21. 12. 2019.

Džerom Dejvid Selindžer,Lovac u žitu ( 1, 2 deo )




1. 

     Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari. Kao prvo, sve mi je to dosadno, a drugo, moji bi se momentalno oduzeli kad bih ispričao nešto ličnije o njima. Prilično su osetljivi u tom pogledu, pogotovo otac. Dobri su i sve - ne kažem - ali stravično su osetljivi. Uostalom, neću sad da vam pričam čitavu svoju autobiografiju ili nešto. Ispričaću vam samo ono ludilo kroz koje sam prošao oko Božića, pre nego što sam ozbiljno propao i morao da pređem ovamo da se malo oporavim. Mislim, to je ono što sam pričao D. B.-u, a on mi je brat i sve. Živi u Holivudu. Nije daleko od ove rupe, pa mi skoro svakog vikenda dolazi u posetu. Voziće me kad izađem, možda sledećeg meseca. Nedavno je uzeo 'jaguara'. To je onaj mali engleski bolid što ide trista na sat. Koštao ga jedno četiri hiljadarke. Sada je pun para za promenu. Nekad nije bio. Bio je samo običan pisac, dok je sedeo kod kuće. Napisao je onu fenomenalnu knjigu priča Tajna zlatna ribica,ako slučajno niste čuli za njega. Najbolja priča u njoj je baš "Tajna zlatna ribica": o nekom klincu koji ne da nikome da vidi njegovu zlatnu ribicu jer ju je kupio za svoj novac. Stvarno me oborila. Sad je tamo u Holivudu, D.B., prodao se. Ako išta mrzim u životu, to su filmovi. Bolje da ih ne pominjete.

       Počeo bih od onog dana kada sam napustio Pensi Prep. To je škola u Edžerstaunu, u Pensilvaniji. Verovatno ste čuli za nju. Videli ste bar reklame ili nešto. Reklamiraju je u mali milion časopisa, uz obaveznu sliku nekog dase na konju koji preskače neku ogradu. Kao da se u Pensiju po ceo božji dan samo igra polo. Ja nikad nisam video nekog konja čak ni blizu togmesta. A ispod slike tipa na konju uvek piše: "Još od 1888. oblikujemdečake u briljantne, oštroumne mlade ljude." Priče za malu decu. Teško da oni ikog oblikuju više nego u ma kojoj drugoj školi. Nisam upoznao nikoga u Pensiju ko bi mogao da se pohvali kako je briljantan, oštrouman ili nešto. Možda dvojicu, a i to je pitanje. Verovatno su bili takvi i kad su dospeli u Pensi.


Sve u svemu, bila je subota, dan ragbi-meča protiv Sakson Hola. Od toga se pravio čitav cirkus u Pensiju. To je bio poslednji meč u godini, i očekivalo se da izvršiš samoubistvo ili nešto ako stari Pensi ne pobedi.Sećam se da sam oko tri popodne stajao čak na vrhu brda Tomsen, kod onog idiotskog topa što je harao u Ratu za nezavisnost i svuda. Odatle se video čitav teren po kome su jurcale obe ekipe, cepajući se na sve strane. Tribine nisu bile tako vidljive, ali lepo se čulo kako navijaju, bučno i svi uglas za Pensi - u suštini s čitava škola osim mene skupila tamo - a piskavo i jadnoza Sakson Hol, jer su gosti retko dovlač ili svoje ljude.

Na ragbi-mečevima nikada nije bilo mnogo devojaka. Samo su maturanti mogli da ih dovode. Jeziva škola, kako god okreneš. Volim mesta gde bar možeš da vidiš poneku devojku s vremena na vreme, pa makar se one samo češale po rukama, ili izduvavale noseve, ili se samo kikotale, bilo šta. Selma Tarmer, kćerka direktora škole, pojavljivala se dosta često na tribinama, mada nije baš bila neka za kojom bi se čovek pomamio. Ipak, nije bila loša. Sedeo sam jednom pored nje u autobusu iz Edžerstauna, pa smo kao odvojili neki razgovor. Dopala mi se. Imala je veliki nos i nokte izgrižene do krvi, i nosila one sulude lažne grudi što štrče na sve strane, ali budila je neku simpatiju. Dopalo mi se što ne guši čoveka pričama o tome kakva je sila njen otac. Verovatno je znala koliko je taj kreten dvoličan.

Stajao sam gore na vrhu brda Tomsen umesto dole na tribinama zato što sam tek stigao iz Njujorka, sa mačevalačkom ekipom. Bio sam im kao neki menadžer. Jaka stvar. Otišli smo tog jutra u Njujork, na mačevalački dvoboj sa školom MekBerni. Ali nije došlo do dvoboja. Ostavio sam mačeve i opremu i sve ostalo u prokletom metrou. Nisam baš sve ja bio kriv. Morao sam svaki čas da ustajem i gledam u onu mapu, da bismo znali gde da siđemo. I tako smo se vratili u Pensi oko pola tri, umesto za večeru. Čitava ekipa bojkotovala me čitavim putem natrag u vozu. Komično je bilo, u neku ruku.

Drugi razlog što nisam dole na utakmici bio je što sam pošao da se oprostim sa starim Spenserom, mojim profesorom istorije. Imao je kao grip, pa sam nešto mislio da ga verovatno ne bih ni video do boži'nog raspusta. Napisao mi je poruku kako želi da me vidi pre nego što odem kući. Znao je da se ne vraćam u Pensi

To sam zaboravio da vam kažem. Izbacili su me. Nije ni trebalo da se vratim posle raspusta, jer sam pao iz četiri predmeta, a nisam baš grejao stolicu ili nešto. Stalno su me opominjali da zagrejem stolicu - posebno oko tromesečja, kad su moji bili na razgovoru sa starim Tarmerom - ali ništa od mene. I tako sam dobio nogu. Nisam bio ni prvi ni poslednji koga su šutnuli odatle. Pensi se prilično visoko kotira kao obrazovna ustanova. Najozbiljnije. Sve u svemu, bio je decembar i hladno kao na veštičjoj sisi, pogotovo na vrhu tog prokletog brda. Imao sam samo mantil, bez rukavica ili nečega. Nedelju dana pre toga, neko mi je ukrao kaput od kamilhara direktno iz sobe, sve sa krznenim rukavicama u džepu. Pensi je bio pun lopova. Dobar deo učenika bio je iz onih veoma bogatih porodica, ali je Pensi svejedno bio pun lopova. Što je škola skuplja, to je više lopova u njoj - najozbiljnije.

Sve u svemu, stajao sam i dalje kod tog idiotskog topa, gledao dole na teren i smrzavao dupe. Ali nisam baš mnogo pratio igru. Nacrtao sam se tu zato što sam u suštini pokušavao da osetim kako se opraštam i sve. Mislim, napuštao sam već razne škole i mesta, a da uopšte nisam znao da ih napuštam. Mrzim to. Nije bitno da li je rastanak tužan ili ružan, ali kad napuštam neko mesto, volim daznam da ga napuštam. Ako ne znaš, još ti je gore. Imao sam sreće. Odjednom mi je palo na pamet nešto što me učinilo svesnim da odlazim bestraga odatle. Slučajno sam se setio kako smo, negde u oktobru, Robert Tičener, Pol Kembel i ja pikali loptu ispred škole. Dobri su bili njih dvojica, posebno Tičener. Bilo je pred večeru i već dosta mračno napolju, a mi smo svejedno pikali dalje. Postajalo je sve mračnije i mračnije, jedva smo i videli loptu, ali nije nam se prestajalo. Na kraju smo morali. Profesor biologije, g. Zambezi, promolio je glavu kroz neki prozor na školi i rekao nam da se pokupimo u sobe i spremimo za večeru. Eto, ako se setim tako nečeg, mogu da se oprostim kad god mi zatreba - bar u većini slučajeva. Čim sam se oprostio, okrenuo sam se i počeo da trčim niz drugu stranu brda, prema kući starog Spensera. On nije živeo u krugu škole. Živeo je na Aveniji Entoni Vejna.

Trčao sam čitavim puteni do glavne kapije, a onda zastao na sekund, da udahnem malo. Često gubim dah, moram da priznam. Kao prvo, težak sam pušač - mislim, bio sam. Naterali su me da prestanem. A drugo -porastao sam šesnaest santimetara u toku prošle godine. I to je razlog što sam u suštini dobio TBC i dospeo ovamo na sve te proklete preglede i ostalo. Inače sam prilično zdrav.

Sve u svemu, čim sam povratio dah, pretrčao sam preko autoputa 204. Bio je gadno zaleđen i malo je falilo da tresnem. Pojma nemam zašto sam trčao - tako mi došlo, valjda. Kad sam pretrčao autoput, osetio sam nekako kao da nestajem. Bilo je neko suludo popodne, bez sunca ili nečega, i osećao si kao da nestaješ kad god pređeš preko nekog puta.

Ljudi moji, kako sam legao na zvono kad sam stigao do kuće starog Spensera. Stvarno sam se sledio. Uši su me bolele i jedva sam mrdao prstima. "Hajde, hajde", gotovo sam viknuo, "otvorite vrata." Najzad ih je stara gđa Spenser i otvorila. Nisu imali ženu ili nekoga, i uvek su sami otvarali vrata. Nisu baš imali para.

"Holdene!" rekla je gđa Spenser. "Baš mi je drago što te vidim! Uđi, dušo! Mora da si se živ smrznuo." Mislim da joj je zaista bilo drago što me vidi. Volela me. Bar mi se tako činilo.

Ljudi moji, bukvalno sam utrčao unutra. "Kako ste, gospođo Spenser?" rekoh. "Kako je gospodin Spenser?"

"Daj mi tvoj mantil, dušo", rekla je. Nije me čula kad sam pitao za g. Spensera. Bila je malo nagluva.


Okačila mi je mantil u plakar, a ja sam kao zagladio kosu. Obično sam kratko ošišan pa nikad ne moram da se nešto češljam. "Kako ste inače, gospođo Spenser?" ponovio sam, ali glasnije, da bi me čula.

"Dobro sam, sasvim dobro, Holdene." Zatvorila je plakar. "A kako si mi ti?" Po načinu na koji je pitala odmah sam znao da joj je stari Spenser rekao da sam izbačen.

"Dobro", rekoh. "Kako je gospodin Spenser? Je l' prebrodio taj grip?"

"Prebrodio? Holdene, on se ponaša kao pravi - ni sama ne znam šta... Eno ga u svojoj sobi, dušo. Slobodno uđi."


2.

          Njih dvoje su imali svako svoju sobu i ostalo. Bili su bar po sedamdeset godina stari, ako ne i više. Oduševljavali su se, ipak, mnogim stvarima - na neki nemoguć način, naravno. Znam da ružno zvuči kad se kaže tako nešto, ali ne mislim ništa loše. Samo hoću da kažem kako sam često razmišljao o starom Spenseru, a kad čovekpreviše mozga o njemu, počne da se pita zbog čega on uopšte živi. Mislim, bio je već sav pregažen i jezivo se držao, a u razredu, kad god bi pred tablom ispustio kredu, uvek bi neko iz prve klupe morao da ustane i pokupi je za njega. Po meni, to je zbilja užasno. Ali ako misliš o njemu taman koliko treba, a ne previše, ispalo bi da mu ne ide baš tako loše. Na primer, kad smo neki učenici i ja došli jedne nedelje na vruću čokoladu, pokazao nam je neko prastaro izlizano navaho-ćebe koje su on i gđa Spenser kupili od nekog Indijanca u Jeloustonu. Lepo se videlo da je ta kupovina bila čitav doživljaj za njega. Na to sam mislio. Uzmite tako nekog fosila kao što je stari Spenser i videćete kako se raduje kao malo dete zato što je kupio ćebe.

Vrata njegove sobe bila su otvorena, ali svejedno sam kao kucao, tek toliko da budem učtiv i sve. Mogao sam i da ga vidim. Sedeo je u velikoj kožnoj fotelji, sav umotan u to ćebe koje sam pomenuo. Pogledao je prema meni kad sam kucnuo. "Ko je to?" viknuo je. "Kolfild? Uđi, mladiću." Uvek
je vikao, osim u razredu. To je ponekad moglo i da nervira.

Čim sam kročio u sobu, zažalio sam što sam došao. Čitao jeAtlantik mantli, na sve strane vukle su se tablete i lekovi, i sve je vonjalo na Viksove kapi za nos. Deprimiralo me, moram da priznam. Ne ludujem baš za bolesnim ljudima. Posebno je deprimiralo što je stari Spenser bio u nekom žalosnom olinjalom bade-mantilu, u kome se verovatno i rodio. Ne uživam baš da gledam stare ljude u pidžamama i bade-mantilima. Uvek se vide njihove koščate stare grudi. I njihove noge. Noge starih ljudi, na plažama ili negde, uvek izgledaju tako bele i ćosave. "Dobar dan", rekoh. "Dobio sam vašu poruku. Mnogo vam hvala." Napisao mi je tu poruku, pozivajući me da svratim i pozdravim se pre raspusta, pošto se neću vratiti. "Niste morali sve to. Ionako bih došao da se pozdravim."

"Sedi tamo, mladiću", rekao je stari Spenser. Mislio je na krevet.

Seo sam. "Kako vaš grip, gospodine.

"E moj mladiću, da mi je i malo bolje, već bih zvao lekara", rekao je stari Spenser. To ga je dotuklo. Počeo je da se cereka kao lud. Na kraju se pribrao i rekao: "Zašto nisi na utakmici? Mislio sam da je danas taj veliki meč."

"Jeste. Bio sam. U stvari, malopre sam stigao iz Njujorka s mačevalačkom ekipom." Ljudi moji, taj njegov krevet bio je tvrd kao stena.

Odjednom se strašno uozbiljio. Očekivao sam to. "Znači, napuštaš nas, a?" rekao je.

"Da, gospodine. Biće da je tako.

Počeo je sa onim svojim klimanjem. U životu niste videli čoveka koji toliko klima glavom kao stari Spenser. Nikad se nije znalo da li tako klima zato što kao razmišlja, ili samo zato što je stara dobričina koja ne razlikuje dupe od lakta.

"Šta ti je rekao doktor Tarmer, mladiću? Čujem da ste se pošteno ispričali."

"Da, jesmo. Itekako. Mislim da sam ostao jedno dva sata u njegovom kabinetu."

"I šta ti je rekao?"

"Pa... ovaj, da je život kao neka igra. I kako ga treba igrati poštujući pravila. Ljubazan je bio. Mislim, nije skakao do plafona ili nešto. Samo je ponavljao da je život kao neka igra i sve. Znate već." "Život i jeste igra, mladiću.

Život jeste igra koju igraš poštujući pravila.

"Da, gospodine. Znam. Znam da je tako." Igra, ma nemoj. I to mi je neka igra. Ako se nađeš na onoj strani gde su sve sami grofovi, onda je igra, u redu - to priznajem. Ali ako se nađeš na dragoj strani, gde nema nikakvih grofova, kakva je to igra? Nikakva. Nema igre.

"Da li je doktor Tarmer pisao tvojima?" upitao je stari Spenser.

"Rekao je da će im pisati u ponedeljak."

"A ti, jesi li im se javio?"

"Ne, gospodine, nisam im se javio, jer ću ih verovatno videti u sredu uveče kad stignem kući."

"I šta misliš, kako će da prime novost?"


"Pa... prilično će da ih iznervira", rekoh. "Hoće, sigurno. Ovo je valjda četvrta škola koju sam promenio." Odmahnuo sam glavom. Često odmahujem glavom.

"Ljudi moji!" rekoh. I to 'ljudi moji' često ponavljam. Delimično zato što mi je rečnik mizeran, a i zato što se ponekad ponašam kao da sam mlađi nego što jesam. Tada sam imao šesnaest, sada mi je sedamnaest, a ponekad se ponašam kao da mi je, recimo, trinaest. To je sušta ironija, jer sam visok 189, a imam i sedu kosu. Ozbiljno. Na jednoj strani glave - desnoj - imam na milione sedih. Imao sam ih još kao dete. Svejedno se ponekad i dalje ponašam kao da mi je samo dvanaest godina. Svi to kažu, pogotovo otac. Ima tu istine, ne kažem, ali nije baš sasvim istina. Ljudi uvek misle da je nešto sasvim istina. Baš me briga, uostalom, samo me ponekad nervira kad mi govore kako bi trebalo da se uozbiljim. Ponekad se ponašam kao da sam mnogo stariji - zaista - ali ljudi to nikad ne primete. Ljudi nikad ništa ne primete.

Stari Spenser je ponovo počeo da klima glavom. Počeo je i da čačka nos. Izvodio je to kao da ga samo gnječi, ali je u suštini gurao dobri stari palac duboko u nozdrvu. Verovatno je mislio da nema ništa loše u tome, jer sam samo ja u sobi. Meni nije smetalo, mada ume da bude neprijatno gledati nekog kako čačka nos.

Onda je progovorio: "Imao sam čast da upoznam tvoju majku i oca kad su pre par nedelja došli da popričaju sa doktor-Tarmerom. Sjajni ljudi."

"Da, jesu. Baš su dobri."

Sjajni. Eto reči koju stvarno mrzim. Lažna je. Mogao bih da povratim kad god je čujem.

Odjednom je stari Spenser živnuo kao da ima nešto osobito prijatno, nešto vrlo lucidno da mi saopšti. Pridigao se na fotelji i malo se promeškoljio. Lažna uzbuna, u suštini. Samo je uzeo Atlantik mantli s krila i pokušao da ga baci pored mene, na krevet. Promašio je. Krevet je bio jedno pet santimetara od njega, pa ipak je promašio. Ustao sam, podigao novine i stavio ih na krevet. Onda mi je došlo da odem bestraga iz te sobe. Osetio sam da mi sprema jezivu pridiku. Samo po sebi, to ne bi bilo tako strašno, ali nisam bio raspoložen za pridike dok udišem vonj Viksovih kapi za nos i gledam starog Spensera u pidžami i bade-mantilu. Stvarno mi nije bilo do toga.

Naravno, počelo je. "Šta je to s tobom, mladiću?" rekao je stari Spenser. Rekao je to prilično oštro, bar za njega. "Koliko si imao predmeta u ovom polugodištu?"

"Pet, gospodine."

"Pet. A koliko imaš slabih?"

"Četiri." Mrdnuo sam dupe na krevetu. Najtvrđi krevet na koji sam ikad seo. "Prošao sam iz engleskog jer sam onog Beovulfa i Lorda Randala radio još u školi u Hutonu. Mislim, uopšte nisam morao da učim, samo sam pisao sastave ponekad."

Nije me čak ni slušao. Teško da je ikad slušao kad mu nešto govoriš.

"Oborio sam te iz istorije samo zato što apsolutno ništa nisi znao."

"Znam, gospodine. Zaista je tako. Niste imali nikakvog izbora."

"Apsolutno ništa", ponovio je. To me stvarno izluđuje. Kad neko dvaput ponavlja jedno isto, iako si mu odmah priznao da je u pravu. Onda je ponovio i treći put. "Ali apsolutno ništa. Sumnjam da si i jednom otvorio udžbenik u toku čitavog polugodišta. Jesi li? Priznaj, mladiću."

"Pa... prelistao sam ga nekoliko puta", rekoh. Nisam hteo da ga povredim. Bio je lud za istorijom.

"Prelistao, a?" rekao je - vrlo sarkastično. "Tvoj... pismeni je tu na komodi. Prvi na gomili. Donesi ga, molim te."

To je bilo vrlo kvarno s njegove strane, ali ustao sam i doneo mu ga nisam mogao da ga eskiviram ili nešto. Onda sam ponovo seo na njegov betonski krevet. Ljudi moji, pojma nemate koliko mi je bilo krivo što sam svratio da se pozdravim s njim.

Počeo je da barata mojim pismenim kao da je neko govno, šta li. "Učili smo Egipćane od četvrtog novembra do drugog decembra", rekao je. "Od svih ispitnih tema sam si izabrao da pišeš baš o njima. Da ti pročitam šta si imao da kažeš?"

"Ne, gospodine. Bolje nemojte."

Svejedno je počeo da čita. Teško je sprečiti profesora kad hoće da uradi nešto. On to jednostavno uradi.

"Egipćani su bili drevno kavkaske pleme koje je živelo u jednoj od severnih oblasti Afrike. Ova je, kao što znamo, najveći kontinent na istočnoj hemisferi."

Morao sam da sedim i slušam to lupetanje. Baš je ispao kvaran.

"Egipćani su iz više razloga izuzetno zanimljivi. Moderna nauka još uvek pokušava da otkrije koje su tajne sastojke koristili Egipćani kada su umotavali mrtvace tako da im lica ne istrunu tokom bezbrojnih vekova. Ova zanimljiva zagonetka i dalje predstavlja izazov za modernu nauku dvadesetog veka."

Prestao je da čita i spustio papir. Počinjao sam gotovo da ga mrzim. "Tvoj esej, da ga tako nazovemo, tu se završava", rekao je nekim vrlo sarkastičnim glasom. Nikada ne biste pomislili da tako star čovek može da bude toliko sarkastičan. "Osim toga, ostavio si mi i malu poruku na dnu stranice."

"Znam, znam", brže-bolje rekoh da bih ga nekako zadržao pre nego što počne da itočita naglas. Ali ko bi njega zadržao. Baš se napalio.

"Dragi gospodine Spenser" (glasno je čitao). "To je sve što znam o Egipćanima. Izgleda da nisam u stanju da se istinski zainteresujem za njih, iako su vaša predavanja veoma zanimljiva. Što se mene tiče, slobodno me oborite jer ionako padam iz svih predmeta osim engleskog. S poštovanjem, vaš Holden Kolfild."

Spustio je moj prokleti papir i pogledao me kao da me razbio u pingpongu ili nečemu. Mislim da nikad neću moći da mu oprostim što mi je naglas čitao to sranje. Ja to ne bih naglas čitaonjemu, da je onpisao - ne bih, ozbiljno. Pre svega, dopisao sam tu idiotsku poruku samo zato da mu ne bi teško palo što mora da me obori.

"Zameraš li možda što sam te oborio, mladiću?" rekao je.

"Ne, gospodine! Ni u kom slučaju", rekoh. Molio sam boga da prestane već jednom da me svaki čas zove 'mladiću'.

Pokušao je da baci moj pismeni na krevet kad je najzad završio s njim. Naravno, opet je promašio. Morao sam ponovo da ustanem, pokupim papir i spustim ga na Atlantik mantil. Stvarno je dosadno raditi to svaka dva minuta.

"Šta bi ti učinio da si na mom mestu?" rekao je. "Iskreno mi kaži, mladiću."

Eto, lepo se videlo da mu je baš neprijatno što me oborio. Zato sam počeo malo da ga foliram. Rekao sam mu da sam totalni kreten i sve što ide uz to. Rekao sam da bih identično postupio da sam na njegovom mestu, i kako većina ljudi ne zna koliko je teško biti profesor. I tako dalje. Klasične žvake.

Smešno je, međutim, što sam u stvari mislio na nešto drugo dok sam tako tupio. Ja sam inače iz Njujorka i nešto sam mislio na ono jezerce u Central-parku, na južnoj strani. Pitao sam se da li će biti zaleđeno kada stignem kući i, ako bude, kuda odlaze patke. Pitao sam se kuda odu patke kad se celo jezerce zamrzne i prekrije ga led. Možda dođe neki tip s kamionom i odnese ih u Zoološki vrt ili negde. Ili one možda samo odlete.

Srećan sam ja, u suštini. Mogu da foliram starog Spensera i da istovremeno mislim na te patke. Smešno je to. Čovek ne mora baš da napreže mozak kad razgovara sa profesorom. Iznenada, prekinuo me usred tirade. Večito je prekidao čoveka.

"Kako se osećaš povodom svega toga, mladiću? Baš me zanima da čujem. Baš me zanima."

"Mislite na izbacivanje iz Pensija i ostalo?" rekoh. Poželeo sam da pokrije te koščate stare grudi. Nije baš bio neki čaroban prizor.

"Ako se ne varam, čini mi se da si imao nekih poteškoća i u drugim školama. U Hutonu i Elkton Hilsu." To je rekao ne samo sarkastično, već i nekako zlobno. "Nisam imao posebnih teškoća u Elkton Hilsu", rekoh.

"Nisam baš izbačen. Samo sam odustao, tako nešto.

"Zašto, ako smem da pitam?"

"Zašto? Pa... ovaj, duga je to priča, gospodine. Mislim, dosta je komplikovano." Uopšte nisam bio raspoložen da baš njemu objašnjavam čitavu stvar. Ionako ne bi razumeo. To uopšte nije bio njegov teren. Jedan od glavnih razloga što sam napustio Elkton Hils je što sam tamo bio okružen sve samim licemerima. Samo što nisu upadali kroz prozor. Na primer, tu je bio taj direktor, g. Has, najdvoličniji skot koga sam ikad video u životu. Deset puta gori od starog Tarmera. Nedeljom, na primer, stari Has bi zaredao naokolo, rukujući se sa roditeljima koji su stizali u posetu. Sav se topio od ljubaznosti. Osim kad bi neki učenik imao neke male, stare roditelje komičnog izgleda. Trebalo je videti kako se ponašao prema roditeljima učenika s kojim sam delio sobu. Ako je, recimo, nečija majka bila onako debela ili priprostog izgleda ili nešto, a nečiji otac jedan od onih što nose odela sa ogromnim ramenima i one kulovske crno-bele cipele, stari Has bi se samo rukovao s njima, uputivši im svoj ljigavi osmeh, da bi odmah odvojio razgovor od jedno pola sata s roditeljima nekog drugog. Ne podnosim takve stvari. Izluđuju me. Toliko me deprimiraju da bukvalno poludim. Mrzeo sam taj prokleti Elkton Hils.

Stari Spenser me nešto pitao, ali nisam ga čuo. Mislio sam na starog Hasa.

"Molim, gospodine?" rekoh.

"Da li ti je zbog i čega krivo što odlaziš iz Pensija?"

"Pa... jeste pomalo, naravno... Ali ne baš preterano. Za sad, mislim. Biće da me još uvek nije istinski pogodilo. Treba dosta vremena da me nešto pogodi. Sada mislim samo na odlazak kući u sredu. Ja sam moron."

 "Zar nimalo ne brineš za svoju budućnost, mladiću?"

 "Ma brinem pomalo za budućnost, naravno. Naravno da brinem." Razmišljao sam malo o tome. "Ali ne baš preterano, mislim. Ne baš preterano."

 "Zabrinućeš se ti", rekao je stari Spenser. "Itekako, mladiću. Ali biće prekasno."

Nije me baš oduševilo što tako govori. Bilo je kao da sam već mrtav ili nešto. Depresivno je zvučalo.

"Verovatno", rekoh.

"Voleo bih da ulijem malo razuma u tu tvoju glavu, mladiću. Pokušavam da ti pomognem. Pokušavam da tipomognem, ako ikako mogu."

Stvarno se trudio. Lepo se videlo. Ali bili smo na totalno različitim talasnim dužinama. "Znam, gospodine", rekoh. "Mnogo vam hvala. Ozbiljno. Zaista cenim sve to. Najozbiljnije." Onda sam ustao s kreveta. Ljudi moji, ne bih izdržao još deset minuta ni da mi se radilo o životu. "Stvar je u tome što bih sad morao da krenem. Imam masu neke opreme u fiskulturnoj sali koju bih morao da ponesem kući. Stvarno bih morao." Pogledao je naviše u mene i ponovo počeo da klima glavom, s onim stravično ozbiljnim izrazom na licu. Odjednom mi ga je bilo užasno žao. Ali jednostavno nisam više mogao da ostanem, toliko smo bili daleki jedan drugom, i to njegovo stalno promašivanje kreveta kad baci nešto, i taj žalosni stari bade-mantil koji mu je otkrivao grudi, i taj gripozni vonj Viksovih kapi za nos na sve strane. "Ne brinite za mene, gospodine", rekoh. "Ozbiljno. Sve će biti u redu. Sada samo prolazim kroz neku fazu. Svako prolazi kroz neke faze ili nešto, zar ne?"

"Ne znam, mladiću, ne znam."

Mrzim kad neko tako odgovara. "Sigurno. Svakom se to događa", rekoh. "Najozbiljnije. Molim vas, ne brinite za mene." Čak sam mu kao spustio ruku na rame.

"Zar nećeš šolju vruće čokolade pre nego što kreneš? Gospođa Spenser bi bila... "

"Nije da neću, ozbiljno, ali stvar je u tome što sad moram da krenem. Moram pravo u fiskulturnu salu. Svejedno vam hvala. Mnogo vam hvala, gospodine."

Onda smo se rukovali. Uz ostale gluposti. To me ipak gadno rastužilo.

"Javiću vam se, gospodine. Rešite se tog gripa, što pre."

"Zbogom, mladiću."

Kad sam zatvorio vrata i pošao ka dnevnoj sobi, nešto mi je doviknuo, ali nisam ga dobro čuo. Ubeđen sam da je viknuo "Srećno!" Nadam se da nije. Sve bih dao da nije. Ja nikada ne bih nekome doviknuo "Srećno!" To užasno zvuči, kad malo bolje razmisliš.






Нема коментара:

Постави коментар