio se Ben sumnjivo brzo.
          Nasmejala se i ustala, rekavši da se još mora nekome javiti dok traje ručak. Ben je pričekao s komentarom dok se nije udaljila. “Ženska je mrak”, rekao je.
           “Vidim”, odgovorio sam. “Pitam se bismo li mogli menjati Radara
za nju.”
         “Iako verovatno nije tako dobra s kompjuterima  kao Radar. Treba
nam neko ko se razume u kompjutere . A kladim se i da je koma u igranju
Uskrsnuća.” Bila je to naša omiljena igrica. “Inače”, nastavio je Ben, “odlično si se snašao kad si rekao da su Radarovi roditelji previše brižni.”
          “Pa nije moje da joj kažem istinu”, rekao sam. “Pitam se koliko će joj trebati da vidi Tim Radar rezidenciju i muzej?” nasmejao se Ben.
 

       Odmor je bio pri kraju, pa smo Ben i ja ustali i odložili svoje pladnjeve na
tekuću vrpcu. Istu onu na koju me u prvom razredu bacio Chuck Parson, poslavši me tako u podzemni sviet sudopera Winter Parka. Odšetali smo do Radarova ormarića i ostali onde dok nije dojurio već posle prvog zvona.
       “Na satu politike odlučio sam da bih, a to mislim doslovno i bukvalno, lizao tovaru jaja samo da do kraja semestra ne moram dolaziti na te sate“, rekao je.
        “Od tovarovih jaja možeš puno naučiti o vladi”, rekao sam. “Hej, kad smo već kod razloga zašto si hteo da ti ručak bude posle četvrtog sata, upravo smo ručali s Angelom.”
       Ben mu se smijuljio u facu i dodao: “Aha, htela je znati zašto je nikada nisi pozvao kući.”
        Radar ispusti dubok uzdah dok je unosio šifru svoga ormarića. Toliko je dugo duboko disao da sam se na kraju uplašio da će se onesvestiti. “Sranje”, rekao je konačno.
        “Da se ne stidiš nečega?” upitao sam smeškajući se. “Začepi”, odgovorio je i munuo me laktom u trbuh. “Živiš u ljupkom domu”, rekao sam.
         “Ozbiljno, buraz”, dodao je Ben. “Ona je stvarno zgodna cura. Ne
razumem zašto je ne upoznaš s roditeljima i ne pokažeš joj Času Radar” Radar je bacio knjige u ormarić i zatvorio ga. Graja oko nas utišala se baš u času kad je podigao pogled u nebo i zavikao: “NISAM JA KRIV ŠTO MOJI STARCI IMAJU NAJVEĆU ZBIRKU CRNIH DEDOVA BOŽIĆNJAKA NA SVETU.” Dosad sam ga barem hiljadu  puta čuo da izgovara “najveću zbirku crnih Dedova Božićnjaka” i nikako da mi to prestane biti smešno. Ali on se nije šalio. Sećam se kad sam prvi put bio kod njih. Imao sam tada otprilike trinaest godina. Bilo je proleće, od Božića je prošlo nekoliko meseci, a crni su Dedovi Božićnjaci još uvek bili poređani po prozorskim daskama. Crni Dedovi Božićnjaci izrezani
od papira visili su s ograde stubišta. Sto u trpezariji bio je ukrašen svećama u obliku Dedova Božićnjaka crnaca. Ulje na platnu s likom crnačkog Deda Božićnjaka visilo je iznad okvira kamina na kojem su bile nanizane figurice crnih Dedova Božićnjaka. Imali su i crnački dispenzer za Pez-bombone koji su kupili u Namibiji. Svetleći plastični Ded Božićnjak crnac, koji je od Dana zahvalnosti do Nove godine stajao u njihovom savršeno negovanom dvorištu, ostatak godine ponosno je držao stražu u uglu kupatila za goste, kupatila obložene ručno oslikanim tapetama s uzorkom, naravno, crnog Deda Božićnjaka. Čak su i spužve bile u obliku Deda Božićnjaka. Sve sobe, osim Radarove, bile su
zatrpane crnim Dedovima Božićnjacima – od gipsa i plastike i mramora i gline i drva i smole i platna. Sve u svemu, Radarovi su roditelji imali više od hiljadu dvesto različitih crnih Dedova Božićnjaka. Kako se moglo pročitati na ukrasnoj ploči pokraj ulaznih vrata, Društvo za Božić proglasilo je Radarov dom spomen-kućom Deda Božićnjaka.
       “Moraš joj reći, čoveče”, kazao sam. “Jednostavno joj moraš reći: ‘Angela, stvarno mi se sviđaš, ali ima nešto što moraš znati: kada dođemo meni kući a da se malo pomazimo, gledaće nas dve hiljade četiristo očiju hiljadu dvesto crnih Dedova Božićnjaka’.”
      Radar je prešao rukom preko svoje kratko ošišane kose i odmahnuo glavom.        “Pa, ovaj, nisam siguran da ću joj reći baš tim rečima, ali reći ću joj.”
       Ja sam se uputio na sat politike, a Ben na izborni predmet o dizajnu videoigrica. Iduća dva sata proveo sam gledajući satove, a onda me, kad je konačno sve bilo gotovo, preplavio osećaj olakšanja – kraj svakoga dana značio je približavanje naše maturske, do koje je ostalo manje od mesec dana.


        Otišao sam kući. Pojeo sam dve kriške hleba s maslacem od kikirikija i
džemom i gledao poker na televiziji. Moji su se roditelji vratili oko šest, izgrlili jedno drugo, a onda su izgrlili i mene. Za pravu večeru jeli smo zapečene makarone s prelivom. Pitali su me kako je bilo u školi. Onda su me pitali za matursku. Divili su se sami sebi kakav su čudesan posao obavili odgojivši me. Pričali su mi kako su oni proveli dan, bakćući se s ljudima koji nisu tako dobro odgojeni kao ja. Onda su se pokupili gledati televiziju. Otišao sam u svoju sobu proveriti mejlove. Nešto sam piskarao za engleski o Velikom Gatsbyju. Čituckao sam malo i Federalističke spise, kao pripremu za završni ispit iz politike. Razmenjivao sam mejlove s Benom, a onda se i Radar pojavio onlajn. U razgovoru je četiri puta upotrebio frazu “najveća zbirka crnih Dedova Božićnjaka na svetu” i svaki put sam jednako prasnuo u smeh. Rekao sam mu da mi je drago što ima curu. On je rekao da će leto biti zakon. Složio sam se.
     Bio je peti maj, ali mogao je biti i bilo koji drugi datum. Moji su dani bili ugodno jednolični. Volieo sam to: voleo sam rutinu. Voleo sam da mi
bude dosadno. Znam da to nije nešto čime bih se trebao hvaliti, ali tako je bilo. I ovaj peti maj mogao je biti kao bilo koji drugi dan – sve dok, nešto pre ponoći, Margo Roth Spiegelman nije otvorila prozor na mojoj sobi, prvi put nakon što mi je pre devet godina rekla da ga zatvorim.


  Green John, Gradovi na papiru , (1 deo )
  Green John,Gradovi na papiru ( 3 deo ) 
  Green John,Gradovi na papiru ( 4 deo ) 





Нема коментара:

Постави коментар