Bela Hamvaš,dnevnik 1943-1948

11. septembar 1943.

„Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“

12. decembar 1943.

Prekjuče i juče vraćala mi se misao Hofmanstala: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Koliko god puta sam okretao leđa spoljnjem svetu, pogled prema unutra pratila je ova misao poput nekog kliktaja. Inače me ždere rad. Onaj rad koji ne dopušta ništa izvan njega samog. O, voleo bih da se zadubim, voleo bih da se ceo dan molim i da meditiram i da služim Njemu, i da budem u Njegovoj blizini.
Od 1939. godine Gospod mi se više puta pojavljivao u snovima. Sedmicama sam stalno u sebi čuvao delovanje objavljenja. Za vreme poslednje podrug godine nije, mada sam često veoma jako želeo. Danima sam mislio: Gospod se uvek drugačije pojavljuje. Najprimitivnijoj duši u vidu slike. Kasnije već u duhovnom vidu.
Lane u Rusiji kao „prisustvo“... Živeo sam pred njegovim svetim licem. Novembra 11. javio se u meni kao Živa Reč kada mi je rekao: „Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“ Kakva je to velika milost bila! I kakva velika milost ako sam je povrh toga još i razumeo jasnom svešću. Sada već znam šta je objavljenje, i kako se događa.
Ne treba za to magija, trik. O, ne. Čisto srce, ništa drugo – i Njegova milost.

19. decembar 1943.

Kalemljen nespokojem. Nestrpljenje. Ono što se u ovome životu objavljuje samo je kopija i kasna posledica onoga što se već zbilo u mom višem bivstvu. Ushićena pažnja prema mojoj višoj egzistenciji. Nesrpljiva radoznalost kako bi moj niži život bio potpuno istovetan s višim. Žudnja i strast realizacije. Jer je više realnije. – Popodne sam pomislio: kakva je neznatna razlika između mog sadašnjeg života i onoga od pre deset godina – spolja. Kakva je ogromna razlika – iznutra. Kakva je pak neznatna istinska realizacija što se spolja ne vidi ono što se nalazi iznutra – ili spolja se ne nalazi ono što se iznutra vidi. Kako to ume da me muči! Da li je zabluda sve – što sve (sebe) vidim izmenjenim – mada su mi se izmenili samo pogled i shvatanje?

S jeseni sam se zaputio u produbljavanje. Ali time što se Kato vratila kući, ja sam bio poremećen. Ne mogu da meditiram, uveče se u postelji površno molim. I time što je ovaj život olabavljen, olabavljeno je i sve ostalo. Mili, Dragi, Dobri Oče moj! Pomozi. Kakva je duboka i čista radost bila jesenas hitati uveče u tvoj zagrljaj – i sada čeznem za njim, o jedna kap Tvoga prisustva! Jedna kap! Žedan sam.
Tada sam počeo da dokučujem misteriju realizacije. Sakralnost. Svetlost koja dremlje u čoveku –

(Rukopis se ovde preikida.)

22-23. februar 1945.
Sentandreja-Budimpešta (Stari Budim, Vihor ulica 29)

Pred Bogom niko ne može reći za sebe da je dobar. Pred njim nema zasluge. Svaka naša velika osobina njegov je dar. I sada, kada danima osećam u sebi da se upalio podsticajni plam, gorim u specifičnoj vatri: kada Njegovo ime u sebi izustim, padam gotovo u izvansebnost, jer znam, to nije dobrota, nije zasluga, nije velika osobina, nego Njegov dar. U sebi to nazivam vatra Molitve. Upalila se konačno, posle dugog preklinjanja, mučenja, i još duže nemoći. Kada ga moja misao dosegne, Njemu se primakne, usmeri se, Njega priziva, gleda prema Njemu, pipka, kliče mu, moli, zahvaljuje – toliko puta koliko samo uzdahne ili se pomoli, mili topli plan se razliva u meni, iz moga srca – ili iz Njegovog srca? – ne znam, jer tada je moje srce takvo kao da je Njegovo. Vatra ljubavi. Gospode moj, dragi dobri Oče. Dragi Hriste. Dugo kao da sam uzalud zvao. Kao da mi je okrenuo leđa. Možda baš u onim mojim najtežim danima, najmračnijim danima moga života. A ovi dani su bili tako tamni i teški zbog toga što me On nije saslušao, i moj poklik nije stizao do Njega. A potom odjednom, kao kada kroz dim iznenada sukne plam, moj poklik je dospeo do Njega. Obratno? Njegova reč je dospela do mene? Kako je čudno što se ne sećam kojega dana se to zbilo. Ali znam pak da je to ono vreme kada je trebalo da se poduhvatim opisa svoga obračuna.
Naročit obračun! Ne obračunavam ja. Sa mnom se obračunava. Obračun ne obavljam ja, nego sam ja onaj s kojim se obračunava. Presuda – presuda nada mnom. Nemam nikakvog udela, nisam ni imao i nisam ni mogao imati. Moja jedina delatnost: shvatiti šta mi se događa i šta mi se dogodilo. Kakav je smisao onoga što mi se događa i što se dogodilo? Ono o čemu je reč: život jednog čoveka. Mojih četrdeset osam godina, to je moj život koji sam živeo i za koji sam osećao da ću živeti do kraja, dospeo je na terazije, pod sud, i osuđen je a da ga sam čovek ni dotakao nije. Čoveku je povereno da čini što hoće. Usled neizbežne prinude sudbine savršena i potpuna izmena smera. Jedino slično tome: apokalipsa, ili sud drugoga sveta. Preživeti Artaka Viraza, Bardo Todol i Pert em Heru. Istupanje iz dana. Već me je mesecima ranije obuzimala duboka natmurenost. Krajem februara dovršio sam veliki rad koji je trajao podrug godine, potom sam zgotovio manja dela kada su Nemci okupirali zemlju. Počev od tog trenutka kao da sam bio iščupan iz sopstvenog života. Posle dve sedmice započelo je bombardovanje Budimpešte. Posle mesec dana dobio sam poziv u vojsku, i otišao sam u Sokoju. Pokušao sam, glupo, da se izvučem, ali bez uspeha. Jedva i da sam imao dva-tri uravnotežena dana. Srećan nijedan. Sredinom oktobra sam se vratio, i tada je započeo potpuni sumrak.

Svakodnevno sam u Buđenom preklinjao da odem kući, i prispevši kući gotovo isti dan sam osetio i znao i razumeo: nisam smeo da moljakam, jer ako se moja molba i ostvarila, uopšte nisam napredovao. Ali ono što sam doživeo, to je bilo neobičnije čak i od toga. Želeo sam iz „loše“ situacije u „bolju“ i kada sam to dosegao, video sam da je to bilo još „gore“ nego „loše“. Moja svest je osetljiva na stepenice: primetio sam to u trenutku povratka iz Rusije. Međutim, nisam znao da onaj ko želi da skrati vreme određeno za sudbinu svoje stanice, on nužno priziva na sebe umnožene težine stanice.Na svakoj se stanici treba zadržati onoliko vremena koliko je određeno, niko nekažnjeno ovo vreme ne može da skrati. Bila je ironija moga dajmona što me je pre vremena propustio u sledeće vreme, ali se moralo pokazati da sam ja još za to bio nepogodan. I pošto sam bio nepogodan, nisam mogao to da podnesem. I pošto nisam mogao da podnesem, stadijum je bio „loš“. Čak je bio „lošiji“.
Trebalo je da ostanem u Buđenom. Kao što kasnije nisam smeo od bombardovanja da bežim u Sokoju. Kao što još kasnije, u doba Božića, nije trebalo da bežim iz stana u podrum zamka Kišceli.
Podrum zamka Kišceli bio je pouzdana zaštita od bombardovanja prema ljudskom računanju. Kada sam ušao, obuzela me je prijatna smirenost, a kada smo drugi dan Božića došli s našim koferima i ćebadima, odahnuo sam. Prethodni dani su proticali usred gotovo neprekidnih vazdušnih napada i granatiranja. Na brdu je bilo više nemačkih teških baterija, i povremeno su otvarale vatru. Prozori su podrhtavali. I mi smo drhtali. Već smo se sedmicama smeli da razodevamo tek posle ponoći. Radio se jedva čuo.

Živeo sam pod neprekidnom grižom savesti. U takvoj depresiji kakvu nisam mogao ni da zamislim. I ako sada zapitam zašto sam imao grižu savesti, mogao bih da odgovorim samo sledeće: od Buđena, prilikom svakog obrta moje sudbine sam sam hteo da odredim tok svoga života. Ja sam sam hteo da budem sopstvena promisao. Nisam se pouzdavao u to da će On usmeravati sudbinu bolje nego ja. Nisam verovao. Bio sam nepoverljiv prema Promisli i mislio sam da sam sigurniji u svojoj, nego u Njegovoj ruci. Zbog toga sam verovao da sam treba da usmeravam svoju sudbinu i zato sam molio Njega da me pre vremena uzdigne preko stepenika. Rezultat je da sam dospevao u sve teži i teži položaj. Na kraju je usledio slom. Vrativši se kući iz Sokoje ispostavilo se da ni to nisam smeo da tražim ni da iznudim. Bolje bi bilo da sam tamo ostao? Bolje bi bilo da sam s ostalima pobegao u šume Zale? Sada to više ne znam. U svakom slučaju trebalo je prepustiti Promisli da se ispolji i nije trebalo verovati da ja znam bolje od Njega kakva da bude moja sudbina. Griža savesti mi nije davala mira. Svakodnevno me je obuzimalo ridanje. Užasno sam se plašio. Najpre od vazdušnih napada. Kasnije od artiljerijske vatre i od legitimisanja i deportovanja, i od toga da treba da odem u Zalu. Tako je stigao Božić. Spremili smo se. Jedan kofer i jedan zavežljaj odeće. Jedan kofer životnih namirnica. Četiri ćebeta. Dve baštenske stolice. Povukli smo se u podrum, i verovali smo da će vihor minuti za nekoliko dana. Dolaze Rusi i uspostaviće se mir.
Svi, svi bez i jednog izuzetka, svi su verovali u ovo ludilo I kada su pete sedmice Rusi zaista stigli, još i onda su svi u to verovali. Kazujem samo zato kako bih označio osnovu zajedničkog raspoloženja. Niko nije unapred video ono što je usledilo. Čak ni san. U podrumu su mnogi sanjali i najčešći san je bio: proleće, cveće, svetlost. Često sam i ja isto to sanjao. Svako je to smatrao za ohrabrujući predznak. Ko zna, možda je to i bio ohrabrujući predznak s nekog sasvim drugog gledišta nego sa stanovišta ljudskog života na zemlji. I jedino što me od podruma do današnjeg dana teši i što održava u meni veru jeste: sve ovo gorko, užasno, grozno, nezamislivo teško vreme i ova neizmerna patnja ima neki drugi smisao, ne zemni nego nebeski smisao. Danas već mislim da me smiso zemnih stvari gotovo uopšte ne interesuje, samo onih drugih. Naravno, samo u najređim slučajevima vidim ovaj nebeski smisao.
Ono što je zemno, dosadno mi je. Beskrajno dosadno. Ništa me više ne muči i više ne ponižava kao moje telesne potrebe: topla soba, odeća, hrana, naročito hrana, glad. Teška robija. Biti rob tela. Ali izgleda da još nije došlo vereme da se toga oslobodim. Još nisam za to zreo i nisam dostojan.



Preveo s mađarskog
Sava Babić
 

Bela Hamvaš, Scientia Sacra I

U poslednje vreme nastalo je prilično veliko nepoverenje prema mnogostranosti drevnog velikog čoveka, pa je mnogostruka sposobnost predistorijskih ličnosti okvalifikovana kao legenda. Nema nikakvog razloga za ovakvo nepoverenje. Pitagorina delatnost pada na granicu istorijskih vremena, Empedoklova je još kasnija. Svi znaci govore da ovaj čovek, ako i nije sasvim svakodnevna pojava, nije bio legendaran. I ako smo u istorijskim vremenima ovoga čoveka gotovo videli svojim očima, nemamo razloga da pretpostavimo da slični nisu mogli živeti sto-dvesto godina ranije. Današnji specijalista i stručnjak, naravno, nehotično je skeptičan u svojoj suženoj situaciji sveta naspram kosmički prostrane i univerzalno prozračne ljudske ličnosti

-------

Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi iznad čulno vidljive prirode; izgubio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost. Naizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja, najviše kolektivni san svoga doba. Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju. Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana; sebičnost; strahovanje; zabrinutost.

------

U celom novom svetu postoji neko neosnovano, naduvano, lažno, iznutra prazno blefiranje, koje se poziva na uzvišene ideje, na hrišćansku religiju, na moralne vrednosti, ali ih ne uzima ozbiljno i čak i ne pokušava da ih realizuje. U celokupnom modernom životu postoji nešto što nije verodostojno. I ono što razlikuje drevnog i novog čoveka upravo i jeste to: istinitost čoveka. Duhovnost se u suštini ne razlikuje: ideje i ciljevi religije, metafizike, morala, državnog uređenja su istovetni, jer su oni isti u svim vremenima i kod svih naroda. Razlika je u tome što drevni čovek živi u ovom duhu, veruje u to, sadržina i sudbina njegovog života je da ostvari ovaj duh. Čovek novog doba, mada zna za metafiziku, za svojstvo kulta delatnosti, za religioznu prirodu negovanja, ne veruje u njih, zapostavlja ovaj duh i sadržaj života mu je da umesto očinske ljubavi sopstveno Ja stavi u središte.

---------

Sve ono što pripada duhu novog doba ima utopistički karakter koji će jednom da bude realizovan. Naravno, ono što tek treba da bude realizovano, nikada neće doći u realizaciju i ostaće utopija: zbog toga će utopija biti karakteristična reč i utopizam karakteristično ponašanje novog doba. Zbog toga celokupno čovečanstvo novog doba ima lošu savest: zna da svemu što kaže, ispoveda zahteva, objavljuje, tvrdi duguje realizaciju. Skuplja teorije, postavlja ciljeve, govori o nivou, objavljuje vrednosti – ali govornik i objavljivač su prvi koji ne misle na podmirenje dugovanja. Sve što je čovečanstvo novog doba mislilo i planiralo, prinuđeno je da nosi na sebi kao stalni teret, bez i najmanje nade za otplatu. Moderni duh nije egzistencijalan što je samo druga reč za to da je on beznačajan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Čovečanstvo novog doba svoju celokupnost brka sa svojim teorijama; ljudi novog doba, svaki ponaosob, naročito takozvani stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi oni su ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Od lepih i uzvišenih misli ne ostvaruje se ništa ni univerzalno ni individualno, sve je intelektualna iluzija pod kojom često živi ordinaran, arogantan, razmetljiv, tašt, plitak, jadan, podao čovek, i u svakom slučaju primitivan čovek.

----------

Zadatak Evropejca danas nije da se halapljivo hvata praktične primene uz svoj nezreli duh, da nestrpljivo žudi za delovanjem metoda, nego da pokuša da razume duh drevnih celina. Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke. Prvi korak prema drevnoj baštini ne može biti ništa drugo do učenička pokornost: jer čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. Vreme i način prilagođavanja, ako duh za to bude sazreo i bude mu to potrebno, uslediće sami po sebi. Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Još manje pretpostavka za oboje: budnost. Onaj ko je viđenje i budnost predao dalje novim generacijama, bio je sakralni subjekat i on je nestao. Nama je preostalo samo znanje; iz tog znanja moramo naučiti da vidimo; a iz ovoga viđenja moramo naučiti da budemo budni.

----------

 

 

Budnost je intenzivna osetljivost koja ne pripada samo čulima i duši, nego i intelektu i instinktu i duhu. A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona: ljubav.. Lao-ce kaže: Koga nebo hoće da zaštiti, ljubavlju ga čuva. Bog štiti svet ljubavlju i čuva ga ljubavlju. Najviši stepen sličnosti čoveka s bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav. Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno slep je upoređen s arhaičkim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka apstraktna je i irealna. Konstrukcija slike u ogledalu, koja je rezultat razmišljanja u suprotnostima, pojmovna je, drugim rečima ona je bez slike, bez svetlosti, fiktivna, nebitna i prazna. U stvarnosti nema suprotnosti. Šta je to što postoji u stvarnosti? Jednom jedinom rečju: razlike. Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama.

----------

Svaka delatnost je postala rad izuzev umetnosti. Umetnička delatnost je jedina koja je sačuvala i održala izvorni smisao delatnosti: ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Izvorno je svaki rad bio negovanje i nikada nije imao značaj opstanka, a još manje individualnog ćara. Ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralna prožetost, a s njom zajedno gubi se i smisao delatnosti… U drevnosti je delatnost bila takva vrsta negovanja kakva se danas može videti jedino kod genijalnog čoveka, koji predano, sa strašću, s metafizičkim akcentom, na život i smrt čini ono što čini, i zna da rezultat njegovog dela ne pripada njemu, nego uzdizanju i produhovljivanju sveta.

Bela Hamvaš

izbor iz knjige Scientia Sacra I (u prevodu Save Babića)

O Beli Hamvašu

BÉLA HAMVAS*

Darovit van svih ograničenja, izvanserijski stvaralac, osobnost koju je teško svrstati u institucionalne kategorije. Jednoznačno se ne može nazvati ni filozofom, ni naučnikom, ni književnikom.

Filozof? Nesumnjivo važna pojava u istoriji mađarske filozofije, prema evropskim nastojanjima nazvana filozofijom, međutim, ima ambivalentan odnos, u svakom slučaju sebe ni u kom smislu nije smatrao filozofom po struci.

Naučnik? Poznavalac je različitih područja predistorijskih kultura, nauka o starome veku i orijentalistike, i to izvesno sa znanjem profesionalca, o institucionalizovanim naučnim strukama, međutim, misli gotovo sa omalovažavanjem. Kad bi ga ko označio naučnim stručnjakom - primio bi to bez razmišljanja kao uvredu.

Književnik? Mađarskim se proznim jezikom koristi uistinu na virtuozan način i zaista je nezaobilazan eksperimentator mađarske prozne poetike, značajan broj njegovih dela može se svrstati u krug lepe književnosti; pisanju, međutim, samom po sebi, bez verodostojnog stvaralačkog života, nije pridavao gotovo nikakvu vrednost.
Institucionalizovane društvene uloge su mu, inače, bile sasvim strane: ceo život ostao je outsider, daleko od svih središta institucionalne proizvodnje kulturnih vrednosti. Kako se više puta izrazio: nije čovek “agóna”: izbegavao je javni uspeh i slavu, ostavši intimna i bogata samotna figura. Radi na otvaranju perspektiva mađarskoga duha, granice bi domaće kulture mogao proširiti, iako, u biti, jedva da ima kakvog efekta. Iz njegovog životna dela zadivljujućeg raspona i zbunjujućeg bogatstva - karakteristično - jedna jedina samostalna knjiga ugledala je dnevnu svetlost. Nakon smrti, pak, nije postao amblematskom figurom nekakvog duhovnog pokreta. Za knjige elegantnog okvira, edicije posvećene njegovom životnom delu i za pokušaje oživljavanja-održavanja u životu uspomene na nj, možemo zahvaliti naporima i danas tek malenog kruga učenika-poštovalaca.

Béla Hamvas rodio se 1897. u Eperu, u evangelističkoj porodici prosvetnih radnika. Maturirao je u Bratislavi, a zatim je, dobrovoljno se prijavivši, bio u vojsci sve do kraja I. svetskog rata. Budući da se njegov otac, srednjoškolski profesor, nije zakleo na vernost novoj čehoslovačkoj vlasti, porodica je iseljena, a mladi se Hamvas upisao na Univerzitet u Budimpešti, gde je studirao mađarski i nemački jezik. Pre nego je dobio diplomu, novinar je od 1923. do 1926., saradnik Budapesti Hírlap-a (Budimpeštanskog lista), a zatim bibliotekar od 1929. sve do 1948., službenik Gradske biblioteke: njegova misaono-esejistička delatnost razvila se uporedo s njegovim službenim novinarskim i bibliotekarskim dužnostima. Nakon izbijanja II. svetskog rata, ponovno dobija poziv, posle službe na frontu i u pozadini, skrivajući se kao dezerter, dočekuje kraj rata. Tokom okupacije njegov je stan pogodila bomba; njegova bogata biblioteka i opsežna rukopisna građa uništene su: izgubivši sve, dakle, trebao je iznova započeti život. Prvih godina privremeno dospeva do prostora za delovanje, iako ubrzo počinju napadi na nj iz kruga sektaško-komunističke kulturne politike. Lišavaju ga službe, zatim penzionišu: od 1948. povremeno radi ratarske poslove, od 1951. dobija zaposlenje kao službenik u investitorskom preduzeću elektrane; do penzije 1964. radi kao pomoćni radnik, skladištar i nadzornik u Inoti, Tiszapalkonyi i Bokodu. Zbog izliva krvi u mozak, umire 1968.

Kao posebno plodan autor, izvanredno širokih interesa, naročito bogatog raspona književnih vrsta - iako za njegovog života najveći deo ostaje u rukopisu i delom ni do danas nije izdan - stvara svoje životno delo. Nakon spisa o književnim temama iz doba školovanja i publicistike te kritika iz novinarskog razdoblja, prva mu dela pripadaju lepoj književnosti; jedan roman: Opsednuti đavlom (Ördöngo˛sök, 1928-1929.) i jedna zbirka novela: Teško je satiru ne pisati (Nehéz nem szatírát írni, 1929-1931.). Tridesetih godina započinje svoj niz eseja, koje uvrštava u zbirke sastavljajući ih jednu za drugom: tako su oblikovane građe zbirki: Knjiga lovorova gaja (Babérligetkönyv, 1930.), Archai (1932-1945.), Mađarski Hyperion (Magyar Hyperion, 1936.) i, jedine objavljene za života, Nevidljivo zbivanje (Láthatatlan történet, 1943.). Na to razdoblje filozofije krize nastavlja se, od polovine četrdesetih, misaono razdoblje koje stoji u znaku tradicije: najznačajnije ostvarenje iz tog razdoblja veliki je esej pod naslovom Scientia Sacra (1. deo: 1943-1944., 2. deo 1960-1964.), odnosno niz prevoda pod nazivom Velika dvorana predaka (Az o˛sök nagy csarnoka, 1943-1960.). Nakon rata, objavljen je esej koji predstavlja Sto knjiga svetske književnosti (1945.), izbor tekstova “pet hiljada ljudske mudrosti”, koji je doživeo više izdanja, Anthologia humana (1946.), kao i knjiga koju je napisao zajedno sa suprugom Katalin Kemény, a bavi se istorijom apstrakcije i nadrealizma u mađarskom slikarstvu - Revolucija u umetnosti (Forradalom a mu˛vészetben, 1947.). U to doba završava i svoje glavno književno delo, veliki roman Karneval (Karnevál, 1948-1951.). Kasno stvaralačko razdoblje većinom je ponovno u znaku eseja: među zbirkama ogleda koje su tada nastale najznačajnija je Patmos (Patmosz, 1. deo: 1959-1963., 2. deo: 1964., 3. deo: 1965-1966.). Među njegovim su delima na kraju ponovno romani: U izvesnom smislu (1961.), Naime (1967-1968.).

U struji filozofije krize


Započinje kao sledbenik filozofije krize koja se hranila užasnim doživljajem raspada sretnih mirnih vremena građanskoga sveta. S I. svetskim ratom, veselom i vedrom XIX. veku dolazi kraj, zatvara se razdoblje samopouzdanja i građanskoga optimizma: što je dotad postojalo, najednom nestaje; ono što je izgledalo izvesnim, dospeva pod znak pitanja. Filozofija krize od te je zlokobnosti stvorila filozofsku teoriju. Ostvarenjima filozofije krize Hamvas ne prilazi s eventualnim vlastitim izvornim pogledom, nego više s refleksijom filozofije krize kao samostalna duhovnog pravca.



"Živimo u krizi, objašnjava u eseju KRIZA SVETA. “Kriza je struktura koja se pomutila, postala problematičnom, odnosno ona je celokupan takav strukturni poredak čovekovog društvenog, duhovnog života. Sa strane objekta bitno je određuje karakter nerazrešivosti, sa strane subjekta svest o krizi.” Nerazrešivost današnju krizu suprotstavlja ranijim krizama. Kriza je oduvek bilo, ali su se sve do sada pokazivale kao delomične, izolovane su podizale glave, širile se u malenim krugovima - mogle su se dakle razrešiti. Današnja kriza, takoreći, nije više oboljenje jednog organa, ona je opšta bolest celog organizma čovečanstva. Izazvao ju je svetski potres koji čoveka prisiljava na spoznaju krajnje granične situacije. Pred večnim čovekovim eschaton više se nije moguće skriti: nemilosrdno nam se objavljuje. Svest o krizi znači ujedno neizvesnot i kobnost. Živeći sa svešću o krizi, osećamo da smo u neizvesnosti: nesposobni smo videti činjenice sveta kao čvrste i apsolutne, stvarnost se za nas rastapa i razvodnjava. Tlo se pokreće pod nama i mi ostajemo izdani i predani. Živimo stalno u seni kobne pretnje: nespokojno, usplahireno, nervozno. Kriza, osećamo, smera najdubljem dnu naše egzistencije, s neotklonjivom nužnošću.

"Prema Hamvasu, moderni čovek, nasleđujući ujedno veliku kulturu i nezadovoljstvo tom velikom kulturom, ovako ili onako, nužno mora zauzeti stav prema krizi. U eseju KRIZA I KATARZA priređuje tipologiju mogućih odgovora u pogledu krize. Čovek krize može živeti tako kao da nema krize: kao onaj koji jede lotose u Homerovu epu - zaboravljajući svoje realno stanje pod delovanjem slatkih opojnih sredstava, bezbrižnom površnošću ne uzimajući k znanju neumoljivost stvarnosti - predaje se užicima. Može, pak, igrati ulogu outsidera: on je svestan krize, ali se nepokolebljivo uzdaje u sebe, u svoje delomično političko ili naučno rešenje, te ne razrešava, nego zapravo produbljuje krizu. Može dospeti među nesavremene: one što postupno gube vezu s vremenom; na početku još pokušavaju držati korak s vremenom i uzimati krizu u obzir, kasnije pak gube dah i zaostaju, inividualna im se sudbina odvaja od zajedničke ljudske sudbine. Do katarze, međutim, može dospeti samo onaj koji ostaje savremen: prati vreme s paznjom, dopušta da se događa upravo kroz njega. Savremeni se čovek najpre destruktivnom kritikom okreće vlastitoj kulturi, kasnije se počinje aktivno buniti protiv nje, a zatim, radikalizujući i poopštujući pobunu, dospeva do nihilizma koji potpuno proždire kulturu, da bi, napokon, došao onostran nihilizma: do katarze. Proces nije rezultat svesnog nastojanja: pojedine njegove postaje ne slede jedna drugu unapred utvrđenim redom, nego ih egzistencijalni vrtlog, što se otvara pred čovekom kojeg proganja svest o krizi, redom izbacuje na površinu.

"Kriza i katarza: dva pojma koja se međusobno uslovljavaju - stoje na početku Hamvasova misaonog puta. Kriza je izvesnost, nezaobilazan-neumoljiv faktum; katarza je mogućnost, blještavo-izazovno obećanje - i kao mogućnost i obećanje ona ipak postoji. Svetsko stanje, čovekova egzistencijalna situacija unutar njega, očajni su; onostran očajavanja, ipak, postoji nada. Onaj koji proživljava katarzu, očaj svladava smionošću koja prezire smrt: ledenim spokojem i tvrdom hrabrošću gleda u oči ništavilu koje je sam stvorio, da bi se zatim, usled sveprožimajućeg pročišćenja, otvorila pred njim perspektiva iznova uspostavljena života, društva i duha. Jer ta perspektiva zaista postoji - kao da mislilac uverava samog sebe. Danas još uvek samo u obliku nastojanja pojedinaca usmerenih obnovi i u pojavi tipa čoveka koji je postigao katarzu, sutra već kao obnova koja zahvata celo čovečanstvo i kao univerzalna preobrazba.


Privlačna snaga tradicije


Tradicija: integrativno središte Hamvasova misaonog sveta. Svaka mu se misao vraća njoj i od nje polazi. Pronađena tradicija pokazala mu je izlaz iz filozofije krize mlađeg razdoblja njegovog života, u starijem razdoblju tradicija mu daje poticaj za filozofiju koja nastoji realizovati misao. Tradiciju, izvorno znanje čovečanstva, smatrao je golemim i jedinstvenim svetom: nekom vrstom divovskog kontinenta koji se, iako u celini potonuo, može rekonstruisati prema njegovim fragmentarnim ostacima. Predistorijsko je čovečanstvo, kaže, bilo u posedu svega toga, istorijsko je čovečanstvo već sve izgubilo. Predistorijsko je čovečanstvo još bilo u vezi s bitkom, vidljiv se svet još dopunjavao s nevidljivim, još je bio sposoban za mudrost i za viđenje. Za istorijsko čovečanstvo još je ostao samo život, iza njegova vidljivog sveta nevidljivi se već izgubio, sudbina mu postaje čudovišno zaglupljivanje i zaslepljivanje. Predočavanje, obelodanjivanje, davanje glasa tradiciji: to je stremljenje odredilo njegov rad. Posvetio joj je veliki esej, filozofsku zbirku eseja i prevode s komentarima.


Monografijski, veliki esej, njegovo glavno misaono delo, SCIENTIA SACRA, želi nam predočiti tradiciju. Esejista je ovde filozof istorije : ne rekonstrukcijom istorijskih činjenica, nego istorijsko-filozofskim razlaganjem nastoji nam približiti celinu potonulog, divovskog kontinenta tradicije. Polazna tačka je istina istorijska: reflektuje se na krizu koja se dogodila u šestom veku pre nove ere. Veliki mislioci toga razdoblja - priča esejista - od Kine, preko Indije, Irana, Male Azije i Egipta do Italije, od Lao-cea i Kung-cea, preko Buddhe, Zaratustre, Heraklita i Totha do Pitagore, nezavisno jedan od drugoga, a opet sasvim istovetno, istovremeno prepoznaju kraj zlatnoga doba i početak razdoblja apokalipse. Zlatno doba i razdoblje apokalipse, međutim, nisu više istorijska razdoblja koja slede jedno za drugim: to su međusobno suprotstavljena istorijsko-filozofska razdoblja. Razdoblje apokalipse je razdoblje čovečanstva koje je stupilo u svoju istoriju, zlatno doba je razdoblje tradicije. Zlatno doba: golema sveukupnost čovečanstva, ustvari ljudskog bitka. Stoji u vezi s najvišim moćima i životom punim metafizičkih sila, živi prema sakralnom životnom redu i s čovekom koji čuva budnost, izgrađuje se na osnovu analogijskog viđenja i mišlju izraženom simboličnim jezikom, punovažnost stiče preko stroge hijerarhije i arhaičnom zajednicom koja se temelji na mirnom sakralnom redu.

Filozofska zbirka eseja ARCHAI priprema je i dopuna monografskog velikog eseja; njome Hamvas nastoji obelodaniti tradiciju. Pisac se ovde estetskim unutarnjim stavom približava predmetu: ostacima u prošlost potonulih tradicijskih zemalja. Po jedan drevni grad, gradnja, plastika, plemenska pesma, glinena posuda ili maleni kip: uvek nova prilika da se pokrene vizija i oživi stvar. Ruševine Machu-Pichua postaju metafizika koja pobeđuje fiziku, zastrašujuće-zadivljujući dokaz neposredna zajedničkog života s drevnim silama sveta. Kameni blokovi Stonehengea postaju primerom oslobađanja tvari od same sebe, stvaranja svetog mesta oblikovana kamenjem što se uzdiže u vazduh. Plastika Miletskog proročišta veličine pedlja, prostor je koji postaje mestom, oblikuje se u posrednika poruke koju šalje produhovljena priroda. Posmrtna pesma indijanskog plemena s Amazone postaje paradigmom bezoblične brutalne tvorevine elementarno velikih poteza, muzički pradoživljaj i muzička pratvorevina. Peruanska vaza postaje simbolom istupanja iz drevne samosvesti, ljudska logika uperena protiv logike prirode. Maleni kip vilendorfske Venere uzdiže se kao izraz izvornog jedinstva bitka, kao simbol spola nezavisnog o polnosti i telesnosti nezavisne o telu


Niz prevoda s komentarima, VELIKA DVORANA PREDAKA, na kraju, nastoji dati glas tradiciji i stoji u uskoj svezi s dva prethodna nastojanja. Mislilac je tu posrednik: znanje koje svete knjige čuvaju o tradiciji presađuje u mađarski jezik i objašnjava. I same svete knjige, istina, smatra narušenim i srozanim svedocima tradicije. Prema njegovom shvatanju, tradicija se izvorno objavljivala preko sakralnih subjekata: živo, razrešeno, neposredno, lično i realno. Svete knjige su još samo sakralni objekti: mrtve, vezane, posredne, bezlične i refleksivne. Svete knjige, u svojem narušenom-srozanom stanju, ipak podučavaju tradiciji: njihovi se tekstovi, pak, formulisani univerzalnim sistemima simbola jezika drevnih vremena, ne mogu preneti evropskim jezicima koji služe izražavanju individualnoga ja. Prevodilac-komentator u tom smislu nije sluga-filolog, nije tumač koji se objektivno i tačno drži dela veran njegovom tekstu, nego pre umetnik-stvaralac: nadahnuti obelodanitelj tradicije i vidoviti novotvoritelj. Hamvasovi prevodi i komentari, koje je pripremao radom tokom više decenija, zbog toga nisu “stručni” radovi: pokušaji su usmereni tome da različitim tekstovima pratradicije daju glas, od Heraklitovih fragmenata do Upanišada, od Veda do egipatske knjige mrtvih, od Konfucijevih razgovora do Henochove apokalipse, od tibetanskih misterija do zen-primera.


Nauka, religija, filozofija, književnost


Hamvas je svaku pojavu promatrao iz perspektive tradicije i prosuđivao: kvalifikovao kao autentičnu ili neautentičnu. Nauku, religiju, filozofiju i književnost jednako je smatrao pronalascima evropskog čoveka koji je zakoračio u istoriju: spram autentičnosti tradicije video ih je, dakle, kao neautentična očitovanja. U vrednovanju ta četiri područja, uza sve to, pokazuje naglašene razlike: dok je u slučaju nauke, religije i filozofije njegov kritični stav odlučujući, u slučaju književnosti susrećemo se s afirmativnijim pristupom.


Nauka je u celome njegovu životnom delu predmetom jednoznačne i oštre ocene. U očima mislioca ona nije drugo do instrument modernog čoveka potonulog u život i otpalog od bitka. Prema njegovom shvatanju, sav naučni razvoj novovekovne istorije temelji se zapravo na egzistencijalnim lažima. Nauka, kaže, razglašava da je njezina snaga u njezinoj istinitosti, iako je sve skupa u njezinoj visokoj organizovanosti ; kočoperi se s tim da njenu spoznaju karakteriše objektivna vernost predmetu, a ustvari je samo bezlična, indiferentna, ne-egzistencijalna i antihumana; poziva se na to da traži istinu bez pristranosti, pri tome doprinosi uistinu samo utemeljenju režima svetovne moći. Oblikovavši se u opasni scijentifizam, ni sama nije drugo do svojstvena mitologija i specifična religija. Naučna mitologija daje obuhvatnu sliku sveta: sve pojave svodi na zajednički nazivnik, na zajednički nazivnik istine; njeni su sveštenici poznavaoci-inicijati svojih uskih i kratkovidnih svetova ; krugove njihova predanja čine anegdote što opevavaju dela različitih srodnih pseudobožanstava - naučne struke. Naučna religija je jedinstven sistem zablude: takva religija činjenica isključivo je sredstvo razumskog čoveka; o najznačajnijim pitanjima ljudskog života nam, međutim, nema šta reći. Nasuprot objektivnom razmišljanju usmerenom na predmet, osniva se na metodičkoj spoznaji koja je usmerena samo na podatke. Njena se metoda pokazala uspešnim i uverljivim postupkom delotvorne logike na nivou prosečnosti: metoda joj je bez greške, samo što nema veze sa stvarnošću.

Religiji, tome nasuprot, pristupa već diferenciranije, suptilnijom kritikom. U njegovom se sudu, prema promenama misaone perspektive, pokazuju naglašene razlike. Religija je, promatrana iz perspektive krize, autentično očitovanje, ali s pozicije tradicije - neautentično; sa strane teorije udaljene od života, religija je vredan svet, ali ispitujući je s pozicije načina života usmerena ozbiljenju autentične realizacije - bezvredan. Iz dvojstva pogleda usredištenog u krizi i u tradiciji, odnosno iz dualiteta hladne-mrtve teorije i živog-praktičnog ozbiljenja, izvire Hamvasova diferenciranost i suptilnost kritike religije. Na različitim mestima njegovog golemog opusa istovremeno izbijaju duboko religiozne, hrišćanske razrade i izlivi kritike hrišćanstva koji podsećaju na gorkog, kasnog Nietzschea. Religija stoji u vezi s tradicijom, ali nije joj istovetna; naslednica je tradicije, ali nije sama tradicija. Kao znanje koje stoji u vezi s tradicijom i koje nastupa kao naslednik tradicije, još uvek ima najviše mudrosti u sebi od sveg mogućeg ljudskog znanja. Kao područje koje egzistira u otpalosti od tradicije i tek kao njezin daleki potomak, ona nužno izražava korumpirani bitak čovečanstva koje je ušlo u istoriju. S obzirom na to, mislilac u njoj nalazi samo novo sredstvo zadovoljštine srozana čoveka koji neprestano radi na utaživanju svoje životne gladi: takvu vrstu, dakle, civilizacijskog sredstva, takav neplodan pokušaj obrane i osiguranja istorijskog čoveka i takav stalan jalovi napor skrivanja i bega pred stvarnošću.


U shvatanju i kritici filozofije ponovno se pokazuju očite razlike. U poznom, kratkom eseju SISTEM i STAV neautentična u meri u kolikoj je sistem, a što je više teorija, tim više nosi autentično znanje. Sistem je u znaku pitanja i dosetke; nasuprot tome, teoriju karakteriše problem i misao. Dosetka, kako kaže, pripada novinaru, misao pesniku, pitanje političaru, a problem onome koji je upao u egzistencijalne teškoće. Sistem gradi, teorija osniva; graditelj sistema spoznaje, osnivač teorije vidi.Sistem samo postavlja stvari u red, prividno srazmerno i dopadljivo oku: formira dakle pogled na svet, svetske pojave okamenjuje u šablonu. Iz njega ništa ne sledi, pogotovo ne praktično delovanje i uređen životni poredak. Teorija pak ne nudi apstraktan pogled na svet, ne pruža šablonu za objašnjavanje sveta: stvara strog i odgovoran životni poredak. Ono što ona izražava nužno ima egzistencijalnu težinu i moralne posledice. Filozofija, ako je to uopšte moguće, isključivo kao teorija može postati autentičnim znanjem. Filozofija je kao sistem mrtva i bez težine; nasuprot tome, filozofija kao teorija ima životnost, nositelj je obećanja ozbiljnosti. Filozofija sistema ne pripomaže efektivnom bitku i autentičnom životu; filozofija teorije pak uistinu pomaže. Filozofija ne može ostati samo filozofija dela: kad bi ostala samo to, ne bi mogla nadići neplodnost. Filozofija koja nadilazi delo, pak, glasnik je novoga sveta. Čovek, kaže mislilac uvereno, treba živeti na onom nivou na kom misli.

Nasuprot više-manje naglašeno kritičnog promišljanja nauke, religije i filozofije, književnost mu je predmetom jednoznačno poistovećujuće prosudbe. Značajan deo Hamvasovog opusa izvanrednog raspona, kao što smo spomenuli, čine književna dela. Mislilac književnost nije smatrao nekom vrstom zamene za filozofiju: o njoj je mislio kao o prikladnom rešenju za pobedu krize i nalaženje tradicije. Prema njegovom shvatanju, u modernom istorijskom dobu roman je ono što je u arhaično doba bio mit: ne tek jedna mogućnost objašnjavanja sveta, nego upravo njegova jedina punovredna forma. Kao što izražava u svojoj fragmentarnoj teoriji romana: nauka sa svojim zapletenim disciplinama, filozofija sa svojim različitim granama, ostale umetnosti sa svojim neizbrojivim očitovanjima, zapravo su sve redom latentni roman, samostalan romaneskni žanr. Moderni se roman rodio kao odgovor na moderno doba. Izgradnja modernog doba postavila je temelje svetskoj krizi - sa svojom modernom državom, modernom naukom i modernim kapitalizmom, i moderno je doba stvorilo pojam realnosti, pojam političko-naučne -privredne realnosti. Roman: jedini snažan protest protiv modernog doba, moderne svetske krize, moderne političko-naučne-privredne moći, a pogotovo protiv pojma modernog realiteta. S modernim se dobom evropska istorija, kaže, razdelila. Na jednoj strani odigrava se realna istorija, sa sve mračnijim posledicama: s ratovima - svetskim ratovima, s koncentracionim logorima i gulagom. Na drugoj strani razvija se istorija romana, s beznadnim, a opet neophodnim otporom: s novim životnim konceptom evropskog čoveka, s ljudskom-ličnom istorijom usmerenom protiv prosečne-realne istorije


Béla Hamvas je mislilac koga se makar u tom smislu može nazvati književnikom koji je stvarao i filozofska dela, kao i filozofom koji je stvarao književna dela.


Iz Mađarska filozofija u XX veku: drugi deo, Judit Hell - Ferenc L. Lendvai - László Perecz, Áron Kiadó, Budipmešta 2001.
S mađarskoga preveo: Neven Ušumović 

Viđenje, Bela Hamvaš

Obrt Iša Upanišade jeste kad Učitelj kaže da znanje nije budnost. Viđnja nije vidja. Viđnja doslovno znači nagomilano materijalno znanje. Suprotnost joj je aviđnja, neznanje.Tekst ovako glasi: ‘Neznalice lutaju po slepoj tami, ali po još većoj tami tumaraju oni koji gomilaju znanje na znanje.’ Viđnja i aviđnja, razumsko znanje i neznanje, dva su vida pospanosti, oba su sasvim nepodobna da bi čovek razumeo i video stvarnost. ‘Znanje i neznanje – oba su nezadovoljavajuća.’

Ali još su u tamnijem ropstvu oni koji nagomilavaju znanje na znanje. Reč je o smislenom znanju. Smisleno znanje je najopasnije spavanje. Ono povećava samo materijalnu količinu znanja, a ne uvećava kvalitet viđenja i svetlost, to je samo umno znanje (viđnja). Ono ne budi, upravo je zbog toga beskorisno,  opasno.

Zatim sledi i prvi korak, vidja, prema budnosti. Postoje tri stepena omamljenosti – duboko spavanje, san i razbudjenost. Posle sledi četvrti stepen (turijam). Četvrti stepen je budnost, savršeno različit od prethodna tri stepena, ovaj stepen je svetlo, čisto viđenje.To je ‘probuđeni sanjar’, budhi. Toje mahatma, najviše i najveće stanje koje može postići duša. To je istinsko viđenje, istinsko znanje.

Prvi znak budnosti jeste što se u čoveku budi nerazgovetna sumnja: maja, čarolija čulnog sveta. Ko počinje da vidi iza čula, on počinje da sluti nešto iza prirode (..)

Zatim slede dve važne stanice kada se raspada najbitnije snoviđenje, snoviđenje individualnog Ja. Veda to ovako označava: ‘Ovo nije drugo do Ono. Ovo si ti. Onaj ko sva živa bića može da vidi u sebi kao delove svog Ja, i sebe samog u svemu što živi.’ Čovek počinje da vidi i da zna da u svetu postoji nepromenljiva istovetnost. Ovo nije drugo do ono,i ovo si ti. San je mnoštvo i raznovrsnost individualnog Ja koje se mogu čulno iskusiti. (…) Čovek u tom trenutku više nije individualno Ja, nego univerzalna ličnost. A ova univerzalna ličnost više ne boravi u životu, nego u bivstvu.

(..) Znak za raspoznavanje pripadnosti bivstvu jeste da je svet Jedan. Svi pospani imaju poseban svet, svi budni imaju zajednički svet. Svi pospani dremaju u svom posebnom Ja, u svojim strastima, željama, shvatanjima sveta; budni žive u istom stvarnom svetu. Čovek ne vidi i ne zna više  od sebe kao odvojenog od drugih bića, u sebi vidi sva bića sveta, ali ne zna da je u svakom živom biću i on sam – ovo nije drugo do ono. Naravno , sada nije više reč o omamljenom (avidja) individualnom Ja, nego o budnom (vidja) Ja koje zna da je sve ovo maja -nepostojeće. Poaspana omamljenost živi posebno u zatvorenom životu., budnost je otvoreno bivstvo i svako živo biće živi u istom svetu. Onaj ko se probudi istupio je iz zatvorenog života: za njegovo biće se iznenada otvaraju sve kapije, dostupno mu je sve znanje, vidljivo kao vizija. To je smisao Vede.”

Bela Hamvaš, Scientia Sacra