Tesla i Mark Tven

Kada je Teslu sa 14 godina u Gospiću savladala teška bolest, roditelji su u očaju ispunili i njegovu želju da mu se donesu knjige za čitanje. “Bila su to prva dela Marka Tvena kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina kasnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepaštenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače”, Tesline su reči.
Pokazivao je smisao za crtanje karaktera, u njegovim ličnim spisima očitava se i poseban smisao za humor, i sigurno bi bio uspešan i književnik - kaže profesor Vaso Milinčević, istoričar književnosti, autor knjige “Nikola Tesla i književnost”.
Tesla je bio obrazovan i svestran. Govorio je strane jezike, a od ranog detinjstva bio je zaljubljenik u književnost i znao je napamet poeziju Zmaja, Puškina, Dantea i Getea, Bajrona i Šilera.
- Izbegavao je svet inženjera i tehnološke inteligencije koja nije imala smisla za umetnost i družio se sa ljudima iz oblasti umetnosti - dodaje Milinčević.
Stoga nije neobično što se u krugu njegovih prijatelja našao i pisac Samjuel Klemens, poznatiji pod pseudonimom Mark Tven. Njihovo prijateljstvo trajalo je skoro dve decenije, od početka devedesetih godina 19. veka pa sve do smrti pisca 1910. godine.


„Kada se Tesla preselio u SAD 1884, Tven je već bio poštovan pisac, autor kratkih priča i novela. U godinama koje slede, Tesla će ostvariti brojne patente bez kojih je teško zamisliti život danas. Iako su u tom periodu i Tesla i Tven radili naporno, često menjali mesta boravka, i odlazili na putovanja van Njujorka, to nije sprečilo Tvena da pozove Teslu na venčanje svoje ćerke Klare u jesen 1909. Poziv je bio zvaničan, ali nedvosmislen dokaz bliskosti i trajnosti njihovog uzajamnog prijateljstva“, navodi se u radu “Prijateljstvo između Nikole Tesle i Marka Tvena“.
Autori ovog rada dr Dragoljub Cucić, dr Aleksandar Nikolić i viši kustos Muzeja Nikole Tesle Bratislav Stojiljković analizirali su i dve kratke Tvenove poruke pronađene u Teslinoj zaostavštini.
Tven rukom ispisuje na papiru „Player’s Cluba“ i verovatno preko kurira šalje Tesli poruke početkom 1894, a koje se odnose na susrete zakazane za 4. mart i potom za 26. april povodom fotografisanja u Teslinoj laboratoriji. U prvoj obaveštava naučnika da je u gužvi i da se ne pouzda u njega, dok se u drugoj izvinjava što zbog neodložnih obaveza neće biti u prilici da dođe u zakazano vreme.


Uticaj Dekarta

Tesla je iščitao i sabrana Dekartova dela i zapisao da je od ovog francuskog filozofa i matematičara prisvojio temeljni metod u posmatranju života: “Tu sam se privikao da svoje misli i razmišljanja postavljam u matematičke formule. Što se nije dalo izraziti u obliku jednačine, nije me ni zanimalo. Tim naučnim putem ja sam došao do indukcije u elektrici, a na taj način čitam i danas srpske narodne umotvorine. To je put  nauke”.

„Čuveni pisac, ipak je uspeo da se pojavi 4. marta u Teslinoj laboratoriji. Međutim, fotografije koje su se pojavile godinu dana kasnije, u aprilu 1895, u članku o Teslinom oscilatoru i drugim izumima koje je Tomas Martin objavio u magazinu ‘Century‘, vode zaključku da je bilo više od dva dosad poznata zakazana snimanja u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji. Autor članka je objavio upravo fotografiju sa Tvenom, a koja je datirana sa januar 1894“, piše u pomenutom naučnom radu.
U svojim memoarima Robert Džonson piše: „...Bio je prvi koji je koristio fluorescentno svetlo u fotografske svrhe i bio sam jedan u grupi stalnih, sa Tvenom, Džefersonom i Krafordom, koji su imali čast da steknu takvo iskustvo - da budu fotografisani na taj način“, zabeležio je Džonson.

Pismo iz Beča

Zanimljivo pismo stiglo je na Teslinu adresu od Tvena iz Beča, u kojem je pisac sa porodicom boravio od septembra 1897. do maja 1899. godine. „Da li imate austrijske i engleske patente tog destruktivnog užasa koji ste izumeli? I ako imate, hoćete li im odrediti cenu i ovlastiti mene da ih prodam? Poznajem ministre odbrane obeju zemalja. Biću u Evropi još godinu dana. Ovde u hotelu pre neko veče, kada je grupa zainteresovanih ljudi raspravljala o načinu da se nacije pridruže caru i razoružanju, savetovao sam ih: pozovite velike pronalazače da izmisle nešto protiv čega bi flote i armije bile nemoćne, i tako učinite rat nemogućim. Ne sumnjam da vi već smerate da učinite nešto slično, i spremate se da svetu objavite mir i razoružanje na praktičan i neodbranjiv način. Znam da ste zauzet čovek, ali ukradite malo vremena i napišite mi koji red“, piše Tven u pismu 17. novembra 1989. godine.

Pinčon i Orvel protiv Bazuka Džoa

Vladimir Tasić
Protiv dana je vrtoglava tura po alternativnim svetovima avanturističkih romana u nastavcima, kaubojskih, detektivskih, špijunskih i naučno-fantastičnih priča iz nedeljnika za dečake.


Tomas Pinčon je pisac istorijskih romana. Njegovo pripovedačko ludilo je maska pod kojom više od trideset godina istrajava u propitivanju odnosa alternativne Amerike prema istorijskim događajima i moći koja ispisuje njihovu zvaničnu verziju. To je najlakše uočiti u Vajnlendu, jednoj od pristupačnijih knjiga ovog autora, gde je tematizovao rasipanje i kooptiranje kontrakulturnog pokreta. Izgubljeni ideal u Vajnlendu uzima uobičajeni oblik i naziv, Narodna republika Rokenrola, ali ključni pojam ove knjige nije rokenrol: ugrožena je sama ideja američke republike. Radnja je smeštena u 1984. godinu, koja je u fiktivnoj istoriji "orvelovska", a u realnom vremenu je obeležena nominacijom Ronalda Regana za drugi predsednički mandat i sugeriše zaokret ka neokonzervativnoj doktrini. U narednom romanu, Mejson i Dikson, Pinčon je potražio izvore uzdrmanih osnivačkih principa i otisnuo se dublje u prošlost kako bi razmotrio doba američkog prosvetiteljstva.
Program je nastavljen u novoj knjizi Protiv dana. Do sada možda najneobuzdanije pinčonalije vode nas u osetljivo razdoblje koje obuhvata nekoliko decenija na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka. To su godine u kojima republika počinje da pokazuje zanimanje za ulogu imperije: doba špansko-američkog i filipinsko-američkog rata, vreme intervencije američkih trupa u Kini, period uspona Vilijema Randolfa Hersta i rastućeg uticaja žute štampe.
Pisac bliži konvencijama istorijskog žanra – npr. Gor Vidal – iskoristio bi obilje arhivske građe da čitaocu ponudi štivo sa izvesnim pretenzijama na istinitost, prošarano lagodnim tračarenjem o životima političara, generala, industrijalaca i drugih moćnika. Pinčon se odlučuje za složenije i smelije rešenje. Protiv dana na radikalan način koristi odnos političke istorije i istorije popularne kulture.
Politička istorija može se čitati u stripovima, u karikaturama, u predstavama o svetu koje javnost konzumira. Lik strašnog Fu Mančua, slika neprijatelja međunarodnog reda i zakona, javlja se u petparačkim pričama nedugo nakon Bokserskog ustanka u Kini i intervencije alijanse osam država. U sličnim okolnostima nastao je i termin "žuta štampa"; fenomen je nazvan po Žutom Dečaku, rasno stereotipiziranom junaku stripa koji je objavljivan u Herstovim tabloidnim novinama.

RAZGLEDNICA IZ MLADOSTI: Tomas Pinčon

PORUKA U BUCI: Koeficijent korelacije stvarnosti i predstave ne zanima Pinčona; ne zanima ga, recimo, da li su Herstovi kolumnisti u patriotskom zanosu konstruisali podvige Tedija Ruzvelta na Kubi. Za autora koji uživa u uvrnutim referencama, žuto novinarstvo je suviše očigledan primer procesa kojim fikcije stvaraju i odražavaju političku realnost. Doduše, jednom od Pinčonovih junaka preti utapanje u majonezu, što bi se moglo tumačiti kao aluzija, ali u knjizi od pola miliona reči nije lako razlučiti poruku od buke.
Roman ima 1085 stranica i stotinu imenovanih junaka od kojih se bar desetak mogu smatrati "glavnim". Bilo bi najjednostavnije reći da je Pinčon sakupio monumentalnu zbirku žanrovskih klišea koji se odnose na ciljno razdoblje, zatvorio se u radnu sobu, popušio gromadu hašiša, stukao korpu meskalina, popio gajbu piva, presekao kofom "briona", i uključio diktafon. Rezultat se može opisati kao prevod sabranih dela Frederika Eštona na engleski, sa Pinčonovim glosiranjem, parodiranjem, i slobodnim asocijacijama skupine ublebanih profesora. Zvuči neverovatno, ali u tom haosu nazire se, ipak, nekakav sistem.
Popularne predstave o jednom vremenu, uključujući i neke oblike fantastike, funkcionišu kao istorijska stvarnost unutar Pinčonovog romana. To je prvi aksiom njegovog sistema. Junaci se kreću u prostor-vremenu popularne mašte i žanrovske literature. U tom svetu je sasvim normalno da američki dečaci nakon nedeljnog ručka izguraju dirižabl iz biciklane i krenu u potragu za avanturom na globalnoistorijskoj pozornici. Drugi aksiom glasi: radnja se odvija u zamišljenom dobu kada Amerika, bar u očima belih dečaka, još nije izgubila nevinost, ali je radoznala. Tom i Haklberi su prerasli Misuri; u nastavku objavljenom 1894. godine, Tom Sojer u inostranstvu, otiskuju se na put u futurističkom balonu i stižu do Afrike.
Protiv dana je vrtoglava tura po alternativnim svetovima avanturističkih romana u nastavcima, kaubojskih, detektivskih, špijunskih i naučno-fantastičnih priča iz nedeljnika za dečake. Čini se da je tu sve moguće. Pošto su predstave i stvarnost izjednačene, moguće je putovanje kroz vreme. Postoje predstave koje je prošlost imala o budućnosti i predstave koje sadašnjost, nekadašnja budućnost, gaji o prošlosti. Sve to, i štošta drugo, postoji simultano, pa je pojam vremena malo komplikovan. Ali, upravo temporalna zbrka čini mogućom intervenciju u prošlosti. Cilj je sabotirati Imperiju pre nego što ona pokori svet mašte i pretvori ga u ogranak industrije zabave. To je misija Pinčonovih junaka, njihov tajni zadatak: podriti sistem žanrovskih predstava u samom začetku.
Pinčonovi likovi postoje u žanrovskoj realnosti i mogu da je podriju samo iznutra. Iz toga sledi da se žanrovska pravila moraju do neke mere poštovati i da nije baš sve moguće. Leteći tanjiri ne mogu da ateriraju u Lajkovac, družina Pere Kvržice ne može da putuje u središte Zemlje. Mitar Milošević, koji izgleda nije bio svestan da "lun" na engleskom znači "blesan", ipak je znao da će fantastične avanture njegovog heroja dobiti na kredibilitetu ako ih potpiše pseudonimom "Frederik Ešton". Žanr i Imperija su povezani. Pinčonovi heroji moraju da budu Amerikanci ili bar Englezi. Internacionalna brigada sporednih likova može se u najboljem slučaju tumačiti kao satirični katalog američkih klišea o drugim narodima: popularne predstave su stvarnost, a one su osobito čvrste kada je reč o strancima.
Žanrovski profil američkog junaka je nestabilniji, jer o njemu postoji popularna slika u tradiciji bledolikog jahača, odmetnika i pustolova, tipa koji stvari radi na svoj način, u inat pravilima. Pinčon koristi ovaj manevarski prostor kako bi podrio sistem predstava na polju unutrašnje politike. To je najinteresantnija osobina njegove knjige.

KO JE OVAJ ČOVEK: Pinčon u Simpsonovima

POLITIKA ODRASTANJA: Kao što se spoljna politka odražava u popularnoj mašti, univerzum roto-romana ima i svoju unutrašnju politiku: katkad neugodnu, često populističku i konzervativnu, nikada u potpunosti razdvojenu od interesa dana i politike realnosti u kojoj nastaje. Orvel je o tome pisao u eseju "Nedeljnici za dečake" (1940).
U pričama koje pretenduju na realizam, Orvel nalazi teškoće sa nacionalnim i klasnim klišeima. Stranci su u principu karikature, seks je tabu, aristokratija je dekadentna, ali patriotska, iskustvo rada nikada nije prikazano, sindikalna organizacija ne postoji, nezaposlenost i siromaštvo ne postoje, u "jenki" magazinima se ohrabruje princip moćnog vođe koji rešava stvar, a nigde nema ni traga ideji da su osnove sistema podložne kritici. Orvel u daljem tekstu piše:
"Najgore knjige su često najvažnije, jer se obično čitaju u najranijem životnom dobu." ... "U uzrastu između 12 i 18 godina, ovaj materijal čita velika većina engleskih mladića, uključujuići i mnoge koji nikada neće čitati ništa osim novina; a čitanjem apsorbuju skup uverenja koji bi bio smatran beznadežno zastarelim čak i u glavnom štabu Konzervativne partije." ... "U njih se upumpava uverenje da nema ničeg lošeg u laissez-faire kapitalizmu, da su stranci nebitni komedijanti i da je Britansko carstvo neka vrsta dobrotvorne organizacije koja će večno trajati. Kada se uzme u obzir ko je vlasnik nedeljnika za dečake, teško je poverovati da u tome nema nikakve namere. Od dvanaest magazina koje sam pominjao, sedam su u vlasništvu Amalgamejted presa, jednog od najvećih izdavačkih koncerna na svetu, koji kontroliše više od stotinu novina. Džem i Magnet nalaze se, dakle, u tesnoj vezi sa "Dejli telegrafom" i "Fajnenšel tajmsom". ... "Ako želite da se prepustite maštanju, da zamišljate putovanje na Mars i borbu sa lavovima golim rukama (koji dečak ne fantazira o tome?), morate da se predate, mentalno, ljudima poput lorda Kemrouza. (Prim: Dinastija Kemrouz je upravljala tiražnim engleskim novinama sve do 1986.)
Pinčon je čitao Orvelov esej. Ako ne ranije, onda je to svakako učinio kada je pripremao svoj predgovor za novo izdanje 1984. Predgovor se završava pasusom o jednoj fotografiji Erika Blera sa sinom, iz 1946. godine. Pinčon tumači osmeh dečaka (osmeh poverenja, topao, neposredan) i zaključuje: "Možemo da zamislimo Orvela, a možda i nas, bar na trenutak, kako se zaklinje(mo) da će(mo) učiniti sve što se mora učiniti da poverenje dečaka ne bude izigrano."
Protiv dana je pokušaj da se učini "sve što se mora učiniti", u skladu sa savetima iz Orvelovog eseja o dečačkim zabavnicima: da se izvrši revizija istorije popularne mašte, da se u tom prostoru politički interveniše. Umesto da ohrabruje obožavanje vođe, Pinčon stvara četu akcionih junaka. Umesto šerifa i zamenika, Pinčon stvara čitavu porodicu anarhosindikalističkih rudara iz Kolorada i opisuje napad plaćenika i Nacionalne garde na naselje štrajkača. Žene nisu zapostavljene; ima i simpatičnih štrebera; ima jela, pića, tripovanja, snošaja u raznim pozama i kombinacijama.
U tom pogledu, Pinčonova intervencija je uspela. U svet žanrovskih predstava uveo je naturalističke detalje o sumornom socijalnom poreklu glavnih junaka, a njihova politička opredeljenja su izvrnuta u odnosu na normu. Oni jesu planetarni avanturisti, detektivi, studenti na Oksfordu i Jejlu, pokeraši i revolveraši, Tom i Haklberi u futurističkom balonu, kao što nalažu pravila žanra, ali su u isto vreme bar neki od njih deca ubijenih sindikalista, potomci one druge, "nevidljive" Amerike, u kojoj vlada siromaštvo. Svesni su klasne solidarnosti, istorije sindikalne borbe i nasilja kojem su bili izloženi radnici i rudari; svesni su postojanja bedno plaćenih imigranata koji grade Ameriku; svesni su anarhističke tradicije i na nju se kako-tako nadovezuju (u romanu se pojavljuje Viktor Kibaljčič, više kao signal čitaocu nego kao element same priče). Svesni su, u krajnjoj liniji, onog što Pinčona najviše zanima: činjenice da imperija globalnog kapitala ne mari za principe američke republike.
U MULTIVERZUMU: Uspeh ove intervencije zahteva, međutim, određene kompromise. Pinčon nije prvi pisac koji je pokušao da izvrši reviziju žanrovskih klišea. Njegova strategija zasnovana je na logici filma Povratak u budućnost, a ovaj postupak nije bez posledica. Kako su popularne predstave u romanu istorijska stvarnost, Pinčon mora da uzme u obzir stotinak godina "poigravanja u žanru". Tu zaista ima svačega. Abraham Linkoln i Džingis Kan u međuvremenu su gostovali, zajedno, u jednoj epizodi Zvezdanih staza. Nekada popularne edisonade, naučno-fantastične priče o mladom pronalazaču i vernovskom putovanju, zavisile su od popkulturnog statusa Edisona. Edisonovo mesto je u međuvremenu preuzeo Nikola Tesla, a mesto edisonada zauzele su teslopeje, priče u stilu: Sa Teslom na Mars. U stripu Pet pesnica nauke, Tesla i Tven se bore protiv Edisona.
Promene su neminovne usled iscrpljivanja forme. Vanzemaljci su obdukovani, mutanti su isprovaljivani, budućnost je prenaseljena, a žanrovska literatura se uživela u ulogu imperatora i ušla u memoarsku fazu: počela je da revidira sopstvenu prošlost. Na primer, parni pank (steampunk) u fiktivnoj istoriji obogaćuje viktorijansko doba letećim parnim mašinama, hidrauličnim mikroračunarima i (predlažem) kiborzima na ugalj. To se zatim može ukrstiti sa drugim žanrovima, recimo sa vesternom, kao u filmu Divlji, Divlji zapad. Da bi ukrotio brojne varijacije, Pinčon poseže za pojmom multiverzuma, koji je popularisan u romanima engleskog pisca Majkla Murkoka, jednog od rodonačelnika parnog panka i autora priča o "metatemporalnom" detektivu.
Rezultat je neujednačen. Teorija je dobra – ono sa Orvelom, nedeljnicima za dečake i podrivanjem žanrovskih predstava – ali insistiranje na karnevalesknom naprosto zatrpava "subverziju" koja motiviše teorijski program. U praksi, Pinčonov novi roman je blizak Murkokovom senzibilitetu. Evo kako to izgleda.
Svetska izložba u Čikagu, 1893. godine. Vašar nacija i devetnaestovekovne tehnofilije vidimo iz Google Earth perspektive, očima družine naučno-popularnih dečaka koji obleću svet u balonu. U ime nauke, tehnike, progresa i misteriozne skautske organizacije "Pajtaši slučajnosti", mladi vazduhoplovci vrše različita merenja i izviđanja, testiraju hipotezu šuplje Zemlje i ispituju refraktorna svojstva islandskih minerala. Dole, na površini planete, odvija se mračni karneval Istorije. Čikaški detektiv obezbeđuje karikaturu Franca Ferdinanda tokom posete Svestkoj izložbi. F2 se ubrzo vraća u Beč, a detektiv dobija zadatak da motri na sindikalne organizatore i anarhiste u Čikagu i zatim u Koloradu. Iako su mnogi od njih novi doseljenici i detektivu izgledaju kao podljudi koji jedva natucaju engleski, oni ipak vredno rade, bedno žive i grade Ameriku, pa detektiv prema njima razvija simpatije i otkriva da klasna svest može da prevaziđe etničke razlike. Zato odmah postaje meta Pinkertonovih plaćenika koji mu pod noge bacaju štap-dva dinamita. Eksplozija ga transportuje u London, gde postaje član tajnog društva koje ga šesto ili sedamsto strana docnije razočarava. Odlučuje da se vrati u Ameriku, seli se u Holivud, i otkriva magična svojstva fotografije i filma.
U međuvremenu, najmlađi sin rudara i anarhosindikaliste iz Kolorada ćaska sa Nikolom Teslom o elektromagnetnim poljima (Tesla je fasciniran). Momak je na putu za Jejl, i potom u Getingen, gde treba da studira matematiku kao stipendista kompanije čiji je vlasnik naredio ubistvo njegovog oca. Nije jasno da li je završio srednju ili pak osnovnu školu, pa možda zbog toga nije mogao da zablista u nemačkom univerzitetskom sistemu. Ali, pošto se poput mnogih punokrvnih mladića u principu zanima za naoružanje i kvaternione, uskoro nailazi na model moćnog i supertajnog kvaternionskog oružja za kojim tragaju sve svetske tajne službe. Njegov život je u opasnosti, te hitno odlazi u Belgiju, gde se druži sa Viktorom Kibaljčičem i preživljava pokušaj atentata, ne dinamitom nego utapanjem u majonezu. Nastavljajući bekstvo od afrikanerskih plaćenika u službi pomahnitalog američkog tajkuna, oružje poklanja privlačnoj japanskoj koleginici i odlazi u smeru Mongolije i Tibeta. Starija braća se daju u potragu za ubicama oca... (Nastavak u sledećem broju.)
KARNEVAL: U interkontinentalnoj i metatemporalnoj jurnjavi od Divljeg zapada do Egzotičnog istoka (koji počinje na Balkanu, negde između Ruritanije i Šekspirove Ilirije), pred čitaocem se nižu alhemičari, matematičari, inženjeri, pronalazači, mađioničari, profesori, šamani, šarlatani, glumice, prodavačice, krojači bešumnih haljina, patuljci, gušteri koji čitaju misli, tipovi koji njujorški metro koriste kao vremeplov, kineski mafijaši, pokeraši, revolveraši, bombaši, bogataši, kurve zlatnog srca, pohotnice iz visokog društva, meksički i drugi revolucionari, depresivni Skandinavci, kopači alpskih tunela (različitih nacionalnosti), venecijanski stakloresci, telepate, tragači za Šambalom, teoretičari Tunguske katastrofe, dvojnici, zaverenici, princeze, posetioci iz budućnosti, pitagorejski mističari, oksfordske zavodnice fatalnije od Zulejke Dobson, trgovci oružjem i kafom, bugarski monasi, belgijski i italijanski anarhisti, aktivisti VMRO, albanski drumski razbojnici, nemački baroni, ulanbatorski barmeni, bečki sadisti, balkanski gusari, kurati uskoci koji prilikom svršavanja uzvikuju "Svr-šavam!" (dve reči), engleski špijuni fleksibilne seksualne orijentacije, i kćer američkog rudara odlučna da što pre spozna čari dvostruke penetracije. Tu i tamo, sreću se velike buve koje govore, kuglaste munje koje takođe govore, i simpatičan pas koji čita Henrija Džejmsa ali ne govori. (Nastavak u sledećem broju.)
I tako na hiljadu stranica gusto složenog teksta. Žanrovske formule i prateći ironijski signali naposletku se pretvaraju u usiljenu sprdnju. Istorija sveta je film Mela Bruksa. Takav tekst, uprkos Pinčonovoj virtuoznosti, ne može da pobudi empatiju. Ukoliko na junaka padne koncertni klavir, nije strašno.
Popularna kultura možda ima subverzivan potencijal, no teško je poverovati da je sprdačina najbolji način da se taj potencijal aktuelizuje. Neki američki pisci shvataju ozbiljnost ovog problema i pristupaju mu sa odgovarajućom opreznošću. Delilov Podzemni svet je obiman i digresivan "istorijski" roman, pedesetogodišnja panorama Sjedinjenih Američkih Država iz doba Hladnog rata. Delilo često snima iz donjeg rakursa i zna da upotrebi objektiv masovne kulture: priča je uokvirena mikroistorijom bejzbol lopte sa utakmice odigrane na dan prve sovjetske nuklearne probe, a značajno mesto u tekstu zauzimaju monolozi legendarnog kontrakulturnog komičara Lenija Brusa. Podzemni svet, međutim, ne ostavlja utisak da je atomska bomba mnogo dobro zezanje.
Pinčon se pak odlučio za književnu filozofiju Majkla Murkoka, za neobuzdan karneval i opštu parodiju žanrovskih predstava, što je parodija parodije, dakle: parodija. Ironijska svest preporučuje se kao neka vrsta "zdravog populizma", kao narodni lek za književnu snobovštinu. Ona to možda može da bude, ali često i sama funkcioniše kao oblik elitizma. Podaci o popkulturnim i visokokulturnim faktoidima uglavnom su dostupni na mreži, pod uslovom da ste dovoljno bogati, da ne morate da radite dva posla da biste platili račune, da imate dovoljno slobodnog vremena da sebi možete priuštiti perverzno zadovoljstvo dešifrovanja Pinčonovih aluzija.
Na kraju romana, leteći pajtaši upoznaju devojke sa mehaničkim krilima i svi zajedno odleću put carstva nebeskog. Vodozemnom čitaocu ostaju neugodna pitanja: Kome je namenjena knjiga petparačkih priča koja košta pedesetak kanadskih dolara? Da li postojanje takve knjige dokazuje da je Bazuka Džo, plaćenik industrije gume za žvakanje, ipak pobedio? Ili je pisac baš to "hteo da kaže"? Nemoguće je pouzdano znati.

 izvor

Integralni tekst Vladimira Tasića posvećen novom Pinčonovom romanu biće objavljen u novom broju časopisa za književnost "Zlatna greda"

Orhan Pamuk, Dževdet beg i njegovi sinovi

Završio sam svoj prvi roman, Dževdet-beg i njegovi sinovi, ruke su mi se tresle dok sam prekucani rukopis još neobjavljenog romana pružao ocu da ga on pročita i kaže svoje mišljenje. To mi nije bilo lako, jer sam verovao u njegov ukus i intelekt: bilo mi je veoma važno njegovo mišljenje jer se on, za razliku od moje majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U to vreme otac je bio odsutan i nije bio s nama. Nestrpljivo sam čekao njegov povratak. Kada je dve nedelje kasnije stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac ništa nije rekao već me je iznenada tako zagrlio da je bilo jasno da mu se knjiga veoma dopala. Na tren smo zaronili u onu vrstu čudnovate tišine koja često prati trenutke snažnih emocija. Potom, kada smo se umirili i počeli da razgovaramo, otac je pribegao preterano visokoparnom jeziku da bi istakao svoje poverenje u mene ili u moj prvi roman: rekao mi je da ću jednoga dana dobiti nagradu koju toliko srećan sada ovde primam."

Orhan Pamuk, „Kofer moga oca“

Izgovoreno pri dodeli Nobelove nagrade za književnost 2006.g


Dževdet beg i njegovi sinovi

Jutro" i rukav noćne košulje, i moja leđa... i celi razred... i čaršafi... Uf, sve je sasvim mokro! Sve je mokro i probudio sam se", promrmlja Dževdet-beg. Da, sve je bilo potpuno mokro kao u snu koji je upravo sanjao. Gunđajući, okrenuo se u krevetu, setio se sna i uplašio se. U snu je sedeo ispred učitelja u školi na Kuli. Podigao je glavu sa vlažnog jastuka i pridigao se."Da, sedeli smo ispred učitelja. Sva škola poplavljena, voda do kolena", promrmljao je."Zašto smo poplavljeni? Zato što je krov prokišnjavao. Slana voda, koja je tekla kroz tavan, slivala mi se preko čela i grudi i prostirala po prostoriji, a učitelj je, svojim štapom, celom razredu pokazivao na mene: Sve je to zbog ovog Dževdeta", govorio je. Naježio se kad mu pred očima oživela slika učitelja koji štapom pokazuje na njega, a svi u rezredu se okreću i, ponižavajući , optuživački ga gledaju, a najviše ga je ponizio njegov dve godine stariji brat. Ali, učitelj, koji je, ne trepnuvši, u jednom dahu celi razred proveo kroz falaku (Stara naprava za batinanje učenika po tabanima). i tako ošamario jednog dečaka da ga je onesvestio, nikako da dođe do njega i kazni ga zbog vode koja je tekla sa tavana."Bio sam drukčiji od ostalih, bio sam sam, mene je trebalo poniziti", mislio je Dževdet- beg. "Ali, niko nije imao hrabrosti prić i i dotaći me, a voda je nezaustavljivo plavila školu."Užasni san u jednom trenu postade samo vesela i prijatna uspomena. "Bio sam nešto posebno, bio sam sam, ali me nisu mogli kazniti". Ustao je prisećajući se da se, u trenu, popeo na krov i porazbijao crepove."Porazbijao sam crepove. Koliko sam imao godina? Sedam. Sad imam trideset sedam,verio sam se i uskoro se ženim."Uzbudio se setivši se verenice: "Da, ubrzo ću se oženiti, potom... Bože, još uvek dangubim! Zakasniću. Da bi shvatio koja su doba, požuri pogledati kroz prozor. Vani je bilo neko čudno svetlo i magla. Shvati da je sunce izišlo. Potom se okrenu, ljuteći se na sebe zbog stare navike, pa pogleda na sat: pola jedan, ala turka. (Ala turka sat: Računanje vremena koje je usklađeno prema Suncu. Kad je zalazak Sunca, tada su 24 sata. Takvo računanje je u Turskoj bilo u opticaju do 26.12.1925. godine (op. prev.)"Bože, samo da ne zakasnim" i, gunđajući, požuri u zahod. Raspoloženje mu se još više popravilo kad se oprao. Ali, dok se brijao, opet je mislio o snu. Potom se prisetio da treba ići u Šukri-pašin konak te odenu nove, čiste hlače i kapu, košulju s uštirkanim okovratnikom i namesti kravatu, jer je smatrao da je elegantna. Na glavu metnu fes, koji je ukalufio pre veridbe. Ogledao se na malom stonom ogledalu i zaključio da izgleda upravo onako kako je želeo, ali se u njemu opet probudi neka melanholija. Moralo je biti nečega komičnog u svoj toj šik-odeć i, u uzrujanosti što treba ići u konak svoje verenice.Odgurnuo je zavesu u stanju male, bezopasne melanholije. Magla je prekrila munare Šehzade-bašine džamije, ali nije sakrila i njeno kube. Čardak iz susednog dvorišta bio je zeleniji nego obično."Biće vruć dan", pomisli. Pod čardakom se leno oblizivala mačka. Prisetivši se nečega, Dževdet-beg se protegnu kroz prozor i ugleda ispred kuće dvosedi zatvoreni fijaker. Konji su mahali repovima, a kočijaš, koji je čekao na Dževdet-bega, stajao ispred vrata i pušio.

Stavljajući u džepove kutiju cigareta, upaljač i novčanik i još jednom pogledajuć i na sat, Dževdet-beg je izišao iz sobe. Niz stepenice se spustio uz uobičajenu tutnjavu. Zeliha-hanuma je čula i, kao i obično, s osmehom ga dočekala u dnu stepenica i kazala da je gotov doručak.
"Nemam vremena, draga Zeliha-hanuma", reče Dževdet-beg nastojeć i se namrštiti."Odmah izlazim!"

Kako je moguće da ništa ne jedeš?", uzvrati tužno starica, pa, videvši odlučnost na Dževdet-begovom licu, požuri u kuhinju. Dževdet-beg nevoljno pogleda za ženom. Nije mogao izići da ne pomisli kako će se nje rešiti kad se oženi. Ova žena, koja mu je bila daljnja rodica, i on bili su poput majke i sina. Iako je na Hasekiju imao bliže rodbine, misleći da će mu se ona manje mešati u život, uzeo je sebi kad je, pre devet godina, kupio ovu kuću. Ta sirota žena, bez ikog svog, živela je na prvom spratu četverosobne drvene kuće, a zauzvrat se brinula o kućnim poslovima, kuhala i održavala kuću.

"Kako ću je odobrovoljiti da se odvoji od mene?", pitao se Dževdet-beg gledajući po spratu na kome se žena raskomotila. Neće je moći zadržati kad se oženi, jer ovakvoj ženinema mesta u brač nom životu koji isplanirao. Zamišljeni bračni život nametao mu je osećaj da bi njegova veza sa osobljem koje se brine o kućnim poslovima trebala biti veza gospodara i slugu. Smatrao je da ovakva veza majka - sin ne može imati mesta u tom životu. Izgleda da je i Zeliha-hanuma u poslednje vreme postala pedantnija i marljivija zato što je saznala da će se Dževdet-beg uskoro oženiti i preseliti se na drugu obalu Zlatnoga Roga te da će ovu kuću prodati. Izašla je iz kuhinje i hitro prišla s tacnom.

"Da ti ispečem kavu, sinko? Sad, odmah..."


scribd
 

Adam Zagajevski

'Ne tako davno imali smo dva neverovatna pesnička glasa ‒ Nerudu i Miloša. Sad imamo Adama Zagajewskog, koji strastveno progovara kako iz istorijske , tako i iz lične perspektive, u pesmama svedenim na čistu lirsku jasnoću. Po mišljenju jedne pesnikinje (moje malenkosti), on je danas naš najveći i najistinskiji predstavnik, najrelevantniji, najimpresivniji, najznakovitiji pesnik našega doba.'
(Mary Oliver)

'Retko se muza ikome obraćala s tolikom jasnoćom i nužnošću kao Zagajewskom.'
(Josif Brodski)

'Zagajewski je danas jedno od najpoznatijih i najcenjenijih pesničkih imena, kako u Evropi, tako I kod nas.'
(New York Review of Books)



GENEALOGIJA

Nikad ih neću sresti,
te starinske likove
– bili su isti kao mi,
a ipak sasvim drugačiji.
Uobrazilja se neumorno bavi
zagonetkom njihova postojanja,
ne može čekati da se otvore
tajni arhivi sećanja.
Vidim ih u tesnim razredima,
u provincijskim gradićima
tužnoga Habsburškog Carstva.
Iza prozora grančice topole
histerično se miču
i kiša sa snegom diktira
vlastiti pravopis.
Bespomoćno stišću u šaci,
među prstima umrljanim tintom,
suvišni ostatak krede.
Pokušavaju objasniti zagonetku sveta
gladnoj i bučnoj deci,
koja samo rastu i vrište.
Moji preci, učitelji, pokušavaju
smiriti uzburkani ocean,
poput onog ludog umetnika
što je stajao iznad morskih valova
s krhkom dirigentskom palicom.
Zamišljam pustoš
njihova umora, hipove ništavnosti
kroz koje se mogu zagledati
u dubinu njihova života.
I mislim da tada, kada se
i sam pretvaram u učitelja,
oni gledaju u mene
i popravljaju moje jezičke omaške,
ispravljaju sve moje pogreške
s nepokolebljivom pouzdanošću mrtvih.

Muzika nižih sfera

Vrapci na prozorskoj dasci; približuje se mračan gradonosni
oblak.
U srušenoj crkvi koprive su čitale plebejsko jevanđelje.
Samo ti, svetlosti.
Iz nekog auta dopirala je melodija Lili Marlen.
Tražio si, a nisi našao. Našao si, a nisi tražio.
Oktobar: blage večeri, rani sutoni –
probe se izvode pre dolaska zime.
Belo-crna mačka zvala se M.
Zvezde Španije pričale su nešto grozničavo, niko nije slušao.
U avionu si, vezan za sedište, otvorenih očiju.
Kontinent lagano promiče, kao lepeza.
Među putnicima možda je Plotin, stidljivi klerik.
Više te nikad neću videti.
Na plaži: lenji okean pozdravlja se sa zemljom i smesta odlazi.
Više niste mladi, reče s izvesnim zadovoljstvom.
Decembarska noć guta senke.
Papirnica – miris detinjstva.
Sneg se kovitlao iznad kuća, golubovi su ljubomorno posmatrali.
Posle tolikih katastrofa – oni doručkuju, odmaraju se.
„Plotin se stideo što ima telo”.
U suton vojnici u raskopčanim uniformama su pili pivo.
Volela je Malarmea iskrenom ljubavlju.
Oni te ne vole, kaže T.
Pogledaj, voz iz Beča traži put među mrkim brežuljcima.
Devojka koja je delila reklame munjevito je procenjivala godine
prolaznika.
Plakat: Kurs za hitne opravke, Strani predavači, Popust za
studente.
Samo jedno znam: to postoji, čak i kada nestane.
U sobi sam, zatvoren u fotelji, ali slobodnog uma.
Slobodan, ali ne usamljen.
Na asfaltu topi se sladoled od jagoda.
Kada bi mi pošlo za rukom da otvorim svoje srce.

KOPERNIKOVA

Bolnice i uzdasi –
taksiji čekaju
na malo bolesne
i nestrpljive;
ovde smo slušali
predavanja Kepinskog,
muškarca s licem
pravednika.
Pratili su ga
tužni anđeli
teške psihoze,
ali tristo metara
dalje čekao je
botanički vrt,
gde se svake godine
ponavlja čudo
beharanja drveća
i tanahni ginko
čuva ulaz
u nevelik raj,
koji smo napustili
pognute glave,
zahvaljujući tomu otkrivši
kamenčiće i travu,
i glinu od koje
ti sada mesiš
nov život.

Priredila: Senka Marić


KINESKI STIH

Čitao sam kineski stih
napisan pre hiljadu godina.
Autor govori o kiši
koja je padala čitavu noć
na bambusov krov čamca
i o spokojstvu koje se konačno
ugnezdilo u njegovom srcu.
Da li je to skup okolnosti
da su ponovo novembar i magla
i olovni sumrak?
Da li je to slučajno
da opet neko živi?
Pesnici pridaju veliki značaj
uspesima i nagradama,
ali jesen, jedna za drugom,
krade lišće ponosnom drveću
i ako nešto ostaje
onda je to prefinjen šum kiše
u stihovima koji nisu
ni radosni, ni tužni.
Samo je čistota nevidljiva
i veče, kada i senka i svetlost
na trenutak zaboravljaju na nas
zauzeti mešanjem karata tajni.

KRAJ LETA

Prigradski voz juri kroz pustinju vila
kao bodež, koji za srcem samo žudi.
Iz zvučnika dopirao glas nekog diktatora
a veverica skakala s grane na granu,
bežeći od mog pogleda.
Kraj leta, teške šišarke kedrova,
kaluđerica u debeloj, mrkoj rizi
smeška se kao neko ko sve razume.
Nad uljanom površinom ribnjaka jure vilini konjici,
čamci plove nagnuti i tonu u purpuru pospanog sunca,
žega dodiruje svaku stvar i kožu kao carinik,
poštar drema na klupi, iz kožne torbe
prosipaju se laste pisama, u travi topi se sladoled,
krtice prave humke u znak sećanja na vitke junake,
koje niko neće prepoznati. Tamno drveće nad nama a između
njega
zeleno plamenje.
Dolaze septembar, rat, smrt.


Prevod: Biserka Rajčić


MOJI UČITELJI


Moji učitelji nisu nepogrešivi.
To nije Gete koji ne može
da zaspi samo onda kad u daljini
plaču vulkani, ni Horacije
koji piše na jeziku bogova
i ministranata. Moji učitelji
pitaju me za savet. U mekim
kaputima na brzinu nabačenim
na snove, u osvit, kad hladni
vetar saslušava ptice, moji
učitelji govore šapatom.
Čujem kako im drhti glas




ZABRANJENO MI JE DA ŽIVIM DALJE U PESMI


Zabranjeno mije da živim dalje u pesmi,
moram da boravim u svetu, u gradu.
Samo mrtvi mogu da se baškare u poeziji;
dolaze tu kao siromašni violinisti
prstiju pomodrelih od mraza
i dugo spavaju na posteljama stihova.



POKUŠAJ DA OPEVAŠ OSAKAĆENI SVET

Pokušaj da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi duge junske dane,
divlje jagode, kapi vina, rose.
Koprive koje su metodično obrastale
napuštena domaćinstva izgnanika.
Moraš opevati osakaćeni svet.
Posmatrao si otmene jahte i brodove;
jednog od njih čekalo je dugo putovanje,
drugog samo slano ništavilo.
Video si izbeglice koji su išli nikuda,
čuo krvnike koji su radosno pevali.

Dužan si da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi trenutke kada ste bili zajedno
u beloj sobi i zavesa se lelujala.
Vrati se u mislima koncertu na kome je eksplodirala muzika.
U jesen skupljao si žir u parku
dok je lišće kružilo nad ožiljcima zemlje.
Opevaj osakaćeni svet
i svio perce koje je izgubio drozd,
i finu svetlost koja luta, iščezava i
vraća se

BESMRTNOST


Ti jadni pesnici devetnaestog veka
vizionari zarumenjenih obraza
naša velika braća što su izgarala u
nadahnuću i dopuštala da ih portretiraju u Parizu
danas su zvezde školskih antologija
i autori citata koji opravdavaju
svaku nepravdu


ISTINA

Ustani otvori vrata odreši te konopce
ispleti se iz mreže živaca
ti si Jona koji vari kita
Odbij da pružiš ruku tome čoveku
ispravi se osuši tampon jezika
iziđi iz te čaure razmakni te opne
udahni najdublje slojeve vazduha
i polako pamteći pravila sintakse
kaži istinu za to služiš u levoj ruci
držiš ljubav u desnoj mržnju



PISMO

Piše da je sve dobro
dani su sve duži
u kućama sazreva mir
samo snovi kao besne lisice
grizu nas za listove


HOMUNKULUS

Plakale su preklinjale žene, muškarci su oštrili
Noževe, mladići su grizli usne do krvi.
Toliko smo dugo čekali novog čoveka.
Pesnici su se utrkivali u pronalazaštvu.
Slikari su tražili sveže boje.
Samo je reakcija slegala ramenima.
Dok nije nastao homunkulus,
Stvorenje savršeno ravnodušno,
Čisto i bez snova,
Bez sanjarenja i suza,
Griže savesti i sumnja,
Velika, blago nasmešena pesnica.



UNUTRAŠNJE ISKUSTVO

Mogao sam postati jedan od onih crno obučenih
muškaraca čiji su sakoi uniforma tajne
službe peruti mogao sam izdavati zapovesti vikati
mogao sam postati govornik i gledati iznad glava
slušalaca što sede u prvim redovima mogao sam postati
jedan od onih što se neprijatno smeju
kada čuju reč Mogao sam postati ćutljiv čovek
koji nekad plače mogao sam postati bilo koji
od tih ljudi što sada sede naspram tebe
i pokušavaju u mraku da raspoznaju svoja nepromenjena lica


BUDUĆNOST

Budućnost postoji, ali znamo o njoj
tako malo.
Budućnost nam ostavlja tragove ne više
nego dama koja u predsoblju
gubi maramicu.
I ne znamo šta njoj pripada:
grančica jorgovana u cvetu
riđasta mrlja na košulji
ili sivo ništavilo osvita.

POBEDA

Ubijali su nas i ovi i oni, bili smo
pod nožem, pred okruglim okom
pušaka, na krstu nišana,
ali nismo nevini, i pored
svega nismo nevini,
imamo očnjake, nokte, pesnice,
branili smo se žestoko i
izgubili smo; pobeda je
ležala u dometu uzdaha.

PORAZ

Zaista umemo da živimo tek u porazu.
Prijateljstva se produbljuju
ljubav oprezno diže glavu.
Čak i stvari postaju čiste.
Bregunice igraju u vazduhu
nastanjene u ponoru.
Drhti lišće topola.
Samo je vetar nepomičan. Mračne pojave neprijatelja izdvajaju se
od svetle podloge nade. Raste
hrabrost. Oni, govorimo o njima, mi, o nama, ti, o meni. Gorki čaj prija
kao biblijska predskazanja. Samo da nas
ne iznenadi pobeda.

Prevod: Petar Vujičić

MOJ VRŠNJAK

Uzdržano se osmehujemo, pokušavamo
čak da pronađemo zajedničke poznanike,
razgovor se lepi, mada ne gori.
Ali situacija ne pogoduje široj razmeni
misli. Ja imam iza sebe samo svoje
snove i opažaje, a ti si pristao
da istupaš u ime despota.

Prevod: Petar Vujičić

ZAKON

Nevidljiv je, providan,
sa anemičnom kožom bolešljivog
dečaka koji rešava šarade;
nedostupan pesničkom uzbuđenju;
obožava maskarade, oblači se
u žensku haljinu, krije se pod
pepelom perika. A ipak baš on,
ustrajno kao opruge časovnika
na kulama zamka, pokreće
i snaži ruke slobodnih ljudi.

Prevod: Petar Vujičić

KJERKEGOR O HEGELU

Kjerkegor je govorio o Hegelu: podseća na nekog
Ko podiže ogromni zamak, a sam stanuje
U prostoj šupi što stoji u blizini zgrade.
Tako isto inteligencija stanuje u skromnom
Stanu lobanje, a one divne države
Koje su nam obećavane, zaklonjene su
Paučinom, zasad moramo da se zadovoljimo
Tesnom ćelijom zatvora, pesmom zatvorenika,
Dobrim raspoloženjem carinika, pesnicom policajca.
Živimo u čežnji. U snovima se otvaraju
Zasuni i brave. Ko nije našao sklonište u
Velikom, traži malo. Najmanje zrno
Maka na svetu jeste Bog. Raspinje ga
Veličina.

Prevod: Petar Vujičić    

ODA MNOŠTVU

Ne razumem sve i čak se
radujem što svet kao uznemiren
okean prerasta moju sposobnost
shvatanja smisla vode, kiše,
kupanja u Pekarskom jezeru, u blizini
nemačko-češke granice, u septembru
1980; pojedinost bez većeg
značenja, duboko germansko jezero.
Neka nedohranjen kiseonikom Ego mirno
diše, plivač preseca liniju
meridijana, veče je, sove se bude
iz dnevnog sna, u daljini
leno zuje automobili. Ko je jednom
dotakao filozofiju, izgubljen je,
neće ga spasti pesma, uvek će ostati
ostatak koji se ne daje obračunati,
žaljenje. Ko je jednom upoznao ludi
beg poezije, neće više upoznati
kameni mir domaće proze,
gde je svako poglavlje gnezdo
jedne generacije. Ko je jednom živeo,
neće zaboraviti promenljivu prijatnost
godišnjih doba, čak i repuhe će
sanjati i koprive, pauke ne mnogo
ružnije od lastavica. Ko se jednom sreo
s ironijom, prsnuće u smeh za vreme
prorokova predavanja, ko se jednom
molio ne samo suhim usnama,
upamtiće prisustvo čudnog eha
što stiže od nekog zida. Ko je jednom
ćutao, neće hteti da govori
uz desert, koga je porazio šok
ljubavi, vratiće se knjigama
s promenjenim licem.
Stojiš, pojedinačna dušo, naspram
prekomernosti. Dva oka, dve ruke,
deset domišljatih prstiju i
samo jedan Ego, četvrt pomorandže,
najmlađa sestra. Prijatnost
sluha ne kvari prijatnost
vida, ali opojnost slobode ruši
mir ostalih blagih čula.
Mir, grubo ništa, puno slatkog
soka kao kruška u septembru.
Kratki trenuci sreće nestaju
pod lavinom kiseonika, u zimu samotan
gavran udara kljunom u beli led
jezera, drugi put, opet,
par detlića uplašen
sekirom, traži pod mojim
prozorom dovoljno bolesnu topolu.
Odsutna žena piše duga
pisma i čežnja bubri kao
opijum; u egipatskom muzeju na mrkom
papirusu razrasta se ta ista
čežnja starija za nekoliko hiljada
godina, nesalomljiva i neslomljena.
Ljubavna pisma na kraju uvek stižu
u muzej, radoznalci su
istrajniji nego zaljubljeni. Ego pohlepno
guta vazduh, razum se budi
iz dnevnog sna, plivač izlazi
iz vode. Lepa žena pozira za
sreću, muškarci se prave malo
hrabriji no što zapravo jesu,
egipatski muzej ne krije ljudske
slabosti. Postojati, samo još postojati,
možda predajući se pod vlast
neke od hladnih zvezda. I ponekad joj se
rugati da je hladna i sluzava
kao žaba u jezeru. Pesma raste na
suprotnosti ali je ne obrasta.

Prevod:Petar Vujičoć

FILOZOFI 

 Prestanite da nas obmanjujete filozofi
rad nije radost čoveka nije najviši cilj
rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući
hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka
koja me predaje sledećem danu a sunce je lažni
novac ujutro razdire moje kapke srasle kao pre
rođenja moje ruke su dva gastarbajtera i čak
suze ne pripadaju meni učestvuju u javnom životu
kao govornici sa ispucanim usnama i srcem koje je
sraslo s mozgom
Rad nije radost nego neizlečivi bol
kao bolest otvorene savesti kao nova naselja
kroz koja u visokim kožnim čizmama
prolazi drug vetar

prevod:Petar Vujičić

ODBRANA VATRENOSTI

Pred nama je zreli Zagajevski. Jedan od pet najznačajnijih pesnika sveta. Dva puta kandidovan za Nobelovu nagradu. Već dvadesetak godina stanovnik sveta. Jer, živi u trouglu: Pariz-Teksas-Krakov. Uskoro će se trajno naseliti u Krakovu,u kome je kao i Miloš kupio stan. U Krakovu je započeo svoj svesni život. Upisao je i završio studije filozofije. Doktorirao filozofiju. Predavao je do uvođenja ratnog stanja 1980. kada je kao i mnogi drugi angažovani intelektualci otpušten s posla.
Debitovao je 8.12.1970. u okviru grupe Sada (Kornhauzer, Visoglond,Banaš, Turovski, Zagajevski, Ratkovski, Ričaj, Novakovski...), kada je u Domu pisaca u Krupnjičoj 22 pročitan manifest grupe: ”Grupa 848 želi da ostvari kreativno postulate Partije u oblasti književnosti i umetnosti. Umetnost tretiramo kao ideološku kategoriju, kao izraz određenog stava i filozofije... I dalje: Partijska umetnost kakvu želimo da stvaramo mora predstavljati umetnički izraz avangardizma Partije - mora stvarati model novog čoveka sposobnog da snosi odgovornost i napore u vezi s građenjem Sutrašnjice.
Model čoveka svesnog odgovornosti koja ga opterećuje i teškoće koje stvaralački mora da prevaziđe - to je herojski model komuniste.Tim ciljevima služe sva umetnička sredstva koja ga izražavaju,posebno eksperimenti i traženja. Avangardnim ciljevima mogu da služe samo avangardna sredstva...”
Pesnici rođeni sredinom 40-ih godina ulogu svoje generacije videli su u širokom povezivanju fronta socijalističke umetnosti, suprotstavljajući se suprotnim pogledima i demaskirajući ograničenja koja onemogućuju stvaralačkoj sredini da potpuno izrazi problem socijalizma.

Istoj problematici sa svojim prijateljem Julijanom Kornhauzerom posvetiće i studiju Neprikazani svet(1974.). U njoj su razmotrili stvaralaštvo ili pre kulturnu svest više generacija poljskih pisaca koji su stvarali posle 1945.: Pajper, Gombrovič, Ruževič, Herbert,Galčinjski, generacija Savremenost, Grohovjak, Generacija 60' i tzv.mlada generacija, Karasek, Krinjicki, Baranjačk, Lipska i dr.Predstavnicima starijih generacija zamerali su da nisu adekvatno izrazili svet u kome žive i da su tome kriva ograničenja koja im društvo nameće, a i oni sami, delujući u okviru generacija, pravaca,grupa. Međutim, i tzv. Novi talas je čitavih 10 godina nastupao kao grupa i mnogo šta činio u ime grupe. I ne samo to, nastupao je krajnje polemički, s ogromnom dozom omalovažavanja dostignuća starijih generacija. Zahtevajući od starijih generacija radikalnu promenu, pre svega adekvatno prikazivanje sadašnjeg trenutka, jer im ono što nude Ruževič, Herbert, Gombrovič nije dovoljno. Ko zna dokle bi delovali grupno da 1980. nije uvedeno ratno stanje, cenzura, da nije došlo do surovog kažnjavanja zbog objavljivanja u samizdatu,gubljenja posla i nemogućnosti obezbeđivanja minimuma egzistencije sebi i svojim porodicama.
Posle decenije ”solidarnosti”, kako je Zagajevski nazvao pripadnost generaciji koja je debitovala oko 1968., grupama poput Sada, Hibridi i dr., do međusobnog udaljavanja došlo je prirodno. Mnogi od pesnika napustili su zemlju. U početku se činilo na kratko.Baranjčak i Zagajevski, donekle i Krinjicki su ilustracija toga. Odlazili su,vraćali se, koristili stipendije, bili prevođeni na značajne jezike,učestvovali na festivalima poezije širom sveta. S obzirom na jezik iporuke svoje poezije bili su traženi. Nudili su pesnički veoma rafinirano izraženo lično iskustvo. Ono čega na Zapadu odavno nije bilo. Jer, nije bilo odgovarajućih biografija. S obzirom da se radi o ljudima izvrsnog obrazovanja i široke kulture, jer su to većinom bili profesori univerziteta, dobijaju ponude da predaju na poznatim univerzitetima. Kako je na Zapadu, naročito u Americi književni život pretežno koncentrisan oko velikih univerziteta, oni su sesjajno uklopili u njega. Počeli su vrlo brzo da vode glavnu reč, jer su unosili nešto potpuno novo. Put im je donekle utro i nobelovacČeslav Miloš, koji je u Americi živeo od početka 60-ih, radio na Berkli univerzitetu i prevodio poljske pesnike.

Ali, vratimo se Zagajevskom. Početkom 80-ih bio je autor zbirki Saopštenja, Mesarnice, Pismo, Oda množini, Putovati u Lavov. U njima je činio jasne idejne, političke, estetske izbore, iznosio stavove,postavljao pitanje svog identiteta, pokazivao da želi da adekvatnoizrazi svet u kome živi. ”Naša umetnost bila je prepoznavanje terenai oružje” - rekao je on. Dolazak na Zapad, u potpuno novu sredinu,nametao je neminovno promenu poetike. Mada, do toga nije došlo prekonoći, Zagajevski je shvatio da treba da sačuva ”sadržaje” koje poseduje, a da ”olabavi okvire”, da dopušta sebi slobodnijeasocijacije, da se ne suprotstavlja tokovima svesti. Njegov stih, naročito u zbirci Platno, metaforično rečeno, počinje da se ”otvara”na stvarnost. Dovoljno je životno iskusan, dovoljno obrazovan,poznaje izvrsno savremenu svetsku poeziju da pišući o sebi, Poljskoj, umetnosti, ne ode u sentimentalnost. Da bi sebe sprečio u tome primenjuje sve češće ironiju, omiljeni postupak poljskih pesnika, i onih koje je u svom Neprikazanom svetu kritikovao. S obzirom da jetema njegovih pesama i zbirki umesto stvarnosti sve češće umetnost,od Krakovske avangarde, koja mu je dugo bila uzor, sve češće seokreće unazad, dospevši tako do baroka i klasicizma XVII veka, odnosno pozajmljujući iz njih dva značajna postupka, alegoriju ipersonifikaciju. O promeni stava rečito govori naslovna strana zbirke Platno koju je projektovao čuveni poljski slikar Jan Lebenštajn, koji je od kraja 50-ih živeo u Parizu i sa kojim seZagajevski družio. Platno-slika otkriva nov ton u njegovoj poeziji,ton melanholije, čak smrti. Osim likovnosti njegova poezija poprimai muzičnost. Naravno, ne zbog toga što u stihovima često govori opoznatim slikarima i kompozitorima, poljskim i stranim. Iako neki stihovi formalno deluju razbarušenije i očigledno su dvoznačni, ubiti su komponovani na principu harmonije, instrumentalizovani

Ima tu još nečeg novog. Pripadanje grupi, kolektivni nastup, čakkolektivno poimanje čoveka i sveta zamenila je ”usamljenost”, kako stoji u naslovu njegove knjige eseja. Njegov vršnjak i kolega Julijan Kornhauzer sumirajući poslednjih dvadesetak godina stvaralaštva Zagajevskog to vidi kao ”put od odgovornosti/solidarnosti do nezavisnosti/ usamljenosti”. Osim toga, moglo bi se to predstaviti i kao govorenje svetu ”da” umesto dotadašnjeg ”ne”.Jer, ”ne” je bilo stvar izbora ovog talasa, ali i istorijska nužnost.Taj prelazak ispoljio se i kroz napuštanje politike, jer su Poljacis padom komunizma stekli slobodu, izborili za demokratiju ibavljenje politikom od strane pesnika više nije bilo neophodno. Kao što ni Ruževiču nije više potrebno da govori ”stegnuta grla” o iskustvima drugog svetskog rata ili Herbert šifrovanim, Ezopovim jezikom o aktuelnim zbivanjima, da vlasti ne prepoznaju to kao kritiku sistema i zabrane.


U Ognjenoj zemlji i Žeđi Zagajevski prihvata svet u svoj njegovojsloženosti, sa svim njegovim suprotnostima, sa Bogom, dobrim i surovim. Kritičar Jaroslav Klejnocki kaže da je to prihvatanjefilozofa koji je očaran raznorodnošću, šarolikošću, promenljivošću sveta. Odnosno, sada ispunjava svoje ”privatne obaveze”, kao što su to činili pesnici starije generacije, poput Herberta, tako da glavne teme njegove poezije mogu da se smeste na prostoru između”filozofije” i ”etike”. Jer bez obzira na svoj stoički stav pesnik nikada ne može da se pomiri sa moralnom nepravdom stvarnosti - kaže drugi pripadnik Novog talasa, Stanislav Baranjčak, koji je prošao sličan put u živom i pisanju.

I pored širom otvorenih očiju na putu kroz život kultura, a pre svega elitna kultura je najvažniji element ”autoportreta”Zagajevskog. Cilj je njegovog putovanja kroz prostor i vreme,odnosno življenja. Neophodna mu je kao vazduh. Jer, učešće u njoj ne svodi se na izolaciju od sveta i uživanje u njenim tvorevinama. Ona je, najpribližnije rečeno, živi muzej. Malroov muzej mašte. Za razliku od pesnika starije generacije, pre svega Herberta, koji se u evropskoj kulturi kao istočnoevropljanin osećao Varvarinom ili Ruževiča koji je vidi kao Arkadiju i oseća se neostvarenim,Zagajevski, već više od četvrt veka građanin sveta, superiorni intelektualac, poliglota te probleme uopšte nema. Mada je svestan da je u svetu veoma malo onih koji svet kulture spoznaju i razumeju kao on. Pogotovu što je svoje rano ”direktno govorenje”, ”govorenje istine” zamenio metaforom i blagom ironijom. Svoj novi jezik i teorijski je objasnio u eseju ”Opaske o visokom stilu”, u kome kaže: ”Visoki stil posreduje između duhova prošlosti i provizorne sadašnjosti”. Pre tridesetak godina sjajni poljski istoričar i teoretičar književnosti Rišard Pšibilski tu pojavu u poeziji nazvao je ”novim klasicizmom”. Čini mi se, da bi se ta odrednica i te kako mogla primeniti na najnovije stvaralaštvo Zagajevskog, kako na pesničko tako i na esejističko, na njegov najznačajniji plan na jezik, istovremeno višeslojan, emocionalan i objektivan. Jezik koji služi nečem veoma bitnom u današnjem svetu - odbrani vatrenosti, kako glasi naslov poslednje zbirke njegovih eseja.


Beograd, 31.3.2003

Pol Anderson-Čuvari vremena

A ja sam vas upoznao one noći pod Mauna Loom. Patrola nije zabranjivala devojci kao što je bila Sintija Kartingam, činovnica koja tek što je završila Akademiju i bila vezana za svoj period, da se viđa sa veteranom patrole... na primer, sa mnom... kad god je imala slobodnog vremena. Mogli su zajedno da odu u Štrausov Bec, u pozorište Šekspirovog Londona, da se provode u barovima Njujorka tridesetih godina ili sunčaju na plažama Havaja pre hiljadu godina. A sa njima je mogao da pođe još neki član patrole... i da se posle oženi Sintijom. Što da ne.

Everardu je na kraju uspelo da upali lulu. Lice mu je bilo obavijeno dimom. "Počni iz početka", reče. "Već dve-tri godine svoga životnog veka nisam se viđao sa vama pa ne znam na čemu je Kit radio."
"Zar tako dugo", začudi se ona. "Čak ni godišnji odmor nisi proveo u ovoj deceniji. A mi smo tako želeli da nam dodeš."
"Prestani da se pravdaš!" odbrusi Everard. "Da sam želeo da vas vidim, došao bih." Gledala ga je kao da je dobila šamar i on se pokajao. "Izvini. Naravno da sam želeo. Ali, kao što rekoh, slobodni redari su uvek u poslu, uvek na drugom mestu, u drugom vremenu..." Pokušao je da se osmehne. "Ne ljuti se, ti me bar znaš, uvek sam bio netaktičan. Od mene je i potekla klasična grčka legenda o himeri. Ja sam bio ono smešno čudovište dilaiopod, sa dve leve noge, obe u ustima."
Ona se osmehnu kao po dužnosti i uze cigaretu iz pepeljare. "Još sam samo činovnica u Preduzeću za tehničke studije", reče. "Ali tako imam uvid u sve što se događa u centrali miljea i svim filijalama. Tačno znam šta je sve učinjeno da se Kit pronade... nije učinjeno dovoljno. Oni su ga napustili. Kit
će umreti ako mu ti ne pomogneš."

A onda se rasplakala. Everard je ćutao da bi joj dao vremena da se primiri. Razmišljao je o Kitu.
Kit Denison se rodio 1927. godine u Kembridžu, u saveznoj državi Masacusets, u prilično imućnoj porodici. Doktorirao je arheologiju u dvadeset trećoj godini. Kao student je osvojio prvenstvo koledža u boksu i prešao Atlantik u malom jedrenjaku. Mobilisan je 1950. Učestvovao je u borbama u Koreji, gde se istakao hrabrošcu. To bi mu donelo i slavu u nekom popularnijem ratu. Nije voleo da govori o privatnim stvarima. Kada bi dobio zadatak, obavio bi ga bez mnogo buke. Pa da, pomisli Everard, uvek je bio bolji od mene; da je hteo, odavno bi postao slobodan redar. Ali, on je znao zašto ostaje vezan za svoje vreme.
Demobilisan je 1952. godine i neko vreme bio bez stalnog zaposlenja. Onda ga je patrola otkrila i regrutovala. Činjenicu putovanja kroz vreme prihvatio je brže od ostalih. Kao arheolog posedovao je veću širinu duha. Posle obuke prihvatio se poslova koji su odgovarali njegovim interesovanjima: postao je specijalista za indoevropsku protoistoriju, što je značilo da je bio daleko značajnija ličnost patrole od Everarda.
Slobodni agent je patrolirao drumovima vremena, pomagao ugroženima, hapsio prestupnike i brinuo se o sigurnosti istorije čovečanstva. Da bi te zadatke mogao da izvršava, bili su mu neophodni podaci. Ratova, pohoda, otkrića i dostignuća, čije su se posledice protezale kroz čitav kontinuum, bilo je daleko pre prvih hijeroglifa. Podatke o njima prikupljali su specijalisti patrole. Pored svega toga, Kit mi je bio prijatelj. Everard izvadi lulu iz usta. "Učiniću što mogu. Ispričaj mi sve detalje."

2.
Sintija je savladala svoja osećanja; glas joj je zvučao gotovo službeno. "Istraživao je migracije nekih arijevskih plemena o kojima se vrlo malo zna. Mora se početi od nekog trenutka istorije koji je poznat, a onda postepeno istraživati unazad. Poslednja Kitova misija bila je Iran, 558. godine pre n.e.
Rekao mi je da je to negde pri kraju Medanskog perioda. Trebalo je da se raspita među stanovništvom, da sazna njihova predanja, a zatim da ih proveri u ranijem periodu, itd... ti znaš kako se to radi; jednom si mu i ti pomagao. Često je pričao o tome."
"Ja sam pošao samo za svaki slučaj", rece Everard. "Proučavao je preistorijski pohod nekog plemena sa Dona, preko Hindukuša. Plemenskom poglavici smo se predstavili kao lovci, pridružili im se i putovali sa karavanom nekoliko nedelja. Bio je to prijatan put."
Sećao se stepa, prostranog neba, galopiranja za antilopama, gozbi kraj vatre i jedne devojke čija je kosa mirisala na dim. Koliko puta je zaželeo da može ceo život provesti sa tim ljudima.

"Ovog puta Kit je otišao sam", nastavila je Sintija. "Njegov sektor oskudeva u ljudstvu. Verovatno je to problem i ostalih sektora patrole. Toliko hiljada godina, a tako malo životnih vekova ljudi sa kojima raspolaže. I ranije je odlazio sam. Uvek sam se plašila... on me je ubedio da je, obučen kao
seljak i bez ičega pri sebi, bezbedniji u iranskim planinama nego na Brodveju. Ovog puta nije bilo tako."
Everard je prekide. "Ako sam dobro razumeo, otišao je pre nedelju dana, sa namerom da prikupi podatke, podnese izveštaj centru za informacije svoje struke i da se vrati natrag istoga dana kada je i otišao." Jer, samo blesav čovek bi dopustio da prode više od nekoliko sati njegovog životnog veka a da ne bude kraj tebe. "Ali nije se vratio istoga dana." 

 "Teško je." Palila je cigaretu za cigaretom. "Odmah sam se zabrinula. Molila sam svoga šefa da proveri da li se vratio posle nedelju dana - to je danas.
Proverio je i utvrdio da nije. Od Centra za informacije smo saznali da im se Kit uopšte nije javljao. Onda smo se obratili Centrali miljea. Oni su rekli da... da se Kit nikada nije vratio i da mu nisu našli nikakav trag."
"To znači da je Centrala miljea sprovela istragu i da o to ne postoje podaci", rece Everard razmišljajući.
Nepostojanost vremena prouzrokuje mnoge paradokse, pomisli on po hiljaditi put.
Ako već postoji evidencija o tome da je patrola sprovela istragu ali da Kit nije naden, čemu onda ići i tražiti ga. Medutim, on će zauvek biti izgubljen ako se ponovo ne pokuša. Ako bi Everard otišao u prošlost i izmenio događaje tako da Kit bude nađen, izveštaj o tome bi ušao u evidenciju, patrola bi zabeležila uspeh, a podaci o 'ranijoj' neuspeloj istrazi bi nestali kao da ih nikada nije ni bilo.
A to bi moglo da izazove poremećaje. Nije ni čudo što je patrola pravila probleme i oko najsitnijih izmena, čak i onih koje ne menjaju opštu strukturu.
"Naša centrala je, verovatno, obavestila Centralu staroiranskog miljea, koja je poslala ekipu na lice mesta", razmišljao je Everard glasno. "Oni su samo približno znali mesto na kome je Kit nameravao da se materijalizuje. On nije mogao prijaviti precizne koordinate jer nije bio siguran gde će moći
da sakrije skuter. Samo, nije mi nikako jasno zašto nisu pronašli skuter. Ako se Kitu nešto desilo, mašina je morala ostati u nekoj pećini ili nekom drugom skrovištu, to bi im bila polazna tačka za dalju istragu."
Ona duboko uvuče dim cigarete. "Pokušali su", reče. "Saznala sam da je to divlji predeo i da je u njemu teško tražiti. Nisu ništa našli, čak ni neki trag. Verovatno bi bar nešto našli da su pretražili svaku milju svaki sat. Ali, taj period je kritičan; Gordon mi je pokazao podatke. Nisam sve shvatila,
ali on mi je rekao da bi u tom veku svaki poremećaj bio vrlo opasan."
"Shvatam. Nisu smeli da sprovedu detaljnu istragu da ne bi uzbunili lokalno stanovništvo i doveli do toga da ono u kriznom trenutku drugačije reaguju. Ali, mogli su se prerušiti i raspitati medu seljacima."
"Nekoliko stručnjaka patrole je i to pokušalo. Proveli su tamo nekoliko nedelja; po persijskom vremenu. Nisu uspeli da saznaju ništa. Ta plemena su  tako divlja i podozriva... možda su mislili da su naši agenti špijuni medanskog kralja. I tako mu patrola nije ušla u trag. A pošto ne postoji bojazan
da je opšta struktura poremećena... Oni su se pomirili sa time da je Kit poginuo a skuter nestao. I šta se..." Sintija naglo ustade. Odjednom viknu: "Baš njih briga što još jedan leš trune u nekom jarku!" 

 I Everard je ustao. Ona mu se baci u zagrljaj i zaplaka. On nije verovao da će mu biti ovako teško. Jedva je uspeo da ne misli na nju sve vreme. Sada će nanovo morati da je zaboravi.
"Zar ne mogu da intervenišu lokalno?" molila je. "Zar ne bi neko mogao da se vrati za nedelju dana i da ga opomene da ne ide? Zar bi to bilo tako strašno? Kakva čudovišta su izmislila zakon koji to zabranjuje?"
"Nisu čudovišta nego obični ljudi", odgovori Everard. "Kada bismo svi počeli da se vraćamo i ispravljamo sopstvenu prošlost, sve bismo tako poremetili da uskoro niko od nas ne bi ni postojao."
"Ali u toku tolikih miliona godina mora da postoje izuzeci."
Everard joj ne odgovori. Znao je da postoje izuzeci, ali da Kit nije jedan od njih. Članovi patrole nisu smeli da krše svoje zakone iz ličnih razloga.
Kao i svaka vojska, patrola je trpela gubitke, žalila ih i pamtila. Ali se nije vraćala da svoje poginule vrati u život.
Sintija se odmaće od njega i iskapi svoje piće. "Izvini", reče. Zatim izvadi maramicu i obrisa oči. "Nisam htela da ti kukam."
"Nije strašno."
Zurila je u pod. "Ti bi mogao da mu pomogneš. Redovni agenti su odustali ali ti bi mogao da pokušaš."
Nije mogao da se odupre njenoj molbi. "Mogu da pokušam. Možda neću uspeti. Sadašnji podaci govore da, iako sam pokušao, nisam uspeo. A svaka promena u sistemu prostora i vremena čak i beznačajna kao ova opasna je i zabranjena."
"Ali ona ne bi bila beznačajna za Kita."
"Sintija", promuca Everard, "znaš li da bi svaka druga žena rekla: 'Ali ona nije beznačajna za mene.'"
Ona ga pogleda u oči i prošapta:
"Nisam znala da me... mislila sam da si me, posle toliko vremena..."
"Šta pričaš?" branio se.
"Mogao si otići kod psihologa patrole." Nije ga gledala.
"Ako su u stanju da nas tako kondicioniraju da ne odamo tajnu putovanja kroz vreme... mislila sam da mogu i da učine da čovek..."
"Prestani!" prekide je Everard grubo.
Neko vreme je ćutao, grizući lulu. Na kraju reče: "Imam nekoliko ideja koje, možda, još nisu oprobane. Ako postoji način da se Kit spase, imaćeš ga sutra do podne."
"Da li bi mogao da me prebaciš do tog trenutka?" Počela je da drhti.
"Mogao bih, ali neću. Što god se desilo, ti sutra moraš biti odmorna. Sada ću te odvesti kući. Uzećeš neko sredstvo za spavanje. Onda ću se vratiti ovamo i smisliti kako to da izvedem." Jedva je uspeo da se osmehne. "Prestani da se treseš. Rekao sam ti da me ostaviš da razmišljam."
"Mans..." uhvatila ga je za ruku.
Njega odjednom obuze bezumna nada i on poče da proklinje samoga sebe.

U jesen 542. godine pre n.e. jedan čovek je sišao sa planina u dolinu reke Kur. Jahao je na lepom, krupnom doratu, koji bi na drugom mestu bio pravi mamac za razbojnike. Ali, Veliki kralj je zaveo red i zakon u celoj zemlji, tako da je postojala izreka da je Persija toliko bezbedna da bi i devica sa
vrećom zlata mogla slobodno po njoj da šeta. To je bio jedan od razloga zašto je Mans Everard odlučio da dođe u ovu godinu, šesnaest godina posle Denisonovog nestanka.
Pored toga, hteo je da se pojavi kada su se smirili duhovi koje je putnik kroz vreme verovatno uzbudio 558. godine. Smatrao je da će lakše saznati Kitovu sudbinu ako se bude raspitivao iz daleka; istraživanja na licu mesta su se vćc pokazala bezuspešnim.
Konačno, prema podacima centrale Arhemenidskog miljea, jesen 542. godine bila je prvi period predaha posle burnih događaja koji su počeli u vreme Kitovog nestanka. Vreme od 558. do 553. godine bilo je doba zategnutih odnosa izmedu anšanskog kralja Persijanca Kuruša (kasnije poznatog pod imenima Kaikosru i Kir) i njegovog suverena Medanina Astijaga. Onda su došle godine Kirove pobune i građanskog rata koji je potresao imperiju, i konačne pobede Persijanaca nad njihovim severnim susedima. Pobeđeni su se pobunili i Kir je proveo sledeće četiri godine gušeci ustanke i odbijajući napade Turanaca. Njegove pobede zabrinule su vladare susednih država; Vavilon, Egipat, Lidija i Sparta su se ujedinile protiv njega i 546. godine je lidanski kralj Krez krenuo na Persiju.
Lidija je pobeđena i prisjedinjena Persiji; Lidani su se pobunili i bili nanovo pobeđeni. Zatim su na red došle grčke kolonije Jonija, Karija i Likija.
Dok su njegovi generali ratovali na zapadu, Kir se na istoku borio protiv divljih plemena koja su mu pljačkala gradove.
Sada je bio period odmora. Kilikija će se predati bez borbe, videvši da je Persija na osvojenim teritorijama vladala sa puno humanosti, tolerantnosti i poštovanja lokalnih običaja, kao niko ranije u istoriji. Kir će pohode na istok prepustiti svojim vojskovođama a sam će se posvetiti učvrščivanju vlasti na već osvojenim teritorijama. Tek 539. godine nastaviće rat sa Vavilonom i osvojiti Mesopotamiju. Posle toga ce nastupiti još jedan period mira koji će trajati sve dok se divlja plemena iza Aralskog jezera ne budu osilila. Kralj ce krenuti na njih i poginuti.
Mans Everard se uputi prema Pasargadi. Jahao je kroz polja na kojima su se seljaci povijali nad srpovima i tovarili letinu na volovska kola. Sa polja strnjike dizala se prašina koja mu je ulazila u oči. Deca u dronjcima sisala su palčeve pred blatnim kolibama bez prozora i zevala u stranca. Kokoške su
bezglavo bežale preko druma dok ih je kraljevski glasnik u galopu gazio. Drumom se kretala kolona prašnjavih i znojavih kopljanika u živopisnoj odeci: širokim čakširama i ljuskavim oklopima, sa šlemovima ukrašenim perjanicama i ogrtacima jarkih boja. Iza zidova od sušene opeke videle su se velike plemičke kuće okružene divnim baštama.
Ovakva privreda sigurno nije mogla da izdržava mnogo bogatih kuća. Pasargada je bila istočnjački grad prljavih vijugavih ulica, bednih koliba, umaščenih povezača i otrcanih haljina, razvikanih bazerdžana, sakatih prosjaka, izmorenih kamila i pretovarenih magaraca, olinjalih pasa, cilikanja kafanske muzike, gestikuliranja, grimasa i psovki; da se čovek zapita odakle li su samo potekle legende o zagonetnom Istoku.
"Udeli, gospodaru! Udeli, tako ti svetla! Udeli meni sirotom pa će te obasjati Mitrin osmeh!..."
"Samo da pogledaš! Kunem se očevom bradom da nikada ne beše lepšeg rada, niti vešte ruke ikada izradiše ovakvu uzdu koju ti, o najsrećniji medu srećnima, nudim za smešnu sumu od..."

"Ovuda, gospodine! Još samo četiri kuće pa nailaziš na najbolji saraj u Persiji - i ne samo u Persiji, u celom svetu! Naši dušeci su punjeni labudovim paperjem, moj otac toči vino kakvo bogovi piju; moja majka pravi pilav koji se pročuo do nakraj sveta; a moje sestre, tri divna cveta, možeš imati za samo..."
Everard nije obraćao pažnju na dečake koji su mu se vešali o stremen. Nadao se da neće morati da ide u krčmu; Persijanci su bili čistiji od ostalih naroda toga vremena, ali su insekata sigurno i oni imali u velikim količinama.
Smetalo mu je što je goloruk. Obično su stražari patrole nosili neko oružje, neki pištolj iz tridesetog veka pod kaputom i sićušni otpremnik u šlemu preko koga su mogli dozvati negde skriveni skuter. Međutim, kada je postojala opasnost od pretresa, morali su ići nenaoružani. Everard je bio obučen u
grčku nošnju: tuniku, sandale, dugi vuneni ogrtač. Mač mu je visio za pasom a šlem i štit na sapima konja. Mač, šlem i štit su bili od čelika daleke budućnosti.
Pomoć nije mogao očekivati od neke filijale patrole jer njih nije bilo u ovoj burnoj prelaznoj epohi; najbliža ispostava patrole nalazila se u Centrali miljea, u Persepolisu, u sledećoj generaciji.
Što se više bližio centru grada, ulice su postajale šire, bazari redi, a kuce veće. Izbio je na trg koji su okruživale četiri palate. Preko baštenskih zidova videlo se obrezano drveće. Stražari, lako naoružani momci, čučali su u podnožju zidova; stav mirno još nije bio poznat. Kada im se Everard približio
oni se mašiše lukova i strela. On se obrati jednom od njih koji mu je izgledao kao komandir. 

 "Pozdravljam te, ratniče, neka te sjajno sunce uvek obasjava." Tečno je govorio persijski jezik, koji je naučio pod hipnozom. "Tražim gostoprimstvo nekog velikodostojnika koga će zanimati priče sa mojih putovanja."
"Tvoji dani neka budu mnogi", odgovori vojnik. Everard se priseti da mu ne sme dati napojnicu: Persijanci iz Kirovog plemena su bili ponosni lovci i ratnici. Držali su se gordo ali učtivo. "Ja sam sluga Kreza Lidanina, koji je sluga Velikog Kralja. On neće odbiti gostoprimstvo..."

 "Meandru Atinjaninu", dopuni ga Everard. Ovo ime je izabrao da njegove krupne kosti, svetao ten i kratka kosa ne bi bili sumnjivi. Ipak, morao je da  nalepi lažnu vandajkovsku bradicu. Svetskih putnika je ovde bilo i pre Herodota, pa pojava jednog Atinjanina ne bi trebalo da izaziva podozrenje. S druge strane, pola veka pre Maratona; Evropijani nisu bili toliko česti u ovim krajevima da ne bi izazivali nikakvo interesovanje.
Pozvan je jedan rob, koji je otišao do majordoma, koji je poslao drugog roba, koji je pozvao stranca da ude. Vrt je bio sav u zelenilu i prijatno prohladan; u ovoj kući nije bilo opasnosti da će mu neko nešto ukrasti; hrana i piće bi trebalo da budu dobri; a sigurno će ga primiti Knez lično. Imaš srece, uveravao je Everard sam sebe i prihvatio ponuđeno kupatilo, mirisna ulja i čistu odeću. Doneli su mu vino u sobu; samo je još nedostajala cigara, pa bi imao sve što je mogao dobiti.
Ali, ako je Kit nepovratno mrtav...
"Dosta sa tim maštarijama", promrmlja Everard.
dalje: izvor

 

Heroine naučne fantastike

 

(preuzeto sa artfile.ru)

 

Naučnice, FBI istražiteljke, roboti, vojnici, vanzemaljci… žene su u SF-u zauzimale različite uloge. Ne samo na velikom platnu ili malim ekranima, one su učestvovale u razvitku ovog žanra i svojim perima – nije li Meri Šeli ta koja je 1818. godine napisala prvi SF roman Frankenštajn ili moderni Prometej? Možda ste mišljenja da su žene u ovom žanru dvodimenzionalni likovi koji služe samo da budu „med za oči“ i da izigravaju „dame u nevolji“. Da, na površini, SF-om preovlađuju muškarci. Ali to samo znači da niste duboko kopali za istinom, a to je da svet naučne fantastike ne bi bio to što jeste da nema žena. Spisateljki, imaginarnih likova, ali i fanova ženskog pola.

Žene sa perom u ruci

Naučna fantastika nam pruža jedinstvenu priliku da istražimo i zamislimo kakva bi bila budućnost iz koje su iskorenjeni današnji problemi civilizacije ili u suprotnom slučaju – da su preovladali. Utopije i anti-utopije, apokaliptični svetovi, ili alternativna stvarnost – sve je moguće u mašti jednog pisca.

 

                                              Svet koji gori, Margaret Kavendiš, 1666.

 

 

Naučna fantastika je podarila ženama glas u danima kada je od njih traženo da ćute. Vizije budućnosti prenele su nam njihove težnje za boljom budućnošću kojom vlada rodna i rasna ravnopravnost, ali su prikazivale i onu mračnu stranu u kojoj je podeljeno društvo dovedeno do ivice propadanja. Prvi utopijski roman koji je napisala žena bio je The Blazing World (Svet koji gori), koji prati ženu slučajno zalutalu u alternativni utopijski svet, gde postaje carica i sprema invaziju na svoju domovinu. Ovo delo, koje je napisala vojvotkinja Margaret Kavendiš 1666. godine, jedinstveno je i  značajno za razvitak čitavog žanra.

Pored opštepoznatog Šelinog Frankenštajna, treba spomenuti i roman Džejn Loudon iz 1827. godine Mumija! Priča iz 22. stoleća, koji je začeo jednu od najstandarnijih tema u SF-u: tehnologija protiv religije. Na prelazu između 19. i 20. veka, žene su kroz svoju fikciju prenosile i svoje ideje feminizma; kao najbolji primer treba spomenuti veoma cenjenu kratku priču bangladešanske autorke Rokvije Sakavat Husein, Sultanijin san iz 1905, čija je radnja smeštena u futuristički svet kojim žene vladaju, pa čak i koriste solarnu energiju.

 

 

Leva ruka tame, Ursula le Guin

 

 

Sledeći talas feminističkog glasa u SF-u stigao nam je sa velikim društvenim promenama ’60tih i ’70tih godina, i tadašnja dela prožimali su seksizam, tehnologija i aktuelna politička pitanja. Jedan od najboljih SF romana napisanih u tom razdoblju je Leva ruka Tame (1969) proslavljene Ursule le Gvin, u kome je ona stvorila androgenu rasu koja živi u svetu društvene jednakosti. Maestralni radovi koje Kokoška toplo preporučuje su i The Female Man (1975) Džoane Rus, Memoirs of a Survivor: The end of society (1974) i Shikasta (1979) nobelovke Doris Lesing, The Handsmaid’s Tale (1985) Margaret Etvud, Xenogenesis trilogy (1987–1989) Oktavije E. Butler, Igre Gladi Suzan Kolins, kao i zbirku priča najznačajnijih ženskih autora, ironično nazvanu Women Destroy Science Fiction! (2014).

Iako naizgled uspešne u žanru punom testosterona, žene su ipak pribegavale prikrivanju svog pola pri izdavanju dela, koristeći pseudonime, inicijale ili uniseksna imena. Ipak, žanr kome su žene toliko doprinele i dalje je muška teritorija. Od 29 “Velikana SF”, samo četiri su žene. 2013. godine konkurenti za dve najznačajnije nagrade u SF-u, “Artur C. Klark” i “BSFA” bili su sredovečni, beli muškarci. Kao opravdanje, žiri se ogradio time da „žene više pišu fantastiku nego naučnu fantastiku“. Po statistici izdavačke kuće Tor, samo 32% podnetih rukopisa bude napisano ženskom rukom, i to većinom bude fantastika – epska ili urbana – ne i naučna. Žene se pak brane da su njihova dela potcenjena i svedena na puku fantastiku za tinejdžerke, dok se delima njihovih kolega automatski daje viši status plemenitog SF-a.

Naučna fantastika jeste naklonjenija muškarcima, pogotovu klasičnim delima u kojima su žene često dvodimenzionalno predstavljene. Ipak, postoji duga i bogata tradicija SF romana koji poštuju žene, napisanih od strane žena koliko i muškaraca. Svi ti autori podsticali su na rasprave o položaju žena u društvu, jer ovo je jedinstveni žanr koji nam daje tu priliku da vidimo kuda nas put kojim sada hodamo vodi kao civilizaciju, i da promenimo kurs na vreme ako je potrebno.

Mali i veliki ekran

 

Marija robot, Metropolis 1927. (preuzeto sa redlist.com)

 

Predstava žena u filmskoj i televizijskoj SF istoriji imalo je svoje uspone i padove. Prvi naučno fantastični film bio je Metropolis (1927), čiji scenario su pisali Tea von Harbou i njen muž. Glavni lik u filmu je Marija, a prvi robot u istoriji filma bio je ženskog roda. Kroz lik Marije, vođe ustanka, i Marije, robota kojeg je stvorio ludi naučnik kao zamenu za izgubljenu ljubav, ovaj istaknuti film postavlja pitanje – koje je mesto žene u naučnoj fantastici: da li su tu da bi bolje definisale muškog protagonistu, da mame uzdahe muškog dela publike ili da budu osobe „od krvi i mesa“? Nažalost, ovo pitanje je i dan danas otvoreno.

Prvi veliki pomak za dame u SF-u desio se sa dolaskom legendarne serije Star Trek 1966. godine, čiji su tvorci verovali u bolju budućnost u kojoj nema nejednakosti polova, rasizma i drugih boljki čovečanstva. Kao važan deo posade broda pojavljuje se Uhura, koju igra glumica afričko-američkog porekla Nišel Vilijams. Uticaj koji je ova uloga ostvarila bio je nemerljiv, čak je i Martin Luter King pohvalio Nišel, dok su mnoge danas uticajne žene afričko-američkog porekla navele upravo nju kao inspiraciju svog detinjstva.

Ipak, priča o velikim ženama SF-a bila bi potpuno drugačija da nije bilo Elen Ripli. U originalnom scenariju Osmog putnika, zastavnik Ripli, jedini dovoljno pametni lik u filmu da se drži protokola koji bi ih sve spasio (ali avaj), bio je muškarac. Međutim, reditelj Ridli Skot bio je otvoren za ideju da tako napisan lik može da bude i žensko, te je na audiciju pozvao i „dame i gospodu”. Najveći utisak na njega ostavila je Sigurni Viver, i posle mnogo ubeđivanja sa producentima ona je dobila priliku da nam dočara jedan od najslavnijih likova filma, za šta je bila nominovana za Oskara. Sigurni Viver je pokazala da žena može da bude nosilac visokobudžetnog filma i da povrati svaku uloženu paru.

Zlatno doba 90ih

Neverovatno je iz ove perspektive gledati i ne zapitati se, šta se to desilo u ovoj deceniji da nam je donelo toliku pregršt divnih žena koje rešavaju misterije svemira, bore se protiv vampira i robota, ili istražuju nove svetove? I ne samo u svetu filma i televizije, imamo Laru Kroft u svetu video igara, Harli Kvin u svetu stripa, čak se i Dizni odlučuje za nešto drugačiju „princezu“ Mulan. Promenu vidimo već 1991. godine, gde umesto bezopasne konobarice koju juri mašine iz budućnosti, dobijamo novu Saru Konor, koja juri mašine za promenu. Prvi deo Terminatora izašao je samo 6 godina pre drugog, ali sama Sara je doživela neverovatan preobražaj, pokazujući da žene mogu raditi zgibove koliko muškarci.

Skali i Molder, (preuzeto sa denofgeek.us)

 

 

Prelep primer uspona žena na televiziji devedesetih, posebno u SF-u, je primer Dejne Skali. Pre Dosijea X (1993), veoma malo muško-ženskih partnerstava moglo je da opstane bez romantičnog povezivanja. Dejna i Molder su serijski duo kao i svaki drugi, ali klasične rodne uloge u ovoj priči su zamenjene. Molder je taj koji je vođen emocijama i instiktom, taj kome treba bebisiterka koja će da mu spašava život, dok je Dejna žena nauke, skeptična lekarka vođena logikom. Pogrešno je tvrditi da je Dejna odlično napisana ženska uloga, ona je odlično napisana uloga – tačka.

Devedesete su nam donele mnoge divne ženske likove, uključujući i prvu ženu kapetana u Star Treku, Ketrin Džejnvej, ali Bafi – ubica vampira se izdvaja. Autor serije, Džos Vidon, izjavio je da su ga ljudi čudno gledali dok im je predlagao snimanje akcione horor serije o mladoj ženi luckastog imena, kojoj ne treba „baja“ da je spasava na svakih pet minuta; on je uvideo kako se publika menja i da je spremna za heroja ženskog roda… Ne heroinu – nego heroja. Nekoga ko će biti uzor ne samo devojčicama nego i dečacima.

Mračni novi vek

Kapetan Marvel, (preuzeto sa marvel.com)

Vidon je nastavio da gradi svoju karijeru praveći serije pune zanimljivih dama, te kad je najavljeno da će on biti scenarista i režiser Osvetnika, lako je bilo zamisliti nekoliko ženskih superheroja kako mrse konce Lokiju i vanzemaljcima. Međutim, dobili smo samo jedan ženski lik utegnut u crni spandeks sa vrlo malo uticaja na radnju, nedovoljno dijaloga i puno zumova na njene obline. Pre nego što se razočaramo u Vidona (Marvel trenutno ne poseduje autorska prava za najzanimljivije Osvetnice), treba da se zapitamo: gde su filmovi o ženskim superherojima? Gde su filmovi o hrabrim ženama koje se bore za bolju budućnost, plove svemirom i spasavaju svet? Šta se promenilo za tako kratko vreme?

Iako je svet superheroja prepun zanimljivih žena, njihove ekranizacije su blede. Serijal filmova rađen po X-men stripovima mogao je da bira između stotina ženskih mutanata, od kojih su neke legendarne koliko i voljeni Vulverin, a ipak, četiri heroine koje smo dobili na velikom platnu ne da su daleko od svojih verzija u stripu, već su i nezamislive kao žene od krvi i mesa. Blede, kenjkave i sa lošim humorom, smanjenih fizičkih i mutantskih moći, ne liče na likove iz stipova kojima smo se divili kao deca. Poslednje skrnavljenje žena X-mena desilo se u prošlogodišnjem filmu u kome su sve zasluge za ispravljanje grešaka prošlosti pripale Vulverinu, umesto Kiti Prajd, koja je u originalnom serijalu stripova Dani buduće prošlosti bila ta koja je putovala u prošlost.

Sledeći krah ženskih heroja desio se ekranizovanjem Žene mačke sa Hali Beri u naslovnoj ulozi, i Elektre sa Dženifer Garner. Filmovi su dobili ne loše, već užasne kritike i propali su na blagajnama. Veliki ljudi holivudskih studija su potrčali da to pripišu nezainteresovanosti publike za ženskim superherojima, a zapravo je istina da su ti filmovi bili loše napisani, loše izrežirani i u samoj suštini – loši, loši filmovi.

 

Harli Kvin, (preuzeto sa rats-in-the-van.deviantart.com)

 

 

Ipak, godine su prošle, Marvel je započeo trend povezanih superherojskih filmova, između kojih je i film u kome su protagonisti rakun sa puškom i hodajuće drvo. Da, rakun i drvo su dobili svoj film pre Čudesne žene (Wonder Woman). Ali, žene koje su odrasle gledajući Uhuru, Riplijevu i Dejnu Skali počele su da se bune, da kritikuju i bore se za ženski glas u SF-u. Devojčice koje su želele da budu kao Bafi danas nemaju sličnog junaka da gledaju na velikom platnu, te će samim tim i dragocene dolare zadržati za sebe (i gledati Firefly na Netflixu). Dečaci oduševljeni uvrnutom Harli Kvin, prevashodno zbog njene psihopatske strane, ne zanosnih oblina, pitali su se zašto je još nismo videli u nekom od tri Betmen filma. Sam Vidon je kritikovao studije što ne slušaju zov publike, moleći ih da naprave DOBAR film sa ženskim protagonistom.

S obzirom na to da ćete ovog proleća, na malim ekranima moći da gledate Agenta Karter, na jesen seriju A.K.A. Džesika Džouns, Osvetnicima se na leto pridružuje i Skarlet Vič (Scarlet Witch), najavljene su i ekranizacije Čudesne žene i Kapetana Marvel, a Harli Kuin nam stiže sledeće godine u Suicide Squad, izgleda da su nas finansijeri studija napokon čuli. Stvari idu nabolje.

 

Ivana Adamović

 

izvor