Eolska harfa, Danilo Kiš

   Harfa je instrument koji više od bilo kojeg drugog instrumenta sjedinjuje u sebi srednjovekovnu formulu lepog (perfectio prima); da bude dakle lepa na oko, što će reći napravljena po pravilima formalne harmonije; ali, iznad svega, da bude prilagođena svojoj osnovnoj svrsi: da daje prijatan zvuk.

    U svojoj desetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego {što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.)

      Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove.

    Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porculanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina između stabala iznosi pedeset metara. Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (između +36 °C i –22 °C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelenbor, i da je, konaćno i neopozivo, postalo električna bandera.

     Tada, kao ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.

     I da shvati da su mu najbliži prijatelji, prijatelji i drugovi, ona druga dva stabla na nekih pedeset metara od njega, levo i desno; isto tako ojađena i ukopana do kolena u crnu zemlju.

    Kada se, dakle, bandere spoje žicama i namesti im se na glavu, umesto zelenih grana, taj kineski komplet za čaj ({šest pari prevrnutih šolja iz kojih neće moći piti ni ptice), tada će propevati, tada će početi da sviraju u svoje žice. Treba samo nasloniti uvo na banderu; no to nije više nikakva bandera, to je sad harfa.

    Neki neiskusni čitaoci (koji nikad nisu naslanjali uvo na drvenu električnu banderu) pomisliše da je tu sad potreban vetar. Ne. Idealno vreme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara treperi u vazduhu a "baba tera kozliće", kad je stablo suvo i zvonko kao da je šuplje.

     Umalo da zaboravih: idealno mesto za postavljanje takve harfe jeste uz obronke nekog prastarog druma. Ova o kojoj pričam bila  je postavljena uz Poštanski put, izgrađen još u doba kada su  Panoniju naseljavali Rimljani. Zahvaljujući toj činjenici, stub harfe, poput antene, hvata zvuke i iz davnina; melodije dopiru iz prošlosti i iz budućnosti.

      Jedan komplet žica hvata celu oktavu u molskoj skali i, preko dominante, lako prelazi u dur.

Toliko o samom instrumentu.

      Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu. Ukoliko nailaze kola natovarena senom, lucerkom ili žitom, hitro se sakriti u odvodni kanal ispod druma i sa~čekati da kola prođu.

      Jasno vam je; tu je potrebna samoća. A i štaće vam to da pričaju o vama da ste ludi kao vaš otac i da se pitaju što li to naslanjate glavu na električnu banderu. Neko će joć pomisliti da ste toliko blesavi da verujete da se u suvoj, napukloj električnoj banderi roje pčele, pa ste se polakomili na med; neko će mošda reći da osluškujete dolazak savezničkih aviona i da o tome izveštavate nekog; a neki
mogu ići u svojim fantazijama tako daleko da će pomisliti kako primate neke tajanstvene poruke iz etera.

       Zato je (između ostalog) najbolje proveriti da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu.

         Priznajem, kada bi neko neupućen u muziku naslonio uvo na banderu, zaista bi pomislio da čuje daleko brujanje aviona i odmah bi pobegao s druma i sakrio se u jarak; ili bi potrčao glavom bez obzira da obavesti selo da nailazi eskadrila bombardera. No to je samo prvi (pogršan) utisak; to je samo pratnja, basovi, u kojoj sluh dečaka prepoznaje zvuk vremena; jer iz dubine vremena i istorije   dopiru zvuci kao sa kazara, dalekih zvezda. (Miris istopljene smole tu je samo nadražaj, kao kad se u hramu pale mirišljave trave, sandalovo drvo ili tamjan.)

       Evo, dok drži sklopljene oči, evo šta mu peva harfa na uvo: da će uskoro prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neće nikad vratiti; da će napustiti udžericu sa nabijenom  zemljom umesto poda; da će dospeti nazad u Crnu Goru kod dede; da će imati nove knjige; da će imati 1.500 olovaka, 200 nalivpera, 5.000 knjiga; da će mu majka uskoro umreti; da će sresti devojku koju će včno voleti; da će putovati; da će videti mora i gradove; da će – prodirući u daleku istoriju i u biblijska vremena – istrživati svoje mutno poreklo; da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.

Četiri Pisma Danilu Kišu

BORIS OKUĐAVA 


Dragi Danilo!

Hvala za čestitke.
Pisao sam pismo Ljonji Š., ali sam, verovatno, pogrešio adresu.
Prenesi mu pozdrav.
Kako tvoja literatura?
Piši mi.
Grlim te,
tvoj
Bulat
P.S. Ako možeš, pošalji svoju fotografiju.



- - - -


Dragi Danilo!

Od tebe ni glasa. Šteta.
Jesi li dobio moju knjigu?
Bio sam u Parizu. Predivno. Dobio sam čir. Lečim se.
U Parizu sam nastupao u Mutualite.
Sada firma „Pesma sveta“ izdaje moju ploču. Odlazim u Minhen 15-og januara.
Biću tamo 20 dana.
Kada će „Ateqe“ biti u Moskvi?
Svih se sećam.
Svima prenesi pozdrav.
Srećna Nova godina!
Kapodastro!!
Bulat
Moskva A-195, Lenjingradskoe Šosse
dom 86, korpus 2, kv. 72
B. Okuđava

- - - -

Dragi Danilo!

Raduje me prilika da ti pošaljem pozdrav. Tolja Žiguqin, izvrstan naš pesnik
i moj sused. On zna šta je to tuga i šta je to čast.
Savetujem ti da ga zavoliš i on će, nadam se, zavoleti Beograd.
Zamoli da ti ukratko ispriča svoj život, i ti ćeš shvatiti da u njegovom životu
i u tvojoj prozi ima mnogo zajedničkog.
Nadam se da si zdrav i da ti lekari na zabranjuju da piješ šljivovicu.
Silno bih želeo da se s tobom vidim. Možda će se to jednom i dogoditi.
Zdrav budi.
Grlim te.
Bulat
Ringlice!!! Kapodastro!!
P.S. Prenesi pozdrav Sveti Lukiću.
___________________________________

Danilo Kiš
Pismo Petru Vujičiću 

Pariz, 26. maj 70.
Dragi Pjotr,
U jednom razgovoru sa sekretaricom Gallimarda, a u želji da malo zezam uobražene Fracuze, pomenuo sam joj roman našeg prijatelja Bulata Okuđave, prebacujući joj, mislim s pravom, da prevode razne sovjetske gluposti, samo zato što su sovjetske, a da ovaj roman, Zdrav buđ školjar (ili Zdravstvuj, školjar, ne sećam se tačno), nisu preveli. Na moje veliko iznenađenje, ona je znala o
kome i o  čemu je reč, pa mi je čak rekla da oni pokušavaju da dođu do tog romana, ali uzalud, pa čak ni Bulata ne mogu da dobiju, jer mu ne znaju adrese. Dakle (posle ove vrlo-vrlo proširene rečenice) evo šta bih te zamolio, jer sam joj to obećao: da mi pošalješ Bulatovu adresu (ja je imam u Beogradu,
ali nema ko da mi je pošalje) kao i, po mogućstvu, samu knjigu, na ruskom, jer sećam se da si je ti prevodio. Ja bih to njima dao na uslugu, pa kad je fotokopiraju da ti je vrate. Da li bi bio ljubazan da mi što pre pošalješ te stvari, ili, makar, da mi javiš ukoliko nemaš knjigu, da im bar kažem da
ne mogu ništa da učinim. Tako mi treba kad se pravim važan!
       Kad sam ja već samo poslovan, budi bar ti dobar, pa mi napiši još ponešto, još poneku zanimljivu vest: šta radiš, šta ima novog kod nas i tamo podobno.
    Da li si Šćepi preveo onaj čuveni članak iz poljskog časopisa? Onaj u kojem se kaže za njega da je uvatio boga za... Ukoliko nisi, prevedi mu to.
Ukoliko jesi, prevedi mu ga još jednom. Njemu nikad nije dosta.
    Najsrdačnije te pozdravljam

     Kiš

- - - -


Beleška

Do susreta između Bulata Okuđave i Danila Kiša došlo je zahvaljujući gostovanju nekolicine sovjetskih pesnika na I Bitefu, 1967. Bili su to, pored Okuđave, još i Bela Ahmaduljina, Viktor Bokov i Garoljd Registan.
Okuđava je u to vreme već uveliko poznat i njegove su pesme beležene i pevane na prijateljskim sedeljkama kod Leonida Šejke i Marije Čudine, Danila Kiša, Peđe Ristića... uz poneku od logorskih pesama, koje su takođe došle do nas. Okuđava je održao koncert u podrumu „Ateqea 212“ okružen
uglavnom svojima.. I te se noći, uz druženje posle koncerta, stvorilo prijateljstvo između Bulata, Leonida (Ljonje) i Danila, čiji se tragovi vide i u ovim kratkim pismima, pronađenim u Kišovoj prepisci, zajedno sa jedanaest pesama koje je Okuđava svojeručno ispisao. U njima ima neke dirljive
bliskosti i nekoliko reminiscencija koje se svode na ponavljanje reči „kapodastro“ i spomen „ringlica“ i „šljivovice“, kao pravih otkrovenja. (Reč „kapodatsro“, pomenuta dva puta, označava mali metalni deo koji se pričvršćuje na dršku gitare kako bi se smanjila dužina žica i tako promenio tonalitet. Kiš ga je „otkrio“ Okuđavi ne samo kao koristan deo, već i kao neobičnu reč, neobičnu za svoje zvučnosti.)
    Kako pisma nisu datirana, niti koverte sačuvane, vreme pisanja i njihov redosled mo`žmo samo posredno da odredimo. Uzmemo li da je Okuđavino gostovanje u Beogradu bilo septembra 1967., a gostovanje „Ateqea 212“, za koje se Bulat raspituje u drugom pismu , maja 1968., možemo zaključiti da su prva dva napisana u poslednjim mesecima 1967. Kako se u Kišovoj ličnoj biblioteci (SANU) nalaze tri Okuđavine knjige, sa znatno kasnijim godinama izdanja, jedna na ruskom (Putešestvie diletantov. Iz zapisok otstavnogo poručika Amirana Amilahvari, 1979) i dve na mađarskom, objavljene 1972. i 1975., nemogućno je da se na neku od njih misli u pomenutom pismu. Stoga ne znamo o kojoj je knjizi reč. Nismo, nažalost, i pored upornog nastojanja, uspeli da doznamo ni tačan datum Okuđavinog boravka u Parizu. No i dalje, uprkos nepreciznosti, verujemo da je naše sumarno datiranje tačno. Do susreta između Okuđave i Kiša nije došlo u vreme gostovanja „Ateljea 212“ u Moskvi. Razlozi su nam nepoznati. Treće pismo, za koje smo najpre mislili da pripada istom vremenu, možda je poslato znatno kasnije. U njemu se pominje pesnik Anatolij Žiguljin koji je, prema podacima vezanim za Oktobarske susrete pisaca, boravio u Beogradu, najverovatnije prvi put, tek 1979. (Podatak dugujemo gospodinu Zorislavu Paunkoviću.) Tragovi kontakata i bliskosti mogu se, dakle, pratiti u razdoblju dužem od deset godina. U nedostatku Kišovih odgovora, kojih, s obzirom na njegovu nesklonost prepisci, možda i nije bilo, ovom prilikom dajemo na uvid i jedno Kipovo pismo (za čiju fotokopiju dugujemo zahvalnost gospođi Biserki Rajčić), upućeno iz Pariza Petru Vujičiću, maja 1970. Ono je posredan dokaz i "produžen eho" prijateljske bliskosti između dva pisca.

SERGEJ DOVLATOV


24. maj

Dragi Danilo KiŠ!
Bio sam gnusan u Lisabonu, a Vi ste plemenit čovek i brinuli ste o meni. Iz dubine duše Vas molim da se previše ne razočarate u mene.
Želim Vam spokoj i nadahnuće,
Vaš
Sergej Dovlatov

Napomena:

Do susreta Dovlatova i Kiša došlo je na Međunarodnom skupu pisaca, održanom maja 1988., u Lisabonu. Ne znamo ništa o Dovlatovqemom „gnusnom" ponašanju koje se pominje u pisamcetu, toj slici i prilici oscilacija za koje je kadra „ruska duša". U pismu je bila i fotokopija Dovlatovljevog portreta koji je na istom skupu nacrtao Brodski.

Danilo Kiš, Rani jadi – Priča o pečurkama

Jednostavno, ovde ih niko nije tražio”, reče dečak.

“Gospode”, reče gospođa Sam ushićeno i izruči u travu šišarke.

Stajali su na proplanku, na samom izlazu iz Grofovske šume. Sunce je oblivalo crvenom svetlošću sasušeno lišće i borove iglice. Mirisalo je na trulo seno i na šumsku smolu.

“Ovde ih niko nije tražio”, ponovi dečak.

Ali se niko nije pomerio s mesta. Stajali su i gledali kao zapanjeni. Svuda naokolo, po ivicama proplanka, rasle su velike pečurke, odozgo sjajne i mrke kao hlebovi.

“Kada smo ovuda prošli, nije ih bilo”, reče Ana.

“Da”, reče gospođa Sam poučno, “vrganji mogu da izrastu za svega nekoliko sati. Naročito posle kiše.”

“Kad smo bili kod Carskog duba”, reče dečak, “padala je kiša”.

“Da”, reče gospođa Sam, “sevalo je sa zapada. Mora da je pljusak tuda prošao.”

“Imam utisak da je zemlja još vlažna”, reče Ana i zagreba nogom sloj trulog lišća.

Ali se još niko nije pomerio da uzbere gljive. Stajali su i posmatrali ih.

Činilo im se da gledaju kako izrastaju tu pred njihovim očima. Kao da vide kako svrdlaju odnekud iz dubine, poput neke čudne gliste, zatim kako se nadima sloj trulog lišća. Onda se ispod zemlje pomalja mrka glatka kapa, kao testo koje se rumeni i nadolazi.

Prvo su ih brali pažljivo, otkopavajući pristima sloj vlažnog lišća koji je zaklanjao koren. Zatim su odjednom, jer im se učinilo da bi mogao naići neko, počeli da ih grabe, da ih lome i trpaju u džak iz kojeg su izručili šišarke. Već su čitavu jesen krstarili šumom, skupljajući šišarke koje će ložiti zimi a jedva da su nekad našli po koju pečurku.

“Eto”, reče dečak, “gospodin Molnar ustaje u tri i ide negde daleko, mislim čak do Kesthelja. Pečurke obično rastu u dubinama šuma.”

“O ovome nemoj nikome da pričaš”, kaže Ana s prekorom u glasu. “Nemoj odmah da se izbrbljaš.”

“Tako je”, kaže gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba. Tako ćemo reći.”

“Gospodin Molnar kaže da svako ima svoje mesto gde bere vrganje”, reče dečak. “I to nikom ne kazuje”.

“Samo se bojim da ih neko ne otkrije”, kaže Ana. “Ovo je sasvim pored puta. Dovoljno je da nekome svrati krava.”

“Moraću da pitam gospođu Sabo kako se suše”, reče gospođa Sam. “Da napravim zalihu za zimu.”

“Samo se iseckaju, ovako, uzduž”, reče dečak. “Zatim se suše na belom čaršavu. Gospoda Molnar ih suši na krovu.”

“Na krovu?” kaže Ana sumnjičavo.

“Da, na krovu kokošarnika”, reče dečak. “Prvo razastre čaršav, zatim razvije po njemu iseckane pečurke. Kada zađe sunce, ona ih pokupi. To je sve.”
One najmanje nisu pobrali. Ostavili su ih da porastu.

“Dakle, nikom ni reči”, ponovi gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba, ako neko pita.”

“Što se mene tiče”, reče Ana, “ja se neću izbrbljati.”

“Nekome je dovoljno da vidi pečurke pa da odmah zna gde su ubrane”, reče dečak. “Samo ih pogleda i već sve zna.”

“On to kaže zato”, reče Ana, “što će se hvaliti pred gospodinom Molnarom i pred onim Ciganinom Viragom s kojim je počeo da se druži”.

“Ne znam samo šta će mu taj Virag”, reče gospođa Sam.

Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena.

“Dobro veče, gospođo Sam”, reče stari Horvat. “Danas smo bili vredni, a?”

“Dobro veče, gos’n Horvat”, reče gospođa Sam i premesti džak na drugo rame.

Starac zabode šiljak svog štapa u pečurku koja se dokotrljala pred njegove noge.

“Gle”, reče on, “čemu će vam ti otrovni vrganji?”

“Kako otrovni, gospodine Horvat?” upita dečak.

“Savetujem vam, gospođo Sam”, reče seljak, “da to što pre bacite. I to ne na moju njivu, nego u reku, iza sela… Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!”
Gospođa Sam spusti džak na zemlju i htede nešto da kaže. No ne reče ništa. Samo cimnu dečaka za ruku i krenuše sve troje ka reci.

Danilo Kiš

Danilo Kiš, poezija

Poslednje Kiševo pesničko, ali književno oglašavanje u novinama bilo je objavljivanje pesme „Na vest o smrti gospođe M. T“, u listu Politika, avgusta 1989. godine. Pesma je bila posvećena istaknutoj beogradskoj pozorišnoj ličnosti, Miri Trailović i bila je, o paradoksa, svojevrsni autonekrolog. Objavljena nekoliko meseci pre Kišove smrti, ona nije kurtoazno prigodna pesma o smrti jedne javne ličnosti i autorove prijateljice, već pesma koja u sebi ima nečeg proročanskog. U njoj se autor, neizlečivo bolestan, obraća smrti, ruga joj se, ironiše je, da bi u poslednja dva stiha došlo do mirenja sa njom:



Na vest o smrti gospođe M. T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa,
skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.

Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.

(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)


______________________________________

U jednom svom ranom poetskom zapisu iz 1955, Kiš kaže:


                          Biografija
     Divna je pijanica bio Eduard Kon.
     Imao je naočare od sjajnih prizama i kroz njih je gledao svet
           kao kroz dugu.
     ...
     Vetar mu je razvejao pepeo kroz vitki dimnjak
          krematorijuma, visoko, visoko..
                   sve do duge.








ANATOMIJA MIRISA



Odoratus impedit cogitationem

 Sv. Bernar

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom
od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka
od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje
najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmešaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih.

_______________________________________



JESEN

 počinju bračne svečanosti
ljubavni krici detlića liče
na udaranje po bubnju
umetnost sviđanja je beskrajno
raznolika

divlje se patke zaručuju
u novembru
događa se tako
da se jata putnika
doletelih čak iz rusije
nađu sa starosedeocima na istim
jezerima na il-de-fransu
i tada dolazi do velikih ljubavi
praćenih tragedijama
i ogovaranjem.

__________________________________________

NARICATI, NARICATI

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.
Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.
Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo, pred opelom.
Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.
S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.
Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.
Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.
Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.
Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.
Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.
Oprostiti svakom. Pokajnički.
Grliti sanduk, očajnički.
Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.






SVATOVI


Iz mog doma
izlaze svatovi

Crni su mi odneli
Majku

a beli
sestru

Mome srcu jednako zvuči
pucaju li zvona
il zvone puške

 Iz mog doma
izlaze svatovi.

1955.
___________________________________________

SUTRA


Svake večeri, umoran od ostvarenih želja, ali uvek s
drhtajem nade u srcu, prošapćem jednu reč:
Sutra!
Sutra će mi neko reći: sine;
sutra će mi neko reći: dragi;
sutra će mi neko reći:... volim;
sutra ću sve patnje u jedan grob sahraniti, u jedan grob
bez krsta, bez znaka, da ni spomena na njih ne ostane;
sutra...
I tako trista šezdeset pet dana u godini –
Sutra!... Sutra!

_____________________________________

OPROŠTAJ S MAJKOM


Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nežne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu reč utehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savet pre no se kaže: "Zbogom..."
nežnu ljubav majke koje više nema.



BICIKLO

1

tu ništa nije bez
uspomene
to su kosti

točkove pokreću
mesečeve mene

danju se u njima igraju
sunčeva deca
dok ne popadaju od
vrtoglavice

pa noću sanjaju
kako lete
preko reke

(dolazi anđela
na biciklu
na tom velikom
muškarcu)

2

mada mu već trave o
glavi rade mada
već menja košuljicu kao
zmija

njen smeh još mu
u kostima zvoni

(dolazi zlatokosa
na labudu
pravo sa meseca)

____________________________________


Džojsova plavokosa devojka


Svest o goloj laži i
požar pobune
i
trešnje za horizontom

Vedra noć
na stepeništu
tramvaja
stihovi o zvezdanoj
noći

robovanje
seti

Soba slučajne žene
sa blatnjave ulice
toplo dizanje i
spustanje obnaženih
grudi

Prvi sumraci i
prljavi kvartovi
javnih kuća

Namirisana tela
i nešto
neodređeno

Čula zaluđena
pohotom
Stihovi za plavokosu
ženu
sa tramvajskog
stepeništa
____________________________________

Kraju mog detinjstva, ja o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
od radosti plačem - rad tvojih svitanja.

I sve ti opraštam, kao sinu mati,
il kao sin majci - kako ti drago -
i sreću nestalu, za kojom sam trago,
a koju mi nijesi, nijesi htjelo dati -

i oca bez humke, i majku u grobu,
djevojku Evu - djetinjstva krin sveli -
i sve to, i sve to, što su mi odnijeli
potoci tvoji, potoci bijeli...

I sve ti opraštam i o tebi sanjam,
kao o djevojci očiju plavih.
I kad mi se u snu tvoje nebo javi,
sa suzom u oku sanjam ti svitanja.

____________________________________





Apolinerovi ljubavni Stihovi



 Redovi pisani
na prljavim odrescima kartona
na listovima
kalendara
na koricama Mercure de Francea

brigadir 38.artiljerijskog puka
duboko u šumi
čeka odgovore

na novu godinu 1915
u vozu
između Nice i Marselja

ogromno plavo more
i jutro puno svetla
susret
na fonu rata
kiše
i očajanja

i napravi joj
prsten
od komadića bakra
nemačke granate
kalibra
77

o ta jasna slika
snaga duha
jedne Viktorije Kolone
i mistični žar
Svete Tereze

rat
ta golema drama
raspadanja
bedemi
od živog mesa

mirisni anđeo
lebdi
iznad crnog
dima

nož za hartiju
napravljen takođe od nemačkih
granata
dugmad sa šinjela
blistavo krilo
leptira

mirisni anđeo lebdi
iznad crnog
dima
___________________________________



SAVETI MLADOM PISCU

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista;
ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

 

______________________________________

 

LEGENDA O SPAVAČIMA

 

( himna iz romana )

 

Probudi se, o ti koji spavaš, probudi se veliki spavaču,
probudi se veliki snevaču,
ti veliko srce te pećine mračne,
budi se iz sna-mrtvila,
jer te možda neko sanja, neki božanstveni snevač,
neko čija paganska vjera propovjeda tamu,
neko ko je dosegao savršenstvo svoje paganske
vjere,
pa mu se sad duša vija po paganskim rajskim
predjelima,
a san mu nije ko nama obmana,
no san mu je ko i java jasan,
pa mu nema nesreće buđenja,
kad je u snu sreo Prisku svoju,
al mu nema – jaoj! – ni pomoću
kada mu mora pritiskuje grudi,
i uzalud trlja svoje oči, i uzalud hoće da se budi;
probudi se, veliki spavaču, da doživiš radost
ranoranioca,
i mirise kedrova, šaputanje maslinjaka,
svježu rodu rosnih trava, i pjevanje strnadica,
i šum reke
i bistrinu neba plava
i sunčeve zrake rujne, blagodati dobrog sunca,
sunca koje je tvoja vjera,
sunca koje je tvoja java,
sunca što se rađa na istoku zorom
kao svjetlost očišćenja, ko pobjeda nad
mračinom,
jer si slatka mana s neba, jer ti si Njegova slava,
jer ti si…18

_______________________________________

ĐUBRIŠTE


Ljudski i životinjski otpaci: nokti kose
Ženske kose koje su pucketale pod električnim dodirom češlja
Liskuni žuljeva zasecanih žiletom
Mrki lišajevi rana
Dlake s nogu iz nosa iz uva
Mirišljava mahovina ženskih pazuha
Lobanje riba
Raširene lepeze rера
Dvosekli češljevi ribljih kičmi
Ošurene kokošije glave
Crno vlažno реrје
Zgrčene kokošinje noge od voštanih krljušti
Životinjske kosti iz kojih je isisana srž
Zelena creva živine vezana u čvor
Tube ribljih kostiju slične uzorcima za igle
Dvostruki baloni ribljih mehura
Ogrizine jabuka
Koštice od šljiva bresaka lubenica
Koštice od višnje kao vitamini
Zgužvani indigo sa šiframa
Trulo voće čije meso jedu crvi kao meso ljudsko
Izgrižene muštikle od višnjevog drveta od kaučuka od ćilibara
Muštikle požutelih prstiju
Plavi žileti plave koverte za žilete tramvajske karte etikete
Papirne čipke teleprinterskih traka
Otpaci uštirkane čipke
Zlatne čaure praznih karmina kao puščane čaure
Ljuske od jajeta iz kojih su se izlegla kljunata čudovišta bez krila i repa
Poklopci pivskih flaša
Crepovi slomljenih saksija
Rogozina trula slama
Crni barjak kišobrana
Ptičji skelet suncobrana
Salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana
Prazne kese od hartije koje čuvaju u svojim naborima zrna kristala kao u mekom mesu školjki
Presečena šargarepa sa svojim godovima u sredini zelenim pa sve rujnijim
Коrе od graška kao odsečene usne
Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)
Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje
Požutele manžete
Svilene kravate kao iščupani strukovi vodenih cvetova
Isceđene tube paste za zube
Čepovi
Fotografije snimljene pri mesečini
Karanfili koji grozno trunu
Lale narcisi gladiole
Кrinovi koji daju đubrištu svečan izgled groblja
Ekseri spajalice rajsnegle igle šrafovi ukosnice
Riđi uvojci bakarne žice
Ispražnjene hemijske olovke
Paučina najlon čarapa
Rasparene rukavice
Vezice ringle pločice
Stare cipele koje polako postaju zelene kao trava
Dečji crteži sunca i neba na koje kiša stavlja svoje potpise pretvarajući ih u remek-dela
Drečeći omoti knjiga kao krvava materica muzâ poezije
Ženske ukosnice čiji su se kljunovi mimoišli kao kljun papagaja
Pokisle trake krep-papira
Zarđale žice
Čipkasti otpaci oštraljkom oštrenih olovki
Kore oraha kao rastvorene ptičje lobanje
Trule moždine oraha poput ljudskog mozga
Cevčice od slamke i njine srozane čarape od cigaret-papira
Četke za zube u kojima je ostalo samo korenje u desnima od stakla
Kutije od lima od kartona
Staklene epruvete u kojima su ležali aspirini kao zreo grašak
Boce od mleka piva koka-kole
boce sa malecnim ustima kao u pijavice
boce zurle frule okarine
boce sa razvaljenim trbuhom kao u riba
boce sa zelenim poseklinama
boce što zaudaraju na džibru i na povraćanje
boce sa jabukom-pampurom u gubici kao u zaklanog praseta
boce sa ustima mastiljavim kao usta osnovca
kore od narandže kao koža žena između lopatica
kore od narandže sa postavom kao postava kožnih rukavica
kore hleba raskiseljene u prljavoj vodi kao u krezubim ustima staraca
isceđene polulopte limunova
spiralne opruge korâ od jabuke
Коrе od lubenica kao sveže konjsko meso na koje su
napadale velike crne muve
kore banane kao odrani muški ud
kore krompira sečene neštedimice prosto kao što se seče hleb
Smeđe pramenje prašine
Pepeo cigareta
Isceđeni opušci poput velikih belih crva koje je izleglo đubrište
Prezervativi u čijoj ljigavoj kesi trunu homunkulusi
Talasasti porcelan slomljenih tanjira
Zgužvane novine koje kasne i po mesec dana
Plastika pleksiglas
Grumenovi vate na kojima se gruša krv i gnoj
Dugmad od roga pleha i sedefa
Komadi gaze kao skinuti s đerđeva
Binde na kojima cveta cvet ženskosti
Flasteri na kojima su ostale zlatne dlake s belim korenjem
Pesme (pa i ova)
Koverte sa iščupanom ljubičastom utrobom
Маrkе crvene žute plave zelene
marke na kojima se prse državnici pesnici i osvajači vasione
marke zarobljene dodirom jezika kao što se zarobljavaju ljubavnici
marke za kojima luduju filatelisti spremni da ih balsamuju
marke žigosane kao stoka
marke opervažene čipkom
marke na kojima cveta cveće i reže lavovi
marke sa pečatima gradova
marke sa datumima kao na bocama s pasterizovanim mlekom
kako bi đubrište bilo uvek sveže
Pisma pisana na kolenima u vozu
pisma pisana na velikim pisaćim mašinama vitkim prstima
daktilografkinje prstima sa kojih je upravo polizala puter
pisma pisana dečjom rukom
pisma pisana drhtavom rukom staraca
razglednice pisane hemijskom olovkom na terasama kafana
pisma sa mandatima čuvenih hotela
ljubavna pisma od kojih kiša napravi tragediju
Đačke sveske koje treba čuvati za starost
Posmrtni plakati o kojima se nema šta reći
Salata zelen kupus zelje zimzelen
Кораr рараr karanfil karfiol
Ogrizine jabuka (opet)
Grozdovi jorgovana što se raspada veličanstveno kao izvađena pluća pušača
Krpe lastike kragne
Mušeme muslinske marame svila
Ruže
ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi
ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi
ruže na koje sleću muve
ruže koje su zavijale u tanke šuštave papire vlažne ruke prodavačica
ruže koje su držane u kristalnim vazama kao zlatne ribe
ruže kojima su menjali vodu kao obloge na čelu bolesnika
ruže vezane žicom kao zločinci
ruže sa zglobovima sličnim zglobovima papkara
ruže sa lišćem tako nalik na veštačko
ruže zbog kojih sam se probudio u 3,30 noću kako ih ne bih do sutra zaboravio

Pismo Borislava Pekića Danilu Kišu

10-4-65
Vojna bolnica za sušičave

Dragi Danilo,
najpre, insistiram na tome da primiš moja uveravanja da ovu hartiju sa monogramom nisam nabavio lično nego mi je poklonjena. Ne želim da izgubim jednog prijatelja zbog jednog pisma.
Ljiljana mi je prenela poruku koja se odnosi na moju fotografiju, biografiju i ugovor sa Prosvetom.
Ugovor ćeš, naravno, ti potpisati umesto mene. Pretpostavljam da za tako nešto nije potrebno neko posebno ovlašćenje.
Već kod fotografije su nastali problemi. Ne radi se o estetskoj strani jer tu, srećom, nema pomoći. Imam neke fotografije iz kafane i neke iz bolnice. Ove druge dokazuju ako ništa drugo ono da i jugoslovenski pisac može sebi kupiti jednu kravatu.
U svakom slučaju lice koje na njima vidiš lišeno je svake dileme i dužne brige za čoveka i njegovo dostojanstvo. (…) Između tih fotografija izaberi jednu. Moj lični izbor izražen je brojem na poleđini ali ga se ti ne moraš obavezno držati. Takođe, ne moraš izabrati najgoru.
Sa biografijom nastaju prave poteškoće. Najpre zato što svaku biografiju prezirem, ne što je neizbežno lažna nego što je neizbežno glupa. A zatim, nijedna biografija koju sam bio pozvan da napišem nije mi donela sreću. Samo neprilike.
Predložiću ti nekoliko varijanata:
Rođen je u Titogradu 1930. godine. Gimnaziju pohađao u Beogradu gde je i studirao psihologiju na Filosofskom fakultetu. Objavljivao pripovetke u listovima Vidici i Danas. Radi u filmskoj industriji kao pisac scenarija.
Tek sada vidim da je lakše živeti jedan život nego napisati jednu biografiju. Moja biografija se sastoji od postupaka koji drugome smetaju i od onih koji smetaju meni. Da sam Davičo možda bi mojih šest godina robije bilo od nekog interesa.
Šalu na stranu, stidim se što sam pisao scenarija za rđave filmove, uglavnom stoga što nameravam i dalje da ih pišem. Gladan sam, i dete mi takođe. Moj rad na filmu – na tome insistiram – može biti spomenuto samo u opštem obliku, po mogućnosti sa napomenom da to đubre pišem pod pseudonimom.
(Podrazumeva se da pseudonim nije za objavljivanje.)
Ne znam kakvog smisla objavljivati moju saradnju sa listovima kad sam objavio samo tri priče. Na taj način moja bi se biografija svela na jedino relevantnu istinu da sam se rodio.
Još ne znam kako ću ti dostaviti ovo pismo, ali ću videti.
Molim te javi mojoj ženi šta je bilo sa onim ispravkama koje sam ti dao.
Pročitao sam u Vidicima odlomak iz proze.
Izvrsno deluje. Govorim ozbiljno. Ja nisam Brana. Samo mi nemoj doći i reći da si to čuo još od nekog drugog! (šta misliš o ovom?).
Trenutno primam neku specijalnu terapiju koja treba da ubrza lečenje i možda da eliminiše odlazak u sanatorijum. Postoji mogućnost da dođem pre avgusta. U svakom slučaju, dolazim u iduću nedelju pa ćemo se dogovoriti za sastanak.
Sve srdačno pozdravi. Mnogo pozdrava tvojoj supruzi.
Tvoj Pekić
P.S. Reci Filipu da ću mu se javiti ovih dana. Mislim na vas u vezi onog razgovora o vezivanju za neko filmsko preduzeće. Naime, javili su mi iz Lovćena da imaju nameru da osnuju scenarističko odeljenje pa da i na mene računaju.
Ja ću verovatno odbiti ali ću gledati da uguram dvojicu od vas. Mislim na Filipa i tebe, jer Mirko već radi, a Miro ne verujem da bi pristao. Lovćen je izrazito antiklerikalna organizacija. (Za divno čudo!)
P.


priredila Ljiljana Pekić

Danilo Kiš

Saveti mladom piscu  

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.

Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti




___________________________________

Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka...Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku da značenje identičnosti i neminovnosti kao što je neminovan sled dana i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji)...Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim...Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci...ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.
Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegou odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremnim da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: “Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna”.
Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:
“Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, sa cevima okrenutim ka lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.
D. Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča

_____________________________________



...onda slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj kamenoj ćeiliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zameljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti.
.................................................. .............................
No, čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekte psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je našao u svom srcu tu opasnu i jeretičku pomisao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragocenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda), ili se u time tog saznanja predati zagrljaju ništavila.
.................................................. .............................
Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od mnogih i tvrdoglavo stisnu bezube vilice i s bolnim naporom raširi otekle kapke da osmotri mladića. Očekivao je da će ponovo ugledati pred sobom nekog mrtvaca uglasih očiju, ali sa nekom jezom bliskom slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim ljudskim. Mladić je bio go do pojasa i Novski sa čuđenjem i sa strahom pred nepoznatim shvati da je mišićavo telo mladića bez ijedne jedine modrice, bez ijedne jedine rane, sa zdravom tamnom kožom koju još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje nije mogao da prozre, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen sad kada je već bio pomislio da je sve svršeno na najbolji mogući način. Fedjukin je stajao iza njegovih leđa, nevidljiv, ali prisutan, nem, suzdržana daha, ostavljajući mu da se sam doseti..................u istom momentu začu glas Fedjukina: “Ako Novski ne prizna, ubićemo te!” Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim. Ovaj zatvori oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne čuje mladićeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdu stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladić ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizna u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje...Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladić je ležao pred njim u lokvi krvi, prosute lobanje.

Grobnica za Borisa Davidoviča

_______________________________________

A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja plezi, lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na miljarde mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...

_____________________________________

Enciklopedija mrtvih

"Ljudi bežeći od smrti kreću za njom u poteru" - Demokrit

Tu podiže ruke uvis, a iz širokih rukava koji padaju u velikim naborima pomaljaju se njegove lepe bele ruke i njegovi fini prsti kakve imaju samo lenjivci i opsenari.

Kad se jedna laž ponavlja dugo, narod počinje da veruje. Jer vera je narodu potrebna.

Znali su u odnosu na sumnjivce da se služe slatkorečivošću i obećanjima, podmićivanjem i pretnjama, i kako im se širila moć, i povećavao broj vernika, postadoše sve silniji, sve bahatiji. Ucenjivahu porodice, unošahu smutnje u duhove, pletijahu intrige oko svakog ko bi izrazio makar samo sumnju u njihov nauk. Imali su svoje provokatore, sumtljivce i tajne sudove na kojima izricahu anateme i kazne, spaljivahu spise protivnika, i bacahu prokletstva na glave tvrdokornih. Narodi im se priključivahu u sve većem broju, jer odane nagrađivahu a nepokorne kažnjavahu.

Smestio je (Bog) pretke naše blažene u rajske perivoje, ali ih je lišio najslađeg ploda, jedinog što ga čovek zavređuje, jedinog što čini čoveka različnim od psa, kamile, magarca i majmuna saznanja dobra i zla.

Radoznalost - živa vatra iz koje se rađa saznanje.
Gde svi lažu, niko ne laže.

Oni (apostoli) traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavajući ti budućnost, budućnost koje nema...

Znam da sedmo nego ne mogu dostići. Ali šest ću nebesa pohoditi. Do sedmog doseže samo misao, jer tamo je sve svetlost i blaženstvo. A blaženstvo nije dato smrtnome čoveku.

Jer ako je ona crna silueta što se bliži oblaku i nebu zaista Simon, onda su NJegova čuda i istina hrišćanske vere samo jedna od istina ovoga sveta, ne i jedina; onda je svet tajna, onda je vera obmana, onda više ne postoji siguran oslonac za njegov život, onda je čovek tajna nad tajnama, onda je jedinstvo sveta i stvaranja neopznanica.

Od starih kurvi niko valjda ne oseća bolnije prolaznost puti i preteću katastrofu raspadanja.
Mislila sam, kao što ljudi u teškim nevoljama misle, da će mi promena mesta pomoći da zaboravim svoj bol, kao da svoju nesreću ne nosimo sa sobom.

Nikad se ništa ne ponavlja, u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto, jedva da je slično, svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i nepoovljivo.

Razgledanje maraka kroz lupu je samo deo one prigušene fantazije koja se često krije u mirnih i stabilnih ljudi malo sklonih putovanjima i avanturama.
Da li to bejaše san mesečnjaka, san u snu, te stoga stvarniji od pravog sna, jer se ne da meriti snagom budnosti, jer se ne da meriti svešću, pošto se iz tog sna čovek budi opet u san?

Ah ko će omeđati san od jave, dan od noći, noć od svitanja, uspomene od tlapnje? Ko će staviti belegu jasnu između sna i smrti? Ko će, o Gospode, staviti među i belegu jasnu između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti? ko će, Gospode odeliti radost ljubavi i tuge sećanja?Njegovo učenje temelji se na jednoj moralnoj dilemi, potekloj iz Platona, koja bi se mogla sažeti na sledeći način: umetnost i moral zasnivaju se na dvema različitim premisama i kao takvi oni su nespojivi... Umetnost je delo taštine, a moral je odsustvo taštine.

Prava moralna dilema počinje i završava se pitanjem taštine, a sve ostalo je izvan moralne sfere.

Majstor oseća izvesnu zebnju i kajanje, naslutivši da njegovo učenje, kao i svaki nauk koji se temelji na moralu, može da nanese, dospevši u nedorasle ruke, isto toliko zla koliko bi moglo da donese dobra. (Jer, kako veli Platon, majstor bira učenika, ali knjiga ne bira čitaoca.)

Glupost spojena sa slavoljubljem opasnija je od svake mahnitosti.

... tekstom iz kojeg provejava jedino pusta želja da se besmisao življenja, ili slutnja tog besmisla opravda nekim stvaralačkim činom, kakvim-takvim.Ako ne možeš da deluješ u pogibeljnoj sprezi tih protivrečnih sila, moralnih i pesničkih, povuci se. Zalivaju kupus u svom vrtu, a ruže gaji samo na groblju.

Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara, ogleda svoje sopstveno lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.

Gomila je klicala carskoj pravdi, jer svetina uvek kliče pobedniku.

Svetina voli da vidi kako se lome gordi i hrabri.

Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.

Zavera je uprkos svom mutnom poreklu ipak ljudska tvorevina. To je čini zavodničkom, sumnjivom i zločinačkom.

Na njih (knjige - Biblija, Rat i mir i Nilusova “Zavera”) je carica, sluteći neminovan kraj, iscrtala kukasti krst, simbol sreće i Božjeg blagoslova.

Čovek u zrelim godinama izvukao je iz knjiga što se iz njih izvući može: iluziju i sumnju.

Lična je biblioteka čovekova jedino ona koja mu je ostala u sećanju - kvintesenca, talog.Što je držalo u stezi krvoločne zveri koje se nazivaju ljudima? Na početku društvenog poretka potčinjavaju se gruboj i slepoj sili, a zatim Zakonu, koji je takođe sila, samo zamaskirana. Izvlačim, dakle, zaključak da je po Zakonu prirode pravo u sili. .. njen otrovni dah dolazio u dodir sa dahom čitaoca, a na njenim marginama ostajali znaci tih susreta, tih ozarenja (kad čitalac otkrije u tuđoj misli refleks svojih sopstvenih sumnji, svoju tajnu misao).

Ljudi više vole izvesnost neslobode nego neizvesni ishod promene.

... shvativši da se knjigama svet ne može popraviti...

U dijalektici ljudskog razvoja nema konstante.

Pred besmislenim zločinima, ili pred zločinom čiji motivi nisu sasvim jasni, javnost čvrsto zatvara oči, kao pri jakom blesku munje: sa strahom i željom da se stvar što pre zaboravi. Iskustvo mu je pak govorilo da intrige mogu da izazovu eksplozije veće razorne moći od bombe. LJudi su spremni da poveruju u svaku intrigu, pogotovu kada je vešto uperite u čoveka koji vam se sve dotle činio bez ikakve moralne mrlje. Pokvarenjaci ne veruju da postoje ljudi različiti od njih, nego samo oni koji su uspeli da se prikriju.

Svete su knjige kao i kanonizovana dela gospodara mišljenja poput, zmijskog otrova; one su izvor moralnosti i bezakonja, milosti i zločina.

Pratile su ga glasine kao što prate glasine svaku snažnu i originalnu ličnost.

Nikad nisam shatio čemu služi izmišljati knjige ili transkribovati stvari koje se nisu, na ovaj ili onaj način, zaista dogodile.