Dejvid Mičel, Pacovčina

Moja žena stavi pojas Frediju, zatvori vrata automobila i okrenu se ka meni. „Imam u deset sati sastanak sa Patrikom Bimenom. Da razmotrimo šta nam je činiti.“ Pretpostavljam da sam klimnuo glavom. Fredi je hteo da uradim moju zombi 1)  foru, ali nakon Lornine izjave, nisam bio u stanju. Rekla je još nešto što sam slušao, ali nisam zaista čuo, ušla u auto i odvezla se. Fredi je gledao kroz zadnje staklo: njegova zbunjenost mi je dala snage da iznudim jedan osmejak i mahnem. Odzvanjale su mi Lornine reči s rastanka: Mnogo je rečenica koje započinješ rečju „ja“. Ostao sam na stanici razmišljajući o nizu pakosnih izazova koji su doveli do ove tačke sa koje nema povratka, sve dok sa neba nije počela da sipi topla kiša sve brže i jače. Na spratu, u mojoj kancelariji, čekali su me zapisnici – zapisnici zapisnika – o, Isuse, kancelarijskog posla preko glave! Nisam mogao s tim da se suočim, pa sam otrčao, prošavši jednu stranu kuće, niz baštu, do kolibe. Na polupraznoj kanti zaštitne boje, presedeo sam opak pljusak. Nikada ne bih Učinio Neku Glupost – kako bih mogao doživotno
obeležiti Fredija? – ali ohrabrivala me je pomisao na deset kutija „Nurofena“ koje če kaju u zadnjem delu mog noćnog stočića.

     Dok se Fredijevo strašilo sušilo na suncu, našao sam rasparan par baštenskih rukavica i lopaticu za vađenje biljaka, i napao na korov, koprivu i zelje koje je smetalo parčetu zemlje sa povrćem. Okopao sam ga prošle godine tokom bankovne krize kada je era supermarketa delovala nesigurno. Ko bi sada opstao hraneći se tikvicama, krtolama i crnim lukom? Naša bašta iza kuće je dugačka, uska i u starom prigradskom području, sa purpurnom bukvom u svom zadnjem delu. Lorna kaže da drveće ne bi trebalo da je tamno, ali bukvine modre kestenjaste boje i treperenje tu i tamo uvek mi razbistre glavu. Fredi želi kućicu na drvetu, a ja sam oduvek želeo da sagradim jednu na purpurnoj bukvi. Ništa spektakularno, samo nekakvu konstrukciju poput splava na drvetu, nalik na onu koju smo Dejvid Okeridž i ja sagradili u voćnjaku njegovog tate, dok smo bili klinci u Blek Svan Grinu. Maštao sam kako bih rekao Frediju da purpurna bukva čuva njegov poklončić, i gledao kako on otrčava, nalazi merdevine od kanapa, i penje se u neki bolji, lišćem ušuškan svet. Pomisao da drugi čovek Frediju pravi kućicu na drvetu obične zelene bukve naterala me je da u besu bacim svoju lopaticu za vađenje biljaka kroz prozor kolibe. Srča u vidu ajkulinih peraja pratila je lopaticu. Ostao sam nepomičan na tren, a nakon toga povikah: Glupi – ebeni 2) – idiote! Sad sam morao da izmislim neki od mojih providnih izgovora. Fredi možda još u njih veruje, ali Lorna će pomisliti: Da, kako da ne. Moram biti obazriviji.

     Penkalo Patrika Bimena će lebdeti nad njegovom beležnicom: Na koji način se manifestuje pasivna agresija kod vašeg muža, gospođo Brajer? A ona će odgovoriti: Više bih volela da me oslovljavate devojačkim prezimenom, od sada pa nadalje.

     Korov ide na đubrište, počeo sam da hranim žbunje đubrivom „Krv, riba i kost“. 3)  Pet kilometara odavde, Patrik Biman će sa Lornom sastavljati taksativnu listu: opšta procedura, starateljstvo, novac, kuća, penzije, razno, standardne zarade. Moja majka će se naborati: dobro smo krili Probleme. Čija je to ideja?, želeće da zna, u prevodu: Čija je greška? Lorna nema Nekog Drugog, siguran sam u to, previše je nesrećna da bi bila zaljubljena – a Bog zna da sam ja bio suviše zauzet pokušajem da održavam svoje navodno savetovalište, da bih mislio na vanbračni seks, osim raznovrsnosti sa Jutjuba. Ali ipak, tačno je da je novčano pitanje uticalo na bračno pitanje. „Kada si muškarac, i otac“, rekoh Fredijevom strašilu, „a moraš da zamoliš suprugu da stavi 5000 funti njenog bonusa na zajednički račun, da ti na benzinskoj pumpi ne bi odbili kreditnu karticu, i kada su sve šale o tome da si mažen i pažen čovek izlizane, onda je prava reč ’vazektomija’”.

      U bašti sam izgubio svest o vremenu, i sledeće čega sam bio svestan, bila je Lorna koja
me je dozivala sa verande. Sve je podsećalo na vlažno popodne jednog petka, jer je to i
bilo. Međutim, ova scena sa verande sastojala se od nekoliko abnormalnosti, kao na jednom
od dva dela slike „uočiti razliku“. Kao prvo, Lorna je izgovarala moje ime, uporno i više
puta: nakon što su Problemi otpočeli, ona je postala ekspert u sastavljanju rečenica u kojima
ja ne postojim. Kao drugo, zapravo je održavala kontakt očima: obično se obraća sobi,
ili vazduhu oko mene. Kao treće, potrudila se da objavi svoj dolazak umesto da to prepusti
vratima, čajniku i vodokotliću. Kao četvrto – i ovo me je najviše prodrmalo – Miz Preživeću4
je delovala uznemireno i kao da joj je potrebna pomoć. Momentalno, molitva je utirala
put upraviteljskom Bogu anglikanske crkve mog detinjstva: Molim te, molim te, molim te,
ne dozvoli da se išta loše desilo Fredu.
         -„Nik, neki pacov se zaglavio iza kamina!“
     Kao Kapetan Razumni 5) pre mnogo godina, rekoh: „Šta?“ 6)
     Propustio sam da zahvalim Bogu što je sačuvao Fredija.
     Mislila je da ne čujem. -„Pacov se zaglavio iza kamina.“
Nije to pacov, to je miš, pomislio sam; a verovatno nije ni miš. Lorna ima taj problem s miševima, čak i umišljenim.
      Rekoh: „Misliš u kaminu? U zastakljenom četvrtastom delu?“
      Ona reče: „Ne, mislim iza kamina: kao reč ’iza’“.
Govori tim australijskim podignutim poslednjim slogom samo da bi me nervirala.
      -„Zbog čega to misliš?“
      - „Pa, kao prvo, čujem ga.“
Đavo me je naterao da kažem: „Zašto ne pozoveš telefonom Patrika Bimena?“

Učimo mnogo toga o preziru, Lorna i ja.
       - „Sjajno,“ rekla je naposletku. „Sjajno. Baš ti hvala.“
      Hodao sam ka bašti.
      Dok sam promicao, pitala je: „Šta se desilo sa prozorom kolibe?“
     - „Otpad: drška kosilice je upala kroz staklo.“

      Lorna i ja smo na neki način berlinizovali. 7) kuću na njenu zonu i moju zonu. Fredi prolazi
kroz kontrolne punktove i ne primetivši ih, ali je dnevna soba dobrim delom njena teritorija: već nedeljama nisam kročio tamo. Dok smo klečali ispred prednjeg zastakljenog dela ložišta kamina, nešto unutar i, da, iza – nas je nanjušilo. Nevidljive kandže su protrčale i skli znule preko strme kosine od livenog gvožđa. Morao sam da priznam – mada još uvek nisam, da nema tog miša koji bi mogao da proizvede tako jako greb-greb-grebanje.

     U vreme kada smo kupili kuću, kada je još nerođeni Fredi bio veličine i oblika indijskog oraščića, ognjište je bilo pokriveno kartonom i braon lepljivom trakom. Sanjajući o kestenju na vatrici, skinuli smo karton i otkrili da dimnjak ima ulogu vertikalnog aerotunela koji usisava toplotu iz kuće. Naš zidar Estonac nam je predložio ložište četvrtastog oblika sa staklenim vratancima namesto prethodnog ognjišta i imitaciju mermera kao oblogu kamina koja bi ga zatvorila. Prihvatili smo predlog, ali je ložište, kada je stiglo, bilo duplo manje dubine od dubine samog kamina. Ovo je napravilo prazan prostor između zadnjeg dela ložišta i ognjišta od cigala, ali nas je naš zidar ubedio ramsfeldijanski 8)  jasnim tonom da ako nešto može da uđe, onda može i da izađe. Osim, očito, pacova.
       Lorna se naglas pitala da li bi to mogla biti ptica.
      - „Ne, osim ako ta ptica može da odšrafi sa dimnjaka deo koji štiti od vrana.“
      - „Onda je pacov.“ Prostrelila me je pogledom, u znoju. „Kao što rekoh.“
       -  „Pitam se koliko dugo je već tamo.“
        - „Fred je juče gledao DVD. Tada ničeg nije bilo.“
24 časa, onda, pomislih.
        - „Možemo li nekog da pozovemo?“, pitala je.
        - „Službu za zaštitu životinja? Došli bi da je zlatni orao ili morska vidra u pitanju. Hvala
bogu što ste se javili. Pacov se zaglavio iza našeg kamina – pošaljite Ekipu za glodare pre no što
bude prekasno!
       - „Mislila sam na nekog iz službe za štetočine“ – dodala je tonom aždaje, „Nik“.
       - „Jedan glupi pacov se teško računa kao najezda.“
       - „Možeš li da gurneš ovu oblogu kamina, i... nekako je otvoriš?“

        Pacov je to čuo i detonirao teškom paljbom kandži.
       - „Jedino da skinem silikonsku zaptivnu masu.“
     Izgovorio sam to kao loš imitator policajca iz Odeljenja za kriminal.
       - „Možemo da ga pustimo, i nadamo se da će sam pronaći izlaz...“, rekla je.
       - „To nije nikakvo rešenje. Biće sve slabiji i slabiji.“


     Pacov se popeo i skliznuo, popeo i skliznuo.
      Lorna je progutala knedlu. „Fred će imati noćne more zbog ovoga. Seti se epizode sa
Doktorom Hu“.9)
       Kao da bi mi dopustila da zaboravim. „Ono što me brine je smrad. Ako te je Patrik Bimen
savetovao da prodaš kuću, koštaće te par hiljada.“
     - „Kako bi bilo da grozne probleme rešavamo redom?“
     - „Naravno, mogli bismo da zapalimo vatru i... nekako... ispečemo pacova.“
       Zažalivši što sam to rekao, zagrebao sam noktom palca silikonsku zaptivnu masu između prednjeg dela ložišta i kamenog okvira.
      - „Anet će dovesti Fredija do dva sata.“
      Sat na ploči kamina, naš svadbeni poklon, pokazao je 12:35
       - „Moraću nekako da izvučem ložište. Otići ću do prodavnice delova pre no što zatvore
za ručak: moram da kupim neki alat. Uzgred, nadam se da ti ne smeta što sve ove rečenice
počinjem rečju ’ja’?“

      Niz prodavnica je samo petnaest minuta hoda udaljen od železničke pruge, preko puta
parka sa muljevitim jezerom, ali zbog nedostatka vremena išao sam autom. Na vestima je
bilo nešto o razvedenom ocu u Bristolu kojem je zabranjeno da viđa svoje sinove. Izgubio
je to pravo, ubio svoju porodicu, a onda i sebe. Bog zna da ne mislim da je imao opravdanje
za to: niti da bih ikada hteo ili mogao da prebijem sopstvenu uskoro-bivšu-suprugu na smrt; još manje malog Freda dok leži i spava, pre no što popijem 120 „Nurofena“ i flašu „Kilmaguna“.10)  Ne. Sve što želim da kažem je da su mi naši Problemi pomogli da shvatim
zašto je čovek iz Bristola to učinio. Samo toliko.

     Dok sam stajao na pešačkom prelazu čekajući da neka starica pređe ulicu, imao sam jedan
od onih Turetov-sindrom trenutaka. To nije pravi Turetov sindrom – to je nalet sećanja na sram – ali je me je naterao da se odalamim po slepoočnicama i vrisnem kao Bi Džiz rospija: Tako mi je žao! Na moju nesreću, starica me je čula: zastala je i zurila u mene kao da sam apsolutni kreten. Dok su se smenjivala svetla na semaforu, opet me je spopao Turetov-sindrom u trenutku kada se poslednje svetlo upalilo, i uzviknuh: Proklet da si goreo u paklu, Nikolase Brajeru! Kako bi veličanstven, kako oslobađajući bio jedan metak. Ne bih to nikad učinio.

    Prodavnica alata 1-Stop zasigurno je mesto gde bih mogao da umrem srećan. Miris me smiruje bolje nego bilo koja Lornina bočica aromaterapijskog đubreta od trideset funti: miris ulja za podmazivanje gvožđa, muškasti miris proizvoda za kućne ljubimce, oštar miris tek oblikovane kineske plastike. Redovi i nizovi šrafova i kuka od bronze i čelika, složenih po debljini i dužini, vizuelni su sedativ. Izložen alat kazuje: Ništa na ovom svetu, nije tako slomljeno i upropašćeno da mi ne bismo mogli da ga izgladimo i popravimo. Nazivi farbi su melem za dušu: „Sumrak Santorinija“, „Prvi paradajz“ ili „Martin Vinograd“. Uživao sam u vragolastoj družini stolara i električara koji su grabili zalihe za svoje popodnevne poslove i šegačili se sa Robom i Džonesterom na kasi. Niko ne bi pomislio da sam iskusan profesionalac, ali sve dok držim zatvorena usta, ko bi rekao da nisam stručan amater? Uzeo sam tri vrste noževa; tubu silikona „Siliko-4-Pro“; gumeni klip za nanošenje; široko, pljosnato dleto; stegu; i par crvenkastosmeđih gumenih rukavica. Platio sam, stavio svoje kupljene stvari u kutiju, i napustio radnju 1-Stop bacivši poslednji pogled na nju, zbog čega sam propustio da primetim moćan Blekberi meteor koji je jurcao asfaltom, dok ne beše prekasno.

     Patrik Bimen je prvo proverio da li je njegov Blekberi ogreban pre no što se okrenuo
ka čoveku na trotoaru. Smejao se užasavajuće iskreno kada me je prepoznao. „Uživaš li u
vožnji?“ Pružio mi je svoju mišićavu ruku kako bi mi pomogao da ustanem, a moja neverna ruka je poslušno prihvatila. „Nije ništa opasno, nadam se?“
     Lorna me napušta, pomislih, i povredio sam trtičnu kost.
     Stresao sam prašinu. „Ja sam nikad bolje. Nadam se da si ti dobro.“
      - „O, ne smem da se žalim. Ne, ne smem da se žalim.“
      - „Kladim se da si imao konstruktivan sastanak sa mojom – sa – Lornom?“

     Patrik Bimen je saosećajno zacvrkutao: „Izvini što su stvari tako ispale, ali hej. Čovek
sredi sve detalje i ide dalje. Kad smo kod toga, Nik – mogu li da te oslovljavam sa Nik? –
moraš da središ svoje pravno zastupništvo ASAP“.11)  Izgovorio je ovo „ejs-ep“. Gledao me
je dok sam skupljao prosute stvari koje sam pazario. „Malo DIY-a?“12) 
      - „Pacov se zaglavio iza našeg kamina.“
    Napravio je grimasu koja je govorila: to je uvrnuto. „’Iza’? a ne ’u’?“
       - „Duga je to priča. To je jedan od onih zakukuljeno-zamumuljenih poslova.“
       - „I ti zaista misliš da je dobra ideja da to otvoriš sam?“
       - „Ili tako, ili ćemo živeti uz smrad pacova koji se raspada.“
        - „Pa, hej.“ Patrik Biman je slegnuo ramenima. „Rastao sam na ostrvu Man. Uostalom,
stavi masku na lice, za ime boga. Stavi se u kožu izgladnelog i besnog gospodina Pacovka
kome je svega preko glave: šta je prva stvar koju on vidi kada svetlost obasja njegovu
mračnu zatvorsku ćeliju? Sočne očne jabučice i hrskavičav nos: večera. Seti se Američkog
psiha. Hej. Uzmi pravnog zastupnika, kojeg god da odabereš, zovi me ejs ep kako bismo
zahuktali stvar. Želećeš da izmeniš svoj testament takođe, zar ne? Radije bih da budem
ukoren nego da širim klevete o kolegama, ali Mekvini preko puta Superdraga je prava Polijana 13)
sa glavom punom koke; a ne bih verovao gospodinu Timotiju Finu i njegovim saradnicima sa heftalicom, a pogotovo ne kada se radi o pristupu mom sinu jedincu. A sada pozdravčić.“

      Lorna je sekla paradajz i bosiljak – nikad ne obedujemo zajedno – ali je došla u dnevnu
sobu da bi izbegla optužbe za Nije-moj-Problemizam. „Jedna stvar je isterati pacova iz kamina“,
rekoh joj, dok sam otvarao kutiju sa alatom, „ali isterati pacova iz kuće je druga stvar“.
     Lorna reče: „Moramo da pojurimo pacova tako da istrči kroz ulazna vrata“.
      - „Svakako. Svakako“, rekao sam.

      Dva tepiha iz hodnika spakovana u rolne napravila su jednosmeran put ka poduprtim otvorenim ulaznim vratima. Lorna je od sofe i naslonjača napravila kanjon koji je vodio od kamina ka hodniku. Setio sam se opremanja kuće sa prijatnom, smešnom, trudnom Lornom
Otvorio sam širom prozor.
       Lorna je pitala: „Od kakve će nam to biti koristi?“
       Istinit odgovor bi bio: Da odložimo ujed pacova za nekih 10 sekundi. Odgovorio sam:
      - „Odrastao crni pacov može skočiti onoliko koliko si visoka. Postoji mogućnost da će ugledati
prozor i pojuriti kroz njega“. Tipično bulažnjenje u stilu Nika Brajera: Lorna ga je proizvela
iz mene, kao laksativ.

     Oštrica je zasekla kroz silikonsku zaptivnu masu. Lorna je motrila s druge strane sobe, ščepavši teniski reket kao što bi lovkinja 14)  na vampire ščepala svoj drveni kolac. Čim je čuo nož, pacov je pojurio kao ludak. Utom shvatih da je trud besmislen: silikonska masa nije zalepljena, već je samo služila kao zaštita od dima. Konstrukcija četvrtastog ložišta je verovatno bila pričvršćena za pod postoljem, a obloga kamina se nije mogla pomeriti a da ne pomerimo ceo kamin. Pošto još nisam želeo da ovo priznam Lorni, nastavio sam sa radom sve do sredine gornje ivice. Na podignutoj klapni je u reljefu pisalo „ZA OTVARANJE PREDNJEG DELA, UHVATITI I POVUĆI“.
Nastavio sam sa nožem, obilazeći konstrukciju celom dužinom.
       - „Tako. Ovo bi trebalo da uspe.“
     Stavio sam zaštitne naočare, uhvatio podignutu klapnu i pritisnuo.
       - „To je mehanizam za otvaranje?“ – Lorna je pitala.
        Uz malo poteškoće, zategnuta opruga patent brave je kvrcnula. Pacov je uzvratio hladnokrvnim lupkanjem.
      - „Svakako“, rekoh. „Ali sam prvo morao da odlepim okolni silikon.“ Stavio sam gumene
rukavice. „Pa... lepo je bilo poznavati te, Lorna.“ Povukao sam. Četvrtasti deo ložišta se malo
pomerio, tako da se napravio prorez od deset centimetara duž gornje ivice. Nije se moglo dalje otvoriti.

      Čuo sam svoj potmuli puls.
Usledilo je pažljivo tupkanje, bez vraćanja nazad, zatim penjanje uz plići nagib.
    Odstupih nazad, ščepavši drugi teniski reket.
       Nejasna braon šapa veličine pseće izvirila je do pola.
       Isuse, pomislih, mora da je ogroman...
      Šapa je stupila napred, privučena svetlošću. Imala je jednu oštru kandžu, oštru poput
ptičjeg kljuna: jer je to i bila.
      Ošamućeni carić se uspravio na gornjem delu ložišta.
      Verovatno je pokušavao da razume prostoriju u kojoj se našao i njenu neprikladnost.
      Ali onda se ustrelio pravac kroz prozor...
.     ..gde je razbio glavu o staklo i polomio vrat.
     Ali je kroz otvoren prozor izleteo van u podnevni zrak...
     ...u izukrštano i vozilima zakrčeno, lišćem ušuškano popodne.
      Dok sam gledao lice svoje žene, poželeo sam da se zaustavi vreme.


(S engleskog prevela Ivana Maksić)

_____________________________________________________

1-U originalu stoji „my Flesh-Eating Zombie thing”. (Prim. prev.)
2- U originalu stoji reč effi ng, što je u engleskom jeziku eufemizam za reč „fucking“; stoga u prevodu
na srpski stoji približan ekvivalent, iako njegova upotreba nije frekventna. (Prim. prev.)

3- Blood, Fish and Bone, vrsta đubriva. (Prim. prev.)
4- Ms. I-Will-Survive – Ms. je titula koja se u engleskom jeziku koristi kada se ne želi naglašavati da li je
ženska osoba udata ili ne. Kako u srpskom jeziku ne postoji ekvivalent, zadržano je „Miz” (Prim. prev.)
5- Captain Sensible, pseudonim britanskog pevača, gitariste i tekstopisca Raymonda Burnsa (1954),
koji je svojevremeno bio i jedan od članova pank sastava The Damned. (Prim. prev.)
6- What?, aluzija na pesmu „Wot“. (Prim. prev.)
7- Berlinned, aluzija na nekadašnju podelu Berlina na zapadni i istočni blok (zonu). (Prim. prev.)
8- Donald Ramsfeld (D. Henry Rumsfeld), „otac“ ove matematike, Bušov savetnik i bivši američki sekretar
odbrane. Prema široj interpretaciji ove matematike „2+2=5“, te je ona sinonim za razne vidove
kalkulacija i manipulacija. (Prim. prev.)
9- Doctor Who, kultna britanska naučno-fantastična serija u kojoj je glavni lik istoimeni vanzemaljac
koji u svom svemirskom brodu putuje kroz prostor i vreme. (Prim. prev.)
10- Kilmagoon, vrsta viskija. (Prim. prev.)
11- As soon as possible – što pre. (Prim. prev.)
12- Do it yourself – uradi sam. (Prim. prev.)
13- Pollyanna – osoba koja je uvek i neopravdano optimistična. (Prim. prev.)
14- U originalu stoji huntress, pa je u prevodu naglašen ženski rod. (Prim. prev.)

Danilo Kiš, Rani jadi – Priča o pečurkama

Jednostavno, ovde ih niko nije tražio”, reče dečak.

“Gospode”, reče gospođa Sam ushićeno i izruči u travu šišarke.

Stajali su na proplanku, na samom izlazu iz Grofovske šume. Sunce je oblivalo crvenom svetlošću sasušeno lišće i borove iglice. Mirisalo je na trulo seno i na šumsku smolu.

“Ovde ih niko nije tražio”, ponovi dečak.

Ali se niko nije pomerio s mesta. Stajali su i gledali kao zapanjeni. Svuda naokolo, po ivicama proplanka, rasle su velike pečurke, odozgo sjajne i mrke kao hlebovi.

“Kada smo ovuda prošli, nije ih bilo”, reče Ana.

“Da”, reče gospođa Sam poučno, “vrganji mogu da izrastu za svega nekoliko sati. Naročito posle kiše.”

“Kad smo bili kod Carskog duba”, reče dečak, “padala je kiša”.

“Da”, reče gospođa Sam, “sevalo je sa zapada. Mora da je pljusak tuda prošao.”

“Imam utisak da je zemlja još vlažna”, reče Ana i zagreba nogom sloj trulog lišća.

Ali se još niko nije pomerio da uzbere gljive. Stajali su i posmatrali ih.

Činilo im se da gledaju kako izrastaju tu pred njihovim očima. Kao da vide kako svrdlaju odnekud iz dubine, poput neke čudne gliste, zatim kako se nadima sloj trulog lišća. Onda se ispod zemlje pomalja mrka glatka kapa, kao testo koje se rumeni i nadolazi.

Prvo su ih brali pažljivo, otkopavajući pristima sloj vlažnog lišća koji je zaklanjao koren. Zatim su odjednom, jer im se učinilo da bi mogao naići neko, počeli da ih grabe, da ih lome i trpaju u džak iz kojeg su izručili šišarke. Već su čitavu jesen krstarili šumom, skupljajući šišarke koje će ložiti zimi a jedva da su nekad našli po koju pečurku.

“Eto”, reče dečak, “gospodin Molnar ustaje u tri i ide negde daleko, mislim čak do Kesthelja. Pečurke obično rastu u dubinama šuma.”

“O ovome nemoj nikome da pričaš”, kaže Ana s prekorom u glasu. “Nemoj odmah da se izbrbljaš.”

“Tako je”, kaže gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba. Tako ćemo reći.”

“Gospodin Molnar kaže da svako ima svoje mesto gde bere vrganje”, reče dečak. “I to nikom ne kazuje”.

“Samo se bojim da ih neko ne otkrije”, kaže Ana. “Ovo je sasvim pored puta. Dovoljno je da nekome svrati krava.”

“Moraću da pitam gospođu Sabo kako se suše”, reče gospođa Sam. “Da napravim zalihu za zimu.”

“Samo se iseckaju, ovako, uzduž”, reče dečak. “Zatim se suše na belom čaršavu. Gospoda Molnar ih suši na krovu.”

“Na krovu?” kaže Ana sumnjičavo.

“Da, na krovu kokošarnika”, reče dečak. “Prvo razastre čaršav, zatim razvije po njemu iseckane pečurke. Kada zađe sunce, ona ih pokupi. To je sve.”
One najmanje nisu pobrali. Ostavili su ih da porastu.

“Dakle, nikom ni reči”, ponovi gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba, ako neko pita.”

“Što se mene tiče”, reče Ana, “ja se neću izbrbljati.”

“Nekome je dovoljno da vidi pečurke pa da odmah zna gde su ubrane”, reče dečak. “Samo ih pogleda i već sve zna.”

“On to kaže zato”, reče Ana, “što će se hvaliti pred gospodinom Molnarom i pred onim Ciganinom Viragom s kojim je počeo da se druži”.

“Ne znam samo šta će mu taj Virag”, reče gospođa Sam.

Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena.

“Dobro veče, gospođo Sam”, reče stari Horvat. “Danas smo bili vredni, a?”

“Dobro veče, gos’n Horvat”, reče gospođa Sam i premesti džak na drugo rame.

Starac zabode šiljak svog štapa u pečurku koja se dokotrljala pred njegove noge.

“Gle”, reče on, “čemu će vam ti otrovni vrganji?”

“Kako otrovni, gospodine Horvat?” upita dečak.

“Savetujem vam, gospođo Sam”, reče seljak, “da to što pre bacite. I to ne na moju njivu, nego u reku, iza sela… Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!”
Gospođa Sam spusti džak na zemlju i htede nešto da kaže. No ne reče ništa. Samo cimnu dečaka za ruku i krenuše sve troje ka reci.

Danilo Kiš

Adam Zagajevski, intervju

Adam Zagajevski

PRIMUM VIVERE DEINDE PHILOSOPHARI




Počnimo što se veli “od početka”, kako bismo našim čitaocima pružili kratak uvod u 
istorijski kontekst iz kojeg ste kao autor iznikli. Na poljsku ste pesničku scenu stupili u sivilu Hladnog rata 60-ih, kao verovatno najistaknutiji književni glas otpora koji se obično povezuje sa literarnim skupinama Generacija 68 i Novi val. Kako danas, sa ove udaljenosti, gledate na ta vremena gnevnog odupiranja tadašnjim vlastima i pisanja pod paskom totalitarnog režima?



Ne, ne, moj glas nije bio baš “najistaknutiji”. To doba danas u retrospektivi sagledavam u posve drugačijem svetlu. Među mojim savremenicima zasigurno sam ja bio onaj kojemu je bilo potrebno više vremena da osvesti vlastiti glas. Dvojica mojih prijatelja, Stanisław Barańczak i Ryszard Krynicki, obojica iz Poznańa, vrlo rano su uspeli progovoriti na originalan način jer su imali taj dar lične dikcije, i obojica su ga koristili kao kritičko sredstvo usmereno protiv našeg polutotalitarnog sistema. Kažem “polutotalitarnog” jer smo naposletku ipak uspevali objavljivati, i to tokom nekoliko godina, svoje kritički intonirane pesme po časopisima i žurnalima koji su bili deo široke panorame koju je predstavljao državni sindikalna štampa. Nekome ko je osetio pravi staljinizam bili bismo zapravo smešni. Jer bilo je u našem delovanju i elemenata komedije visokoga stila. Međutim, bili smo iskreni i naša nastojanja su bila smislena, a zasigurno su i bar malo doprinela emancipaciji građanskog društva u Poljskoj. Nakon  nekog vremena neki od nas su morali preći u ilegalu, pa su početi objavljivati po underground časopisima, ali čak ni taj potez nije za sobom povlačio drastične represalije. Sveukupno uzevši, blagonaklono gledam na te godine; sa estetičkog gledišta naša fokusiranost na konkretan detalj je nešto što mi je i danas važno. Također, većina prijateljstava iz tog vremena je preživela.

Rođeni ste u Ljvivu (Lavovu) 1945., u današnjoj Ukrajini, ali vaša porodica se preselila u Poljsku nakon što je grad prepušten tadašnjem SSSR-u. Studirali ste u Krakovu, a 1982. ste emigrirali u Pariz, da biste se nakon dužih izbivanja po SAD-u, napokon udomili u Krakovu 2002. Premda još uvek predajete književnost u Sjedinjenim državama i uvelike putujete svetom čitajući na međunarodnim književnim festivalima. Na koji je način vaš migracijski život uticao na vaše pisanje?  

Tačno je, puno putujem, a pored mesta koja ste spomenuli, također sam živeo i dve godine u Berlinu (1979-1981). Teško je reći na koji način je sve to informisalo moje pisanje. Iz tog svog berlinskog razdoblja, koje je bilo prva faza moga međunarodnog izbivanja, pamtim pre svega osećaj velikog oslobađanja od opasne dimenzije jednog modaliteta pisanja koji je odveć bio obeležen kolektivnom dimenzijom. Mi takozvani disidenti iz 70-ih godina protekloga veka smo bili sretni što smo uspeli stvoriti novu zajednicu nezavisnog mišljenja (premda ovo zvuči kao oksimoron) koje je ostavilo stanovitog traga u poeziji i prozi; naime, dogodio se pomak od individualnog modela (poljska književnost je bila lišena bilo kakve normativne estetike još od vremena socijalističkog realizma 1956.) prema kolektivnom, ali onom koji je bio stvar slobodnog izbora. Sve te zemlje i jezici u kojima sam u međuvremenu živeo dali su mi stanovitu univerzalističku perspektivu. Ali, znate šta, puno toga nije bila stvar nekih uzročno-posledičnih veza, jer na primer u Parizu sam otkrio Yeatsa, u Berlinu Nabokova, a u Houstonu sam ponovno iščitao Prousta.

Danilo Kiš, veliki jugoslavenski pisac koji je također živeo puno godina u egzilu, jednom je sardonično primetio da represivni režimi i nisu toliko loši za pisce jer ih guraju prema domeni metafore, dakle prema manje očiglednim, više “artističkim” oblicima izražavanja. Zanima me kako doživljavate jednu takvu tvrdnju, budući ste iskusili oboje: živeli ste pod represivnim komunističkim režimom u Istočnom bloku, ali i u Americi, “zemlji odvažnih i slobodnih”. Ima li mesta ili potrebe za angažovanom književnošću u ovim naizgled postideološkim vremenima u kojima živimo?

Ovo su zanimljiva pitanja. I na njih nije lako odgovoriti. George Steiner je jednom rekao da je cenzura bila dobra za pisce zato što ih je činila lukavijima i inventivnijima. Lično smatram da je cenzura užasna stvar, ali ono što je neke knjige i filmove u Sovjetskom svetu činilo toliko uzbudljivim bilo je upravo to postojanje Velikog neprijatelja. Kad sagledavate istoriju književnosti, filma, slikarstva, čak i muzike u Poljskoj nakon 1956., lako možete zaključiti da je zajednički nazivnik svima bila ta neprestana polemika sa državom (tom istom državom koja je stipendirala umetnike). Upravo je dignitet te borbe priskrbljavao umetnosti uzvišeniji status. Sada je, naravno, te borbe nestalo i vratili smo se “u normalu”, svojim arhajskim preokupacijama života i smrti. Što i nije tako malo.

Czesław Miłosz i vi ste kao pisci uspeli na Zapadu, to jest napravili ste big splash, što bi rekli Amerikanci, ostavivši neizbrisiv trag u zapadnoj kulturi, premda su vam koreni zapravo u onoj Miłoszevoj Drugoj Evropi. S druge strane – ispravite me ako grešim – iz raznih izvora sam čuo da su mlade i mlađe generacije poljskih pisaca bile u nekoj meri neblagonaklone vašem i Miłoszevom povratku u Poljsku. Govori se da su većina Miłoszevih posetilaca nakon što se vratio u Krakov bili zapravo Amerikanci. Da li ovde imamo posla s resantimanom, ili je naprosto reč o generacijskom jazu?

Pre svega, ne bih sebe stavljao u istu kategoriju sa Czesławom Miłoszem koji je bio književni gigant. On je otac moderne poljske poezije. Ja pak spadam u naraštaj sinova. Jest istina je da je njegova poezija danas ponešto potisnuta, ali to nema nikakve veze sa njegovim egzilom ili povratkom iz njega. Na primer, za neke od tih ljutitih umova je pesnik Tymoteusz Karpowicz svojevrsni pandan Miłoszu, a reč je tek o vrlo inteligentnom minornom pesniku koji je drugu polovinu života proveo u SAD-u. Poljaci prihvataju egzil, a kako i ne bi, setimo se samo Chopina, Mickiewicza, Gombrowicza. S druge strane, jest postoji određeno odbacivanje, ali ne odbacuje se samo Miłosz, već također i Zbigniew Herbert i Wiszłava Szymborska; reč je o kombinaciji resantimana i generacijskog jaza. Mlađi naraštaji, nakon mojega, pobunili su se protiv ozbiljnosti, i svake – da upotrebimo tu apstraktnu reč – ontološke debate sa svetom. Ali Miłosz je nakon što se vratio u Krakov isto tako bio itekako slavljen i uživao je društvo dobrih prijatelja, a imao je i puno poljskih posetilaca, također, čak možda i previše za njegov ukus i radni režim.

Uslovno rečeno, nikad niste bili “jezički pesnik”, premda kao vrhunski stilist vodite itekako brigu o jeziku. Očigledno jezik doživljavate kao delotvorno sredstvo, pre negoli kao kamen spoticanja, kao što nam sugerišu neke teorijske doktrine. Uglavnom ste zaokupljeni istorijom i uvidima u svakodnevicu, kao i vlastitim duhovnim životom, ili kako veli ugledni američki pesnik Robert Pinsky, vaše se pesme bave “prisutnošću prošlosti u svakodnevnom”. Izgleda da ste vešto izbegli zamke “lingvocentričnih” pristupa poeziji. Jeste li ikada bili u iskušenju da možda krenete tim putem?  

Jezik u poeziji je i iskaz i arabeska. Jedno bez drugog nema smisla. Ali ja sam oduvek bio – da upotrebimo opet tu istu apstraktnu reč – ontološki nastrojen u svojim pesničkim apetitima. Fascinira me svet. I ne samo svet, da tako velim. Stvarnost percipiram kao intrigantnu, bogatu, beskrajnu strukturu; strukturu koja ima prozore kroz koje se pruža pogled na ono što se prostire s one druge strane. I ono što nalazim tako privlačnim je promišljanje tih zakutaka sveta gde nazirete bogatu strukturu stvarnosti, ali i taj prozor koji je otvoren, ili napola otvoren, ili jednom svojom četvrtinom otvoren prema nečemu drugom. Ne pitajte me, molim vas, što je to nešto drugo, jer na to ne bih mogao odgovoriti nekom definicijom ili opisom.

U hrvatskoj književnosti mnogi još uvek percipiraju poeziju u ponešto zastarelim poststrukturalističkim terminima kao “pesničku praksu”, ističući tako u prvi plan proizvodni aspekt jezika. Nadalje, poezija se smatra svojevrsnom vitgenštajnovskom “jezičnom igrom” pre negoli recimo duhovnim poduzimanjem u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva. Lično stojim na strani velikih bluz umetnika poput Muddyja Watersa koji je rekao da: “pre nego što počneš svirati bluz, moraš malo okusiti život”. Kako integrisati iskustvo u poeziju?

Primum vivere deinde philosophari , kako kažu stari Latini, što je upravo to isto na što je mislio bluz umetnik. Apsolutno! Čak je teško i postići da vam se ne dogodi nekakav život. Sviđa mi se vaša formula: “duhovno poduzimanje u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva”. A jezik je opet tako esencijalni deo te jednadžbe. Naprosto me ta predoziranost jezičnim obožavanjem (cf. strukturalisti) naterala da ne pridajem toliku važnost lingvističkom sloju u poeziji. Ali tada na pitanje kako se uopšte čovek nosi s tim naprosto nema odgovora. S pisanjem poezije se, dakle, nosite kao i sa hodanjem ili plivanjem: nesvesni onoga što se događa. Ali da biste izgovorili rieč potrebno je pokrenuti 72 mišića (baš jučer sam na jednoj izložbi video neke smešne kolaže Szymborske, a jedan od njih predstavlja telo bodi bildera s desecima jasno oblikovanih mišića uz napomenu da su 72 potrebna za govor!)

Kad sam vas upoznao u leto 2010., na književnom festivalu na grčkom otoku Tinos, potpisali ste mi knjigu Putovati u Lavov, koju brižno čuvam još od studentskih dana, a koju je ekspertno preveo veliki prevoditelj s poljskog Petar Vujičić. Taj se poljski naslov iz 80-ih zajedno sa onim engleskim Misticizam za početnike iz 90-ih smatra “klasičnim” Zagajewskim. Mislite li da vam se način pisanja s vremenom promenio? Čini se da su neki od vodećih pesnika iz vaše generacije, poput vaših prijatelja Tomaža Šalamuna i Charlesa Simica, ostali verni svojim starim poetičkim obrascima. Jeste li ikada u tom smislu poželeli izaći iz vlastite zone komfora?

Pisanje pesama je kao let balonom. Oslanjate se više na vetrove negoli na moć upravljanja. Mislim da se negde jest dogodila promena u mojem pisanju, ali ona nije revolucionarna. Ne tražim nikakav novi pravac. Kad pišem osećam se kao rob vetra inspiracije, ne mogu tek tako doneti odluku u stilu: odsada ću biti drugačiji pisac…

Čemu podučavate svoje američke studente poezije? Prilikom relativno skore posete New Yorku ostao sam zapanjen količinom “diplomiranih pesnika” koji se sa MFA (Masters of Fine Arts) magistraturama iz kreativnog pisanja vrzmaju po pesničkim čitanjima. Može li se kreativnost “naučiti”?

Predavao sam godinama kreativno pisanje u Houstonu, ali sada u Chicagu predajem književnost na seminarima koji nisu radionice, odnosno satovi gde bismo čitali pesme i eseje. Kreativnost se ne može podučavati, to je jasno. Ali premisa američkog obrazovnog sistema je da su studenti koje upisujete na studij svoju kreativnost već iskazali, pa makar i na vrlo skroman način. Mnogi od njih su već i objavljivali. Tako da ideja nije da se pokrene nečija kreativnost, već da se ona oblikuje, da se neguje, i da se o njoj  raspravlja. U Sjedinjenim državama to nije tako glupa ideja, budući većem delu zemlje nedostaje evropska “gustina” svih tih gradova i kafea. Iz nekog razloga sam uvek mislio da Evropi takvo nešto nije potrebno, ali da Americi jest.

Služite li se puno Internetom i u koje svrhe? Preferirate li navigirati cyberspaceom u potrazi za kvalitetnim informacijama ili se držite papirnatih medija kao dobrih starih artefakata Gutenbergove galaksije? Jesu li vam knjige dostupne u Kindle formatu i ne nalazite li da je čitanje poezije s kompjutorskog ekrana pomalo neobično?

Ne bih rekao da su moje knjige dostupne u Kindle izdanjima. Volim kompjutor i njegove mogućnosti i možda sat dnevno provodim Netu. Čitao sam neke knjige u Kindle formatu, ali ipak preferiram “pravu stvar”. Ne bih rekao da baš čitam novine na Internetu, ali ih listam.

I da završimo u ponešto lakšem tonu: što čitate i slušate ovih dana?

Čitam pesme Davida Ferryja i pokušavam čitati Leopardijeva Zibaldonea (postoji prekrasno novo američko izdanje tog dela), a čitam i korespondenciju između Nicole Chiaromontea i jedne redovnice, a ponovno sam iščitao Anu Karenjinu. Slušam sve i svašta, u poslednje vreme uglavnom Bacha.

Čuo sam da se gornjim domom međunarodnih književnih krugova već neko vreme šuška da bi vam uskoro mogao biti uručen onaj fatalni poziv stanovite komisije iz Stockholma? Kakav je uopšteno vaš stav prema nagradama?

Ne pišemo zbog nagrada i ne bismo trebali odveć razmišljati o njima, niti bismo ikoga trebali ocenjivati po broju dodeljenih mu nagrada. Međutim, u naše vreme kad poezija deluje kao nekakav jalovi relikt antike, verojatno je dobro što one postoje.

Razgovarao Damir Šodan

Preuzeto iz časopisa

Poezija, Zagreb 2015.

ARHIVA

Poezija Adama Zagajevskog 

O besmrtnosti Don Kihota

Kakav je čudnovat iroj Don Kišot i tko ga ne bi ljubijo kod sviju budalaština što čini? (Teodor Petranović, 1838)


U 71. poglavlju drugog dela Don Kihota (1615), Sančo Pansa i vitez iz La Manče ulaze u krčmu čiji su zidovi oslikani motivima iz klasične mitologije. Svestan da su stekli izvesnu slavu kao književni likovi – prvi deo romana objavljen je 1605. godine, Aveljaneda je 1614. štampao nastavak o kojem junaci raspravljaju u Servantesovom Don Kihotu II – Sančo Pansa izjavljuje da će uskoro gotovo svaka krčma, gostiona i brijačnica biti ukrašena predstavama njihovih avantura. Don Kihot odgovara anegdotom o slikaru koji je uz platna morao da priloži pisano objašnjenje, budući da niko nije mogao da razazna šta je na njima prikazano.

Obojica su, čini se, bili u pravu. Don Kihotovo ime krasi mnoge restorane i noćne klubove, a Ikonografski muzej Don Kihota u Meksiku danas broji preko šest stotina radova. Scene iz Servantesovog romana obradili su Dali, Domije, Dore, Hogart, Pikaso i Posada. Katalog vizuelnih predstava obuhvata stripove, dekoracije na "jadro" porcelanu, video/igre, četrdesetak adaptacija za mali i veliki ekran, dizajnerska rešenja za robne marke sira, cigara, ruma i čokolade, reklame za banke i patike, ilustracije na pepeljarama, upaljačima i podmetačima za čaše, kao i predstave Don Kihota na kravatama, majicama, zavesama, tapetama i keramičkim pločicama.

Don Kihot je i na polju muzike porušio kulturne i stilske barijere. Nalazimo ga kod Persela, Telemana, Mendelsona, Filidora, Riharda Štrausa, De Falje, Ravela, ali i kod Gordona Lajtfuta, Nika Keršoa, Hulija Iglesijasa, Brajana Inoa. Opevali su ga Šeri popin’ dedis, Babilon serkas i Fanki Azteks, a pre nekoliko decenija gostovao je u Mađarskoj, u jednoj pesmi Neoton familije.

Ipak, Vitez tužnog lika ostvario je najveći uticaj u književnosti. Tobajas Smolet, kontroverzni prevodilac Don Kihota na engleski i autor nekoliko nezapaženih imitacija, tvrdio je još 1748. godine da je Servantesova knjiga zadužila sve moderne romane. Ovaj stav kasnije će podržati Ortega i Gaset, Migel de Unamuno i Harold Blum. Za Karlosa Fuentesa, koji Servantesov roman čita svake godine (što je navodno radio i Fokner), Don Kihot je "knjiga koju svi čitaju i koju svi pišu".

U Don Kihotovo književno potomstvo svrstavani su Puškinova Tatjana Larina, Stendalov Žilijen Sorel, Dikensov Pikvik, knez Miškin i Ketrin Morlend (junakinja prvog romana Džejn Ostin). Spisak dela koja su u protekla četiri veka bila na ovaj ili onaj način "inspirisana" Servantesovim romanom dotakao bi (po nekima i obuhvatio) književnosti gotovo svih evropskih jezika. Izgubljeni roman Miloša Crnjanskog nosio je naslov Sin Don Kihotov. Pekićevi dnevnici sadrže beleške za priču Don Kihot od Mačve.

Istraživači su zabeležili i niz kompletnih promašaja. Karakterističan primer je Moderni Don Kihot, ili: moje žene glupi muž (1884) Ogasta Berklija. Žanrovske varijacije umele su, međutim, da daju interesantne rezultate. U Don Kojotu (1927) Vitmana Šejmbersa srećemo Kihotovo kaubojsko izdanje, dok u SF priči Pola Andersona, Kihot i vetrenjače, Servantesov protejski junak uzima oblik "tužnog" robota. Robot se od drugih mašina razlikuje po tome što nema jasno definisanu funkciju i stoga je osuđen da luta svetom specijalizovanih aparata. Nakon sukoba sa dvojicom radnika koji na njega bacaju pivske flaše, robot-kihot zaključuje da je njegova sudbina ipak tragičnija od ljudske. Usamljen je i ima vek trajanja od petsto godina; za razliku od ljudi, ne može čak ni da se napije.

Zasebnu kategoriju čine dela koja dopisuju epizode iz života Servantesovih junaka. Hasinto Marija Delgado je 1786. godine objavio Dodatke za istoriju Don Kihota. Tri godine kasnije, Pedro Gatel obelodanjuje dotad nepoznate spise Don Kihotovog prijatelja sveštenika Peresa, a ubrzo i nove doživljaje Sanča Panse. U zaostavštini Franca Kafke pronađene su skice za avanture Don Kihota u Italiji i Francuskoj. Pedro Paredes objavio je 1977. zbirku svedočanstava pedesetak ljudi koji su poznavali Don Kihota.

Image


Servantesova problematizacija čitanja, literature i statusa autora dovela je do razvoja neobičnih hipoteza. Kafkina pretpostavka da je Don Kihota izmislio Sančo Pansa spada u red jednostavnijih. Pol Oster u razgovoru sa Danijelom Kvinom iznosi tezu da je Sančo Pansa svešteniku Peresu diktirao tekst koji je na arapski preveo Sanson Karasko, Vitez od Ogledala, te da je isti tekst, pripisan arapskom istoričaru Sid Ametu Benendželiji, na španski preveo sam Don Kihot. Marko Denevi tvrdi da je Dulsineja bila opsednuta romansama i da je izmaštala viteza; umišljena lepotica odbila je naklonost izvesnog Alonza Kihana, koji se potom zainatio da joj dokaže svoje viteštvo. Neki kritičari misle da je "Migel de Servantes" jedan od pseudonima Frensisa Bekona (takođe poznatog kao "Vilijem Šekspir"); drugi pak dokazuju da je Don Kihota pisao El Greko.

Hronologija Don Kihotovih tekstualnih putovanja jednako je zbunjujuća. Godine 1734. Filding ga nalazi u Engleskoj. U predgovoru koji je 1813. godine napisala za novo izdanje Baretovog popularnog romana Avanture Kerubine, Kerubina tvrdi da se preselila na Mesec, u koloniju književnih likova koji postoje sve dok ih zemaljski čitaoci pamte; njen vodič kroz lunarne predele bio je, naravno, Don Kihot. Pedeset tri godine kasnije, Hoze Martinez Rives otkriva da Don Kihot nije na Mesecu nego je u raju, gde razgovara sa Homerom, Cezarom i Kolumbom.

U Strindbergovoj drami Ključevi carstva nebeskog (1891), sveti Petar je izgubio ključeve bisernih dveri i zatražio pomoć jednog bravara. Bravar je isprva bio skeptičan u pogledu postojanja nebeskog carstva (razumljivo, jer su mu upravo umrla sva deca), ali se vratio veri kada je Petar upriličio susrete sa Romeom, Julijom, Tomom Palčićem, Pepeljugom i Don Kihotom. Po Strindbergu, Don Kihot se pretvorio u svoju suprotnost. Nizak je, debeo, oduševljen tržištem i poslovanjem, dok za vetrenjače neće ni da čuje. "Vremena se menjaju", objasnio je zbunjenom bravaru, "a sa njima i ljudi."

Već naredne godine, 1892, izvesni Hari B. Smit beleži da je Don Kihot boravio u Čikagu i da je zatim vozom putovao u Detroit i Njujork, koristeći pri tome svaku priliku da pohvali železnicu, smeštaj, usluge i turističke atrakcije. Smitov Novi Don Kihot završava se nizom reklama za hotele duž železničke pruge u vlasništvu kompanije Nort šor limited. Sa razvojem televizije, ova tehnika marketinga je usavršena i dobija savremeni naziv "sapunska opera".

Nešto kasnije, Leopoldo Lugones zatiče Don Kihota u razgovoru sa Hamletom, i susret opisuje u knjizi Dva slavna ludaka (1909). Tema susreta sa poznatim likovima iz univerzuma literature razmatrana je i ranije, ali u XX veku postaje svojevrsna epidemija. Po Rudolfu Rokeru, Don Kihot je sreo ne samo Hamleta već i Fausta. U Povratku Don Kihota Torkata Migela, Don Kihot 1950. godine oživljava i sreće Vertera, Otela, Sirana de Beržeraka i neizbežnog Hamleta. Džon Majers otkriva ostrvo na kojem žive Ana Karenjina, Til Ojlenšpigel, Prometej, Beovulf i Don Kihot. Karlos Fuentes upoznaje ga sa Don Žuanom, a Kliford Simak sa junacima iz sveta stripa.

Kenet Grejem odbacuje uobičajene predstave o zagrobnom životu. Don Kihot u Jenkilendu prikazuje Servantesovog junaka dok u grobu čita novine. U novinama nailazi na vest da je Džordž Vašington postao predsednik Sjedinjenih Država (godina je, dakle, 1789), odlučuje da bi bilo zgodno upoznati oca američke nacije, i smesta kreće na put. U Jenkilendu sreće Ala Kaponea, postaje Trumanov savetnik, a zatim odlazi u Holivud i snima film o sebi, sa Merilin Monro u ulozi Dulsineje.

Karlos Bolivar Sevilja smatra da je Don Kihot još 1928. godine – u raju – gledao film o svom životu. Iako mu je uručena VIP propusnica za Sedmo nebo, Don Kihot se zadržava na Šestom nebu kako bi prisustvovao premijeri. Podatak o nebeskoj projekciji možda objašnjava anksioznost Orsona Velsa, koji nikada nije dovršio svoje remek-delo o Don Kihotu (deo materijala prikazan je na kanskom festivalu nakon Velsove smrti; u scenariju je pronađena scena sa Don Kihotom u bioskopu). Planirano remek-delo Terija Gilijama takođe nije dovršeno, mada je o snimanju njegovog filma snimljen film Izgubljen u La Manči (2000).

U drugom delu Servantesovog romana izrečena su nedvosmislena upozorenja o daljem razvijanju i dopunjavanju priče. Sanson Karasko formuliše poznati Karaskov princip po kojem su nastavci uvek loši; Altisidorilja opisuje scenu u kojoj đavoli u paklu igraju tenis Avenaljedinom knjigom; Sid Amet Benendželija simbolično odlaže pero i obraća mu se s molbom da budućim istoričarima poruči da je veliki Kihot stvoren samo za to pero, i ono za njega.

Kao Servantesov Hines od Pasamonta, filozofi Hartšorn i Vajthed smatrali su da je smrt poslednja stranica knjige. Don Kihot je u tom slučaju besmrtan, jer je i njegova smrt, odnosno besmrtnost, postala predmet književne igre. Čileanski pisac Luis Agoni Molina zabeležio je razgovor psihijatra i književnog kritičara koji je pomutio pameću i veruje da svake noći razgovara sa Don Kihotom. Kako bi dokazao da je u pravu, kritičar je ispalio nekoliko hitaca na priliku viteza. Uviđaj je potvrdio prisustvo izrešetanog oklopa. Telo, međutim, nije pronađeno.

Vladimir Tasić 

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)

MIGUEL DE CERVANTES SAAVEDRA

BISTRI VITEZ DON QUIJOTE OD MANCHE
(DEO PRVI)

VOJVODI OD BÉJARA BAÑARESA,

VIKONTU OD LA PUEBLE DE ALCOCER, MARKIZU OD GIBRALEÓNA, GROFU OD BENALCÁZARA I GOSPODARU MJESTA CAPILLE, CURIELA I BURGUILLOSA

Pouzdajući se u prijazni doček i poštovanje što ga Vaša Preuzvišenost iskazuje knjigama svake vrste, kao velikaš koji je istinski voljan zakriljivati lepe umetnosti, osobito one koje su plemenite i ne snizuju se do sluganstva i sebičnosti proste svetine, odlučio sam izdati na svet BISTROGA VITEZA[1] DON QUIJOTA OD MANCHE, pod zaštitom prejasnoga imena Vaše Preuzvišenosti, te odajući svaku čast tolikoj veličini, molim, primite ga milostivo pod svoje okrilje, da osenjen njime, iako nema onoga dragocenog nakita elegancije i erudicije kojim se znaju zaodevati knjige što su ih napisali ljudi učena soja, mogne mirne duše izići pred sud onima kojino, ne zadržavajući se u granicama svojega neznanja, običavaju osuđivati tuđe radove s većom krutošću i manjom pravednošću; ako dakle smišljenost Vaše Preuzvišenosti svrati pogled na moju dobru nameru, uzdam se da neće odvrgnuti maloću mojega poniznog poklona.

MIGUEL DE CERVANTES SAAVEDRA

Prolog 

Dokoni čitatelju! I da ti se ne kunem, moći ćeš mi verovati kako sam želeo da ova knjiga, čedo mojega uma, bude najkrasnija, najumiljatija, najduhovitija što se zamisliti može. No nisam se mogao oteti prirodnom zakonu da svako biće rađa nalično biće. Što je dakle mogao roditi moj jalovi i slabo uljuđeni duh nego priču o suhoparnom, mrzovoljnom, hirovitom sinu, natrpanu svakakvim mislima koje nikome drugom na pamet ne padaju — baš onakvu kakva se već rađa u zatvoru,[2] gde se svaka neudobnost bâni i svaka nemila buka domuje! Tišina, ugodno mesto, ljupka polja, vedro nebo, žubor izvora, duševna mirnoća pomažu jako da se najneplodnije muze oplode i porod izrode kojemu se svet ne može da nadivi i naraduje. Događa se da otac ima sina ružna i bez ikakve miline, a ljubav kojom ga ljubi zasenjuje mu oči te ne vidi sinovljih mana, nego ih još smatra domišljatošću i vrlinama, pa ih kazuje prijateljima kao neku bistrinu i milínu. Ali ja, koji se činim doduše ocem Don Quijotovim, a uistinu sam mu očuh, neću da se povedem za običajem, niti sam voljan, predragi čitatelju, gotovo sa suzama u očima preklinjati tebe, kako drugi čine, da oprostiš ili s uma smetneš greške koje u mojega sina vidiš, jer ti mu nisi ni brat ni svat, nego je tvoja voljica tvoja slobodica, ti si gospodar na svojevini, kao car na carevini, pa možeš i caru šipak pokazati kad on ne vidi. Sve to vadi tebe i oslobađa od svakog obzira i svake obveze, te možeš govoriti o ovoj priči što god te volja, ne strahujući da ćeš biti oklevetan za zlu reč niti nagrađen za dobru koju o njoj izrekneš.

     Voleo bih ti prikazati ovu priču čistu i golu, neokićenu proslovom i bez neizmerne povorke uobičajenih soneta, epigrama i pohvalnica koje se štampaju  na početku knjige.[3] Mogu ti naime reći: premda me stajalo nešto truda dok sam napisao ovu knjigu, ipak sam se najviše namučio pišući predgovor što ga evo čitaš. Mnogo sam se puta laćao pera da ga napišem, i opet ostavljao pero, jer nisam znao što bih napisao. Tako ja jednom sedim neodlučan, papir položio preda se, pero zadenuo za uho, podlaktio se o stol, podnimio rukom lice i premišljam što bih rekao, a uto bane k meni prijatelj, domišljan i bistra glava, pa kad spazi kako sam se zamislio, zapita me za uzrok. Ja mu ne zatajim, nego reknem kako premišljam o proslovu što treba da ga napišem priči o don Quijotu, a to mi je tolika muka te ne bih ni da ga pišem niti bih da na svet iznosim junačka dela toli plemenita viteza.  »Ta kako bi da me ne zbunjuje što li će reći onaj stari zakonodavac kojega krste svetinom, kad razabere da ja, nakon tolikih godina što sam ih prespavao u tišini zaborava, izlazim sada, gde su mi tolike godine na grbači,[4] s pričom suhom kao síta, slabe domišljatosti, mršava stila, siromašnih misli, bez ikakve učenosti i pouke, bez beležaka na rubu i bez napomena na kraju knjige, a vidim da druga dela, premda izmišljena i profana, vrve rečenicama Aristotelovim, Platonovim i celog roja filozofa, pa se čitatelji dive i smatraju pisce načitanima, učenima i rečitima? A tek kad uzmu citirati Sveto pismo! Što ćeš, nego moraš reći da su to neki sveti Tome i drugi crkveni oci, a znaju sve u časti urediti tako da u jednom retku opisuju raskalašna zaljubljenika, a u drugom donose kršćansku porodičicu te je radost i slast slušati ih i čitati. Bez svega toga biće moja knjiga, jer niti znam što bih beležio na rubu, niti što bih pri kraju napominjao, a pogotovu ne znam za kojim bih se piscima poveo pa da ih na čelu knjige, kao što čine svi, poredam po slovima A B C, počinjući s Aristotelom i završujući sa Ksenofontom i Zoilom ili Zeuksisom, premda je jedan bio klevetnik, a drugi slikar. Isto tako mora moja knjiga biti bez sonetâ na početku, barem bez sonetâ koje su ispevali vojvode, markizi, grofovi, biskupi, dame ili najslavniji pesnici. Doduše, da ja dvojicu-trojicu uslužnih[5] prijatelja zamolim za sonete, znam da bi mi ih dali, i još takvih da im ne bi bili ravni soneti pesnikâ kojima je ime čuvenije u našoj Španiji.«

  »Na kraju, gospodine i prijatelju moj — nastavih — odlučio sam neka gospodar Don Quijote ostane sahranjen u arhivima u Manchi dokle god nebo ne pošalje koga ko će ga iskititi svim i svačim što mu treba: ja po svojoj nesposobnosti i malom znanju nisam to kadar, a po prirodi sam lenj i trom da uzmem čeprkati po piscima koji kazuju ono što ja i bez njih znam reći. Otuda neodlučnost i uzrujanost u kojoj si me zatekao, a i dovoljan mi je razlog za njih u ovom što si čuo.« Kad je prijatelj moj to saslušao, pljesnu se po čelu, prasnu u smeh te mi reče: »Boga mi, brate, sada mi istom puca pred očima u kolikoj sam zabludi bio sve vreme otkada te znam, jer ja sam tebe smatrao svagda smišljenim i razboritim u svemu što god činiš. Ali sada vidim da je od tebe do pameti ko od zemlje do neba. Zar može biti da takve neznatnosti, koje se lako rešavaju, mogu u nepriliku baciti i preneraziti takav zreo um kao što je tvoj, i jak da svlada i pregazi kudikamo veće poteškoće? Vere mi, nije to tebi od premale veštine, nego od prevelike tromosti i preslabe promišljenosti. Bi li hteo znati je li istina što ja velim? Onda poslušaj pažljivo, pa ćeš videti kako ću za trenuće oka ukloniti sve tvoje poteškoće i doskočiti svim smetnjama koje te bune i brane ti da izdaš na svet slavnoga svojega Don Quijota, sunce i uzor svega skitničkog viteštva.«

»Reci — uzvratim ja, kad sam saslušao što mi kazuje — kako kaniš zatrpati provaliju mojega straha i osvijetliti zbrku moje smetenosti?«

Na to mi on odgovori:

     »Ponajpre, što se tiče smutnje zbog soneta, epigrama i pesama pohvalnica, koje bi ti trebale s početka, a priliči se da budu od uglednih i znatnih ljudi, tomu ćeš doskočiti ako se sam malko potrudiš te ih sastaviš. Onda ih možeš okrstiti imenom kojim voliš; možeš ih prišiti popu Ivanu od Indije[6] ili caru od Trebizonde, jer oni su, znam, na glasu kao slavni pesnici, a sve i da nisu, pa da se i nađe kakav cepidlaka i bakalaureat da te za to napadne s leđa i posumnja u tu istinu, ni briga te, jer da i budeš uhvaćen u laži, ne mogu ti odseći ruku kojom si to napisao.
    Što se tiče knjiga i pisaca iz kojih vadiš misli i rečenice i citiraš ih na rubu svoje istorije, tu ti jedino trebaju u pravi čas kakve god sentencije ili latinske izreke, koje znaš napamet ili ih možeš s malim trudom naći. Ako na priliku govoriš o slobodi i o ropstvu, dodaj:
     Non bene pro toto libertas venditur auro.[7]
   I odmah na rubu citiraj Horacija, ili ko je već to rekao. Ako raspredaš o moći smrti, odmah priskoči sa stihovima:
            Pallida mors aequo pulsat pede pauperum tabernas
             Regumque turres.[8]
      Ako govoriš o prijateljstvu i o ljubavi, koju nam Bog naređuje i spram neprijatelja, odmah se toga časa svrati na Sveto pismo, a to možeš uz iolicak pažnje, pa spomeni reči Boga samoga, Ego autem dico vobis: diligite inimicos vestros.[9]
      Ako raspravljaš o zlim mislima, priskoči s Evanđeljem: De corde exeunt cogitationes malae.[10]
      Ako ćeš o nestalnosti prijatéljâ, eto ti Katona, koji će ti dati svoj distih:
           Donec eris felix, multos numerabilis amicos,
           Tempora si fuerint nubila, solus eris.[11]
Uz takve latinske i druge krnjatke smatraće te barem znalcem jezika, a to u današnje doba nije mala čast i korist.
    Što se tiče beležaka koje se pridaju na kraju knjige, to možeš izvesno rešiti ovako: ako u svojoj knjizi spomeneš kojega gorostasa, pobrini se neka to bude Golijat, i s njim ćeš samim, gotovo bez ikakva truda steći veliku belešku, jer možeš napomenuti: Gorostas Golijas ili Golijat bio je Filistej, koga je pastir David snažnim metkom iz praćke ubio u dolini terebinskoj, kako se priča u Knjizi o kraljevima, u poglavlju gde ćeš već naći da to piše.
    Osim toga, da se pokažeš čovekom koji je naobražen u humanističkim znanostima, i kozmografom, udesi da u tvojoj istoriji bude spomenuta reka Tajo, i eto ti odmah još jedne divne beleške, jer možeš primetiti: Reka se Tajo zove tim imenom po jednom kralju španskom; izvire tamo i tamo, i utiče u Ocean, oplakujući zidine slavnoga grada Lisabona, a misli se da u njezinu pesku ima zlata, itd. Ako govoriš o razbojnicima, evo ti priče o Kaku,[12] koju napamet znam; ako ćeš o raskalašenim ženama, eno ti biskupa od Mondoñeda,[13] koji će ti uzajmiti Lamiju, Laidu i Floru, a beeška o njima silno će ti dići ugled; ako ćeš o okrutnim ženama, Ovidije će ti dati Medeju; ako ćeš o čarobnicama i vešticama, Homer ima Kalipsu, a Vergilije Kirku; ako ćeš o junačkim vojvodama, Julije Cezar ponudiće ti samoga sebe u svojim Komentarima, a Plutarh će ti dati hiljadu  Aleksandara. Budeš li pričao o ljubavi, a znaš iole beknuti toskanskim jezikom, eto ti Leona Ebrea,[14] koji je kao naručen za taj posao. Ali ako nećeš u tuđe zemlje, imaš kod kuće Fonsecu,[15] O ljubavi prema Bogu, gde je zbijeno sve što bi god i ti i najbistriji čovek mogao o tome poželeti. Napokon, jedina ti je briga da ta imena nabrojiš, ili u svojoj hronici spomeneš ove koje maločas rekoh, a meni prepusti da ja primetnem beleške i napomene; ja ti se kunem da ću sve rubove prepuniti primedbama i još na kraju knjige natrpati četiri arka.
       Da se vratimo sada na citacije pisaca koje se u drugim knjigama nalaze a u tvojoj ih nema. Tomu je lako doskočiti, jer ti valja jedino potražiti koju knjigu gde su oni svi pomenuti, od A do Z, kako veliš.[16] Tu istu abecedu prenesi ti u svoju knjigu, pa sve ako se jasno bude razbirala laž, jer su ti oni pisci slabo i bili potrebni, svejedno ti je; možda će ipak kogod biti tako glup te će poverovati da si se ti u svojoj priprostoj i nekićenoj istoriji svima njima poslužio. A ako to nije ničemu, ono će barem od takva dugačka popisa odmah poskočiti knjizi vrednost, pogotovu gde se niko neće laćati posla da istražuje jesi li se povodio za njima ili nisi, jer je svejedno. Štaviše, tvojoj knjizi, ako pravo razabirem, i ne treba ništa od svega toga što veliš da joj nedostaje, jer cela ti je knjiga napadaj na viteške romane, o kojima Aristotel ništa ne kazuje, sveti ih Bazilije ne spominje, a ni Ciceron ih ne poznaje; s pričom o izmišljenim nesklapnostima ne idu u spregu ni tačnosti istine ni astrološka opažanja, niti joj vrede geometrijske mere, niti pobijanje argumenata kojima se služi retorika; niti se ovde komu propoveda, pa da se meša čovečansko s božanskim, jer ne valja da se takvom mešavinom odeva ikakav hrišćanski razum. Jedina je zadaća knjizi oponašati ono što opisuje, te što savršenije bude oponašanje to će bolje biti ono što se piše. I kako ovaj tvoj spis ne ide ni za čim drugim nego da uništi ugled i vlast koju i među svetom i među svetinom uživaju viteške knjige, ne treba ti prosjačiti sentencije od filozofâ, rečenice iz Svetoga pisma, priče od pesnikâ, govore od retorâ, čudesa od svetaca, nego nastoj da ti u knjizi budu krepke, valjane i dobro probrane reči, pa da ti pričanje i rečenice poteku zvučno i ugodno, koliko god možeš, znaš i voliš, a da misli svoje iskazuješ ne brkajući ih i ne zamračujući. Nastoj i o tome da se čitajući tvoju istoriju melankolik nasmeje, smešljivac da puca od smeha, priprostomu da ne bude na dosadu, razborit čovek neka se divi invenciji, ozbiljan neka je ne odvrgne, a umnik neka je svagda hvali. Sve u sve, upni da razoriš loše osnovanu zgradu tih viteških knjiga što ih mnogi mrze a još brojniji hvale; ako to postigneš, nisi postigao malenkost.«
       Bez ijedne reči saslušah što mi prijatelj veli, i njegovi mi se razlozi tako utuviše da nisam ni raspravljao o njima, nego ih odobrio i uznastojao od njih samih sastaviti ovaj predgovor, iz kojega ćeš, dobrostivi čitatelju, razabrati razboritost mojega prijatelja, sreću moju što sam u takvu času i potrebi našao takva savetnika, i tvoju okrepu što si stekao tako iskrenu i nepromenjenu istoriju slavnoga Don Quijota od Manche, o kojem svi redom žitelji onoga kraja na Montielskom polju sude da je bio najčedniji zaljubljenik i najhrabriji vitez što je od mnogih godina viđen u onome kraju. Neću da preuznosim uslugu koju ti iskazujem upoznavajući te s tako znamenitim i čestitim vitezom; ali iziskujem da mi zahvališ što te upoznajem sa slavnim Sanchom Panzom, perjanikom njegovim, u kojemu, kako mi se čini, nudim tebi sabranu svu milinu perjaničku što je razasuta u jatu pustih knjiga viteških. A sada Bog s tobom, pa ni mene ne zaboravio! Zdrav mi bio!

KNJIZI O DON QUIJOTU OD MANCHE[17]

URGANDA NEZNANKA

Ako, knjigo, ti valja-
 čitatelja želiš ste-
 Zvekani će tebi re-
Da je tvoja želja ma-
No ako li zvekani
Ti ne kaniš biti hra-
Ti sirotuj među nji-
I s voljom ćeš biti svi-
Pa će ljudi prste li-
I o neba tebe di-

Iz iskustva znamo sta-
Ko se skloni pod drve-
U seni se naodma-
U Béjaru usud dob-
Kraljevsko ti drvo da-
A knezovi na njem ro-
I vojvoda na njem cva-
Nov veliki Aleksan-
U sjenu se skloni k nje-
Da te uzme pod okri-

Ti junačka pričaj de-
Plemenitog Don Quijo-
Dokolan je mnogo šti-
I pameću pomeri-
Te od dama i juna-
Buknu njemu jarost ta-
I takva ga ljubav pe-
Da besneći ko Orlan-
Dulcineju od Tobo-
Hrabrom rukom sebi ste-
Nek neskromni hijero-
Ne bani se po tvom šti-
Jer na štitu slikovi-
Svaka točka malo zna-
Čedan budi i poni-
Te rugači neće re-
»Da Hanibal od Karta-
I de Luna, don Alva-
I kralj Franjo od Špani-
 Kunu udes, što te stvo-!«[18]

Kad suđeno tebi ni-
Da toliko učen bu-
Ko što crnac Juan Lati-[19]
 Latinskih se reči klo-
Pameću se ne razme-
Ni mudroćom, koje ne-
Jer će pravi pismenja-
Krivit usta kad te ču-
I na uši šaptat ti-
»Što je ovaj nameri-«


Ti se drži puta svo-
Ne brini se ni za ko-
Jer ko tuđu brigu vo-
Taj do svoje ne doho-
A ko voli da se ša-
Tomu svet i odva-
Ti se brini svakog ča-
Da do dobra dopreš gla-
Jer ko ludost štampat da-
Doveka mu prekor tra-

Znaj da mudar čovek ni-
U koga je krov od sta-[20]
Pa se maša za kame-
Da susedu krov razbi-
Pamti: čovek koji pi-
Delo svoje promozga-


Stupa svagda polaga-
A ko štampa knjigu za-
Da ženskinje njega šti-
Taj piskara ludori-


AMADIS OD GALIJE DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET


Ti, koji si se poveo po meni,
Po žiću mojem što me jadom goni
 I iz radosti ovamo me skloni
Na pokoru na Sirotnoj Steni;

Ti, kojemu se, ko napitak slani,
Iz očiju niz lice liju suze,
Kom srebro, bakar, kositar se uze
 I zemlja ga na zemlji jelom hrani;

Živuj i znadi: dok nebesa stoje,
Bar donde dok Apolon goni plavi
Konjice još po sferi četvrtoj,

Junačko ime svetli se tvoje,
Domaja tvoja prva je po slavi,
A nenatkrivljiv umni pisac tvoj.


DON BELIANIS OD GRECIJE DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Sečem, kidam, zborim, tvorim, davim,
više neg igda vitez skitalica;
Lukav sam, hrabar; hiljadu  krivica
Osvećujem, a sto hiljada mlavim.

Večnosti dadoh slavna dela svoja;
Ljubavnik bejah uljudan i mio;
Patuljkom mi je i div svaki bio,
Jer nije meni doraso do boja.

Do nogu mojih evo puste sreće,
Jer pamet moja prihvati je smela
 I priliku za perčin k sebi ote.

Al iako mi dobra sreća leće
Nad mesec tamo, junačka ti dela
Ja zavidim, oj veliki Quijote.


GOSPOĐA ORIANA DULCINEJI OD TOBOSA
SONET

Kom bi se, krasna Dulcinea, htelo,
Kad u Tobosu Miraflores[21] on ima,
Za volju mira i udobnostima
I za sam London dati svoje selo!

Ah, da je meni i odeću tvoju
I želje tvoje odjenut na sebe
I usrećenom junaku od tebe
U nejednaku diviti se boju!

Ah, da sam se s čistotom ovolikom
Don Amadisu znala opreti,
Ko ti junaku čednom Don Quijotu!

Zavideli bi meni, a ja nikom,
I ne bih sada ginula u seti,
Uživala bih veselo milotu.


GANDALIN, PERJANIK AMADISA OD GALIJE, SANCHU PANZI, PERJANIKU DON QUIJOTOVU
SONET

Zdrav bio, slavna ljudino, kog zove
Sreća da bude dičnim perjanikom,
Dosuđujuć mu s blagošću velikom
Da prosluži bez smetnje ikakove.

Sekira i srp s viteštvom se slaže,
Međ vitezove konjušar je stao
Prostodušnik, i jako mi je žao
Na oholicu što k mesecu naže.

Zavidljiv sam ti oslu i imenu
I tvom torbaku zavidan sam ja:
Taj torbak pamet odaje u tebi.

Još jednom: zdravo, Sancho! tvoju cenu
I španjolski naš Ovidije zna
I klanja ti se, ljubeć ruku — sebi.[22]

DEL DONOSO, UMIŠLJENI PJESNIK, SANCHU PANZI I ROCINANTU
SANCHU PANZI

Ja konjušar Sancho Pan-
U manchanca Don Quijo-
Hvatao sam svagda mag-
Da poživim razbori-
Jer šutljivi Villadie-
Državnu je svu mudro-
Na uzmaku osnova-
Tako veli Celesti
A u knjizi božanstve-
No prepunoj ljudskih stva-[23]

ROCINANTU

Ja sam slavni Rocinan-
Babiekino praunu-
Zbog greške mlitavo-
Dadoše me Don Quijo-
Jesam nalik na mlitav-
Al pameti mojoj konj-
Izmakao ječam ni-
To me uči Lazari-[24]
Koji vino vješto kra-
Jer na slamku srkat zna-

BESNI ORLANDO DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Ti nisi knez, al bit bi mogo njime, Međ knezove bi prvim knezom stao, I ne znam kud bi još se uzvitlao, Oj pobjedniče, nesvladan ni kime.
Ja sam Orlando, komu smete glavu Angelica, sav svijet sam obišao, Na oltar slavi ja sam žrtvovao Svu hrabrost koju oteh zaboravu.
Ja s tobom jednak nisam; nek te kite Slava i djelâ junačkih ti glas. Premda si i ti šenuo pameću.
Ali jednaki smo kada divlje Skite I Maure goniš, jer braćom zovu nas, Spominjuć budu ljubavnu nam sreću.

VITEZ OD FEBA DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Viteže slavni, sunce Hispanije,
Sa tvojom slavom svoju ne jednačim,
Ni mač svoj s tvojim vrednijim i jačim
Čuven je bio, danas više nije.

Carstva sam prezro; bajnu carevinu
Svetli Istok zalud meni nudi,
Jer za krasotom divnom moje grudi,
Za Claridianom, zorom vedrom, ginu.

Od jedine i čudesne krasote
Neljubljen, dalek, jak sam, te u meni
Moj pàkô strepi, krotim ga u sebi.

Ti, plemeniti, jasni si Quijote
Za Dulcineju sâm na vasiljeni,
A ona krasna, časna, mudra tebi.


DE SOLISDAN DON QUIJOTU OD MANCHE
SONET

Gospodine Quijote, ludorije
Zaokupiše um tvoj pomućeni,
Al čin nijedan sramni, nepošteni
 Okaljao te prigovorom nije.

Tvoja su dela svedočanstvo za te:
Ti po svetu zatireš krivice,
 I zato ropske duše, kukavice,
 Prostaci tebe hvataju i mlate.

Sad ako tvoja Dulcinea mila
Ipak ti bude jako neljubazna
I ljubavi ne prikloni se još,

U takvu jadu uteha ti bila:
Sancho je svodnik glup i poso ne zna,
Ona je kruta, ti ljubavnik loš.

RAZGOVOR MEĐU BABIECOM I ROCINANTOM

B. Oj Rocinante, što si s mesa spao?
R. Jer posla ima, hrane nema za me.
B. Zar ječma tebi ne daju ni slame?
R. Gospodar moj ni trunka ne bi dao.

B. Gospodine, loš sluga si u gose,
Kad na njeg dižeš jezik magareći.
R. Oslom je rođen i u grob će leći
Gospodar moj, jer čuj: zaljubio se.

B. Je l' ljubav ludost? — R. Nije mudra jako.
B. Ko metafizik zboriš. — R. Glad me mori.
B. Žali se slugi! — R. Slaba utjeha mi.

Ta komu bih se tužio i plako,
Kad goso moj i momak što ga dvori,
Ko Rocinante mrše su i sami!


Prva glava


koja priča o stanju i živovanju slavnog viteza don Quijota od Manche.

     U nekom selu u Manchi, kojemu ne želim ime spominjati, [25] živeo je pre malo vremena plemić, od onih koji imaju koplje na stalku, starinski štit, kukavno kljuse i hitra hrta. Olla,[26] više od govedine nego od ovnovine, navečer ponajviše hladno iseckano meso s lukom, subotom pražetina s mozgom,[27] petkom sočivo, nedeljom još koji golubak, tako je trošio tri četvrtine svojega prihoda. Preostatak bi planuo na zobun od fina crna sukna, na kadifne hlače za svece, na isto takve papuče i na najfinije nebojeno polusukno, u kojem se kočio u radne dane pod nedeljom. U kući mu bila gazdarica koja je prevalila četrdesetu, i sinovica, koja još nije navršila dvadesetu, pa momak za poljski i kućni rad, koji mu je i konja sedlao i kosijerom rabotao. Po dobi se naš plemić hvatao pedesetih i bio je snažna rasta, suhonjav, mršav u licu, velik ranoranilac i ljubitelj lova. Kazuju da mu je prezime bilo Quijada, ili Quesada (jer se donekle razilaze pisci koji o tom pišu), premda se po verodostojnom naslućivanju može dokučiti da se zvao Quejana.[28] Ali to malo vredi za našu pripovest: dovoljno je da pričajući o njemu ne skrenemo ni za dlaku s istine.

    No, treba znati da se spomenuti plemić u časovima koji su mu dokoni (a tih je u godini najviše i bilo) s tolikim žarom i slašću odavao čitanju viteških knjiga da je gotovo sasvim zaboravio na lov, dapače i na upravljanje svojim imanjem. Zaokupila ga tolika radoznalost i ludost da je poprodavao mnoge hanege[29] oraće zemlje i kupovao viteške knjige, da ih čita, i tako ih zgrnuo u kuću koliko ih se god domogao. A od sviju mu knjiga nikoje nisu toliko po volji bile koliko one što ih je napisao slavni Feliciano de Silva,[30] jer jasnoća njegove proze i one zamršene rečenice njegove činile mu se biserom, pogotovu kad bi uzeo čitati ona laskanja ili izazove na megdan, gde često piše: »Smisao besmislice, koja mi na misao pada, toliko mi raslabljuje misli, te mislim da se s pravom žalim na vašu krasotu«. Ili kad bi čitao: »...visoka nebesa, koja vašu božanstvenost božanski utvrđuju zvezdama i vama iskazuju dostojanstvo dostojnosti, koje je vaša uzvišenost dostojna.«

     Od takvih se rečenica jadnome vitezu pomuti pamet. Nabdio se on, da bi ih razumio i dokučio im smisao, što ga ne bi dosegnuo pameću ni razumio ni sam Aristotel, sve da jedino radi toga ustane iz groba. Nisu mu bile po volji rane koje je don Belianis drugima zadavao i sam ih dopadao, jer kakvi god, misli, slavni vidari vidali njega, ipak mu je jamačno i lice i celo telo posuto brazgotinama i ožiljcima. No ipak je hvalio autora njegova što je završio knjigu s obećanjem one nezavršive pustolovine, pa ga je često podilazila želja da se lati pera i da je uistinu dokonča, kako se onde obećava. Bio bi to svakako učinio i izvršio, da ga nisu odvratile druge, veće i neprestane misli. Često se sa sveštenikom svojega sela (a bio je to učen čovek, doktor, promovisan u Sigüenzi[31]) prepirao o tome ko je bio veći vitez: Palmerin od Engleske, ili Amadis od Galije. Ali majstor Nicolás, brijač u tome istom selu, govoraše da niko nije ravan Vitezu od Feba, a ako se iko usporediti može, onda je to don Galaor, brat Amadisa od Galije, jer je zgodnije opremljen za sve, i nije kicoški vitez niti pláčko, kao što je njegov brat, te ni po junaštvu nije gori.

    Sve u sve, tako se zapleo u svoje štivo da je čitao po cele noći od večeri do jutra i po cele dane od zore do mraka. I tako se njemu, od maloga spanja i mnogoga čitanja, osuši mozak i pamet mu se najposlije pomuti. Po glavi mu povrvi sve to što je u knjigama čitao, i čarolije, i kavge, borbe, izazovi, rane, udvaranja, ljubavi, nezgode i gluparije nečuvene. A uvrteo je u glavu da je zgoljna istina sva ta zbrka sanjarija što ih je čitao, te mu na svem svetu nije bilo pouzdanije istorije. Govorio je da je Cid Ruy Díaz[32] bio doduše jako valjan vitez, ali ipak, reći se mora, s Vitezom od Plamenoga Mača[33] uporediti se ne može, jer je taj jednim zamašajem prepolovio dva divlja, strahovita diva. Radiji je bio Bernardu od Carpija,[34] jer je u Roncesvallesu ubio začaranoga Roldána, utičući se lukavštini Herkula, koji je Anteja, sina Zemljina, u rukama zadavio. Jako je lepo spominjao diva Morganta, jer jest doduše od divovskoga roda, a divovi su svi uznošljivi i surovi, ali je on jedini blagostiv i uljudan. No nadasve mu u volji bijaše Reinaldos od Montalbana, osobito kad ga gleda gde kreće iz kule i pljačka svakoga na koga naiđe, i još kad je ugrabio onaj lik Muhamedov, sav od suha zlata, kako njegova historija kazuje. Da mu je nekoliko puta caknuti nogom izdajicu Galalona, ne bi žalio dati svoju gazdaricu, a za prîd i sinovicu.

      Na kraju, kad mu je pamet već klonula, sine mu najneobičnija misao koja je ikada ikojemu luđaku sinula. Učini mu se zgodnim i potrebnim, za veću čast svoju i za korist državnu, da se prometne u skitnika viteza i krene svetom oružan i na konju, tražeći pustolovine i izvršujući sve ono što je čitao da izvršuju skitnici vitezovi: da zatire svakojaku nepravdu, da se izvrgava nezgodama i opasnostima, da ih svladava i stiče večitu slavu i ime. Već mu se jadniku po glavi motalo da će za junaštvo svoje ruke biti okrunjen barem za cara od Trebizonde. I tako se on u tim ugodnim mislima, zanesen divnom slašću koja mu se priviđala, požuri učiniti što je namerio. Ponajprvo se lati posla da očisti bojnu opremu pradedovsku, koja je davno bačena u kut i zaboravljena, pa je onde zarđala i popljesnivila. Očisti je i uredi što god je bolje mogao, ali odmah zapazi nedostatak: nije imao šlema s vizirom, nego običnu kacigu. No veština njegova doskoči i tomu, te on od lepenke sadelja nešto nalik na pol šljema s vizirom. Doduše, kad je hteo iskušati je li mu šlem jak i može li podneti udar, pa potegnuo mač i maznuo dvared po šlemu, već je prvim udarom u jedan mah uništio sve što je radio nedelju dana. Bude mu krivo što je tako lako bilo pokvariti šlem, te da se osigura od takve opasnosti, uzme ga opet izrađivati, ali sada umetne iznutra gvozdene šipke, tako da mu je šlem bio čvrst i po volji; iskušavati ga ne htjede opet, nego ga proglasi i uze smatrati najizvrsnijim šlemom s vizirom.

    Onda se ogleda za svojim konjem. Konj taj spao doduše u mesu kao gladna godina i bio puniji mana od Gonelina[35] konja, koji tantum pellis et ossa fuit, ali njemu se učini da ni Aleksandrov Bucefal ni Cidov Babieca nisu njegovu konju ravni. Dva-tri je dana premišljao kakvo bi mu ime nadenuo, jer (kako je govorio sam sebi) ne priliči se da konj ovakva slavna viteza, a i sam po sebi zgodan, bez čuvena imena bude. Zato mu je nastojao složiti i dati takvo ime da jasno kazuje što je bio dok još ne beše konj skitnika viteza, a i što je sada. Čim gospodar menja stalež, najrazboritije će biti da i konju promeni ime i da ga prozove slavnim i sjajnim imenom, kakvo dolikuje novom stanju i zanimanju kojemu se već odao. Pošto je dakle mnoga imena poizmišljao, brisao, odbacivao, skrpio, raskvario i opet ih stao kovati u glavi i u mozgu, prozove ga naposletku Rocinante,[36] jer to mu se me učini uzvišenim, zvučnnim a i kazuje kakav beše nekoć, dok je još bio kljuse, a nije bio ovakav kao danas, jer sada je prvak među svom kljusadi na svetu.

        Kad je tako po volji nadenuo ime svojemu konju, nakani nadenuti ime i sebi. U tome mu razmišljanju prođe opet osam dana, a na koncu se nazove don Quijote. Po tom su imenu, kako rekosmo, pisci ove istinite istorije naslutili da se jamačno zvao Quijada, a ne Quesada, kako drugi opet misle. No on se još seti da se junački Amadis nije zadovoljio pukim imenom Amadis, nego je dometnuo i ime svoje kraljevine i postojbine, da je proslavi, te se prozvao: Amadis od Galije. Zato i on, kao dobar vitez, nakani svojemu imenu dometnuti ime svoje domovine i prozvati se don Quijote od Manche. Tako je, po svojemu sudu, jasno označio svoj rod i postojbinu i počastio ju uzimajući od nje svoj pridevak.

     Bojna je oprema dakle očišćena, kaciga je pretvorena u šlem s vizirom, kljusetu je nadenuo ime, a odredio je i kako će se sam zvati. Treba mu još jedino, reče on sam sebi, potražiti damu u koju bi se zaljubio, jer skitnik vitez bez ljubavi drvo je bez lišća i bez ploda i telo bez duše. Govori on sebi:
»Ako ja za kaznu svojih greha, ili po sreći svojoj, skobim gdegod kakva diva, kao što obično biva skitnicama vitezovima, te ga u prvom sukobu oborim, ili ga prepolovim, ili ga, napokon, prevladam i predobijem, zar neće dobro biti da ga mogu komu poslati, neka se pokloni; neka uđe k mojoj slatkoj vladarici, neka klekne pred nju i glasom poniznim i pokornim rekne:,Ja sam, gospođo, div Caraculiambro, gospodar otoka Malindranije, koga je na junačkom megdanu svladao nikada dovoljno nahvaljeni vitez don Quijote od Manche, te me on šalje da se poklonim vašemu svetlom licu, a vaša milost neka od mene čini što joj je po volji. «

Oh, kako se uzradovao naš dobri vitez kad je izgovorio taj govor, a još više kad je našao komu bi dao ime svoje dame! Bila je, kako vele, u selu blizu njegova sela seljačka devojka, jako lepa, u koju je on neko vreme bio zaljubljen, ali ona, razume se, nije o tome ni sanjala i nije ni marila za njega. Zvala se Aldonza Lorenzo, i on pomisli da će biti zgodno ako njoj pridene ime vladarice svojega srca. Potraži ime koje bi se valjano slagalo s njegovim, a dolikovalo bi i pristajalo princezi i otmenoj dami, te je na kraju prozove Dulcinea od Tobosa, jer je rodom bila iz Tobosa: to je ime, po njegovu mišljenju, zvučno i neobično i ima značenje, kao i sva imena koja je sebi i oko sebe ponadevao.


prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 

                          

Jack Kerouac, Na cesti

PRVI DEO

1.
         Prvi put sam sreo Deana nedugo pošto smo se moja žena i ja rastali. Upravo sam bio preboleo tešku bolest, o kojoj sad neću govoriti, osim da je imala neke veze s tom tužnom dogodovštinom i mojim osećajem da je sve mrtvo. Nakon dolaska Deana Moriartyja počeo je onaj deo mog života koji se može nazvati životom na cesti. Pre toga često sam sanjao o tome da odem na Zapad i vidim te krajeve, uvek kujući neke neodređene planove, ali nikad ne odlazeći. Dean je kao stvoren za cestu, jer on je zapravo na cesti rođen kad su njegovi roditelji prolazili kroz Salt Lake City 1926. u starim kolima na putu prema Los Angelesu. Prve obavesti o njemu dobio sam od Chada Kinga, koji mi
je pokazao nekoliko njegovih pisama napisanih iz popravilišta u New Mexicu. Silno su me zanimala ta pisma, jer su tako naivno i slatko tražila od Chada da ga nauči sve o Nietzscheu i sve one prekrasne intelektualne stvari koje Chad zna. U jednom trenutku Carlo i ja razgovarali smo o tim pismima i pitali se hoćemo li ikad upoznati čudnovatog Deana Moriartyja. Sve je to bilo davno, kad Dean nije bio ovakav kao sada, kad je bio mladi kažnjenik obavijen oblakom tajne. Zatim je došla vest da je Dean izišao iz popravilišta i da dolazi prvi put u New York; govorilo se također da se upravo oženio
devojkom koja se zove Marylou.
       Jednog dana motao sam se oko sveučilišta i Chad i Tim Gray rekli su mi da se Dean nastanio u nekoj jeftinoj rupi u Istočnom Harlemu, španjolskom Harlemu. Dean je veče pre toga prvi put stigao u New York, s onom svojom zgodnom malom mačkom Marylou; sišli su s autobusa kod Pedesete ulice, zakrenuli za ugao tražeći mesto gdje bi mogli nešto pojesti i ušli ravno Hectoru; od tada je Hectorova kafana za Deana poprimila značenje velikog simbola New Yorka. Potrošili su velike novce na krasne velike kolače s glazurom i indijanere.
        Čitavo to vreme Dean je govorio Marylou ovakav tekst: »Eto, draga, sad smo u New Yorku i premda ti nisam rekao sve što sam mislio kad smo prolazili kroz Missouri, a posebno onda kad smo prolazili kraj boonevilleskog popravilišta koje me podsetilo na moj zatvorski problem, apsolutno je nužno da sad odgodimo sva ona preostala pitanja koja se tiču naših ličnih  ljubavnih stvari i smesta počnemo misliti o specifičnim radno–životnim planovima...« i tako dalje, na način koji mu je bio svojstven u tim davnim danima.
     Pošao sam s momcima do njegova jeftinog stana i Dean se pojavio na vratima u gaćicama. Marylou je skočila s kauča; Dean je otpremio vlasnika stana u kuhinju, po svoj prilici da skuva kafu, dok je on nastavio sa svojim ljubavnim problemima, jer za njega je seks bio prva i jedina sveta i važna stvar u životu, mada se morao znojiti i psovati da zaradi za život i tako dalje. Videlo se to po tome kako je stajao i kimao glavom, uvek spuštena pogleda, i potvrđivao, kao mladi boksač koji sluša upute da bi ostavio utisak kako sledi svaku vašu reč, ubacujući na hiljade »da« i »tako je«. Kad sam ga prvi put video, Dean me podsetio na mladog Genea Autrevja – bio je vitak, uskih bokova,
modrook, s pravim oklahomskim naglaskom – junak snežnog Zapada sa zaliscima. Zapravo, radio je na ranču u Coloradu neposredno pre nego što se oženio Marylou i došao na Istok. Marylou je bila zgodna plavuša s golemim uvojcima kose nalik na zlatne slapove; sedela je na rubu kauča dok su joj ruke ležale u krilu, a maglovite modre seljačke oči ukočeno zurile, jer ona je bila u gadnom sivom njujorškom stanu o kojem je slušala tamo na Zapadu i čekala u ozbiljnoj sobi kao ispijena Modiglianijeva nadrealistička žena izdužena tela. Ali osim što je bila slatka devojčica, bila je užasno
tupa i sposobna za grozne stvari. Te noći svi smo pili pivo i natezali se i razgovarali do zore, a ujutro, dok smo sedeli naokolo tupo pušeći čikove iz pepeljara u sivom svetlu tužnog dana, Dean je nervozno ustao, počeo hodati po sobi, razmišljajući, i zaključio da Marylou najpre mora pripremiti doručak i pomesti pod.
– Drugim rečima, draga, moramo početi, razumeš, inače će se sve pretvoriti u vegetiranje i neće biti prave spoznaje ni kristalizacije naših planova. - Tada sam ja otišao.

Iduće nedelje  poverio je Chadu Kingu da bezuslovno mora od njega naučiti pisati; Chad mu je rekao da sam ja pisac i da mora poći  meni ako želi savet. U međuvremenu Dean je dobio posao na parkiralištu, potukao se s Marylou u njihovu stanu u Hobokenu – sam Bog zna zašto su se tamo smestili – i ona se toliko razbesnela i bila je tako duboko osvetnički raspoložena da je otišla na policiju s nekom lažnom napuhanom histeričnom ludom optužbom i Dean se morao pokupiti iz Hobokena. I tako više nije imao stan. Došao je ravno u Paterson u New Jersevju, gde sam ja stanovao sa svojom tetkom, i jedne noći dok sam učio, neko je pokucao i Dean je bio pred vratima, klanjao
se i premetao se pokorno s noge na nogu u tami predsoblja i govorio:

– Zdravo, sećaš li me se – Dean Moriarty? Došao sam te zamoliti da mi pokažeš kako se piše.

– A gdje je Marylou? – upitao sam, a Dean je rekao da je verovatno skurvala nekoliko dolara i vratila se u Denver – drolja! Zatim smo izašli da popijemo nekoliko čaša piva, jer nismo mogli govoriti onako kako smo hteli pred mojom tetkom koja je sedela u dnevnoj sobi i čitala novine. Ona je bacila jedan pogled na Deana i zaključila da je luđak.

U lokalu sam rekao Deanu:

– K vragu, čoveče, znam vrlo dobro da nisi došao  meni samo zato što želiš postati pisac, a osim toga što ja o tome uopšte znam, osim da se moraš prihvatiti posla energijom narkomana.

A on je rekao:

– Da, naravno, znam tačno šta misliš i zapravo sam o svim tim problemima već razmišljao, ali ono što ja hoću jest realizacija onih faktora što, ukoliko čovek zavisi o Schopenhauerovoj dihotomiji kad se radi o bilo kojoj unutrašnje stvarnoj... – i tako dalje u tom stilu, reči koje ja uopšte nisam shvatao, a ni on sam. U to doba on uistinu nije znao o čemu govori; to jest, bio je mladić tek otpušten iz zatvora, sav obuzet prekrasnim mogućnostima da postane pravi intelektualac i voleo je da govori onakvim tonom i upotrebljavati onakve reči, samo na zbrkan način, kakve je čuo od »pravih intelektualaca« – premda ne treba zaboraviti da uopšte nije bio baš tako naivan u svemu ostalome i trebalo mu je samo nekoliko meseci s Carlom Marxom pa da postane intiman sa svim terminima i žargonom. Bez obzira na to, mi smo se razumeli na drugim nivoima  ludila i složio sam se s tim da se nastani u mojoj kući dok ne nađe posao, a osim toga složili smo se da jednom odemo na Zapad. To je bilo zimi 1947.

Jedne večeri dok je Dean večerao u mojoj kući – već je bio dobio posao na parkiralištu u New Yorku – nagnuo mi se preko ramena dok sam ja žurno tipkao i rekao:

– Hajde, čovječe, one ženske neće čekati, požuri.

Rekao sam:

– Pričekaj samo časak, evo me odmah čim završim ovo poglavlje – a to je bilo jedno od najboljih poglavlja u knjizi. Tada sam se obukao pa smo odleteli u New York da se sastanemo s nekim devojkama. Dok smo se vozili autobusom u sablasno fosforescentnoj praznini Lincolnova tunela, naslonili smo se jedan na drugoga mašući rukama i vikali smo i uzbuđeno govorili i ja sam osetio kako sam dobio crva kao i Dean. On je naprosto bio mladić silno oduševljen životom, i premda je bio žicar, žicao je samo zato što je toliko želio živeti i doći u dodir s ljudima koji inače ne bi obraćali pažnju  na njega. On je žicao od mene i ja sam to znao (stan i hranu i »kako pisati« itd.), i on je
znao da ja znam (to je bila baza našeg odnosa), ali meni to nije smetalo i izvrsno smo se slagali – nikakvih zahteva, nikakvih ponuda; hodali smo jedan oko drugoga na prstima kao dirljivi novi prijatelji. Počeo sam od njega učiti u jednakoj meri u kojoj je on verovatno učio od mene. Što se tiče mog posla, govorio je:

– Samo napred, što god ti učiniš veliko je. – Gledao mi je preko ramena dok sam pisao priče vičući: »Da! Tako je! Uh! Čoveče!« i »Fuj!« i brisao je lice rupčićem. – Uh, čoveče, toliko toga treba učiniti, toliko toga treba napisati! Kako čovek uopšte može početi to beležiti bez izmenjenih ograda i sav obuzet literarnim inhibicijama i gramatičkim strahovima... – Tako valja, stari, tako se govori. – Video sam kako je neka sveta munja zablistala iz njegova uzbuđenja i njegovih vizija koje je opisivao tako
neobuzdano da su se ljudi u autobusima okretali da vide tog »histeričnog luđaka«. Na Zapadu je proveo trećinu vremena u kockarnici, trećinu u zatvoru, a trećinu u gradskoj biblioteci. Viđali su ga kako juri pun poleta zimskim ulicama, gologlav, noseći knjige u kockarnicu, ili kako se penje po stablima da se uvuče na tavan prijateljima, gde je provodio dane čitajući ili skrivajući se pred zakonom.

    Došli smo u New York – zaboravio sam kakva je tačno bila situacija – mislim da se radilo o dvema crnim devojkama – ali devojaka nije bilo; trebali su se sastati u restoranu, ali nisu se pojavile. Otišli smo do njegova parkirališta, gde je morao obaviti nekoliko poslova – promeniti odelo u šupi, malo se doterati pred napuklim ogledalom itd., a onda smo krenuli. I to je bila noć kada je Dean upoznao Carla Manca. Nešto se fantastično dogodilo kad je Dean upoznao Carla Manca. Dva oštra duha kao što su bila njih dvojica složila su se što bi okom trepnuo. Dva prodorna oka pogledala su druga dva
prodorna oka – sveti žicar blistava duha i turoban poetičan žicar mračna duha kakav je Carlo Marx. Od tog časa vrlo sam malo viđao Deana, i bilo mi je pomalo žao. Njihova se energija spojila u jednom naletu, ja sam bio nespretnjaković u usporedbi s njima dvojicom, nisam ih mogao slediti. Čitav onaj ludi vrtlog u kojem ćemo se kasnije naći započeo je tada; zahvatiće sve moje prijatelje i sve što je preostalo od moje porodice u veliki oblak prašine nad američkom noći. Carlo mu je pripovedao o Starom Bullu Leeju, o Elmeru Hasselu, o Jane; o Leeju koji u Texasu uzgaja »travu«, o Hasselu na Riker's Islandu, o Jane koja luta po Times Squareu opijena benzedrinom noseći kćerkicu u
naručju, da bi se na kraju našla u Bellevueu. A Dean je pripovedao Carlu o nepoznatim ljudima na Zapadu kao što je Tommy Frank, kljasti mešetar u kockarnici, kartaš i homoseksualni svetac. Pripovedao mu je o Royu Johnsonu, o Velikom Edu Dunkelu, o svojim prijateljima iz dečaštva, prijateljima s ulice, o svojim bezbrojnim devojkama i seksualnim orgijama i pornografskim slikama, o svojim junacima, junakinjama, pustolovinama. Jurili su zajedno ulicom i sve gledali  na onaj način koji im je bio svojstven u početku, a koji je kasnije postao mnogo žalosniji, i dubok i smeten. Ali tada su oni skakutali ulicama kao dva klauna, a ja sam capkao za njima, kao što celog života capkam za ljudima koji me zanimaju, jer su jedini ljudi koji za mene postoje oni koji su ludi, oni koji su ludi od želje da žive, ludi od želje da govore, ludi od želje da se spase, željni svega u isto vreme, oni koji nikad ne zevaju ili kažu nešto otrcano, već gore, gore, gore kao fantastične rakete koje eksplodiraju kao neki pauci preko zvezda, i kad u sredini prasne, vidi se modro svetlo u središtu i svi se dive: »O–o–o–o–o!« Kako su zvali takve mlade ljude u Goetheovoj Nemačkoj? Želeći od sveg srca da nauči pisati kao Carlo, Dean ga je napadao velikom zaljubljenom dušom kakvu može imati samo žicar.
»Sada, Carlo, pusti mene da govorim – evo što ja kažem...« Nisam ih video po prilici dve nedelje
, a za to su vreme oni zacementirali svoj odnos do luđačkih razmera, do razgovora koji su trajali celi dan i celu noć.

     Tada je došlo proleće, pravo vreme za putovanje, i svi su se u raspršenoj družini spremali poći na ovaj ili onaj put. Ja sam marljivo radio na svom romanu, i kad sam došao do polovine, nakon putovanja na Jug s tetkom u posetu bratu Roccu, pripremio sam se da prvi put u životu otputujem na Zapad.
      Dean je već bio otišao. Carlo i ja ispratili smo ga na autobusnu stanicu  u Trideset četvrtoj ulici. Na spratu  je bio lokal gde se moglo fotografisati za 25 centi. Carlo je skinuo naočale i izgledao je mračno i opasno. Dean se slikao iz profila i stidljivo se osvrtao. Ja sam se slikao s lica i ispao kao tridesetogodišnji Talijan spreman da ubije svakoga ko kaže nešto protiv njegove majke. Tu su sliku Carlo i Dean uredno rascepili žiletom i spremili svaki svoju polovicu novčanika. Dean je imao na sebi pravo zapadnjačko poslovno odelo za svoj veliki povratak u Denver; njegov je prvi provod u New Yorku bio završen. Kažem provod, iako je samo kao pas radio na parkiralištima. On je najfantastičniji čuvar parkirališta na svetu, može voziti kola unatrag brzinom od 65 kilometara, zaterati ih u uski procep i stati uza zid, iskočiti, projuriti između blatobrana, uskočiti u druga kola,
zaokrenuti ih brzinom od 80 kilometara na uskom prostoru, poterati naglo natrag u gužvu, tres, zaustaviti kola ručnom kočnicom tako da još poskakuju dok on izleće iz njih; tada odjuriti do kioska za potvrde trčeći kao lakoatletska zvezda, uručiti potvrdu, uskočiti u novonadošla kola pre nego što je vlasnik napola izišao, uskočiti doslovce pod njega dok on izlazi, poterati kola dok vrata klopoću i odgrmeti do prvog slobodnog mesta, zaokrenuti, unutra, zakočiti, van, trk; radio je tako bez odmora osam sati na noć u vreme večernje navale i navale posle pozorišta, u zamašćenim skitničkim hlačama s izlizanim kožuhom i poderanim cipelama. Sad je kupio novo plavo prugasto odelo s prslukom i svim ostalim – 11 dolara u Trećoj aveniji, sa satom i lancem za sat, i portabl pisaća mašina jer se spremao početi pisati u nekoj denverskoj unajmljenoj sobi čim tamo dobije posao. Pojeli smo oproštajni obrok graha s hrenovkama u Sedmoj aveniji i onda se Dean popeo u autobus, na kojem je pisalo Chicago, i odjurio u noć. Otišao je naš kauboj. Obećao sam sam sebi da ću poći istim putem kad proleće zaista procvate i otvori zemlju.

      I tako su zapravo počele moje pustolovine na cesti, a događaji koji su sledili previše su fantastični a da bi se mogli prećutati
      Da, nisam želeo bolje upoznati Deana samo zato što sam pisac i što su mi bili potrebni novi doživljaji i što je moj život vrteći se oko univerziteta zatvorio krug i postao jalov, već zato što me on, usprkos razlikama u našim karakterima, podsećao na nekog davno izgubljenog brata; pogled na njegovo patničko koščato lice s dugim zaliscima i napregnut mišićav oznojen vrat izazivali su u meni sećanje na moje dečaštvo po kanalima i rukavcima i rečnim obalama Patersona i Passaica. Njegova prljava radna odeća tako mu je graciozno pristajala kao da nije moguće kupiti bolji kroj kod krojača od zanata, već samo zaraditi ga od Prirodnog Krojača Prirodne Radosti, kao što je učinio
Dean u svojim teškim trenucima. A u njegovom sam uzbuđenom načinu govora opet čuo glasove starih drugova i braće pod mostovima, među motociklima, po četvrtima razapetih konopaca za rublje i snenih kućnih pragova u poslepodneva kad su dečaci svirali gitaru, a njihova starija braća radila u tvornicama. Svi su moji ostali tadašnji prijatelji bili »intelektualci« – Chad, ničeanski antropolog, Carlo Mane i njegov ćaknuti nadrealistički tihi ozbiljni način govora, nepomična pogleda, Stari Buli Lee i njegovo kritičko, otegnuto protivljenje svemu – ili su opet bili zločinci poput Elmera Hassela, s
onim prezirnim, znalačkim smiješkom, ili su bili kao Jane Lee, ispružena na istočnjačkom pokrivaču svog kauča, s gađenjem otpuhujući na New Yorker. Ali Deanova je inteligencija bila u svakom pogledu jednako tako formalna i blistava i potpuna, bez dosadne intelektualštine. A njegov »kriminalitet« nije bio namršten ili podrugljivo isceren; bila je to divlja, potvrdna provala američke radosti, bio je to vestern, vetar zapadnjak, oda s Ravnica, nešto novo, davno prorokovano, davno očekivano (on je krao automobile samo da bi se provozao). Osim toga, svi su moji njujorški prijatelji bili u negativnom, mučnom položaju jer su morali prezirati društvo i davati jadne knjiške i političke ili psihoanalitičke razloge za to, ali Dean je jednostavno jurio po društvu, željan hleba i ljubavi; nije ga se ništa ticalo »sve dok je meni curica, brate, s onim malim crnim između nogu« i »sve dok možemo jesti, čuješ li ti mene? Ja sam gladan, umirem od gladi, hajdemo odmah jesti« – i odjurili bismo nekamo jesti, blagovati od onoga, kako kaže Stari zavet, »što je tvoj deo pod Suncem«. Zapadni rođak sunca bio je Dean. Premda me tetka upozorila da će mi on zadati neprilika, čuo sam novi zov i video sam nove horizonte i verovao sam u njih u svojoj mladoj dobi; i malo neprilika, ili čak i mogućnost da me Dean odbaci kao suputnika i da me ostavi, kao što je kasnije učinio, izgladnela na pločnicima i bolesničkim posteljama – šta je to značilo? Bio sam mlad pisac i želeo sam
se otisnuti.
Negdje putem, znao sam, biće devojaka, vizija, svega; negde putem biće mi uručen biser.

2.

izvor 

http://mudrac.ffzg.hr/~dpolsek/sociologija%20turizma/Pages%20from%20Na%20cesti%20-%20Jack%20Kerouac.pdf