Kamila Rozmeri Šand - Čarls Filip Artur Džordž

 

Kamila / Camilla Shand je rođena 17. jula, 16 meseci je starija od supruga, kralja Čarls / Charlesa Philipa Arthura Georgea, rođenog 14. novembra 1948. Ćerka oficira britanske vojske, Kamila odrasta u druženju sa članovima kraljevske porodice i pohađa školu Queens Gate u London i završava škole u Švajcarskoj. 

                         Kamila 4 godine i njena 3-godišnja sestra Annabelle, na venčanju 1952.;

Kralj Čarls III, 62. britanski monarh koji je služio u poslednjih 1.200 godina, popeo se na tron 8. septembra 2022, nakon smrti njegove majke, kraljice Elizabete II. Sa 73 godine, najduži naslednik u britanskoj istoriji zvanično je proglašen kraljem dva dana kasnije na ceremoniji u Sent Džejms palati u blizini Bakingemske palate, čime je postao najstarija osoba koja je preuzela tu titulu.

Rođen 14. novembra 1948. u Bakingemskoj palati, princ Čarls Filip Artur Džordž bio je prvo dete tadašnjih princeze Elizabete i princa Filipa i unuk kralja Džordža VI. 6. februara 1952. godine, u dobi od 3 godine, postao je naslednik kada je njegova majka stupila na presto.

 

                                                                   Čarls 4 godine 

Čarlsovi roditelji su odlučili da ga pošalju u školu, čime je postao prvi naslednik koji je dobio spoljno obrazovanje, a ne od privatnih učitelja. Pohađao je nekoliko škola, uključujući privatni internat u Škotskoj i dva semestra kao student na razmeni u Melburnu.

Čarls je takođe bio prvi naslednik britanske krune koji je stekao diplomu, pohađajući Triniti koledž na Univerzitetu Kembridž od 1967-1970. Studirao je arheologiju, antropologiju i, na kraju, istoriju. U to vreme, 1969. godine, sa 20 godina dobio je titulu Princ od Velsa.

Prateći stope svog oca, dede i pradede, Čarls je služio u Kraljevskoj mornarici od 1971. do 1976. godine gde je upravljao helikopterima, prvo obučavajući se za pilota Kraljevskog vazduhoplovstva i na kraju služio kao komandant minolovca HMS Bronington.

 

Brak i razvod

Čarls je počeo da izlazi sa Dajanom Spenser 1980. kada je ona imala 19, a on 31. Čarls je Dajanu upoznao tri godine ranije dok je izlazio sa njenom starijom sestrom Sarom. U februaru 1981. objavljena je njihova veridba, što je izazvalo medijsku pomamu oko njihove veze. Na pitanje tokom TV intervjua da li su zaljubljeni, Dajana je odgovorila: "Naravno", dok je Čarls rekao: "Šta god da znači "zaljubljeni".

 

U kočiji nakon venčanja u katedrali Svetog Pavla 29. jula 1981. u Londonu.

Venčali su se 29. jula 1981. u katedrali Svetog Pavla na ceremoniji kojoj je prisustvovalo rekordnih 750 miliona TV gledalaca širom sveta. Taj dan je u Velikoj Britaniji proglašen državnim praznikom. Dajana je postala prva Engleskinja od 1660. koja se udala za prestolonaslednika.

Prvi sin para, princ Vilijam, rođen je 21. juna 1982, a princ Hari dve godine kasnije, 15. septembra 1984.
Omiljena javnosti zbog svoje lepote, ljupkosti i humanitarnog rada koji je uključivao rad sa pacijentima sa HIV/AIDS-om i gubom i zalaganje za uklanjanje mina i uzroke beskućništva, Dajana je imala podršku javnosti kada se par razdvojio 1992. To je postalo posebno istinito nakon Čarlsovog priznanja da je imao dugotrajnu aferu sa Kamilom Parker Bouls tokom intervjua 1994. godine. "Bilo nas je troje u ovom braku", kasnije je odgovorila Dajana. Čarls i Dajana su se razveli 1996. Tragično, 31. avgusta 1997. Dajana je poginula u automobilskoj nesreći u Parizu, zajedno sa svojim saputnikom Dodijem Al Fajedom i vozačem Anri Polom.

Afera sa Kamilom

1970

Kamila i Čarls susreću se po prvi put na polo utakmici u Windsor Great Parku, kraljevskom parku. Otkrivaju da oboje vole polo i prirodu i da imaju isti smisao za humor. Kamila se šali o činjenici da je njena prabaka imala aferu sa kraljem Edvardom VII, rekavši: „Moja prabaka je bila ljubavnica vašeg pra-pradede. Osećam da imamo nešto zajedničko.” Počinju izlaziti, ali Charles odlazi da služi u Kraljevskoj mornarici osam meseci. Kada se vrati, Kamila je zaručena za nekog drugog.

1973

Vojni konjički oficir sedam godina stariji od Camille—i koji je ranije izlazio sa sestrom princa Čarlsa , princezom Anne— Andrew Parker Bowles, postaje Kamilin prvi muž. U julu, par se venčava. Oni dobijaju dvoje dece, Toma i Lauru. Čarls i Kamila su i dalje prijatelji. 

Zvanični biograf princa Čarlsa tvrdi da su obnovili romansu 1986., šesnaest godina nakon što su se prvi put sreli. On se u braku s Dajanom Spenser osećao kao utopljenik, a Kamila ga nikad nije prebolela. Danas su nadimci koji su nadenuli sebi iz preljubničke faze deo urbane legende: zvao ju je Lejdis, a ona njega Fred, dok im je omiljeno skrovište navodno bilo imanje Birkhal u Škotskoj.

  Princ Čarls i Kamioa Parker-Bowles šetaju sa svojom prijateljicom Lady Sarah Keswick 1979.;

Dok su mnogi mislili da princeza Dajana uživa u braku u kojem ima sve što bi jedna žena mogla poželeti, stvarnost je bila potpuno drugačuja. Nije imala ni ljubav, ni poštovanje.

 1992

Nakon što je novinar Endrju Morton 1992. objavio knjigu "Dajana: njena priča", a novine objavile prepis tajno snimljenog telefonskog razgovora Čarlsa i Kamile s intimnim detaljima njihove veze, skandal je bio toliki da su se princ i princeza od Velsa ubrzo razdvojili od stola i postelje. Razvod je, pak, priveden kraju 1996., godinu kasnije nakon što je okončan brak Kamile i Endrjua Parker-Boulsa. 

 Princ Čarls i princeza Dajana na svom poslednjem zajedničkom službenom putovanju, u poseti Koreji.

1994

Princ je dopustio snimatelju dokumentarnih filmova da ga prati godinu i po dana u nadi da će popraviti štetu po njegovu reputaciju uzrokovanu pričama o njegovoj preljubi. Kada se dokumentarac emituje, jedan deo ima suprotan efekat.

Redaziser Jonathan Dimbleby, pita Čarlsa da li je bio "veran i častan" tokom braka s Dajanom. Čarls kaže: „Da, da… Dok se nije nepovratno pokvarilo, oboje smo pokušali.“ Princ takođe govori o Kamili, nazivajući je „mojom velikom prijateljicom“, rekao je. Dodaje: „Ona je bila prijatelj veoma dugo – i nastavićemk da budemo prijatelji još dugo vremena.”

1995

U januaru su Kamika i Andrew Parker Bowles objavili da će se razvesti. Tog novembra Martin Bashir radi sada već ozloglašeni televizijski intervju s Dianom u kojem je pita da li je Kamila bila faktor u raspadu njenog braka. Ona tužno kaže: "Pa, bilo nas je troje u ovom braku, tako da je bilo malo gužve.

 Video 

  U naknadnoj istrazi ispostavilo se da je Dianinog brata, Earla Spensera, Bashir “prevario i naveo” da dogovori sastanak s princezom, te da je Bashir koristio obmanjujuće postupke kako bi dobio njenu saglasnost za intervju. BBC se izvinuo 2021. i na kraju je izjavio da nikada neće ponovo emitovati intervju.

1996

Čarlsov i Dajanin razvod je okončan .

1997

Ubrzo nakon što je Čarls priredio 50. rođendan Kamile u svojoj kući na selu, Hajgrouv, Dajana tragično gine u saobraćajnoj nesreći u Parizu. Dok svet oplakuje gubitak narodne princeze, Čarls, zajedno sa Dajaninim sestrama, leti u Pariz da vrati Dajanino telo u Englesku.

Čarls, princ Filip, prinčevi Vilijam i Hari i Dajanin brat šetaju u pogrebnoj povorci dok ožalošćeni nižu ulice i gomilaju cveće ispred Dajanine rezidencije u Kensingtonskoj palati. Zbog silnog izliva tuge za Dajanom, Čarls prekida svoju kampanju kojom je hteo da upozna javnost o svojoj vezi sa Kamilom. Naime ljubavnici su se nadali kako će s vremenom uspeti da obznane vezu, ali tragična nesreća sve je promenila. Britanija je ostala bez najomiljenijeg člana kraljevske porodice, prinčevi Vilijam i Hari izgubili su majku, dok su princ Čarls i Kamila postali "krivci za sve".

Kamila i Čarls našli su se u veoma teškoj situaciji, dok su naišli na neodobravanje njihove veze kako od strane kraljevske porodive, tako i od Anglikanske crkve koja je otvoreno upozorila princa - koji će stupanjem na presto postati njen poglavar - da i ne pomišlja na venčanje s Kamilom.

Međutim, Kamila je pokazala zbog čega važi za mudru i lukavu ženu, te je pažljivo čekala svojih 5 minuta. 

 
1998

Čarls postepeno nastavlja proces legitimizacije svoje veze. On potvrđuje izveštaj britanskog tabloida da je Camilla upoznala princa Williama, a novine spekulišu da će uskoro upoznati i princa Harija. Međutim, kraljica ne odobrava prethodno preljubničku vezu i odbila je prisustvovati privatnoj zabavi za Charlesov 50. rođendan jer bi Camilla bila tamo.

1999

U januaru, pČarls priređuje rođendansku zabavu za Kamikinu sestru u hotelu Ritz u Londonu. On i Kamila dolaze odvojeno, ali zajedno napuštaju zabavu pred očima gomile novinara i fotografa spremnih da ih snime kako se prvi put pojavljuju zajedno u javnosti. Kasnije te godine, ona i Čarls su na odmoru u Grčkoj sa prinčevima Vilijamom i Harijem. 

 2000

Na nagovor princa Čarlsa, kraljica Elizabeta je pristala na susret sa Kamilom, na formalnoj večeri u čast 60. rođendana bivšeg grčkog kralja Konstantina u palati Highgrove. Pre večere kratko su porazgovarale i pridružile se zvanicama - što je bio događaj za istoriju.

2003

Par se useljava u Clarence House. Kraljevska porodica stavlja do znanja da se novac britanskih poreskih obaveznika neće koristiti za uređenje Kamikinih soba.

2005

U februaru, Čarls i Kamila objavljuju veridbu, 35 godina nakon što su se prvi put upoznali. 8. aprila venčali su se na građanskoj ceremoniji sa princom Vilijamom kao kumom. Kraljica ne prisustvuje venčanju, ali ide na prijem nakon toga. Da bi Diana ostala jedina princeza od Velsa , Kamila dobija titulu Njeno Kraljevsko Visočanstvo Vojvotkinja od Kornvola. Vremenom, Kamila je uspela da postane jedna od najbitnijih figura u kraljevskoj porodici, dok se dosta spekulisalo o tome da je njena reč glavna, kao i da ima veliki uticaj na Čarlsove odluke.

 

Čarls i Kamila na dan venčanja sa svojim porodicama, s leva na desno: princ Hari, princ Filip, princ Vilijam, kraljica Elizabeta, Kamillin otac major Brus Šand i njena deca Tom i Laura Parker Bouls.

2016

Dana 9. juna, Camilla (kao i princ William) je imenovana u Tajno veće, grupu kraljičinih najviših savetnika. Izveštaji nagađaju da kraljica želi osigurati da oboje budu prisutni kada Čarls bude imenovan kraljem nakon njene smrti. Uprkos tome što je narod bio ubeđen da Kamila nikada neće poneti titulu kraljice supruge, ona je to svojom mudrošću i lukavošću demantovala.

Poseta Velikoj džamiji prvog dana kraljevske turneje po Ujedinjenim Arapskim Emiratima 2016. godine. 

2022

Kao deo poruke objavljene za njen platinasti jubilej, kraljica šokira mnoge izjavom da je njena "iskrena želja" da Kamila bude priznatq kao kraljica supruga kada Charles stupi na tron. Glasnogovornik Clarence House-a je odgovario da su princ i vojvotkinja "dirnuti i počastvovani rečima Njenog Veličanstva".

Par se kasnije pojavljuje uz kraljicu na balkonu Bakingemske palate tokom završnog događaja platinastog jubileja. Za razliku od Trooping the Color nekoliko dana ranije, u kojem su se svi članovi kraljevske porodice pojavili na balkonu, ovom prilikom, samo najdirektnija linija sukcesije — princ Charles i princ William — i njihove supruge, zajedno s Williamovom decom, Bila je to suptilna poruku o budućnosti monarhije.

Titula kraljice supruge Kamile postaje zvanična nakon smrti kraljice Elizabete i stupanja kralja Čarlsa na tron u septembru 2022. godine. U saopštenju kraljevske porodice stoji:
"Kraljica je umrla mirno u Balmoralu danas popodne. Kralj i kraljica supruga ostaće u Balmoralu večeras i sutra će se vratiti u London."

Kamila ostaje uz svog muža tokom ceremonija žalosti za kraljicom Elizabetom i prvih dana vladavine kralja Charlesa III. Nakon perioda žalosti u čast pokojne kraljice, njih dvoje se vraćaju svojim dužnostima kao članovi kraljevske porodice.

2023

Samo mesec dana pre krunisanja kralja Čarlsa, kraljevska porodica potvrđuje da će Kamila koristiti titulu Kraljica Kamila. To jasno navode na pozivu za krunisanje, a kasnije i na službenoj web stranici.Ona je 6. maja krunisana zajedno sa svojim mužem u Westminsterskoj opatiji.

 

Zanimljivo je da Kamila i Čarls često borave u različitim kućama, što se ispostavilo odličnim receptom za uspešan brak, u njihovom slučaju. Naime, dok Čarls živi na imanju u Hajgrovu, Kamila često boravi na njenom imanju, u seoskoj vili Rej Mej.

ARHIVA

ŽENA
tekstovi
Žene koje su obeležile istoriju
Poznate žene

Jatagan Mala

JATAGAN MALA


         Jatagan mala! Naš specijalitet! Ogledalo naše savesti i naše kanalizacije; dodajte tome: i naše civilizacije! Jedinstveni način zbrinjavanja sirotinje u velikim gradovima Evrope! Čudo balkanskog urbanizma. Dokument koji se ne sme zavesti u protokol naših jada! Zemljište nad kojim su se uzvitlale mnoge sudbine i sukobile mnoge krvave suze! Zgarište ljudskih nada! Tržište bola i prostote! Najbolnije mesto na bolesnom telu našega društva! Strašna posledica ućutkivanja gomila koje traže hleba! Najbanalnija povest naše prošlosti i naše svakidašnjice! Najtragičnije polaganj e oružja u blato! Najsramnija stranica istorije o kukavičluku i poniznosti čoveka, i o ponižavanju! Najbednije u velikom narodu izdvojilo se iz društva i smestilo tu, na to prljavo zemljište. Seljaka se s kraja na kraj grada, gonjeno od vlasti i ohrabrivano od vatrenih govornika na javnim skupovima. Društvo obrazovano posle velikih ratova, da bude progonjeno sa zemljišta na zemljište, podizano i obarano, građeno i raskopavano. Društvo kome je stalna privremenost smisao života, kome je komad hleba važan kao komad zlata. O članovima ovog društva slabo se interesuju i poreske vlasti. Mogu li zabušiti vojnu obavezu? Ako mogu da ne prijave novorođenče, onda samim tim sposobni su i na tu podlost naspram otađbine! Oni su u stawu i grobqe da izbegnu ako ima mesta pod wihovim
prozorima za njihov grob! Oni bivaju zaboravljeni sve dok ne postanu smetnja autu. A kad se utvrdi da se naseobina drsko isprečila, onda ih iste brže nego blato! Ne pitaju je li stegao mraz ili lije ledena kiša, ne pitaju kuda će, nego ih odmah uklanjaju i otvaraju prolaz limuzini. Dođu nadležni s budacima i ašovima, s motikama i ćuskijama, s čekičima i ekserima i ruše. Tada se pojave čovek i pacov i beže odatle na drugo zemljište da tamo sviju novo gnezdo i da ih jednom već i odatle ukloni auto!
        Jatagan mala nema, dakle, stalno zemljište, ona klizi kao podvodno zemljište, ili ako hoćete ona izbija iz zemlje kao pečurka i živi koliko i pečurka. Jatagan malu viđamo danas ovde, sutra onde. Ako ste večeras prošli pored nje, niko vam ne može zagarantovati da ćete i sutra proći pored nje. Sutra mesto nje možete zateći samo gomile ruševina. Njene kuće, to su vodeni cvetovi; njene
ulice, to su izukrštani tragovi gladnih zečeva na snegu koji se topi. Jataganmalac je zec koji zazire od svojih ušiju. On je bio krvavo duhovit kada je svoju krvavu naseobinu nazvao Jatagan malom. Jatagan, to je turska reč i znači nož za ubijanje ljudi; mala, i to je turska reč i znači deo varoši. Jataganmalac je svojim jataganom  proburazio utrobu društva i oteo sebi pravo; a njegov jatagan, to je njegova gola, suha i krvava ruka; njegov jatagan je i njegovo ponižavanje i njegova volja, strašna, nepokolebljiva, odlučna! Utroba društva gadno je zasmrdela i novine su nadale dreku, ali je i to brzo prošlo, jer novine u jednom okorelom društvu isto su što i glas trube za razbijenu vojsku! Dobri su se lj udi bunili, saučestvovali u volji ovih bednika, sažaljhevali; okoreli su se smejali i naređivali da se odmah načini mesto prolazu, mesto novom bulevaru, mesto novim palatama, mesto civilizaciji, mesto kulturi. Oni koji su smetali bačeni su dalje, bačeni su daleko u stranu. A to u stranu znači biti istisnut nekoliko kilometara daleko. Tako su oni obigrali prestonicu nekoliko puta. Igra se nastavlja, i ne zna se hoće li ikada nestati Jatagan male. Mnogi veruju da će pre nestati u Evropi Beograda, nego u
Beogradu naselj a za najbednije!

     Ko živi u Jatagan mali? – da zapitamo najprostijim jezikom. Živi otac porodice sa svojom ženom. Živi udovica i raspuštenica. Živi samohrana starica i javna ženska. Živi mali penzioner i neznatni radnik, bez zanata i bez zaposlenja. Živi pečalbar i profesionalni besposličar. Živi nezbrinuto dete i
posrnula devojka. Živi propali trgovac i iznemogli nadničar. Živi zaboravljeni invalid, napuštena žena, otac koji se propio, majka koja se zaboravila, sestra koja se osramotila, kći koja se odrodila,
služavka koja je odlučila da živi bolje, kuvarica koja zna samo prostačku kujnu, šofer koji nema više pravo da radi, jer je gazio svet! Tu živi pralja, kojoj zaradu uzima ljubavnik pred perionicom i vraća se pijan pred zoru da je tuče. Tu živi propali zanatlija, ra{~iljeni kaluđer, mađioničar koji pred gledaocima pravi pun šešir napoleona, ali koji ovde umire od gladi! Tu živi bivši glumac, koji je postao dnevničar u državnoj službi i bivši student, koji nije mogao ništa da postane. Tu živi ruski
izbeglica, koji je pobegao iz Rusije zbog brisanog prostora ispred artilerije.
   
      U Jatagan malu se mogao doseliti ko hoće. Dok se za druge ulice mora imati naročita propusnica, ovde se živi nesmetano. Samo ako nađeš pogodnu rupu da se zavučeš! Za velike ulice valja imati otmenost koja se nalazi u punom novčaniku; dok se ovde ulazilo bez prebijene pare, bez ikakave spreme, bez ikakve pokretnosti. Niko nije padao u oči, bili su svi ravni, svi pod konac jednaki, svi združeni na istom poslu: da se izživi nekako, da se opstane, da se čeka nešto neodređeno, ali nešto što je izvesno bolje nego ovo sadašnje, ovo sparušeno, ovo ustojalo, ovo mrtvo! To je bila vojska na mrtvoj straži, vojska koja je izgubila prvu bitku, ali koja veruje u drugu više nego što veruje da će do nje doći!... Ova sirotinja gubi nadu pre podne, da je opet povrati po podne; ne veruje u ono što vidi; raduje se darovima iz mutnih oblaka; očajava kad se smeje, a plače kad se najede. Dan se ovde izobličava u noć, a noć kad dođe može iznenadno da se pretvori u zoru. Ovde se ne živi kao tamo u
gradu proćišćenih ulica i provetrenih odaja; ovde je sve drugačije, kao što je sve drugačije na Severnom polu nego u žarkom pojasu. Ovde su odnosi prijateljstva drugačiji nego gore u gradu; ovde se sad gine za prijatelja, da mu se zatim zabije nož pod plećku. Ovde porodica znači kolac koji je prošao kroz red lica sa istim prezimenom i nanizao ih kao vlakno like red ribica!



DRAGUTIN ILI]-JEJO

Alberto Mangel, Biblioteka kao mit

Sve što je ostalo od jedne atinske biblioteke: natpis koji kaže da je radno vreme „ od prvog do šestog sata “ i da je „zabranjeno iznositi dela iz biblioteke “


Biblioteka u kojoj sam napokon sakupio svoje knjige započela je svoj život negde u petnaestom veku, kao ambar smešten na brdašcu južno od Loare. Ovde su, poslednjih godina pre hrišćanske ere, Rimljani podigli hram Dionisu da proslavljaju boga ove vinske oblasti; dvanaest vekova kasnije, hrišćanska je crkva zamenila boga pijanog zanosa bogom koji je svoju krv pretvorio u vino. (Imam sliku vitraža na kojem se vidi dionizijska vinova loza kako raste iz rane na Hristovom desnom boku.) Još kasnije, seljani su crkvi pridodali kuću u koju su smestili svog sveštenika, a naposletku su tom parohijskom domu dodali i nekoliko kula-golubamika, mali voćnjak i ambar. U jesen 2000. godine, kad sam prvi put ugledao ta zdanja koja sada predstavljaju moj dom, sve što je bilo ostalo od ambara bio je jedan jedini kameni zid koji je odvajao moje imanje od dvorišta sa kokoškama i komšijske njive. Prema lokalnoj legendi, pre nego što je bio deo ambara, taj je zid bio deo jednog od dva zamka koja je Tristan Lermit, ministar na dvoru Luja XI, ozloglašen sa svoje okrutnosti, podigao za svoje sinove negde oko 1433. godine. Prvi od ova dva zamka i dalje stoji, premda je u velikoj meri izmenjen u osamnaestom veku. Drugi je izgoreo pre tri ili četiri veka i jedini zid koji se i dalje drži, sa kulom-golubarnikom na drugom kraju, prešao je u vlasništvo crkve, budući da ograđuje jedan kraj parohijskog vrta.

Godine 1693, kad je otvoreno novo groblje koje je imalo da prim sve veći broj preminulih, stanovnici sela („okupljeni pred vratima crkve“, kako kaže tapija) dozvolili su novopostavljenom svešteni-
ku da pripoji staro groblje i da nad ispražnjenim grobnicama zasadi voće. Istovremeno, zid zamka poslužio je da se ogradi novi ambar. Nakon što su Francuska revolucija, rat, oluje i nemar doveli ambar do rušenja, pa čak i pošto su 1837. godine u crkvi ponovo počela bogosluženja i novi se sveštenik doselio u parohijski dom, ambar nije obnovljen. Stari je zid i dalje služio kao graničnik između dva imanja koji s jedne strane gleda na seljakovo polje, a s druge baca senku na dvorište parohijskog doma sa drvetom magnolije i grmovima hortenzije.1

Čim sam ugledao taj zid i razbacano kamenje oko njega, znao sam da je to mesto na kojem ću sagraditi prostoriju za svoje knjige. Na umu sam imao tačno određenu sliku biblioteke, neku vrstu
mešavine dugačke dvorane u Sisingherstu (u kući Vite Sakvil-Vest u Kentu, koju sam nedugo pre toga posetio) i biblioteke u mojoj staroj školi, Nacionalnom liceju u Buenos Ajresu. Želeo sam prostoriju obloženu panelima od tamnog drveta, sa nežnim snopovima svetlosti i udobnim stolicama, i sa manjom pomoćnom prostorijom u koju bih smestio svoj pisaći sto i stručne knjige. Zamišljao sam police koje počinju negde oko mog pojasa i pružaju se naviše samo dokle vrhovima prstiju ispružene ruke mogu da dosegnem, jer su, kako sam iskusio, knjige osuđene na visine za koje su protrebne merdevine ili na nizine koje primoravaju čitaoca da puzi na stomaku po podu dobijale daleko manje pažnje od svojih drugarica negde na sredini zida, bez obzira na njihov sadržaj ili vrednost. No takav bi idealan raspored zahtevao biblioteku tri ili četiri puta veću od srušenog am-
bara i, kao što je Stivenson onako žalobno rekao, ,,to je čemer umetnosti: vidite šta je dobro, a neka besmislica o smislu neprestano se meša“2. Iz nužde, moja biblioteka ima police koje počinju tik iznad
podnih lajsni a završavaju se za visinu oktavo izdanja ispod greda kose tavanice.


Dok je je biblioteka građena, zidari su u starom zidu otkrili dva davno zazidana otvora. Jedan je uzani otvor-strelnica sa kojeg su strelci verovatno branili sina Tristana Lermita kad su se njegovi raz-
gnevljeni seljani pobunili; drugi je niski kvadratni prozor zaštićen srednjovekovnim gvozdenim rešetkama grubo oblikovanim u stabljike s kojih vise listovi. Sa tih prozora, preko dana, vidim komšijske kokoške kako se žumo kreću sa jednog na drugi kraj ograđenog terena, kljuckajući tu i tamo, dovedene do ruba mahnitosti zahvaljujući velikom broju ponuđenih slastica, poput poremećenih naučnika u biblioteci; sa prozora novog zida preko puta gledam na sam paro-
hijski dom i na dva prastara drveta japanskog bagrema u mom vrtu. Ali noću, kad se svetiljke u biblioteci upale, spoljašnji svet nestaje i ništa osim ovog prostora sa knjigama ne postoji. Nekome ko bi stajao napolju, u vrtu, biblioteka noću deluje kao nekakav ogromni brod, nalik onoj neobičnoj kineskoj vili koja je 1888. godine na zahtev kapriciozne carice C’sji izgrađena u obliku broda nasukanog u vrtnom jezeru njene Letnje palate. Po mraku, sa osvetljenim prozorima i nizovima knjiga koje svetlucaju, biblioteka je zatvoren prostor, svet sa sopstvenim samodovoljnim pravilima koja pretenduju da za mene ili promene pravila bezobličnog vanjskog sveta.

Po danu, biblioteka je carstvo reda. Niz prolaze obeležene slovima i kroz njih krećem se sa vidljivom svrhom, u potrazi za nekim imenom ili glasom, poklanjajući pažnju knjigama prema njihovom položaju na polici. Struktura ovog mesta je jasna: lavirint pravih linija, ne da biste se u njemu izgubili već da biste nešto pronašli; izdeljena prostorija koja prati naizgled logičan sled klasifikacije; geografija koja poštuje unapred određeni sadržaj i nezaboravnu hijerarhiju alfabeta i brojeva .

Noću se atmosfera menja. Zvuci postaju prigušeni, misli gla- snije. „Jedino po mraku Minervina sova uzleće“, zapisao je Valter Benjamin, citirajući Hegela.3 Vreme kao da je bliže onom trenutku na pola puta između jave i sna u kojem svet može biti po nahođenju preoblikovan. Moje su kretnje nehotično tajne, moje delanje tajanstveno. Pretvaram se u nešto nalik utvari. Knjige su sada ono što je istinski prisutno a ja, čitalac, onaj koji je kroz kabalističke rituale napola viđenih slova prizvan i namamljen do izvesnog toma i izvesne stranice. Red koji bibliotečki katalozi nalažu, noću postaje puka konvencija; u senama on nema nikakav primat. Iako u mojoj biblioteci ne postoji nikakav dominantni katalog, čak i moć takvih blažih oblika reda kakav je alfabetski redosled po imenu autora ili podela u odeljke na osnovu jezika, postaje umanjena. Oslobođene dnevnih stega, neprimećene u kasnim satima, moje oči i ruke nesmotreno preturaju po urednim nizovima knjiga, ponovo uspostave
saveze među različitim kulturama i stolećima. Napola zapamćen stih ima odjek u drugom zbog razloga koji, na svetlu dana, ostaju nejasni. Ako biblioteka ujutro nagoveštava odjek strogog i shvat-
Ijivo željenog reda i poretka, biblioteka noću kao da uživa u osnovnoj, iskonskoj, radosnoj zbrci sveta.

U prvom veku nove ere, u svojoj knjizi o rimskom građanskom ratu koji se odigrao stotinu godina ranije, Lukan je opisao Julija Cezara kako tumara ruševinama Troje i primetio kako svaka jama i
svako ogoljeno stablo podsećaju njegovog junaka na drevne homerovske priče. ,,Po jedna legenda drži se za svaki kamen“4, objasnio je Lukan, opisujući kako Cezarovo putovanje ispunjeno pripovedanjem tako i, daleko u budućnosti, biblioteku u kojoj ja sada sedim. Moje knjige među koricama čuvaju svaku priču koju sam ikada znao i koje se i danas sećani, ili koju sam zabofavio, ili koju bih jednog dana mogao pročitati; ispunjavaju prostor oko mene drevnim i novim glasovima. Bez sumnje, te priče postoje na stranicama i preko dana, no, možda zbog toga što je noćno doba povezano
sa utvamim prikazama i živopisnim snovima, one postaju življe prisutne posle zalaska sunca. Koračam niz redove knjiga bacajući pogled na Volterova dela i u mraku čujem njegovu orijentalnu bajku o Zadigu; negde u daljini Vatek Vilijama Bekforda nastavlja nit priče i predaje je klovnovima Salmana Ruždija iza plavih korica Satanskih stihova; još jedan Orijent dobija svoj odjek u čarobnom
selu iz dvadesetog veka, selu Zahiri u Samarkandu, koje zauzvrat prepušta pripovedanje tužnim preživelima Nagiba Mahfuza u današnjem Egiptu. Lukanovom Cezaru rečeno je da pažljivo hodi
trojanskim tlom da ne nagazi na duhove. Noću, ovde u biblioteci, duhovi imaju glasove.

No ipak, biblioteka noću nije za svakog čitaoca. Mišel de Montenj, na primer, nije delio ovu moju turobnu sklonost. Njegova biblioteka (govorio je o librairie, ne o bibliotheque, budući da je upotreba ovih reči tek počinjala da se menja u vrtoglavom i nepostojanom šesnaestom veku) bila je smeštena na trećem spratu njegove kule, u prastarom skladištu. „Provodim tamo većinu dana svog života i većinu sati jednog dana; noću nikada nisam tamo“,5 priznao je. Noću je Montenj spavao, jer je verovao da se telo preko dana dovoljno napatilo zbog čitalačkog uma. „Knjige poseduju
mnogo prijatnih svojstava namenjenih onima koji znaju kako da ih odaberu, no nema dobrobiti bez napora; nije to jednostavno ičisto zadovoljstvo, kao što to nisu ni druga zadovoljstva; ono ima
svoje neprijatnosti, i to zamorne; duša se zabavlja, ali telo, o kojem nisam zaboravio da se staram, ostaje neaktivno i postaje veoma umomo i žalosno.“6

  Ali/ne i moje telo. Razni elementi mog štiva kao da prožimaju svaki moj mišić tako da, kad konačno odlučim da ugasim svetlo u biblioteci, odnosim sa sobom u san glasove i pokrete iz knjige koju tek što sam zatvorio. Naučio sam iz obilnog iskustva da će, ako ujutro želim da pišem o određenoj temi, ono što o njoj pročitam prethodne noći nahraniti moje snove ne samo činjenicama već i istinskim događajima koji su se u datoj priči desili. Od čitanja o boeuf en daube gospođe Remzi ogladnim, od Petrarkinog uspinjanja na planinu Ventu ostajem bez daha, Kitsovo opisivanje sopstvenog plivanja uliva mi snagu i živost, poslednje stranice Kima ispunjavaju me iskrenim prijateljstvom, prvi opis baskervilskog psa tera me da se nelagodno osvrćem preko ramena.iPo Kolridžu, takva sećanja na pročitano u čitaocu bude najplemenitije od svih mogućih osećanja, osećanje uzvišenog koje, kaže on, „nastaje ne iz pogleda na spoljašnji predmet, već iz razmišnjanja posmatrača o njemu; ne iz čulnog utiska, već iz refleksa mašte“.7 Kolridž suviše lako odbacuje „čulni utisak“; da bi moja noćna maštanja cvetala, moram dozvoliti svojim ostalim čulima da se probude - da vidim i dodimem stranice, da čujem šuštanje papira i bojažljivo krckanje uveza hrbata, da osetim miris drveta od kojeg su načinjene police, mošusni vonj kožnih poveza, oštar miris mojih požutelih džepnih izdanja. Tek tada mogu da spavam.

Preko dana pišem, prebiram po knjigama, preslažem ih, sklanjam novokupljena izdanja, premeštam odeljke da dobijem više prostora. Novopridošlim knjigama priređuje se dobrodošlica nakon perioda
pregledanja. Ako je knjiga polovna, ostavljam sva njena obeležja netaknutim - tragove prethodnih čitalaca, saputnika koji su svoje putovanje obeležili našvrljanim komentarima, imenom ispisanim
na prvoj stranici, autobuskom kartom kojom su označili određenu stranicu. Bilo da je stari ili novi, jedini znak koji uvek pokušavam da otklonim sa svojih knjiga (obično sa slabim uspehom) jeste nale-
pnica s cenom koju pakosni prodavci knjiga lepe na poleđine. Ove zloslutne bele kraste teško se odlepljuju, ostavljajući leprozne rane i tragove lepljive materije za koju se lepe prašina i trag godina, zbog čega poželim da postoji poseban lepljivi pakao u koji bi izumitelj tih nalepnica bio prognan.

Noću sedim i čitam, i posmatram redove knjiga koji me ponovo mame da uspostavim veze između suseda, da im izmišljam zajedničke prošlosti, da povezujem jedan odlomak kojeg se setim s drugim.
Virdžinija Vulf jednom je pokušala da napravi razliku između čoveka- koji voli da uči i čoveka koji voli da čita i zaključila da ,,ne postoji nikakva veza između njih“. „Učeni čovek“, pisala je,


nepomični je i usredsređeni usamljenik-entuzijasta koji pretražuje knjige ne bi li otkrio neko određeno zmce istine za kojim se dao u traganje. Ako ga savlada strast za čitanjem, njegovo dostignuće se smanjuje i izmiče mu između prstiju. Čitalac, s druge strane, mora na samom početku odustati od želje za učenjem; ako se znanje prilepi za njega toje sasvim u redu, ali tragati za njim, sistematično čitati, postati stručnjak ili autoritet - sve to veoma će lako ubiti ono što smatramo
humanijom strašću za čistim i rasterećenim čitanjem.8

Preko dana, iskušavaju me koncentracija i sistem; noću mogu da čitam sa raspoloženjem koje se graniči sa bezbrižnošću.
       No bilo po danu ili noću, moja biblioteka moje je privatno carstvo, za razliku od javnih biblioteka, malih i velikih, a, takođe, za razliku i od fantomske elektronske biblioteke prema čijoj univerzalnosti ostajem umereno skeptičan. Geografija i običaji ove tri vrste biblioteka razlikuju se na mnogo načina, premda im je svima zajednička očigledna i izričita namera da ujedine naše znanje i našu maštu, da grupišu i raspodele informacije, da na jednom mestu sakupe naše posredno stečeno životno iskustvo i da izostave i zanemare mnoga iskustva drugih čitalaca zahvaljujući tvrdičluku, neznanju, nesposobnosti ili strahu.

Ovi naizgled kontradiktomi pokušaji uključivanja i izostavljanja toliko su stalni i dalekosežni da imaju (barem na Zapadu) svoje raspoznatljive književne ambleme, dva spomenika koja, moglo bi
se reći, predstavljaju sve što mi jesmo. Prvi od njih, podignut da se dostignu nedostižna nebesa, izdigao se iz naše želje da osvojimo prostor, želje kažnjene nastankom mnoštva jezika zahvaljujući
čemu i darfas svakodnevno nailazimo na prepreke u pokušajima da se predstavimo jedni drugima. Dragi od njih, izgrađen kako bi se sa svih strana sveta sakupilo sve ono što su ti jezici pokušali da zabeleže, nikao je iz naše nade da se vreme može savladati i skončao u legendamom požaru koji je progutao čak i sadašnjicu. Vavilonska kula u prostoru i Aleksandrijska biblioteka u vremenu su
simbol ovih nastojanja. Ležeći u njihovoj senci, moja mala biblioteka podseća na obe nemoguće želje - a želju da se sakupe svi jezici Vavilonske kule i na čežnju da se poseduju sve knjige iz
Aleksandrije.

    Priča o Vavilonskoj kuli ispričanaje u jedanaestoj glavi Postanja. Posle Potopa, svi ljudi na svetu zaputili su se na istok, u zemlju Šinara, gde su odlučili da sagrade grad i kulu koji bi se protezali do
nebesa. ,,A Gospod siđe da vidi grad i kulu što zidahu sinovi čovečiji. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.“9 Bog je, kaže nam legenda, izmislio mnoštvo jezika da bi ja sprečio da radimo zajedno, da ne bismo premašili sopstvene mogućnosti. Prema Sanhedrinu (savetu jevrejskih starešina ustanovljenom u Jerusalimu u prvom veku), mesto na kojem se nekada izdizala kula nikada nije izgubilo svoj osoben karakter te, čak i danas, ko god prođe pored njega zaboravi sve što zna.10 Pre mnogo godina, pokazali su mi mali brežuljak od ruševina izvan vavilonskih zidina i rekli da je to sve što je ostalo od onoga što je nekada bilo Vavilonska kula. Aleksandrijska biblioteka bila je centar učenosti koji su osnovali kraljevi iz dinastije Ptolemejida na završetku trećeg veka pre n. e. kako bi bolje sledili Aristotelovo učenje. Prema grčkom ge- bgrafu Strabonu11, koji je pisao u prvom veku pre n. e., moguće je da je biblioteka sadržala knjige upravo tog filozofa, koje je ostavio jednome od svojih učenika, Teofrastu, koji ih je zauzvrat zaveštao dmgom učeniku, Neleju iz Skepse, koji je naposletku bio uključen u osnivanje same biblioteke. Sve do osnivanja Aleksandrijske biblioteke, biblioteke drevnog sveta bile su ili lične zbirke knjiga pojedinca ili državna skladišta u kojima su se u zvanične svrhe čuvali pravni i književni spisi. Ono što je pokretalo osnivanje tih ranih bilioteka nije toliko bila radoznalost već pre težnja za čuvanjem koja je poticala više iz potrebe da se konsultuje određeni izvor nego iz želje da se bude sveobuhvatan. Aleksandrijska biblioteka otkrila je novu maštu koja je po ambiciji i opsegu nadmašila sve postojeće biblioteke. Atalidski kraljevi Pergama, u severozapadnoj Maloj Aziji, pokušali su da se nadmeću sa Aleksandrijom te su sagradili sopstvenu biblioteku, no ona nikada nije dostigla veličattstvenost one u Aleksandriji. Kako bi sprečili supamike da sačinjavaju rukopise za svoje biblioteke, Ptolemejidi su zabranili izvoz papirusa, na šta su pergamski bibliotekari odgovorili tako što su izumeli novi pisaći materijal kojem su dali ime po svom gradu: pergamenon ili pergament.12

    Jedan zanimljiv dokument iz drugog veka pre n. e., možda apokrifno Aristejevo pismo, beleži priču o poreklu Aleksandrijske biblioteke koja predstavlja suštinu tog kolosalnog sna. Da bi stvorio univerzalnu biblioteku, kralj Ptolemej I pisao je „svim suverenima i vladarima na zemlji“ moleći ih da mu pošalju svaku vrstu knjige svake vrste autora, „pesnika i proznih pisaca, retoričara i sofista, lekara i maga, istoričara kao i svih ostalih“. Kraljevi stručnjaci izračunali su da bi bilo potrebno petsto hiljada svitaka da u Aleksandriji sakupe „sve knjige svih naroda sveta“.13 (Vreme uvećava naše ambicije; godine 1988. samo je u Kongresnu biblioteku u Vašingtonu stizalo toliko primeraka rukopisa godišnje, od kojih se u njoj sačuva oko skromnih četiri stotine hiljada.)14 Danas egipatska vlada ponovo gradi Aleksandrijsku biblioteku, posle projektnog konkursa na kojem je pobedio norveški arhitektonski studio Sneheta. Vredna 220 miliona američkih dolara, visoka trideset i dva metra, sa obimom od 160 metara i sa dovoljno mesta na policama da na njih stane preko osam miliona primeraka knjiga, nova Aleksandrijska biblioteka će u svojim prostranim odajama sadržati i audio-vizuelni materijal i virtualnu zbirku.

Vavilonska kula stajala je (dok je stajala) kao dokaz našeg verovanja u jedinstvo sveg sveta. Kako priča kaže, u rastućoj senci Vavilonske kule čovečanstvo je naseljavalo svet u kojem nisu postojale
lingvističke granice, verujući damu nebesa pripadaju koliko i čvrsto tle. Aleksandrijsku biblioteku (koja je možda stajala na čvršćem tlu nego što je ono u Vavilonu) podigli su da potvrdi suprotno: da je kosmos zapanjujuća mešavina raznovrsnosti i da u toj raznovrsnosti postoji izvestan tajni red. Prva je bila odraz naše inutitivne spoznaje jednog jedinog, trajnog, monolingvalnog božanstva čije su reči izgovarali svi od zemlje do nebesa; druga, odraz verovanja da je svaka knjiga sačinjenih od tih reči sopstveni složeni univerzum, da svaka u svojoj jedinstvenosti podrazumeva da se obraća svemu i svakome na ovom svetu. Vavilonska kula srušila se u preistoriji pripovedanja; Aleksandrijska biblioteka podigla se kad su priče poprimile oblik knjiga i kad su se upinjale da pronađu sintaksu koja bi Svaku reč, svaku tablicu, svaki svitak stavila na mesto gde s razlogom i nužno pripadaju. Neupadljiva, veličanstvena i sveprisutna, vimeren arhitektura te beskrajne biblioteke i dalje poput utvare pohodi naše sne o univerzalnom redu. Ništa slično nikada više nije napravljeno, premda su druge biblioteke (uključujući i veb biblioteke) pokušale da podražavaju njenu neverovatnu ambiciju. Ona stoji jedinstvena u istoriji sveta, kao jedino mesto koje je, budući da je imalo zadatak da
zabeleži sve, u prošlosti i u budućnosti, moglo predvideti i sopstveno uništenje i vaskrsenje i pohraniti zapis o tome.

  Podeljena u tematske oblasti po kategorijamakoje su smislili njeni bibliotekari, Aleksandrijska biblioteka postala je mnoštvo bi- blioteka od kojih je svaka bila usredsređena na jedan aspekt raznovrsnosti ovog sveta. Bilo je to mesto (hvalisali su se Aleksandrijci) gde se sećanje održavalo u životu, gde je svaka zapisana misao imala svoju nišu, gde je svaki čitalac mogao pronaći sopstvenu putanju iscrtanu tačku po tačku u knjigama koje možda još niko nije otvorio; mesto gde je i sam kosmos nailazio na sopstveni odraz pretočen u reči. Još jedna mera koju je kralj Ptolemej preduzeo da ostvari svoju ambiciju bila je naredba da se svaka knjiga koja dospe u aleksandrijsku luku ima zapleniti i prepisati, uz svečano obećanje da će se original vratiti (kao i tolika druga svečana kraljevska obećanja, i ovo nije baš uvek bilo održano, te se često umesto originala vlasniku vraćala kopija). Zahvaljujući ovoj despotskoj meri, knjige sakupljene u biblioteci postale su poznate pod nazivom „brodska zbirka“16.

Prvi pomen ove biblioteke nalazi se kod Heronda, pesnika iz Kosa ili Mileta koji je živeo u drugoj polovini trećeg veka pre n. e., u tekstu koji pominje zdanje poznato pod nazivom Museion ili Kuća
muza u kojoj se gotovo sigumo nalazila čuvena biblioteka. Zanimljivo je da u vrtoglavoj igri kineskih kutija Herond Egipatskom carstvu pripisuje postojanje sveobuhvatne univerzalne biblioteke, tako da
Egipat sadrži Muzej, koji zauzvrat sadrži Biblioteku, koja......

izvor 

                               

Alberto Mangel, Biblioteka kao um

Proza i poetika advokatske arhive- Tibor Varadi, intervju

Naš poznati pravnik i harvardski student prof. dr Tibor Varadi, član SANU, nekadašnji profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpešti, predavač na američkim univerzitetima Emori, Kornel i Berkli, eksministar u vladi Milana Panića, zastupnik SRJ pred Haškim sudom pravde posle 5. oktobra 2000, ovih dana je objavio knjigu Spisi i ljudi, priče iz advokatske arhive (Akademska knjiga, Novi Sad).
Knjiga nije klasičan omaž dugovekoj porodičnoj Advokatskoj kancelariji Varadi, koja je utemeljena još 1893. godine, u današnjem Zrenjaninu (nekadašnjem Velikom Bečkereku, pa Petrovgradu i tako redom, kako je ko vladao ovom varoši), nego najviše gotovo neverovatnim "malim ljudskim sudbinama" klijenata ove kancelarije, koje probijaju iz obično suvoparnih sudskih spisa. Zbog toga naš razgovor sa g. Varadijem i počinjemo pitanjem šta ga je opredelilo na takav pristup možda najbogatijoj advokatskoj arhivi na našim prostorima?

TIBOR VARADI: Dugo sam znao da je naša arhiva nekim čudom ostala nedirnuta posle svih tih godina, što je moguće rezultat i činjenice da smo čuvali tu profesiju iz generacije u generaciju (deda, otac, ja, zatim moj pokojni brat, pa njegova supruga). No kada sam pre tri godine najzad dospeo da zaronim u tu arhivu, za mene je ona ipak bila izvesno otkrovenje. U toj arhivi ima oko 30.000 spisa. Među njima ima mnogo onih koji su dosadna rutina. Ja sam pregledao oko 8000, a izdvojio sam nekoliko stotina. Jer u tim slučajevima video sam, a nadam se da će to videti i čitaoci, da je mimo istorije, sa njenim pobednicima i poraženima, trajala jedna svakodnevica koja se izgubila, a opirala se patetičnim promenama vlasti i sistema. Arhiva je sadržala i taj "tajni pristup" svakodnevici.
Obrasci ponašanja se ponavljaju u veoma širokom vremenskom rasponu, pa sa vrlo sličnim argumentima brani moj deda (Imre) Srbe koji su 1912. godine pevali srpske pesme i nazdravljali u kafani srpskom kralju Petru, a posle su pred sudom govorili da jesu pevali i nazdravljali Petru, ali ne kralju Petru, nego Peri među njima, kao i moj otac, koji mnogo kasnije, 1946. godine, brani neke seljake iz Srpske Crnje koji su pevali mađarske pesme, kada se sudu iznosi tvrdnja da to nije bila ta pesma, već neka druga itd. Slično sam postupio i ja kada sam branio Rožu Šandora iz "Uj Simpoziona".
U knjizi sam krenuo sa pričom koja se događa nekoliko dana pre pada nemačke okupacije 1944. godine. Pravna suština predmeta je beznačajna, ali meni je zapalo za oko da se tu neke ljudske nesavršenosti javljaju tako da potpuno negiraju istoriju. Reč je o vremenu kada ni moj deda više ne plaća porez, jer se ne zna ko će ga nositi u kasu, svi Nemci u gradu su u dilemi da li da beže ili da ostanu, neki se plaše komunizma, neki se raduju komunizmu, i doista kroz dve nedelje u grad ulaze partizani i Rusi. U tom predmetu, međutim, optuženi je jedan Nemac, vlasnik kuće koji u njoj ima stanarku Mađaricu, udatu za Rumuna, pa je u nekom trenutku naziva kurvom – i ona ga zbog toga tuži sudu. Pre parnice, taj Nemac kaže: ne možete mi ništa, ja imam imovine. A kroz deset dana ta imovina više nema nikakvog značaja. To sučeljavanje tih ljudi na sudu oko nečega što nema veze sa istorijom, nastavlja se "uprkos istoriji". Pa se pitamo da li je jača istorija ili ljudska svakodnevica.


"VREME": Oko imovine uvek ima mnogo sporova. Vidim da opisujete jedan razvod gde onaj koji tuži i traži razvod tvrdi da ga je žena Mađarica varala sa nekim Stankovićem, dok je on bio u vojsci, ali osporava da je ona stekla neku imovinu prodajući prasiće, jer kaže: krmača je bila moja. Otkud i kod sirotinje vezanost za imovinu?

U arhivi sam našao i stotinak lažnih razvoda gde su motivi uglavnom imovinski. Za vreme nemačke okupacije, neke Srpkinje, Mađarice, Rumunke razvode se od muža Jevrejina da bi spasle bar deo imovine. Najneobičniji je slučaj gde jedna Nemica ili Mađarica (korespondencija sa kancelarijom je na oba jezika) traži razvod braka od Jevrejina koji je odveden u logor smrti u Beograd, te traži izdržavanje za nju i dete. Međutim, gle čuda, "Jevrejski ured", to jest nemački organ za istrebljivanje Jevreja, uključuje se u spor na strani muža Jevrejina, a protiv jedne hrišćanke. Zato što je taj ured njegovu imovinu već konfiskovao, pa, ako bi bilo dosuđeno izdržavanje, smanjila bi se imovina Nemačkog rajha. Eto šta znači imovina.


Zapazio sam u knjizi da ste uspeli da identifikujete nekakvo pragmatično prilagođavanje ljudi, žena, u zavisnosti od promene režima, nekakvom pritisku velike nacionalne politike, pa su čak menjali imena, moglo bi se reći nacionalne identitete, shvatajući da je spasavanje imovine i života važnije od svega toga?

U Banatu je bilo i formalnih i stvarnih promena nacionalnog identiteta. Krajem 1945. godine donet je zakon o konfiskaciji nemačke imovine, koja je smatrana "neprijateljskom imovinom". Izuzev imovine onih Nemaca koji su se oružano borili u redovima partizana. Bilo je i takvih, kao što je bilo i onih koji su svim srcem bili uz fašiste. Najveći broj banatskih Nemaca nije bio ni tu ni tamo. Međutim, taj zakon je pogađao većinu i bio je dosta brutalan, ali ipak manje brutalan od nemačkog zakona o konfiskaciji jevrejske imovine.
Problem je bio u tome što je u Zrenjaninu bilo jako mnogo ljudi sa nemačkim prezimenom, a mnogi među njima se generacijama nisu smatrali Nemcima. Nemci okupatori su napravili prethodno jednu listu i svako ko je imao nemačko prezime smatran je Nemcem, da bi Nemaca bilo više. Kad su došli partizani, oni su preuzeli tu listu i krenuli svima da oduzimaju imovinu. S tim u vezi u našoj arhivi nalazim veliki broj sporova, gde se dokazivalo ko jeste a ko nije Nemac. Uzgred, moj deda je imao ženu Nemicu, a smatrao se Mađarom, moj otac je bio oženjen Hrvaticom, ja sam oženjen Srpkinjom, šta su moja deca – to je njihov izbor. Međutim, šta ako od toga zavisi njihova imovina?

VELIKI BEČKEREK, DANAŠNJI ZRENJANIN: Ulična scena, dvadesete godine prošlog veka

U Zrenjaninu su u poratno vreme bila tri načina da se utvrdi ko je Nemac, a ko nije. Jedan način je – šta kažu komšije. Drugi je – u kakvu školu je išao (u gradu je bilo škola na raznim jezicima). I treći je, najčudniji, u čijoj bakalnici je kupovao namirnice. I tako, u više predmeta, vidim da je izvesni Đerđ Šite, koji je imao bakalnicu, davao izjave da "ja ovim potvrđujem da je Aranka Kaufman za vreme okupacije kod mene pazarila", a to znači nije Nemica. Naime, Nemci su tokom okupacije imali privilegovane bakalnice, koje Srbi i Mađari u gradu nisu imali, a spomenuti Đerđ Šite nije imao privilegovanu bakalnicu.

Govorite o svakodnevici, ali u vašoj knjizi ipak stalno ima i politike?

Moglo bi se reći, ali to nije glavno. Moj deda se na pragu Prvog svetskog rata zalagao za Srbe, posle se zalagao za manjinska prava Mađara u Jugoslaviji, kasnije za Jevreje tokom Drugog svetskog rata, a posle njega za sve ugrožene Nemce, Mađare i sve druge.
Na primer, kada je branio jednog srpskog intelektualca od optužbe za veleizdaju, početkom Prvog svetskog rata, sačinjen je jedan vrlo precizan zapisnik o tome šta je stajalo na stolu i na policama u stanu tog čoveka. Koje knjige, koji spisi, nacrti govora. Pre sto godina, njegov govor u Srpskom zanatskom društvu ima poentu: braćo Srbi, ja znam da mi uvek treba da počinjemo govor sa Kosovom, ali mi, braćo Srbi, treba da odemo dalje od toga. Eto to je ta dalekovida književnost koja se može naći u sudskim spisima, ali ona pripada i politici.
U spisima posle Drugog svetskog rata našao sam fascinantno nerazumevanje svako ponašanje koje nije bilo ili junačko ili izdajničko. Recimo, jedan trgovac u Kikindi, kod koga su prinudno useljeni nemački oficiri, pozvao je na rođendan svoje žene te oficire iz susednih soba. On je zbog toga bio optužen za saradnju sa okupatorom. Pozvati nemačke okupatore na rođendan svoje žene nije baš neko delo koje služi na čast, ali da li je i krivično delo? U toj podeli – ili heroj ili izdajica – nema mesta za male ljudske nesavršenosti. To sam našao u mnogo predmeta.


Zapazio sam u vašoj knjizi jednu objavu nemačkih okupacionih vlasti, od 22. maja 1941. godine, dakle samo nešto duže od mesec dana posle 6. aprila, u kojoj se "reguliše" rad kulturnih ustanova, bioskopa, pozorišta, u kabareima i kafeima sa programima. Kako to objašnjavate?

To je doista fascinantno. Ta uredba koju sam pronašao u arhivi ilustruje poznatu nemačku pedantnost u besmislenosti. Prvo vidite šta ne smeju Jevreji, šta ne smeju Cigani, pa onda uočite da čak i oni koji su sa takvima oženjeni ne mogu biti razvodnici u bioskopu, ne mogu biti muzičari niti nastupati u kabaretskim predstavama itd. Meni je u Beču na jednom letnjem kursu predavao Jevrejin, profesor Šlezinger, posle jedan od najčuvenijih profesora uporednog prava u SAD. Kad je on trebalo da doktorira u Nemačkoj, donet je zakon da Jevreji ne mogu doktorirati, ali je zakon stupao na snagu u septembru. Njegovi profesori Nemci su ga zbog toga požurili da doktorira do juna. Nacističko ludilo, dakle, nije delovalo na sve i nije delovalo baš odmah, pa je Šlezinger mogao da bude advokat, ali nije mogao da govori pred sudom. Fašizam ide korak po korak.


Vaša knjiga, meni se bar tako čini, pokazuje najbolje Vojvodinu i njenu svakodnevicu, gde su međunacionalni odnosi u temelju te svakodnevice o kojoj stalno govorimo. Vi navodite i neke tragikomične slučajeve. Na primer, posle svetskog rata, kada je biti Mađar bilo a priori sumnjivo, vi navodite slučaj kada se uz pomoć advokata morala pribavljati moralno-politička podobnost, je li to moguće?

Jeste. Ona je sa dedom komunicirala na mađarskom jeziku, ali je zapravo bila Jevrejka. Za vreme rata ona je iz Zrenjanina bila izbegla u Peštu, gde je jedno vreme bilo bezbednije, do marta 1944. (kao što se u Pešti krio i Aleksandar Tišma). Kad se vratila, njoj je trebala potvrda o moralno-političkoj podobnosti da bi mogla da dobije tačkice za kupovinu cicane haljine. Zapravo, u toj potvrdi je trebalo da se dokaže da nije sarađivala sa okupatorom. Nju je to šokiralo, vidi se po pismu kancelariji, jer su joj i oca i majku ubili Nemci. To je bio advokatski uspeh, toj klijentkinji je omogućeno da kupi cicanu haljinu.


Koliko znam, vi ste se do sada uglavnom bavili međunarodnim javnim i privrednim pravom. Kako su vas sada zaintrigirali ti "mali sporovi", iz kojih život izbija svom snagom? Zašto ste se uključili u sada aktuelni svetski trend "istorije privatnog života" koji sam već spominjao?

Malo ko zna, ali ja sam nekada pisao prozu i u životu sam imao književne ambicije. Sada sam našao način da se vratim, da se ušunjam u književnost. Meni se u toj arhivi čini da ona sadrži književne događaje. U činjenicama nisam menjao ništa. Tamo gde se iz spisa ne vidi ishod, ja ga ne izmišljam. Dodajem samo refleksije, uvode, uspomene – i na taj način pokušavam da sve to vežem u tkivo neke proze. A to što sam pronašao, to je zapravo prava književnost.
izvor

                             
                                                delovi teksta iz knjige:
                              Tibor Varadi, Spisi i ljudi, Priče iz advokatske arhive

Tibor Varadi, Spisi i ljudi, Priče iz advokatske arhive

Nova Crnja, gostionica Marije Kočiš, 22. decembar 1946.

Mesto događaja poznato mi je samo iz spisa, i ne znam da li u Crnji još postoji gostionica Marije Kočiš. Jedan tamošnji poznanik ispričao mi je da su Mariju Kočiš svi znali kao tetka Mari. Bila je sitna žena, ali vrlo odlučna, umela je da upristoji i ućutka pijane goste – i Mađare, i Srbe, premda je srpski znala veoma slabo.
Ovoga puta poprište "raspirivanja" bila je gostionica Marije Kočiš. Prema navodima optužnice, Janoš Feher, star 22 godine, po zanimanju stolar, Ferenc Međeri, 28 godina, zemljoradnik, i Ištvan Kiš, 24 godine, obućar, dana 22. decembra 1946. godine između 23 i 24 časa u gostionici Marije Kočiš pevali su fašističke pesme. Optužnica navodi pesme samo u srpskom prevodu. Zamenik okružnog javnog tužioca Žarko Radosav ističe u optužnici dva stiha: "Idi Horti pitaj Race kad će nam vratiti lepu Mađarsku" i "Idi Horti pitaj majstore da li će nam dati rende da peglamo".
Prema proceni tužioca, ove su pesme "upravljene ne samo na raspirivanje nacionalne mržnje, nego i na podstrekavanje da se silom obori današnje državno uređenje..." U optužnici se još dodaje, citiram doslovce, da je "prva pesma, pored nazivanja Srba pogrdnim imenom Raca, upravljena na potstrekivanje da se ovi krajevi pripoje Mađarskoj, za koju optuženi priželjkuju da bude Hortijevska – fašistička" (...) "rende u prenosnom smislu treba da označuju oružje".
(Primetio bih da u svom izvornom značenju naziv "Rac" ne sadrži nikakvu pogrdu. Reč je izvedena iz "Raške" – a Raška je jedna od oblasti koja je navođena u titulama srpskih vladara. U Mađarskoj su Srbi (pa i Grci) koji su izbegli pred turskom najezdom, nazivani "rác". Reč "rác" zadržala se i u nazivima nekih naselja oko Pešte, a jedna od najznamenitijih peštanskih banja nosi naziv "Rácfürdo". Premda je istina i to, da su protokom vremena izraz "rác" neki koristili i za podrugivanje. Poruga se ne zasniva baš uvek na logici.)
Svedoci optužbe bile su jedna Juliška i jedna Piroška. Optuženi su 9. januara 1947. godine pritvoreni.

 

 

Otac je 5. februara 1947. dobio poštansku dopisnicu iz zatvora sa molbom Janoša Fehera da ga zastupa na raspravi zakazanoj za 8. februar. Molbu na dopisnici verovatno nije napisao Janoš Feher. Rukopis, naime, ne liči na jednu drugu zabelešku, koju je načinio Janoš Feher. Osim toga, molba je napisana i dopisnica adresovana ćirilicom, na besprekornom srpskom jeziku. Sadržaj je, međutim, vrlo jednostavan – reč je o molbi optuženog da ga advokat zastupa pred sudom; verovatno je Janoš Feher zamolio zatvorskog čuvara i potom je taj čuvar napisao i poslao dopisnicu. Prema ostalim spisima zaključujem da je otac zastupao i preostalu dvojicu okrivljenih. Zapisnika sa rasprave nema u dosijeu (možda odbrana nije ni dobila kopiju zapisnika). Ali, tu je presuda, koju je već na dan rasprave (dakle, 8. februara 1947) doneo sudija Petar Sekulić.

Ferenc Međeri je oslobođen jer ni Juliška ni Piroška nisu bile sigurne da je i on pevao; ali su posvedočile da je "vredno radio u omladini".

Vidim da su i ostali pokušavali da svoj položaj preokrenu (ili da ga bar ublaže) pozivanjem na društveno koristan rad. Među spisima se nalazi i kopija pisma Ištvana Kiša, upućena iz zatvora, u kojem moli Slavka Berberskog da potvrdi da je radio u sindikatu – kao obućar. Pismo izgleda ovako (slika u foto galeriji):

"Poštovani Berberski Slavko budite ljubazni pa saslušajte što vas molim. Kiš Ištvan obućar iz Nove Crnje. Tu sam u zatvoru. Dve devojke iz našeg sela prijavile su me da sam pevao takove pesme koje su zabranjene ali ja nisam pevao. Zatim je bila reč o tome da posle oslobođenja nisam učestvovao u nikakvom radu. Ja sam rekao da sam radio kod vas u sindikatu kao obućar ali mi to oni ne priznaju. Molim Vas da mi pomognete i to hitno, da mi date neku ispravu da sam kod Vas bio i koliko sam radio. Molim da mi to uverenje nekako dostavite sudu.

Pozdravlja vas Mnogo i zahvaljuje se

 

 

Kiš Ištvan

obućar iz N. Crnje"

Ne vidim da je bilo odgovora na to pismo. Janoš Feher i Ištvan Kiš osuđeni su na po godinu i po dana zatvora. U dispozitivnom delu presude pominje se samo jedan stih: "Idi Horti pitaj Race, kada će nam vratiti našu lepu Mađarsku i slično." Zastajem na čas kod ovog "i slično". Sudija je verovatno smatrao da nema potrebe da se stvari podrobnije objasne. Možda je na to uticala i žurba. (Vidim, naime, da je usmena rasprava održana u subotu, i da je istog dana doneta i presuda.) Iz stiha u kojem Horti pita Race kada će vratiti lepu Mađarsku izvodi se zaključak da je pesma "upravljena na raspirivanje mržnje između Srba i Mađara", te da je time povređen član 2 Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora.
U obrazloženju presude konstatuje se da su optuženi negirali da su pevali ovu pesmu. Priznali su samo da su pevali neki čardaš koji – prema navodima presude – govori o jednoj devojci i o jednom tesaru, i priznali su takođe da ova tesarsko/devojačka pesma ima i jednu hortijevsku varijantu. Optuženi su, međutim, ustrajali na tvrdnji da su oni pevali samo originalnu verziju teksta, a ne njegov "fašistički" prepev. Ali, po svedočenju Juliške i Piroške, pevali su i hortijevski tekst. Otac je tražio da se saslušaju i drugi svedoci, ali je sud ovu inicijativu odbio. U presudi se pojavljuje i "dispozicija duša", odnosno ona poznata floskula "i to baš sad, kad..." Sud ističe da pevane pesme ugrožavaju bratstvo-jedinstvo, jednu od najvećih tekovina narodnooslobodilačkog rata. Prema presudi "Ova je opasnost tim veća u vremenu kada u susednoj Mađarskoj reakcionarni elementi stvaraju zaveru da obore Demokratsku republiku."

Žalba je napisana nedelju dana kasnije, 15. februara 1947. godine, u ime Janoša Fehera i Ištvana Kiša. Kopija ove žalbe ostala je sačuvana među spisima. Otac traži oslobađajuću presudu, oslanjajući se na tri argumenta. Pre svega tvrdi da "inkriminisani stih" zapravo i nije pevan. Osporava verodostojnost Juliškinog i Piroškinog iskaza, potkrepivši to argumentom da su se Juliška i Piroška tokom saslušanja, ovako obratile optuženima: "Ako nisu oni pevali hortijevske pesme, neka kažu, ko ih je pevao". Podnosilac žalbe iz toga zaključuje da Juliška i Piroška nisu bile sigurne šta su videle i šta su čule. A zatim, kao u slučaju pevanja srpskih pesama 1912. godine, i ovaj put je potegnuta namera, to jest nedostatak namere i pobude. Prema drugom argumentu, zakon među mogućim modalitetima raspirivanja mržnje navodi "agitaciju, propagandu i pisanje", kao i delo počinjeno s predumišljajem, a o takvim stvarima u ovom slučaju očito nema ni govora. Treći argument ističe u prvi plan lične okolnosti: i Janoš Feher, i Ištvan Kiš su mladi ljudi, obojica se trude da zajedno s majkom-udovicom prehrane porodicu, braća obojice okrivljenih nalaze se na odsluženju vojnog roka. Žalba se ne osvrće na argument suda "i to baš sad, kada...". Sud ne obrazlaže na šta je konkretno mislio kad navodi da su baš u času kad se u Novoj Crnji pevalo, reakcionarni elementi u Mađarskoj kovali zaveru protiv demokratske republike. Stoga nije bilo lako graditi protivargumente.
Razgovarao sam u vezi sa tim s jednim prijateljem, istoričarem, ni on nije bio kadar da kaže na šta se moglo misliti pri pominjanju "zavere da se obori Demokratska republika". Krajem 1946. i početkom 1947. godine u Mađarskoj nije bilo događaja koje bi bilo moguće na taj način interpretirati. Čini se najverovatnijim da je u političkoj borbi za vlast, Rakošijeva strana, koja se još nije dokopala poluga moći, svoje političke protivnike nazivala reakcionarnim zaverenicima. Moguće je i to da je 1946/1947. godine, kad raskid sa Staljinom još nije bio na pomolu, jugoslovenska štampa Rakošijeve stavove preuzimala kao činjenice.

Žalba je samo delimično bila uspešna. Kazna je sa godinu i po, smanjena na šest meseci zatvora. Sad bih još citirao samo pismo koje je otac napisao 24. marta 1947. godine i uputio "zemljoradnicama Etelki Kiš i Katalin Feher". "U vezi sa sudskim postupkom protiv vaših sinova, obaveštavam vas da je Vrhovni sud uvažio podnete žalbe i obojici mladića smanjio kaznu na 6 meseci zatvora. Vreme provedeno u pritvoru se uračunava u kaznu. Prema tome, momci će biti oslobođeni 9. jula."
Na poleđini jednog spisa, olovkom, očevim rukopisom, zabeležen je i tekst jedne pesme.

S one strane reke Tise tesar teše balvane
Nadaleko odjekuje udar teške sekire
Idi kćeri pitaj mladog tesara
Za koliko poljubaca dopušta
Da poneseš u kecelji iverja.

To je bila pesma koja je imala i "fašističku verziju", po kojoj Horti pita Race kad će vratiti veliku Mađarsku. Bilo bi dobro znati koju su verziju pevali dvadesetdvogodišnji stolar i dvadesetčetvorogodišnji obućar. Da sam ranije naišao na ova akta, mogao sam da pitam oca. Ali, možda ni on nije znao. Bilo bi zanimljivo znati i to, u šta je, zapravo, verovao tužilac? Naravno, određene dispozicije duša mogu da pobude sumnje čak i ako se peva originalna pesma. Nije li taj original neka vrsta maske? Šta ako se peva ovo, a misli se na ono? Na šta ukazuju, uistinu, melodija i ritam, i kako sprečiti da ne ukazuju u rđavom pravcu?

Inače, ako se uporedi pesma sa tesarom i neopesma sa Hortijem, postaje očigledno da je neopesma pod snažnim uticajem strukture i rasporeda rima izvorne pesme. U trećem stihu izvorne pesme, na primer, melodija dostiže vrhunac razuzdanog poleta kod reči "pitaj", i zbog toga ova reč nije mogla da bude izostavljena ni u "fašističkoj verziji". Ali, u ovakvom obliku, i Mikloš Horti samo pita (raspituje se, interesuje se), umesto da nešto preduzme. Zatim, ako pogledamo tekst, on ukazuje na prilično diletantski iredentizam (ili pak na dominaciju pesme, melodije, nad onim "šta je pesnik hteo da kaže"), Horti pita Race, kad će vratiti "lepu Mađarsku" (a ne – recimo – Južnu Krajinu). Ali, eto, na reč "forgácsot" (iverje) može da bude oktroisana rima "országot" (Mađarsku – Magyarországot), dok "Délvidék" (Južna Krajina) ne može na to ni silom da se navede. U jednoj epigonskoj situaciji raspored akcenata, rime, usmeravaju, modifikuju i političku agresivnost. Možda bi trebalo govoriti i o vladavini rima? U svakom slučaju, nastaje neobična situacija kad se agresivnost ne temelji na vlastitim damarima. A kafanski veseljaci, sve pevajući, bivaju poneseni čas poletnošću rima, a čas se, opet, batrgaju između lelujavo-lebduckavog nacionalizma, zamaha pesme i uspaljenosti privatnog života.
Sad je već izvesno da nećemo znati šta su, i zašto su pevali. Zanimljivo bi još bilo znati i to, kako se odvijao razgovor između dvojice mladića i Juliške i Piroške, kad su se posle zatvora (posve verovatno) sreli.

* * *

Bilo bi verovatno moguće napisati čitavu knjigu o pravnoj istoriji kafanskih pesama. Možda bi sa tim trebalo požuriti, jer kao da ovaj fenomen izumire. Možda je to samo moj utisak, jer sve ređe posećujem kafane, ali i od drugih sve ređe čujem o kafanskim pesmama. Izgubile su na značaju čak i sa stanovišta organa bezbednosti. U vreme kad su prislušni uređaji bili tehnološki nesavršeni, kafanska junačenja mogla su da nagoveste pravac u kojem razmišljaju ljudi koji ne slede zvanični kurs. Danas se koriste drugačije metode. NSA, recimo, ima mnogo mogućnosti i izvan kafana.

 

KAFANA KAO POLITIČKA POZORNICA: Ko peva i šta peva

 

 

Inače, većina mojih školskih drugova i poznanika imala je uvid u svet kafanskih pesama i pevanja. Imao sam i ja, samo što uspomene postaju sve bleđe. Prvo takvo mesto koje sam upoznao bila je Roža odnosno Vojvodina. A bilo je to u drugoj polovini pedesetih godina. Najčešće sam tamo svraćao sa školskim drugovima – imali smo tada 16-17 godina. Njena predivna bašta pružala se sve do obale Begeja. (Danas više nema bašte i nema u gradu ni Begeja.) Tada još nisam znao za sudske slučajeve o kojima sad pišem, ali u svima nama tinjala je nekakva svest o opasnosti. (Možda bih to mogao nazvati i svešću o stvarnosti.) Znali smo da postoje osetljive teme i osetljive melodije. Značenja, konotacije, nisu nam bili uvek sasvim jasni, ali ta okolnost je samo još dodatno pobuđivala našu radoznalost. Bečkerek je bio multikulturalna varoš. Moje društvo za kafanskim stolom bilo je najčešće mađarsko, ponekad mađarsko-srpsko. U to vreme smo još svi bili svesni da su dve nacionalne zajednice (jevrejska i nemačka), tokom nekoliko godina našeg detinjstva praktično nestale. Imali smo još neke lične uspomene, u pamćenju su nam još bile sveže prijateljske veze naših roditelja. Neki od nas naučili su i nemački (pored mađarskog i srpskog) još pre polaska u školu. U nama je još tinjalo osećanje da nam nešto nedostaje. Mislim da je do danas i to osećanje sasvim izbledelo.

Dešavalo se – kad bi se okupilo mešovito društvo – da bi poneki revnosnici jednu za drugom naručivali mađarske i srpske pesme, one na samoj granici opasnosti. Inače, što se mađarskih pesama tiče (tačnije, mađarskih pesama koje smo mi pevali), činilo se da je najrizičnija bila pesma "Lajoš Košut poručuje...". Način izvođenja, prilagođen okolnostima, sastojao se u tome što smo na sav glas pevali samo do stihova "još jedared nek poruči / svi ćemo se odazvati" – a ovde bismo se, kao, ugrizli za jezik, i prepustili nastavak violini. Verujem da je među nama bilo i takvih koji pojma nisu imali kako glasi nastavak teksta koji je preuzela violina. U toj kafani čuli smo i rizične srpske pesme. Sećam se da, slušajući neku pesmu o putujućem kapetanu, nisam baš razumeo u čemu se kriju opruge rizika. Jednom prilikom neki Rumun iz našeg društva – posle podužeg premišljanja – naručio je jednu rumunsku pesmu. Niko osim njega nije ništa razumeo, ni danas ne znam o čemu je bilo reči. Ali Cigani-muzikanti sve su znali i sve što bismo naručili, pošteno bi odsvirali.

Sredinom devedesetih prisustvovao sam jednom naročito impresivnom primeru ovog muzikantskog sveznanja, i to u Pešti. Na završnoj večeri jedne međunarodne konferencije pravnika, domaćin je zamolio Cigane da sa po jednom posebnom pesmom počaste što je moguće veći broj prisutnih. Uspeh je bio skoro stopostotan. Svirali su mađarske, češke, rumunske, poljske, italijanske pesme, jednom kolegi Holanđaninu čak i jednu holandsku. (Posle holandske pesme primaš je zaslužio poseban aplauz jer nije samo svirao, već je i otpevao nekoliko holandskih reči.) Zatim je red došao na hrvatskog kolegu koji je u haosu istorijskih godina neko vreme bio i Tuđmanov spoljnopolitički pravni savetnik. Primašu nije bilo lako. Zadatak je bio otežan i time što je Hrvatska tek pre nekoliko godina postala samostalna zemlja. Nije se, međutim, mnogo dvoumio, već je počeo da svira kolegi na uho. Hrvatski kolega kiselo se smeškao. Ono što smo čuli, bila je, naime, melodija poznate pesme "Od Triglava pa do Vardara..." koja je bila simbol jugoslovenstva od slovenačke planine Triglav do makedonske reke Vardar. U Titovo vreme, u naglašeno patriotskim situacijama bilo je uobičajeno da refren (Jugoslavijoooo, Jugoslavijoooo) svi muzičari i, dakako, svi prisutni zajedno pevaju, na sav glas, da se sve ori. Kad se primaš opasno primakao refrenu, instinktivno je osetio da je na tankom ledu. Pošto je melodija duboko uvrežena, nije bilo moguće ništa na njoj menjati, ali je promenio tekst. Priklonio se bliže uhu hrvatskog kolege i trijumfalno se zaorilo: "Oj Kroacijoooo, oj Kroacijoooo." Svi su bili oduševljeni. Iskreno su se veselili i hrvatski, i jedan srpski kolega. Sve napetosti začas su nestale. (Pomislih, koliko su tokom poslednjih godina mnogobrojni mirovni eksperti i mirotvorci ostali ispod nivoa ciganskog primaša.)
izvor
 

Volfgang Šmale, Istorija muškosti u Evropi (1450–2000)

U ranom novom veku postoji nešto što bi se moglo nazvati dogmatskom ravni – teološke norme (Koch, 1991), knjige o braku (Holenstein, 1991; Völker-Rasor, 1993, 75–84), knjige praktičnih saveta za očeve porodica (Hoffmann, 1959) – na osnovu koje se ponekad stiče utisak, kao da je, na osnovu specifične interpretacije onoga što je prirodno, već izvršena podela (uloga) polova, koja se pripisuje dobu prosvećenosti. Kao protivargument tome može se navesti to što pomenuta literatura nema prosvetiteljsko-sistemski karakter (niti ga može imati), i da je, ukupno gledano, zastupana jedna široka lepeza stavova. Određeni oblici muškosti su u ranom novom veku mnogo više nego danas bili vezani za aktuelnu životnu fazu (životno doba) i društveni stalež. Muškost je, pri tom, definisana specifičnim elementima časti, koji su obeležavali dotični stalež i dotičnu životnu fazu. Čast i „muškost“ su se u 16. stoleću izgovarale kao jedna reč (Backmann i dr., 1998, 14).
Čast se u ranom i u celom novom veku odnosila, i odnosi se, na jednu zalihu varijabilnih i fleksibilnih značenja. (Izvorni) pojam „časti“ pak uopšteno uzev uvek ukazuje na „višestepeni složeni komunikacioni sistem za uređivanje društvenih odnosa“, unutar kojeg se konstituiše i „polni identitet“ (Backmann i dr., 1998, 15–16). Društveni odnosi, kao i komunikacioni sistemi ili, još bolje, komunikacione mreže, zavise od životne faze i društvenog staleža. Socijalizacija muškarca na ulici, na koju je ukazao Čelini, rituali inicijacije, šarivari*, kolektivne pobune mlade momčadije bili su fenomen životnih faza i u tom pogledu društveno prihvaćeni, iako su često bivali zakonski zabranjivani. Odraslom paterfamilijasu takve stvari je zabranjivalo i samo društvo. Iako će ovde i u daljem tekstu često biti reči o društvenoj prihvatljivosti prekoračenja normi, u načelu važi da su kontekstna društva (selo, esnaf, građanstvo, dvor itd.), svako ponaosob, sama postavljala granice koje nisu morale neposredno da se poklapaju sa zakonskim ili teološkim ograničenjima. U svakom slučaju, za sva prekoračenja postojale su granice prihvatljivosti, izvan kojih je do izražaja mogla doći puna snaga ne samo društvenih već i sudskih i crkvenih sankcija.


Princip konstituisanja muškosti preko časti važi za sve staleže, ako per definitionem nisu okategorisani kao „nečasni“. Tamo se muškost gradi preko aspekta „nečasti“. Čast jednog plemića i, još više, jednog vladara jasno se razlikuje od časti čoveka sa sela ili iz grada. Da bi se ovo zaista učinilo jasnim, na raspolaganju stoji mnoštvo atributa i znakova. Konkretna muškost pripadnika plemićkog roda je stoga drugačija od muškosti seljaka ili građanina, iako je princip konstituisanja časti isti i drugi aspekti muškosti su bili jednaki za muškarce svih staleža. Svim muškarcima je u životnoj fazi braka za određenje njihove muškosti najznačajnija bila njihova sposobnost za stvaranje potomstva. U slučajevima impotentnosti moglo je da dođe do crkvenog raskida braka, bilo da je u pitanju seljak ili plemić (Darmon, 1979). Upotreba tela u svrhu „odbrane“ časti, tj. borbe, generalno je atribut muškosti, ali konkretizacija zavisi od pripadnosti staležu. Policijski propisi i društveni mehanizmi nadzora s podeljenim uspehom vode računa da ne dođe do prekomerne uzurpacije atributa, znakova i gestova, povezanih sa staležom. Dodatne diferencijacije javile su se usled razvoja kulturnih tehnika čitanja i pisanja, o kojima je bilo reči u prvom poglavlju, i njihovog sve većeg značaja za ispunjavanje novih socioprofesionalnih uloga i funkcija koje su muškarci mogli preuzeti. Pošto je, nezavisno od jednog kvantitativno visokog stepena umeća čitanja u 16. stoleću koje je donela reformacija, i u muškom seoskom društvu ova osposobljenost – a još manje tečno pisanje – svim staležima bila podjednako dostupna, promenile su se staleške koordinate, a tako i konstituisanje muškosti. Ovo se nije odnosilo samo na seosko stanovništvo već, isto tako, na plemstvo koje je vrlo brzo shvatilo neophodnost pojačanih napora za obrazovanje.
Kako se konkretno može razumeti veza između muškosti i časti u ranom novom veku? Želeo bih ovo da pojasnim na primeru slikara Albrehta Direra koji je za sobom ostavio veliki broj samosvedočenja.

 

 

Pored autoportreta (up. prvo poglavlje), sačuvana su i druga Direrova samosvedočenja: pisma, njegova tzv. porodična hronika, spomenar i njegov dnevnik s putovanja u Nizozemsku 1520/21. godine. Na prvi pogled čini se da se dnevnik (Dürer, 1993) uglavnom sastoji od beleški s putovanja i da je za temu muškosti krajnje nezanimljiv.

 

Direr je sa svojom suprugom i njihovom služavkom 1520. godine otputovao u Antverpen, uglavnom putujući brodom. Na put je pošao da bi od novog cara Karla V dobio potvrdu o doživotnoj penziji od sto guldena, koju mu je dodelio prethodni car Maksimilijan, kako bi mu grad Nirnberg i dalje isplaćivao ovu sumu novca. Tamo se susreo s mnogim prijateljima (umetnicima, učenjacima, zanatlijama, duhovnicima), kao i važnim potentatima i potentatkinjama: posetio je nadvojvotkinju Margaretu, koja je želela da se u Briselu kod Karla zauzme za njega; obedovao je s danskim kraljem itd. Iz Antverpena je odlazio na nekoliko kraćih putovanja po Nizozemskoj, a jednom prilikom je preko Ahena dospeo do Kelna. Puno toga je video, puno je pazario, puno poklanjao i primio puno poklona.

Svi ovi zapisi, koliko god su kratki, omogućavaju izradu kataloga aspekata koji se mogu oceniti kao muški:
U središtu (i to veoma često) nalazi se pojam časti. Biti muško očigledno znači najpre imati čast. Čast mu je ukazivana u brojnim prilikama: pozivi na luksuzne, skupe ručkove i večere, skupi pokloni za njega i, doduše retko, njegovo „ženče“; samo njemu su pokazivana umetnička dela i zbirke koje inače nisu bile svakome dostupne; prihvatani su njegovi pokloni, skupoceni i oni manje skupi. Čast mu je ponekad ukazivana na posve neobičan način, na primer, kada je na jednoj velikoj gozbi sa svojom suprugom sproveden do astala kao kakav vladar.

Direr je kreditno sposoban i na reč, tj. uz njegov potpis vredan poverenja.
Čisto kvantitativno gledano, Direrovi socijalni kontakti uglavnom su kontakti s muškarcima, a ponekad, od slučaja do slučaja, uključuju i supruge određenih prijatelja; socijalne kontakte s vladarkama; sa sopstvenom ženom i njenom služavkom. Njegov društveni život i društveni život njegove žene pretežno se odvijaju odvojeno; tako on u konačištima gde zajedno borave često jede sâm (ukoliko ga neko nije pozvao), a njegova žena i njihova služavka moraju u iznajmljenoj sobi da same kuvaju za sebe.

Direr stiče veliki broj umetničkih predmeta iz udaljenih zemalja (koje kupuje ili prima kao poklon), materijale (nekada vrlo skupocene; uglavnom kao poklon), cipele, rukavice, beretke ili platno za njih, pojaseve, ponekad drago kamenje (rubine); noževe, materijale za svoj umetnički rad; knjige, ostale štampane spise, umetnička dela (nekada u zamenu za sopstvena). On stiče/dobija kao poklon razne stvari, poput lekova, skupih prehrambenih proizvoda, raznih vrsta šećera koji služe još samo kao lek ili začin, a nipošto kao osnovna životna namirnica.

Direr se bavi umetničkim radom, prodaje ili poklanja, pri čemu „pokloniti“ znači da je onaj kome je poklonjeno, kao samo po sebi razumljivo, uzvraćao protivuslugu ponekad odmah, a ponekad posle izvesnog vremena. Gde to nije slučaj, izričito je napomenuto.
Direr velikodušno, ali prema određenim pravilima, daje bakšiš glasnicima, kočijašima, brodarima, krčmarima, krčmaricama, personalu, slugama, ponekad i deci svojih prijatelja i dr.
Direr u visokim i uzvišenim i najvišim segmentima staleškog društva opšti s umetnicima, učenjacima, zanatlijama, ali jede i pije i sa svojim domaćinima i kalfama.



Direr se kocka (u kojim igrama, ne navodi), uglavnom gubi (manje) iznose, ponekad nešto i dobije.
Direr bar jednom usled brodske nesreće dospeva u opasnu situaciju (kako on opisuje), koju ipak uspeva da savlada bolje nego sâm brodar: on je, doduše, uplašen, ali ostaje miran i razmišlja, smiruje brodara, deluje kao da je mornar; to ohrabruje i ostale na keju, te i oni pripomažu.
Većina aspekata se manje ili više odnosi na čast. Iako Direr često upotrebljava reč čast, njegova izrazita namera nije bila da eksplicitno prikaže vezu između časti i muškosti. Ova veza eksplicirana je uglavnom u odbranama povređene časti i dvobojima , ali i u trenutku povrede časti. Direr implicitno opisuje u-bivstvovanje u muškosti konstituisanoj putem časti. Čast se iskazuje u socijalnim kontaktima u međusobnoj praksi; oni grade jednu kompleksnu, hijerarhijsku strukturu. Materijali, određeni komadi odeće, samo društveno opštenje, umetnički predmeti iz dalekih zemalja i drugi otmeni predmeti to pojačavaju. Većina pobrojanih, nesvakodnevnih predmeta – delovi životinja kao što su losova kopita, volovski rogovi i sl. – imaju određeno značenje u kontekstu magijske komunikacije i časti. Oni nisu svima pristupačni (Raffler, 2003; Strohmeyer, 2003) i služe dinstinkciji Direrove časti i časti drugih muškaraca.

Ženski i muški socijalni prostori podeljeni su prema određenim pravilima, tj. spajaju se prema određenim pravilima i preko određenih stupnjeva. Odvajanje socijalnih prostora, u kojima se kreću muškarci i žene, koji slede pravila, takođe ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Ovaj umetnik poštuje društvena pravila, ne ugrožava mušku čast. Kroz prisustvo njegove žene na određenim banketima ili primanje poklona – ona dobija, na primer, jednog papagaja, dakle egzotičan i vredan poklon – naglašava se i muškarčeva čast utemeljena u braku.

U opasnim situacijama Direr pokazuje hrabrost, razboritost, odlučnost, on dokazuje svoju vrlost. On priznaje delatnu moć Fortune (igra) i pokazuje veru u Boga. Pristup umetničkim delima iz dalekih zemalja, skupocenim umetničkim zbirkama koje nisu dostupne javnosti, susreti s Erazmom Roterdamskim, bavljenje religijsko-konfesionalnim pitanjima (Direr u svom dnevniku izražava žaljenje nad sudbinom Lutera, čijim bi se pristašom mogao nazvati; on svakako i dalje odlazi na uskršnju ispovest), pružaju mu mogućnost da učestvuje u znanju na koje su skoro (akcenat je na skoro) ekskluzivno pravo polagali muškarci iz određenih delova društva.

Muškost se, to jasno pokazuje Direrov na prvi pogled nezanimljiv dnevnički izveštaj, sociokulturalno konstituiše i ujedno kodira posredstvom objekata, svakovrsnih društvenih odnosa i odlika čestitosti. Kodiranje se vrši preko konkretnih objekata, konkretnih odnosa i konkretnih osobina, budući da se drugim muškarcima drugog staleža drugi objekti, odnosi i odlike (mogu) socijalno pripisati, ono se vrši preko konkretnih kvaliteta, ali i preko njihovog kvantiteta. Kvantitet i čast stoje u relacionoj vezi, koja nije ništa manje značajna od kvaliteta objekata, odnosa i odlika.

Direrov konkretan prikaz društvenih odnosa i komunikacije pomoću objekata, odnosa i ličnih odlika savršeno ilustruje socijalno jezgro pojma časti, kako su ga istakli Bakman i drugi, koje ujedno pogađa i centralne aspekte muškosti. Sve ovo takođe izvanredno potvrđuje kako se muškost socijalno konstituiše. Direrov primer, kada je u pitanju princip konstituisanja muškosti putem časti, može biti skoro potpuno uopšten.
Njegov dnevnik je uzgredno otkrio i funkciju njegove supruge u socijalnim odnosima i praktičnom konstituisanju časti. O prihvatanju braka tokom poznog srednjeg veka i u 16. stoleću već je bilo reči u prvom poglavlju. Brak je postao središnji element opšteg društvenog poretka. Teorija države polazila je – kao i Žan Boden, koji je u Šest knjiga o republici (Les six livres de la république, 1576) u kojima je izveo zaključak o političko-teorijskim odnosima 16. veka i napisao to uzorno delo buduće političke teorije – od toga da je kuća, konstituisana putem časti s paterfamilijasom kao predstojnikom, ukratko „porodica“, činila osnovni element svake države i da je država bila ništa drugo do suma zakonski osnovanih domaćinstava.

Boden muškarca kao glavu porodice poredi s kraljem: obojica su očevi. Suprug je, barem normativno, uvek otac. Obe ove uloge ne mogu se odvojiti jedna od druge, jer je u osnovi to jedna jedina uloga: glava porodice, suprug, otac. Ovaj princip ponovo važi za sve staleže. Ako suprug ne može da bude otac, jer je on sâm impotentan ili je njegova žena neplodna, brak može (ne, trebalo bi) da bude raskinut. O očinskoj ulozi bilo je reči u Čelinijevoj autobiografiji. Karakterizacije ove uloge kod Čelinija su za njegovo stoleće na njen ideal-tipizovani način potpuno reprezentativne. Kada god su u ono vreme muškarci u autobiografijama pisali o svojim očevima, skoro su bez izuzetka to bile varijacije idealnog tipa.

Brak, ili još bolje bračna zajednica, deo je društvenih odnosa, deo časti i muškosti izgrađene preko časti. On je svakako i mesto intimnosti, ljubavi, svađe, pokatkad mržnje, poslovnog odnosa. Međutim, pošto privatnost i intimnost postoje, ali nisu jasno odvojene od javnog prostora, muškost i u perspektivi braka ostaje varijabla časti, društvenih odnosa i komunikacione mreže koja je njihov deo. Muškarčeva seksualnost takođe je varijabla ovog, za sve staleže složenog pletiva normiranih međuodnosa. Prekoračenja normi, koja su bila sakupljana i publikovana u pomenutim dogmatskim spisima i čuvana spremna za njihovo dalje usmeno prenošenje, na primer u propovedima, bila su ograničeno prihvatljiva, ali samo ograničeno. U trećem poglavlju ćemo na primeru muške seksualnosti videti kakve su granice postavljane između prihvatljivih i neprihvatljivih prekoračenja normi i kako se društvo odnosilo prema njima. U istom smislu ovo važi za konzumiranje alkohola, primenu nasilja i još mnogo toga, što su u načelu sve bili muški atributi i što se ubrajalo u muški habitus, ako time splet časnih odnosa ne bi bio razoren. Kada je to bio slučaj, zavisilo je od lokalnih okolnosti i čitavog socijalnog konteksta, koji je u zavisnosti od staleža bio lokalno, regionalno ili čak nadregionalno strukturisan.

S usvajanjem bračne zajednice kao temelja društvenog poretka, dogmatska „legitimna“ seksualnost bila je ograničena na brak (detaljno Völker-Rasor, 1993, 261–277). Reformatorsko učenje o bračnoj seksualnosti je pri tom takoreći izvuklo pouku da brak, pored ispunjenja obaveza, mora da pruži i zadovoljenje požude. Ovo je izazvalo korenite promene u društvenim odnosima muškaraca i žena, jer drugi seksualni odnosi nisu bivali predstavljani samo kao praksa nelegitimne seksualnosti, već su kao mogućnost socijalnih veza izbačeni iz sistema društvenih odnosa. Seksualna praksa se svakako nije tek tako povinovala ovim normama (Eder i dr., 1999); u autobiografijama muškaraca takođe je tematizovana seksualna aktivnost još neoženjenog muškarca, kao i zabranjene i vanbračne aktivnosti. U poslednjem slučaju reprodukuju se teološke norme. Kada je u pitanju bračna obaveza-seksualnost, u autobiografijama ona se uglavnom tabuizira, ili se makar „prikriva“ (Völker-Rasor). Konkretna individualna praksa upravljala se prema onome što je moglo da se složi sa očuvanjem sistema društvenih odnosa utemeljenog na časti i muškosti ili prema tome kakav je „rizik“ neki muškarac osim toga preuzimao. Pre nego što je potpuno prodrla kombinovana strogost reformatorskog i katoličko-posttridentskog seksualnog morala, praksa muške seksualnosti nije bila ograničavana samo na brak. Očuvanje sistema društvenih odnosa je, na primer, čak i u slučaju izvanbračnog polnog opštenja, u nemalom broju gradova olakšano otvaranjem zvaničnih „ženskih kuća“ (bordela). Ne znamo koliko je muškaraca koristilo ovu mogućnost ili koliko je muškaraca praktikovalo mogućnosti koje je opisao Čelini, ali je sigurno da u 16. veku seksualnost kao aspekt muškosti u socijalnom smislu nije bila ograničena samo na brak.

 

prinudni brak

Udeo braka u društvenom utemeljenju muškosti u 16. stoleću ne može se na odgovarajući način opisati pojmom patrijarhata. Ranonovovekovno domaćinstvo jedva da se može porediti s onim iz 19. veka. Ono se u tom vremenu ne zove domaćinstvo, već je reč o kući, „čitavoj kući“ ili vođenju kuće. Time se misli na jedinstvo gazdinstva i života i očuvanje časti supružnika. Žena koja upravlja kućom sa ukućanima ne može se opet porediti s domaćicom iz pedesetih godina 20. veka. Ona je imala puno prava, ali takođe puno obaveza koje su bile samo njene, a ne i muškarčeve. Pravila, kako bi kuća trebalo da se vodi iznutra, u staleškom društvu su u velikoj meri utvrđena i van domašaja su muškarčevog samovoljnog uplitanja. Žena na različite načine doprinosi ukupnom prihodu zajednice. To više nije isključivo muška stvar. Na dogmatskoj ravni mogu se već u 16. stoleću prepoznati tendencije da se žene istisnu iz rada i sticanja, na primer, u zanatlijskim domaćinstvima, ali barem u tom veku ovi pokušaji u praksi još nisu imali značajnijeg uspeha. Ranonovovekovni bračni par nije bio par kod kojeg je vladala égalité*, ali ni par kojeg je karakterisala apsolutna inégalité** (Wunder, 1992). Sigurno se veoma žustro raspravljalo o razlikama muškaraca i žena; toposi kao što je manja umna sposobnost ženina itd. bili su uobičajeni, ali je teško dokazati kakav su uticaj takva dogmatska razmišljanja imala na svakodnevne odnose među polovima, pre svega jer su i potpuno suprotstavljena shvatanja bila moguća i raširena. Korespondencije između bračnih parova mogu voditi u jedan sasvim drugačiji svet odnosa među polovima od onog u kakav bi dogmatski spisi želeli da uvere. Prilikom dužeg odsustva muškaraca, supruge u seoskom, zanatlijskom ili vladarskom domaćinstvu preuzimaju funkciju namesnica. Sve do kasnih godina 17. stoleća bilo je to samo po sebi razumljivo, ali od tada se sve više stavljalo pod znak pitanja. Razdvojne linije između atributa ženskog od muškog u životnoj praksi često nisu bile oštre, odnosno nisu postojale razdvojne linije nego razdvojne tačke. Osobina da se životne okolnosti gledaju kroz naočari oštrih razdvajajućih linija razvila se tek u toku ranog novog veka. Isto tako „otvoreno“ bilo je određenje muškosti posredstvom bračnog stanja. Obrni-okreni, sve ostaje kao što je bilo. Odlučujući aspekt braka u 16. veku je da je on najvažnija komponenta koja se sastoji od časti, društvenih odnosa i komunikacije. Svaka konkretizacija braka od strane nekog para ostaje fleksibilna dokle god sistem društvenih odnosa ostaje očuvan.

Individualno to može biti vrlo različito, tako da se teško može unapred reći kada je, na primer, izgradnja „nejednakog para“ (ovo se, pre svega, odnosilo na velike razlike u godinama) o kojem se veoma ružno govorilo zadala razoran udarac jednom takvom sistemu društvenih odnosa i kada jeste a kada nije muškost dovođena u pitanje.

Muško-muška socijabilnost

Muški habitus, o kojem je već bilo reči, ukazuje na mnogobrojnost muških, muško-muških konteksta, o kojima je i Direr pisao u svom dnevniku, od prijateljstva do socijabilnosti gostionice. Razgovor među muškarcima bio je tesno povezan s gostionicom, tj. zajedničkim pijenjem, dok je razgovor među ženama („brbljanje“; npr. P. Holenstein, 1992) bio u bližoj vezi sa zajedničkim radom. Žene su u 16. veku sve više bivale isključivane iz polno mešovite društvenosti gostionice, odnosno žigosane kao kurve i slično. Posle „izuma“ Novog Adama, u 16. veku dolazi do delimičnog odvajanja ženskih i muških socijalnih prostora, pre nego što su se u 17. veku opet delimično spojili (Hubrath, 2001, u fokusu se nalazi period posle 16. stoleća).

Čelinijeva autobiografija je takođe istakla veliki doprinos muško-muške socijabilnosti u životu jednog muškarca. Njegov život je, s veoma kasno sklopljenim brakom, mereno prema društvenoj normi koja je u međuvremenu učinila da brak postane centralni smisao odraslog muškarca i odrasle žene, imao neobičan tok, ali ni muškarci, koji su u skladu s normom stupali u bračnu zajednicu, nisu prestajali da budu deo muško-muških konteksta koji su za njih i dalje bili određujući. Ono što je najvažnije kada je u pitanju muško-muška socijabilnost nisu toliko funkcije koje su praktično isključivo muškarci mogli da vrše, već odnos s prostorom i mestom ove socijabilnosti, koja po svim pravilima isključuje žene. Iako su žene u 16. veku često mogle ne samo da ispunjavaju funkcije slične onima koje su vršili muškarci već su pod određenim uslovima takođe umesto nekog/njihovog muškarca obavljale iste te funkcije, uglavnom su u komunikaciji s odgovarajućim muškim nosiocima feudalnih, vladarskih, poslovnih ili, na primer, monaških funkcija, muškarci bili ti koji su zastupali ženu. Mogla bi se skrenuti pažnja i na podelu prostorija u kućama jednog određenog društvenog sloja, koja predviđa muške i ženske prostore.

„Prijatelj“ (Cotteri, 1994), čiju je ulogu Čelini neumorno podvlačio, ideal-tipski reprezentuje jednu stranu muško-muške socijabilnosti. Mišel de Montenj (1533–1592) se u jednom od svojih eseja pozabavio temom prijateljstva i tipizovao je njegov ideal (Montaigne, 1960, I, 28 ). U osnovi je veoma blisko prijateljstvo s Etjenom de la Boesijem, koji je preminuo 1563. Eseji su nastali između 1571. i 1580. godine, godine prvog izdanja, potom su znatno prošireni, da bi 1588. ponovno bili publikovani. Godine 1595. pojavilo se prvo posthumno izdanje. Ovaj esej o prijateljstvu postao je neka vrsta autoritativnog teksta.

Prijateljski odnos ima određeno socijalno mesto i nije ga teško razgraničiti od odnosa otac–sin, brat–brat, muškarac–žena. Aspekti prijateljstva među muškarcima jesu:

sopstvena sloboda i izbor prijateljstva, nikakav zakon i nikakva prirodna obaveza ih ne prisiljava;
međusobno poveravanje, dakle saopštavanje tajnih misli i poverljivost;
jedna opšta i sveobuhvatna toplina, umerena, uvek jednaka, ustrajna, mirna, potpuna prijatnost i čestitost, bez nasilništva i oštrine;
duša se pročišćuje kroz prijateljstvo;
prijateljstvo je duhovne, a ne seksualne prirode;
stapanje duša prijatelja u jedinstvenu dušu.

Mnoge od ovih tipskih karakteristika ideala mogu se pronaći već kod Čelinija koji je pisao potpuno nezavisno od Montenja, i obrnuto. Slično shvatanje prijateljstva vladalo je među duhovnicima koji su učestvovali na Tridentskom saboru, koji su samo uz pomoć toposa prijateljstva mogli razumeti jedinstvo postignuto 1563. godine (Tallon, 1995).

U pomenutom eseju Montenj se bavi pitanjem da li prijateljstvo, kako ga on definiše, između muškaraca i žena može da postoji u braku. On isključuje tu mogućnost, jer su žene za to nepodobne. Kada pak ne bi postojale određene prepreke od strane žena, „kada bi se mogao stvoriti jedan takav odnos s potpunom slobodom volje takve vrste da u njemu nemaju samo duše taj potpuni užitak, već da i tela imaju svog udela u toj vezi, u koju bi se tako čovek potpuno upustio – sigurno bi tada prijateljstvo bilo još utoliko ispunjenije i sveobuhvatnije“ (Montaigne, 1960, 11). Pošto Montenj smatra da ostvarenje ovog ideala propada zbog ženske prirode i pošto iz muškog prijateljstva isključuje seksualnost, to ostaje samo nedostižan ideal. Ali, ako Montenjeva moć imaginacije nije bila dovoljna, možda je bila dovoljna mašta drugih muškaraca, bilo da su svoj brak shvatali kao prijateljstvo, ili da su s nekim prijateljem bili i seksualno intimni. Montenjeva interpretacija u osnovi je bila usmerena protiv shvatanja braka kao „amicitia“ (Schnell, 2002, 200), koje je bilo rašireno u srednjem veku i još kod jedne grupe autora iz 16. stoleća. On je implicitno sprovodio dalju podelu muških i ženskih socijalnih prostora tako što je, s izuzetkom seksualnosti, konstitutivne elemente bračnog drugarstva isključivo povezivao s prijateljstvom između muškaraca.

Montenj i Čelini su kao preduslov postavljali stalešku jednakost prijatelja, jer je samo taj odnos, društveno gledano, simetrično formiran. Svi drugi odnosi su asimetrični i hijerarhijski, čak i među muškarcima. Uslov staleške jednakosti svakako ostavlja izvesne slobode. Muškarci na Tridentskom saboru bili su opati, biskupi, nadbiskupi, kardinali, razlikovali su se, dakle, po svojim službenim funkcijama, ali su svi bili duhovnici visokog ranga, jer obični župnici nisu bili deo ove grupe muškaraca. Bilo da je reč o krupnim seljacima, koji su o sudbini sela među sobom odlučivali, o gradskim patricijima, o (od druge polovine 16. veka) mladim plemićima na „kavaljerskoj turi“ (K. Keller, 1998, 260. i dalje), o vojnicima istog ranga, humanistima, „političarima“ (W. Weber, 1994), prijateljstvo kao jezgro muško-muške socijabilnosti gradi se u ovim staleškosimetričnim grupama. Kao grupni, ali i kao muški odnos parova, ona čini neophodan deo muškosti. Fred E. Šrader zastupao je tezu socijalne institucionalizacije prijateljstva između muškaraca, koje je predstavljalo mirotvorački element. Prijateljstvo između muškaraca on dovodi u vezu s društvenim strategijama zadovoljavanja kao odgovor na brojne građanske ratove u 16. stoleću (Schrader, 1996).

Jednim specifičnim oblikom „prijateljstva“ (Hergemöller, 1998, 110) u 16. veku može se smatrati homoseksualnost. Ljubav je deo magijske komunikacije i biva uspostavljena kroz opisane komunikacione mehanizme. „Lepota“, na primer, biva primljena kroz oko kao tvarna, dakle medijalna supstanca, i dalje se sprovodi do duše. Lepota je stanje u kojem se mogu nalaziti i žene i muškarci, i devojčice i dečaci. Ljubav se iz muškarčeve perspektive ne može ograničiti samo na ljubav prema ocu i ljubav prema ženama, već je, u izvesnom smislu, univerzalna. Ona se usmerava na prijatelja, kao i na mladu devojku ili mladog momka. Ljubav obuhvata mnogo više od seksualne ljubavi. To je samo po sebi razumljivo, ali seksualna ljubav pripada mestima koja su za nju predviđena. Neizbežno je da bude izazvana, posebno preko jednog lepog pogleda – osim ako se taj pogled strogo ne izbegava. Zato su čuveni reformatori dizali glas protiv nagih tela u sakralnoj umetnosti svog vremena (Scribner, 1992).

Iako su crkvena dogmatika i svetovni zakon zabranjivali seksualnu ljubav između muškaraca, nipošto nisu svi muškarci, o kojima su kolale priče da su počinili ovaj „delikt“, bili sudski gonjeni ili osuđivani. Bili su potrebni i drugi činioci da bi došlo do najgoreg, do spaljivanja tzv. sodomita. Iako je srednjovekovno i ranonovovekovno krivično pravo za sodomiju, tj. u ovom slučaju analni snošaj, predviđalo drastične kazne, pa čak i smrtnu kaznu, očigledno su postojale faze u kojima ove kazne, uprkos stalnim sudskim procesima, nisu, ili su sasvim retko, izricane. Kvantifikacija sudskih procesa i kaznenih mera ne ukazuje samo na delovanje nadzornih aparata već, u izvesnoj meri, otkriva njihov bihevioristički diskurs. U vezi s ovim mogu se očekivati velike regionalne razlike. U katoličkim zemljama s inkvizicijom, poput Španije od 16, a u Gornjoj Italiji od 15. veka, pokrenuto je na hiljade procesa protiv muškaraca koji su bili osumnjičeni za „sodomiju“. Najstrože kazne izrečene su desetinama i stotinama. Takva brojnost nije posvedočena na prostoru Francuske, Nizozemske i Engleske, takođe ni u Nemačkoj, za koju, doduše, ne postoji jedinstveno arhivsko istraživanje o muško-muškoj seksualnosti.

Tamo gde je „lepo“ imalo sasvim posebnu ulogu, naime na vladarskim dvorovima, kod renesansnih učenjaka i umetnika, retko su gonjeni muškarci koji su međusobno seksualno opštili. To bi protivrečilo osnovnom shvatanju magije kao ljubavi i ljubavi kao magije u smislu kosmičke komunikacije, koja je bila magijska. Osim toga, u doba renesanse medicina je smatrala da duh poseduje samo dve mogućnosti da „uočljivo iz tela“ izlazi, naime posredstvom ljudskog jezika i – sperme (Culianu, 2001, 55–56). Ovo nije sadržavalo nikakav poziv na muško-muško seksualno opštenje, ali u ovome je praktično preneta poruka duha. Tako sebe razumeva Eros Socraticus kada seksualno postane metaforičan ili realan.

Iako su postojale različite prilike za polno opštenje među muškarcima, ipak su građene dugoročne mreže odnosa, unutar kojih su se razvijale muško-muške potkulture. Bio je to slučaj u Sevilji 16. stoleća, kao i u Firenci 15. stoleća (Rocke, 1996). Među muško muške potkulture takođe spadaju prostitucija, iznuda, iskorišćavanje odnosa zavisnosti (gospodar–sluga; muškarac–dečak). Ove potkulture su nastale, a da za preduslov nisu imale teorijski reflektovan homoseksualni identitet. Pored kratkotrajnih odnosa i čestog menjanja partnera, postojali su i dugotrajni prijateljski odnosi. Jedan deo muškaraca optuživanih za „sodomiju“ bio je, kako bismo danas rekli, gej, drugi to nisu bili, a neki su, prema današnjoj, ali ne i tadašnjoj klasifikaciji, bili „pederasti“. „Miljei“ međusobno nisu bili oštro razgraničeni.

„Sodomija“ je u prvom redu smatrana grehom, te je krivičnopravno gonjenje bilo rezultat religijskih ocena. Muškarci koji su imali seks s dečacima ili drugim muškarcima nisu bili „drugačiji“, već grešni. Ova šema objašnjavanja muškarčeve grešnosti otvorila je društvu ranog novog veka daleko šire polje sloboda nego prosvetiteljske racionalne šeme objašnjavanja sveta. Zastrašujućim, drastičnim kaznenim egzekucijama u javnosti pokušavalo se da se ljudi odvrate od činjenja određenih grehova, ali se nije toliko mislilo na vaspitanje i prevaspitanje koje bi ove ljude takoreći onesposobilo da načine ove grehe. U ranom novom veku nemali se broj muškaraca iz nižih i srednjih slojeva, koji su bili uhapšeni zbog sodomije, branio argumentom da nisu znali šta je sodomija (učenjački pojam), da nisu znali da je to greh; da nije greh, jer su oni za to dali novac i tome slično, ili su sebe smatrali grešnicima, što im je u osnovi uzimano kao olakšavajuća okolnost, pošto je čovek bio opterećen praroditeljskim grehom i zato grešio. U tome se ogledaju diskurzivne odbrambene strategije, koje su bile usmerene ka odbrani od istinskog protivnika, učenjačkog diskursa o polovima, naravno i mentalitetima koji su odlikovali narodnu kulturu: muško-muške seksualne prakse koje u društvu ni u kom slučaju nisu bile neuobičajene, koje, kada se na njih gledalo kao na greh, nisu davale nikakvog povoda za uzbuđivanje, jer su ljudi svakako grešnici, ali zbog toga nisu bili „drukčiji“. Kada su gej osobe svoje odnose same nazivale prijateljstvom, tek je onda bilo jasno da one same sebe nisu kvalifikovale kao „drugačije“, već su prijateljstvo smatrale delom već opisanog sistema društvenih odnosa.

Odlomak iz knjige „Istorija muškosti u Evropi (1450–2000)“ Volfganga Šmalea

Izvor