Bora Stanković: Ne hvata se ptica kad jednom odleti

Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel od vinove loze) pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave potšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase.
– Ah, razgovori, intervjui! – počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. – Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu?

Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo. A zašto? Čemu?

Staro Vranje

Ne volim kod ovih najmlađih ono stalno isticanje svoga ja. Ja, ja, dobro... svoje ja je najpreče i vrlo zanimljivo, ali to ja treba da bude sa nama, sa našom kulturom. Inače ima ih... mladi i talentovani. Uzmite Ujevića, samo dok se još malo razbistri, ili, Crnjanskog... ovaj samo još malo da ostari i da se sredi. Pogreška koju je učinio Skerlić i njegova grupa sa svojim stilom još ima svojih žrtava i danas. Tražen je, kao prvi uslov jednog književnog dela, stil, korektno pisanje, uglađenost. A taj je stil upropastio nekoliko srpskih talenata, uzmite samo kao primer Uskokovića i još nekoliko mlađih. Sve im je bilo šta će kritika reći. Kod Uskokovića, ako se sećate, ima jedno mesto, mislim u Došljacima, gde tako neki studenti povaljuju neke studentkinje. I on, da bi ostao „u stilu", napiše prosto na tom mestu: „I oni pređoše granicu"... To je Skerlićev greh. Nema tu, brajko, da oni tamo „prelaze granicu", jer to ne znači ništa, to je novinarska fraza. Ima da se bude u takvim trenucima ili umetnik ili da se ode u pornografiju. Oni koji nemaju snage ili odlaze u pornografiju ili u „stil". Kod mene imate u Nečistoj krvi ono mesto sa Sofkom i mutavkom kada mu ona uzima ruku i meće je u svoja nedra. A je li to pornografija?

(...)

– Pa rekao sam vam... Sva je stvar u ovome: ja sam to osetio i hoću da izrazim. To je prosto. A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.

Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.

Više književnika, govoreći o neorijentisanosti u našoj književnosti, podvlači činjenicu da danas nemamo pravih kritičarskih duhova. Šta vi mislite o kritičarima i kritici uopšte?

G. Borisav Stanković ima jedan šeretski osmeh i jedno sleganje ramenima.
– Šta da vam kažem o tome? Prosto nekoliko zaključaka, jedino to. Na primer, u predratnoj maloj Srbiji bilo je više morala u kritici nego što ga danas ima. Drugo, sve što se piše to je apstraktno, bez veze sa nama. Pronalaze, povodom jednog dela, sve neke sličnosti sa ovim ili onim stranim piscem, tek koliko da pokažu da su oni to pročitali, da znaju. Pokojni Domanović se već ljutio zbog toga. Obično je govorio: „Upoređuju me tamo sa nekim stranim piscima, koje nisam ni čuo ni video – a ne vidim šta treba da ispravim i šta mi se zamera." Ova današnja kritika nema ljubavi prema talentovanim početnicima, ne pokazuje nikakvu simpatiju prema njima, ne čini ništa da ih kulturno uzdigne. Književnih društava nema, a neko mora pomoći mlade talente.
(...)

– Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.

Jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost.

– Osećate li vi ono što neki nazivaju „radost stvaranja"? – Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa. – Danas imate jedno izvanredno doba traženja puteva i ciljeva. Da li bi rekli koju reč o pravcu kojim bi imao da krene naš savremeni roman? – Ne, ne! – g. Stanković se ponovo osmehnu jedva primetnim osmehom – i ovako sam dosta govorio. Šta misliš šta bi oni tamo estetičari rekli? Dosta ti je ovo. I umoran sam.

Osetih da je razgovor svršen. Pokušah da dobijem još koji odgovor ali je g. Stanković vešto prelazio na druge stvari. U ove kišovite letnje dane po vinovom lišću ima uvek po malo vode; videh da se po zelenim grozdovima blistaju kapljice. Jedna kokoška je kokotala negde u dvorištu. Ipak ne htedoh otići pre nego što dobijem obaveštenja o „Tašani", jednoj već gotovoj drami, koja je za vreme rata izgubljena.
– Pred samu bežaniju dobio sam rukopis iz Pozorišta na čuvanje. Metnuo sam ga u svoju fioku, u svoj sto koji sam imao u Ministarstvu prosvete. Ko zna ko je sa mojom Tašanom uvijao svoje prljave cipele. Nije bila što i Koštana, ali je bila interesantna. – Ali „Tašana" nije cela uništena. Sećam se da su objavljeni pojedini činovi i scene po „Zvezdi", „S.K. Glasniku" i nekim dnevnim listovima. Zar nemate namere da dopunite ono malo što nedostaje?
G. Stanković ustade, zapali novu cigaretu i, prateći me kroz tunel od vinove loze ka kapiji, reče zamišljeno:
– Čemu? Ti si još mlad, ti to ne razumeš. Ne hvata se ptica kad jednom odleti...
—
Intervju je zabeležen u Beogradu, 13. 8. 1926. Ovo je skraćena verzija, a celokupan tekst može se naći u knjizi Deset pisaca – deset razgovora čiji je autor Branimir Ćosić, izdatoj 1931.

izvor