Paulo Koeljo, O životu

Pisanje znači deljenje. To je deo ljudske prirode, da ima potrebu da podeli stvari - misli, ideje, mišljenja. Vrlo rano sam u životu otkrio da je za mene najbolji način komunikacije pisanje, ali mi je dugo trebalo da shvatim da pisanjem treba da se bavim kao glavnim poslom.

Sećam se momenta kad sam se rodio. Neko je ušao u sobu, i ja sam sebi rekao: „Ovo je moja baka“. Niko mi ne veruje. Pitao sam lekare da li je to moguće, ali odgovor je uvek bio „ne“. Ipak, ja znam šta sam video tog dana.

Pisanje je usamljenička profesija. Ja sam veoma sujeveran. Ako progovorim o knjizi ili kažem naslov naglas pre završetka, osećam kako me energija za pisanje napušta. To je toliko intimno da ne mogu da podelim čak ni sa svojom suprugom.

Moja veza s Brazilom je veoma apstraktna. Moja krv i moj način razmišljanja su brazilski, ali to je sve. Nemam nameru da se tamo vraćam, iako imam stan, koji retko posećujem. Kada jednom odem, onda sam otišao zauvek.

Zaradio sam mnogo novca. Lepo je biti u stanju da nosite veoma dobar kaput u Ženevi zimi (gde Koeljo sada živi), ali uvek sam imao osećaj da sam bogat. Svoja najveća zadovoljstva mogu da priuštim i bez mnogo novca. Putovanja, streličarstvo, pisanje i čitanje ne koštaju mnogo.

Mogu da kontrolišem svoju sudbinu, ali ne i svoju kob. Sudbina znači da postoji mogućnost da izabereš da li ćeš da skreneš desno ili levo, ali kob je jednosmerna ulica. Verujem da svi imamo izbor da li želimo da pratimo našu sudbinu, ali naša kob je zapečaćena.

Mnogi ljudi me se plaše. Postoje dva načina na koje se odnose prema mojoj slavi: ili postanu veoma stidljivi pa ja moram da pričam, što me zamara, ili pokušavaju da me opčine svojim pričama o tome koliko novca imaju.

Ne propustite da budete hipik. Mnogo sam se zabavljao i proputovao sam svet za malo novca. Ali nisam mogao zauvek da ostanem u tom stanju, potpuno naduvan, lutajući svetom.

U ljudskoj prirodi nije da budemo samo s jednim partnerom. Da bi naša vrsta bila sačuvana, moramo da budemo s više ljudi. Ali ja verujem u brak. U braku sam već 36 godina. Ljubav je najvažnija stvar u mom životu.

Kada sam besan, reagujem poput životinje. U meni kulja latinska krv. Kad sam loše raspoložen, odmah ćete to videti. Bio bih loš političar pošto uvek kažem sve što mislim.

Mnogi ljudi žele da postanu vampiri. Borba protiv starosti je izgubljena bitka. Presrećan sam što nisam umro mlad, tako da starost dočekujem bez gorčine. To je velika radost.

Imam mnogo slobodnog vremena. Postoji uverenje da kad je neko uspešan pisac, on mora da je veoma zauzet, ali ja nisam. Mnogo vremena provodim u šetnji i ispijanju kafe s nepoznatim ljudima.

Obilazim opskurne knjižare samo da bih proverio da li na policama i dalje imaju moje knjige.

izvor

O besmrtnosti Don Kihota

Kakav je čudnovat iroj Don Kišot i tko ga ne bi ljubijo kod sviju budalaština što čini? (Teodor Petranović, 1838)


U 71. poglavlju drugog dela Don Kihota (1615), Sančo Pansa i vitez iz La Manče ulaze u krčmu čiji su zidovi oslikani motivima iz klasične mitologije. Svestan da su stekli izvesnu slavu kao književni likovi – prvi deo romana objavljen je 1605. godine, Aveljaneda je 1614. štampao nastavak o kojem junaci raspravljaju u Servantesovom Don Kihotu II – Sančo Pansa izjavljuje da će uskoro gotovo svaka krčma, gostiona i brijačnica biti ukrašena predstavama njihovih avantura. Don Kihot odgovara anegdotom o slikaru koji je uz platna morao da priloži pisano objašnjenje, budući da niko nije mogao da razazna šta je na njima prikazano.

Obojica su, čini se, bili u pravu. Don Kihotovo ime krasi mnoge restorane i noćne klubove, a Ikonografski muzej Don Kihota u Meksiku danas broji preko šest stotina radova. Scene iz Servantesovog romana obradili su Dali, Domije, Dore, Hogart, Pikaso i Posada. Katalog vizuelnih predstava obuhvata stripove, dekoracije na "jadro" porcelanu, video/igre, četrdesetak adaptacija za mali i veliki ekran, dizajnerska rešenja za robne marke sira, cigara, ruma i čokolade, reklame za banke i patike, ilustracije na pepeljarama, upaljačima i podmetačima za čaše, kao i predstave Don Kihota na kravatama, majicama, zavesama, tapetama i keramičkim pločicama.

Don Kihot je i na polju muzike porušio kulturne i stilske barijere. Nalazimo ga kod Persela, Telemana, Mendelsona, Filidora, Riharda Štrausa, De Falje, Ravela, ali i kod Gordona Lajtfuta, Nika Keršoa, Hulija Iglesijasa, Brajana Inoa. Opevali su ga Šeri popin’ dedis, Babilon serkas i Fanki Azteks, a pre nekoliko decenija gostovao je u Mađarskoj, u jednoj pesmi Neoton familije.

Ipak, Vitez tužnog lika ostvario je najveći uticaj u književnosti. Tobajas Smolet, kontroverzni prevodilac Don Kihota na engleski i autor nekoliko nezapaženih imitacija, tvrdio je još 1748. godine da je Servantesova knjiga zadužila sve moderne romane. Ovaj stav kasnije će podržati Ortega i Gaset, Migel de Unamuno i Harold Blum. Za Karlosa Fuentesa, koji Servantesov roman čita svake godine (što je navodno radio i Fokner), Don Kihot je "knjiga koju svi čitaju i koju svi pišu".

U Don Kihotovo književno potomstvo svrstavani su Puškinova Tatjana Larina, Stendalov Žilijen Sorel, Dikensov Pikvik, knez Miškin i Ketrin Morlend (junakinja prvog romana Džejn Ostin). Spisak dela koja su u protekla četiri veka bila na ovaj ili onaj način "inspirisana" Servantesovim romanom dotakao bi (po nekima i obuhvatio) književnosti gotovo svih evropskih jezika. Izgubljeni roman Miloša Crnjanskog nosio je naslov Sin Don Kihotov. Pekićevi dnevnici sadrže beleške za priču Don Kihot od Mačve.

Istraživači su zabeležili i niz kompletnih promašaja. Karakterističan primer je Moderni Don Kihot, ili: moje žene glupi muž (1884) Ogasta Berklija. Žanrovske varijacije umele su, međutim, da daju interesantne rezultate. U Don Kojotu (1927) Vitmana Šejmbersa srećemo Kihotovo kaubojsko izdanje, dok u SF priči Pola Andersona, Kihot i vetrenjače, Servantesov protejski junak uzima oblik "tužnog" robota. Robot se od drugih mašina razlikuje po tome što nema jasno definisanu funkciju i stoga je osuđen da luta svetom specijalizovanih aparata. Nakon sukoba sa dvojicom radnika koji na njega bacaju pivske flaše, robot-kihot zaključuje da je njegova sudbina ipak tragičnija od ljudske. Usamljen je i ima vek trajanja od petsto godina; za razliku od ljudi, ne može čak ni da se napije.

Zasebnu kategoriju čine dela koja dopisuju epizode iz života Servantesovih junaka. Hasinto Marija Delgado je 1786. godine objavio Dodatke za istoriju Don Kihota. Tri godine kasnije, Pedro Gatel obelodanjuje dotad nepoznate spise Don Kihotovog prijatelja sveštenika Peresa, a ubrzo i nove doživljaje Sanča Panse. U zaostavštini Franca Kafke pronađene su skice za avanture Don Kihota u Italiji i Francuskoj. Pedro Paredes objavio je 1977. zbirku svedočanstava pedesetak ljudi koji su poznavali Don Kihota.

Image


Servantesova problematizacija čitanja, literature i statusa autora dovela je do razvoja neobičnih hipoteza. Kafkina pretpostavka da je Don Kihota izmislio Sančo Pansa spada u red jednostavnijih. Pol Oster u razgovoru sa Danijelom Kvinom iznosi tezu da je Sančo Pansa svešteniku Peresu diktirao tekst koji je na arapski preveo Sanson Karasko, Vitez od Ogledala, te da je isti tekst, pripisan arapskom istoričaru Sid Ametu Benendželiji, na španski preveo sam Don Kihot. Marko Denevi tvrdi da je Dulsineja bila opsednuta romansama i da je izmaštala viteza; umišljena lepotica odbila je naklonost izvesnog Alonza Kihana, koji se potom zainatio da joj dokaže svoje viteštvo. Neki kritičari misle da je "Migel de Servantes" jedan od pseudonima Frensisa Bekona (takođe poznatog kao "Vilijem Šekspir"); drugi pak dokazuju da je Don Kihota pisao El Greko.

Hronologija Don Kihotovih tekstualnih putovanja jednako je zbunjujuća. Godine 1734. Filding ga nalazi u Engleskoj. U predgovoru koji je 1813. godine napisala za novo izdanje Baretovog popularnog romana Avanture Kerubine, Kerubina tvrdi da se preselila na Mesec, u koloniju književnih likova koji postoje sve dok ih zemaljski čitaoci pamte; njen vodič kroz lunarne predele bio je, naravno, Don Kihot. Pedeset tri godine kasnije, Hoze Martinez Rives otkriva da Don Kihot nije na Mesecu nego je u raju, gde razgovara sa Homerom, Cezarom i Kolumbom.

U Strindbergovoj drami Ključevi carstva nebeskog (1891), sveti Petar je izgubio ključeve bisernih dveri i zatražio pomoć jednog bravara. Bravar je isprva bio skeptičan u pogledu postojanja nebeskog carstva (razumljivo, jer su mu upravo umrla sva deca), ali se vratio veri kada je Petar upriličio susrete sa Romeom, Julijom, Tomom Palčićem, Pepeljugom i Don Kihotom. Po Strindbergu, Don Kihot se pretvorio u svoju suprotnost. Nizak je, debeo, oduševljen tržištem i poslovanjem, dok za vetrenjače neće ni da čuje. "Vremena se menjaju", objasnio je zbunjenom bravaru, "a sa njima i ljudi."

Već naredne godine, 1892, izvesni Hari B. Smit beleži da je Don Kihot boravio u Čikagu i da je zatim vozom putovao u Detroit i Njujork, koristeći pri tome svaku priliku da pohvali železnicu, smeštaj, usluge i turističke atrakcije. Smitov Novi Don Kihot završava se nizom reklama za hotele duž železničke pruge u vlasništvu kompanije Nort šor limited. Sa razvojem televizije, ova tehnika marketinga je usavršena i dobija savremeni naziv "sapunska opera".

Nešto kasnije, Leopoldo Lugones zatiče Don Kihota u razgovoru sa Hamletom, i susret opisuje u knjizi Dva slavna ludaka (1909). Tema susreta sa poznatim likovima iz univerzuma literature razmatrana je i ranije, ali u XX veku postaje svojevrsna epidemija. Po Rudolfu Rokeru, Don Kihot je sreo ne samo Hamleta već i Fausta. U Povratku Don Kihota Torkata Migela, Don Kihot 1950. godine oživljava i sreće Vertera, Otela, Sirana de Beržeraka i neizbežnog Hamleta. Džon Majers otkriva ostrvo na kojem žive Ana Karenjina, Til Ojlenšpigel, Prometej, Beovulf i Don Kihot. Karlos Fuentes upoznaje ga sa Don Žuanom, a Kliford Simak sa junacima iz sveta stripa.

Kenet Grejem odbacuje uobičajene predstave o zagrobnom životu. Don Kihot u Jenkilendu prikazuje Servantesovog junaka dok u grobu čita novine. U novinama nailazi na vest da je Džordž Vašington postao predsednik Sjedinjenih Država (godina je, dakle, 1789), odlučuje da bi bilo zgodno upoznati oca američke nacije, i smesta kreće na put. U Jenkilendu sreće Ala Kaponea, postaje Trumanov savetnik, a zatim odlazi u Holivud i snima film o sebi, sa Merilin Monro u ulozi Dulsineje.

Karlos Bolivar Sevilja smatra da je Don Kihot još 1928. godine – u raju – gledao film o svom životu. Iako mu je uručena VIP propusnica za Sedmo nebo, Don Kihot se zadržava na Šestom nebu kako bi prisustvovao premijeri. Podatak o nebeskoj projekciji možda objašnjava anksioznost Orsona Velsa, koji nikada nije dovršio svoje remek-delo o Don Kihotu (deo materijala prikazan je na kanskom festivalu nakon Velsove smrti; u scenariju je pronađena scena sa Don Kihotom u bioskopu). Planirano remek-delo Terija Gilijama takođe nije dovršeno, mada je o snimanju njegovog filma snimljen film Izgubljen u La Manči (2000).

U drugom delu Servantesovog romana izrečena su nedvosmislena upozorenja o daljem razvijanju i dopunjavanju priče. Sanson Karasko formuliše poznati Karaskov princip po kojem su nastavci uvek loši; Altisidorilja opisuje scenu u kojoj đavoli u paklu igraju tenis Avenaljedinom knjigom; Sid Amet Benendželija simbolično odlaže pero i obraća mu se s molbom da budućim istoričarima poruči da je veliki Kihot stvoren samo za to pero, i ono za njega.

Kao Servantesov Hines od Pasamonta, filozofi Hartšorn i Vajthed smatrali su da je smrt poslednja stranica knjige. Don Kihot je u tom slučaju besmrtan, jer je i njegova smrt, odnosno besmrtnost, postala predmet književne igre. Čileanski pisac Luis Agoni Molina zabeležio je razgovor psihijatra i književnog kritičara koji je pomutio pameću i veruje da svake noći razgovara sa Don Kihotom. Kako bi dokazao da je u pravu, kritičar je ispalio nekoliko hitaca na priliku viteza. Uviđaj je potvrdio prisustvo izrešetanog oklopa. Telo, međutim, nije pronađeno.

Vladimir Tasić 

Bajronova putovanja

Pesnička slava Lorda Džordža Gordona Bajrona (1788-1824) bila je i danas jeste jedna od najvećih. Retko se rađaju takvi duhovi koji mogu da premoste nekoliko vekova i da i dalje svojim delima i životom nadahnjuju čitav svet.

Na rođenju je stekao telesnu manu koja ga je pratila celog života i prilično uticala na njegov karakter – šepao je zbog pogrešnog zahvata na porođaju, stidljivost majke je doprinela grešci lekara. Neželjena posebnost je učinila da dečak razvije unutrašnju tajnovitost jer je želeo da se izdvaja od ostalih, i uspeo je u tome. Izrastao je u mladića koga su oblikovale grandiozne strasti, obest i prikrivena stidljivost. Ono što bi zavoleo opčinilo bi ga toliko da bi mu posvećivao svu moguću žudnju i silinu osećanja. Nije se plašio da ogoli i tamnu stranu svog srca. Oduvek je bio divalj i prkosan, lako bi planuo i oduševio se. Nije znao za pokornost i suzdržavanje.

Još u ranoj mladosti nasledio je titulu lorda, imanje i novac koji će mu obezbeđivati lagodan život. Od Bajronovih je nasledio i čuvenu porodičnu karakteristiku – surovost koja je dovodila do protivurečnosti njegovu pesničku dušu, u njoj su se mešale žestina i nežnost. Zbog toga je bio ćudljiv i često je menjao raspoloženja, odluke su mu oblikovale razuzdanost i bezbrižnost, hrabrost i hirovitost.

Kada se vratio sa Kembridža nastanio se u voljenom zamku u Njustedu i tamo sačekao punoletstvo koje je označilo da je vreme da krene iz Engleske u svet. Daljine su ga mamile, iako je isprva uvek mrzeo nova mesta i lica, ali, uvek se dešavalo da ih, dajući im se u potpunosti, zavoli do ludila.

Krenuo je na put 1809., prethodno u Engleskoj objavivši zbirku pesama Časovi dokolice. Bio je zapaženi mlad, lep i ljut pesnik željan novih iskustava. Prve kote njegovog puta su bili Gibraltar i Malta, a planirao je da odatle ide dalje na Istok.

26. juna 1809. godine ukrcao se na brod za Lisabon sa odanim prijateljem Hobhausom. Putovanja mladog buntovnika su konačno počela, započeo ih je nestrpljivo i burno ponevši sto pera i dva galona mastila i nekoliko svezaka belog papira. Naravno, i četu sluga, koju su mu obezbeđivali titula i ogromno nasledstvo.

U Lisabonu je Bajron sa svojom svitom došao u kontakt sa Evropom koja je bila u ratu, bio je upoznat sa vojnim manevrima u konfliktu između Francuske i Engleske. No, njegovu pažnju je okupirao sam grad. Lisabon, mistično setna luka na vratima zaliva ga je opčinio, naročito su mu se svidela narandžina stabla i manastiri. Tada je napisao: Jašem na magarcu i na mazgi, kunem na portugalskom, dobio sam proliv i grizu me komarci. Ali šta mari? Ljudi, koji putuju radi zabave ne smeju tražiti komfor.

Iz Lisabona je nastavio put južno ka Sevilji, želeći da se što pre dokopa Gibraltara, tog čudesnog pupka koji spaja Atlanski okean i Sredozemlje. Bio je začaran lepotom velikih voda i nalazio je privremenu utehu i razumevanje u morskim dubinama. Stigavši na Maltu, zadržao se da bi uzimao časove arapskog jezika, slušao gitare i udovoljio senzualnim prohtevima uživajući neko vreme sa ljubavnicom. Bio je, tako drsko zgodan, neobičan i razuzdan, neodoljiv za ženska srca. Njegove avanture sa malteškom ljubavnicom bile su samo početak velikih ljubavnih osvajanja i izgaranja koje su ga očekivale.

Iz Malte je prešao u Albaniju, njena divljina i nepoznanice su mu prijale. Pošto ga je oduvek privlačio život ratnika i smatrao je da je za njega rođen, našao je prijatelje među albanskim ratnicima. Tu, u gudurama Albanije počeo je da piše poemu Čajld Harold koja ga je kasnije proslavila. O čemu bi drugom mogao pisati mladi pesnik na putovanju do baš o mladom plemiću zvanom Harold (njegovo drugo ja) koji luta Portugalijom, Italijom, Grčkom i Albanijom? Stvarao je, naime, pesnički putopis, živopisno i dramatično, sa strastvenim i elegičnim opisima, vodio je buduće čitaoce kroz predele koje su čeznuli da vide.

Lord Bajron je imao nameru da iz Albanije nastavi put u Grčku morem, ali ga je oluja sprečila da se ukrca na brod, pa je krenuo kopnom na konju preko bregova.

Bio je ganut (a ko nije?) Grčkom, koju je zavoleo još kao dete, čitajući poeziju i istorijske spise. Grčka, grotlo i kolevka, okupana suncem, mudro drevna, belo drevna, veličanstvena. Bajron je prvo stigao u Patraski zaliv, da bi onda preko Parnasa dospeo u Delfe i zlatnu Atinu. Grčka je još uvek bila pod turskom vlašću, na Akropolju se nalazio turski garnizon, što je duboko potreslo pesnikovu dušu željnu lične i opšte slobode. Rukopis Čajlda Harolda bio je pun poziva na pobunu. Čajld Harold je putopis u stihu isprepletan egzotičnim utiscima i žalom zbog sputanosti zemalja koje su nekada bile najsjanije i najprosperitetnije. Iz Atine se Bajron spustio do rta Sunion, diveći se narandžastim stenama u suton, čekajući najlepši zalazak Sunca.

A onda je nastavio dalje, u Smirnu, današnji Izmir, gde je i dovršio drugo pevanje poeme. Odatle je nastavio u Carigrad, današnji Istambul, čarobni grad je bio i ostao mesto moći. Napustio ga je 24. jula 1810., plovio do Bosfora i vratio se u Atinu gde je neko vreme stanovao u manastiru. Džordž Gordon je imao vatreni duh koji je sve vreme tražio posvećenost. Iz grčkog manastira vratio se na Maltu.

Udaljenost od rodne Engleske (gde je, kao što to uvek biva sa rodnim krajevima, bilo najteže uspeti i biti priznat) je doprinela da se njegov početni prezir prema njoj pojača, ali i da na se pojave gleda mnogo šire, donevši mu još luđu želju za slobodom i nepoštovanjem zakona. Ipak, nakon dve godine odsustva, vratio se u Englesku. Trebalo je objaviti Čajld Harolda i postati pesnik oko koga se stvara do tada neviđena čitalačka histerija, u inat svim kritičarima. To ga je radovalo iako su ga rastuživale hladne engleske zime i isto takva duhovna atmosfera.

Posle neverovatnog književnog uspeha upustio se u aferu sa udatom Lejdi Karolinom Lemb. Posećivao je sve društvene događaje, ali dosadne salonske zabave, naklapanja i ogovaranja su brzo dojadili hodočasniku. Patio je za Akropoljem. Njegova divlja priroda se produbljivala i sve jasnije pokazivala. Bio je grub i neprijatan prema mnogobrojnim ljubavnicama. No, došla je do svog vrhunca kada se zaljubio bez povratka u polusestru Avgustu i stupio u rodoskrvnu vezu sa njom. Objavio je i poemu Gusar u kojoj je stvorio likove koji ne znaju odakle su došli i kuda će krenuti. Puni su tajni i lutaju tražeći odgovor, ne smirujući se. Naravno, bili su slični njemu, jer su u večitom pohodu. Bajron je bio duh koji luta.

Anabela Bajron 

Oženio se i, ipak, Anabelom Milbank, no ni ona nije mogla da sputa njegovu ljubav prema svemu što je neobično i opasno, avanturizam koji mu je bio u krvi i osećanja toliko jaka koja su ga bukvalno gonila da krene na najopasnije puteve. Često je govorio: Suđeno mi je da se vratim na Istok, moram se vratiti na Istok da tamo umrem. Brak je bio nepodnošljiv i rastavio se od supruge, doživevši zbog toga još veće osude. Njegov odnos sa Avgustom i pristup životu su naišli na neprijateljski stav u celoj Engleskoj. Zato je rešio da ode zauvek, u dobroboljno izgnanstvo.

Aprila 1816., kupivši lepu kočiju Napolenonovih kola (njemu se beskrajno divio) i povevši sa sobom filozofa Flečera, mladog lekara Polidorija i neizostavnog druga Hobhausa, otputovao je iz Engleske. Prvi cilj je bio Vaterlo jer je želeo da oseti slavnu bitku. Pošto je im je Francuska zatvorila svoje granice, družina je morala da se spušta prema Švajcarskoj dolinom Rajne. Tokom puta pisao je strasna pisma Avgusti.

25. maja 1816. Bajron je sa svojom svitom stigao na Lemansko jezero. U istom hotelu je odsela i Kler Klermont, polusestra Meri Godvin, partnerke još jednog čuvenog pesnika romantizma, koja će mu kasnije postati žena, Persija Biša Šelija. U stvari, Kler je proganjala Bajrona još u Engleskoj, uporno želeći da bude sa njim. Na lepom jezeru kraj Ženeve su se dva čuvena pesnika upoznala i združila. Jezero je pružilo Bajronu mir. Unajmio je vilu, spavao do kasno, uživao u doručku i onda posećivao Šelijeve, šetao pored jezera i vozio se u barci. Kler je dobila šta je htela, postala je njegova ljubavnica, nesvesna da će mu i ona brzo dosaditi.

Međutim, čim je u Ženevi zahtladnelo i kada su počele da padaju dosadne kiše, Bajronov mir je bio pred izazovom i poželeo je da napusti Švajcarsku. U stvari, opet ga je gonila želja za kretanjem i avanturama. Smetalo mu je i što je privlačio mnogobrojne poglede, bio je čuveni pesnik u tuđini, i turisti Englezi su ga pratili u stopu, upirući dvoglede u njegov balkon sa druge strane jezera. Bio je progonjen. Odlučio je da je bolje da on goni vreme i prostore umesto da njega gone.

Preko alpskog prolaza Simplona krenuo je za Milano. Konačno je došao i do Italije, talične zemlje za mnoge engleske umetnike, zemlje koja ih je inspirisala jarkim bojama i toplinom življenja. U Milanu je Bajron došao u kontakt sa italijanskim slobodarskim krugovima, pesnikom Montijem i piscem Silvijem Pelicom. Ipak, ni umetnički krugovi ga nisu sprečili da ne krene ka mističnoj Veneciji, u koju je stigao prethodno svrativši u Veronu, gde se, razumljivo, divio uspomeni na Juliju. U Veneciji je prvo odseo u hotelu „Velika Britanija“ koji je gledao na Veliki kanal, Canalasso, čije su sobe bile pozlaćene i obložene šarenom svilom. Raskoš i misterioznost Venecije su ga očarali. To je jedan od onih gradova koje poznajem pre nego što ih vidim, rekao je. Rešio je da nađe stan, da se zadrži u Veneciji i, naravno, našao je lokalnu ljubavnicu, Marijanu. Njegova putovanja bila su nezamisliva bez ljubavnih izazova i neobuzdanih strasti. Kada je prijatelj Hobhaus iz Milana otputovao u Rim, Bajron opet provodi neko vreme u manastiru, ovog puta u jermenskom, ponovo tražeći smiraj za svoje vatrene misli. A onda se opet dešava preokret, razboleo se i smatrao je da će se brže oporaviti ako promeni mesto. Krenuo je i on u Rim.

A.Willmore   ( ili J. Tibbets Willmore ) Lord Bajron meditira  o Koloseumu

Bibliotheque des Arts Decoratifs, Paris 

Rim je neopisiv, napisao je. Patio je što i Rim, kao i Grčka, doživljavaju propast i nemaju više stari sjaj. Veličina i propast Rima je bila jedna od tema o kojima je razmišljao i koje je želeo da razreši. Onda je odlučio da se ipak vrati Marijani u Veneciju, zapravo u La Miru na Brenti gde je iznajmio divnu vilu. Tu je dovršio Čajlda Harolda.

Uskoro je pronašao novi predmet divljenja – Margaritu Cogni (Kogni se čita), damu sa kojom posećuje zabave, književne salone, vozi se u gondolama i uživa u karnevalu iako je u tom svetu pod maskama bio apsolutno bez maske, onakav kakav jeste, pun sirove i sveže energije, nestalan, nemir koji traži mir i borac za pravdu.

Skoro zaboravljena bivša ljubavnica Kler mu je u Engleskoj rodila ćerku Albu o čijem rođenju ga je obavestio Šeli, koji je devojčicu i doveo ocu kada je sa ženom doputovao u Milano, takođe željan italijanskog sunca i nepresušne inspiracije. Bajron je devojčicu zvao Alegra. Iznajmio je veliku palatu na Velikom kanalu i postao pravi Venecijanac.

Tereza  Gvičoli 

U Veneciji je započeo spev Don Žuan, delo puno humora i satire sa pikarskim i farsičnim elementima. O čemu bi drugom pisao ovaj pravi Don Žuan, sklon nekonvencionalnostima, cinizmu i slobodoumlju? Ponovo je pisao o sebi. I, kao i pravi čuveni ljubavnik, ponovo je promenio družbenicu. Ovog puta to je bila Tereza Guiccioli (Gućioli?), udata grofica koja ga zove sebi u Ravenu, tajanstveni gradić u kome je Dante proveo progonstvo. Ljubav i poezija su ga zvali i Bajron nikako nije mogao da odbije ponudu, krenuo je opet kuda ga srce vodi. Prateći Terezu posetio je i Bolonju, vratio se u Veneciju i odatle opet svratio u tihu Ravenu.

Sve vreme, dok ga vode instinkti i pesničke inspiracije, biva uključen u italijanske političke pokrete, spreman da položi život za slobodu Italije.

Terezin muž, grof Guccioli je počeo da stvara probleme ljubavnicima za koje je znala čitava Ravena čiji stanovnici su zdušno i glasno navijali za mlade preljubnike. Političke prilike im, ipak, prave još više problema, jer su revolucionarni glasovi suzbijeni od strane papinske policije, tako da grofovski bračni par mora da beži. Ispostavilo se da su otišli u Pizu, gde se nastanio i Šeli, pa se Bajron tamo pridružuje svima njima. Niko nije slutio da će nastupiti doba žalosti. Iako je ponovo živeo raskošno i raskalašno u palati Lanfrandi na obali reke Arno, Bajron se suočava sa dve smrti. Njegov veliki prijatelj Šeli se utopio, a ćerka Alegra je umrla. Kao dodatak svim mukama, grof i grofica Guccioli su bili opet prognani, i to u Đenovu, kuda skoro odmah za njima odlazi i Bajron, bežeći od sopstvene skrhanosti i bola.

Sada je sve više pratio razvoj grčkog ustanka protiv Turaka. Morao je da utali negde svoju želju za osvetom i borbom i sve bliže je bio odluci da napusti sve i direktno učestvuje u okršajima. Morao je i da dokaže svoju smelost. U leto 1823. krenuo je za Grčku, ovog puta sa namerom da postane pravi ratnik. Znao je da ide u smrt. Stigao je do Argostoliona u Kafaloniji, iznajmio kuću u selu i živeo vojnički i skromno, zdušno finansijski pomažući grčkim izbeglicama. Iz Argostoliona se prebacio u ribarski grad Mesolongion. Osećao je zasićenost životom i avanturama, sve je doživeo što se moglo doživeti tako silno i brzo, da veliki Bajron više nije ni za čim žalio i ni za čim drugim nije žudeo osim otvorene borbe prsa u prsa. U ostvarenju te poslednje žudnje su ga sprečile groznica i padavica zbog kojih je pao u postelju. Pao je u san iz koga se nije probudio jedne olujne noći, aprila 1824.

Tako je umro Lord Bajron, fatalni grešnik, ponosni usamljenik, smeli borac, čovek koji je preplivao Helespont, čovek koji je ovekovečio svoja lutanja i čiji su tragovi zauvek obeleženi lepotom i uzdasima, i na kopnu i na papiru.

Ana Atanasković 

Hermanu Heseu za rođendan od Tomasa Mana

Šezdesetogodišnjem Hermanu Heseu
          /objavljeno u 'Neue Zuriche Zeitung' , petak , 2. juli 1937. / 

     Danas, 2. jula, Herman Hese puni šezdest godina života. Jedan lep, drag, veliki dan ! Svesrdno će biti proslavljen  u nemačkim zemljama u srcima hiljada ljudi , - utoliko svesrdnije i odlučnije, rekao bih, što će mračnija biti ravnodušnost i nezainteresovanost onih koji danas vladaju u Nemačkoj. U takvoj osećanjima i prkosom prožetoj slobodnoj ljubavi ljudi će danas tamo spasavati svoju dušu.  A i mi ćemo na neki način da spašavamo našu, radosno proslavljajući ovaj dan, - od duhovne ekspatrijacije, naime, i otuđenja od otadžbine : Opet možemo jednom svim srcem ovom prilikom da budemo Nemci, da kažemo Da nemstvu i da se u duboko zatomljenom i komplikovanom ponosu osećamo kao Nemci.  Jer nema ničeg nemačkijeg od ovog pesnika i njegovog životnog dela, - ničeg što bi bilo više nemačko u starom, veselom, slobodnom i duhovnom smislu, a kome nemačko ime zahvaljuje svoju slavu i simpatije čovečanstva.

      Ovo čedno i smelo, sneno i pri tome visoko intelektualno delo puno je tradicije, čvrstih spona, sećanja, zavičajne prisnosti, a da pri tom nije ni najmanje epigonsko. To delo upravo ono prisno uzdiže na jedan nov, duhovni, štaviše revolucionarni stupanj – revolucionarni ne u nekom direktnom političkom ili socijalnom nego duhovnom, pesničkom smislu; ono je na autentičan i iskreni način okrenuto budućnosti, ono je otvoreno prema budućnosti. Ne bih znao kako bi drugačije označio tu osobenu, dvojaku a jedinstvenu draž kojom ono deluje na mene. Ono poseduje osobeno romantički tembr, onaj neobični i hipohondrični humor nemačko – duševne vrste; ono je organski – lično povezano sa elementima sasvim drugačije, mnogo manje duševne vrste, naime sa evropsko – kritičkom  psihoanalitičkom sferom. Odnos ovog švapskog liričara i idličara prema bečkoj erotološkoj 'dubinskoj psihologiji', onako kako se, na primer, predočava  u 'Narcisu i Zlatoustom', jednoj u svojoj čistoti i interesantnosti apsolutno jedinstvenoj romanesknoj potskoj tvorevini, jeste duhovni paradoks najprivlačnije vrste. On nije manje neobičan i karakterističan od njegove naklonosti ka praško – jevrejskom geniju Francu Kafki, kojeg je rano nazvao 'potajnim kraljem nemačke proze', iskazujući mu u svakoj prilici svoje divljenje kao ni jednom drugom savremenom pesničkom duhu. Da li je moguće da ga izvesno literastvo smatra običnim, svakodnevnim ? O ne, on to nipošto nije. Nezaboravan je onaj uzbudljivi, visoko senzacionalni utisak koji je pre dvadeset godina izazvao 'Demijan' izvesnog Sinklera, jedno pesničko delo koje je sa neobjašnjivom tačnošću pogodilo nerv vremena i celog jednog mladog naraštaja, koji je smatrao da se iz njegove sredine izdigao jedan glasnik i vesnik njegovog najdubljeg osećanja života, pa ga je otuda i prihvatio sa ushićenjem i zahvalnošću  I zar je potrebno reći da je 'Stepski vuk'  romaneskno ostvarenje koje svojom esperimentalnom smelošću ne zaostaje iza  'Uliksa', 'Kovača lažnog novca' ?

                     Duboko osećam da ovo životno delo, ukotvljeno u zavičajno – nemačkoj – romantičnoj sferi, pored sve svoje ponekad osobenjačke samosvojnosti, svoje čas humorističko – nezadovoljne, čas mističko- čežnjive izdvojenosti iz sklopa vremena i epohe, spada u najviše i najčistije duhovne poduhvate i stremljenja naše epohe, a da bih se lišio časti i radosti da našem maestru na ovaj praznični dan i javno iskažem moje najsrdačnije i divljenjem ispunjene čestitke i želje. U književnoj generaciji koja je zajedno samnom nastupila u književnom životu ja sam veoma rano izabrao njega kao meni najbližeg i najdražeg  pa sam njegov razvoj pratio sa simpatijom koja je bila pothranjivana kako razlikama tako i sličnostima. Ove su me uistinu ponekad naprosto začudile. Postoje kod njega stvari – zašto to da ne kažem ? – kao na primer, 'Banjski gost', pa čak i u Fišerovom časopisu objavljena Predigra za njegovo misteriozno pozno delo 'Igra staklenih perli', koje čitam i doživljavam kao da su od mene.

                  Ja volim čoveka i ličnost Hermana Hesea, njegovu vedro – smotrenu, dobrostivo – vragolastu prirodu, duboki, lep pogled njegovih, na žalost, bolesnih očiju, koje svojim plavetnilom njegovom mršavom i oštro oblikovanom licu daju izgled dobrostivog švapskog seljaka. Lično sam se sa njime zbližio tek u protekle četiri godine, kada sam, pod prvim šokom usled gubitka zavičaja, kuće i domaćeg ognjišta, često bivao kod njega u njegovoj lepoj tesinskoj kući i divnom vrtu. Kako sam mu samo tada zavideo! – ne samo na tom njegovom bezbednom životu nego pre svega na onom što je pre mene posedovao – na rano stečenoj duševnoj slobodi, na njegovoj apsolutno filozofskoj distanciranosti od svekolike nemačke politike... Nije u onim suludim danima bilo ničeg blagotvornijeg, lekovitijeg od razgovora sa njim. I zato još jednom : od srca hvala i najiskrenije čestitke! Sa željom : da produhovljavanju njegovih viših godina ostanu sačuvane plastične snage, da ga one ne iznevere jer su mu potrebne za ostvarenje jednog tako smelo – spiritualnog projekta kao što je delo 'Igra staklenih perli' , ali za to jemči, rekao bih, njegov humor, njegova jezička razigranost koja je već u upravo objavljenim odlomcima tog dela došla do punog izražaja. Želimo mu, dakle, da uspešno dovrši to delo. Takođe želimo – pri čemu svesno prenebregavamo ćinjenicu da je lišen svakog častoljublja – da njegov ugled što je moguće više dopre u svet, da se raširi u njemu, te da mu donese priznanje i počast koju je već odavno zaslužio, kada bi upravo danas predstavljala jedan značajni duhovni čin : u vidu krunisanja švedskom i svetskom nagradom za književnost .

                        

Hermanu Heseu za sedamdeseti rođendan
                       Iz 'Neue Rondschau' i 'Neue Zuriche Zeitung, 2. juli 1947.

        

         Zar tome ima već deset godina kako sam našem Hermanu Heseu čestitao na njegovom šezdesetom rođendanu ? O da , zacelo je to moguće , a moguće je da je otada prošlo i više vremena – s obzirom na to da se u međuvremenu toliko toga zbilo; naime, toliko se toga dogodilo u ovom istorijskom svetu, u ovom svekolikom metežu i silnim potresima, a sve to mimo volje i uticaja naše radine ruke. Spoljašnje događaje, neizbežno propadanje jedne Nemačke pogotovo, to smo zajedno predvideli i doživeli – na velikom prostornom rastojanju jedan od drugog, doduše, koje je povremeno onemogućavalo svaku vrstu kontakta, ali uvek zajedno i u uzajamnom sećanju. Naši su putevi bili jasno razdvojeni  kretali smo se u odmerenom odstojanju jedan od drugog kroz prostore duha, a opet nekako zajedno – nekako smo uvek bili saputnici ili braća – ili confreres, kako bi trebalo zapravo da kažem; jer ja naš odnos rado vidim u slici i prizoru susreta njegovog Jozefa Knehta sa benediktinskim paterom Jakobusom u Igri staklenih perli , u kojima je neizbežna 'uljudna i strpljiva igra beskrajnih uzajamnih klanjanja kao pri susretu između dvojice svetitelja ili dva crkvena kneza ' – jedan napola ironičan ceremonijal kineske vrste, koji Kneht veoma voli, i za koji kaže da je i Magister ludi Tomas sa Trave njime majsorski vladao .

        Otuda je sasvim u redu da nas dvojicu ponekada navode zajedno, a ako se to čini i na najneobičniji način, nama to može da bude pravo. Jedan znameniti stari kompozitor u Minhenu nedavno je u jednom pismu upućenom u Ameriku na odano nemački i gorko opak način, nas dvojicu, Hesea i mene, označio kao 'bednike', koji, eto, ne misle i ne prihvataju da smo mi Nemci najviši  i najplemenitiji među narodima, da smo 'kanarinci sa sve samim vrapcima '. Slika kao takva posve je promašena i stupidna, o njenoj neukosti, o nepopravljivoj umišljenosti koja u njoj dolazi do izražaja, a koja je donela dovoljno jada našem nesrećnom narodu, uopšte da ne govorimo. No, taj čovek je celog svog života govorio i izgovorio mnogo neverovatnih besmislica, pa i ovu treba prenebregnuti i odbaciti kao i ostale. Što se mene tiče, nemam ništa protiv tog suda 'nemačke duše ' o meni. Ja sam kod kuće stvarno bio samo jedan sivi vrabac razuma među sve samim zatočenicima duševnosti, pa su oni onda 1933. bili srećni što su me se otarasili, a danas su  tobože duboko povređeni zbog toga što neću da se vratim. A Hese ? Kakva li je samo ignoracija, kakva je samo, da to onako nemački iskažem, neobrazovanost potrebna da se taj slavuj (jer građanski kanarinac u svakom slučaju nije) protera iz njegove nemačke šume; da se odbaci taj liričar, koga bi Merike bratski zagrlio, koji je iz našeg jezika crpio snagu i ostvario dela najvišeg oblika, pesme i izreke od najfinije umetničke materije, takvog pesnika  naružiti i nazvati 'bednikom' koji je izdao svoje nemstvo, samo zato što razlučuje ideju od pojave kaja tako često ume da unižava, samo zato što je narodu svog jezika govorio istinu, do koje i pored najstrašnijih iskustava još nije došao, samo zato što poseduje osećaj odgovornosti i savest za zlodela koja je taj narod u svojoj suludoj samoponesenosti natovario na sebe !

         Ako danas, kada je nacionalni individualizam na umoru, kada se samo sa stanovišta nacionalnog ne može rešiti ni jedan problem, kada je uskogrudo otadžbinsko postalo nešto kao zagušljivi provincijalni vazduh, pa više ne može da bude delotvoran duh koji ne reprezentuje evropsku tradiciju kao celinu, - ako danas nacionalna 'autentičnost', ono narodski karakteristično uopšte još predstavlja neku vrednost – a jedna slikovita vrednost još može da ostane – onda pri svemu tome suština nije, kao što je to oduvek i bilo, u mišljenju i galami nego u postojanju i delanju. U Nemačkoj su naročito oni koji su bili nezadovoljni nemstvom uvek bili i najviše nemački. A ko ne bi video da već samo obrazovno delo literate Hesea  - da za sada ostavimo po strani pesnika – onaj dražesni univerzalizam njegove priređivačke i uređivačke delatnosti ne sadrži u sebi nešto specifično nemačko ? Pojam 'Svetska  Književnost', koji je Gete uobličio, za njega je nešto  najprirodnije što postoji . Jedan njegov spis, koji se čak pojavio i u Americi, 'published in the public interest by authority of the Alien Property Costudian 1945' upravo ima sledeći naslov : 'Biblioteka svetska književnosti', taj spis je primer ogromne i predane načitanosti, odomaćenosti u hramovima istočnjačke mudrosti, visoko humoristične upućenosti u 'najstarija i najsvetija svedošanstva ljudskog duha'. Izvanredne studije su eseji o Franji Asiškom i Bokaču iz 1904. godine i tri članka o Dostojevskom pod naslovom 'Pogled u haos'. Izdanje priča iz srednjeg veka, novela i šala staroitalijanski pripoveača  istočnjačkih bajki, 'Pesme nemačkih pesnika ', nova izdanja Žana Paula, Novalisa i dr. nemačkih romantičara – sva ta izdanja potpisana su njegovim imenom. To je jedan odgovoran posao u službi odabiranja, revidiranja, priređivanja i znalačkog pisanja predgovora, - posao koji bi mogao da ispuni sav život jednog književnika. A ovde je to samo višak ljubavi (i radne energije!), ljubavlju ispunjena delatnost koja se ostvaruje uporedo sa ličnim delom, sa čijom slojevitošću i obiljem problema u čijem središtu se nalaze Ja i svet gotovo da ne može da se uporedi ili ponese nijedno savremeno delo .

          Uostalom, on voli ulogu priređivača i arhivara, on voli da se poigrava i skriva iza maske nekoga ko 'na videlo' iznosi papire drugih ljudi, ali i kao pesnik. Tako je, na primer, izdao 'Spise i pisma iz zaostavštine Hermana Laušera. Na sličan način se krije iza pseudoniuma 'Sinkler' u slučaju dela 'Demijan-povest jedne mladosti' (1919). A posve veliki primer predstavlja sublimno delo starosti o 'Igri staklenim perlama' sa podnaslovom 'Pokusaj životopisa Magistera ludi Jozefa Knehta zajedno sa Knehtovim spisima iz njegove zaostavštine, priredio i izdao Herman Hese', zasnovano na gotovo svim izvorima kulture čovečanstva, i istočnim i zapadnim. Dok sam čitao ovo delo snažno sam osetio (i to sam mu i napisao ) u kolikoj meri su parodijski elemenat, fikcija i persiflaža jedne biografije koja barata sa učenim konjekturama, sa jezičkim humorom dakle, od velike pomoći da takvo pozno delo opasno uznapredovale produhovljenosti učini mogućim, ostvarljivim i da mu čuvaju sposobnost za igru .

          Punu deceniju i više zalagao sam se da se njegovo delo kruniše švedskom nagradom za književnost. Ona ne bi bila preuranjena da mu je dodeljena za njegov 60. rođendan, a izbor naturalizovanog  švajcarca predstavljao bi duhovit signal u trenutku kada je Hitler (zbog Osjeckog) svim Nemcima zanavek zabranio da prihvate tu nagradu. Ali i sada, kada je sedamesetogodišnjak sam krunisao svoje delo jednim velikim vaspitnim romanom, ovo priznanje ima u sebi nečeg pravovremenog. Zahvaljujući toj nagradi,  punim sjajem je zablistalo ime ovog pesnika, čije delo čuva tradiciju , ali je ujedno otvoreno prema budućnosti; time je ovenčan jedan duh koji ovom vremenu bremenitom prelaznim mukama i nedaćama može da pruži i ponudi mnogo dobrote i slobode .


izvor