Kad smo zadnji put razgovarali obećao si mi kazati nešto više o najvažnijim pesničkim uticajima, kako na tebe i tvoje stvaralaštvo, tako i na najpoznatije članove Beat generacije. U tvom slučaju, grešim li ako spomenem uticaj Walta Whitmana, W. C. Williamsa, Williama Blakea, Guillaumea Apollinairea, Federica Garcije Lorce?
G:
Da, u pravu si, ali tu je i Edgar Allan Poe. On je imao značajan uticaj na moju poetiku. Promenio sam mišljenje nakon što sam iznova pročitao njegova Sabrana dela (poeziju, priče, eseje itd.). Negde 1976. ili 1977. još jednom sam pročitao njegovu poeziju – dok sam radio na poemi “Contest of Bards”. Ta je poema poput duge ritmične kadence koja malo po malo doseže svoj vrhunac. S druge strane – kad sam bio mlad pesnik meni su Whitman ili W. C. Williams bili mnogo korisniji. Kao što se to danas jasno vidi, u Americi je bilo potrebno proći kroz dugo razdoblje promene svesti – od Whitmana i Melvillea do Ezre Pounda i Williamsa pre no što smo bili u stanju osvrnuti se i pozabaviti delima Poea ili Emily Dickinson ili Carla Sandburga ili čak Roberta Frosta. U tome vidim problem koji nije rešen do kraja.
Naravno, nužno je vratiti se pojedincu, krenuti od društva da bi se stiglo do pojedinca. Onako kako je o tome govorio Jack London… Pre no što se odlučite za javno delovanje, morate otkriti ko ste vi, svoju ličnost. A to opet znači otkriti različite oblike ljudske savesti i svesnosti, recimo one Petera Orlovskog u poređenju s onom Gregoryja Corsoa (poduži smeh), različite oblike seksualnosti poput one Philipa Whalena u poređenju s onom Garyja Snydera (opet poduži smijeh), različite pristupe ljudskoj osobnosti poput Jacka Kerouaca u usporedbi s Nealom Cassadyjem; na kraju, to znači istraživati samu narav savesti i svesnosti...
Š:
Čini mi se da su umesto Pounda ili W. C. Williamsa ili čak W. Blakea ili P. B. Shelleyja, pa čak i E. A. Poea – pisci, filozofi i pesnici kao što su Herman Melville ili H. D. Thoreau ili R. W. Emerson, a posebno Whitman i Aldous Huxley bili puno “prikladniji” deci cveća i hippy generaciji, rock and roll generaciji.
G:
To zavisi o mnogo čemu. Na primer, kad je blues bio u usponu 1920-ih godina, gotovo niko nije na njega obraćao pažnju kao na vrstu poetike. Hoću reći, pesništvo koje se u Blakevo vreme smatralo pesništvom nije imalo nikakve veze s onim što se tada stvarno događalo, kao što mi to danas znamo naknadnim dubokim uvidom u tadašnju situaciju.
S druge strane, to je stara tradicija Walta Whitmana. U svemu tome najvažnije je to što ako vi lično nešto ne učinite postajete zatočenik robotizirane države, električne kompanije, transportne kompanije, monopolista hrane, trgovačkih lanaca. Ono što je najpozitivnije i najbitnije u samom pokretu dece cveća bila je, u ekološkom smislu, briga za snagu prirode i zelenila koji iz sezone u sezonu preporođuju zemlju. Mnogi ljudi nisu uzeli u obzir ovu značajku tzv. generacije dece cveća. Mislili su da to jedino znači zadenuti cvet u cev puške pred Pentagonom, ali to je isto tako, i mnogo više, očuvanje sleva Amazone kao najvećih pluća planeta Zemlje.
Još jednu stvar trebamo imati na umu. Razmišljanje o divljoj zemlji kao nedirnutom prirodnom staništu vuče nas u zamku zamišljanja drevnog, netaknutog, praiskonskog stanja. Kao što Gary Snyder kaže: “...divlja priroda u današnje vreme ne može biti netaknuta.” Nikada ništa ne može biti kao što je nekad bilo. Priroda, prirodno stanište i nedirnuto tlo doživeli su brojne mijene tokom miliona godina beskrajnih promena i seoba naroda. Odvijao se nezaustavljiv proces obnavljanja života pomoću ukrštanja biljnih i životinjskih vrsta, ponovnog uspostavljanja novih staništa pod uticajem samog života na zemlji – to je priroda divljine. Mi jedino trebamo dozvoliti tom procesu da se odvija spontano i omogućiti povratak tog stanja.
Pesnici i mislioci poput Thoreaua ili Whitmana ili Vachela Lindsayja pružaju nam vrstu materijalne osnove svemu tome kroz niz dela kao što su “Atlantis” Harta Cranea, ili “Congo” Vachela Lindsayja ili čak eseja “Democratic Vistas” Walta Whitmana, koje i dalje smatram za veoma značajna i korisna dela, a koja su i danas posve primerena i primenjiva.
Š:
Pokušaj mi objasniti kako vidiš uticaj Beat pokreta iz četrdesetih i pedesetih na hippy pokret iz šezdesetih godina. Jesu li uopšte uticali na današnje događaje? Na primer, meni se čini da pisci Beat generacije uopšte nisu imali bilo kakav društvenopolitički uticaj, osim možda Burroughsa, ali mislim da je jedno sigurno – vizija Amerike Jacka Kerouaca ili Neala Cassadyja nije bila ta o kojoj su punkeri pevali…
G:
Postoji puno različitih tema koje su bile prihvaćene, inaugurisane, transformisane ili započete od strane književnog pokreta iz pedesetih i društva prijatelja iz četrdesetih godina. Centralna tema je bila transformacija svesnosti i kako je vreme proticalo, iskustva koja su Kerouac, Burroughs, Neal Cassady, Herbert Huncke (koga je Kerouac već 1948.-1949. opisao u romanu Town and the City), Carl Solomon, Lucien Carr i ja imali s tim u vezi u mnogome su doprinela našim ranim delima ali i prihvatanju stvarnosti koja nas je okruživala.
Mislim da su Kerouac i Burroughs imali najuočljivije domete u tome i to već krajem pedesetih. Trebaće proći još puno vremena da bismo se uverili je li to bio Burroughs sa svojim istraživanjima sveta kriminala i potkupljive policije ili Kerouac sa svojim istraživanjem uma ili raznolikih oblika svesnosti. Tokom četrdesetih i pedestih barem je postojala kakva-takva nada da bi se mogle dogoditi dovoljno velike promene da spasimo planetu. Barem je postojala želja za tim, nada da će se ljudi boriti za neku vrstu lepših ideala Amerike bez obzira potiču li ti ideali od demokrata, konzervativaca ili onih koji se zalažu za seksualne slobode. Niko nije bio bliži takvom idealu Amerike od Kerouaca. Ali, malo je njih to prepoznalo. I sada smo možda u većem škripcu nego što smo bili u vreme četrdesetih i pedesetih.
Š:
Često se setim da si mi kasnih sedamdesetih kad sam te pitao što je po tvojem mišljenju Beat generacija, odlučno odgovarao da su Kerouac i Burroughs u razdoblju 1945.-1955. predstavljali oličenje Beat generacije. Misliš li i dalje tako?
G:
Naravno Jer od 1955. ili tu negde pojavila se Književna renesansa u San Franciscu s novim prijateljima kao što su Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Philip Whalen, Michael McClure, Kenneth Rexroth, Peter Orlovsky itd… Ali tokom šezdesetih sve je postalo preterano politizovano i osećaj starog prijateljstva, zajedništva, iskrenosti i otvorenosti je nestao. Ili je možda bio preoblikovan.
Mislim da su šezdesete, politički gledano, bile u velikoj meri jalove zbog neprijateljskog raspoloženja svih sukobljenih strana. Znaš i sam, ideje pobune i izražavanja ljutnje, gde se ljutnja i gnev koriste kao motiv. Stvari su se zakomplikovale i otišle u pogrešnom smeru onoga trena kad su ljudi počeli poduzimati razne akcije i proteste vođeni isključivo vlastitim gnevnim ponosom. Početkom 1969. više od 50% Amerikanaca bilo je mišljenja da je rat u Vijetnamu velika pogreška. Ali umesto da ljude izvuku iz rata, uveravajući ih u besmisao ratovanja, ljudi su izašli na ulice i usmerili svoj bes na protestante.
Š:
Kad si me prvi put posetio u Dubrovniku početkom listopada 1980. bio si očaran njegovom lepotom pa si umesto dva-tri dana odlučio ostati dve nedelje. Upravo u Dubrovniku napisao si dve pesme koje spadaju među tvoje najbolje kasne pesme – “Ptičji mozak” i “Eroicu”. Potom si u pratnji punk grupe Gluons snimio pesmu “Ptičji mozak” koja je bila prilično velik hit. Po mom mišljenju “Eroica” je jednako dobra pesma. Možeš li mi reći nešto više o njihovom nastanku kao i razlikama među njima, budući da su obe napisane istog dana?
G:
Da, bili su to lepi dani. Obe pesme o kojima govoriš imaju prirodni ritam govora. To je veoma važna odrednica! Zapravo su pauze u umu dok razmišljaš šta ćeš i kojim sledom zapisati posve prirodne pauze u govoru. Razlika između dve spomenute pesme nije u načinu njihovog nastanka već u drukčijoj upotrebi govornih pauza. Celu pesmu “Ptičji mozak” napisao sam u jednom dugom dahu osim zadnjeg stiha, baš kao i celu “Eroicu”. U svakom slučaju, moje osnovno polazište je misao. U mom slučaju ona ima prednost nad zvučnošću. Tenzija koja nastaje u “Ptičjem mozgu” je ekspresionistička jer se njezin nastanak temelji na narativnim ali veoma ritmičnim stihovima, dok u “Eroici” sledim logičan niz događaja tokom izvedbe Beethovenove “Eroice” na koncertu u Kneževom dvoru .
Š:
Kako iz današnje perspektive gledaš na ulogu Sjedinjenih Država u unutrašnjoj i vanjskoj politici? Zapravo, kako doživljavaš i objašnjavaš razvoj Amerike od Građanskog rata do svetske velesile broj jedan? Ili, još tačnije, kako vidiš Kerouacovu Ameriku danas?
G:
Ne znam ti dati pravi i potpun odgovor. Razgovarati na taj način može biti prilično banalno i pojednostavljeno. Hoću reći, kad govorimo o odeđenim razdobljima u istoriji čovečanstva, o čemu mi zapravo govorimo? Ali jedno je sigurno, ekološko uništenje je ogromno, a naoružanje veoma skupo i to je stvorilo bezdan iz kog se, po mojem mišljenju, Amerika neće nikada uspeti izvući. Oduvek sam se zanimao za razne oblike cenzure. Jer, svaka cenzura uključuje i podrazumeva kontrolu misli. Svrha toga obično je održavanje određenog oblika državne ili vojne nadmoći koja postaje sve čvršća i sve gora.
Voleo bih da se možemo vratiti na građansku svest koja je bila prisutna u ranom američkom političkom razmišljanju i barem pokušati ostvariti projekte koji doprinose društvu i okolišu radije no sediti prekrštenih ruku i dopustiti da pohlepni pojedinci i korporacije dominiraju celim svetom kao da je njihovo privatno vlasništvo. Samodisciplina, samopožrtvovnost, samokontrola i stare porodične vrednosti važne su svakoj porodici, društvu i novim naraštajima. Zašto ne bismo govorili o njima kao osnovnim vrednostima u našem društvu? Šta se dogodilo s ličnom odgovornošću na društvenom i političkom nivou?
Š:
Kerouac je još 1951. godine izrekao vrlo značajnu stvar: “Zemlja pripada Indijancima”. Čini mi se da se taj njegov stav savršeno uklapa u njegovu viziju Amerike, one Amerike koju je na svojim fotografijama zabeležio Robert Frank, a za čiju je monografiju Kerouac napisao uvodni tekst. O meksičkim seljacima kako ih je opisao u knjizi putopisa Usamljeni putnik (Lonesome Traveler), o životu ne samo na cesti nego i u malim gradovima i selima. Vrlo je zanimljivo to što je Kerouac još od rane mladosti bio zaokupljen različitostima življenja u malom gradu i velegradu. Monstruoznošću velikoga grada i humanosti maloga grada i propasti maloga grada zbog masovne proizvodnje, kapitalizma i bezdušne eksploatacije. Zanima me, baš od tebe – je li Kerouac pre smrti bio razočaran Amerikom?
G:
Da, bio je. Do ranih šezdesetih Kerouac je već bio doživeo mnoštvo napada i pogrda sa svih strana, a imao je i lične probleme sa svojom majkom. Najgore od svega je što je postao zavisan o alkoholu pa se nije mnogo ni pojavljivao u javnosti. Problem je što je on bio veoma otvorena osoba, a kao takav je bio posve bespomoćan. S druge strane, njegova je majka u velikoj meri bila francusko-kanadska seljanka, suženih vidika, strogih katoličkih svetonazora, sebična, naivna, bezosećajna, porodično orjentisana žena. Želela je zadržati Kerouaca za sebe, a i zaista joj je bio potreban. On je bio vezan za nju na isti način na koji je bio vezan za svoju poslednju ženu Stellu. Osećao se odgovornim i vodio je brigu o svojoj majci i živeo s njom i Stellom, koja je bila starija od njega, i morao je podnositi njihove nazadne stavove, a to je rešavao pićem. U tom smislu Jack je uvek bio veliki Amerikanac, uvek zainteresovan za američke arhetipove – i na smešan, ali i na tužan način nije imao bilo kakav uticaj u društvu, bio je to što je bio, svoj vlastiti lik.
Š:
Ko su najveći književni uticaji sa Starog kontinenta? Ne mislim samo na tebe nego i na sve značajnije predstavnike Beat generacije? Ako ispravno razmišljam, na primer, čini mi se da je William Blake imao veliki uticaj na tebe, Michaela McClurea i Garyja Snydera; Milton na tebe i Snydera; P. B. Shelley na tebe, McClurea i posebno na Gregoryja Corsoa, F. G. Lorca na tebe i Jacka Spicera itd.
G:
Da, imaš pravo. Sva naša rana ali dobrim delom i kasnija dela temelje se na veoma dobrom poznavanju književnih dela devetnaestog i dvadesetog stoleća, od Balzaca i Baudelairea preko francuskih nadrealista čije smo znanje duboko uvažavali i potom usvajali i razvijali preobražavajući ga u kontekstu američkog jezika početkom druge polovine dvadesetog stoleća kada se dogodilo i postalo očigledno otvaranje prema novoj svesnosti. Verovatno je na sve nas najviše uticao Rimbaud. Veliki prozni pisci kao što su Jean Cocteau, Antonin Artaud, L. F. Celine, Jean Genet, dakako stara grčka poezija, Sapfo, Anakreont. Frank O’Hara i Philip Lamantia pa čak i Ferlinghetti bili su pod velikim uticajem francuskih nadrealista. U našim ranim godinama Dostojevski je najviše uticao na sve nas – mene, Kerouaca, Neala Cassadyja, Williama Burroughsa.
Š:
Također te moram pitati o Guillaumeu Apollinaireu i njegovom uticaju na tebe, posebno njegovom dugom stihu, recimo u zbirci Zone. Jednu od svojih pesama posvetio si Apollinaireu. Zove se “Na Apollinaireovom grobu”. Jesi li je ikada govorio na svojim nastupima?
G:
Peter Orlovsky i ja otišli smo 1957. na pariško groblje Père Lachaise posetiti Apollinaireov grob. Pesma o kojoj govoriš je vrsta mojeg poetskog opisa naše posete njegovu grobu. Cela pesma je veoma fokusirana i sve prožima ista emocija. I u ovom slučaju govorimo o dahu kao o kontroli i meri stiha. Ali glavna vodilja takve poezije je dah, ne oblik stranice ili izgled pesme na stranici. Retko je govorim uživo, osim ako nije neka posebna prigoda.
Š:
Znaš, vrlo je čudnovato, ali znam priličan broj evropskih i srednjoevropskih pesnika koji smatraju da dugi stih (uz brojne zareze u stihovima) u poeziji znači lošu poeziju ili lošeg pesnika. S druge strane možemo reći da je u američkoj poeziji dugi stih bio dugo vremena glavni oblik poetskog izraza. Da spomenem celi niz najuticajnijih američkih pesnika dugog stiha, a koji se istorijski nadovezuju: od Melvillea, Whitmana, Charlesa Reznikoffa, Delmorea Schwartza, W. C. Williamsa u Patersonu, čak i Pounda u najvećem delu Cantosa, sve do tebe, Charlesa Olsona, Roberta Duncana, Johna Ashberyja, Kennetha Kocha itd.
G:
Važno je podsetiti se, kako kaže T. S. Eliot u jednom od svojih eseja, umetnost nikad nije savršena. Nema napretka u umetnosti. Ili je dobra ili nije. Umetnost koja nas danas uzbuđuje može dolaziti iz bilo kog područja sveta, ali i iz bilo kojeg razdoblja. Poput Apollinaireove sjajne zbirke pesama Alcools. Hart Crane je napisao veoma zanimljivu pesmu koju svako treba pročitati “Havana Rose”, a koja zapravo predstavlja njegovu oproštajnu poruku zabeleženu malo pre no što je počinio samoubistvo. To je bila jedna od pesama koja me je usmerila prema sirovom, otvorenom razmišljanju u poeziji.
Š:
Šta misliš o sve većoj popularnosti Williama Burroughsa? Čini mi se da nove generacije čitatelja koji danas vole dela Billa Burroughsa sve lakše prepoznaju glavne teme njegovih romana koje su ujedno i glavni problemi našeg društva danas.
G:
Moralna pouka u kontekstu ovoga o čemu sada razgovaramo jest ta što su večna budnost i oprez cena slobode. Uglavnom je svrha svega toga zadržati neki oblik militarističkog nepromijenjenog stanja koje postaje sve gore i sve opasnije. Sada govorim poput Billa Burroughsa (dug smeh) ali on je bio u pravu. A to je i pokazao – čak i u svojim ranim romanima kao što su Junkie i Naked Lunch – borba protiv droge je prevara i prenapuhana je. To je sada već svugde problem – u Evropi, u Južnoj Americi, u Sjedinjenim Državama, baš svugde. To moralističko razmetljivo trubljenje policije i političara da je nemoralno dozvoliti ljudima posedovanje droge nema nikakve veze s njihovim pravim razlozima: oni su robovi vlastite političke moći. Njihovo ponašanje je potpuno neodgovorno, nemoralno i čak protuustavno.
Š: Na kraju, šta je tvoja poruka čitaocima širom sveta?
Veliki kalifornijski pisac – iako nesvesno – odgovara na naša pitanja o američkom ministarstvu, vraćanju u Golden State i osvajanju Nobelove nagrade.
Thomas Pynchon nikada, nikad , nije dao intervju. Ovaj titanski talentovani pisac čuvao svoju privatnost kao rizik od bekstva. National Enquirer je nedavno vrebao Pynchona šest meseci pre nego što je ukrao njegovu fotografiju dok je glasao na svom lokalnom biračkom mestu, što je za neke od nas bilo kao pucanje u vojnika u činu podizanja američke zastave. Pynchonov stav je stav svakog privatnog pisca: neka knjige govore same za sebe.
Sledeća pitanja i odgovori shvataju vrlo doslovno ovog suzdržanog autora. Evo priče o Pynchonovom životu i radu, s posebnim fokusom na Kaliforniju, kako je ispričana u njegovih devet knjiga. Njegovi odgovori su njegove vlastite reči, uzete doslovno, iz jedne po jedne knjige, od V. do Bleeding Edge . Dobar pisac i njegovi likovi možda misle da raspravljaju o drugim stvarima, ali ja tvrdim da je tastatura svakog autora poligraf. Pynchon - smešan, proročanski, muški, kalifornijski prema otiscima prstiju - piše svoju autobiografiju sa svakim redom.
Prvo činjenice: Thomas Ruggles Pynchon Jr. rođen je 8. maja 1937. u gradu Glen Cove na Long Islandu u New Yorku. Upisao je Cornell kao glavni predmet fizike, okrenuo stranicu u katalogu kolegija i pronašao drugi dom na odseku za engleski jezik. Nakon što je diplomirao, radio je u Seattleu kao tehnički pisac za Boeing i boravio je između ostalog u Mexico Cityju i Guanajuatu. Negde tamo napisao je jedan od najboljih američkih debitantskih romana prošlog stoleća, 1963. V., gde počinjemo.
DAVID KIPEN: Gde bismo prvo trebali pogledati da bismo vas razumeli?
THOMAS PYNCHON: Na zapadnu obalu.
KIPEN: Ali ti si Jenki čiji su preci došli ovamo na Mayfloweru! Kako biste opisali svoj utisak o Kaliforniji iz detinjstva pre nego što ste je ikada posetili?
PYNCHON: Volim vesterne i detektivske priče.
KIPEN: A kako vas je oblikovalo odrastanje u tradicionalnim prigradskim porodicama? Čega se najviše sećate s Long Islanda?
PYNCHON: Očev torzo, čvrst i siguran u njegovom J. press odelu; oči kćeri, tajna iza sunčanih naočala sa kamenčićima… ko bi mogao pobeći? Ko bi to hteo?
KIPEN: Gde da bežim? Šta ste hteli znati umesto toga?
PYNCHON: Kakva je cesta... Kakva je zapadno od Ithace i južno od Princetona.
KIPEN: Sigurno si otkrio. Završili ste na Manhattan Beachu i napisali onaj deo nastavnog plana Uvoda u modernu fikciju u L.A.-u, The Crying of Lot 49. Recite mi, što vam je doneo život tako blizu Pacifika?
PYNCHON: Prava alternativa odsutnosti izlaza, odsutnosti iznenađenja u životu, što boli um svakog Amerikanca kojeg poznaješ, a i tebe takođe, draga.
KIPEN: Jednom ste napisali da je Lot 49 priča koja se "prodavala kao 'roman'... u kojoj sam, čini se, zaboravio većinu onoga što sam mislio da sam naučio do tog trenutka." Kako to možeš reći? Knjiga toliko znači mnogima od nas. Hoćeš li ostati pri tome? Ili ste—?
PYNCHON: Da... drugo razmišljanje.
KIPEN: Razumem ako mislite da previše ljudi prvo čita Lot 49 jer je kratak. Ali ipak, lepota teksta-
PYNCHON: Zašto...svi su toliko zainteresirani za tekstove?...Vi muški, vi ste kao puritanci koji pričaju o Bibliji. Tako opsednut rečima, rečima... Stvarnost je u ovoj glavi. Rudnik. Ja sam projektor u planetariju.
KIPEN: Jeste li proveli neko vreme na zvezdarnici Griffith? Usput, vaša ljubav prema tradiciji Raymonda Chandlera u Lotu 49 stvarno blista. Jeste li još uvek zainteresovani za pisanje u L.A.-u? Nadam se da vam ne smeta ako vam preporučim sjajnu novu knjigu na tu temu. Slučajno imam primerak ovde.
PYNCHON: Tvoja knjiga?
KIPEN: Želeo bih da potpišem...
PYNCHON: Stvarno dobra dokumentacija, to kalifornijsko sranje.
KIPEN: Ali ja sam te u njoj dva puta citirao! Tako si citiran, iznenađen sam da se niko drugi nije setio sastaviti ovakav intervju.
PYNCHON: Naš advokat će to pročitati.
KIPEN: Hmm. Nakon Lota 49 povukli ste se i napisali ono što većina ljudi, pomalo ishitreno, smatra vašim remek-delom: Gravity's Rainbow. Kako je za vas tada izgledao tipičan radni dan u L.A.-u? Probudiš se. Što prvo čujete ujutro, južno od aerodroma ?
PYNCHON: Vrisak ispunjava vazduh!
KIPEN: Ali to je... misliš, najpoznatija prva rečenica u modernoj književnosti ti je pala na pamet dok si živieo blizu putanje leta u LAX-u?
PYNCHON: Sada—
KIPEN: Takođe ste napravili mesta za druge kalifornijske skandale u knjizi, kao što su anti-Chicano Zoot Suit Riots 1943. Uprkos svoj tami, mora postojati nešto o L.A.-u i njegovim mitologijama što vam nedostaje?
PYNCHON: Čipkasti balkoni zgrade Bradbury...
KIPEN: 2023. obeležen je 50. jubilej objavljivanja Gravity's Rainbow. Ne bi li trebala biti neka vrsta lokalnog obeležavanja ove prekretnice?
PYNCHON: Konferencija ili tako nešto?
KIPEN: Vidi hoćemo li te pozvati. Jeste li ikada mislio da će knjiga postati takav klasik? A ako ne, što si mislio da ćeš sledećih pola stoleća spremiti svetu?
PYNCHON: Ogromni kartel s pobednicima i gubitnicima, u prijateljskom dogovoru da dele što se ima podeliti... Mogu nas pokupiti jednog po jednog.
KIPEN: Ko je mogao stajati iza toga?
PYNCHON: Ludi (ili, ako volite paranoičnei sistemi, užasno racionalni) naftaš iz Midlanda, Texas.
KIPEN: Mislite na porodicu Bush? Gde bi takav kartel oprao svoj novac?
PYNCHON: Sav novac od nafte koji su uzeli Nobelovi otišao je za Nobelove nagrade.
KIPEN: Nobelove? Šššš, ćuti. Mogli biste izgubiti priliku za nagradu ako ih namamite. Zašto biste to rizikovali? Za što su oni i svi ti drugi industrijalci toliko krivi?
PYNCHON: Uzmi i ne vraćaj... Sistem koji uklanja te goleme količine energije iz ostatka sveta kako bi svoju malu očajnu frakciju držao profitabilnom.
KIPEN: Kad smo već kod energije, gde je tvoja nestala nakon Rainbowa? Jedino što ste objavili sledećih 17 godina bila je zbirka od pet kratkih priča za mlade, Sporo uči. Sadržao je "Tajnu integraciju" - najbolje moguće mesto za početnike iz Pynchona, praktički savršenu priču o rasizmu i mašti - plus šarmantan, iznenađujuće autobiografski uvod. Šta vas je naposletku navelo da čitaocima date uvid u život iza književnosti?
PYNCHON: Negde sam imao ideju da lični život osobe nema nikakve veze s fikcijom, dok je istina, kao što svi znaju, gotovo suprotna.
KIPEN: Dakle, priznajete da malo biografije ponekad može baciti korisno svetlo na spisateljski rad? Bez mudrih pitanja o tome što se nalazi u vašem hladnjaku ili čak na policama s knjigama – više ljudska misterija o tome ko ste vi igra ulogu u onome što radite.
PYNCHON: [Tišina.]
KIPEN: Dobro... Šta biste savetovali današnjim romanopiscima u nadobudnim godinama - mladim ili drugim, na fakultetu ili izvan njega?
PYNCHON: Začepi i slušaj američke glasove.… 60-te su bile… ograničene neuspehom studenata na koledžu i radnika da se politički okupe… stvarna, nevidljiva klasna polja sile u načinu komunikacije između dve grupae.
KIPEN: Nadam se da to više nikada nećemo videti. Ponovno ste se osvrnuli na kontrakulturu u svom prvom romanu nakon gotovo dva desetleća, Vineland, iz 1990. — jednom od retkih romana koji između korica obuhvata i Severnu i Južnu Kaliforniju. Gde si bio sve te godine?
PYNCHON: Okrug Humboldt... Prekrasna zemlja, samo kratka vrtnja gore ili dole 101 od svega... Možete se sakriti, u redu.
KIPEN: Ženski likovi u Vinelandu nekako se čine još dubljim i dimenzionalnijim od onih u vašim ranijim spisima. Šta se tamo dogodilo?
PYNCHON: Moguće je, / Neverojatno, / To je ljubav…
Adam Zagajevski
PRIMUM VIVERE DEINDE PHILOSOPHARI
Počnimo što se veli “od početka”, kako bismo našim čitaocima pružili kratak uvod u
istorijski kontekst iz kojeg ste kao autor iznikli. Na poljsku ste pesničku scenu stupili u sivilu Hladnog rata 60-ih, kao verovatno najistaknutiji književni glas otpora koji se obično povezuje sa literarnim skupinama Generacija 68 i Novi val. Kako danas, sa ove udaljenosti, gledate na ta vremena gnevnog odupiranja tadašnjim vlastima i pisanja pod paskom totalitarnog režima?
Ne, ne, moj glas nije bio baš “najistaknutiji”. To doba danas u retrospektivi sagledavam u posve drugačijem svetlu. Među mojim savremenicima zasigurno sam ja bio onaj kojemu je bilo potrebno više vremena da osvesti vlastiti glas. Dvojica mojih prijatelja, Stanisław Barańczak i Ryszard Krynicki, obojica iz Poznańa, vrlo rano su uspeli progovoriti na originalan način jer su imali taj dar lične dikcije, i obojica su ga koristili kao kritičko sredstvo usmereno protiv našeg polutotalitarnog sistema. Kažem “polutotalitarnog” jer smo naposletku ipak uspevali objavljivati, i to tokom nekoliko godina, svoje kritički intonirane pesme po časopisima i žurnalima koji su bili deo široke panorame koju je predstavljao državni sindikalna štampa. Nekome ko je osetio pravi staljinizam bili bismo zapravo smešni. Jer bilo je u našem delovanju i elemenata komedije visokoga stila. Međutim, bili smo iskreni i naša nastojanja su bila smislena, a zasigurno su i bar malo doprinela emancipaciji građanskog društva u Poljskoj. Nakon nekog vremena neki od nas su morali preći u ilegalu, pa su početi objavljivati po underground časopisima, ali čak ni taj potez nije za sobom povlačio drastične represalije. Sveukupno uzevši, blagonaklono gledam na te godine; sa estetičkog gledišta naša fokusiranost na konkretan detalj je nešto što mi je i danas važno. Također, većina prijateljstava iz tog vremena je preživela.
Tačno je, puno putujem, a pored mesta koja ste spomenuli, također sam živeo i dve godine u Berlinu (1979-1981). Teško je reći na koji način je sve to informisalo moje pisanje. Iz tog svog berlinskog razdoblja, koje je bilo prva faza moga međunarodnog izbivanja, pamtim pre svega osećaj velikog oslobađanja od opasne dimenzije jednog modaliteta pisanja koji je odveć bio obeležen kolektivnom dimenzijom. Mi takozvani disidenti iz 70-ih godina protekloga veka smo bili sretni što smo uspeli stvoriti novu zajednicu nezavisnog mišljenja (premda ovo zvuči kao oksimoron) koje je ostavilo stanovitog traga u poeziji i prozi; naime, dogodio se pomak od individualnog modela (poljska književnost je bila lišena bilo kakve normativne estetike još od vremena socijalističkog realizma 1956.) prema kolektivnom, ali onom koji je bio stvar slobodnog izbora. Sve te zemlje i jezici u kojima sam u međuvremenu živeo dali su mi stanovitu univerzalističku perspektivu. Ali, znate šta, puno toga nije bila stvar nekih uzročno-posledičnih veza, jer na primer u Parizu sam otkrio Yeatsa, u Berlinu Nabokova, a u Houstonu sam ponovno iščitao Prousta.
Danilo Kiš, veliki jugoslavenski pisac koji je također živeo puno godina u egzilu, jednom je sardonično primetio da represivni režimi i nisu toliko loši za pisce jer ih guraju prema domeni metafore, dakle prema manje očiglednim, više “artističkim” oblicima izražavanja. Zanima me kako doživljavate jednu takvu tvrdnju, budući ste iskusili oboje: živeli ste pod represivnim komunističkim režimom u Istočnom bloku, ali i u Americi, “zemlji odvažnih i slobodnih”. Ima li mesta ili potrebe za angažovanom književnošću u ovim naizgled postideološkim vremenima u kojima živimo?
Ovo su zanimljiva pitanja. I na njih nije lako odgovoriti. George Steiner je jednom rekao da je cenzura bila dobra za pisce zato što ih je činila lukavijima i inventivnijima. Lično smatram da je cenzura užasna stvar, ali ono što je neke knjige i filmove u Sovjetskom svetu činilo toliko uzbudljivim bilo je upravo to postojanje Velikog neprijatelja. Kad sagledavate istoriju književnosti, filma, slikarstva, čak i muzike u Poljskoj nakon 1956., lako možete zaključiti da je zajednički nazivnik svima bila ta neprestana polemika sa državom (tom istom državom koja je stipendirala umetnike). Upravo je dignitet te borbe priskrbljavao umetnosti uzvišeniji status. Sada je, naravno, te borbe nestalo i vratili smo se “u normalu”, svojim arhajskim preokupacijama života i smrti. Što i nije tako malo.
Czesław Miłosz i vi ste kao pisci uspeli na Zapadu, to jest napravili ste big splash, što bi rekli Amerikanci, ostavivši neizbrisiv trag u zapadnoj kulturi, premda su vam koreni zapravo u onoj Miłoszevoj Drugoj Evropi. S druge strane – ispravite me ako grešim – iz raznih izvora sam čuo da su mlade i mlađe generacije poljskih pisaca bile u nekoj meri neblagonaklone vašem i Miłoszevom povratku u Poljsku. Govori se da su većina Miłoszevih posetilaca nakon što se vratio u Krakov bili zapravo Amerikanci. Da li ovde imamo posla s resantimanom, ili je naprosto reč o generacijskom jazu?
Pre svega, ne bih sebe stavljao u istu kategoriju sa Czesławom Miłoszem koji je bio književni gigant. On je otac moderne poljske poezije. Ja pak spadam u naraštaj sinova. Jest istina je da je njegova poezija danas ponešto potisnuta, ali to nema nikakve veze sa njegovim egzilom ili povratkom iz njega. Na primer, za neke od tih ljutitih umova je pesnik Tymoteusz Karpowicz svojevrsni pandan Miłoszu, a reč je tek o vrlo inteligentnom minornom pesniku koji je drugu polovinu života proveo u SAD-u. Poljaci prihvataju egzil, a kako i ne bi, setimo se samo Chopina, Mickiewicza, Gombrowicza. S druge strane, jest postoji određeno odbacivanje, ali ne odbacuje se samo Miłosz, već također i Zbigniew Herbert i Wiszłava Szymborska; reč je o kombinaciji resantimana i generacijskog jaza. Mlađi naraštaji, nakon mojega, pobunili su se protiv ozbiljnosti, i svake – da upotrebimo tu apstraktnu reč – ontološke debate sa svetom. Ali Miłosz je nakon što se vratio u Krakov isto tako bio itekako slavljen i uživao je društvo dobrih prijatelja, a imao je i puno poljskih posetilaca, također, čak možda i previše za njegov ukus i radni režim.
Uslovno rečeno, nikad niste bili “jezički pesnik”, premda kao vrhunski stilist vodite itekako brigu o jeziku. Očigledno jezik doživljavate kao delotvorno sredstvo, pre negoli kao kamen spoticanja, kao što nam sugerišu neke teorijske doktrine. Uglavnom ste zaokupljeni istorijom i uvidima u svakodnevicu, kao i vlastitim duhovnim životom, ili kako veli ugledni američki pesnik Robert Pinsky, vaše se pesme bave “prisutnošću prošlosti u svakodnevnom”. Izgleda da ste vešto izbegli zamke “lingvocentričnih” pristupa poeziji. Jeste li ikada bili u iskušenju da možda krenete tim putem?
Jezik u poeziji je i iskaz i arabeska. Jedno bez drugog nema smisla. Ali ja sam oduvek bio – da upotrebimo opet tu istu apstraktnu reč – ontološki nastrojen u svojim pesničkim apetitima. Fascinira me svet. I ne samo svet, da tako velim. Stvarnost percipiram kao intrigantnu, bogatu, beskrajnu strukturu; strukturu koja ima prozore kroz koje se pruža pogled na ono što se prostire s one druge strane. I ono što nalazim tako privlačnim je promišljanje tih zakutaka sveta gde nazirete bogatu strukturu stvarnosti, ali i taj prozor koji je otvoren, ili napola otvoren, ili jednom svojom četvrtinom otvoren prema nečemu drugom. Ne pitajte me, molim vas, što je to nešto drugo, jer na to ne bih mogao odgovoriti nekom definicijom ili opisom.
U hrvatskoj književnosti mnogi još uvek percipiraju poeziju u ponešto zastarelim poststrukturalističkim terminima kao “pesničku praksu”, ističući tako u prvi plan proizvodni aspekt jezika. Nadalje, poezija se smatra svojevrsnom vitgenštajnovskom “jezičnom igrom” pre negoli recimo duhovnim poduzimanjem u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva. Lično stojim na strani velikih bluz umetnika poput Muddyja Watersa koji je rekao da: “pre nego što počneš svirati bluz, moraš malo okusiti život”. Kako integrisati iskustvo u poeziju?
Primum vivere deinde philosophari , kako kažu stari Latini, što je upravo to isto na što je mislio bluz umetnik. Apsolutno! Čak je teško i postići da vam se ne dogodi nekakav život. Sviđa mi se vaša formula: “duhovno poduzimanje u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva”. A jezik je opet tako esencijalni deo te jednadžbe. Naprosto me ta predoziranost jezičnim obožavanjem (cf. strukturalisti) naterala da ne pridajem toliku važnost lingvističkom sloju u poeziji. Ali tada na pitanje kako se uopšte čovek nosi s tim naprosto nema odgovora. S pisanjem poezije se, dakle, nosite kao i sa hodanjem ili plivanjem: nesvesni onoga što se događa. Ali da biste izgovorili rieč potrebno je pokrenuti 72 mišića (baš jučer sam na jednoj izložbi video neke smešne kolaže Szymborske, a jedan od njih predstavlja telo bodi bildera s desecima jasno oblikovanih mišića uz napomenu da su 72 potrebna za govor!)
Kad sam vas upoznao u leto 2010., na književnom festivalu na grčkom otoku Tinos, potpisali ste mi knjigu Putovati u Lavov, koju brižno čuvam još od studentskih dana, a koju je ekspertno preveo veliki prevoditelj s poljskog Petar Vujičić. Taj se poljski naslov iz 80-ih zajedno sa onim engleskim Misticizam za početnike iz 90-ih smatra “klasičnim” Zagajewskim. Mislite li da vam se način pisanja s vremenom promenio? Čini se da su neki od vodećih pesnika iz vaše generacije, poput vaših prijatelja Tomaža Šalamuna i Charlesa Simica, ostali verni svojim starim poetičkim obrascima. Jeste li ikada u tom smislu poželeli izaći iz vlastite zone komfora?
Pisanje pesama je kao let balonom. Oslanjate se više na vetrove negoli na moć upravljanja. Mislim da se negde jest dogodila promena u mojem pisanju, ali ona nije revolucionarna. Ne tražim nikakav novi pravac. Kad pišem osećam se kao rob vetra inspiracije, ne mogu tek tako doneti odluku u stilu: odsada ću biti drugačiji pisac…
Čemu podučavate svoje američke studente poezije? Prilikom relativno skore posete New Yorku ostao sam zapanjen količinom “diplomiranih pesnika” koji se sa MFA (Masters of Fine Arts) magistraturama iz kreativnog pisanja vrzmaju po pesničkim čitanjima. Može li se kreativnost “naučiti”?
Predavao sam godinama kreativno pisanje u Houstonu, ali sada u Chicagu predajem književnost na seminarima koji nisu radionice, odnosno satovi gde bismo čitali pesme i eseje. Kreativnost se ne može podučavati, to je jasno. Ali premisa američkog obrazovnog sistema je da su studenti koje upisujete na studij svoju kreativnost već iskazali, pa makar i na vrlo skroman način. Mnogi od njih su već i objavljivali. Tako da ideja nije da se pokrene nečija kreativnost, već da se ona oblikuje, da se neguje, i da se o njoj raspravlja. U Sjedinjenim državama to nije tako glupa ideja, budući većem delu zemlje nedostaje evropska “gustina” svih tih gradova i kafea. Iz nekog razloga sam uvek mislio da Evropi takvo nešto nije potrebno, ali da Americi jest.
Služite li se puno Internetom i u koje svrhe? Preferirate li navigirati cyberspaceom u potrazi za kvalitetnim informacijama ili se držite papirnatih medija kao dobrih starih artefakata Gutenbergove galaksije? Jesu li vam knjige dostupne u Kindle formatu i ne nalazite li da je čitanje poezije s kompjutorskog ekrana pomalo neobično?
Ne bih rekao da su moje knjige dostupne u Kindle izdanjima. Volim kompjutor i njegove mogućnosti i možda sat dnevno provodim Netu. Čitao sam neke knjige u Kindle formatu, ali ipak preferiram “pravu stvar”. Ne bih rekao da baš čitam novine na Internetu, ali ih listam.
I da završimo u ponešto lakšem tonu: što čitate i slušate ovih dana?
Čitam pesme Davida Ferryja i pokušavam čitati Leopardijeva Zibaldonea (postoji prekrasno novo američko izdanje tog dela), a čitam i korespondenciju između Nicole Chiaromontea i jedne redovnice, a ponovno sam iščitao Anu Karenjinu. Slušam sve i svašta, u poslednje vreme uglavnom Bacha.
Čuo sam da se gornjim domom međunarodnih književnih krugova već neko vreme šuška da bi vam uskoro mogao biti uručen onaj fatalni poziv stanovite komisije iz Stockholma? Kakav je uopšteno vaš stav prema nagradama?
Ne pišemo zbog nagrada i ne bismo trebali odveć razmišljati o njima, niti bismo ikoga trebali ocenjivati po broju dodeljenih mu nagrada. Međutim, u naše vreme kad poezija deluje kao nekakav jalovi relikt antike, verojatno je dobro što one postoje.
Razgovarao Damir Šodan
Preuzeto iz časopisa
Poezija, Zagreb 2015.
Za razliku od onoga što pišete pod vlastitim imenom, romani koje ste objavili kao Benjamin Black omiljeni su i kod širokog čitateljstva. Kako je došlo do toga da napišete nešto potpuno drukčije od svega što ste do tada objavili?
Počeo sam čitati Georgesa Simenona, kojeg nikad pre nisam bio čitao. Bilo je to pre pet godina. Nisam čitao knjige o inspektoru Maigretu, koji mi se ne sviđaju previše – zapravo, nijednu nisam uspeo pročitati do kraja. Umesto toga, čitao sam ono što je on sâm zvao svojim "teškim romanima", koje smatram fantastičnima. Reč je o romanima kao što su "Prljavi sneg" i "Gospodin Monde nestaje". Iznenađen sam onime što je u tim romanima postigao ograničenim vokabularom i prilično jednostavnim stilom. Imao sam pripremljen televizijski scenarij koji je ostao nerealizovan, a kako ne volim da mi išta propadne, odlučio sam ga pretvoriti u kriminalistički roman. To sam i učinio i ostao iznenađenim kako mi to dobro ide – otkrio sam da imam dar za jeftinu fikciju. Tako sam postao Benjamin Black. Odabrao sam pseudonim kako moji čitaoci ne bi pomislili da im nudim nekakvu razrađenu postmodernističku šalu.
U «Knjizi dokaza» također imate brojne krimi-elemente: provala, ucena, ubistvo, zatvor. Koja je razlika između tog romana i onoga što piše Benjamin Black?
Recimo to ovako – u "Knjizi dokaza", koju potpisujem vlastitim imenom, radnja, likovi i dijalozi su sporedni u odnosu na nešto drugo što sam hteo učiniti. Knjige koje potpisujem kao Benjamin Black zavise o radnji, likovima, narativu i dijalogu. One su u svojoj bîti zasebne priče i tako su i osmišljene. Nisam ponosan na knjige Benjamina Blacka – one su "zanatske" knjige i na njih mogu biti ponosan u zanatskom smislu.
Glavni lik «Knjige dokaza» ima vrlo depresivan pogled na svet. Koliko je to njegov, a koliko vaš stav?
Taj stav sam mu ja dao, ali to je i moj stav. Freddie Montgomery ne postoji, ja sam ga izmislio, on se sastoji od mojih reči. Istovremeno, taj lik nisam ja. No, to je zanimljiva stvar u vezi književnosti – likovi su izmišljena stvorenja, moje lutke, aspekti mene. S druge strane, svi oni imaju autonomno postojanje, nezavisno od mene, i u tome je misterij proze.
Već dugi niz godina objavljujete redovno recenzije u The New York Review of Books. Jedna od njih izazvala je veliku polemiku, a odnosila se na roman «Subota» Iana McEwana, koji tematizira traumu napada na Svetski trgovački centar. Šta su vam zamerali?
Kad bih i imao priliku to ponovno učiniti, ne bih, jer je to shvaćeno kao napad jednog pisca na drugog, a ja to nisam video na taj način. Iz moje perspektive, ja sam kao književni kritičar napisao iskrenu kritiku te knjige. Bila je to vrlo loša knjiga. Štoviše, smatrao sam smešnom njenu recepciju, s velikim pohvalama na račun navodno velikog romana o 11. septembru. Pritom sam književne kritičare napao jednako kao i sâmu knjigu. Mnogi su to smatrali napadom jednog pisca na drugog i nisam sretan zbog toga. Da sam znao da će se to dogoditi, ne bih napisao tu kritiku. Time ne želim reći da sam bio u krivu, ali mislim da sam trebao shvatiti da će to biti percipirano kao nekakva lična osveta. To, naravno, nije bio slučaj – ja čak niti ne poznajem Iana McEwana.
Zanimljivo je da ste osamdesetih napisali dva romana u kojima su glavni likovi astronomi, konkretno Kopernik i Kepler. Oni s romanom «The Newton Letters» čine vašu prvu trilogiju. Otkud toliki interes za revolucionarne naučnike?
Bio sam mlad i hteo sam za sebe pronaći drugi smer od ostalih pisaca. Mislio sam da mogu biti evropski romanopisac ideja, ali sam ustanovio da ne mogu. Romani ideja ne funkcionišu, ili barem meni to nije uspelo – ali to mi je bio zanimljiv eksperiment. Potom sam zaključio da mi je potreban nov izazov, pa sam odlučio napisati ciklus od četiri romana. Napisao sam po jednu knjigu o Koperniku, Kepleru i Newtonu. Hteo sam napisati i knjigu o nekom fizičaru 20. veka, ali sam shvatio da to ne mogu – fizika 20. veka je previše složena i specijalizovana, pa je stoga prevelikom temom za fikciju.
Vaš najnoviji roman «Infinities» je izašao pri nekoliko meseci. U njemu ste opet inspirisani nemačkim piscem Heinrichom von Kleistom, kojeg, kako kažete, obožavate. Što vas je ovaj put kod njega potaknulo na pisanje?
To je knjiga temeljena na drami "Amfitrion" Heinricha von Kleista. U njoj bog Zeus dolazi na Zemlju jer se zaljubio u smrtnu ženu, a sa sobom vodi i svog sina i Hermesa, koji je ovde glavni pripovedač. Čini mi se da je Kleist veći pisac od Goethea, usprkos tome što je Goethe slavniji. Kleist nam daje puno istinitiju verziju sveta i ljudi od Goethe. On je vrlo mračan, zabavan, subverzivan i anarhičan, i zbog toga volim njegova dela.
Držite se stava da piscu nikada ne treba dati savet: piši o onome o čemu znaš. Zašto ne?
Ne mislim da možete davati savete piscu – ili, u krajnjoj liniji, bilo kome. Niko ne prihvata savete – ljudi žele samo potvrdu svojih razmišljanja i stavova. Ako im date savet s kojim se ne slažu, neće ga prihvatiti. Ipak, smatram da je u određenoj meri dobro pisati o stvarima koje ne poznajete, jer imate mogućnost nešto saznati. To zavisi i o tome kakav ste pisac. Ako želite pisati o svom vremenu i mestu, o politici, moralu i društvenim normama svog vremena, onda trebate pisati o onome što poznajete. Ali, ako želite pisati imaginativnu fikciju, što ja činim, onda je dobro pisati o stvarima koje ne poznajete.
Na koji način vi dolazite do onoga o čemu na kraju pišete?
Plutam svetom i skupljam stvari, ali ne kao svraka koju privlači bleštavilo. Baš suprotno, umetnikova dužnost je istaknuti stvari koje na prvi pogled nisu sjajne, predstaviti ih ljudima transformisane na takav način da se pokaže kako ništa nije obično, nego je sve vrlo neobično, čudno i tajnovito. To je posao umetnika, a i veliki užitak, otuđiti realnost od nje same.
Neki pisci imaju običaj da se distanciraju sod književnih nagrada, smatrajući da ih iste nisu vredne. Kako ste vi reagovali kada ste dobili Bookera za «More»?
Bio sam vrlo sretan i uzbuđen. To je značilo da ću prodati puno više knjiga nego pre. Nagrada Booker je vrlo uticajna kad je reč o prodaji knjiga. Zahvaljujući njoj, moje su knjige došle do hiljada ljudi koji pre nisu bili čuli za mene i nisu ni sanjali da će me čitati. Dakle, da – u tom je smislu vrlo važna. No, za moje pisanje uopšte nije važna – pisac na čije bi pisanje uticala dodela Nagrade Booker bio bi stvarno loš pisac.
Retko se oglašavate o društveno-političkim temama, nakon što ste se 'opekli' istupajući za prava životinja. Ipak, moram vas pitati, ..... koji je vaš stav oko irskog referenduma o Lisabonskom ugovoru Evropske unije? .....
Glasao sam oba puta za Lisabonski ugovor. Na prvom izjašnjavanju, koje je bilo sramotno, ljudi su bili puni sebe, govorilo se da smo veliki i puni novaca, te da nikada više nećemo biti siromašni. Evropa nam ne treba, smatralo se. No, onda je došla recesija, Irska je skoro bankrotirala, i tada su svi ljudi koji su prethodno držali predavanja o principima odjednom promenili mišljenje. Bilo mi je drago što je Lisabonski ugovor prihvaćen, ali treba reći da je prvi referendum je bio sramotan, a drugi licemeran. Ljudi su preko noći promenili mišljenje. Ne čini mi se da su se Irci u toj celoj priči ponijeli časno, nego baš suprotno.
Trenutno pišete scenarij za film u kojem bi glavnu ulogu trebala glumiti Glenn Close. Kada ćemo moći gledati taj film?
Ona i ja radimo na tom filmskom projektu proteklih osam godina. Pokušavamo naći producente za tu malu priču, koja je smeštena u Dublin u vreme oko 1880. godine. Glavni lik je mali čovek, konobar koji radi u jednom hotelu, no on je zapravo - ona, odnosno žena. To je čudna, pomaknuta priča o osobi koja se kamuflirala kako bi se zaštitila od okoline, te se nadam da ćemo ga uskoro snimiti.
(G.D.)
izvor
Virginia Woolf je pre svega bila velika radnica!
S Alexandrom Harris, istoričarkom i autoricom biografije slavne britanske književnice Virginie Woolf, popričali smo o nastanku ove knjige i njenoj strasti za proučavanje nasleđa engleskog modernizma.
Harris je rođena u Sussexu 1981., a studirala je na Oxfordu i Institutu Courtland u Londonu. Trenutno predaje englesku književnost na Univerzitetu u Liverpoolu.
Antonela Marušić: Dugogodišnja ste proučavateljica rada Virginie Woolf, ali i poticajnog ambijenta Sussexa u kojem je spisateljica nalazila mir i poticaj za vlastitu spisateljsku poetiku. Možete li mi opisati svoje osećaje kada ste kao studentica prvi put posetili čuvenu Monk's House, ladanjsku kuću Virginije i Leonarda Woolfa?
Alexandra Harris: Odrasla sam u Zapadnom Sussexu, ali kao tinejdežerka koja nije vozila automobil, bilo mi je jako teško doći do sela Rodmell u Istočnom Sussexu gde su Woolfovi proveli većinu svoga vremena od 1919. godine nadalje. Na kraju me, baš pre nego što sam otišla na fakultet, moja školska učiteljica iz engleskog odvela da vidim Monk's House. Bilo je strahovito uzbudljivo. Bilo je to kao da čitate knjigu "Vlastita soba". Shvatila sam da bi moglo biti moguće stvoriti mesto u kojem bi život i rad bili odvojeni.
Kuća uopšte nije raskošna (zapravo je vrlo malena i mračna te obojena u čudnu plavkasto-zelenu boju podmorja), ali pripoveda o danima i godinama provedenim u produktivnom čitanju, pisanju i razgovaranju. Woolfovi bi seli za svoje radne stolove u 10 sati ujutro te usredotočeno radili celo jutro. Virginijina radna soba bila je smeštena na kraju vrta; toliko se divim ustrajnosti s kojom je išla tamo, iz dana u dan, i pisala. Virginia je pre svega bila velika radnica. Bila je sjajna na zabavama i vrlo dobra u kuglanju, odana sestra, supruga i prijateljica, ali joj je posao značio najviše.
Svoju ste biografiju temeljili uglavnom na bogatoj građi iz pisama, dnevnika i dela Virginije Woolf. No, je li sve bio i usamljenički, arhivarski posao publicistkinje? Ono što primećujem među redovima biografije je strast šetačice i ljubiteljice prirode i osame? Koliko ste vremena važnog za nastanak ove knjige proveli u prirodi, istoj onoj koja je skoro stotinu godina ranije krepila Virginijin duh?
Woolf u svojim pismima i dnevnicima pripoveda toliko intimno i živopisno da mi je o vremenu provedenom u čitanju njenih zapisa jako teško razmišljati kao o usamljeničkom. Njezini su čitatelji u najboljem mogućem društvu. Provela sam nekoliko luksuznih meseci pokušavajući pročitati po hronološkom redu sve što je napisala. To je bilo toliko iscrpljujuće zanimljivo da mi je bilo vrlo teško raditi bilo što drugo. Ona bi u jednom danu napisala toliko toga: hiljadu reči romana ujutro, verovatno, dugački i strašni zapis u dnevniku, tri ili četiri pisma popodne, nacrt eseja te beleške kod čitanja uveče. Možete videti sliku kako se jedan dan pojavljuje, a drugi dan dobija oblik pričvršćujući se na nove asocijacije. Teško je skinuti oči s toga.
Vrlo ljubazno od vas što ste primetili isticanje ljubavi prema prirodi u mom pisanju. Htela sam istaknuti snažni smisao za mesto Woolfove. Njeni dnevnici iz Sussexa obuhvataju neke od njenih preplavljujućih osećaja prema nizinskom seoskom pejsažu koji je volela; u romanu "Između činova", koji je ratne tematike, piše o lepoti i punoći stare ruralne Engleske koja je bila pod pretnjom. Međutim, razna druga mesta izazivala su ushićene sanjarije: kuća Knole u grofoviji Kent (koja je postala velika kuća u "Orlandu"), Grčka, Španija i južna Francuska te najviše London.
Na koji način na fakultetu sa svojim studentima i studenticama izučavate Virginiju Woolf?
Moji studenti u Liverpoolu proučavaju Woolf kao deo kolegija 'Modernizam' s druge godine - tako da je čitaju uz T. S. Eliota, Jamesa Joycea i D.H. Lawrencea. Također proučavamo slike i slušamo muziku toga vremena. Woolf je na mom silabusu zastupljenija od bilo kojeg drugog autora. Kada diskutujemo o knjizi "Svetionik", razgovor je obično usmeren na oblik romana, sa svoja dva velika bloka i hodnikom koji ih spaja (u obliku slova H, op. p.). Govorimo o praznini koja je ostala nakon smrti gospođe Ramsay te o onome što omogućuje Lily da završi svoju sliku. Šta je njezina slika - to je veliko pitanje koje treba istražiti.
Ako su rečenice studentima prezamršene, čitam paragrafe naglas kako bi čuli tečnost pisanja. Ako imam šest volontera, ponekad nakon nastave čitamo "Valove". Studenti brzo uhvate ritam i osećaj za veze te razlike između likova.
Prošle sam godine ocenila celu grupu predivnih eseja o "svakodnevnim čudima". Studenti su odgovorili na Virginijin interes za obične stvari i svetost svakodnevnih rituala. Nadam se da je to izoštrilo njihovo cenjenje malih detalja u njihovim vlastitim svakodnevnim životima.
Je li Vas u početku u izazovu pisanja biografije obeshrabrivala činjenica da je o Virginiji Woolf toliko pisano i govoreno te da je jedna od najmistificiranijih spisateljskih ličnosti svih vremena?
Apsolutno! Ili me, barem, nije odvratilo od pisanja, ali nisam bila sigurna hoće li je iko hteti da čita. Zamalo sam ostavila rukopis u ladici svoga radnoga stola. Međutim, stalno sam sretala ljude koji su bili mišljenja da je Woolf samo snob, ili sanjarica, ili pisac zamorno teških romana te sam shvatila da je, čak i uz stotine svojih knjiga, najpoznatija po tome što se utopila. I zato, naravno da sam htela istaknuti, svima koji su voljni slušati, njenu velikodušnost, njenu domišljatost, njenu sposobnost za sreću. Divno je kada ti ljudi priđu nakon predavanja, ili kada mi se jave nakon što pročitaju moju knjigu i kažu kako će pokušati čitati Woolfovu za razonodu.
Verujem da ste proučavali i ostale biografije Virginije Woolf? Koja među njima vam je bila najkorisnija, koja vam je bila lični favorit?
Biografija Virginije Woolf autorice Hermione Lee iz 1996. godine više je nego korisna: ona je sama za sebe umetničko delo, klasik koji će se čitati još mnogo generacija. Čak i ljudi kojima se Virginia Woolf ne sviđa bi je odmah trebali pročitati. Uz "Svetionik", to je najvažnija knjiga mog života. Ona je napredni tečaj za to kako jaka emocija može biti kanalizirana u oštri, kruti, nesentimentalni argument; u empatiju i njene granice; te u oblikovanje životnih priča.
Ona je zapravo "uvod" u život i rad Woolfove, ne može se usporediti s biografijama od 700 stranica, ali svakako je bilo stvari koje sam htela naglasiti. Poput Hermione Lee, i ja se divim otpornosti i sposobnosti za naporan rad. Sviđa mi se njena nemirna energija i njen strašni smisao za humor pa sam htela da iz moje knjige isijavaju i zabava i napori. Stalo mi je do mesta i prostora (kao što ste mogli primetiti) i mislim da su bili važni Woolf, stoga opisujem njene kuće i ono što je od njih stvorila, pejsaže koje je volela i kako se oni uklapaju u njenu prozu, kao i arhitekturu njenih romana s njihovim strukturiranim sobama i hodnicima.
Radite li trenutno na nekoj novoj knjizi?
Da, sledeće mi godine izlazi nova knjiga, a u njoj se radi o vremenu! Radi se o vremenskim prilikama o kakvima se pisalo, slikalo te kakve se zamišljalo u Engleskoj od rimskih mozaika i anglo-saksonskih elegija pa sve do savremenih romana. To je velika istorijska parada.
Koliko je biografija Virginie Woolf povezana s Vašom hvaljenom prethodnom knjigom "Romantični modernisti" (Romantic Moderns, Thames & Hudson, 2010) u kojoj ste ukoričili svoje eseje posvećene engleskom kulturnom životu između 1930. i 1945. godine?
"Romantični modernisti" počeli su kao projekat o zadnjem romanu Virginije Woolf "Između činova" (1941), ali umesto da se na njemu zaustavim, nastavila sam širiti mrežu dok nisam nanjušila vezu između te knjige i mnogih drugih umetnosti stvaranih pred početak Drugog svetskog rata, reč je o vrtovima, kuharicama, nameštaju, zidnim plakatima, slikarskim platnima i pesmama. Mnogo je ljudi tada bilo zaokupljeno razmišljanjem o tradiciji, nasleđu, ruralnom životu i istoriji Htela sam pokazati da sva umetnost modernizma nije nužno preokupirana novostima, isto tako može biti nadahnuta prošlošću. Mislim da je to ono što sam tom knjigom htela doneti pred svoje čitaoce.
Također se potaknuo novi val interesa prema umetnicima kao što su Eric Ravilious i Paul Nash, slikarima koji uspevaju kroz prošlost progovoriti o sadašnjosti. Pokazali su nam kako ideje kontinuiteta mogu biti jednako snažne kao ideje promene. Bilo mi je zadovoljstvo nakon ove eklektične knjige pisati isključivo o Virginiji Woolf. Nakon svega, ona je jedna od najvećih umetnica u prikazivanju tananih načina kako prošlost živi u našim mislima i oblikuje našu sadašnjost.
izvor
Pre pola veka pojavila se studija Isidore Sekulić "Njegošu knjiga duboke odanosti". Ta je knjiga pisana u zanosu Njegoševom fizičkom i duhovnom pojavom, ali je izostalo njegovo dublje istorijsko situiranje. Zato su njeni bitni zaključci, kao što je onaj da je Njegošu kosovska ideja bila životni smisao, — izazivali suprotna mišljenja kritike. Isidora je posebno visoko cenila Prolog, kako ona kaze, "Luče mikrokozma" i monologe iz "Gorskog vijenca", po kojima je to delo "ne samo crnogorska, nego i opstečovečanska tema". Razmisljajući o pedesetogodišnjem životu ove nezaobilazne knjige o Njegošu, o otporima koje je izazvala, pomislio sam da bi najzad mogao biti publikovan jedan moj razgovor sa Isidorom, od 18. marta 1957. godine, koji nosi ton zadnje ispovesti. Dan je sunčan, prolećni. Dok idem ulicom Vase Pelagića, u kojoj stanuje Isidora Sekulić, razmišljam o njenim esejima, o njenom životu posvećenom radu, sličnom životu benediktinke. Pri kraju ulice, desno, nalazi se njena kuća, prizemna, sa malim tremom. Ispred kuće nalazi se mala bašta, tek prekopana i očišćena. Ograda je napravljena od štica i bodljikave žice. U baštu se ulazi kroz uska i niska vrata od natrule jelovine.
Sa desne strane od ulaza nalazi se dvorišno zvono na potez, uvijeno krpom. Posle drugog zvonjenja, pojavi se Isidora, povijenih ramena i vrata, tako da joj je naporno gledati pravo. Ramena su joj uska i kosa, kao da je htela da bude riba, kako ona sama opisa jedan svoj lik, Kostu Zemljotresa. Oči su joj krupne, plave, malo iskočile iz debelih kapaka. Na čelu iznad leve obrve ima malu bradavicu. Sedu kosu je savila u punđu. Dve velike bore su joj usečene ispod istaknutih jagodica, a druge dve polaze od kraja usana i odvajaju bradu od ostalog lica. Na njoj je kućna haljina neodređene boje, iskrpljena na laktovima.
— Uđite, izvolite napred pa ćemo razgovarati, — napravi lak pokret rukom i lice joj se razvedri.
U radnoj sobi bili su rafovi sa uredno složenim knjigama, ispred je pisaći sto, tri kožne fotelje i dve stolice bez naslona, obložene kožom. Preko parketa je prostrt stari ćilim. — Sedite na fotelju, odmah ću se vratiti, samo da umijem ruke, ofarbala sam ih crvenim papirom, uvijala sam vaze za cveće. — Pokaza umrljane dlanove i za trenutak ode u susednu prostoriju. Brzo se vrati, sede na stolicu bez naslona, ispred pisaćeg stola i metnu ruke na krilo.
— O čemu ćemo sad da razgovaramo — upita.
— O "Pismima iz Norveške" i o "Hronici palanačkog groblja", ako ste raspoloženi.
— O "Pismima iz Norveške" ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i može da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego što je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo (vidite imao je ime kao i vi) bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom.
Na pitanje šta misli o kritici na njena dela, uzbuđeno reče: — Ja ne čitam ništa što se o meni piše, čim vidim svoje ime, ja prevrnem list. Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na "Pisma", i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički. I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir.
Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža, više naučila nego ujutru.
— Što sad ne objavljujete?
— Imala bih da skupim, kad bi se skupilo, dve knjige eseja. Ali to stoji razbacano. Neću da ih skupljam.
— Vredeo bi taj napor, — rekoh.
— Ne. Ja napišem nešto i sa time se zadovoljim, više me ne interesuje. Napisala sam bila drugu knjigu o Njegošu, ali sam je posle Đilasovog napada bacila u peć.
— Pogrešili ste, jer je sve efemerno, pa i Đilasova uloga.
— Da, ali sam se ja bila prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dođu da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledišta sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam para. Tako ja svakog meseca progutam jedan časopis čiste filozofije, sem ostalog. Ispalo je da ja ne smem imati drukčije mišljenje.
— Mislim da niko nije pomišljao o vašem hapšenju, a što se tiče kritike vaših stavova, to je samo drugo mišljenje.
— Ja sam to tako doživela i osetila. Poveo se razgovor o Kronici palanačkog groblja.
— Smatram da pogrešno kritika tretira Vašu Kroniku kao zbirku priča, primetih.
— Tačno. Ja sam im uvek govorila da to nisu ni priče ni novele, ali kažu da jesu, pa posle dokazuju da nisu. Ja nisam pripovedač. Oni moji zapisi isto nisu priče, zato sam ih i nazvala — Zapisi. Čitava knjiga Hronika palanačkog groblja je problem ambicije. Ima dve vrste ambicije: unutrašnja i ona koja je okrenuta spolja.
Ambicija spoljašnja nije dobra. Ja se ne slažem s takvom ambicijom. Ambicija se mora unutra okrenuti. Gospa Nola (jedan od glavnih likova iz Kronike — D. R.) ima okrenutu ambiciju unutra. Kao sto kaže Šeli: "Crnac je učinio svoje i može da ide". Ja sam izvršila svoju dužnost i sad mogu da idem na groblje.
Razgovor se povede o njenoj godišnjici.
— Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nesto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.
— Od čega živite, — upitah.
— Imam penziju, neki dodatak kao član akademije i nešto što zaradim.
— Zašto ne primate veće honorare?
— Odbila sam da primim 215 hiljada za knjigu o Njegošu i 105 hiljada za Zapise. Ova moja poštena ruka nikad nije primila 100 hiljada, niti će. Volim siromaštvo. Već tri godine nemam zimskog kaputa. Klavir sam prodala za vreme rata. Volim muziku, ali nemam novca da kupim drugi klavir. I radio sam prodala za vreme rata, a ovaj sam kupila za 6000. Ne zadužujem se nikad jer posle moje smrti nema ko vratiti moje dugove.
PORODIČNA HRONIKA
— Recite mi nešto o hronici Vlaovici.
— Koja je to, ne sećam se. Pošto sam je podsetio, ona produži: — Da. To su naši rođaci, u stvari to je život naše porodice. Ja sam sa majčine strane nasledila potpunu tuberkulozu, jer su tamo svi tuberkulozni. S očeve strane nasledili smo ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Moj pradeda se doselio iz Crne Gore u Bačku. Njegova kćerka je bila luda. Onda se to dalje proteže na ženske osobe. Moja tetka je bila neko vreme u duševnoj bolnici, pa su je doveli kući i ja je pamtim, sedela je stalno u jednom uglu i nesto mumlala. Moj je otac strašno patio od glavobolje. Ženio se tri puta. Od prve žene je imao mene i sina, koji je umro u 22. godini od tuberkuloze. Bio je talentovan za muziku, svirao je violinu, nastupao je. Ja sam već od četiri godina patila od nesanice. Sve sam plakala u krevetu što ja ne mogu da spavam kao sva druga deca. I danas me strašno boli glava. Ne spavam. Nekad plačem u krevetu i tako sedim i razmišljam. Na virusnoj bazi me boli glava, pa ti virusi mogu da pređu na moždanu koru, od čega mogu da umrem i u gorem slučaju poludim. Od majke, koju nisam zapamtila, kao što rekoh nasledila sam tuberkulozu. Bila sam tuberkulozna, zato su mi grudi ovako uske. Zatim sam skrofulozna. Evo, vidite, — i pokaza vrat. — U našoj kući se redovno postilo, mada nismo bili mnogo pobožni. Otac nije dao ni jednoj ženi da zapali kandilo ako ima menstruaciju. U našoj porodici postoji manija čistoće, sve mora da bude čisto. Ako vam nije teško da se dignete, da vidite kako je u šifonjeru sve čisto i složeno. — Otvori šifonjer i pokaza rublje složeno po veličini. — Sve mora, — nastavi Isidora, — da bude na svome mestu. Da se vratim našem predmetu razgovora. Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije — izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica. Zapravo, sada sam dobila pismo, kada se ovo bila digla buka oko mene (proslava 80-togodišnjice — D. R.) — od nekoga monaha-paroha Nikodima. Piše nekim slovima kao bubašvabe. Pita me da li sam ja njegova rođaka, jer je moj otac imao iz drugoga braka jednoga sina. Taj sin moga oca je imao dvoje muške dece. Jedan je mladić dolazio pre nekoliko godina. Ispostavilo se da smo rođaci, nisam sa njim pričala ni o čemu, jer nismo imali zajednički jezik. Posle sam čula da je umro od tuberkuloze. Ovaj monah-paroh Nikodim što se sada pojavljuje je njegov brat. Pošto je monah, ne može se ženiti. Tako će se sa nama završiti život naše porodice. Znanje
RAZGOVOR SA V. G. ZEBALDOM
Majstorski, to je termin koji čuvamo za prozu koja nepogrešivo govori svojim sopstvenim
glasom, uvlači nas u svoj svet, i uverava da ono što smo tamo iskusili jeste presudno
za naše živote, za ono što jesmo. Delo V. G. Zebalda zadovol java u potpunosti sve ove kriterijume. Njegova dva romana Emigranti i Saturnovi prstenovi, koja je oba nedavno sa nemačkog preveo Mihael Hulze, razjasnili su da ovaj do sada nepoznati autor pripa da krugu Kafke, Borhesa, i Kanetija (da imenujemo nekolicinu njegovih izabranih srodnika).
Zebald je rođen u Nemač koj 1944, a sa da živi i predaje u Engleskoj. Pored Emigranata (koji su nagrađeni Berlinskom nagradom za knji ževnost i Medaljom Johanesa Bobrovskog)i Saturnovih prstenova, Zebald je na pisao i dve zbirke eseja o austrijskoj književnosti, knjigu-poemu Nakon prirode i fikcionalizovane memoare pod naslovom Vrtoglavica. Osećanja (ne zgrapno prevedene kao Vertigo).
Sve tri navedene knjige istražuju različite nesreće u ljudskoj istoriji, ispripovedane su iz pozicije diskretno fikcionalizovanog pripovedača čija su putešestvija ekscentrična, povremeno zabavna i počesto deprimirajuća. Emigranti govore o evropskim Jevreji ma koji su preživeli Holokaust, ali iz druge ruke. U Saturnovim prstenovima utkivaju se prizori pustoši, ovoga puta iz kolonijalne Afri ke, Kine za vreme Tajpinškog ustanka, Irske, i Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Ovi se snoliki prizori ponavljaju i prepliću, ali za razliku od snova, ne mogu da se zaborave jer su neizbežno stvarni.
Iako Zebald tematizuje strašne sile – prirodne i istorijske – koje nas degradiraju, živost njegove proze potiče iz čehovljevske brige za detalj. Ipak, svet njegovih roma na kristališe se iz tame, a ne detal ja. Dela su prože ta moralnom vizijom koja je istovremeno pesimistična, prodorna i saosećajna.
Kafatu: U Emigranti ma Vaš junak Maks Aurah daje Vam memoare koje je njegova majka
napisala neposredno pre nego što su je nacisti deportovali i ubili. On kaže da se čitajući to štivo
osećao kao da je zarobljen u kakvoj nemačkoj bajci, u ko joj si začaran i moraš da nastaviš da
čitaš, pišeš i sećaš se sve dok ti srce ne prepuk ne. Kasni je u tom poglavlju Vi putujete u Bad Ki singen, gde je njegova majka provela srećno detinjstvo, koje opisuje u memoarima i posećuje e
tamo nju solanu. Ovo je samo jedno od mnogih m sta u Vašem delu gde je pronađen savršen
korelativ za ono najvažnije što je rečeno, ali što se ne može u potpunosti neposredno izraziti.
Zebald: Solana je ogromna drvena konstrukcija. Ona se više ne koristi u praktične svrhe,
malo se rasklimala i smatra se ne bezbednom. Mineralna voda pada u slapovima kroz hiljade snopova grančica naslaganih u nju, koji se postepeno mineraliz ju. Ono što se dešava jeste neka vrsta metamor foze: nešto živo postaje mrtvo ili skoro mrtvo, kao što Ruso objašnjava u neobičnom odeljku o vitrifi kaciji. To je zaista analogno onome što se dešava kod pisanja: što vas više prožima vaša tema, bivate sve manje živi. Književna dela, kao kristalizo
vane grančice, jesu očvrsli ostaci prošlih života.
Kafatu: Da li smatra te da prepričavanjem i prizivanjem našeg iskustva možemo da ga povratimo ili osvežimo ili nadoknadimo?
Zebald: Ne mislim tako. Ne verujem baš u psihoanalizu i slične govorne lekove. Smatramo da zadubljivanjem u prošlost ili prebiranjem po njoj možemo da popravimo stvari, a u suštini ih samo činimo gorim.
Kafatu: Apropo vere, u Saturnovim prstenovima, u poglavlju u kojem raspravljate o Kurtu Valdhajmu i zverstvima u Jugoslaviji, opisujete kako idete na putovanje u Nirnberg da bi ste videli svetilište srednjevekovnog svetog Zebalda. Kaže se da je on spasao decu od gladi dajući im hleb umešen od pepela.
Zebald: Zebald je prilično nepoznat svetac i gotovo sve što znamo o njemu pripada legendama. Da, to mešenje hleba od pepela... Prilično sam obuzet pepelom i prašinom.
Nailazićete na njih iznova i iznova u mom delu; oni su uvek tu u ovom ili onom obliku. Da li ste čita li rad o švajcarskom piscu Robe tu Valzeru? Dobrovoljno se zatvorio u duševnu bolnicu, živeći tu od 30-ih do 50-ih godina dvadesetog veka. On je napisao stotine kratkih proza, jednu, na primer, o iglama, a ima i jednu o pepelu. Obožavam pepeo, kaže on: to je najskromnija materija koja postoji! Poslednji proizvod sa gorevanja, bez imalo otpora u sebi. Ne kao grančica, koju možete os titi kroz đon cipele. To je granica između bića i ništavila. Pepeo je iskupljujuća supstanca, kao i prašina.
U poslednjem po glavlju dela Vrtoglavica, Osećanja, odlazim na tavan stare kuće u svom rodnom selu. Tu se nalazi osinje gnezdo. Da li znate kako izgleda osinje gnezdo? Načinjeno je od nečega mnogo, mnogo tanjeg od flis papira, od nečeg sivog i do krajnosti tanušnog.
Ono se uvija i uvija kao lisnato te to, kao mille feuil le, i može na rasti do pola metra u prečniku. Ne teži ništa. Za mene je osinje gnezdo nekakva idealna viz ja: objekt koji je krajnje složen i zapetljan, sačinjen od nečega što jedva da postoji.
Kafatu: Da li bi ste nave li još neke graditelje takvih objeka ta pored osa? Koji su pisci uticali
na Vas?
Zebald: Pojedini francuski pisci iz XIX veka, kao i nekolicina nemačkih: Adalbert Štifter,
Gotfrid Keler, Johan Peter Hebel. Pozn jete li njegov opus? Predivan je: bio je pisac bez
imalo tašti ne. Pastor u Karlsrueu. Koliko sutra pogledajte njegovu knjigu Shatzkästlein des
Rheinischen Haus freundes. Ona poseduje tu lepršavost. Kadence njegove proze imaju moć
da vam se učini da se od zemljujete. Kao trenutak sinkope u muzici, nalik lebdenju.
Kaftu: Vrsta proznog ritma i sintaksi ke strukture kojoj ste lično skloni, naročito u Vašem
najnovijem delu, čini se sasvim prirodna, a opet izvanredno složena, veoma retorična, sa proširenim paralelizmima i dugim pridevskim frazama.
Zebald: Obično počinjem sasvim kratkom rečenicom. Onda mi je potrebno da dodam činjeničnu informaciju koja se ne uklapa u narednu rečenicu, pa tako moram da presložim rečenicu koju sam započeo. Stoga moja rečenica, kad je najzad završim, izgleda poput kakvog lavirinta. Volim neke pisce koji rade nezamršeno, glavna rečenica na glavnu rečenicu. Ali sklon sam da dam prednost onima koji se trude da u izvesnoj m ri razrađuju pojedinosti.
Kafatu: Istorijska je tendencija da se jezik sintaksički pojednostavljuje.
Zebald: Da, a naročito sada kada jezik mora da se nadmeće sa drugim sistemima i postoji
opasnost da ga oni svrgnu. Naš jezik vremenom postaje sve homogenizovaniji. Ali ako
se osvrnete na starije pisce, Kolridža na primer, ili Šekspira i Marloua, ili jakobinsku dramu
ili englesku prozu sedamnaestog veka, naćićete sintaksu koja je neizmerno složena. Pomišljam na to kako je moj deda govorio. Bio je rođen 1872. i još uvek je govorio nemački koji je bio pod uticajem francuskog iz vremena Napoleonovih ratova. Proveo sam detinjstvo s njim, pošto je majka imala mnogo posla, a otac mi je bio ratni zarobljenik. Sve sam naučio od njega i još uvek razmišljam o njemu svakoga dana. Vidite, iza svih nas koji živimo, nalaze se mrtvi. Zapravo, oni koegzistiraju sa nama, samo što ih mi nevidimo.Odučili smo se od sposobnosti da ih vidimo.
Kafatu: Kako ste odabrali ljude koje ste odlučili da prikažete?
Zebald: Pre pisanja Emigranata, u svojim akademskim kritičkim radovima, bio sam obuzet
fenomenom samoubistva u starosti. Proučavao sam Prima Levija i Žana Amerija, koji
su patili od onoga što je poznato kao sindrom prežive ih, a što podrazumeva da pretpostavljena „sre ća“ što se preživelo vrlo često znači samo odgađanje. Levi i Ameri su se poznavali iz Aušvica. Ameri je napisao da živeti sa tim u srcu ne znači biti zaista živ, dok je Levi pokušao to da opovrgne, ali je onda preduzeo isti korak, oduzevši sebi život nekoliko godina kasnije. Razmišljao sam o tome i jednog d na mi je sinulo da zapravo lično poznajem ili da sam znao neke ljude koji su bili u takvoj si tuaciji.
Kafatu: Maks Aurah, slikar koji Vam predaje memoare svoje majke, jedan je od njih. Uzgred
njegovo ime je promenjeno, u engleskom izdanju, u Maks Ferber.
Zebald: Promenili smo ga jer postoji stvarni engleski slikar sa sličnim imenom, a nismo želeli da se ogrešimo. Lik Ferbera je ustvari zasnovan na dvojici ljudi: tom engleskom slikaru i mom bivšem stanodavcu iz Mančestera, arhitekti zapravo, koji je još uvek živ.
Kafatu: Aurahov način slikanja je krajnje opsesivan. Za to je opsesivnost tema kojoj se često
vraćate?
Zebald: Pa, opsesija u najširem smislu te reči jeste jedan od puteva koje ljudi nalaze u
životu. Posebno ako ste prognani, izuzeti iz društvenog ugovora, morate pronaći neko
mesto gde ćete biti ono što jeste, neki način da vam prođe vreme. Otuda se latite nekog
projekta – mogla bi to biti konstrukcija makete Jerusalimskog hrama, kakvu gradi moj prija
telj Alek Garard u Saturnovim prstenovima.
Kafatu: Alek Garard predstavlja primer umetnika u poslu. Druga, neuhvatljivija figura duha
umetnosti jeste nabokovljevski sakupljač leptira, koji u jednom od svojih pojavljivanja u Vašem
delu odvraća jednog lika od samoubistva. Takođe, tu je i sam leptir, odnosno moljac.
Zebald: Od uvek su me zanimali beskičmenjaci, insekti, a naročito moljci. Oni su neuporedivo brojniji od leptirova, raznolikiji i neretko lepši. Oni služe za primer takozvanog biodiverziteta, koji se sada gubi. Stvar koja me posebno privlači kod moljaca jeste njihova tajnovitost. Leptirovi lete ka dnevnoj svetlosti, moljci se skrivaju u tami. Vidite ih samo onda kada, recimo, uđu u kuću. Tada oni sede potpuno mirni u naboru zavese ili na okrečenom zidu, i tako danima, sve dok život potpuno ne iščili iz njih i onda padaju na pod. Zamislite samo da ste izgubili put nazad do vrta, do svega živog i zelenog! Moljac u tom slučaju jednostavno miruje dok se naprosto ne izvrne. Možda i mi treba tako da radimo, na mesto što se zamajavamo po lekarima i stvaramo nevolje svima oko nas. Ideja transformacije, metamorfoze, u smislu pretvaranja lutke u predivno krilato stvorenje, ne privlači me previše. Deluje mi kao prilično banalna. Ono što smatram zbilja predivnim kad su ovi insekti
u pitanju jeste način na koji oni stradavaju.
Izvornik: Sarah Kafatou, “An In terview with W. G. Se bald”, u: Har vard Review, br. 15 (proleće 1998),str. 31-35.
(S engleskog preveo Marjan Čakarević)
izvor
Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel od vinove loze) pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave potšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase.
– Ah, razgovori, intervjui! – počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. – Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu?
– Šta da vam kažem o tome? Prosto nekoliko zaključaka, jedino to. Na primer, u predratnoj maloj Srbiji bilo je više morala u kritici nego što ga danas ima. Drugo, sve što se piše to je apstraktno, bez veze sa nama. Pronalaze, povodom jednog dela, sve neke sličnosti sa ovim ili onim stranim piscem, tek koliko da pokažu da su oni to pročitali, da znaju. Pokojni Domanović se već ljutio zbog toga. Obično je govorio: „Upoređuju me tamo sa nekim stranim piscima, koje nisam ni čuo ni video – a ne vidim šta treba da ispravim i šta mi se zamera." Ova današnja kritika nema ljubavi prema talentovanim početnicima, ne pokazuje nikakvu simpatiju prema njima, ne čini ništa da ih kulturno uzdigne. Književnih društava nema, a neko mora pomoći mlade talente.
(...)
– Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.
Osetih da je razgovor svršen. Pokušah da dobijem još koji odgovor ali je g. Stanković vešto prelazio na druge stvari. U ove kišovite letnje dane po vinovom lišću ima uvek po malo vode; videh da se po zelenim grozdovima blistaju kapljice. Jedna kokoška je kokotala negde u dvorištu. Ipak ne htedoh otići pre nego što dobijem obaveštenja o „Tašani", jednoj već gotovoj drami, koja je za vreme rata izgubljena.
– Pred samu bežaniju dobio sam rukopis iz Pozorišta na čuvanje. Metnuo sam ga u svoju fioku, u svoj sto koji sam imao u Ministarstvu prosvete. Ko zna ko je sa mojom Tašanom uvijao svoje prljave cipele. Nije bila što i Koštana, ali je bila interesantna. – Ali „Tašana" nije cela uništena. Sećam se da su objavljeni pojedini činovi i scene po „Zvezdi", „S.K. Glasniku" i nekim dnevnim listovima. Zar nemate namere da dopunite ono malo što nedostaje?
G. Stanković ustade, zapali novu cigaretu i, prateći me kroz tunel od vinove loze ka kapiji, reče zamišljeno:
– Čemu? Ti si još mlad, ti to ne razumeš. Ne hvata se ptica kad jednom odleti...
—
Intervju je zabeležen u Beogradu, 13. 8. 1926. Ovo je skraćena verzija, a celokupan tekst može se naći u knjizi Deset pisaca – deset razgovora čiji je autor Branimir Ćosić, izdatoj 1931.
izvor
S druge strane, to je stara tradicija Walta Whitmana. U svemu tome najvažnije je to što ako vi lično nešto ne učinite postajete zatočenik robotizirane države, električne kompanije, transportne kompanije, monopolista hrane, trgovačkih lanaca. Ono što je najpozitivnije i najbitnije u samom pokretu dece cveća bila je, u ekološkom smislu, briga za snagu prirode i zelenila koji iz sezone u sezonu preporođuju zemlju. Mnogi ljudi nisu uzeli u obzir ovu značajku tzv. generacije dece cveća. Mislili su da to jedino znači zadenuti cvet u cev puške pred Pentagonom, ali to je isto tako, i mnogo više, očuvanje sleva Amazone kao najvećih pluća planeta Zemlje.
Još jednu stvar trebamo imati na umu. Razmišljanje o divljoj zemlji kao nedirnutom prirodnom staništu vuče nas u zamku zamišljanja drevnog, netaknutog, praiskonskog stanja. Kao što Gary Snyder kaže: “...divlja priroda u današnje vreme ne može biti netaknuta.” Nikada ništa ne može biti kao što je nekad bilo. Priroda, prirodno stanište i nedirnuto tlo doživeli su brojne mijene tokom miliona godina beskrajnih promena i seoba naroda. Odvijao se nezaustavljiv proces obnavljanja života pomoću ukrštanja biljnih i životinjskih vrsta, ponovnog uspostavljanja novih staništa pod uticajem samog života na zemlji – to je priroda divljine. Mi jedino trebamo dozvoliti tom procesu da se odvija spontano i omogućiti povratak tog stanja.
Pesnici i mislioci poput Thoreaua ili Whitmana ili Vachela Lindsayja pružaju nam vrstu materijalne osnove svemu tome kroz niz dela kao što su “Atlantis” Harta Cranea, ili “Congo” Vachela Lindsayja ili čak eseja “Democratic Vistas” Walta Whitmana, koje i dalje smatram za veoma značajna i korisna dela, a koja su i danas posve primerena i primenjiva.
Š:
Pokušaj mi objasniti kako vidiš uticaj Beat pokreta iz četrdesetih i pedesetih na hippy pokret iz šezdesetih godina. Jesu li uopšte uticali na današnje događaje? Na primer, meni se čini da pisci Beat generacije uopšte nisu imali bilo kakav društvenopolitički uticaj, osim možda Burroughsa, ali mislim da je jedno sigurno – vizija Amerike Jacka Kerouaca ili Neala Cassadyja nije bila ta o kojoj su punkeri pevali…
G:
Postoji puno različitih tema koje su bile prihvaćene, inaugurisane, transformisane ili započete od strane književnog pokreta iz pedesetih i društva prijatelja iz četrdesetih godina. Centralna tema je bila transformacija svesnosti i kako je vreme proticalo, iskustva koja su Kerouac, Burroughs, Neal Cassady, Herbert Huncke (koga je Kerouac već 1948.-1949. opisao u romanu Town and the City), Carl Solomon, Lucien Carr i ja imali s tim u vezi u mnogome su doprinela našim ranim delima ali i prihvatanju stvarnosti koja nas je okruživala.
Mislim da su Kerouac i Burroughs imali najuočljivije domete u tome i to već krajem pedesetih. Trebaće proći još puno vremena da bismo se uverili je li to bio Burroughs sa svojim istraživanjima sveta kriminala i potkupljive policije ili Kerouac sa svojim istraživanjem uma ili raznolikih oblika svesnosti. Tokom četrdesetih i pedestih barem je postojala kakva-takva nada da bi se mogle dogoditi dovoljno velike promene da spasimo planetu. Barem je postojala želja za tim, nada da će se ljudi boriti za neku vrstu lepših ideala Amerike bez obzira potiču li ti ideali od demokrata, konzervativaca ili onih koji se zalažu za seksualne slobode. Niko nije bio bliži takvom idealu Amerike od Kerouaca. Ali, malo je njih to prepoznalo. I sada smo možda u većem škripcu nego što smo bili u vreme četrdesetih i pedesetih.
Š:
Često se setim da si mi kasnih sedamdesetih kad sam te pitao što je po tvojem mišljenju Beat generacija, odlučno odgovarao da su Kerouac i Burroughs u razdoblju 1945.-1955. predstavljali oličenje Beat generacije. Misliš li i dalje tako?
G:
Naravno Jer od 1955. ili tu negde pojavila se Književna renesansa u San Franciscu s novim prijateljima kao što su Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Philip Whalen, Michael McClure, Kenneth Rexroth, Peter Orlovsky itd… Ali tokom šezdesetih sve je postalo preterano politizovano i osećaj starog prijateljstva, zajedništva, iskrenosti i otvorenosti je nestao. Ili je možda bio preoblikovan.
Mislim da su šezdesete, politički gledano, bile u velikoj meri jalove zbog neprijateljskog raspoloženja svih sukobljenih strana. Znaš i sam, ideje pobune i izražavanja ljutnje, gde se ljutnja i gnev koriste kao motiv. Stvari su se zakomplikovale i otišle u pogrešnom smeru onoga trena kad su ljudi počeli poduzimati razne akcije i proteste vođeni isključivo vlastitim gnevnim ponosom. Početkom 1969. više od 50% Amerikanaca bilo je mišljenja da je rat u Vijetnamu velika pogreška. Ali umesto da ljude izvuku iz rata, uveravajući ih u besmisao ratovanja, ljudi su izašli na ulice i usmerili svoj bes na protestante.
Š:
Kad si me prvi put posetio u Dubrovniku početkom listopada 1980. bio si očaran njegovom lepotom pa si umesto dva-tri dana odlučio ostati dve nedelje. Upravo u Dubrovniku napisao si dve pesme koje spadaju među tvoje najbolje kasne pesme – “Ptičji mozak” i “Eroicu”. Potom si u pratnji punk grupe Gluons snimio pesmu “Ptičji mozak” koja je bila prilično velik hit. Po mom mišljenju “Eroica” je jednako dobra pesma. Možeš li mi reći nešto više o njihovom nastanku kao i razlikama među njima, budući da su obe napisane istog dana?
G:
Da, bili su to lepi dani. Obe pesme o kojima govoriš imaju prirodni ritam govora. To je veoma važna odrednica! Zapravo su pauze u umu dok razmišljaš šta ćeš i kojim sledom zapisati posve prirodne pauze u govoru. Razlika između dve spomenute pesme nije u načinu njihovog nastanka već u drukčijoj upotrebi govornih pauza. Celu pesmu “Ptičji mozak” napisao sam u jednom dugom dahu osim zadnjeg stiha, baš kao i celu “Eroicu”. U svakom slučaju, moje osnovno polazište je misao. U mom slučaju ona ima prednost nad zvučnošću. Tenzija koja nastaje u “Ptičjem mozgu” je ekspresionistička jer se njezin nastanak temelji na narativnim ali veoma ritmičnim stihovima, dok u “Eroici” sledim logičan niz događaja tokom izvedbe Beethovenove “Eroice” na koncertu u Kneževom dvoru .
Š:
Kako iz današnje perspektive gledaš na ulogu Sjedinjenih Država u unutrašnjoj i vanjskoj politici? Zapravo, kako doživljavaš i objašnjavaš razvoj Amerike od Građanskog rata do svetske velesile broj jedan? Ili, još tačnije, kako vidiš Kerouacovu Ameriku danas?
G:
Ne znam ti dati pravi i potpun odgovor. Razgovarati na taj način može biti prilično banalno i pojednostavljeno. Hoću reći, kad govorimo o odeđenim razdobljima u istoriji čovečanstva, o čemu mi zapravo govorimo? Ali jedno je sigurno, ekološko uništenje je ogromno, a naoružanje veoma skupo i to je stvorilo bezdan iz kog se, po mojem mišljenju, Amerika neće nikada uspeti izvući. Oduvek sam se zanimao za razne oblike cenzure. Jer, svaka cenzura uključuje i podrazumeva kontrolu misli. Svrha toga obično je održavanje određenog oblika državne ili vojne nadmoći koja postaje sve čvršća i sve gora.
Voleo bih da se možemo vratiti na građansku svest koja je bila prisutna u ranom američkom političkom razmišljanju i barem pokušati ostvariti projekte koji doprinose društvu i okolišu radije no sediti prekrštenih ruku i dopustiti da pohlepni pojedinci i korporacije dominiraju celim svetom kao da je njihovo privatno vlasništvo. Samodisciplina, samopožrtvovnost, samokontrola i stare porodične vrednosti važne su svakoj porodici, društvu i novim naraštajima. Zašto ne bismo govorili o njima kao osnovnim vrednostima u našem društvu? Šta se dogodilo s ličnom odgovornošću na društvenom i političkom nivou?
Š:
Kerouac je još 1951. godine izrekao vrlo značajnu stvar: “Zemlja pripada Indijancima”. Čini mi se da se taj njegov stav savršeno uklapa u njegovu viziju Amerike, one Amerike koju je na svojim fotografijama zabeležio Robert Frank, a za čiju je monografiju Kerouac napisao uvodni tekst. O meksičkim seljacima kako ih je opisao u knjizi putopisa Usamljeni putnik (Lonesome Traveler), o životu ne samo na cesti nego i u malim gradovima i selima. Vrlo je zanimljivo to što je Kerouac još od rane mladosti bio zaokupljen različitostima življenja u malom gradu i velegradu. Monstruoznošću velikoga grada i humanosti maloga grada i propasti maloga grada zbog masovne proizvodnje, kapitalizma i bezdušne eksploatacije. Zanima me, baš od tebe – je li Kerouac pre smrti bio razočaran Amerikom?
G:
Da, bio je. Do ranih šezdesetih Kerouac je već bio doživeo mnoštvo napada i pogrda sa svih strana, a imao je i lične probleme sa svojom majkom. Najgore od svega je što je postao zavisan o alkoholu pa se nije mnogo ni pojavljivao u javnosti. Problem je što je on bio veoma otvorena osoba, a kao takav je bio posve bespomoćan. S druge strane, njegova je majka u velikoj meri bila francusko-kanadska seljanka, suženih vidika, strogih katoličkih svetonazora, sebična, naivna, bezosećajna, porodično orjentisana žena. Želela je zadržati Kerouaca za sebe, a i zaista joj je bio potreban. On je bio vezan za nju na isti način na koji je bio vezan za svoju poslednju ženu Stellu. Osećao se odgovornim i vodio je brigu o svojoj majci i živeo s njom i Stellom, koja je bila starija od njega, i morao je podnositi njihove nazadne stavove, a to je rešavao pićem. U tom smislu Jack je uvek bio veliki Amerikanac, uvek zainteresovan za američke arhetipove – i na smešan, ali i na tužan način nije imao bilo kakav uticaj u društvu, bio je to što je bio, svoj vlastiti lik.
Š:
Ko su najveći književni uticaji sa Starog kontinenta? Ne mislim samo na tebe nego i na sve značajnije predstavnike Beat generacije? Ako ispravno razmišljam, na primer, čini mi se da je William Blake imao veliki uticaj na tebe, Michaela McClurea i Garyja Snydera; Milton na tebe i Snydera; P. B. Shelley na tebe, McClurea i posebno na Gregoryja Corsoa, F. G. Lorca na tebe i Jacka Spicera itd.
G:
Da, imaš pravo. Sva naša rana ali dobrim delom i kasnija dela temelje se na veoma dobrom poznavanju književnih dela devetnaestog i dvadesetog stoleća, od Balzaca i Baudelairea preko francuskih nadrealista čije smo znanje duboko uvažavali i potom usvajali i razvijali preobražavajući ga u kontekstu američkog jezika početkom druge polovine dvadesetog stoleća kada se dogodilo i postalo očigledno otvaranje prema novoj svesnosti. Verovatno je na sve nas najviše uticao Rimbaud. Veliki prozni pisci kao što su Jean Cocteau, Antonin Artaud, L. F. Celine, Jean Genet, dakako stara grčka poezija, Sapfo, Anakreont. Frank O’Hara i Philip Lamantia pa čak i Ferlinghetti bili su pod velikim uticajem francuskih nadrealista. U našim ranim godinama Dostojevski je najviše uticao na sve nas – mene, Kerouaca, Neala Cassadyja, Williama Burroughsa.
Š:
Također te moram pitati o Guillaumeu Apollinaireu i njegovom uticaju na tebe, posebno njegovom dugom stihu, recimo u zbirci Zone. Jednu od svojih pesama posvetio si Apollinaireu. Zove se “Na Apollinaireovom grobu”. Jesi li je ikada govorio na svojim nastupima?
G:
Peter Orlovsky i ja otišli smo 1957. na pariško groblje Père Lachaise posetiti Apollinaireov grob. Pesma o kojoj govoriš je vrsta mojeg poetskog opisa naše posete njegovu grobu. Cela pesma je veoma fokusirana i sve prožima ista emocija. I u ovom slučaju govorimo o dahu kao o kontroli i meri stiha. Ali glavna vodilja takve poezije je dah, ne oblik stranice ili izgled pesme na stranici. Retko je govorim uživo, osim ako nije neka posebna prigoda.
Š:
Znaš, vrlo je čudnovato, ali znam priličan broj evropskih i srednjoevropskih pesnika koji smatraju da dugi stih (uz brojne zareze u stihovima) u poeziji znači lošu poeziju ili lošeg pesnika. S druge strane možemo reći da je u američkoj poeziji dugi stih bio dugo vremena glavni oblik poetskog izraza. Da spomenem celi niz najuticajnijih američkih pesnika dugog stiha, a koji se istorijski nadovezuju: od Melvillea, Whitmana, Charlesa Reznikoffa, Delmorea Schwartza, W. C. Williamsa u Patersonu, čak i Pounda u najvećem delu Cantosa, sve do tebe, Charlesa Olsona, Roberta Duncana, Johna Ashberyja, Kennetha Kocha itd.
G:
Važno je podsetiti se, kako kaže T. S. Eliot u jednom od svojih eseja, umetnost nikad nije savršena. Nema napretka u umetnosti. Ili je dobra ili nije. Umetnost koja nas danas uzbuđuje može dolaziti iz bilo kog područja sveta, ali i iz bilo kojeg razdoblja. Poput Apollinaireove sjajne zbirke pesama Alcools. Hart Crane je napisao veoma zanimljivu pesmu koju svako treba pročitati “Havana Rose”, a koja zapravo predstavlja njegovu oproštajnu poruku zabeleženu malo pre no što je počinio samoubistvo. To je bila jedna od pesama koja me je usmerila prema sirovom, otvorenom razmišljanju u poeziji.
Š:
Šta misliš o sve većoj popularnosti Williama Burroughsa? Čini mi se da nove generacije čitatelja koji danas vole dela Billa Burroughsa sve lakše prepoznaju glavne teme njegovih romana koje su ujedno i glavni problemi našeg društva danas.
G:
Moralna pouka u kontekstu ovoga o čemu sada razgovaramo jest ta što su večna budnost i oprez cena slobode. Uglavnom je svrha svega toga zadržati neki oblik militarističkog nepromijenjenog stanja koje postaje sve gore i sve opasnije. Sada govorim poput Billa Burroughsa (dug smeh) ali on je bio u pravu. A to je i pokazao – čak i u svojim ranim romanima kao što su Junkie i Naked Lunch – borba protiv droge je prevara i prenapuhana je. To je sada već svugde problem – u Evropi, u Južnoj Americi, u Sjedinjenim Državama, baš svugde. To moralističko razmetljivo trubljenje policije i političara da je nemoralno dozvoliti ljudima posedovanje droge nema nikakve veze s njihovim pravim razlozima: oni su robovi vlastite političke moći. Njihovo ponašanje je potpuno neodgovorno, nemoralno i čak protuustavno.
Š: Na kraju, šta je tvoja poruka čitaocima širom sveta?
19. 3. 2025.
Thomas Pynchon Unmasked
Thomas Pynchon nikada, nikad , nije dao intervju. Ovaj titanski talentovani pisac čuvao svoju privatnost kao rizik od bekstva. National Enquirer je nedavno vrebao Pynchona šest meseci pre nego što je ukrao njegovu fotografiju dok je glasao na svom lokalnom biračkom mestu, što je za neke od nas bilo kao pucanje u vojnika u činu podizanja američke zastave. Pynchonov stav je stav svakog privatnog pisca: neka knjige govore same za sebe.
Sledeća pitanja i odgovori shvataju vrlo doslovno ovog suzdržanog autora. Evo priče o Pynchonovom životu i radu, s posebnim fokusom na Kaliforniju, kako je ispričana u njegovih devet knjiga. Njegovi odgovori su njegove vlastite reči, uzete doslovno, iz jedne po jedne knjige, od V. do Bleeding Edge . Dobar pisac i njegovi likovi možda misle da raspravljaju o drugim stvarima, ali ja tvrdim da je tastatura svakog autora poligraf. Pynchon - smešan, proročanski, muški, kalifornijski prema otiscima prstiju - piše svoju autobiografiju sa svakim redom.
Prvo činjenice: Thomas Ruggles Pynchon Jr. rođen je 8. maja 1937. u gradu Glen Cove na Long Islandu u New Yorku. Upisao je Cornell kao glavni predmet fizike, okrenuo stranicu u katalogu kolegija i pronašao drugi dom na odseku za engleski jezik. Nakon što je diplomirao, radio je u Seattleu kao tehnički pisac za Boeing i boravio je između ostalog u Mexico Cityju i Guanajuatu. Negde tamo napisao je jedan od najboljih američkih debitantskih romana prošlog stoleća, 1963. V., gde počinjemo.
DAVID KIPEN: Gde bismo prvo trebali pogledati da bismo vas razumeli?
THOMAS PYNCHON: Na zapadnu obalu.
KIPEN: Ali ti si Jenki čiji su preci došli ovamo na Mayfloweru! Kako biste opisali svoj utisak o Kaliforniji iz detinjstva pre nego što ste je ikada posetili?
PYNCHON: Volim vesterne i detektivske priče.
KIPEN: A kako vas je oblikovalo odrastanje u tradicionalnim prigradskim porodicama? Čega se najviše sećate s Long Islanda?
PYNCHON: Očev torzo, čvrst i siguran u njegovom J. press odelu; oči kćeri, tajna iza sunčanih naočala sa kamenčićima… ko bi mogao pobeći? Ko bi to hteo?
KIPEN: Gde da bežim? Šta ste hteli znati umesto toga?
PYNCHON: Kakva je cesta... Kakva je zapadno od Ithace i južno od Princetona.
KIPEN: Sigurno si otkrio. Završili ste na Manhattan Beachu i napisali onaj deo nastavnog plana Uvoda u modernu fikciju u L.A.-u, The Crying of Lot 49. Recite mi, što vam je doneo život tako blizu Pacifika?
PYNCHON: Prava alternativa odsutnosti izlaza, odsutnosti iznenađenja u životu, što boli um svakog Amerikanca kojeg poznaješ, a i tebe takođe, draga.
KIPEN: Jednom ste napisali da je Lot 49 priča koja se "prodavala kao 'roman'... u kojoj sam, čini se, zaboravio većinu onoga što sam mislio da sam naučio do tog trenutka." Kako to možeš reći? Knjiga toliko znači mnogima od nas. Hoćeš li ostati pri tome? Ili ste—?
PYNCHON: Da... drugo razmišljanje.
KIPEN: Razumem ako mislite da previše ljudi prvo čita Lot 49 jer je kratak. Ali ipak, lepota teksta-
PYNCHON: Zašto...svi su toliko zainteresirani za tekstove?...Vi muški, vi ste kao puritanci koji pričaju o Bibliji. Tako opsednut rečima, rečima... Stvarnost je u ovoj glavi. Rudnik. Ja sam projektor u planetariju.
KIPEN: Jeste li proveli neko vreme na zvezdarnici Griffith? Usput, vaša ljubav prema tradiciji Raymonda Chandlera u Lotu 49 stvarno blista. Jeste li još uvek zainteresovani za pisanje u L.A.-u? Nadam se da vam ne smeta ako vam preporučim sjajnu novu knjigu na tu temu. Slučajno imam primerak ovde.
PYNCHON: Tvoja knjiga?
KIPEN: Želeo bih da potpišem...
PYNCHON: Stvarno dobra dokumentacija, to kalifornijsko sranje.
KIPEN: Ali ja sam te u njoj dva puta citirao! Tako si citiran, iznenađen sam da se niko drugi nije setio sastaviti ovakav intervju.
PYNCHON: Naš advokat će to pročitati.
KIPEN: Hmm. Nakon Lota 49 povukli ste se i napisali ono što većina ljudi, pomalo ishitreno, smatra vašim remek-delom: Gravity's Rainbow. Kako je za vas tada izgledao tipičan radni dan u L.A.-u? Probudiš se. Što prvo čujete ujutro, južno od aerodroma ?
PYNCHON: Vrisak ispunjava vazduh!
KIPEN: Ali to je... misliš, najpoznatija prva rečenica u modernoj književnosti ti je pala na pamet dok si živieo blizu putanje leta u LAX-u?
PYNCHON: Sada—
KIPEN: Takođe ste napravili mesta za druge kalifornijske skandale u knjizi, kao što su anti-Chicano Zoot Suit Riots 1943. Uprkos svoj tami, mora postojati nešto o L.A.-u i njegovim mitologijama što vam nedostaje?
PYNCHON: Čipkasti balkoni zgrade Bradbury...
KIPEN: 2023. obeležen je 50. jubilej objavljivanja Gravity's Rainbow. Ne bi li trebala biti neka vrsta lokalnog obeležavanja ove prekretnice?
PYNCHON: Konferencija ili tako nešto?
KIPEN: Vidi hoćemo li te pozvati. Jeste li ikada mislio da će knjiga postati takav klasik? A ako ne, što si mislio da ćeš sledećih pola stoleća spremiti svetu?
PYNCHON: Ogromni kartel s pobednicima i gubitnicima, u prijateljskom dogovoru da dele što se ima podeliti... Mogu nas pokupiti jednog po jednog.
KIPEN: Ko je mogao stajati iza toga?
PYNCHON: Ludi (ili, ako volite paranoičnei sistemi, užasno racionalni) naftaš iz Midlanda, Texas.
KIPEN: Mislite na porodicu Bush? Gde bi takav kartel oprao svoj novac?
PYNCHON: Sav novac od nafte koji su uzeli Nobelovi otišao je za Nobelove nagrade.
KIPEN: Nobelove? Šššš, ćuti. Mogli biste izgubiti priliku za nagradu ako ih namamite. Zašto biste to rizikovali? Za što su oni i svi ti drugi industrijalci toliko krivi?
PYNCHON: Uzmi i ne vraćaj... Sistem koji uklanja te goleme količine energije iz ostatka sveta kako bi svoju malu očajnu frakciju držao profitabilnom.
KIPEN: Kad smo već kod energije, gde je tvoja nestala nakon Rainbowa? Jedino što ste objavili sledećih 17 godina bila je zbirka od pet kratkih priča za mlade, Sporo uči. Sadržao je "Tajnu integraciju" - najbolje moguće mesto za početnike iz Pynchona, praktički savršenu priču o rasizmu i mašti - plus šarmantan, iznenađujuće autobiografski uvod. Šta vas je naposletku navelo da čitaocima date uvid u život iza književnosti?
PYNCHON: Negde sam imao ideju da lični život osobe nema nikakve veze s fikcijom, dok je istina, kao što svi znaju, gotovo suprotna.
KIPEN: Dakle, priznajete da malo biografije ponekad može baciti korisno svetlo na spisateljski rad? Bez mudrih pitanja o tome što se nalazi u vašem hladnjaku ili čak na policama s knjigama – više ljudska misterija o tome ko ste vi igra ulogu u onome što radite.
PYNCHON: [Tišina.]
KIPEN: Dobro... Šta biste savetovali današnjim romanopiscima u nadobudnim godinama - mladim ili drugim, na fakultetu ili izvan njega?
PYNCHON: Začepi i slušaj američke glasove.… 60-te su bile… ograničene neuspehom studenata na koledžu i radnika da se politički okupe… stvarna, nevidljiva klasna polja sile u načinu komunikacije između dve grupae.
KIPEN: Nadam se da to više nikada nećemo videti. Ponovno ste se osvrnuli na kontrakulturu u svom prvom romanu nakon gotovo dva desetleća, Vineland, iz 1990. — jednom od retkih romana koji između korica obuhvata i Severnu i Južnu Kaliforniju. Gde si bio sve te godine?
PYNCHON: Okrug Humboldt... Prekrasna zemlja, samo kratka vrtnja gore ili dole 101 od svega... Možete se sakriti, u redu.
KIPEN: Ženski likovi u Vinelandu nekako se čine još dubljim i dimenzionalnijim od onih u vašim ranijim spisima. Šta se tamo dogodilo?
PYNCHON: Moguće je, / Neverojatno, / To je ljubav…
KIPEN: Ah da, 1990. oženio si se svojom devojkom, za koju mislim da je i tvoja agentica, a iduće godine ste dobili zajedničkog sina. Usput, čestitam vam 30. godišnjicu. I što mislite kakva je budućnost zemlje oko Vinelanda, na rubu roditeljstva?
PYNCHON: Jednog dana, s pravim čovekom u Beloj kući, postojaće Isusov odsek, da, i Isusov sekretar ... Demontaža New Deala, poništavanje učinaka Drugog svetskog rata, obnova fašizma kod kuće i širom sveta, beg u prošlost, zar ne osećaš to, sva ta opasna detinjasta glupost—"Ne sviđa mi se kako je ispalo, želim da bude na moj način."
KIPEN: Drago mi je da smo izbegli taj metak.
PYNCHON: (Gorko plače.)
KIPEN: Otprilike u vreme kad ste objavili Vineland, vratili ste se u New York i dovršili Mason & Dixon, o dvojici britanskih geodeta iz 18. stoleća koji su povukli granicu između ropstva i slobode. Jedan je kritičar knjigu nazvao dostojnom "[Pynchonovih] dvostrukih opsesija – Amerike i nauka– ali s njegovim besom zbog nereda koji je pohlepa napravila od oboje." Možda su zaboravili treću opsesiju: toliko ste strastveni prema muzici u svojim knjigama. Slušate li je dok pišete? Kakvu ?
PYNCHON: Ritam motora, buka mlinova, kamenje oceana, bubnjevi u noći... Muzika za surfanje!
KIPEN: Jesi li dobro? Primećujem da vaš jezik postaje pomalo anakron...
PYNCHON: I ti takođe.
KIPEN: Činiš mi se tako nežan tip. Zašto sav naglasak na zavjerama i paranoji u vašim knjigama? Zašto bi vas vladajuća klasa ciljala?
PYNCHON: Nekako sam dao štampati knjigu s prikazima određenih zločina koje sam posmatrao, a koje su počinili jaki protiv slabijih.
KIPEN: Pa ipak, opšti ton Masona & Dixona deluje mekše, više oprašta. Šta se tamo dogodilo?
PYNCHON: Ono što se ponekad događa s muškarcima... je da će jednog dana iznenada shvatiti koliko vole svoju decu, kao što dete daje svoju ljubav... Čudo očinstva.
KIPEN: Nakon Masona i Dixona objavili ste svoj najduži, možda najpodcenjeniji roman, 2006. Against the Day, koji je jedna recenzija kasnije opisala kao "asteroid koji se još dimi, čiju vanzemaljsku unutarnju muziku čitaoci tek počinju tapkati unatrag." Događa se širom Evrope i šire, ali kao i Gravity's Rainbow završava u Los Angelesu. Kalifornija ti se stvarno uvukla pod kožu, zar ne? Šta vam padne na pamet kada pomislite na L.A.?
PYNCHON: Neprocenjiva količina svetla... štakorske pošasti pune starog kalifornijskog novca, neumoljiva nepriznata prošlost.
KIPEN: Veliki deo Against the Day je dobar kao i sve što ste napisali. Zašto mislite da čitaoci nisu cenili ono što zaslužuje?
PYNCHON: Leni gadovi.
KIPEN: Pa, ne mislite li da kritičari i naučnici mogu igrati ulogu u rasvetljavanju vašeg rada koji bi ih inače mogli zastrašiti?
PYNCHON: Uz dužno poštovanje profesoru... Ne znam koliko toga mogu podneti.
KIPEN: Tri godine nakon Against the Day izašli ste s Inherent Vice, detektivskom pričom koju je drugi kritičar nazvao "remek-delom za bacanje", "epom o čupavom psu" i - oprostite, je li to potpuna, dobro čitana serija iz časopisa Alta? Koja je tema vašeg najdražeg dela do sada?
PYNCHON: Musso & Frank's.
KIPEN: Moja kratka priča? Iz izdanja od prošlog leta? Je li vam se svidelo?
PYNCHON: Dobar komad... posla.
KIPEN: Sada kada znate puno više o Kaliforniji nego na početku svoje karijere, šta mislite koja je bila prekretnica u istoriji? Industrijski procvat Drugog svetskog rata? Otkriće zlata 1848.
PYNCHON: Dolazak ekspedicije Portolá 1769.... Na licu jednog od njih - možda ličnop Portolá? bio je izraz čuđenja, onoga: Šta je ovo, kakav neočekivani raj? Je li Bog svojim prstom nacrtao i blagoslovio ovu savršenu malu dolinu, s namerom da bude samo za nas?
KIPEN: To mi slama srce. A koje je vaše osobno najživlje sećanje na L.A.?
PYNCHON: Jedne noći... u Westwoodu... devojčica... bez daha od uzbuđenja ispred osvetljenog izloga knjižare, zvala je svoju majku da dođe videti. "Knjige, mama! Knjige!"
KIPEN: Hej! Ne biste li vi trebali biti ovaj neverojatno polimatični romanopisac koji je odavno trebao dobiti Nobelovu nagradu, samo što su njegove knjige preteške za razumevanje Švedske akademije? Thomas Pynchon, ti si samo stari mekušac!
PYNCHON: Šššš
KIPEN: Ako toliko voliš Kaliforniju, zašto se jednostavno ne preseliš? Šta čekas
PYNCHON: Jednog dana, s pravim čovekom u Beloj kući, postojaće Isusov odsek, da, i Isusov sekretar ... Demontaža New Deala, poništavanje učinaka Drugog svetskog rata, obnova fašizma kod kuće i širom sveta, beg u prošlost, zar ne osećaš to, sva ta opasna detinjasta glupost—"Ne sviđa mi se kako je ispalo, želim da bude na moj način."
KIPEN: Drago mi je da smo izbegli taj metak.
PYNCHON: (Gorko plače.)
KIPEN: Otprilike u vreme kad ste objavili Vineland, vratili ste se u New York i dovršili Mason & Dixon, o dvojici britanskih geodeta iz 18. stoleća koji su povukli granicu između ropstva i slobode. Jedan je kritičar knjigu nazvao dostojnom "[Pynchonovih] dvostrukih opsesija – Amerike i nauka– ali s njegovim besom zbog nereda koji je pohlepa napravila od oboje." Možda su zaboravili treću opsesiju: toliko ste strastveni prema muzici u svojim knjigama. Slušate li je dok pišete? Kakvu ?
PYNCHON: Ritam motora, buka mlinova, kamenje oceana, bubnjevi u noći... Muzika za surfanje!
KIPEN: Jesi li dobro? Primećujem da vaš jezik postaje pomalo anakron...
PYNCHON: I ti takođe.
KIPEN: Činiš mi se tako nežan tip. Zašto sav naglasak na zavjerama i paranoji u vašim knjigama? Zašto bi vas vladajuća klasa ciljala?
PYNCHON: Nekako sam dao štampati knjigu s prikazima određenih zločina koje sam posmatrao, a koje su počinili jaki protiv slabijih.
KIPEN: Pa ipak, opšti ton Masona & Dixona deluje mekše, više oprašta. Šta se tamo dogodilo?
PYNCHON: Ono što se ponekad događa s muškarcima... je da će jednog dana iznenada shvatiti koliko vole svoju decu, kao što dete daje svoju ljubav... Čudo očinstva.
KIPEN: Nakon Masona i Dixona objavili ste svoj najduži, možda najpodcenjeniji roman, 2006. Against the Day, koji je jedna recenzija kasnije opisala kao "asteroid koji se još dimi, čiju vanzemaljsku unutarnju muziku čitaoci tek počinju tapkati unatrag." Događa se širom Evrope i šire, ali kao i Gravity's Rainbow završava u Los Angelesu. Kalifornija ti se stvarno uvukla pod kožu, zar ne? Šta vam padne na pamet kada pomislite na L.A.?
PYNCHON: Neprocenjiva količina svetla... štakorske pošasti pune starog kalifornijskog novca, neumoljiva nepriznata prošlost.
KIPEN: Veliki deo Against the Day je dobar kao i sve što ste napisali. Zašto mislite da čitaoci nisu cenili ono što zaslužuje?
PYNCHON: Leni gadovi.
KIPEN: Pa, ne mislite li da kritičari i naučnici mogu igrati ulogu u rasvetljavanju vašeg rada koji bi ih inače mogli zastrašiti?
PYNCHON: Uz dužno poštovanje profesoru... Ne znam koliko toga mogu podneti.
KIPEN: Tri godine nakon Against the Day izašli ste s Inherent Vice, detektivskom pričom koju je drugi kritičar nazvao "remek-delom za bacanje", "epom o čupavom psu" i - oprostite, je li to potpuna, dobro čitana serija iz časopisa Alta? Koja je tema vašeg najdražeg dela do sada?
PYNCHON: Musso & Frank's.
KIPEN: Moja kratka priča? Iz izdanja od prošlog leta? Je li vam se svidelo?
PYNCHON: Dobar komad... posla.
KIPEN: Sada kada znate puno više o Kaliforniji nego na početku svoje karijere, šta mislite koja je bila prekretnica u istoriji? Industrijski procvat Drugog svetskog rata? Otkriće zlata 1848.
PYNCHON: Dolazak ekspedicije Portolá 1769.... Na licu jednog od njih - možda ličnop Portolá? bio je izraz čuđenja, onoga: Šta je ovo, kakav neočekivani raj? Je li Bog svojim prstom nacrtao i blagoslovio ovu savršenu malu dolinu, s namerom da bude samo za nas?
KIPEN: To mi slama srce. A koje je vaše osobno najživlje sećanje na L.A.?
PYNCHON: Jedne noći... u Westwoodu... devojčica... bez daha od uzbuđenja ispred osvetljenog izloga knjižare, zvala je svoju majku da dođe videti. "Knjige, mama! Knjige!"
KIPEN: Hej! Ne biste li vi trebali biti ovaj neverojatno polimatični romanopisac koji je odavno trebao dobiti Nobelovu nagradu, samo što su njegove knjige preteške za razumevanje Švedske akademije? Thomas Pynchon, ti si samo stari mekušac!
PYNCHON: Šššš
KIPEN: Ako toliko voliš Kaliforniju, zašto se jednostavno ne preseliš? Šta čekas
PYNCHON: Granica na kojoj niko više u magli nije mogao videti ko je Meksikanac, ko je Anglo, ko je ko.
KIPEN: Pre šest godina ponovno ste posetili New York za Bleeding Edge, "slatko traljavu komediju o ponovnom braku, napola skrivenu iza nakrivljene Groucho maske druge po redu Pynchonove privatne detektivske priče", prema još jednom kritičaru.
PYNCHON: ko su ovi ljudi?
KIPEN: Nema veze. Dakle, sada je javna tajna da živite ovde...?
PYNCHON: Na gornjoj zapadnoj strani.
KIPEN: Ali što je s mojom tezom? Gradim vodootporan slučaj za tebe kao suštinskog kalifornijskog romanopisca, pamtim praktički sve tvoje romane dok te ne uspem citirati izvan konteksta i navesti te da nešto kažeš - a onda ćeš svoj najnoviji roman smestiti na Manhattan?
PYNCHON: Empatija, to je ono od čega smo danas svi ostali, kamion se nije pojavio.
KIPEN: Sada imaš, koliko, 82 godine? Dakle, kakav je život za vas ovih dana?
PYNCHON: Nastavićemo naporno raditi.
KIPEN: Znao sam! Dakle, uskoro stiže još jedan roman?
PYNCHON: Da. Ne. dobro sam... šta?
KIPEN: Razumem. Ne želiš zabrljati. Javi mi ako možeš, u redu? I vidim da nam ponestaje vremena. U svojim romanima stalno smišljate pesme. Bi li vam smetalo da improvizujemo nežnu pesmu?
PYNCHON: Duet?
KIPEN: (tempom kao pesma) Tome, što misliš o sadašnjoj administraciji? Samo između tebe i mene, preko nekoliko velikih?
PYNCHON: (unisono) Računovođe troškova Donalda Trumpa... glavno načelo... platite velikim izvođačima, ignorišite male.
KIPEN: Ali duboko u sebi, jesi li ti Kalifornijac ili nisi?
PYNCHON: Nosim kalifornijske tablice na svojoj guzici.
KIPEN: Tako je više (ide u zagrljaj)!
PYNCHON: (Jedno od onih dugih sleganja ramenima sa Zapadne obale.)
KIPEN: (široko raširenih ruku) Jesi li siguran?
PYNCHON: [Zavesa.]
David Kipen, bivši direktor književnosti NEA, predaje na UCLA i vlasnik je biblioteke za pozajmicu Libros Schmibros u Los Angelesu. Njegova poslednja knjiga je Dear California: The Golden State in Diaries and Letters .
KIPEN: Pre šest godina ponovno ste posetili New York za Bleeding Edge, "slatko traljavu komediju o ponovnom braku, napola skrivenu iza nakrivljene Groucho maske druge po redu Pynchonove privatne detektivske priče", prema još jednom kritičaru.
PYNCHON: ko su ovi ljudi?
KIPEN: Nema veze. Dakle, sada je javna tajna da živite ovde...?
PYNCHON: Na gornjoj zapadnoj strani.
KIPEN: Ali što je s mojom tezom? Gradim vodootporan slučaj za tebe kao suštinskog kalifornijskog romanopisca, pamtim praktički sve tvoje romane dok te ne uspem citirati izvan konteksta i navesti te da nešto kažeš - a onda ćeš svoj najnoviji roman smestiti na Manhattan?
PYNCHON: Empatija, to je ono od čega smo danas svi ostali, kamion se nije pojavio.
KIPEN: Sada imaš, koliko, 82 godine? Dakle, kakav je život za vas ovih dana?
PYNCHON: Nastavićemo naporno raditi.
KIPEN: Znao sam! Dakle, uskoro stiže još jedan roman?
PYNCHON: Da. Ne. dobro sam... šta?
KIPEN: Razumem. Ne želiš zabrljati. Javi mi ako možeš, u redu? I vidim da nam ponestaje vremena. U svojim romanima stalno smišljate pesme. Bi li vam smetalo da improvizujemo nežnu pesmu?
PYNCHON: Duet?
KIPEN: (tempom kao pesma) Tome, što misliš o sadašnjoj administraciji? Samo između tebe i mene, preko nekoliko velikih?
PYNCHON: (unisono) Računovođe troškova Donalda Trumpa... glavno načelo... platite velikim izvođačima, ignorišite male.
KIPEN: Ali duboko u sebi, jesi li ti Kalifornijac ili nisi?
PYNCHON: Nosim kalifornijske tablice na svojoj guzici.
KIPEN: Tako je više (ide u zagrljaj)!
PYNCHON: (Jedno od onih dugih sleganja ramenima sa Zapadne obale.)
KIPEN: (široko raširenih ruku) Jesi li siguran?
PYNCHON: [Zavesa.]
18. 1. 2017.
Adam Zagajevski, intervju
Adam Zagajevski
PRIMUM VIVERE DEINDE PHILOSOPHARI
Počnimo što se veli “od početka”, kako bismo našim čitaocima pružili kratak uvod u
istorijski kontekst iz kojeg ste kao autor iznikli. Na poljsku ste pesničku scenu stupili u sivilu Hladnog rata 60-ih, kao verovatno najistaknutiji književni glas otpora koji se obično povezuje sa literarnim skupinama Generacija 68 i Novi val. Kako danas, sa ove udaljenosti, gledate na ta vremena gnevnog odupiranja tadašnjim vlastima i pisanja pod paskom totalitarnog režima?
Ne, ne, moj glas nije bio baš “najistaknutiji”. To doba danas u retrospektivi sagledavam u posve drugačijem svetlu. Među mojim savremenicima zasigurno sam ja bio onaj kojemu je bilo potrebno više vremena da osvesti vlastiti glas. Dvojica mojih prijatelja, Stanisław Barańczak i Ryszard Krynicki, obojica iz Poznańa, vrlo rano su uspeli progovoriti na originalan način jer su imali taj dar lične dikcije, i obojica su ga koristili kao kritičko sredstvo usmereno protiv našeg polutotalitarnog sistema. Kažem “polutotalitarnog” jer smo naposletku ipak uspevali objavljivati, i to tokom nekoliko godina, svoje kritički intonirane pesme po časopisima i žurnalima koji su bili deo široke panorame koju je predstavljao državni sindikalna štampa. Nekome ko je osetio pravi staljinizam bili bismo zapravo smešni. Jer bilo je u našem delovanju i elemenata komedije visokoga stila. Međutim, bili smo iskreni i naša nastojanja su bila smislena, a zasigurno su i bar malo doprinela emancipaciji građanskog društva u Poljskoj. Nakon nekog vremena neki od nas su morali preći u ilegalu, pa su početi objavljivati po underground časopisima, ali čak ni taj potez nije za sobom povlačio drastične represalije. Sveukupno uzevši, blagonaklono gledam na te godine; sa estetičkog gledišta naša fokusiranost na konkretan detalj je nešto što mi je i danas važno. Također, većina prijateljstava iz tog vremena je preživela.
Rođeni ste u Ljvivu (Lavovu) 1945., u današnjoj Ukrajini, ali vaša porodica se preselila u Poljsku nakon što je grad prepušten tadašnjem SSSR-u. Studirali ste u Krakovu, a 1982. ste emigrirali u Pariz, da biste se nakon dužih izbivanja po SAD-u, napokon udomili u Krakovu 2002. Premda još uvek predajete književnost u Sjedinjenim državama i uvelike putujete svetom čitajući na međunarodnim književnim festivalima. Na koji je način vaš migracijski život uticao na vaše pisanje?
Tačno je, puno putujem, a pored mesta koja ste spomenuli, također sam živeo i dve godine u Berlinu (1979-1981). Teško je reći na koji način je sve to informisalo moje pisanje. Iz tog svog berlinskog razdoblja, koje je bilo prva faza moga međunarodnog izbivanja, pamtim pre svega osećaj velikog oslobađanja od opasne dimenzije jednog modaliteta pisanja koji je odveć bio obeležen kolektivnom dimenzijom. Mi takozvani disidenti iz 70-ih godina protekloga veka smo bili sretni što smo uspeli stvoriti novu zajednicu nezavisnog mišljenja (premda ovo zvuči kao oksimoron) koje je ostavilo stanovitog traga u poeziji i prozi; naime, dogodio se pomak od individualnog modela (poljska književnost je bila lišena bilo kakve normativne estetike još od vremena socijalističkog realizma 1956.) prema kolektivnom, ali onom koji je bio stvar slobodnog izbora. Sve te zemlje i jezici u kojima sam u međuvremenu živeo dali su mi stanovitu univerzalističku perspektivu. Ali, znate šta, puno toga nije bila stvar nekih uzročno-posledičnih veza, jer na primer u Parizu sam otkrio Yeatsa, u Berlinu Nabokova, a u Houstonu sam ponovno iščitao Prousta.
Danilo Kiš, veliki jugoslavenski pisac koji je također živeo puno godina u egzilu, jednom je sardonično primetio da represivni režimi i nisu toliko loši za pisce jer ih guraju prema domeni metafore, dakle prema manje očiglednim, više “artističkim” oblicima izražavanja. Zanima me kako doživljavate jednu takvu tvrdnju, budući ste iskusili oboje: živeli ste pod represivnim komunističkim režimom u Istočnom bloku, ali i u Americi, “zemlji odvažnih i slobodnih”. Ima li mesta ili potrebe za angažovanom književnošću u ovim naizgled postideološkim vremenima u kojima živimo?
Ovo su zanimljiva pitanja. I na njih nije lako odgovoriti. George Steiner je jednom rekao da je cenzura bila dobra za pisce zato što ih je činila lukavijima i inventivnijima. Lično smatram da je cenzura užasna stvar, ali ono što je neke knjige i filmove u Sovjetskom svetu činilo toliko uzbudljivim bilo je upravo to postojanje Velikog neprijatelja. Kad sagledavate istoriju književnosti, filma, slikarstva, čak i muzike u Poljskoj nakon 1956., lako možete zaključiti da je zajednički nazivnik svima bila ta neprestana polemika sa državom (tom istom državom koja je stipendirala umetnike). Upravo je dignitet te borbe priskrbljavao umetnosti uzvišeniji status. Sada je, naravno, te borbe nestalo i vratili smo se “u normalu”, svojim arhajskim preokupacijama života i smrti. Što i nije tako malo.
Czesław Miłosz i vi ste kao pisci uspeli na Zapadu, to jest napravili ste big splash, što bi rekli Amerikanci, ostavivši neizbrisiv trag u zapadnoj kulturi, premda su vam koreni zapravo u onoj Miłoszevoj Drugoj Evropi. S druge strane – ispravite me ako grešim – iz raznih izvora sam čuo da su mlade i mlađe generacije poljskih pisaca bile u nekoj meri neblagonaklone vašem i Miłoszevom povratku u Poljsku. Govori se da su većina Miłoszevih posetilaca nakon što se vratio u Krakov bili zapravo Amerikanci. Da li ovde imamo posla s resantimanom, ili je naprosto reč o generacijskom jazu?
Pre svega, ne bih sebe stavljao u istu kategoriju sa Czesławom Miłoszem koji je bio književni gigant. On je otac moderne poljske poezije. Ja pak spadam u naraštaj sinova. Jest istina je da je njegova poezija danas ponešto potisnuta, ali to nema nikakve veze sa njegovim egzilom ili povratkom iz njega. Na primer, za neke od tih ljutitih umova je pesnik Tymoteusz Karpowicz svojevrsni pandan Miłoszu, a reč je tek o vrlo inteligentnom minornom pesniku koji je drugu polovinu života proveo u SAD-u. Poljaci prihvataju egzil, a kako i ne bi, setimo se samo Chopina, Mickiewicza, Gombrowicza. S druge strane, jest postoji određeno odbacivanje, ali ne odbacuje se samo Miłosz, već također i Zbigniew Herbert i Wiszłava Szymborska; reč je o kombinaciji resantimana i generacijskog jaza. Mlađi naraštaji, nakon mojega, pobunili su se protiv ozbiljnosti, i svake – da upotrebimo tu apstraktnu reč – ontološke debate sa svetom. Ali Miłosz je nakon što se vratio u Krakov isto tako bio itekako slavljen i uživao je društvo dobrih prijatelja, a imao je i puno poljskih posetilaca, također, čak možda i previše za njegov ukus i radni režim.
Uslovno rečeno, nikad niste bili “jezički pesnik”, premda kao vrhunski stilist vodite itekako brigu o jeziku. Očigledno jezik doživljavate kao delotvorno sredstvo, pre negoli kao kamen spoticanja, kao što nam sugerišu neke teorijske doktrine. Uglavnom ste zaokupljeni istorijom i uvidima u svakodnevicu, kao i vlastitim duhovnim životom, ili kako veli ugledni američki pesnik Robert Pinsky, vaše se pesme bave “prisutnošću prošlosti u svakodnevnom”. Izgleda da ste vešto izbegli zamke “lingvocentričnih” pristupa poeziji. Jeste li ikada bili u iskušenju da možda krenete tim putem?
Jezik u poeziji je i iskaz i arabeska. Jedno bez drugog nema smisla. Ali ja sam oduvek bio – da upotrebimo opet tu istu apstraktnu reč – ontološki nastrojen u svojim pesničkim apetitima. Fascinira me svet. I ne samo svet, da tako velim. Stvarnost percipiram kao intrigantnu, bogatu, beskrajnu strukturu; strukturu koja ima prozore kroz koje se pruža pogled na ono što se prostire s one druge strane. I ono što nalazim tako privlačnim je promišljanje tih zakutaka sveta gde nazirete bogatu strukturu stvarnosti, ali i taj prozor koji je otvoren, ili napola otvoren, ili jednom svojom četvrtinom otvoren prema nečemu drugom. Ne pitajte me, molim vas, što je to nešto drugo, jer na to ne bih mogao odgovoriti nekom definicijom ili opisom.
U hrvatskoj književnosti mnogi još uvek percipiraju poeziju u ponešto zastarelim poststrukturalističkim terminima kao “pesničku praksu”, ističući tako u prvi plan proizvodni aspekt jezika. Nadalje, poezija se smatra svojevrsnom vitgenštajnovskom “jezičnom igrom” pre negoli recimo duhovnim poduzimanjem u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva. Lično stojim na strani velikih bluz umetnika poput Muddyja Watersa koji je rekao da: “pre nego što počneš svirati bluz, moraš malo okusiti život”. Kako integrisati iskustvo u poeziju?
Primum vivere deinde philosophari , kako kažu stari Latini, što je upravo to isto na što je mislio bluz umetnik. Apsolutno! Čak je teško i postići da vam se ne dogodi nekakav život. Sviđa mi se vaša formula: “duhovno poduzimanje u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva”. A jezik je opet tako esencijalni deo te jednadžbe. Naprosto me ta predoziranost jezičnim obožavanjem (cf. strukturalisti) naterala da ne pridajem toliku važnost lingvističkom sloju u poeziji. Ali tada na pitanje kako se uopšte čovek nosi s tim naprosto nema odgovora. S pisanjem poezije se, dakle, nosite kao i sa hodanjem ili plivanjem: nesvesni onoga što se događa. Ali da biste izgovorili rieč potrebno je pokrenuti 72 mišića (baš jučer sam na jednoj izložbi video neke smešne kolaže Szymborske, a jedan od njih predstavlja telo bodi bildera s desecima jasno oblikovanih mišića uz napomenu da su 72 potrebna za govor!)
Kad sam vas upoznao u leto 2010., na književnom festivalu na grčkom otoku Tinos, potpisali ste mi knjigu Putovati u Lavov, koju brižno čuvam još od studentskih dana, a koju je ekspertno preveo veliki prevoditelj s poljskog Petar Vujičić. Taj se poljski naslov iz 80-ih zajedno sa onim engleskim Misticizam za početnike iz 90-ih smatra “klasičnim” Zagajewskim. Mislite li da vam se način pisanja s vremenom promenio? Čini se da su neki od vodećih pesnika iz vaše generacije, poput vaših prijatelja Tomaža Šalamuna i Charlesa Simica, ostali verni svojim starim poetičkim obrascima. Jeste li ikada u tom smislu poželeli izaći iz vlastite zone komfora?
Pisanje pesama je kao let balonom. Oslanjate se više na vetrove negoli na moć upravljanja. Mislim da se negde jest dogodila promena u mojem pisanju, ali ona nije revolucionarna. Ne tražim nikakav novi pravac. Kad pišem osećam se kao rob vetra inspiracije, ne mogu tek tako doneti odluku u stilu: odsada ću biti drugačiji pisac…
Čemu podučavate svoje američke studente poezije? Prilikom relativno skore posete New Yorku ostao sam zapanjen količinom “diplomiranih pesnika” koji se sa MFA (Masters of Fine Arts) magistraturama iz kreativnog pisanja vrzmaju po pesničkim čitanjima. Može li se kreativnost “naučiti”?
Predavao sam godinama kreativno pisanje u Houstonu, ali sada u Chicagu predajem književnost na seminarima koji nisu radionice, odnosno satovi gde bismo čitali pesme i eseje. Kreativnost se ne može podučavati, to je jasno. Ali premisa američkog obrazovnog sistema je da su studenti koje upisujete na studij svoju kreativnost već iskazali, pa makar i na vrlo skroman način. Mnogi od njih su već i objavljivali. Tako da ideja nije da se pokrene nečija kreativnost, već da se ona oblikuje, da se neguje, i da se o njoj raspravlja. U Sjedinjenim državama to nije tako glupa ideja, budući većem delu zemlje nedostaje evropska “gustina” svih tih gradova i kafea. Iz nekog razloga sam uvek mislio da Evropi takvo nešto nije potrebno, ali da Americi jest.
Služite li se puno Internetom i u koje svrhe? Preferirate li navigirati cyberspaceom u potrazi za kvalitetnim informacijama ili se držite papirnatih medija kao dobrih starih artefakata Gutenbergove galaksije? Jesu li vam knjige dostupne u Kindle formatu i ne nalazite li da je čitanje poezije s kompjutorskog ekrana pomalo neobično?
Ne bih rekao da su moje knjige dostupne u Kindle izdanjima. Volim kompjutor i njegove mogućnosti i možda sat dnevno provodim Netu. Čitao sam neke knjige u Kindle formatu, ali ipak preferiram “pravu stvar”. Ne bih rekao da baš čitam novine na Internetu, ali ih listam.
I da završimo u ponešto lakšem tonu: što čitate i slušate ovih dana?
Čitam pesme Davida Ferryja i pokušavam čitati Leopardijeva Zibaldonea (postoji prekrasno novo američko izdanje tog dela), a čitam i korespondenciju između Nicole Chiaromontea i jedne redovnice, a ponovno sam iščitao Anu Karenjinu. Slušam sve i svašta, u poslednje vreme uglavnom Bacha.
Čuo sam da se gornjim domom međunarodnih književnih krugova već neko vreme šuška da bi vam uskoro mogao biti uručen onaj fatalni poziv stanovite komisije iz Stockholma? Kakav je uopšteno vaš stav prema nagradama?
Ne pišemo zbog nagrada i ne bismo trebali odveć razmišljati o njima, niti bismo ikoga trebali ocenjivati po broju dodeljenih mu nagrada. Međutim, u naše vreme kad poezija deluje kao nekakav jalovi relikt antike, verojatno je dobro što one postoje.
Razgovarao Damir Šodan
Preuzeto iz časopisa
ARHIVA
18. 11. 2016.
Intervju sa John Banvill-om
Za razliku od onoga što pišete pod vlastitim imenom, romani koje ste objavili kao Benjamin Black omiljeni su i kod širokog čitateljstva. Kako je došlo do toga da napišete nešto potpuno drukčije od svega što ste do tada objavili?
Počeo sam čitati Georgesa Simenona, kojeg nikad pre nisam bio čitao. Bilo je to pre pet godina. Nisam čitao knjige o inspektoru Maigretu, koji mi se ne sviđaju previše – zapravo, nijednu nisam uspeo pročitati do kraja. Umesto toga, čitao sam ono što je on sâm zvao svojim "teškim romanima", koje smatram fantastičnima. Reč je o romanima kao što su "Prljavi sneg" i "Gospodin Monde nestaje". Iznenađen sam onime što je u tim romanima postigao ograničenim vokabularom i prilično jednostavnim stilom. Imao sam pripremljen televizijski scenarij koji je ostao nerealizovan, a kako ne volim da mi išta propadne, odlučio sam ga pretvoriti u kriminalistički roman. To sam i učinio i ostao iznenađenim kako mi to dobro ide – otkrio sam da imam dar za jeftinu fikciju. Tako sam postao Benjamin Black. Odabrao sam pseudonim kako moji čitaoci ne bi pomislili da im nudim nekakvu razrađenu postmodernističku šalu.
U «Knjizi dokaza» također imate brojne krimi-elemente: provala, ucena, ubistvo, zatvor. Koja je razlika između tog romana i onoga što piše Benjamin Black?
Recimo to ovako – u "Knjizi dokaza", koju potpisujem vlastitim imenom, radnja, likovi i dijalozi su sporedni u odnosu na nešto drugo što sam hteo učiniti. Knjige koje potpisujem kao Benjamin Black zavise o radnji, likovima, narativu i dijalogu. One su u svojoj bîti zasebne priče i tako su i osmišljene. Nisam ponosan na knjige Benjamina Blacka – one su "zanatske" knjige i na njih mogu biti ponosan u zanatskom smislu.
Glavni lik «Knjige dokaza» ima vrlo depresivan pogled na svet. Koliko je to njegov, a koliko vaš stav?
Taj stav sam mu ja dao, ali to je i moj stav. Freddie Montgomery ne postoji, ja sam ga izmislio, on se sastoji od mojih reči. Istovremeno, taj lik nisam ja. No, to je zanimljiva stvar u vezi književnosti – likovi su izmišljena stvorenja, moje lutke, aspekti mene. S druge strane, svi oni imaju autonomno postojanje, nezavisno od mene, i u tome je misterij proze.
Već dugi niz godina objavljujete redovno recenzije u The New York Review of Books. Jedna od njih izazvala je veliku polemiku, a odnosila se na roman «Subota» Iana McEwana, koji tematizira traumu napada na Svetski trgovački centar. Šta su vam zamerali?
Kad bih i imao priliku to ponovno učiniti, ne bih, jer je to shvaćeno kao napad jednog pisca na drugog, a ja to nisam video na taj način. Iz moje perspektive, ja sam kao književni kritičar napisao iskrenu kritiku te knjige. Bila je to vrlo loša knjiga. Štoviše, smatrao sam smešnom njenu recepciju, s velikim pohvalama na račun navodno velikog romana o 11. septembru. Pritom sam književne kritičare napao jednako kao i sâmu knjigu. Mnogi su to smatrali napadom jednog pisca na drugog i nisam sretan zbog toga. Da sam znao da će se to dogoditi, ne bih napisao tu kritiku. Time ne želim reći da sam bio u krivu, ali mislim da sam trebao shvatiti da će to biti percipirano kao nekakva lična osveta. To, naravno, nije bio slučaj – ja čak niti ne poznajem Iana McEwana.
Zanimljivo je da ste osamdesetih napisali dva romana u kojima su glavni likovi astronomi, konkretno Kopernik i Kepler. Oni s romanom «The Newton Letters» čine vašu prvu trilogiju. Otkud toliki interes za revolucionarne naučnike?
Bio sam mlad i hteo sam za sebe pronaći drugi smer od ostalih pisaca. Mislio sam da mogu biti evropski romanopisac ideja, ali sam ustanovio da ne mogu. Romani ideja ne funkcionišu, ili barem meni to nije uspelo – ali to mi je bio zanimljiv eksperiment. Potom sam zaključio da mi je potreban nov izazov, pa sam odlučio napisati ciklus od četiri romana. Napisao sam po jednu knjigu o Koperniku, Kepleru i Newtonu. Hteo sam napisati i knjigu o nekom fizičaru 20. veka, ali sam shvatio da to ne mogu – fizika 20. veka je previše složena i specijalizovana, pa je stoga prevelikom temom za fikciju.
Vaš najnoviji roman «Infinities» je izašao pri nekoliko meseci. U njemu ste opet inspirisani nemačkim piscem Heinrichom von Kleistom, kojeg, kako kažete, obožavate. Što vas je ovaj put kod njega potaknulo na pisanje?
To je knjiga temeljena na drami "Amfitrion" Heinricha von Kleista. U njoj bog Zeus dolazi na Zemlju jer se zaljubio u smrtnu ženu, a sa sobom vodi i svog sina i Hermesa, koji je ovde glavni pripovedač. Čini mi se da je Kleist veći pisac od Goethea, usprkos tome što je Goethe slavniji. Kleist nam daje puno istinitiju verziju sveta i ljudi od Goethe. On je vrlo mračan, zabavan, subverzivan i anarhičan, i zbog toga volim njegova dela.
Držite se stava da piscu nikada ne treba dati savet: piši o onome o čemu znaš. Zašto ne?
Ne mislim da možete davati savete piscu – ili, u krajnjoj liniji, bilo kome. Niko ne prihvata savete – ljudi žele samo potvrdu svojih razmišljanja i stavova. Ako im date savet s kojim se ne slažu, neće ga prihvatiti. Ipak, smatram da je u određenoj meri dobro pisati o stvarima koje ne poznajete, jer imate mogućnost nešto saznati. To zavisi i o tome kakav ste pisac. Ako želite pisati o svom vremenu i mestu, o politici, moralu i društvenim normama svog vremena, onda trebate pisati o onome što poznajete. Ali, ako želite pisati imaginativnu fikciju, što ja činim, onda je dobro pisati o stvarima koje ne poznajete.
Na koji način vi dolazite do onoga o čemu na kraju pišete?
Plutam svetom i skupljam stvari, ali ne kao svraka koju privlači bleštavilo. Baš suprotno, umetnikova dužnost je istaknuti stvari koje na prvi pogled nisu sjajne, predstaviti ih ljudima transformisane na takav način da se pokaže kako ništa nije obično, nego je sve vrlo neobično, čudno i tajnovito. To je posao umetnika, a i veliki užitak, otuđiti realnost od nje same.
Neki pisci imaju običaj da se distanciraju sod književnih nagrada, smatrajući da ih iste nisu vredne. Kako ste vi reagovali kada ste dobili Bookera za «More»?
Bio sam vrlo sretan i uzbuđen. To je značilo da ću prodati puno više knjiga nego pre. Nagrada Booker je vrlo uticajna kad je reč o prodaji knjiga. Zahvaljujući njoj, moje su knjige došle do hiljada ljudi koji pre nisu bili čuli za mene i nisu ni sanjali da će me čitati. Dakle, da – u tom je smislu vrlo važna. No, za moje pisanje uopšte nije važna – pisac na čije bi pisanje uticala dodela Nagrade Booker bio bi stvarno loš pisac.
Retko se oglašavate o društveno-političkim temama, nakon što ste se 'opekli' istupajući za prava životinja. Ipak, moram vas pitati, ..... koji je vaš stav oko irskog referenduma o Lisabonskom ugovoru Evropske unije? .....
Glasao sam oba puta za Lisabonski ugovor. Na prvom izjašnjavanju, koje je bilo sramotno, ljudi su bili puni sebe, govorilo se da smo veliki i puni novaca, te da nikada više nećemo biti siromašni. Evropa nam ne treba, smatralo se. No, onda je došla recesija, Irska je skoro bankrotirala, i tada su svi ljudi koji su prethodno držali predavanja o principima odjednom promenili mišljenje. Bilo mi je drago što je Lisabonski ugovor prihvaćen, ali treba reći da je prvi referendum je bio sramotan, a drugi licemeran. Ljudi su preko noći promenili mišljenje. Ne čini mi se da su se Irci u toj celoj priči ponijeli časno, nego baš suprotno.
Trenutno pišete scenarij za film u kojem bi glavnu ulogu trebala glumiti Glenn Close. Kada ćemo moći gledati taj film?
Ona i ja radimo na tom filmskom projektu proteklih osam godina. Pokušavamo naći producente za tu malu priču, koja je smeštena u Dublin u vreme oko 1880. godine. Glavni lik je mali čovek, konobar koji radi u jednom hotelu, no on je zapravo - ona, odnosno žena. To je čudna, pomaknuta priča o osobi koja se kamuflirala kako bi se zaštitila od okoline, te se nadam da ćemo ga uskoro snimiti.
(G.D.)
izvor
18. 5. 2016.
Aleksandra Haris o Virđiniji Vulf
Virginia Woolf je pre svega bila velika radnica!
Harris je rođena u Sussexu 1981., a studirala je na Oxfordu i Institutu Courtland u Londonu. Trenutno predaje englesku književnost na Univerzitetu u Liverpoolu.
Antonela Marušić: Dugogodišnja ste proučavateljica rada Virginie Woolf, ali i poticajnog ambijenta Sussexa u kojem je spisateljica nalazila mir i poticaj za vlastitu spisateljsku poetiku. Možete li mi opisati svoje osećaje kada ste kao studentica prvi put posetili čuvenu Monk's House, ladanjsku kuću Virginije i Leonarda Woolfa?
Alexandra Harris: Odrasla sam u Zapadnom Sussexu, ali kao tinejdežerka koja nije vozila automobil, bilo mi je jako teško doći do sela Rodmell u Istočnom Sussexu gde su Woolfovi proveli većinu svoga vremena od 1919. godine nadalje. Na kraju me, baš pre nego što sam otišla na fakultet, moja školska učiteljica iz engleskog odvela da vidim Monk's House. Bilo je strahovito uzbudljivo. Bilo je to kao da čitate knjigu "Vlastita soba". Shvatila sam da bi moglo biti moguće stvoriti mesto u kojem bi život i rad bili odvojeni.
Kuća uopšte nije raskošna (zapravo je vrlo malena i mračna te obojena u čudnu plavkasto-zelenu boju podmorja), ali pripoveda o danima i godinama provedenim u produktivnom čitanju, pisanju i razgovaranju. Woolfovi bi seli za svoje radne stolove u 10 sati ujutro te usredotočeno radili celo jutro. Virginijina radna soba bila je smeštena na kraju vrta; toliko se divim ustrajnosti s kojom je išla tamo, iz dana u dan, i pisala. Virginia je pre svega bila velika radnica. Bila je sjajna na zabavama i vrlo dobra u kuglanju, odana sestra, supruga i prijateljica, ali joj je posao značio najviše.
Svoju ste biografiju temeljili uglavnom na bogatoj građi iz pisama, dnevnika i dela Virginije Woolf. No, je li sve bio i usamljenički, arhivarski posao publicistkinje? Ono što primećujem među redovima biografije je strast šetačice i ljubiteljice prirode i osame? Koliko ste vremena važnog za nastanak ove knjige proveli u prirodi, istoj onoj koja je skoro stotinu godina ranije krepila Virginijin duh?
Woolf u svojim pismima i dnevnicima pripoveda toliko intimno i živopisno da mi je o vremenu provedenom u čitanju njenih zapisa jako teško razmišljati kao o usamljeničkom. Njezini su čitatelji u najboljem mogućem društvu. Provela sam nekoliko luksuznih meseci pokušavajući pročitati po hronološkom redu sve što je napisala. To je bilo toliko iscrpljujuće zanimljivo da mi je bilo vrlo teško raditi bilo što drugo. Ona bi u jednom danu napisala toliko toga: hiljadu reči romana ujutro, verovatno, dugački i strašni zapis u dnevniku, tri ili četiri pisma popodne, nacrt eseja te beleške kod čitanja uveče. Možete videti sliku kako se jedan dan pojavljuje, a drugi dan dobija oblik pričvršćujući se na nove asocijacije. Teško je skinuti oči s toga.
Vrlo ljubazno od vas što ste primetili isticanje ljubavi prema prirodi u mom pisanju. Htela sam istaknuti snažni smisao za mesto Woolfove. Njeni dnevnici iz Sussexa obuhvataju neke od njenih preplavljujućih osećaja prema nizinskom seoskom pejsažu koji je volela; u romanu "Između činova", koji je ratne tematike, piše o lepoti i punoći stare ruralne Engleske koja je bila pod pretnjom. Međutim, razna druga mesta izazivala su ushićene sanjarije: kuća Knole u grofoviji Kent (koja je postala velika kuća u "Orlandu"), Grčka, Španija i južna Francuska te najviše London.
Na koji način na fakultetu sa svojim studentima i studenticama izučavate Virginiju Woolf?
Moji studenti u Liverpoolu proučavaju Woolf kao deo kolegija 'Modernizam' s druge godine - tako da je čitaju uz T. S. Eliota, Jamesa Joycea i D.H. Lawrencea. Također proučavamo slike i slušamo muziku toga vremena. Woolf je na mom silabusu zastupljenija od bilo kojeg drugog autora. Kada diskutujemo o knjizi "Svetionik", razgovor je obično usmeren na oblik romana, sa svoja dva velika bloka i hodnikom koji ih spaja (u obliku slova H, op. p.). Govorimo o praznini koja je ostala nakon smrti gospođe Ramsay te o onome što omogućuje Lily da završi svoju sliku. Šta je njezina slika - to je veliko pitanje koje treba istražiti.
Ako su rečenice studentima prezamršene, čitam paragrafe naglas kako bi čuli tečnost pisanja. Ako imam šest volontera, ponekad nakon nastave čitamo "Valove". Studenti brzo uhvate ritam i osećaj za veze te razlike između likova.
Prošle sam godine ocenila celu grupu predivnih eseja o "svakodnevnim čudima". Studenti su odgovorili na Virginijin interes za obične stvari i svetost svakodnevnih rituala. Nadam se da je to izoštrilo njihovo cenjenje malih detalja u njihovim vlastitim svakodnevnim životima.
Je li Vas u početku u izazovu pisanja biografije obeshrabrivala činjenica da je o Virginiji Woolf toliko pisano i govoreno te da je jedna od najmistificiranijih spisateljskih ličnosti svih vremena?
Apsolutno! Ili me, barem, nije odvratilo od pisanja, ali nisam bila sigurna hoće li je iko hteti da čita. Zamalo sam ostavila rukopis u ladici svoga radnoga stola. Međutim, stalno sam sretala ljude koji su bili mišljenja da je Woolf samo snob, ili sanjarica, ili pisac zamorno teških romana te sam shvatila da je, čak i uz stotine svojih knjiga, najpoznatija po tome što se utopila. I zato, naravno da sam htela istaknuti, svima koji su voljni slušati, njenu velikodušnost, njenu domišljatost, njenu sposobnost za sreću. Divno je kada ti ljudi priđu nakon predavanja, ili kada mi se jave nakon što pročitaju moju knjigu i kažu kako će pokušati čitati Woolfovu za razonodu.
Verujem da ste proučavali i ostale biografije Virginije Woolf? Koja među njima vam je bila najkorisnija, koja vam je bila lični favorit?
Biografija Virginije Woolf autorice Hermione Lee iz 1996. godine više je nego korisna: ona je sama za sebe umetničko delo, klasik koji će se čitati još mnogo generacija. Čak i ljudi kojima se Virginia Woolf ne sviđa bi je odmah trebali pročitati. Uz "Svetionik", to je najvažnija knjiga mog života. Ona je napredni tečaj za to kako jaka emocija može biti kanalizirana u oštri, kruti, nesentimentalni argument; u empatiju i njene granice; te u oblikovanje životnih priča.
Ona je zapravo "uvod" u život i rad Woolfove, ne može se usporediti s biografijama od 700 stranica, ali svakako je bilo stvari koje sam htela naglasiti. Poput Hermione Lee, i ja se divim otpornosti i sposobnosti za naporan rad. Sviđa mi se njena nemirna energija i njen strašni smisao za humor pa sam htela da iz moje knjige isijavaju i zabava i napori. Stalo mi je do mesta i prostora (kao što ste mogli primetiti) i mislim da su bili važni Woolf, stoga opisujem njene kuće i ono što je od njih stvorila, pejsaže koje je volela i kako se oni uklapaju u njenu prozu, kao i arhitekturu njenih romana s njihovim strukturiranim sobama i hodnicima.
Radite li trenutno na nekoj novoj knjizi?
Da, sledeće mi godine izlazi nova knjiga, a u njoj se radi o vremenu! Radi se o vremenskim prilikama o kakvima se pisalo, slikalo te kakve se zamišljalo u Engleskoj od rimskih mozaika i anglo-saksonskih elegija pa sve do savremenih romana. To je velika istorijska parada.
Koliko je biografija Virginie Woolf povezana s Vašom hvaljenom prethodnom knjigom "Romantični modernisti" (Romantic Moderns, Thames & Hudson, 2010) u kojoj ste ukoričili svoje eseje posvećene engleskom kulturnom životu između 1930. i 1945. godine?
"Romantični modernisti" počeli su kao projekat o zadnjem romanu Virginije Woolf "Između činova" (1941), ali umesto da se na njemu zaustavim, nastavila sam širiti mrežu dok nisam nanjušila vezu između te knjige i mnogih drugih umetnosti stvaranih pred početak Drugog svetskog rata, reč je o vrtovima, kuharicama, nameštaju, zidnim plakatima, slikarskim platnima i pesmama. Mnogo je ljudi tada bilo zaokupljeno razmišljanjem o tradiciji, nasleđu, ruralnom životu i istoriji Htela sam pokazati da sva umetnost modernizma nije nužno preokupirana novostima, isto tako može biti nadahnuta prošlošću. Mislim da je to ono što sam tom knjigom htela doneti pred svoje čitaoce.
Također se potaknuo novi val interesa prema umetnicima kao što su Eric Ravilious i Paul Nash, slikarima koji uspevaju kroz prošlost progovoriti o sadašnjosti. Pokazali su nam kako ideje kontinuiteta mogu biti jednako snažne kao ideje promene. Bilo mi je zadovoljstvo nakon ove eklektične knjige pisati isključivo o Virginiji Woolf. Nakon svega, ona je jedna od najvećih umetnica u prikazivanju tananih načina kako prošlost živi u našim mislima i oblikuje našu sadašnjost.
izvor
15. 12. 2015.
Intervju sa Isidorom Sekulić
Pre pola veka pojavila se studija Isidore Sekulić "Njegošu knjiga duboke odanosti". Ta je knjiga pisana u zanosu Njegoševom fizičkom i duhovnom pojavom, ali je izostalo njegovo dublje istorijsko situiranje. Zato su njeni bitni zaključci, kao što je onaj da je Njegošu kosovska ideja bila životni smisao, — izazivali suprotna mišljenja kritike. Isidora je posebno visoko cenila Prolog, kako ona kaze, "Luče mikrokozma" i monologe iz "Gorskog vijenca", po kojima je to delo "ne samo crnogorska, nego i opstečovečanska tema". Razmisljajući o pedesetogodišnjem životu ove nezaobilazne knjige o Njegošu, o otporima koje je izazvala, pomislio sam da bi najzad mogao biti publikovan jedan moj razgovor sa Isidorom, od 18. marta 1957. godine, koji nosi ton zadnje ispovesti. Dan je sunčan, prolećni. Dok idem ulicom Vase Pelagića, u kojoj stanuje Isidora Sekulić, razmišljam o njenim esejima, o njenom životu posvećenom radu, sličnom životu benediktinke. Pri kraju ulice, desno, nalazi se njena kuća, prizemna, sa malim tremom. Ispred kuće nalazi se mala bašta, tek prekopana i očišćena. Ograda je napravljena od štica i bodljikave žice. U baštu se ulazi kroz uska i niska vrata od natrule jelovine.
Sa desne strane od ulaza nalazi se dvorišno zvono na potez, uvijeno krpom. Posle drugog zvonjenja, pojavi se Isidora, povijenih ramena i vrata, tako da joj je naporno gledati pravo. Ramena su joj uska i kosa, kao da je htela da bude riba, kako ona sama opisa jedan svoj lik, Kostu Zemljotresa. Oči su joj krupne, plave, malo iskočile iz debelih kapaka. Na čelu iznad leve obrve ima malu bradavicu. Sedu kosu je savila u punđu. Dve velike bore su joj usečene ispod istaknutih jagodica, a druge dve polaze od kraja usana i odvajaju bradu od ostalog lica. Na njoj je kućna haljina neodređene boje, iskrpljena na laktovima.
— Uđite, izvolite napred pa ćemo razgovarati, — napravi lak pokret rukom i lice joj se razvedri.
U radnoj sobi bili su rafovi sa uredno složenim knjigama, ispred je pisaći sto, tri kožne fotelje i dve stolice bez naslona, obložene kožom. Preko parketa je prostrt stari ćilim. — Sedite na fotelju, odmah ću se vratiti, samo da umijem ruke, ofarbala sam ih crvenim papirom, uvijala sam vaze za cveće. — Pokaza umrljane dlanove i za trenutak ode u susednu prostoriju. Brzo se vrati, sede na stolicu bez naslona, ispred pisaćeg stola i metnu ruke na krilo.
— O čemu ćemo sad da razgovaramo — upita.
— O "Pismima iz Norveške" i o "Hronici palanačkog groblja", ako ste raspoloženi.
— O "Pismima iz Norveške" ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i može da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego što je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo (vidite imao je ime kao i vi) bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom.
Na pitanje šta misli o kritici na njena dela, uzbuđeno reče: — Ja ne čitam ništa što se o meni piše, čim vidim svoje ime, ja prevrnem list. Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na "Pisma", i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički. I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir.
Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža, više naučila nego ujutru.
— Što sad ne objavljujete?
— Imala bih da skupim, kad bi se skupilo, dve knjige eseja. Ali to stoji razbacano. Neću da ih skupljam.
— Vredeo bi taj napor, — rekoh.
— Ne. Ja napišem nešto i sa time se zadovoljim, više me ne interesuje. Napisala sam bila drugu knjigu o Njegošu, ali sam je posle Đilasovog napada bacila u peć.
— Pogrešili ste, jer je sve efemerno, pa i Đilasova uloga.
— Da, ali sam se ja bila prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dođu da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledišta sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam para. Tako ja svakog meseca progutam jedan časopis čiste filozofije, sem ostalog. Ispalo je da ja ne smem imati drukčije mišljenje.
— Mislim da niko nije pomišljao o vašem hapšenju, a što se tiče kritike vaših stavova, to je samo drugo mišljenje.
— Ja sam to tako doživela i osetila. Poveo se razgovor o Kronici palanačkog groblja.
— Smatram da pogrešno kritika tretira Vašu Kroniku kao zbirku priča, primetih.
— Tačno. Ja sam im uvek govorila da to nisu ni priče ni novele, ali kažu da jesu, pa posle dokazuju da nisu. Ja nisam pripovedač. Oni moji zapisi isto nisu priče, zato sam ih i nazvala — Zapisi. Čitava knjiga Hronika palanačkog groblja je problem ambicije. Ima dve vrste ambicije: unutrašnja i ona koja je okrenuta spolja.
Ambicija spoljašnja nije dobra. Ja se ne slažem s takvom ambicijom. Ambicija se mora unutra okrenuti. Gospa Nola (jedan od glavnih likova iz Kronike — D. R.) ima okrenutu ambiciju unutra. Kao sto kaže Šeli: "Crnac je učinio svoje i može da ide". Ja sam izvršila svoju dužnost i sad mogu da idem na groblje.
Razgovor se povede o njenoj godišnjici.
— Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nesto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.
— Od čega živite, — upitah.
— Imam penziju, neki dodatak kao član akademije i nešto što zaradim.
— Zašto ne primate veće honorare?
— Odbila sam da primim 215 hiljada za knjigu o Njegošu i 105 hiljada za Zapise. Ova moja poštena ruka nikad nije primila 100 hiljada, niti će. Volim siromaštvo. Već tri godine nemam zimskog kaputa. Klavir sam prodala za vreme rata. Volim muziku, ali nemam novca da kupim drugi klavir. I radio sam prodala za vreme rata, a ovaj sam kupila za 6000. Ne zadužujem se nikad jer posle moje smrti nema ko vratiti moje dugove.
PORODIČNA HRONIKA
— Recite mi nešto o hronici Vlaovici.
— Koja je to, ne sećam se. Pošto sam je podsetio, ona produži: — Da. To su naši rođaci, u stvari to je život naše porodice. Ja sam sa majčine strane nasledila potpunu tuberkulozu, jer su tamo svi tuberkulozni. S očeve strane nasledili smo ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Moj pradeda se doselio iz Crne Gore u Bačku. Njegova kćerka je bila luda. Onda se to dalje proteže na ženske osobe. Moja tetka je bila neko vreme u duševnoj bolnici, pa su je doveli kući i ja je pamtim, sedela je stalno u jednom uglu i nesto mumlala. Moj je otac strašno patio od glavobolje. Ženio se tri puta. Od prve žene je imao mene i sina, koji je umro u 22. godini od tuberkuloze. Bio je talentovan za muziku, svirao je violinu, nastupao je. Ja sam već od četiri godina patila od nesanice. Sve sam plakala u krevetu što ja ne mogu da spavam kao sva druga deca. I danas me strašno boli glava. Ne spavam. Nekad plačem u krevetu i tako sedim i razmišljam. Na virusnoj bazi me boli glava, pa ti virusi mogu da pređu na moždanu koru, od čega mogu da umrem i u gorem slučaju poludim. Od majke, koju nisam zapamtila, kao što rekoh nasledila sam tuberkulozu. Bila sam tuberkulozna, zato su mi grudi ovako uske. Zatim sam skrofulozna. Evo, vidite, — i pokaza vrat. — U našoj kući se redovno postilo, mada nismo bili mnogo pobožni. Otac nije dao ni jednoj ženi da zapali kandilo ako ima menstruaciju. U našoj porodici postoji manija čistoće, sve mora da bude čisto. Ako vam nije teško da se dignete, da vidite kako je u šifonjeru sve čisto i složeno. — Otvori šifonjer i pokaza rublje složeno po veličini. — Sve mora, — nastavi Isidora, — da bude na svome mestu. Da se vratim našem predmetu razgovora. Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije — izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica. Zapravo, sada sam dobila pismo, kada se ovo bila digla buka oko mene (proslava 80-togodišnjice — D. R.) — od nekoga monaha-paroha Nikodima. Piše nekim slovima kao bubašvabe. Pita me da li sam ja njegova rođaka, jer je moj otac imao iz drugoga braka jednoga sina. Taj sin moga oca je imao dvoje muške dece. Jedan je mladić dolazio pre nekoliko godina. Ispostavilo se da smo rođaci, nisam sa njim pričala ni o čemu, jer nismo imali zajednički jezik. Posle sam čula da je umro od tuberkuloze. Ovaj monah-paroh Nikodim što se sada pojavljuje je njegov brat. Pošto je monah, ne može se ženiti. Tako će se sa nama završiti život naše porodice. Znanje
14. 10. 2015.
V. G. Zebald i Sara Kafatu,razgovor
RAZGOVOR SA V. G. ZEBALDOM
Majstorski, to je termin koji čuvamo za prozu koja nepogrešivo govori svojim sopstvenim
glasom, uvlači nas u svoj svet, i uverava da ono što smo tamo iskusili jeste presudno
za naše živote, za ono što jesmo. Delo V. G. Zebalda zadovol java u potpunosti sve ove kriterijume. Njegova dva romana Emigranti i Saturnovi prstenovi, koja je oba nedavno sa nemačkog preveo Mihael Hulze, razjasnili su da ovaj do sada nepoznati autor pripa da krugu Kafke, Borhesa, i Kanetija (da imenujemo nekolicinu njegovih izabranih srodnika).
Zebald je rođen u Nemač koj 1944, a sa da živi i predaje u Engleskoj. Pored Emigranata (koji su nagrađeni Berlinskom nagradom za knji ževnost i Medaljom Johanesa Bobrovskog)i Saturnovih prstenova, Zebald je na pisao i dve zbirke eseja o austrijskoj književnosti, knjigu-poemu Nakon prirode i fikcionalizovane memoare pod naslovom Vrtoglavica. Osećanja (ne zgrapno prevedene kao Vertigo).
Sve tri navedene knjige istražuju različite nesreće u ljudskoj istoriji, ispripovedane su iz pozicije diskretno fikcionalizovanog pripovedača čija su putešestvija ekscentrična, povremeno zabavna i počesto deprimirajuća. Emigranti govore o evropskim Jevreji ma koji su preživeli Holokaust, ali iz druge ruke. U Saturnovim prstenovima utkivaju se prizori pustoši, ovoga puta iz kolonijalne Afri ke, Kine za vreme Tajpinškog ustanka, Irske, i Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Ovi se snoliki prizori ponavljaju i prepliću, ali za razliku od snova, ne mogu da se zaborave jer su neizbežno stvarni.
Iako Zebald tematizuje strašne sile – prirodne i istorijske – koje nas degradiraju, živost njegove proze potiče iz čehovljevske brige za detalj. Ipak, svet njegovih roma na kristališe se iz tame, a ne detal ja. Dela su prože ta moralnom vizijom koja je istovremeno pesimistična, prodorna i saosećajna.
Kafatu: U Emigranti ma Vaš junak Maks Aurah daje Vam memoare koje je njegova majka
napisala neposredno pre nego što su je nacisti deportovali i ubili. On kaže da se čitajući to štivo
osećao kao da je zarobljen u kakvoj nemačkoj bajci, u ko joj si začaran i moraš da nastaviš da
čitaš, pišeš i sećaš se sve dok ti srce ne prepuk ne. Kasni je u tom poglavlju Vi putujete u Bad Ki singen, gde je njegova majka provela srećno detinjstvo, koje opisuje u memoarima i posećuje e
tamo nju solanu. Ovo je samo jedno od mnogih m sta u Vašem delu gde je pronađen savršen
korelativ za ono najvažnije što je rečeno, ali što se ne može u potpunosti neposredno izraziti.
Zebald: Solana je ogromna drvena konstrukcija. Ona se više ne koristi u praktične svrhe,
malo se rasklimala i smatra se ne bezbednom. Mineralna voda pada u slapovima kroz hiljade snopova grančica naslaganih u nju, koji se postepeno mineraliz ju. Ono što se dešava jeste neka vrsta metamor foze: nešto živo postaje mrtvo ili skoro mrtvo, kao što Ruso objašnjava u neobičnom odeljku o vitrifi kaciji. To je zaista analogno onome što se dešava kod pisanja: što vas više prožima vaša tema, bivate sve manje živi. Književna dela, kao kristalizo
vane grančice, jesu očvrsli ostaci prošlih života.
Kafatu: Da li smatra te da prepričavanjem i prizivanjem našeg iskustva možemo da ga povratimo ili osvežimo ili nadoknadimo?
Zebald: Ne mislim tako. Ne verujem baš u psihoanalizu i slične govorne lekove. Smatramo da zadubljivanjem u prošlost ili prebiranjem po njoj možemo da popravimo stvari, a u suštini ih samo činimo gorim.
Kafatu: Apropo vere, u Saturnovim prstenovima, u poglavlju u kojem raspravljate o Kurtu Valdhajmu i zverstvima u Jugoslaviji, opisujete kako idete na putovanje u Nirnberg da bi ste videli svetilište srednjevekovnog svetog Zebalda. Kaže se da je on spasao decu od gladi dajući im hleb umešen od pepela.
Zebald: Zebald je prilično nepoznat svetac i gotovo sve što znamo o njemu pripada legendama. Da, to mešenje hleba od pepela... Prilično sam obuzet pepelom i prašinom.
Nailazićete na njih iznova i iznova u mom delu; oni su uvek tu u ovom ili onom obliku. Da li ste čita li rad o švajcarskom piscu Robe tu Valzeru? Dobrovoljno se zatvorio u duševnu bolnicu, živeći tu od 30-ih do 50-ih godina dvadesetog veka. On je napisao stotine kratkih proza, jednu, na primer, o iglama, a ima i jednu o pepelu. Obožavam pepeo, kaže on: to je najskromnija materija koja postoji! Poslednji proizvod sa gorevanja, bez imalo otpora u sebi. Ne kao grančica, koju možete os titi kroz đon cipele. To je granica između bića i ništavila. Pepeo je iskupljujuća supstanca, kao i prašina.
U poslednjem po glavlju dela Vrtoglavica, Osećanja, odlazim na tavan stare kuće u svom rodnom selu. Tu se nalazi osinje gnezdo. Da li znate kako izgleda osinje gnezdo? Načinjeno je od nečega mnogo, mnogo tanjeg od flis papira, od nečeg sivog i do krajnosti tanušnog.
Ono se uvija i uvija kao lisnato te to, kao mille feuil le, i može na rasti do pola metra u prečniku. Ne teži ništa. Za mene je osinje gnezdo nekakva idealna viz ja: objekt koji je krajnje složen i zapetljan, sačinjen od nečega što jedva da postoji.
Kafatu: Da li bi ste nave li još neke graditelje takvih objeka ta pored osa? Koji su pisci uticali
na Vas?
Zebald: Pojedini francuski pisci iz XIX veka, kao i nekolicina nemačkih: Adalbert Štifter,
Gotfrid Keler, Johan Peter Hebel. Pozn jete li njegov opus? Predivan je: bio je pisac bez
imalo tašti ne. Pastor u Karlsrueu. Koliko sutra pogledajte njegovu knjigu Shatzkästlein des
Rheinischen Haus freundes. Ona poseduje tu lepršavost. Kadence njegove proze imaju moć
da vam se učini da se od zemljujete. Kao trenutak sinkope u muzici, nalik lebdenju.
Kaftu: Vrsta proznog ritma i sintaksi ke strukture kojoj ste lično skloni, naročito u Vašem
najnovijem delu, čini se sasvim prirodna, a opet izvanredno složena, veoma retorična, sa proširenim paralelizmima i dugim pridevskim frazama.
Zebald: Obično počinjem sasvim kratkom rečenicom. Onda mi je potrebno da dodam činjeničnu informaciju koja se ne uklapa u narednu rečenicu, pa tako moram da presložim rečenicu koju sam započeo. Stoga moja rečenica, kad je najzad završim, izgleda poput kakvog lavirinta. Volim neke pisce koji rade nezamršeno, glavna rečenica na glavnu rečenicu. Ali sklon sam da dam prednost onima koji se trude da u izvesnoj m ri razrađuju pojedinosti.
Kafatu: Istorijska je tendencija da se jezik sintaksički pojednostavljuje.
Zebald: Da, a naročito sada kada jezik mora da se nadmeće sa drugim sistemima i postoji
opasnost da ga oni svrgnu. Naš jezik vremenom postaje sve homogenizovaniji. Ali ako
se osvrnete na starije pisce, Kolridža na primer, ili Šekspira i Marloua, ili jakobinsku dramu
ili englesku prozu sedamnaestog veka, naćićete sintaksu koja je neizmerno složena. Pomišljam na to kako je moj deda govorio. Bio je rođen 1872. i još uvek je govorio nemački koji je bio pod uticajem francuskog iz vremena Napoleonovih ratova. Proveo sam detinjstvo s njim, pošto je majka imala mnogo posla, a otac mi je bio ratni zarobljenik. Sve sam naučio od njega i još uvek razmišljam o njemu svakoga dana. Vidite, iza svih nas koji živimo, nalaze se mrtvi. Zapravo, oni koegzistiraju sa nama, samo što ih mi nevidimo.Odučili smo se od sposobnosti da ih vidimo.
Kafatu: Kako ste odabrali ljude koje ste odlučili da prikažete?
Zebald: Pre pisanja Emigranata, u svojim akademskim kritičkim radovima, bio sam obuzet
fenomenom samoubistva u starosti. Proučavao sam Prima Levija i Žana Amerija, koji
su patili od onoga što je poznato kao sindrom prežive ih, a što podrazumeva da pretpostavljena „sre ća“ što se preživelo vrlo često znači samo odgađanje. Levi i Ameri su se poznavali iz Aušvica. Ameri je napisao da živeti sa tim u srcu ne znači biti zaista živ, dok je Levi pokušao to da opovrgne, ali je onda preduzeo isti korak, oduzevši sebi život nekoliko godina kasnije. Razmišljao sam o tome i jednog d na mi je sinulo da zapravo lično poznajem ili da sam znao neke ljude koji su bili u takvoj si tuaciji.
Kafatu: Maks Aurah, slikar koji Vam predaje memoare svoje majke, jedan je od njih. Uzgred
njegovo ime je promenjeno, u engleskom izdanju, u Maks Ferber.
Zebald: Promenili smo ga jer postoji stvarni engleski slikar sa sličnim imenom, a nismo želeli da se ogrešimo. Lik Ferbera je ustvari zasnovan na dvojici ljudi: tom engleskom slikaru i mom bivšem stanodavcu iz Mančestera, arhitekti zapravo, koji je još uvek živ.
Kafatu: Aurahov način slikanja je krajnje opsesivan. Za to je opsesivnost tema kojoj se često
vraćate?
Zebald: Pa, opsesija u najširem smislu te reči jeste jedan od puteva koje ljudi nalaze u
životu. Posebno ako ste prognani, izuzeti iz društvenog ugovora, morate pronaći neko
mesto gde ćete biti ono što jeste, neki način da vam prođe vreme. Otuda se latite nekog
projekta – mogla bi to biti konstrukcija makete Jerusalimskog hrama, kakvu gradi moj prija
telj Alek Garard u Saturnovim prstenovima.
Kafatu: Alek Garard predstavlja primer umetnika u poslu. Druga, neuhvatljivija figura duha
umetnosti jeste nabokovljevski sakupljač leptira, koji u jednom od svojih pojavljivanja u Vašem
delu odvraća jednog lika od samoubistva. Takođe, tu je i sam leptir, odnosno moljac.
Zebald: Od uvek su me zanimali beskičmenjaci, insekti, a naročito moljci. Oni su neuporedivo brojniji od leptirova, raznolikiji i neretko lepši. Oni služe za primer takozvanog biodiverziteta, koji se sada gubi. Stvar koja me posebno privlači kod moljaca jeste njihova tajnovitost. Leptirovi lete ka dnevnoj svetlosti, moljci se skrivaju u tami. Vidite ih samo onda kada, recimo, uđu u kuću. Tada oni sede potpuno mirni u naboru zavese ili na okrečenom zidu, i tako danima, sve dok život potpuno ne iščili iz njih i onda padaju na pod. Zamislite samo da ste izgubili put nazad do vrta, do svega živog i zelenog! Moljac u tom slučaju jednostavno miruje dok se naprosto ne izvrne. Možda i mi treba tako da radimo, na mesto što se zamajavamo po lekarima i stvaramo nevolje svima oko nas. Ideja transformacije, metamorfoze, u smislu pretvaranja lutke u predivno krilato stvorenje, ne privlači me previše. Deluje mi kao prilično banalna. Ono što smatram zbilja predivnim kad su ovi insekti
u pitanju jeste način na koji oni stradavaju.
Izvornik: Sarah Kafatou, “An In terview with W. G. Se bald”, u: Har vard Review, br. 15 (proleće 1998),str. 31-35.
(S engleskog preveo Marjan Čakarević)
izvor
2. 4. 2015.
Bora Stanković: Ne hvata se ptica kad jednom odleti
Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel od vinove loze) pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave potšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase.
– Ah, razgovori, intervjui! – počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. – Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu?
Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo. A zašto? Čemu?
Staro Vranje
Ne volim kod ovih najmlađih ono stalno isticanje svoga ja. Ja, ja, dobro... svoje ja je najpreče i vrlo zanimljivo, ali to ja treba da bude sa nama, sa našom kulturom. Inače ima ih... mladi i talentovani. Uzmite Ujevića, samo dok se još malo razbistri, ili, Crnjanskog... ovaj samo još malo da ostari i da se sredi. Pogreška koju je učinio Skerlić i njegova grupa sa svojim stilom još ima svojih žrtava i danas. Tražen je, kao prvi uslov jednog književnog dela, stil, korektno pisanje, uglađenost. A taj je stil upropastio nekoliko srpskih talenata, uzmite samo kao primer Uskokovića i još nekoliko mlađih. Sve im je bilo šta će kritika reći. Kod Uskokovića, ako se sećate, ima jedno mesto, mislim u Došljacima, gde tako neki studenti povaljuju neke studentkinje. I on, da bi ostao „u stilu", napiše prosto na tom mestu: „I oni pređoše granicu"... To je Skerlićev greh. Nema tu, brajko, da oni tamo „prelaze granicu", jer to ne znači ništa, to je novinarska fraza. Ima da se bude u takvim trenucima ili umetnik ili da se ode u pornografiju. Oni koji nemaju snage ili odlaze u pornografiju ili u „stil". Kod mene imate u Nečistoj krvi ono mesto sa Sofkom i mutavkom kada mu ona uzima ruku i meće je u svoja nedra. A je li to pornografija?
(...)
– Pa rekao sam vam... Sva je stvar u ovome: ja sam to osetio i hoću da izrazim. To je prosto. A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.
Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.
Više književnika, govoreći o neorijentisanosti u našoj književnosti, podvlači činjenicu da danas nemamo pravih kritičarskih duhova. Šta vi mislite o kritičarima i kritici uopšte?
G. Borisav Stanković ima jedan šeretski osmeh i jedno sleganje ramenima.– Šta da vam kažem o tome? Prosto nekoliko zaključaka, jedino to. Na primer, u predratnoj maloj Srbiji bilo je više morala u kritici nego što ga danas ima. Drugo, sve što se piše to je apstraktno, bez veze sa nama. Pronalaze, povodom jednog dela, sve neke sličnosti sa ovim ili onim stranim piscem, tek koliko da pokažu da su oni to pročitali, da znaju. Pokojni Domanović se već ljutio zbog toga. Obično je govorio: „Upoređuju me tamo sa nekim stranim piscima, koje nisam ni čuo ni video – a ne vidim šta treba da ispravim i šta mi se zamera." Ova današnja kritika nema ljubavi prema talentovanim početnicima, ne pokazuje nikakvu simpatiju prema njima, ne čini ništa da ih kulturno uzdigne. Književnih društava nema, a neko mora pomoći mlade talente.
(...)
– Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.
Jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost.
– Osećate li vi ono što neki nazivaju „radost stvaranja"? – Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa. – Danas imate jedno izvanredno doba traženja puteva i ciljeva. Da li bi rekli koju reč o pravcu kojim bi imao da krene naš savremeni roman? – Ne, ne! – g. Stanković se ponovo osmehnu jedva primetnim osmehom – i ovako sam dosta govorio. Šta misliš šta bi oni tamo estetičari rekli? Dosta ti je ovo. I umoran sam.– Pred samu bežaniju dobio sam rukopis iz Pozorišta na čuvanje. Metnuo sam ga u svoju fioku, u svoj sto koji sam imao u Ministarstvu prosvete. Ko zna ko je sa mojom Tašanom uvijao svoje prljave cipele. Nije bila što i Koštana, ali je bila interesantna. – Ali „Tašana" nije cela uništena. Sećam se da su objavljeni pojedini činovi i scene po „Zvezdi", „S.K. Glasniku" i nekim dnevnim listovima. Zar nemate namere da dopunite ono malo što nedostaje?
G. Stanković ustade, zapali novu cigaretu i, prateći me kroz tunel od vinove loze ka kapiji, reče zamišljeno:
– Čemu? Ti si još mlad, ti to ne razumeš. Ne hvata se ptica kad jednom odleti...
—
Intervju je zabeležen u Beogradu, 13. 8. 1926. Ovo je skraćena verzija, a celokupan tekst može se naći u knjizi Deset pisaca – deset razgovora čiji je autor Branimir Ćosić, izdatoj 1931.
izvor
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...