Ching Shih: Lepa, okrutna i pedantna

Rođena je na jugu Kine, oko 1775., u porodici ribara. Pretpostavlja se da ju je kao devojčicu, zbog dugova, porodica prodala u jedan bordel u gradu Guandongu. Tu će se 1801. odigrati fatalni susret i početak jedne od najneobičnijih ljubavnih, poslovnih i krimi-priča svih vremena. Ching Shih, žena čije originalno ime istorija nije upamtila, no u literaturi poznata i kao Zheng Shi, Jihng Sih, Zheng Yi Sao, Jihng Yat Sóu, danas slovi za najuspešnijeg, najslavnijeg i najneobičnijeg pirata svih vremena. Popularna zapadna kultura i dečija literatura nametuli su i ovde stereotipe, te tako pirate zamišljamo s jednom drvenom nogom, kao raspojasane razbojnike, s obaveznom bradom i povezom preko oka koje nedostaje. Ching Shih nije se uklapala niti u jedan od tih stereotipa, te čak i oskudni podaci o njenom životu dokazuju koliko, zapravo, malo znamo o neobičnom svetu piraterije i ljudima koji su ga činili. Bila je, pre svega, žena i to jedna od najlepših žena svog doba, ako ništa drugo.

Ime Ching Shih se prvi put spominje 1801. godine, kada je bordel u kojem je radila ova prostituka posetio jedan od najopasnijih ljudi tog doba, najveći pirat kineskih mora, čovek po imenu Cheng I, potomak porodice koja se „uspešno” bavila piraterijom skoro 300 godina. Nešto se ovom morskom razbojniku dopalo u bordelu koji je posetio, te je odlučio sa svojim momcima da se tamo obavezno vrate. I vratili su se, te bordel opljačkali, no gusar Cheng nije na svoj brod odneo samo novac koji je oteo. Sa sobom je poveo i lepu, mladu prostitutku koju je u nesretnom bordelu zatekao, ona ja za njim pošla dobrovoljno, te se za njega i udala. Brak nije bio bezuslovan. Ching Shih je od svog potencijalnog muža tražila potpunu ravnopravnost i pravo da s njim odlučuje o poslu. Sretno zaljubljeni gusar nije mnogo razmišljao, prihvatio je uslove za brak i nije se pokajao, te je supruga postala njegova desna ruka u poslu, koji je bio mnogo više od puke pljačke.

Sa stotinama brodova i brojem gusara u službi koji se kretao i do 80.000 hiljada, s teritorijom koja se protezala od Burme do Koreje, kriminalna imperija bračnog para Cheng bila je strah i trepet za službeni Peking, kao i portugalsku, holandsku i britansku mornaricu. Velike pomorske i trgovačke sile tada su radije pregovarale s ovim gospodarima azijskih mora, nego što su im se suprotstavljale.
Inače, brak ovo dvoje kineskih “Bonny & Clyde” dobro je funkcionisao. Dok je muž Cheng I uspešno vodio pomorske bitke i pljačkaške pohode u Južnom kineskom moru, njegova supruga, ne samo da je uspešno vodila domaćinstvo nego je i pravila uspešne vojne strategije, bavila se logistikom njihove velike vojske, te kao neka vrsta guvernera upravljala tom neobičnom zločinačkom imperijom, brinući se, pre svega, da vlada mir između raznih grupa gusara koja je bila pod njenom komandom. Tako je žena koja je do svoje 26. godine radila kao prostitutka u bordelu postala jedan od napoznatijih vojnih stratega svih vremena, te diplomata čije su ime i reč poštivali najveći vladari tog doba.

Strašni zakoni jedne žene

Godine 1807. bračna idila gusarske porodice Cheng bit će tragično okončana, kada glava porodice pogine u brodolomu tokom tajfuna pred obalama Vijetnama. Ching Shih tada se nije mnogo dvoumila kada je stigla vest da je njen muž sahranjen na dnu mora. Mogla je uzeti zagarantovanu poziciju udovice ili pronaći nekoga ko će zameniti njenog muža na poziciji prvog čoveka najveće kriminalne organizacije svih vremena. Ching Shih tada hrabro odlučuje uzeti kormilo u svoje ruke i postati prva osoba velike gusarske „države”.

Oko 1810. Ching Shih kao vrhovni komandant gusarske flote i njen 21-godišnji usvojeni sin, kojeg je postavila za komandanta napada i pljački, kontrolisali su ne samo mora, nego i gotovo celu južnu Kinu, što je izluđivalo kineskog cara, koji je gubio bitku za bitkom kad god bi se njegova armija sukobila s gusarima pod komandom Ching Shih. Iako žena, i to žena izuzetne lepote, kada je reč o ratu, nije imala nimalo damske manire. Kada su se dva grada na jugu pobunila protiv njene vlasti, te se udružili u jednu veliku armiju, Ching Shih ih je porazila, te na čelu svojih trupa ušla u ova dva grada, porušila ih do temelja i bez milosti ubila sve njihove muške stanovnike.

Istoričari se ne dvoume kada je vladavina Ching Shih u pitanju. Bila je to najveća kriminalna družina svih vremena, po svojoj strukturi najsličnija sicilijanskoj mafiji. Gusarska družina se finansirala na dva načina, pljačkom i iznudom. Svi koji su bili pod vlašću Ching Shih i njene Flote crvenog barjaka morali su plaćati „zaštitu”, bilo da je reč o seljacima, zanatlijama, trgovcima ili trgovačkim brodovima zapadnih zemalja. Svi brodovi koji s prolazili kroz teritoriju Flote crvenog barjaka, morali su platiti prolaz i zaista oni koji bi platili onoliko koliko se od njih traži, nisu imali nikakvih problema. Oni koji nisu želeli platiti, morali su računati na gorku sudbinu koja ih je čekala.
Kao odličan manager, Ching Shih je znala da su novac i porezi vitalni za fukcionisanje njene organizacije, kao što je znala da su tako velikoj i heterogenoj grupi potrebni i strogi zakoni zbog kojih će vladati red i disciplina među vlastitim ljudima. Treba naglasiti da od 80.000 gusara, koliko je služilo Ching Shih na vrhuncu njene moći, nisu bili samo muškarci, bilo je tu i jako mnogo žena. Bila je to prva velika armija modernog doba u kojoj su se ravnopravno borili pripadnici oba spola. Nažalost, bilo je i slučajeva silovanja, te seksualnog uznemiravanja, što se Ching Shih nije nimalo dopalo, te je stoga izdala stroge naredbe u svom čuvenom Kodu.

– Onaj koji počini silovanje bez dopuštenja komandanta svoje jedinice, bit će kažnjen otkidanjem glave i bacanjem tela u more;
– Onaj koji bude imao seksualni odnos na dužnosti, bit će kažnjem otkidanjem glave i njegovo telo bit će bačeno u more, a žena koja bude upetljana u ovaj čin bit će vezana i po hitnom postupku bačena u more.

Bilo je to verovatno prvi put u istoriji ljudskih društava da je silovanje i seksualno uznemiravanje na radnom mestu bila označeno kao zakonski kažnjivo i apsolutno nedopušteno ponašanje. Izuzetno strogi Kod koji je donela Ching Shih zabranjivao je još i pljačkanje seljaka koji rade za Flotu, samovoljno pljačkanje plena, napade na brodove i gradove koju su Floti platili “zaštitu”, samovolju i bilo kakav vid dezerterstva. Kazne za ova nedjela bile su stravične, od rezanja ušiju, preko bacanja u more do odrubljivanja glave i čejrečenja, odnosno komadanja. Zanimljiv je i deo gusarskog Koda koji tretira pitanje roblja. U Kodu admiralke Ching Shih stajalo je da sve ružne zarobljene žene moraju biti momentalno oslobođene, a one lepe bile su prodavane na tržištu robova ili su dodeljivanje zaslužnim piratima, kao nagrada. Pirati koji su dobili lepotice kao ratnu nagradu morali su da ih ožene, te imali obavezu da lepo postupaju s njima. Ukoliko to ne bi činili, rizikovali su pogubljenje, toliko je bio strog zakon koji je donela jedna žena.

Gusarska penzija u 35. godini života

Bilo je jasno da je među gusarima pod komandom Ching Shih vladala čelična disciplina, te da je ta armada bila praktično nepobediva. Krajem 1810. kineski car sklapa još jedan savez s Portugalcima, Holanđanima i Britancima usmeran na lomljenje gusarske flote, no i ovog puta svi zajedno doživljavaju poraz. Kineski car zatim menja taktiku te gusarskoj kraljici daje amnestiju, koju ona najpre odbija. Ipak, Ching Shih je bila inteligentna, razborita žena koja je znala sabrati “dva i dva”, te razabrati da se neće moći večno boriti protiv celog sveta. Jedne noći, krajem 1810., ona se pojavila u kući guvernera provincije Canton, te zatražila mir. Za mir je tražila sledeće: dvadeset brodova koji bi ostali pod njenom komandom, da zadrži sve aristokratske titule i kompletno blago koje je stekla pljačkom na moru te da gotovo svi njeni ljudi dobiju amnestiju. Zauzvrat je obećala da će njena flota biti raspuštena, a njeni ljudi se smiriti i preseliti na kopno.

Mir je sklopljen, Flota je prestala da postoji, njeni ljudi su gotovo svi amnestirani, njih više od 70.000 hiljada, a dobili su i pravo da zadrže sve što su opljačkali kao pirati. Njihova glavnokomandujuća, nekadašnja prostitutka Ching Shih, otišla je u piratsku penziju u 35. godini života i vratila se svom starom biznisu. Otvorila je kockarnicu i bordel, te mirno živela do svoje 69. godine, kada je preminula prirodnom smrću. I danas biografija Ching Shih izaziva sporenja: da li je ona bila sociopat, beskrupulozni pljačkaš i ubica ili je bila najnaprednija žena svog doba.

 

Eržebet Batori: spoj okrutnosti i lepote

Broj njenih žrtava varira od 36 do 650, što je čini Ginisovom rekorderkom kada su ženske serijske ubice u pitanju. Sasvim razumljivo, otkako je legenda o njenim ubistvima i monstruoznoj gladi za mladošću rođena, figura Eržebet Batori neprestano izaziva jezu već četiri veka.

Eržebet Batori od Ečeda, poznata i kao Krvava Grofica, rođena je 7. avgusta 1560. u mestu Njirbator, koje je pripadalo nekadašnjem Mađarskom kraljevstvu. Roditelji Đerđ i Ana Batori, oboje izdanci čuvene loze Batorijevih i rođaci brojih vojvoda Transilvanije, obezbedili su svojoj princezi raskošno detinjstvo u rodnom Ečedu i zavidno obrazovanje: Eržebet je, pored maternjeg mađarskog jezika, govorila nemački, latinski i grčki, što ju je u ono vreme činilo obrazovanijom od mnogih muškaraca koji su delili njen društveni status. Iako je isprva delovala kao prava plemkinja i buduća vladarka, Eržebet nije bila tipična princeza. Svedočenja slugu govore da je još od detinjstva doživljavala histerične napade, propraćene nekontrolisanim ponašanjem i napadima besa. Uzrok ovakvog psihotičnog koktela nije poznat. Jedna od teorija smatra da je za sve kriva epilepsija, dok većina smatra da je tome doprinela brutalna praksa kojom su se njeni plemeniti rođaci služili da bi pokazali slugama kako se poštuje vladar. Možemo slobodno reći da je Eržebet od malih nogu usvojila model ponašanja koji će je učiniti simbolom surove lepote.

Eržebet – sasvim obična vladarka

Kako su to stari aristokratski običaji nalagali, Eržebet se u svojoj desetoj godini verila za Ferenca Nadašdija, sina barona Tomaša Nadašdija i njegove supruge Ursule Kanižaj. 8. maja 1575. u palati Varano pred 4500 zvanica (navodno je na venčanje bio pozvan i papa Maksimilijan II) Eržebet i Ferenc su i zvanično preuzeli uloge muža i žene. Njen suprug je ubrzo otputovao u Beč radi studija, a Eržebet se preselila u zamak Nadašdi i tamo prihvatila upravu nad svim zajedničkim poslovima i vojskom, koju je vodila u odbrani protiv osmanskih napada na tadašnju Mađarsku. U pojedinim slučajevima, Eržebet je organizovala pomoć ženama čiji su muževi ubijeni u ratu ili odvedeni u zarobljeništvo, kao i onima koje su Turci silovali i mučili. Čini se da se u dubinama njene nasilne prirode krila pokoja mrva saosećajnosti i brižnosti.

Ali, negde između ubijanja Turaka i brige o svojim imanjima, Eržebet je pronašla razonodu za sebe. U trinaestoj godini zatrudnela je sa slugom po imenu Laslo Bende. Očigledno je da zamak Čejte, zajedno sa kućom na selu i sedamnaest dodatnih imanja koje joj je suprug poklonio kao svadbeni poklon, nisu uspeli da održe Eržebet mirnom. Saznavši za ovu indiskreciju, Ferenc je kastrirao mladog Lasla i bacio ga psima, a Eržebet je rodila ćerku Anastasiju Batori, o kojoj ne postoje nikakvi podaci (priče govore da je novorođenče dato jednoj siromašnoj porodici ili da ju je Ferenc ubio).

Za vreme muževljevog odsustva, Eržebet je nastavila da provodi vreme sa svojim mnogobrojnim ljubavnicima (neki izvori govore i o njenoj biseksualnoj prirodi, što ostaje samo u sferi nagađanja) i da sprovodi tiraniju. Deset godina nakon svog venčanja, Eržebet i Ferenc dobili su prvo zajedničko dete, Anu Nadašdi (1585), a potom su dobili još četvoro dece: Ursulu (1590), Katalinu (1594), Andraša (1596 – 1603/7) i Pala (1598 – 1650). U nekim izvorima navode se još dva sina, Mikloš i Đerđ, ali smatra se da su preminuli u prvim mesecima života. Nakon 29 godina braka, Ferenc umire 1604, ostavljajući Eržebet da apsolutno vlada i zastrašuje svoje sunarodnike i ostatak Evrope.

Početak krvave vladavine

Eržebet je svoju vladavinu od samog početka obeležila surovim kažnjavanjem neprijatelja, okrutnim tretiranjem slugu i opsesijom lepotom i večnom mladošću. Paljenje i odsecanje dlanova i šibanje bile su svakodnevne metode kojima je Eržebet kažnjavala svoje podređene. Kada bi želela da razbije monotoniju kažnjavanja, najpre bi svukla neku od sluškinja, potom bi je vukla po snegu, polila ledenom vodom i ostavljala napolju da se smrzne. Ali, rođenje nje kao Krvave Grofice obeležio je naizgled običan incident: pošto ju je sluškinja slučajno počupala za kosu dok ju je češljala, Eržebet se razbesnela i ošamarila ju je, pritom joj stvarajući posekotinu na obrazu. Nekoliko kapi krvi je usled udarca palo na Eržebetino lice i voila – njena koža kao da je postala glatkija i mlađa (ili je bar Eržebet tako mislila, očajnički tražeći večnu lepotu). S mišlju da je otkrila ono što bismo mogli smatrati pretečom kreme protiv bora, Eržebet je započela svoju eksploataciju zaliha krvi. Svedočenja slugu govore da je Eržebet imala posebnu odaju opremljenu raznim spravama za mučenje, kao i mnogim alatkama i kavezima prepunih igala i bodlji. U početku, Eržebet je ubijala mlade seljanke i devojke nižeg plemstva. Ali, kasnije je svoj hobi preusmerila na plemkinje (pretežno device, zbog čistije krvi, jelte), koje su bile poslate u njen zamak na školovanje i vaspitavanje. Eržebet je u svojim zločinima uživala od 1585. do 1610. sve dok pojedini plemići nisu počeli sa prijavama ubistva svojih rođaka i kćeri, a pojedinci su tvrdili da su oko zamka zapazili veliki broj tela mladih devojaka sa izuzetno vidljivim ranama mučenja. Najzad, 1610. godine, kralj Matijas II šalje sudiju, Đerđa Turzo, da okonča suludu vladavinu ledi Batori.

Presuda

Sudija Turzo uhapsio je Eržebet i njenih četvoro slugu saučesnika 10. decembra 1610. godine i za početak je osudio na kućni pritvor. Sudiji su u procesu pomogli i Eržebetin sin, Pal, kao i još dvojica Eržebetinih zetova. Kralj Matijas II imao je ideju da se Eržebet zbog svojih zlodela osudi na smrt. Ali, budući da je njena porodica vekovima bila deo evropskog noblesa, Turzo je predložio da se Eržebet pošalje u manastir i tako spreči prljanje porodičnog imena. Suđenje je zvanično počelo 2. januara 1611. Troje njenih slugu najpre je bilo mučeno (odsečeni su im prsti na rukama), a potom spaljeno na lomači, dok je jedna od njih osuđena na doživotnu robiju. Za Eržebet je određena posebna kazna: zazidana je u jednu sobu, sa sasvim malim otvorom kroz koji su joj donosili hranu. Osuđena na samoću, nedostatak ogledala i sopstveno ludilo, Eržebet je, zazidana u odaji zamka Čahtice, provela tri godine, sve dok je jedna od dvorskih dama nije pronašla mrtvu 21. avgusta 1614. godine. Sahranjena je u svom rodnom Ečedu, ali, do danas njeno poslednje počivalište nije pronađeno.

Lik Eržebet Batori kao kulturološki mit

Vekovima Eržebet Batori predstavlja svojevrsnu legendu, a slika grofice koja se kupa u krvi mladih devica predstavlja plodno tlo za različita umetnička dela. 1970. snimljen je film Countess Dracula, tek površno zasnovan na njenom životu. Mnogo preciznija filmska ostvarenja su Bathory (2008) i The Countess (2009). 1998. godine bend Cradle of Filth izdao je album Cruelty and the Beast inspirisan upravo Eržebet Batori, a bend Slayer je uvrstio u svoj album World Painted Blood pesmu Beauty Through Order, takođe inspirisanu ovom suludom vladarkom.

 

Tamara Ereš

 

Božanska zvezda: Merilin Monro

Ono što određenu osobu čini javnom je to što se obraća javnosti na neki način, a njen uspeh se meri time koliko ljudi je prepoznaje. Američka kultura pedesetih i šezdesetih godina je postala kultura znaka u kojoj je imidž predstavljao suštinu slave. Ipak, pored prepoznavanja, publika je žudela da uđe i u privatni život slavnih ličnosti. Ova želja nije nova: životi poznatih oduvek su zanimali ljude. No, sredinom XX veka počelo je da se teži potpunom ukidanju zida između privatnog i javnog života osoba iz sveta zabave i politike – u želji da povećaju publiku i slavu, ove ličnosti javnost uvode u svoj privatni prostor, govore o svojim ljubavima i nedaćama. Prikaz svakodnevice zvezda stvarao je snažniji osećaj povezanosti publike sa njima, dok je otkrivanje tuđih nedostataka i grešaka oduvek pričinjavalo besplatno zadovoljstvo. Ono što je čitaoce i gledaoce posebno privlačilo je to što su ove zvezde, iako po profesionalnom uspehu nedostižne, u privatnom životu predstavljale sasvim obične ljude, bliske njima samima, koji su srećom i trudom dostigli mogućnost da uživaju u svom obimnom slobodnom vremenu. Ova istovremena dostupnost i udaljenost  je od njih načinila kultne ličnosti i, često, životne uzore – izveštaji o slobodnom vremenu bogatih i poznatih u ljudima su održavali nade i proizvodili želje.

Ovakva nova potražnja za zvezdama je dovela do toga da su se one proizvodile kao roba i svaki deo njihovih života bio je pogodan ili namenjen za tržište. Jedna od najprodavanijih i najpoznatijih zvezda Holivuda od pedesetih pa do danas je svakako Merilin Monro. Iako nije bila prvi proizvedeni seks simbol, ona je bila zanosna plavuša koja predstavlja oličenje ženske seksualnosti, pa i danas njena slika živi na različitim produktima popularne kulture.

Pozirajući u zlatnim, crvenim i belim haljinama, Merilin Monro je privlačila poglede – predstavljala je oličenje glamura i posedovala je auru poželjnosti. Njena celokupna pojava bila je standardizovana i pažljivo konstruisana tako da iskazuje njenu seksualnost i status zvezde – karakteristična kosa, savršen bledi ten, izazovne, poluotvorene usne sa crvenim ružom, ličnost „glupe plavuše“ – iz njene predstave kao da su odstranjeni svaka individualnost i sponatanost. Ovako je industrija kulture stvarala idole za masovnu publiku.

Idoli potrošnje

Leo Levental je istraživač koji je sproveo studiju o ikonama popularne kulture u Americi. Koristeći se materijalom iz dva časopisa koji su izlazili u Sjedinjenim Državama od 1901. do 1941. godine, on je analizirao promene u prikazima biografija i odabiru ličnosti o kojima će biti pisano. Naime, primetio je kako su osobe koje su slavljene u časopisima pre Prvog svetskog rata uglavnom pripadale ozbiljnim profesijama, prvenstveno industriji i politici, te ih je nazvao idolima društva koje proizvodi. Levental je smatrao da ove osobe predstavljaju američki san – oni su primeri uspeha koji se može postići ukoliko se potrudimo dovoljno. No, nakon Prvog svetskog rata dolazi do promene i počinju da se slave idoli potrošačkog društva, ljudi iz sveta popularne zabave i sporta, a menja se i način prikaza biografija – umesto da predstavljaju obrazovni model i da se bave poslovnim životima ovih ličnosti, nove biografije su se uglavnom zadržavale na njihovim privatnim životima i čitaoce vodile u svet snova. Za razliku od predratnog modela uspeha koji se postizao nakon truda i teškog rada, ključna stavka u životima ovih ličnosti bila je neočekivana šansa i prilika koje se desila običnom čoveku i odvela ga ka uspehu. Dakle, nešto što se može dogoditi svakome, pa i čitaocu časopisa.

Ovakve ličnosti formirale su star system; postale su javne ličnosti čiji je privatni život zanimao javnost. Ovo je eskaliralo nakon Drugog svetskog rata u konceptu življenja tuđih života kako bi se pobeglo iz teške stvarnosti, koji je dodatno podstican snažnim emocijama koje su filmovi prikazivali. Pedesetih godina XX veka, javnosti su se izlagale podjednako njihova privatna i javna slika – obe su bile podložne konzumaciji.

Merilin Monro

Život Merilin Monro bio je sve ono što je Levental opisao o idolima potrošnje – rođena kao Norma Džin, poticala je iz siromašne sredine i veći deo detinjstva je provela po domovima za nezbrinutu decu – ali sreća i prilika su učinile da stigne do Holivuda. Kada je tokom rata radila u fabrici municije, fotograf zadužen da predstavi radne žene ju je uočio i fotografisao, što ju je insipirisalo da započne karijeru modela. Pošto su se u to vreme tražile (ili bolje prodavale) plavuše, Merilin se ofarbala u boju koja je postala jedan od njenih zaštitnih znakova. Tokom uspešne karijere modela, Normu Džin je primetio producent iz Holivuda i krajem četrdesetih je preoblikovana u ono što poznajemo kao Merilin Monro. Dakle, poput većine zvezda tog doba, ona se pojavila niotkuda – bila je obična devojka koja je uspela zbog svoje upornosti i sreće

 

Svet je pratio svaki detalj njenog života, priču o teškom detinjstvu, skandal sa nagim fotografijama, brak sa bejzbol zvezdom Džoem Di Mađom, zatim i piscem Arturom Milerom, fotografije na naslovnim stranama časopisa. Njen privatni život je bio poznat u javnosti koliko i njeni filmovi – bio je roba za konzumiranje. Merilin Monro predstavlja istovremeno jednu od najvećih zvezda zlatnog doba Holivuda, ali i jednu od njegovih tragičnih priča: njeno samoubistvo je označilo kraj velike ere holivudskih studija, i otkrilo je javnosti da se iza predstava srećnog života bogatih i poznatih, često nalazila tragedija.

Ova glumica je bila najpoznatija pin-ap devojka pedesetih. Za razliku od nekih drugih zvezda, koje su se svojim damskim izgledom pre povezivale sa ženskim delom publike, ona se pre svega, svojim telom, obraćala muškarcima. Njena dostupnost je predstavljala vrhunac seksualizacije zvezda pred kraj zlatnog doba Holivuda, u vreme kada se sve manje išlo u bioskope, a televizija je počela da preuzima primat kao najpopularniji medij. Njene fotografije, poput one koja je izašla za prvi broj časopisa Plejboj, utrle su put mekoj pornografiji koja se i dalje koristi pri fotografisanju zvezda.

,

Endi Vorhol: Golden Marilyn

Endi Vorhol, jedan od najpoznatijih umetnika pop-arta, slikom Zlatna Merilin proslavio je mešavinu božanske cenjenosti i retkosti, lošeg kvaliteta i kiča, koji su bili povezivani sa zvezdama popularne kulture. Samo jedno lice glumice, štampano na zlatnoj pozadini, evociralo je izgled vizantijske ikone i nosilo obeležje božanskog statusa koje su popularne ličnosti imale u modernom dobu. Zlato je, doista, bilo sveprisutno u kulturi lepote.

Naime, zlato je oduvek poistovećivano sa monarhijom i predstavljalo je simbol moći. Kroz istoriju, ovaj materijal je povezivan sa suncem – čije je obožavanje bilo jedan od najranijih religijskih obreda. Ono je predstavljalo večiti sjaj, a zlato je, zbog svoje boje i nemogućnosti da se iskvari, brzo prepoznato kao njegov metal. Njime su se okruživali monarsi i religijske figure, krune i oreoli su evocirali oblik i sjaj Sunca. Posedovanje zlata, kao i veza sa Suncem, oduvek je značilo vrstu moći i božanskog odobravanja, kao i sreću i bogatstvo.

Ipak, pitanje je koliko zlato sme da se prikazuje, a da ne postane vulgarno. Ovo je, svakako, bilo obavezno u kraljevskim ili religijskim ritualima, jer je potvrđivalo moć institucije, ali insistiranje na njemu u svakodnevnim situacijama predstavlja neukus. Ipak, bogatstvo, čak i kad se ovako prikazuje, izaziva zavist, jer se glamur koji zlato nosi oslanja na preterivanje, a primat novca u ekonomiji kapitalizma stvara konstantnu težnju ka gomilanju kapitala radi njega samog. Zlato vlasniku daje osećaj nadmoći, a njegova skupoća utiče na naš ukus: kroz istoriju se materijalna vrednost predmeta povezivala sa njegovim estetskim odlikama, njima se divilo zbog „lepote“. Čak i u moderno doba kada postoje verne imitacije zlata, žudnja za njegovim posedovanjem ne opada. Zapravo, neumerenost i preterivanje je postalo jedan od ključnih elemenata popularne kulture sredinom XX veka: Merilin Monro je pozirala u zlatnim haljinama, Elvis je nosio zlatna odela – zlato je obeležavalo bogatstvo i popularnost, auru koju obični ljudi nisu mogli da poseduju.

U popularnoj kulturi glumci su bili ti koji su sijali zlatnim sjajem bogatstva pred očima javnosti. Studiji su se trudili da promovišu bajkovite živote zvezda: prikazivali su ih u njihovim velikim i skupim, savršeno uređenim domovima, a za gledaoce koji su ove fotografije posmatrali oni su, zbog svog stila života, činili novu aristokratiju. Površinski izgled bogatstva bio je suština fabrike snova koju je Holivud stvarao, fasada koja je iza sebe krila nedostatak pravog kvaliteta i kulture. Ipak, estetika kapitalizma je obećavala da je ovaj sjaj svima moguć, jer su u američkom društvu bogatstvo i elegancija svima dostupni.

  

  

Endi Vorhol: Marilyn Diptych

Endi Vorhol, M .M 1967

Vorholov Merilin diptih nastao je 1962. godine, nakon smrti glumice. U ovom delu on je objedinio dve teme kojima se često bavio: kult ličnosti i tematiku smrti. Lice Merilin Monro je preuzeto sa reklamnog materijala za film Nijagara, a na ovoj slici se ponavlja na isti način na koji su, na primer, boce Koka-Kole umnožavane u drugim njegovim delima – ona je samo još jedan brend popularne kulture sveprisutan u životima Amerikanaca. U eri masovne proizvodnje kvantitet je postao kvalitet, a ovim ponavljanjem Vorhol otkriva svu neautentičnost njene predstave. Merilin Monro je bila jedna od mnogih stereotipnih zvezda primoranih da se iznova reprodukuju u različitim ulogama i na različitim scenama – ponavljanjem na slici ukazuje na njenu sveprisutnost u medijima. Zvezde poput nje su toliko postale uobičajne u ikonografiji savremenog, popularnog društva da su na kraju počele da gube svu jedinstvenost i sve kvalitete kojima su prvobitno privukle publiku.

                                                            Endi Vorhol, M .M 1962

 

                                                             Endi Vorhol, M .M 1967    

     

Nesuptilna šminka stoji poput maske na obojenoj strani diptiha, dok sve ostalo na njenom licu simulira lepotu i sreću: blistavo plava kosa, smešak na usnama, senzualni pogled – ona je ličnost koja se može prodati. Crveni karmin u modernoj kulturi označava mnoge stvari povezane sa seksualnošću, dostupnošću i strašću, a i sama crvena boja nosi oznaku preterivanja i otvorene seksualnosti. Opuštena seksualnost Merilin Monro često je u filmovima naglašavana crvenom bojom karmina ili haljina. U filmu Nijagara, na primer, ona je igrala preljubnicu opsednutu seksom koja je nosila previše šminke. Na ovaj opis kao da se nadovezuje Vorhol na nekim od svojih drugih dela na kojima je multiplicirao njenu predstavu sa mnogo razmazanog crvenog karmina – upravo ovo je bila Merilin Monro kako su studiji težili da je predstave. Ipak, nasuprot ove obojenosti i živosti stoji crno-beli deo diptiha, umrljan i izbledeo koji ukazuje i na njenu smrtnost i tragediju.

Endi Vorhol, Marilyn Diptych, 1962,

Bert Štern: The Last Sitting

Za kraj svakako treba pomenuti seriju fotografija Berta Šterna iz 1962. godine, kolektivno nazvanu The Last Sitting, a koje verovatno predstavljaju najpoznatije slike Merilin. Fotografije su snimljene tokom trodnevne foto sesije, samo šest nedelja pre smrti glumice i smatraju se jednim od poslednjih predstava Merilin Monro. Ikoničke slike je prikazuju odenutu nekada u elegantnu odeću, a nekada samo prekrivenu prozirnim maramama, kako se smeši sa čašom alkohola u rukama ili seksipilno leži među čaršavima na krevetu. Bert Štern je izjavio kako je na početku snimanja bio očaran glumicom, ali je ubrzo shvatio koliko ona ima problema – ovo je vreme kada se gotovo više nije pojavljivala na snimanjima, vreme nakon kratkog boravka na psihijatrijskom odeljenju. Interesantno je to da se na nekim fotografijama jasno vidi ožiljak od operacije na njenom stomaku, dok je određen deo slika retuširan kako bi se on sakrio – održavajući savršenu pojavu jedne od najpoznatijih ikona koje je Holivud proizveo

 

Maša Marić

_____________________________________________________

MERILIN MONRO

PESME

Mogla sam te voleti jednom
I čak sam i rekla to
Ali ti ode
Kad si se vratio beše prekasno
I ljubav bi zaboravljena reč.
Sećaš li se?

--------


S vremena na vreme
učinim sve rimom
ali ne okrenem
je protiv
sebe –
E, pa dobro, dovraga,
neće se prodavati.
želim da kažem
to što na umu mi je:
“Blatite Suđe,
blatite želje„.
Misli su to

što projure pored
pre nego što umrem.
želim
I da razmišljam
Mastilom.


-----------

Živote, ja sam u oba tvoja pravca
Postojim više sa hladnim mrazom
Jaka poput paučine na vetru
Visim niz večinu stvari
I nekako ostajem
Ti pobisereni zraci imaju boje
Videh na slikama – o, živote...
Prevariće te
Tanjeg od niti paučine
Prozirnijeg od bilo čega –
Ali nit se zakačila sama
 Čvrsto držala na jakim vetrovima
I pevala pokraj rasplamsalih vatri
Živote – u pojedinim vremenima
Sam oba tvoja pravca
Nekako ostajem da visim niz većinu stvari
Dok me oba tvoja pravca vuku.


----------

Noć od noći
Umirujuća
Tama
Osvežava vazduh
Vazduh
Noć nema oči
Niti bilo koga
Tišina svima
Osim noći samoj

---------

I

Napustih svoj dom od zelenog grubog drveta,
Kočiju od plavog somota
Sanjam do ovog trenutka
Sjajni tamni žbun
Jedini ostao do vrata.

Niz stazu
Klepetanje
Dok moja lutka u svojoj kočiji
Prelazi preko pukotina –
“Otići ćemo daleko„

II
Ne plači, lutko moja,
Ne plači
Držim te i ljuljam da zaspiš
Pst, Pst, pretvaram se sada
Da nisam tvoja umrla majka.

III

Upomoć, upomoć
Pomozite, osećam da se život približava
Kada je umreti sve što želim



Prevela sa engleskog Danijela Bogojević


                                                                          

Sonja ( Sofija) Kovaljevska, prva žena doktor nauka,

Sonja Kovaljevska nije bila samo veliki matematičar već i pisac i borac za ženska prava u 19. veku, dakle jedna zaista izuzetna žena. Njena borba da sebi obezbedi najbolje moguće obrazovanje je omogućila ženama da pohađaju univerzitetske studije kao ravnopravni studenti. Osim toga, njena dostignuća u matematici su naterala njene muške kolege da preispitaju svoja staromodna shvatanja o ženskoj inferiornosti u odnosu na muškarce u naučnom radu.

Sonja Krukovski Kovaljevska (Sonya Krukovski-Kovalevskaya) rođena je 1850. u ruskoj plemićkoj porodici i odrasla je okružena luksuzom. Međutim, nije bila baš srećno dete. Osećala se zapostavljenom, kao srednje dete, pored svoje starije veoma voljene sestre, Anite i mlađeg brata, Feđe, naslednika. Tokom najvećeg dela detinjstva imala je veoma strogu guvernantu koja je vaspitavanje Sonje da postana dama shvatila kao svoju ličnu misiju. Kao posledica toga, Sonja je postala poprilično nervozna i povučena što ju je pratilo celog života.

Matematiku je otkrila kao veoma mlada. Ona tvrdi da je dobro proučila beleške svog oca koje su stajala na zidu njene sobe umesto tapeta. Takođe, ona smatra da je za njenu ljubav prema matematici najviše "kriv" njen ujak Petar koji je dosta vremena provodio sa njom rasplarvaljajući o pojedinim matematičkim pojmovima. Kada je imala 14, sama je naučila triginometriju da bi mogla da shvati poglavlje o optici u knjizi iz fizike koju je tada čitala. Autor te knjige i njen komšija, profesor Tirtov (Tyrtov), bio je impresioniran njenim sposobnostima i ubedio je Sonjinog oca da joj dozvoli da ode u St. Peterburg da nastavi školovanje.

Po završetku srednje škole Sonja je čvrsto odlučila da nastavi školovanje na univerzitetskom nivou. Međutim, najbliži univerzitet otvoren i za žene bio je u Švajcarskoj, a u to doba mladim, neudatim ženama nije bilo dozvoljeno da putuju same. Kako bi rešila taj problem, Sonja se, septembra 1868, udala za Vladimira Kovaljevskog. Prvih par meseci braka su proveli u Petersburgu a zatim otišli u Hajdelberg gde je Sonja prvi put privukla pažnju. Svima je bila interesantna tiha mlada Ruskinja sa izvanrednim akademskim ugledom.

1870, Sonja je odlučila da svoje studije nastavi kod Karla Vajerstrasa (Karl Weierstrass) na Univerzitetu u Berlinu. Vajerstras je već tada smatran za najuglednijeg mateamtičara svog vremena ali u početku nije Sonju shvatao ozbiljno. Dao joj je par problema da reši i tek posle pregledanja njenog rada otkrio je kakav genije stoji pred njim. Odmah je počeo da je privatno podučava jer univerzitet tada nije dozvoljavao ženama da studiraju. Sonja je kod njega učila 4 godine. Jednom prilikom je rekla: "Te godine imale su najveći mogući uticaj na moju karijeru kao matematičara. Tada sam konačno i neopozivo odlučila koji ću pravac slediti u svom radu: sav moj rad biće u duhu Vajerstrasa." Na kraju te četiri godine imala je već tri rada za sobom za koja se nadala da će joj doneti diplomu. Jedan od njih, "O parcijalnim diferencijalnim jednačinama", objavljen je u Krelovom (Crelle) časopisu, što je bila velika čast za nepoznatog matematičara.

U junu 1874, Sonja Kovaljevska je dobila doktorsku titulu od Univerziteta u Getingenu (Gottingen). I pored te prestižne titule i Vajerstrasove pomoći nije uspevala da pronađe posao. Ona i Vladimir su se vratili u Palobino, Sonjinoj porodici. Ubrzo po njenom povratku kući njen otac je preminuo. Posle očeve smrti Sonja i Vladimir su se napokon zaljubili. Iz te ljubavi se rodila jedna kći. Tokom svog boravka kod kuće Sonja je u potpunosti zanemarila matematiku. Umesto toga, okušala se u književnosti, pišući priče, pozorišne kritike i naučne članke za novine.

1880, Sonja se vratila matematici sa novim žarom. Na jednoj konferenciji izlagala je rad o integralima i bila je veoma dobro primljena. Ponovo se našla u situaciji da traži posao u oblasti koju najviše voli - matematici. Odlučila je da se vrati Vajerstrasu. Nedugo po dolasku u Berlin saznala je za Vladimirovu smrt. On je počinio samoubistvo kada je sav njegov posao propao. Tuga je učinila da radi više nego ikad.

Konačno, 1883, Sonji se ponovo osmehnula sreca. Dobila je poziv da predaje na Univerzitetu u Štokholmu od Vajerstrasovog bivšeg učenika Goste Mitag - Leflera. U početku je to bilo samo privremeno zaposlenje, ali pet godina rada je bilo dovoljno da uprava Univerziteta shvati koliko je Sonja bila značajna. Usledio je period velikih uspeha. Dobila je trajno zaposlenje na Univerzitetu, postala je urednik matematičkog časopisa, napisala je svoj prvi rad o kristalima i, 1885, postala je šef katedre za matematiku. U međuvremenu je sa prijateljicom Anom Lefler napisala pozorišni komad "Borba za sreću".

1887, Sonja je ponovo dobila užasavajuće vesti. Smrt njene sestre, Anite, je bila pogotovo teška s obzirom na to da su njih dve bile veoma bliske. Na sreću, nedugo potom je došao njen najveći trijumf. 1888, predala je rad "O rotaciji krutog tela oko fiksirane tačke" na takmičenje za nagradu Bordin Francuske Akademije nauka i - pobedila. "Pre Sofije Kovaljevski (Sonje Kovaljevske) jedino su razmatrani slučajevi rotiranja simetričnog tela" (Rapaport). U svom radu, Sonja je razvila teoriju o rotaciji nesimetričnog krutog tela kod koga se centar mase ne nalazi na osi rotacije. Rad je bio toliko uspešan da je nagrada sa 3000 povećana na 5000 franaka.

Otprilike u isto vreme, još jedan čovek je ušetao u Sonjin život. Maksim Kovaljevski je dosao u Stokholm da održi niz predavanja. Tu je upoznao Sonju i oni su imali burnu vezu. Osnovni problem bilo je to što su oboje bili strasno vezani za svoj rad i nisu želeli da ga napuste zbog drugog. Rad je odveo Maksima iz Štokholma i on je želeo da Sonja napusti svoj teško stečeni položaj da bi postala njegova žena. Sonja je dosta hladno odbila tako nešto ali i pored toga nije mogla da podnese da ga izgubi. Ostala je u Francuskoj tokom leta sa njim i zapala u još jedno stanje depresije. Ponovo se okrenula pisanju i do kraja svog boravka u Francuskoj završila je "Sećanja na detinjstvo".

U jesen 1889, vratila se u Štokholm. I dalje je bila tužna zbog Maksima iako je često putovala i Francusku da ga vidi. Kao posledica svega toga, razbolela se od upale pluća i depresije. Desetog februara 1891, Sonja Kovaljevska je umrla. Ceo naučni svet je s tugom reagovao na tu vest. Tokom svoje karijere, Sonja je objavila deset radova iz matematike i matematizke fizike i nekoliko književnih dela. Veliki deo njenih naučnih radova sadržavao je fundamentalne teorije ili je otvarao vrata budućim otkrićima. Nema sumnje da je Sonja Krukovski Kovaljevska bila izvanredna osoba. Predsednik Akademije nauka, koji je Sonji uručio nagradu Bordin, jednom je rekao:

"Naši članovi smatraju da njen rad svedoči ne samo o dubokom i širokom obrazovanju, već i o umu neverovatne inventivnosti".


Perl, Terry. "Sonya Kovalevskaya" Math Equals: Biographies of Women Mathematicians and Relates Activities

izvor

Fransoa Sagan

Svetski slavna, a potom zaboravljena na kraju života, francuska književnica Fransoaz Sagan doživljava pravu renesansu u svojoj zemlji četiri godine nakon smrti. Posle tri nove biografije, koje su se od početka godine pojavile u knjižarama, među kojima je i knjiga sećanja jedne od njenih ljubavnica, Anik Žeij, Sagan (ime koje je pozajmila od Prustovog junaka) vaskrsla je prošle nedelje na velikom platnu, u interpretaciji francuske glumice Silvi Testi, čija je fizička sličnost i verodostojnost sa kojom tumači ovaj književni mit uznemirujuća.

Sagan je već za života prerasla u ikonu, ali više zbog svog ekstravagantnog života nego zbog svojih knjiga, koje su uvek nalazile publiku, ali ne i dovoljno uvažavanja od strane kritike, koja ju je posle „Dobar dan tugo” smatrala osrednjim piscem. Pogrešno, smatraju danas ti isti kritičari, koji tvrde da je delo Saganove nepravedno potcenjeno.

Kritičari su smatrali da, uprkos svom talentu, ona ne govori o temama kao što su ljubav ili smrt. Šokirao ih je nedostatak moralnih osećanja kod njenih junakinja. „Sagan je u raskoraku sa zapadnom kulturom, u kojoj je uvek bilo mesta za tragično”, analizira psihoanalitičar Filip Pore u književnom časopisu „Lir”, koji je početkom godine posvetio čitav broj Saganovoj.

Sagan je prva u epohi pedesetih 20. veka koja nije posegla za psihologijom, „rakom francuskog romana”, kako se izrazio Moris Blanšo. Kritikovali su je zbog odsustva patetike, a upravo je u odbacivanju patosa ležala njena modernost. Prezir koji je osećala prema društvenim kodovima, kakav nose samo devojke iz „dobrih porodica”, što će reći buržoazije kojoj je pripadala i Sagan, bio je onaj neophodni okidač za preuzimanje rizika rušenja tih istih normi, u potrazi za ličnom slobodom.

Od svog oca, inženjera, primila je indiferentnost, od Prusta, Ficdžeralda i Sartra reči, od Remboa boje. Osećala je onu glad za obiljem i pomeranjem granica karakterističnu za posleratnu generaciju, odraslu na ruševinama sistema vrednosti koje ostavlja rat, na osećanju apsurda koje vodi u eksces, na sasvim buržoaskom osećanju da joj je sve dozvoljeno.

U njenom životu kapriciozne tinejdžerke potres je nastupio kada je 1954. godine sa 19 godina dobila jedinu književnu nagradu za života, neverovatnih 100.000 franaka, za svoj prvi roman „Dobar dan tugo”, koji je uneo svežinu na francusku književnu scenu. Ovo delo, u kome je književnica znala da uhvati trenutak prelaska iz adolescentskog doba u svet odraslih i sukob osećanja izuzetne ranjivosti i svemoći, ostalo je zauvek povezano sa njenim imenom.
„Dobra je stvar da ste uspešni dok ste mladi. Tada možete da iskačete iz društvenih okvira”, rekla je jednom prilikom.
Sva štampa se bacila na novi književni fenomen, Sagan se u to vreme već bacila na trošenje novca od nagrade. U San Tropeu, koji je otkrila pre Brižit Bardo, uživala je u brzini svog „jaguara” i „aston martina”, pripremala se za čuvenu italijansku trku „hiljadu milja”, sa svojim prijateljem Enzom Ferarijem, ali je trka otkazana te godine. U kazinu, čiji je postala stalni posetilac, sve je stavljala na „srećni broj” 8 i 1958. godine dobila 80.000 franaka za jednu noć, koje je potrošila već narednog jutra kupivši pravi zamak. Eto materijala za film.


Sin jedinac Fransoaz Sagan, Denis Vesthof, koji je učestvovao u realizaciji filma, seća se raskoši u kojoj je živela na vrhuncu slave.

„Sećam se prijema za 150 osoba u stanu u ulici Ginamer, preko puta Luksemburškog parka. Tamo sam sreo Orsona Velsa, Avu Gardner i Žorža Pompidua, koji su redovno dolazili. Posluga je služila šampanjac i kavijar. Moja majka je imala strah od samoće...”, kaže ovaj diskretni četrdeset petogodišnji fotograf, koji se stara o majčinom nasleđu, u koje spada i dug od milion evra, u koji je upala zbog utaje poreza.

Reputacija „anfan teribl” i skandal-majstora, mondenski životni stil, druženje sa Sartrom i predsednikom Miteranom, lude vožnje, rupe od cigarete koje je ostavljala svuda gde bi prošla, drogiranje, razuzdane zabave, noćni izlasci po barovima na Sen-Žermenu i brojni ljubavnici, muški i ženski, među kojima i Ava Gardner, Žilijet Greko i Pegi Roš, modni kreator i ljubav njenog života – sve je to činilo veću senzaciju od njenih knjiga.

Osim njenog bestselera, koji izdaje kuća „Poket” u 30.000 primeraka, nakon 150.000 primeraka koji su objavljeni posle njene smrti 2004. godine, na policama knjižara se ne može naći bogzna šta, uprkos velikom interesovanju mlađih generacija za njeno delo. To je utoliko čudnije što je Sagan slavna i rado prevođena van Francuske, a naročito u Rusiji, Gruziji i Ukrajini, gde je bila jedan od retkih francuskih pisaca koji su prevođeni tokom hladnog rata.

Njena dela – „Volite li Bramsa”, „Izvestan osmeh”, „Zamak u Švedskoj”, „Raspremljeni krevet”, „Plavetnilo duše”, „Razvodnjena krv” – prevedena su na nekoliko desetina svetskih jezika, iako im francuska kritika nije pridavala veći značaj.

Nedavno je objavljena knjiga „Dobar dan Njujork”, u kojoj su objedinjena četiri putopisa koje je Sagan napisala pedesetih godina za časopis „El”. Ista izdavačka kuća „Lern” namerava uskoro da objavi i knjigu aforizama, izvučenih iz brojnih intervjua koje je dala štampi, kao i njene članke o filmu i album fotografija.

Poput Zelde Ficdžerald, žene slavnog pisca i junakinje romana prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade, Žila Leroe, i Sagan je sa 36 godina osetila zamor od života i počela da se gnuša svega u čemu je ranije uživala, mondenskih krugova, kasnih noćnih izlazaka, vreve.

Dugogodišnja zavisnost od droga, koja je počela nakon što je 1957. u bolnici primala morfijum posle teške automobilske nesreće, uzimala je danak, a poreski problemi su se gomilali i odveli je u potpuno bankrotstvo. Poslednje godine života provela je kod prijateljice na pariskoj aveniji Foš, jedva skupljajući novac za cigare. Strastvena kockarka, svoju situaciju je kratko prokomentarisala: „Volim da gubim”.

U Rečniku savremene francuske književnosti 1988. godine ovako se predstavila: „Pojavila se 1954. sa nevelikim romanom ’Dobar dan tugo’, koji je bio svetski skandal. Njen nestanak, posle njenog života i dela, podjednako prijatnog i zapetljanog, bio je skandal samo za nju.”

„Šarmantni mali monstrum”, kako ju je 1954. godine nazvao pisac Fransoa Morijak, ponovo je na naslovnim stranama francuske štampe i na bioskopskim plakatima, čime je okončan period od dvadesetak godina potpunog zaborava, kome je prethodio dvadesetogodišnji period svetske slave.

Ana Otašević

Zaha Hadid,

Prickerova nagrada se dodeljuje za najveća dostignuća u oblasti arhitekture. Dodeljuje se od 1979. godine i predstavlja arhitektonski ekvivalent Nobelovoj nagradiPrva ženska dobitnica ove prestižne arhitektonske nagrade je upravo Zaha Hadid


Zaha Hadid je rođena 1950. godine u glavnom gradu Iraka, Bagdadu. Diplomu iz matematike stekla je na univerzitetu u Bejrutu, a potom je diplomirala arhitekturu u Londonu. Nakon što je diplomirala, počela je da radi u arhitektonskom birou svojih bivših profesora. Partner u firmi je postala 1977. godine, a 1980. započinje sopstveni posao i postaje član udruženja arhitekti. U godinama koje su sledile usavršavala se na najprestižnijim univerzitetima, kao što su Harvard, Kolumbija, univerziteti u Njujorku, Hamburgu, Ilinoisu i mnogim drugim. Danas je počasni član Američke akademije umetnosti i Američkog arhitektonskog instituta. Bavi se i profesorskim poslom na Fakultetu primenjenih umetnosti u Austriji.

Dobitnica je mnogih međunarodnih priznanja i vrlo je uticajna. Međutim, mnogi njeni pobednički projekti nikada nisu realizovani, niti je njihova gradnja započela. Tu se pre svega misli na Pik Klub (Peak Club) u Hong Kongu iz 1983. godine i na zgradu opere u glavnom gradu Velsa, Kardifu iz 1994. godine. Njen rad je 2005. godine pobedio na konkursu za novi kazino u Švajcarskom Bazelu. U muzeju Gugenhajm u Njujorku, od 2006. godine, postoji retrospektiva koja obuhvata njen celokupni rad.


Uspehom do uticaja


Iako poseduje sopstvenu arhitektonsku i dizajnersku firmu, lociranu u Londonu sa 350 zaposlenih, Zahina ambicija i kreativnost pleni nova uspešna dostignuća. Član je uređivačkog odbora enciklopedije Britanika. Magazin Forbs je tako 2008. godine Zahu pozicionirao na 69. mesto najuspešnijih i najuticajnijih žena današnjice.

Građevine koje je ona projektovala nalaze se u svim delovima sveta. Centar za savremenu umetnost u Sinsinatiju, železnička stanica u Insbruku, Naučni centar u Volfsburgu, trg u Nikoziji, građevine u Marseju, Kopenhagenu, Lajpcigu, neke su od njih. U Insbruku je po njenom projektu izgrađena rampa za skijaške skokove, na kojoj se organizuje novogodišnja Turneja četiri skakaonice, jedno od najpopularnijih sportskih nadmetanja.


Za potrebe Svetske izložbe 2008. godine u Saragosi, projektovala je „Most Pavoljon“ (Bridge Pavilion). Konkurs je završen 2004. godine, a potom je počela izgradnja. To je inovativan most, dugačak 270 metara, koji u obliku gladiole povezuje obale reke Ebro. Most je istovremeno i višespratni izložbeni prostor. Spoljašnjost zgrade pokrivena je sa 29.000 trouglova napravljenih od posebne vrste fiberglasa sive boje. Tokom Svetske izložbe 2008. godine građevina je bila domaćin izložbe pod nazivom „Voda – jedinstveni resurs“. Kada se manifestacija završila, „Most Paviljon“ je kupila lokalna banka, a prostor se i danas koristi za održavanje izložbi.

Prickerovu nagradu Zaha Hadid je dobila 2004. godine, upravo za projekat „Mosta Paviljona“ i time nedvosmisleno upisala svoje ime u istoriju, kao prva ženska dobitnica ove nagrade. Ceremonija dodele nagrade održana je u Sankt Petersburgu, u muzeju Ermitaž.


Ova kreativna dama nastavlja da projektuje i da dobija nagrade. Jedna od najvažnijih je Stirling nagrada, koju dodeljuje Kraljevski britanski arhitektonski institut. Ona je tu nagradu dobila 2010. godine za projekat zgrade Nacionalnog muzeja umetnosti 21. veka (MAXXI) u Rimu. U Gardijanu su ovo zdanje okarakterisali kao „najbolje delo Zahe Hadid do sada“ i „remek-delo koje se sjajno uklopilo između rimskih drevnih čuda“.

POGLEDAJTE STRANICU SA PROJEKTOM OPERE  OVDE