Broj njenih žrtava varira od 36 do 650, što je čini Ginisovom rekorderkom kada su ženske serijske ubice u pitanju. Sasvim razumljivo, otkako je legenda o njenim ubistvima i monstruoznoj gladi za mladošću rođena, figura Eržebet Batori neprestano izaziva jezu već četiri veka.
Eržebet Batori od Ečeda, poznata i kao Krvava Grofica, rođena je 7. avgusta 1560. u mestu Njirbator, koje je pripadalo nekadašnjem Mađarskom kraljevstvu. Roditelji Đerđ i Ana Batori, oboje izdanci čuvene loze Batorijevih i rođaci brojih vojvoda Transilvanije, obezbedili su svojoj princezi raskošno detinjstvo u rodnom Ečedu i zavidno obrazovanje: Eržebet je, pored maternjeg mađarskog jezika, govorila nemački, latinski i grčki, što ju je u ono vreme činilo obrazovanijom od mnogih muškaraca koji su delili njen društveni status. Iako je isprva delovala kao prava plemkinja i buduća vladarka, Eržebet nije bila tipična princeza. Svedočenja slugu govore da je još od detinjstva doživljavala histerične napade, propraćene nekontrolisanim ponašanjem i napadima besa. Uzrok ovakvog psihotičnog koktela nije poznat. Jedna od teorija smatra da je za sve kriva epilepsija, dok većina smatra da je tome doprinela brutalna praksa kojom su se njeni plemeniti rođaci služili da bi pokazali slugama kako se poštuje vladar. Možemo slobodno reći da je Eržebet od malih nogu usvojila model ponašanja koji će je učiniti simbolom surove lepote.
Eržebet – sasvim obična vladarka
Kako su to stari aristokratski običaji nalagali, Eržebet se u svojoj desetoj godini verila za Ferenca Nadašdija, sina barona Tomaša Nadašdija i njegove supruge Ursule Kanižaj. 8. maja 1575. u palati Varano pred 4500 zvanica (navodno je na venčanje bio pozvan i papa Maksimilijan II) Eržebet i Ferenc su i zvanično preuzeli uloge muža i žene. Njen suprug je ubrzo otputovao u Beč radi studija, a Eržebet se preselila u zamak Nadašdi i tamo prihvatila upravu nad svim zajedničkim poslovima i vojskom, koju je vodila u odbrani protiv osmanskih napada na tadašnju Mađarsku. U pojedinim slučajevima, Eržebet je organizovala pomoć ženama čiji su muževi ubijeni u ratu ili odvedeni u zarobljeništvo, kao i onima koje su Turci silovali i mučili. Čini se da se u dubinama njene nasilne prirode krila pokoja mrva saosećajnosti i brižnosti.
Ali, negde između ubijanja Turaka i brige o svojim imanjima, Eržebet je pronašla razonodu za sebe. U trinaestoj godini zatrudnela je sa slugom po imenu Laslo Bende. Očigledno je da zamak Čejte, zajedno sa kućom na selu i sedamnaest dodatnih imanja koje joj je suprug poklonio kao svadbeni poklon, nisu uspeli da održe Eržebet mirnom. Saznavši za ovu indiskreciju, Ferenc je kastrirao mladog Lasla i bacio ga psima, a Eržebet je rodila ćerku Anastasiju Batori, o kojoj ne postoje nikakvi podaci (priče govore da je novorođenče dato jednoj siromašnoj porodici ili da ju je Ferenc ubio).
Za vreme muževljevog odsustva, Eržebet je nastavila da provodi vreme sa svojim mnogobrojnim ljubavnicima (neki izvori govore i o njenoj biseksualnoj prirodi, što ostaje samo u sferi nagađanja) i da sprovodi tiraniju. Deset godina nakon svog venčanja, Eržebet i Ferenc dobili su prvo zajedničko dete, Anu Nadašdi (1585), a potom su dobili još četvoro dece: Ursulu (1590), Katalinu (1594), Andraša (1596 – 1603/7) i Pala (1598 – 1650). U nekim izvorima navode se još dva sina, Mikloš i Đerđ, ali smatra se da su preminuli u prvim mesecima života. Nakon 29 godina braka, Ferenc umire 1604, ostavljajući Eržebet da apsolutno vlada i zastrašuje svoje sunarodnike i ostatak Evrope.
Početak krvave vladavine
Eržebet je svoju vladavinu od samog početka obeležila surovim kažnjavanjem neprijatelja, okrutnim tretiranjem slugu i opsesijom lepotom i večnom mladošću. Paljenje i odsecanje dlanova i šibanje bile su svakodnevne metode kojima je Eržebet kažnjavala svoje podređene. Kada bi želela da razbije monotoniju kažnjavanja, najpre bi svukla neku od sluškinja, potom bi je vukla po snegu, polila ledenom vodom i ostavljala napolju da se smrzne. Ali, rođenje nje kao Krvave Grofice obeležio je naizgled običan incident: pošto ju je sluškinja slučajno počupala za kosu dok ju je češljala, Eržebet se razbesnela i ošamarila ju je, pritom joj stvarajući posekotinu na obrazu. Nekoliko kapi krvi je usled udarca palo na Eržebetino lice i voila – njena koža kao da je postala glatkija i mlađa (ili je bar Eržebet tako mislila, očajnički tražeći večnu lepotu). S mišlju da je otkrila ono što bismo mogli smatrati pretečom kreme protiv bora, Eržebet je započela svoju eksploataciju zaliha krvi. Svedočenja slugu govore da je Eržebet imala posebnu odaju opremljenu raznim spravama za mučenje, kao i mnogim alatkama i kavezima prepunih igala i bodlji. U početku, Eržebet je ubijala mlade seljanke i devojke nižeg plemstva. Ali, kasnije je svoj hobi preusmerila na plemkinje (pretežno device, zbog čistije krvi, jelte), koje su bile poslate u njen zamak na školovanje i vaspitavanje. Eržebet je u svojim zločinima uživala od 1585. do 1610. sve dok pojedini plemići nisu počeli sa prijavama ubistva svojih rođaka i kćeri, a pojedinci su tvrdili da su oko zamka zapazili veliki broj tela mladih devojaka sa izuzetno vidljivim ranama mučenja. Najzad, 1610. godine, kralj Matijas II šalje sudiju, Đerđa Turzo, da okonča suludu vladavinu ledi Batori.
Presuda
Sudija Turzo uhapsio je Eržebet i njenih četvoro slugu saučesnika 10. decembra 1610. godine i za početak je osudio na kućni pritvor. Sudiji su u procesu pomogli i Eržebetin sin, Pal, kao i još dvojica Eržebetinih zetova. Kralj Matijas II imao je ideju da se Eržebet zbog svojih zlodela osudi na smrt. Ali, budući da je njena porodica vekovima bila deo evropskog noblesa, Turzo je predložio da se Eržebet pošalje u manastir i tako spreči prljanje porodičnog imena. Suđenje je zvanično počelo 2. januara 1611. Troje njenih slugu najpre je bilo mučeno (odsečeni su im prsti na rukama), a potom spaljeno na lomači, dok je jedna od njih osuđena na doživotnu robiju. Za Eržebet je određena posebna kazna: zazidana je u jednu sobu, sa sasvim malim otvorom kroz koji su joj donosili hranu. Osuđena na samoću, nedostatak ogledala i sopstveno ludilo, Eržebet je, zazidana u odaji zamka Čahtice, provela tri godine, sve dok je jedna od dvorskih dama nije pronašla mrtvu 21. avgusta 1614. godine. Sahranjena je u svom rodnom Ečedu, ali, do danas njeno poslednje počivalište nije pronađeno.
Lik Eržebet Batori kao kulturološki mit
Vekovima Eržebet Batori predstavlja svojevrsnu legendu, a slika grofice koja se kupa u krvi mladih devica predstavlja plodno tlo za različita umetnička dela. 1970. snimljen je film Countess Dracula, tek površno zasnovan na njenom životu. Mnogo preciznija filmska ostvarenja su Bathory (2008) i The Countess (2009). 1998. godine bend Cradle of Filth izdao je album Cruelty and the Beast inspirisan upravo Eržebet Batori, a bend Slayer je uvrstio u svoj album World Painted Blood pesmu Beauty Through Order, takođe inspirisanu ovom suludom vladarkom.
Нема коментара:
Постави коментар