Eva Zonenberg

 

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela

Ulovljena u svojim skrovištima: shvati

Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža

Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica

A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Pogovor

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
"da" i "ne" prestaju da zvuče kao nekad

Skala osetljivosti

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude
posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gađanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci
odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena
posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.

 

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša

A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci

Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć

Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti

Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli

Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša

Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio

U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački

Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta

Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih

Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina

Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde

Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo

Neizvesna granica: svila oko članaka

Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira

Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem

Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha

Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:

Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost

Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo

Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine

Izgovarao si kišu na raznim jezicima:

Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja

Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni

Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči

Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi

Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke

I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja

To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja

I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled

Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima

Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?

Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?

Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?

Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira

Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva

Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac

Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima

Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?

Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč

Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar

Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema

Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha

Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli

Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže

Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza

I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše

I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti

Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu

Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više

Nećemo posmatrati kišu

I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše

I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi

Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano

Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više

Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala

Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima

Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci

Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu

Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?

Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva

Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora

Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine

Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja

Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela

Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka

Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše

Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča

Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira

Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo

Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?

Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta

Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke

U našim ustima kiša celoga neba našla je predah

Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem

Postajemo usta noći a noć naša usta

Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak

Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje

Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika

Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove

Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole

Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja

Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija

Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli

Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce

Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?

Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo

Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti

Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te

Ukus tvoga nepca miris tvoga daha

Da li ćemo ikada to razumeti?

Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog

Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?

Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo

Tvoj glas je sladak kao turski kolač

Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje

Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene

Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može

Sve se može kada ljubav skrozira ulice

Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima

Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi

Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo

Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice

Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?

Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti

Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:

Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest

Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare

Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči

Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila

Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo

Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti

Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe

Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi

Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe

Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata

Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove

U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu

U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje

Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć

Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda

I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita

I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire

A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene

Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade

Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati

Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet

Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama

Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza

Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica

Mostić na kome je klečala prosjakinja

To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti

Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira

Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi

Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena

Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti

Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ

Mnome zacrtaj granice svog malog sveta

Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?

Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah

Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom

Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira

Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti.

 

 

Eva Zonenberg

između poezije i filozofije

Eva Zonenberg je poljska umetnica koja živi i radi u Krakovu, je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja i jedan je od prvih diplomaca na književnih i umetničkih studija na Institutu za poljsku filologiju Jagelonskoh Univerziteta u Krakovu.
izvor