Velika očekivanja
"Otac mi se prezivao Pirip, a moje kršteno ime je Filip, ali moj detinji jezik nije mogao od oba ta imena da stvori ništa duže ni jasnije do Pip. I tako nazvah sebe Pipom, pa me i drugi prozvaše Pip.
Znam da mi se otac prezivao Pirip, jer o tome svedoci njegov nadgrobni spomenik i kazivanje moje sestre – gospo]e Džoa Gardžerija, koja se udala za kova;a. Kako nikad nisam video oca i majku, pa ni njihove slike (jer oni su živeli davno pre doba fotografskih snimaka), moje prve zamisli o tome kakvi su oni bili nerazumno su izvedene iz njihovih nadgrobnih spomenika. Oblik slova na očevom nadgrobnom spomeniku dao mi je čudnu predstavu da je bio zdepast, crnomanjast čovek, kudrave crne kose. Po obliku i obrtu natpisa „Takođe Džordžijana, supruga gornjeg“, izveo sam detinjast zaključak da mi je mati bila pegava i bolešljiva. A na osnovu onih pet malih kamenih ploča, svake oko stopu i po dugačke, poređanih u spretnom redu pored njihovog groba i posvećenih uspomeni na moje petoro male braće – koja su u ovoj opštoj borbi za opstanak vrlo rano napustila trud oko zarađivanja nasušnog hleba – stekao sam uverenje, u koje sam pobožno verovao, da su sva rođena na leđima, s rukama u džepovima od čakšira, iz kojih ih nisu nikad vadila u svom ovozemaljskom životu.
Naš kraj je bio močvarna oblast, dole pored reke, koja se odatle vijuga do mora nekih dvadeset milja. Izgleda mi da sam svoj prvi najopštiji utisak o identitetu stvari dobio jednog nezaboravnog studenog predvečerja.
Tada sam ustanovio da je ovo mesto, turobno i zaraslo u koprive, groblje, i da su Filip Pirip, nekadašnji žitelj ove parohije, i Džordžijana, supruga gornjeg, mrtvi i pokopani, i da su Aleksander, Bartolomju, Abraham, Tobajas i Rodžer, dečica prednjepomenutih, takođe mrtvi i pokopani, a da
je tamna ravna pustara iza groblja ispresecana jarkovima, nasipima i branama, sa raštrkanom stokom koja je pasla na njoj, močvara, i da je ona tamo niska olovna pruga reka, i da je ono daleko pomamno ležište, iz kog vetar juri, more, a da je mali svežanj drhtavih živaca, koji se uplašio od svega toga i počeo da plače, Pip.
– Zatvori njušku! – povika užasan
– Zatvori njušku! – povika užasan
Gola istina je, kada sam voleo Estelu ljubavlju čoveka, voleo sam je prosto zato što je za mene bila neodoljiva. Jednom zauvek, znao sam svoju žalost, često i često, iako ne uvek, da sam je voleo nasuprot razumu, nasuprot obećanju, nasuprot miru, nasuprot nadi, nasuprot sreći, nasuprot svim mogućim obeshrabrenjima.
„...Ni moji pojmovi o teološkim stavovima, na koje me je obavezivao katehizam nisu bili nimalo tačni; jer se dobro sećam da sam smatrao a me je moja izjava da ću da idem istim putem celoga svoga života, obavezala da uvek idem kroz selo u jednom određenom pravcu i da ga nikada ne menjam skretanjem dole pored radionice, ili gore pored vodenice.“
„Tada počeh da shvatam da je sve u toj sobi stalo, kao sat i zidni časovnik, pre mnogo vremena (...) Bez ovog zaustavljanja svega, ovog nepomičnog stanja svih bledih istrulelih predmeta, čak ni uvenula venčana haljina na usahlom telu ne bi mogla izgledati tako slična mrtvačkoj odeći, niti dugi veo tako sličan pokrovu (...)“
„Vatra beše nedavno založena u vlažnom staromodnom ognjištu, i bila je sklonija da se ugasi nego da gori, a len dim koji je lebdeo u sobi izgledaše hladniji od ostalog vazduha – kao magla naše močvare"
izvor
Božična priča
Nikada nije bilo takve guske. Bob je izjavio da ne veruje da je ikada takva guska bila spremljena. Njena mekoća i njen ukus, njena veličina i niska cena, predstavljali su predmet sveopšteg divljenja. Dopunjena umakom od jabuka i pireom od krompira, bila je to večera dovoljna za celu porodicu; i zaista – kao što je gospođa Krečit na kraju sa velikim uživanjem rekla (proučavajući jedinu trunku kosti u činiji) – nisu je pojeli celu! A ipak, svi su dobili dovoljno, i svi su bili, a naročito najmlađi Krečiti, umazani u žalfiju i luk do ušiju! Ali sada, kada je gospođica Belinda promenila tanjire, gospođa Krečit je sama napustila prostoriju – previše nervozna da bi podnela prisustvo svedoka – da uzme božićni kolač i da ga unese.
Šta ako nije dovoljno pečen? Šta ako se izmrvi pri presipanju na tanjir? Šta ako je neko došao preko zida dvorišta i ukrao ga, dok su se oni sladili guskom: pretpostavka na koju su dvoje najmlađih Krečita pomodreli od besa! Svakakvi užasi su mogli da se pretpostave. ((- ovaj pasus nije u obliku dijaloga!!! ))
Ehej! Velika količina pare! Kolač je izvađen iz bakrača. Mirisalo je kao dan za pranje rublja! To je bilo zbog platna*. Mirisalo je kao gostionica, i kao poslastičarnica koja je odmah do nje, sa vešerajem koji se nalazi pored! To je bio kolač. Pola minuta kasnije, gospođa Krečit je ušla: crveneći, ali sa ponosnim osmehom, noseći kolač u obliku istačkanog topovskog đuleta, težak i čvrst, koji se sijao u polovini od pola četvrtine zapaljenog brendija, i sa grančicom zelenike zabodenom na vrhu.
Oh, veličanstveni kolač! Bob Krečit je rekao, sasvim spokojno, da smatra da je to najveći uspeh koji je postigla gospođa Krečit otkada su u braku. Gospođa Krečit je rekla da bi sada kada je to breme više ne mori, mogla priznati da je imala sumnje u pogledu količine brašna. Svi su imali nešto da izjave tim povodom, ali niko niti je rekao niti pomislio da je to u stvari vrlo mali kolač za tako veliku porodicu. Bila bi vrhunska jeres to izgovoriti. Bilo koji Krečit bi pocrveneo kada bi samo nagovestio tako nešto. ((- ovaj pasus je potpuno izostavljen!!! ))
Napokon je večera bila završena, stolnjak pospremljen, ognjište očišćeno, a vatra podložena. Smešu iz bokala su probali i našli da je savršena, na sto su izneli jabuke i narandže, a na vatru stavili punu lopatu kestenja. Tada se cela porodica Krečit okupila oko ognjišta, obrazujući ono što je Bob Krečit nazivao krug (misleći pritom na pola kruga), a na ispustu kamina pored Boba Krečita stajala je čitava porodična izložba staklarije: dve obične čaše sa debelim dnom i jedna činija za puding bez drške.
U njima se pušila vruća smeša iz bokala, jednako dobro kao što bi se pušila u zlatnim peharima; i Bob ju je ozarenog izraza lica posluživao, dok je kestenje na vatri vrskalo i bučno pucalo. Onda je Bob izrekao zdravicu:
„Srećan nam Božić, dragi moji. Bog nas sve blagoslovio!“
A cela je porodica te reči ponovila.
„Bog blagoslovio svakoga od nas!“, rekao je naposletku i Mali Tim.
Нема коментара:
Постави коментар