O ženi - poezija

Alekdsander Sulimov

Miklos Radnoti

Pismo ženi
(preveo Danilo Kiš)

U dubini slutim pustoš nemu, gluvu,
kriknem, jer tišina urla mi u uvu,
ali odgovora na to nigde nije
iz ratom smamljene, odsutne Srbije,
a ti si daleko. Glas tvoj mi prepliće sanje,
a u srcu svom ga nađem opet, u svitanje,
pa ćutim, dok kraj mene šušte uspravljene vlati
neke gorde, vlazna dodira paprati.

Kad ću da te vidim, već ne mogu znati,
Tebe što bejaše stamena ko psalam svjati
i lepa ko svetlost i lepa ko san,
da bih te našao i nem i slep, za tren.
Sada bludiš ovim predelom bez druma,
na oči mi dolazš iznutra, snagom uma,
stvarnost si bila, sad si san i mašta
a ja, pavsi opet u bunar dečaštva,

ljubomorno te kušam: ti me voliš, je l da?
pa ćeš u doba kad sazrim, jednom, negda,
biti moja žena - tome se opet nadam,
pa iz sanjarenja u buđenje padam
i znam: žena si mi. Žena mi i uzdanica,
samo si daleko. Preko sedam divljih granica.
A jesen već stiže. Da l će da me ovde zadrži?
Sećanje na poljupce naše sad još žešće przi;

verovah u čuda al zaboravih njihovo sunce,
jata bombardera nadleću sporo vrhunce;
baš sam se divio plavetnilu tvog oka sred nebesa,
al smrači se, a bombe u mašinama, gore, od besa
poželeše da padnu. Borim se protiv stradanja
a rob sam. I sva sam svoja nadanja
odmerio, pa ipak ću da nađem do tebe staze,
tragajuć za tobom obiđoh svoje duše bogaze -

I drumove carske; preko purpurne žeravice,
ako treba, i preko žive plamene živice
ko čarobnjak ću proći, al vratiti se moram;
ako treba, biću žilav ko na drvetu kora,
pa spokoj tvrdih muževa što na rubu propasti
žive, spokoj što vredi oružja i vlasti,
smiruje me, i ko hladan talas, iznenada,
trezvenost 2x2 odjednom na mene pada.

LOGOR HAJDEMAN, U PLANINAMA IZNAD
ZAGUBICE, AVGUST-SEPTEMBAR 1944.

________________________________________

Charles Bukowski

Volim žene koje nisu živele sa previše muškaraca.
Ne očekujem nevinost, ali jednostavno više volim
žene koje nisu do krvi nažuljane iskustvom.

Postoji nešto vredno kod žena koje škrto
biraju muškarce;
to se vidi u njihovom hodu
u njihovim očima
u njihovom smehu i njihovim
nežnim srcima.

Žene koje su imale previše muškaraca
kao da sledećeg biraju
po diktatu osvete, a ne
osećanja.

Kada sebično vodiš igru, sve
radi protiv tebe:
ne možeš zahtevati ljubav ni
tražiti emociju.
na kraju si ostavljen sa bilo čim
što si voljan da daš
a to je često
ništa.

Neke žene su delikatna bića
neke žene su dražesne i
čudesne.

Ako hoćeš da pišaš na sunce
samo izvoli
ali molim te ostavi dobru ženu
na miru.

_________________________________________

Lord Byron - Don Juan


Ljubav žene!

Avaj! kako je poznato,
divna je, al' u isto vreme i užasna stvar;
Jer sva je njihova sudbina stavljena na tu kartu,
Te ako tu izgube, život im više ništa
Ne može pružiti - osim opsena prošlosti,
Zato je njihova osveta poput skoka tigra,
Smrtonosna, i brza, i razorna; ipak, budući same trpe
Najgore muke - bol koju nanose, i same osećaju.

U pravu su; jer muškarac je prema muškarcu tako često,
A prema ženama uvek nepravedan; sve žene čeka
Ista sudbina - a jedini im je izlaz nevera;
Odgajane da prikrivaju osećaje, prepuna im srca
Beznadno sanjaju o svome idolu, dok ih neki imućniji
Požudnik ne kupi u brak - i što ih nakon toga čeka?
Nezahvalan muž - prvo, neveran ljubavnik -
Zatim haljine, deca, molitve - i svemu je kraj.

Neke nađu ljubavnike, druge se odaju piću ili molitvama,
Neke se posvete kućanstvu, druge neumerenoj zabavi.
Neke pobegnu - no, samo jednu muku zamene drugom,
Izgubivši ugled kreposne supruge,
Malo njih ikada uspe popraviti svoju sudbinu,
Njihov položaj uvek ostaje neprirodan,
Kako u dosadi palače, tako i u prljavoj kolibi:
Konačno, neke se poigravaju s vatrom - i zato pišu romane.



JEDNOJ GOSPI

upitan zbog čega napuštam Englesku u proleće

Kad Čovek, isteran iz Raja,
Za časak zasta pokraj vrata,
Svaki ga prizor bivšeg sjaja
Nagna klet' kob što mu je data.

Al' idući kroz daleke krajeve,
Nauči snositi greh svoj prek;
Tad drugo vreme ću mu vaje,
U radu svome nađe lek.

Tako će, gospo, sa mnom biti,
Ne smem videti čar vaš, jao:
Dok krzman, uz vas, neću kriti,
Uzdišem zbog sveg' što sam znao.

Mudriji bit će beg moj taj
Od napasti što vreba samo;
Ne mogu gledati u svoj raj
Bez želje da ne živim tamo.


Žena

Malo onaj poznaje ženske grudi
Ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;
Zar mari ta za srce koje za njom žudi?
Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu;
Ali ne ponizno, jer će u tom trenu
Prezreti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; za ženu
Drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.

_________________________________________

Mika Antić

Žena je školjka

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

_________________________________________


Tomas Man


Ostani Žena. Pretežak je taj teret na tvojim leđima. Nosi ga ponosno, jer jedina si ti za život na zemlji zaslužna. Ostani ljubavi željna, ostani izvor sreće i strasti, ostani ponos i patnja, ostani ostvarenje snova i sklonište od bola. U ovom svetu prevare i laži, budi jedina koja će ponosno stajati, za
pravdu se boriti, svoj porod golim rukama štititi, kao tigrica na neprijatelje skakati, kao žena soko svoje gnezdo braniti.
Jer ti si Žena, sestra, supruga i ljubavnica. Uteha, sklonište i oprost , sluškinja, vila i kraljica. Jer ti si Žena, Majka svojih sinova i kćeri. Prokleta da svoj život pokloniš njima. Budi žena i kad Tvoji ptići
rašire krila i odlete. Samo budi Žena.
U bolu i patnji svi te dozivaju i svi te se sete..


_________________________________________


Mihael Kayoya

Pozdravljam te, ženo!

Pozdravljam te, ženo!
Ponosno je biti majka,
Sudbina te odlikuje:
Poverava ti na čuvanje tajnu:
veliku tajnu života,
veliku tajnu siromaštva,
veliku tajnu ljubavi.
Divim se
tvojoj šutljivosti,
tvom čekanju,
tvom odricanju od hirova,
jer to je znak više stvarnosti –
blizina Božanstva.
Poštujem
tvoju strpljivost,
tvoju privrženost deci,
brigu za polje i dom.
U tebi ljubim
odlučno zauzimanje za život,
ponosnu vernost prema mužu –
koji je ipak srca podeljena.
Pozdravljam te, sestro!
Pozdravljam te, majko!
S lica si otrla bore
nestrpljenja,
Prolaznici se dive nežnosti
tvojih crta.
Oči su ti
majčinske,
držanje
otmeno – bez grča nemira.
Ti ne želiš sebe,
niti strepiš da te drugi
sažaljavaju.
Dostojanstvena,
lepa,
decom okružena, majko,
ti ne možeš ostariti,
ti si – besmrtna.


_________________________________________

M.N.Izano

Prijatelju,
ne očekuj od žene koja te voli
da u sebi pomiri srce i um, strast i pokornost .
Ne ume ona to.
Ona je sazdana nad večitim protivrečnostima
i ako joj to pokušaš promeniti, sagoreće.
Ćuti kada suze roni
dok rukama snažno grliš
njen skriveni oklop,
jer ona vodom iz sebe vatru ne gasi,
već ti pomaže da joj zdrobiš
taj nevidljivi gvozdeni štit
ispod kojeg se krije.
Ne ljubi je samo usnama,
upotrebi i uzdah svoj
da joj izmamiš šapate
i gutaj ih.
Gutaj ih prijatelju!
Zdrobi njen skriveni oklop i ćuti!
Oseti tišinu, upi u sebe svetlost i ćuti.
Dobio si tajni biser sjajni,
ceni to, prijatelju moj.

_________________________________________


Hafiz ( (Šamsoddin Mohammad Hafez)

Žena


Ruža nije lepa, ako uz cvetove njene
nema umilnog lica drage, voljene žene.
Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina
ni proleće ne vredi, ni njegova milina.

I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta
ako nema poljupca s toplih, rumenih usta.
I na svetu ti, brate, nema tužnije stvari
nego gledati dragu kad se u licu žari.
Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi,
a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi.
I ples vitkog čempresa i umilnost ruže,
ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže?
I sva svetlost uma, pa i mudrost sama,
bez svetlosti ljubavi nisu nego tama..
Divna je lepota pesme, ruže, vina,
no kad nema žene sve je to praznina.


_________________________________________

Paul Celan
MARIJANA



Bezjorgovanska tvoja je kosa, tvoje lepo lice od ogledala
Od jednog oka ka drugom oku prelazi oblak, kao Sodoma prema Babilonu:
on komada kulu kao da je od lišća i besni uokolo sumpornog grma.
Tad ti sevnu jedna munja okolo usana – taj ponor s ostacima violine.
Snežnobelih zuba neko gudalo povlači: O, najlepše pevaše trstika!
Ljubljena, ti takode, ti si trstika, a mi svi kiša ;
tvoje je telo vino bez premca i mi levamo pehare na desetine;
barka u žitu tvoje srce, mi veslaci prema noći;
vrč plavetnila, ti poskakuješ lagano iznad nas, a mi spavamo…
Pred šator primice se satnija, a mi te kucajućc’ peharima u grob nosimo.
Na pločniku sveta sad odzvanja tvrdi talir snova.

______________________________________



" Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne da tera, da se ne prekida do kraja…To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće, šta će? Neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono…ali, šta mogu…neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako? "

Duško Radović
_________________________________________

Jovan Dučić

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostizžna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna , kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti nepostojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i ćami ,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

_________________________________________

Paul Verlaine

Moj intimni san

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
Koja nikada nije kakva je pre bila,
A nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
U moje srce - jao! - koje za nju samo
Nije zagonetno, a znojno celo tamno
Jedina ona zna mi osvećiti, plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa, ta lepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
Kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
A u glasu joj tihom, teškom i dalekom
Glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

_________________________________________

Stanoje Jovanović

Žena je  tajna

O ženi pesme najlepše pevam
pupoljku nežnom iz cvetne bašte,
o ženi sanjam prelepe snove,
najlepšem biću iz moje mašte.

Bog joj podari sve čari sveta,
što zbilja nosi kazuje bajka,
da bude dama,daruje ljubav,
a deci sveta,najdraža majka.

Njena je kosa nemirna reka,
a srce nežni zagrljaj čeka.
Iz njenog stasa pleni lepota,
njeno je telo izvor života.

Pesnički uzdah za sva vremena,
slikara tema,raskošna bajna,
i ma koliko sve o njoj znali,
žena je bila i ostaće tajna!

_________________________________________

Lope de Vega

Žena

Žena je dobro najveće u ljudi,
(ludost je reći da to nije tako)
ona nam daje život, dobro svako,
ona nam često smrt i otrov nudi.

Mirno se nebo u oku joj budi,
a mnogo puta paklu je jednako;
svijet vrijednost njenu uočava lako,
a čovjek pati od podle joj ćudi.

Ona krv daje, život nam podari,
i Bog ne stvori od nje luđe stvari:
sad anđeo je, sad gora od zmije.

Voli pa mrzi, miluje pa mrvi,
i žena, to je ko puštanje krvi
što katkad spasi, a katkad ubije.
_________________________________________

_________________________________________ Edvarts Virza Žena Ko crven cvet ja otvaram se noću u kasne sate, o ponoćnom muku, i žarki plamen prožima me celu. a strasti plamte u potmulom zvuku. Tad golo telo mi na mesečini blista kano cvet lotosov beli, i pružam ruke u besvesnoj strasti, što divlje, ludo zagrliti želi. Krv tvoje krvi tad u meni struji, ti bled se rušiš poput ruševine, ja kao tamni požar dalje hrlim, dok nova žrtva na grud mi se vine. _________________________________________ Sojourner Truth (1797-1883) ZAR JA NISAM ŽENA? Ovaj čovek kaže da ženi treba pomoći kada ulazi u kočiju i preneti je preko bare, i da žena uvek treba da ima najbolje mesto. Niko mi nikad nije pomogao da uđem u kočiju, ili da pređem preko bare, niti sam igde imala najbolje mesto... Pa, zar ja nisam žena? Pogledajte me! Pogledajte moje ruke! Kopala sam i sadila i skupljala u ambare i nijedan mušakarac mi ravan nije bio... Pa, zar ja nisam žena? Mogu da radim i da jedem koliko i bilo koji muškarac - i da istrpim bičevanje - Pa, zar ja nisam žena? Rodila sam trinaestoro dece i gledala kako ih gotovo sve prodaju u ropstvo. I kad sam ispustila majčinski krik, samo me je Isus čuo... Pa, zar ja nisam žena? Ovaj mali čovek u crnom kaže da žena ne može da ima ista prava kao muškarac jer Isus nije bio žena. A kako je vaš Isus nastao? Od Boga i od žene! Muškarac nije imao ništa s tim! Ako je prva žena koju je Bog stvorio imala snagu da ceo svet okrene naglavačke, onda će sve žene zajedno imati snagu da ga vrate na pravo mesto. _________________________________________ Sor Juana Cruz U ODBRANU ŽENE O vi ljudi nerazumni, što ženu optužujete, a ne želite videti da ste uzrok njena greha. Vi što žarko nastojite da steknete njezin prezir, želite da bude dobra, a na zlo je navodite? Vi njen otpor svladavate, a onda ste sasvim strogi i lakoćom nazivate ono što ste s mukom stekli. Nijednu ne poštivate, pa ma kako da je skromna, primi li vas, tad je laka, odbije li vas, nemila je. I tako ste vazda glupi te slepo osuđujete jednu da je nečovečna, drugu da je laka roba. Pa kakva žena da bude da zasluži ljubav vašu, kad vas vređa nezahvalna a laka vas samo ljuti No u ljutnji i u patnji za koje ste sami krivi dobro čini koja neće da vas voli i poštiva. Ljubeći ih nastojite da slobodna krila steknu i kad zlu ih naučite hoćete da budu dobre Ta ko li je veći krivac u delima grešne strasti taj što klone pred molbama il' ko moli da se klone? Koga više da krivimo pa ma kakvo zlo činio, onog što za novac greši, il' onog što greh plaća? Kad je tako, zašto li ste svi toliko uplašeni zbog slabosti i zbog greha za koje ste sami krivi? Volite ih dakle takve kakve ste ih učinili, il' nastojte neka budu kakve biste sami hteli. Prestanite s opsedanjem i tad ćete s više prava napadati onu, koja prva dođe da vas moli. U borbi se gordost vaša oružjima mnogim služi, jer spajate s udvaranjem krv i svet i samog vraga. _________________________________________ Jelena Marković NIČIJA Žene se dele na ničije, nečije i svačije. Ti si naišao na ničiju. Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju. Jer nečija je nečija, navikla je da pripada, pa kako je jednom bila nečija, može postati i tvoja. A ova što je vazda ničija, ni na šta nije navikla. Nije ni morala da se navikava. A ti misliš - dobro je: ničija je slobodna. Pa, ničija je baš i ničija zato što tako voli slobodu i što nikad ne bi postala nečija. Svačija je isto nečija, Samo što je previše nečija, ali uz dobre razloge može postati umereno nečija, pa opet može postati samo tvoja. Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi? _________________________________________ Borislav Zdravković Ž E N I Uvek u begu, na krilatom atu, stara si pesma vesela i tužna, najlepša varka i istina ružna, grudva praznine, rdja na mom zlatu. Ti si taj slabić od bogova jači, bandit u srcu što plače i hara, sjaj mrkle noći i hladnoća žara, suza u smehu, osmeh na lomači. Nežna si, meka i tvrda ko dleto, najsladje čuvstvo i strah iza reze, arebrna čežnja usamljene breze, vino u jesen i izvor u leto. Sve si što hoću, što ne mogu, neću, moj pad u letu, posrtaj na rubu, prugasta mačka u belom golubu i ujed zmije skrivene u cveću. Sve si što nisi, što neće da bude, i ništa nisi od svega što jesi; tišine moje muk i lomotresi i prazne ruke koje večno žude.

_________________________________________


A. B. Šimić

ŽENE S JEDNIM SRCEM

O one žene u životu
u čije oči još se iz nijedne duše
ljubav nije zagledala!

Ja gledam:
nevidljive prođu ulicama
i ko da kradu prostor
kroz koji idu

Za njih
na rubu njine duše počinje tuđina

Te žene u se izgubljene
i teškom ćutnjom zaključane!
Te žene
s beskrajnim Unutra!
One
nasloniv uho prisluškuju
kroz dane i noći svog života
.
Ja priđem k njima neosetnim koracima
i uzmem bledu meku ruku:
Ne plašite se mene! Ja u duši nosim ljubav

One
na moju ruku stave svoje srce

i onda umru s ove zemlje
u krajeve za njih Bogom određene




_______________________________


Robert Desnos
PESME TAJANSTVENOJ

I

(1926.)

Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke, navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima ,
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.

Kler Holingvort

Kada su prve bombe 1939. u Poljskoj počele da padaju, ona je bila prvi novinar koji je preneo vest o početku Drugog svetskog rata. Ne samo to, Kler Holinvort (104) je i nedelju dana ranije, dok je ceo svet bio u uverenju da rata neće biti, primetila da se Nemci spremaju na napad...
Mlada novinarka ne samo da je bila prva koja je otrkila da nacisti gomilaju tenkove na poljskoj granici 29. avgusta 1939. godine, već je i telefonirala na samom početku rata, obavljajući svoje novinarske dužnosti, uprkos bombama.
Bio je to početak jedne bogate karijere u kojoj su je nacisti jurili preko pustinje, mešala se sa sovjetskim špijunima i suočavala sa otmičarima tokom alžirske talačke krize.
Žena koju mnogi novinari navode kao ispiraciju danas slavi svoj 104. rođendan u Hong Kongu u dopisničkom klubu u koji je dolazila svakoga dana skoro 30 godina, okružena porodicom, prijateljima i šampanjcem.

Svaka Klerina priča dostojna je holivudskog blokbastera: ona je ženski Indijana Džouns koja je tokom rata nosila pištolj sa bisernom drškom i rado odlazila bilo gde noseći samo četikcu za zube i pisaću mašinu.

Njene priče obiluju ludačkom hrabrošću. Holinvortova sama priznaje i danas da bi radije bila u borbenom avionu nego gledala fudbalsku utakmicu.

- Nemojte da mislite da sam preterano hrabra. Ja se prestravim kada se zaglavim u liftu - kaže Kler.

Najpoznatija od svih priča svakako je ona kako je Kler slučajno upoznala urednika “Telegrafa” u Londonu koji je angažovao samo nedelju dana pred početak rata, a ona mu donela eksluzivu.

Početak Drugog svetskog rata gledala iz "prvog reda"

Sudbina je možda umešala prste da se baš ona nađe na putu na kojem su nacisti tih dana gomilali vojsku. Stigla je u Poljsku i odsela u Katovicama sa britanskim konzulom-generalom, koji je, što je najvažnije, imao diplomatsko vozilo. Nemci su zatvorili put preko granice za sva vozila osim za ona koja su imala zastavicu i Kler je to znala. Stoga je odmah upitala da pozajmi vozilo i pođe u misiju utvrđivanja činjenica u Nemačku i pokupi neke potrepštine kao što su “aspirin” i belo vino, tada nedostupni u Poljskoj.
Tada se i dogodila prekretnica u njenoj karijeri kada se vraćala nazad u Poljsku. Pogledala je u daljinu i videla ako ne is stotine tenkova ispred nje.

- Hiljadu tenkova složeno je na granici i spremno za nalet - uzvikivala je svom uredniku u Varšavi.
Tri dana kasnije, probudili su je zvuci rafala: Bio je 1. septembar, počeo je rat i Kler je pozvala Robina Henkeja, drugog sekretara Brinaske ambasade u Varšavi.

- Rekla sam mu, Robine, rat je počeo. On mi je odgovorio: gluposti, i dalje pregovaraju. Pomerila sam slušalicu prema prozoru kako bi mogao da čuje pucnje. Nisam se uplašila, bila sam vrlo mlada kada sam odradila tu priču - seća se Kler i nastavlja.

- Otišla sam tamo da potražim izbeglice, slepe, gluve... Dok sam stajala, rat je odjednom počeo - kaže ona.

Bežala od Nemaca i Rumuna

To jutro bilo je daleko od jedine prilike kada je bila blizu smrti. Holinvort je provela dobar deo rata u severnoj Africi. Jednom, dok je spavala u pustinji, čula je nemačke glasove.

- Toliko sam se uplašila da me oblio znoj i sav pesak mi se zalepio za telo - kaže.

Srećom, čovek je prošao ne primetivši je.
Pa ipak, nisu je samo Nemci jurili tih ratnih dana. Ni Rumuni nisu bili preveliki ljubitelji njenog rada tokom ratnih godina. Priznala je da je jedino tada koristila žensku taktiku kako bi izbegla hapšenje. Shvativši da su pred vratima, kako je upravo izašla iz kade, skinula je svu odeću sa sebe znajući da je neće isterati iz zgrade golu. Kako je uvek bila blizu dešavanja, primećivala je i sumnjičave poglede. 

Optužena da pomaže komunistima

Posleratna poljska tajna služba verovala je da je tokom tridesetih radila u zemlji kao agent MI6. Sa druge strane, bila je i predmet istrage britanske službe bezbednosti poznate kao MI5 koja je verovala da pomaže komunistima.
Dok je živela u Kairu, baš nakon Drugog svetskog rata, živela je pored dvostrukog agenta Donalda Meklina i njegove supruge Melinde. Takođe je poznavala Kima Filbija kojeg su tokom tridesetih zvali “Treći čovek”. Iako je kasnije ispričala kako nije gajila preteranu naklonost prema njemu, ispostavilo se da se zadesila na večeri u Bejrutu 1963. godine, na kojoj je i on trebalo da prisustvuje. Filbi nikada nije došao: bila je to noć kada je pobegao u Rusiju tako što je zamenio karte za Odesu sa jednim pijanim mornarom. Više nikada nije viđen, a nije bilo ni nagoveštaja gde je otišao dok Holinvort nije listajući magazine naišla na fotografiju ruskog broda koji je te noći kada je Filbi nestao isplovljavao iz Libana.
To je bilo dovoljno da napiše još jednu izvanrednu priču, ali je “Gardijan”, za koji je tada radila odbio da je objavi da bi je kasnije pustio ali na vrlo malom prostoru.
To je, međutim, izazvalo buru, i novinar veteran Vilijam Ever je napisao: “Prvi put u istorji Dejli Ekspres vodi sa onim što je Gardijan juče pustio.”
Vlada je konačno priznala da je Filbi prebegao u julu. Ironično, i sam Filbi bio je jedan od onih koji su istraživali njenu povezansot sa komunistima.

Opasan zadatak u Alžiru

Kler nije bila briljantna samo zbog svojih kontakata već i zbog spremnosti da uvek ode tamo gde drugi neće. Šezdesetih godina jedina je pristala da ide u Alžir gde se odigravao otpor protiv Francuske. Njen biograf napisao je kako se nije plašila da prelazi opasna područja na koja se niko drugi ne bi usudio da zagazi i u ulice u kojima su redovno ubijani ljudi. U martu 1962. je Džon Volis, novinar “Dejli telegrafa” bio otet od strane alžirskih pobunjenika koji su zarobili hotel u kojem su mediji bili smešteni. Njegova otmica značila je skoro sigurnu smrt, ali Kler nije dozvolila da se to dogodi.

- Okrenula se kao Jovanka Orleanka prema nama i podigla ruke: “Hajde, idemo i mi, neće ubiti sve svetske novinare.” Tako sa smo svi ustali i počeli da se penjemo po džipovima” - priča kolega.
Pobunjenici su ubrzo shvatili da su uzeli prevelik zalogaj. Njen plan je uspeo i svi su pušteni nepovređeni.


Posvećena karijeri

U toku cele karijere, Kler je samo jednom je tražila slobodne dane - kada se njen voljeni muž razboleo dok je bila na zadatku u Vijetnamu. Tada je osetila da mora da bude uz njega, a on je ubrzo i preminuo. Čim je sahrana prošla, urednik je vratio u Alžir da izveštava.
Bila je udata za svoj posao: Deca nikada nisu bila opcija za nju jer se plašila da bi je otrgla od pisanja. Takođe nikada nije želela ni da se penzioniše, iako je zvanično spustila pero 1981. Kada joj je bilo skoro 90 godina, priznala je da i dalje nekad spava na podu da bude sigurna da nije omekšala uprkos tome što je oslepela. 
Danas, 20 godina otkako je iznenada izgubila vid, ne ide predaleko od kuće u Hong Kongu gde se preselila ranih osamdesetih. Svoj poslednji radni zadatak poslala je “Nedeljnom Telegrafu” kada je imala 70 godina. Dopisnički klub i dalje čuva sto za nju u vreme ručka i zovu je svako jutro da provere hoće li doći na čašu vina i da sluša vesti Bi-Bi-Sija.

Čezare Paveze, Kukuruzište

 

 

 

 

 

Kukuruzište
(Il campo di granturco)

Toga dana, kada sam se zaustavio u podnožju jednog kukuruzišta i slušao šuštanje dugih suhih stabljika koje su se njihale na vetru, setih se nečega što sam već dugo vremena bio zaboravio. Iza polja, koje se nalazilo na uzbrdici, visilo je prazno nebo. "Ovo je mesto kamo se čovek mora vratiti", rekoh i gotovo odmah utekoh na dvokolici, kao da moram odneti vest nekome ko je bio daleko. Ja sam bio taj koji se nalazio daleko, daleko od svih kukuruzišta i svih praznih neba. Onoga dana bilo je jedno polje; mogla je biti jedna stena nagnuta nad cestom, jedno osamljeno stablo na sedlu nekog brežuljka, jedan čokot loze na rubu neke strmine. Neki daleki razgovori u vremenu se zgušnjavaju i ostvaruju se u prirodnim oblicima. Ove oblike ne izabirem ja: oni znaju izroniti, naći se na mojemu putu u pravom trenutku, kada najmanje na to mislim. Ne postoji ni jedna meni poznata osoba tako smerna kao oni.

Ono što mi kukuruzište kaže u kratkim trenucima dok ga se usudim promatrati, je to što kaže onaj ko je pustio da ga se čeka, a bez koga se nije moglo učiniti ništa. “Evo me”, jednostavno kaže onaj koji je pustio da ga se čeka, no niko ga ne lišava prkosna pogleda koji mu se dobacuje kao nekom gospodaru. Naprotiv, usred niskih stabljika kradom bacam pogled prema nebu, kao neko ko gleda preko objekta, gotovo očekujući da se sam od sebe otkrije, dobro znajući da se tu ne može ničemu nadati što ono već ne sadrži, i da bi jedan prenagli pokret mogao učiniti da svaka stvar zlo završi. Ništa mi ne duguje ono polje, kako bih mogao činiti drugo osim čutnje i pustiti ga da uđe u mene samog. A polje, i suhe stabljike, malo-pomalo mi šušte i zaustavljaju mi se u srcu. Među nama nisu potrebne reči. Reči su se izrekle pre mnogo godina.

Doista, kada? Ne znam. Doista ne znam što su jedno drugom mogli reći jedno kukuruzište i jedan dečak. Ali jednoga dana sam se zaustavio – kao što se samnom vreme zaustavilo – i potom dan posle, pa još jedan dan, kroz jedno čitavo godišnje doba i kroz jedan život sam se zaustavio pred jednim sličnim poljem; a ono je bilo granica, porodično obzorje preko kojega su se pokazivali brežuljci, niski koliko su bili daleko, poput lica na kakvom prozoru. Svaki put kada sam se odvažio zakoraknuti unutar žute šume, polje me moralo prihvatiti svojim pucketajućim i osunačanim glasom; a moji odgovori behu oprezni pokreti, ponekad nagli, kojima sam uklanjao oštre listove, saginjao se ispod slaka, a preko visokih stabljika upirao sam pogled u nebesku prazninu. U tomu šuštanju beše neke smrtne tišine zatvorenog i pustog mesta koje je u udaljenom nebu zatvaralo obećanje života; nepoznatog, zavodljivog i zamršenog poput brežuljaka.

Da se tada vreme zaustavilo, to znam jer ga još danas ponovno pronalazim netaknutog ispred polja. To je jedno nepokretno šuštanje. Shvatam da pred sobom imam jednu stalnost, kao da sam dotakao dno nekog jezera koje me čekalo večno jednako. Jedina je razlika što sam se onda usuđivao činiti nagle pokrete, probijao sam se kroz polje ispuštajući krik prema prijateljskim, prisnim brežuljcima koji su me, kako mi se činilo, čekali. Onda bijah dete, i sve je sada mrtvo od onoga deteta osim ovoga krika.

Godišnje doba onog polja je jesen, kada se iza redova kukuruza sve ponovno budi. Čuju se glasovi, berba je, noću se pale vatre. Nepokretnost polja sadrži i ove stvari, ali kao na određenoj udaljenosti, kao obećanja koja se naziru među suhim kukuruzovim granama. Sušenje lišća otvara uvek veće delove neba, pokazuje još ogoljenije udaljene brežuljke. Mislimo i na ono što je iza, na noćna priviđenja na rubu šume. Ponekada u sećanju izvire šuškanje žutoga lišća, što zadaje strah poput topota nepoznatog i strašnog koraka, poput izvijanja telâ u borbi. Sada su u daljini jedina stvar noćni kresovi na obroncima brežuljaka i suton među ljupkim stabljikama u polju. Umiruje samo pomisao da onaj ko se bacio na tlo - krijući se - je dečak, a da sa stabljika vise veliki klipovi koje će sutra seljaci doći obrati. A sutra dečaka više neće biti.

Ove se stvari događaju svaki put kada se zaustavim is­pred polja koje me čeka. To je kao da govorim s njim, premda se razgovor dogodio pre mnogo godina i čak su se i reči toga razgovora izgubile. Meni je dostatan onaj skrivećki pogled, kako sam već rekao, a prazno nebo se ispunjava brežuljcima i priviđenjima.

Preveo Jusuf Ali Hećimović

izvor  

Pesnik tela i duše:Vlati trave Volta Vitmana

 

 

 

Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti [1], Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj![2] Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman [3] prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova  Pesme o meni:

  

I am the poet of slaves and of masters of slaves… […]I am the poet of the body and I am the     

   poet of the soul. I go with the slaves of the earth equally with the masters. And I will stand  

   between the master of the slaves, enetring into both so that both will understand me  

   alike…[5]

 
U julu 1855. godine na policama knjižara širom Njujorka, pojavljuje se zbirka pesama neobičnog izgleda i sadržaja: imala je 95 strana, od kojih je samo predgovor imao 10, sadržala je 12 neimenovanih pesama, od kojih su prvih šest nosile naziv Vlati trave, dok ostalih šest nisu imale naziv uopšte; koštala je dva dolara, a zlatnim slovima na koricama knjige pisalo je: Vlati trave. Ime autora bilo je napisano samo u odeljku o autorskim pravima i bilo je spomenuto u nekoj od 12 pesama; umesto imena stajala je slika „običnog“ čoveka u pantalonama i košulji, sa rukama na kukovima i šeširom na glavi zamišljenog pogleda…

Postoji fantastičan audio kurs dostupan onlajn pod nazivom Volt Vitman i rađanje moderne američke poezije (u originalu: Walt Whitman and the Birth of Modern American Poetry, 2009)[6]  u kome autorka, objašnjavajući neobičan dizajn korica i naslovne strane prvog izdanja zbirke pesama Vlati trave, ističe i kako su pesnici pre Vitmana na naslovnim stranama svojih knjiga izgledali strožije i formalnije, npr. u pozadinama njihovih portreta stajale bi univerzitetske diplome i oni bi nosili crna, skupa odela, smatra Karbiner, i dodaje: Vitman je raskopčan; Emerson je bio zakopčan. U  nastavku autorka ističe kako Vitman nije želeo da bude kao ostali pesnici i da mu zato nije bilo važno ime na koricama knjige, već delo (Vlati trave). Ceo svoj život on je bio tipičan Amerikanac, a ne tipičan pesnik, smatra Karbiner…

 

 

Vlati trave- zašto je Vitman izabrao baš taj naziv? Radeljković ističe da je trava za njega “jednolični hijeroglif” koji raste svuda, ne bira sebi društvo, ne postavlja uslove, ne traži njegu: jednom ričju demokratska biljka koja svedoči o nepobedivosti i neuništivosti života.[7] Vitman je, dakle, želeo univerzalan simbol koji je će biti razumljiv i dostupan masama; želeo je da njegova poezija bude lišena dubokoumne filozofije. On je: Walt Whitman, a kosmos, of Manhattan the son,/ Turbulent, fleshy, sensual, eating, drinking and breeding. […] I will accept nothing which all cannot have their counterpart of on the same terms.[8] Radeljković navodi da su na Vitmana uticali Biblija, Osijan, Šekspir, Blejk, Karlajl,  Emerson i dr.[9]  U članku pod nazivom Vlati trave, knjiga pesama, upravo objavljena u časopisu Bruklin Dejli Tajms 1855. godine Vitman je napisao prvu kritiku o zbirci pesama Vlati trave, u kojoj opisuje sebe (u trećem licu) kao pesnika koji će jednom delu publike biti đavolski a drugom božanski…“[10]Veliki uticaj na Vitmanovu odluku da napiše Vlati trave imaloje Emersonovo predavanje održano 1842. godine, o eseju Pesnik, kome je Vitman prisustvovao u Njujorku. U tom svom eseju Emerson je predvideo dolazak novog američkog Homera, čija poezija neće dolaziti iz intelekta, već iz iskustva, iz intimnog kontakta sa svetom dodira.[11] Emerson je smatrao da će novi američki pesnik biti „običan“ čovek, koji će pevati u ime svih ljudi, i obrazovanih i neobrazovanih; u varvarizmu i materijalizmu vremena.[12] Nakon 12 godina taj novi američki pesnik će mu poslati zbirku pesama Vlati trave, a Emerson će mu odgovoriti čuvenim pismom u kome kaže:

 Nisam slep pred vrednošću čudesnog poklona Vlati trave. Mislim da je to najneobičniji iskaz  duha i mudrosti do sada nastao u Americi. … Tu nalazim neuporedive stvari rečene  neuporedivo dobro, kako i treba. Nalazim hrabrost obrade koja nas toliko oduševljava i koju samo može nadahnuti velika snaga zapažanja. Pozdravljam Vas na početku velike karijere...[13]
U članku pod nazivom Sećanje na Volta Vitmana, objavljenom u časopisu Atlantic Monthly 1902. godine, Vitmanov dugogodišnji poznanik Džon Troubridž piše da mu je Vitman priznao Emersonov uticaj: Ja sam se krčkao, i krčkao, ali Emerson me je doveo do ključanja, rekao je Vitman…[14]   Gotovo celog leta 1855. Vitman je nosio čuveno Emersonovo pismo u džepu, a na poleđini drugog izdanja zbirke pesama Vlati trave iz 1856. pisalo je: Pozdravljam vas na početku velike karijere, R.W. Emerson. Kritičari smatraju da Vitman nije imao Emersonovu dozvolu da objavi pomenuto pismo, a kao dokaz Emersonove uvređenosti ističu da od tada on nikada više nije napisao niti dobru niti lošu reč o Vitmanu; niti ga je uključio u antologiju američke poezije iz 1874… Godine 1854. Vitman je honorarno radio kao stolar a na posao je redovno donosio kanticu hrane i knjigu koju bi čitao u pauzi, sedeći na gomili daska, objašnjava Troubriž u pomenutom članku, bio je pesnik maskiran u stolara, i […] sasvim se slučajno zadesilo da jedna od tih knjiga bude Emersonova „Priroda”[15]; nakon toga nije uzimao drugog pisca u ruke.[16] Upravo tu, u Emersonovoj Prirodi, pronalazimo neke od osnovnih ideja Vitmanove u suštini romantičarske filozofije u Vlatima trave:
Pravi ljubitelj prirode je onaj čija su unutrašnja i spoljašnja čula još uvek u međusobnom skladu; onaj koji je zadržao duh detinjstva čak i u dobu pune zrelosti. Njegovo opštenje sa nebom i zemljom postaje deo njegove hrane svakidašnje. […] U šumama, isto tako, čovek skida breme godina, kao zmija košuljicu, i koje god da je životne dobi, uvek ponovo biva dete. U šumama je večita mladost. […] U šumi vraćamo se razumi i veri… (Prevela Milica Mint)

 

 

 Kada su Vitmana pitali šta za njega predstavljaju Vlati Trave, rekao je :
 Pokušaj… naivne muževne, odane, kontemplativne, čulne, zapovedničke ličnosti da unese u  literaturu ne samo sopstvenu čvrstinu i osionost, nego i sebe samog- sopstveno telo i oblik-  razotkrivenog, nehajnog prema uzorima, bezobzornog prema uzdržljivosti i prema zakonu, i neobaveštenog, kako to na prvi pogled izgleda, o svemu što je izvan njegovog, neobuzdano voljenog zavičaja… […] Vlati Trave… bile su uglavnom… pokušaj.. da se jedna LIČNOST, ljudsko biće (ja glavom, u drugoj polovini devtenaestog veka u Americi) slobodno, potpuno i iskreno opiše. Ne bih mogao da pronađem nijedan sličan opis ličnosti koji bi me zadovoljio u današnjoj literaturi…[17]
Vitmanove zasluge u stvaranju moderne američke poezije su ogoromne: prvi je američki pesnik koji je uveo eksperimentalni stih i prestao sa praksom ugledanja na engleske uzore. O Voltu Vitmanu napisane su brojne knjige i studije i služio je kao inspiracija raznim pesnicima i umetnicima širom sveta, od Alena Ginzberga i njegove pesme The Howl do lika gospodina Kitinga u filmu Društvo mrtvih pesnika. Ezra Paund je jednom rekao: On jeste Amerika. Njegova sirovost strahovito zaudara, ali to jeste Amerika. On je šupljina u steni iz koje se čuje odjek njenog vremena… [18]
Godine 1892. Vitman umire, i sahranjen je na porodičnom groblju u Kamdenu, u Nju Džerziju.

 
***


Njegov  jedinstveni stil uticao je na mnoge američke pisce i pesnike od Vilijamsa Karlosa Vilijamsa, Henrija Milera i Lengstona Hjuza do Ezre Paunda, Ginzberga, i drugih. Kada je prvi put objavio Vlati trave (1855) zbirka nije doživela očekivano interesovanje kod domaće publike. Tako je bilo do Vitmanove smrti. Do kraja života Vitman je objavio devet izdanja zbirke: godine 1855. zbirka je sadržala 12 pesama, a 1891. skoro 400. Vlati trave bile su zabranjivane širom Amerike, njenim izdavačima se sudilo i bile su predmet opšteg podsmeha. Mali broj američke publike je razumeo suštinu Vitmanove vizije i njegove atletske demokratije.[19]   
Jedan od osnovnih Vitmanovih ciljeva u pisanju ove zbirke bila je želja za raskidom sa engleskom pesničkom tradicijom, kao i da stvori originalan, izvorno američki ep. Možda ironično, ali zbirka Vlati trave je za Vitmanovog života imala znatno veću popularnost u Engleskoj. Kako navodi Karbiner, u Engleskoj je postojao boemski klub pesnika koji je u Vitmanu prepoznao revolucionara i prvog pesnika homosekslualne orijentacije, a pesnik Vilijam Roseti, godine 1868. sastavio je antologiju Vitmanovih izabranih pesama, veoma popularnu u to vreme. Tu antologiju čitali su bardovi engleske književnosti: Alfred Tenison, Robert Luis Stivenson, i Čarls Svinburn, koji je čak i napisao pesmu o Vitmanu  1871. godine, pod nazivom Voltu Vitmanu u Americi. Edvin Arlington Robinson, sunarodnik i Vitmanov kolega pesnik, piše u pesmi Volt Vitman:

Last night it was the song that was the man
But now it is the man that is the song
We do not hear him very much to-day
His piercing and eternal cadence rings
Too pure for us — too powerfully pure
Too lovingly triumphant, and too large
But there are some that hear him, and they know
That he shall sing to-morrow for all men
And that all time shall listen. 

Mihajlo Ravić
izvor


[1] Spiller, Throp, Johnson i Canby;  Istorija književnosti Sjedinjenih Američkih Država. Preveli: R. Dragojlović, N. Marković, R. Kuić, D. Pervaz, I. Tipsarević, S. Miladinović i N. Stefanović. (Obod- CETINJE, 1962) str. 381
[2] isto, str. 381
[3] American expreience: Walt Whitman, http://www.pbs.org/wgbh/amex/whitman/   7.6. 2012
[4] V. isto
[5] http://www.pbs.org/wgbh/amex/whitman/program/intro.html
[6] Vidi: http://www.learnoutloud.com/Audio-Books/Literature/Literary-History-and-Criticism/Walt-Whitman-and-the-Birth-of-Modern-American-Poetry/30856
[7] Radeljković, Zvonimir. Sveobuhvatne Vlati trave. Preveli Ujević Tin i Lalić Ivan, strana 3. http://ponude.biz/knjige/w/Walt%20Whitman%20-%20Vlati%20trave.pdf  8.6.2012
[8] Vitman, Volt. Pesma o meni (24. odeljak). Preveo  Purešić  Dragan.
[9] Radeljković, Zvonimir. Sveobuhvatne Vlati trave. Preveli Ujević Tin i Lalić Ivan, strana 4. http://ponude.biz/knjige/w/Walt%20Whitman%20-%20Vlati%20trave.pdf   8.6.2012
[10] The Brooklyn Daily Times. LEAVES OF GRASS. A volume of Poems, just published http://whitmanarchive.org/published/LG/1856/poems/36 10.6.2012.
[11] Pacić, Brankica. The big ten major 19th century American writers. (Niš: DIGP Prosveta, 1991) str. 177
[12] isto, str. 177 
[13] Radeljković, Zvonimir.  Sveobuhvatne Vlati trave. Preveli Ujević Tin i Lalić Ivan, strana 3
[14] Trowbridge, John. Reminiscences of Walt Whitman. The Atlantic Monthly, volume 89, No. 2 (February 1902):  pages 163-175. http://www.theatlantic.com/past/docs/unbound/poetry/whitman/walt.htm  15.6.2012.
[16] Isto.
[17] Spiller, Throp, Johnson i Canby.  Istorija književnosti Sjedinjenih Američkih Država. Preveli: R. Dragojlović, N. Marković, R. Kuić, D. Pervaz, I. Tipsarević, S. Miladinović i N. Stefanović (Obod- CETINJE, 1962):  strana 382
[18] Pound, Ezra. What I feel about Walt Whitman. http://www.poets.org/viewmedia.php/prmMID/21581 10.10.2012
[19] I HEARD that you ask’d for something to prove this puzzle the New World,/ And to define America, her athletic Democracy,/ Therefore I send you my poems that you behold in them what you wanted. Whalt Whitman, To Foreign Lands.
 

Paul Laurent Assoun,Sterilne žene u Bibliji: Sterilnost kao dokaz zakona

Alexander Sigov

                Sterilne žene u Bibliji: Sterilnost kao dokaz zakona

Moderno društvo govori danas o sterilnosti žena, nadomeštajući je tehničkim sredstvima prokreacije zvanim «veštačkim» i « uz medicinsku pomoć». Društvo pripisuje ženama «želju za detetom»; s razlogom, bez sumnje, osim određivanja veze koju ta želja, koju jedna žena ima da dobije dete, podržava s tom « željom za detetom» preimenovanom u društveno-medicinsku normu, pod neutralnošću očinske «nauke»…
Odatle, od tog položaja žena čija sterilnost - bilo šta da joj je razlog, pa i prividno « psihogen» - govorilo se da je umesno preispitati šta biblijski Tekst kaže o sterilnim ženama. Ustvari, nekoliko najznačajnijih ženskih ličnosti Staroga Zaveta su, u određenom trenutku, hinile sterilnost.
Ona čini posebno tešku štetu u pogledu gde su plodnost i materinstvo cenjeni atributi ženstvenosti i parametri, na određeni način, « konačni», ženskog bića: žena koja ne može biti majka mogla bi dakle, u Bibliji, biti prividno tretirana kao « bogalj» zbog te greške svoga bića.

Značajna sterilnost

                Ali ono što nas mora uzbuniti je, da se tako što najpre događa «prvorazrednim» ženama, bilo zbog njihovog središnjeg položaja u sudbini židovskog naroda, bilo zbog uzornosti sudbine koja im je namenjena. Tako da bih naveo primere, u najmanju ruku reprezentativne, kojima ćemo se ovde baviti - a da ne pružamo iscrpljujući popis – žena Patrijarha, to je najpre Saraj, ali i Rahela. To je zatim Manoahova žena, buduća Samsonova majka, koju nam prikazuju kao sterilnu. Sterilnost je isto tako svojstvo junačkih ličnosti, zbog raznih razloga, o kojima ne znamo jesu li one «po ustroju» sterilne, ali za koje je saopšteno da su bez dece. Da nema pitanja o Esterinoj deci, može se pripisati osobenost njene veze s Ahasverom, ali dve druge žene koje su dale svoje ime jednoj Biblijskoj Knjizi, Rut i Judita, su, rekli bismo, ne-majke:
Rut se vraća u moabsku zemlju posle smrti njenog muža (i svekra i devera, prava hekatomba muškaraca) bez dece (usprkos deset godina braka).
                U pogledu Judite, udovice bez dece, razlozi nedostatka materinstva su izazvali dosta pitanja koja uslovljavaju, pogađamo, objašnjenje njine sudbine kao junakinje (koja, zabeležimo to, nije dobila, uprkos svom visoko poučnom karakteru, kanonsku zahvalu). Mislimo također na Hanu, buduću Samelovu majku, «sudca u Izraelu».
Na drugom mestu, rano smo primetili da je ta izvorna sterilnost, gotovo u svim slučajevima dosta ozbiljna i trajna, u datom trenutku prekinuta božanskom naklonošću jer se Bog, prema obrascu Objave, «setio» njih, tih žena pogođenih sterilnošću ( kako bi se reklo mrtvilom), te su u određenom trenutku ponovo pronašle svoju « trudnoću» i rodile decu. Sve se događa kao da je ta nadvladana sterilnist sačinjavala određeni «dokaz» koji je priveden sretno kraju, ali to nije happy end, jer su ti sukobi naglašavani sve do kraja. Malo nakon što je Judita (o slučaju Ester ovde ne govorimo, njena je sudbina bila druge vrste), izvršila svoje « junačko delo», te završava svoje dane kao kreposna i devičanska udovica kao da je - to je možda, videćemo, više od utiska- sačuvala nešto od svoga devojaštva.
Na trećem mjstu možemo primetiti da poneki put ta sterilnost, često proživljena kao patnja, kada je pobeđena, svaka od tih žena je rodila dete najlepšeg izgleda komu je obećana junačka sudbina, iako ponekad tragična: takav je Izak, odakle počinje židovska istorija t u užem smislu; Josip, čiju važnost poznajemo u granicama promene židovske sudbine; tako i Samson, izvanredni junak, odan borbi svoga naroda protiv filistejskog biča; isto tako David, Rutin unuk, koji je postao čarobna «važnost» židovske sudbine. Lepa «rang lista», treba se priznati, bolja od one sterilnih žena koje su pokušale - te posle jednog mučnog « dozrevanja» - uspele ostvariti « majstorsko delo ».
To takođe vredi i za Samuela, rođenog iz bolno pobeđene Hanine sterilnosti.

Uverljiva sterilnost

Ova tri elementa biblijskog « scenarija» o ženskoj sterilnosti postavljaju trostruko pitanje pomoću kojeg ćemo se orijentisati, upravo da bismo odredili doprinos biblijske reči u pitanjima koja ne mogu biti aktuelnija ( ne u smislu onoga što je sada važno, onoga što se danas pokazuje kao da nikad nije prestalo biti «važno»). Psihoanaliza će ovde poslužiti samo za shvatanje, u svojoj radikalnosti, samog dokumenta pisanja «scenarija».
1. Zašto su te žene, a ne neke manje poznate, sterilne? Je li moguće razabrati u onom što kaže tekst « etiološke» elemente u postanku te sterilnosti, stvarno «simptomatične»?
2. Zašto je božansko Drugo prekinulo taj « simptom »? Možemo li prepoznati detalje tog «izlečujućeg» zahvata i « merila», tajna ili očevidna, kojima se ona podvrgava? Zašto je Bog u jednom trenutku procenio da je «kušnja» dosta trajala i da sterilna žena «zaslužuje» ponovno dobiti svoju rasplodnu sposobnost?
3. Čemu je služilo to «iskušavanje»? U kojoj se vezi junačka sudbina te dece, koja su došla kao «ublažavanje boli» dugo frustrirane želje za materinstvom, nalazi s izvornim poreklom njhovih majki?
Uzeta zajednički, ta tri pitanja nam dozvoljavaju da utvrdimo do koje je mere želja za detetom žene kao «osobe» odgonetnuta kroz Tekst, u odnosu na božanske «planove» - Bog je ovde u službi velikog Čitača želje ženâ, ali ne bez veze s nekim zahtevima žene-osobe – što, videćemo, nestaje iz današnjeg govora naukenkoja «progovara» sasvim drugačije o «materinstvu» i « ženskom biću», u suprotnosti s govorom više ili manje raširenim o emancipaciji koja ga podržava.

Izvorna sterilnost ili Savez u trudnoći
 

Kako se izvorno postavlja pitanje sterilnosti? Kao prema « Savezu» sklopljenom između Boga i Abrahama. Kako u knjizi Postanka piše: « Bog reče Abrahamu: ' Saraj, svoju ženu, nećeš više zvati Saraj, nego Sara. Blagosloviću te dajući ti isto od nje, jednog sina; blagosloviću je, zato što će ona stvoriti narode i što će vođe naroda od nje poticati'.». Jedan «detalj» se međutim suprotstavlja tom rasporedu: ta «majka narodâ» i « vođâ narodâ» nije nikada rodila. « Saraj, žena Abrahamova, nije mu podarila dete i ona sama je rekla: 'Nažalost! Večni mi je uskratio porođaj', te preporučuje svom mužu da se 'približi Agari', od koje je i dobio jednog sina, Išmaela.» Ali, sada prekrštena u Saru, zakonita Abrahamova žena, žena «jalovica», vidi sebe kao onu od koje Bog traži da rodi, da bi se ostvario in concreto, Savez. Na oprezni stogodišnji Abrahamov skepticizam : «Što! Stogodišnjak će roditi! A Sara će u devedesetoj godini postati majka!», Bog odgovara na najjasniji način: « Naravno, Sara, tvoj muž će ti dati sina i ti ćeš ga nazvati Izak. Ja ću održati svoj sporazum s njime…». Dok se Abraham smeši, Sara se na objavu anđela – « Vratiću ti se otprilike u ovo doba, i evo, tvoja žena Sara, rodiće ti sina,» - počela iskreno smejati: « Sara se smeje u sebi govoreći: 'Kažnjenoj starošću, ta će mi sreća biti uskraćena'.» Žena zna neposrednim znanjem šta je to u njezinom telu koje se protivi ostvarenju materinstva, koje je ipak njezina najdraža želja. Ona na sebe privlači svojim smehom – u kojem kulminira njezina ljudskost - negodovanje Božje: «Zašto se Sara smejala? govoreći: 'A, baš! Stvarno, rodiću ovako stara!' je li išta nemoguće Gospodinu?». Kao neko dete, komu je otac pročitao misli, ona se brani: «Nisam se uopšte smejala»; jer se uplašila. On odgovara: «nije da nisi, smejala si se». Evo (gotovo) stogodišnjakinje koja je na trenutak postala devojčica, pre nego postane majka…
Razgovor između žene i Boga je istovremeno prisan i uzbudljiv, dok se do tad obraćao isključivo Abrahamu. To je zato što Bog , koji je sklopio simbolični ugovor s čovekom, ima « planove» i sa ženom i « imenuje» ju majkom u tu svrhu. « Skidanje sterilnosti sa žene prvog patrijarha uslovljava «plodnost» Saveza koji se ponovno sklapa pod konac života, da bi se ispunio ljudski deo Saveza. To čak otkriva dojam o nekakvoj incestuoznoj vezi među njima - nije li Abraham zamenio svoju ženu svojom sestrom? Ne postoji li neka veza između tog « taktičkog» rodoskrvnog skrivanja i sterilnosti one kojoj su često branili da se naziva «ženom»? Sve nam to raspliće božja odluka: « Sad se Večni setio Sare kao šta je bio rekao, i učini Sari onako, kao što je objavio. Sara je začela i rodila Abrahamu sina, iako ostarila, tačno u vrime kako je Bog obećao». Kad je preminula u dobi od sto dvadeset sedam godina, upoznala je ipak «sreću» materinstva. To je bio njen zadatak, da da telo Savezu i rodi prvog obrezanog sina.
Nije slučajno što Jacques Lacan nalazi priliku u ovom božanskom pothvatu da razmišlja o očinskoj metafori i o otcepljenju simboličnog očinstva i biološkog naraštaja: « Gospodin čije ime ne smem izgovoriti je taj, objašnjava on u 'Le seminaire', koji bdije nad porođajem jalovih žena i muškaraca u dubokoj dobi». Kao da je pristup simboličnoj istini očinstva pretpostavljao neznanje o poreklu. Više nego o «čudu» radilo bi se ovde o jednoj poruci o «osnovnom transbiološkom svojstvu očinstva.»
Sterilnost žene trebala bi, dakle, uputiti na određeno vreme odlaganja naraštaja, što bi dopustilo razumevanje da ne dolazi sama od sebe. Svojom moći da pokrene stroj za rađanje protiv bioloških zakona prirode, Bog poručuje da ne treba nastojati razumeti tajnu očinstva, koja ima svoje pravo mesto u simboličkom poretku. Sara dobiva mogućnost i naredbu da rodi, koliko god za potvrdu porekla toliko da učini mogućim dobivanje sina i produži savez. Takva vrsta simboličnog Neka bude javila se u epizodi nadmašene sterilnosti, ali koja mora biti dobro, u skladu sa dijalektičkom metaforom Aufhebung-a (koji objavljuje tako svoj odziv u majčinom pamćenju) «sačuvana» u vlastitom « prekoračenju». Sterilnost nije, dakle, jednostavna zapreka, to je tajno stanje materinstva.

Rahela ili radost rađanja
 

Dakle, s Rahelom, iskušavanje se ponavlja. Dokaz da čuveno poreklo patrijarhâ nije pravolinijsko, nego da se to nasleđivanje s očeva na sinove u pravilu uvek ponovno spotiče o taj «problem» obnavljanja kroz  iskušavanje sterilnosti, od samog bića prenosa, od strane žena.
Između Jakova i Rahele postoji, zna se, ljubavna veza za koju se može reći da je strasna. Dakle, izgleda da ta silna ljubav ne donosi ploda: « Rahela, videvši da ne daje dete Jakovu, postala je zavidna svojoj sestri te (radi se o Lei), reče Jakovu: 'Učini me majkom inače ću zbog ovoga umreti'.» Knjiga Postanka. Ako je Saraj bila rezignirana a postala je majka neočekivano, Rahela je mlada, očajna i ogorčena žena time što je prikraćena u svom majčinskom biću. Ona odgovara na Jakovljevu pohlepu, pohlepom dečije želje.
U stvari Jakov je zarobljen između dve žene: Lee koju ne voli, ali koja ga «obasipa» decom, a u tom je davanju slabo nagrađena; i Rahelu, za koju je odmah osetio «udar munje». « Rahela je bila lepa stasom i u licu. U Jakovu se probudila ljubav za Rahelu,» jednostavno kaže tekst, ali ona ostaje sterilna. « Klinički» znak te strasti je: Jakob radi sedam godina da bi zadobio ruku voljene, a one su mu prošle kao nekoliko dana, toliko ju je voleo. Može se točno videti da postoji veza između strastvene crte te veze i sterilnosti. Strast je ta koja se spaja s «užitkom» izvan vremena i izvan sveta, u suprotnosti sa željom koja se kuje kroz vreme i postoji u svetu.
Borba koja započinje između Lee i Rahele - a koja pronalazi svoju Agaru u sluškinji Bilhi, ne može dugo održavati varku - pokazuje taj kontrast. Dakle između ove dve žene, Božji izbor je obrnut od Jakovljevog: « Gospod će smatrati da su Leu prezreli, i zato će joj podariti plodnu utrobu, dok će Rahela biti sterilna.» Osim toga ona daje ime svakom od njegove dece da bi označila svoju zahvalu Bogu ili da pošalje poruku privrženosti svome mužu.
Više od te idealne i besprekorne žene Jakov voli svoju neplodnu ljubavnicu. Voli li je on previše da bi ostavio u njoj mesta za dete? Bi li joj on dao previše zadovoljstva da dopusti postojanje izvan njihovog narcisoidnog otočića, nekog drugog, jedno dete? U svakom slučaju žena je ta koja se zbog toga ljuti do te mere da ulaže svoj život: ili majka ili mrtva! Jakovljev odgovor je značajan: « Jakov se naljutio na Rahelu i rekao joj: 'Jesam li ja na mestu Boga, koji ti je uskratio plodnost'?» On ju tako šalje natrag Onome, čije ime se ne sme izgovoriti, i koji ima moć odluke na način pravog oca koji ju odašilje simboličnom Ocu, negirajući vlastitu odgovornost. Moguće je ipak da je on zauzeo neki način mesto Boga, on, sin-miljenik svoje majke (Rebeke), deleći svoj «predmet» ljubavi, Rahelu, s onim što Freud naziva Verliebtheit, neku vrstu «poplave» libida na predmet.
On ludo voli Rahelu, ali na «samoživ» način, negirajući joj svoju želju. Toliko jaka ljubav, da je sterilizirajuća. Tajna « telesna mana» muči taj strastveni par. Odjek toga nalazimo i kod Elkane, zarobljenog između plodne žene Penine i Hane, sterilne ljubavnice, stavljajući na vagu svoju ljubav prema njoj s « deset sinova» .
Rahela tada započinje ganutljivu « bitku» da se dokaže – naravno, protiv svoje plodne sestre - kao majka. Pravi « dvoboj» za podelu postelje tog uloga, koji je postao Jakov. Sve se događa kao da je Bog, tu još uvek kao čitač materinskog htenja žene i sudac o verodostojnosti njezinog Kindeswunscha (u frojdovskom smislu), procenio da je iskušavanje trajalo dovoljno dugo: « Gospodin se setio Rahele: uslišio ju je i dao plodnost njezinoj utrobi». Kušanje « mandragore» samo će biti poslednja epizoda - u svojoj faličkoj simbolici - te strastvene borbe za priznanje majke koja pati.

Samsonova majka ili dete utvare
 

Pričom o Samsonu pojavljuje se očito najjasnija strategija o « izlečenoj sterilnosti» s namerama da se postigne, pomoću «deteta kao prividnog izlaza», zacrtani viši cilj: oslobođenje Židova od filistejskog tlačenja.
Rečeno je u Knjizi Sudaca : «Bio je u Korei jedan čovek…zvao se Manoah. Njegova je žena bila sterilna, nikad nije rodila».Ta se prazna utroba mora napuniti, da skloni onoga koji će predati «decu Izraela» u jaram od četrdeset godina (misli se na trajanje prelaza pustinje). Ta Božja odluka oglašena je još jednom putem anđeoskih glasnika: « Dakle, anđeo Gospodnji pojavio se toj ženi i rekao joj: 'Gledaj, ti si sterilna, nikad nisi imala dete: dobro! Začećeš i imaćeš sina'.». Poruka je preneta izravno ženi – kasnije će biti rečeno da je «Božji anđeo ponovno pohodio ženu dok je bila u polju» i da « Manoah, njezin suprug nije bio s njom» – znak da je otac stvarno stavljen na kušnju, barem privremeno, da se može izvršiti radnja « prenosa» između Boga i žene koja pati zbog nedostatka materinstva - pod uslovom poštivanja zabranjene hrane majci i zanmenitog « znaka» izabranika:
"Britva ne sme dodirnuti njegovu glavu, jer to dete mora biti nazirac, posvećen Bogu već od majčine utrobe". Stvarnom ocu je izričito zabranjeno da se raspituje o imenu anđela: kao svaki put kad se javi simbolično očinstvo, treba stati pred « tajnom», koja bi nas mogla dovesti do neizgovorljive prirode Božjeg imena.
Ubrzo je jasno da, dobijajući to neočekivano dete « palo s neba», ta žena – čije ime nije izgovoreno i koja je poznata samo kao « Manoahova žena » i majka slavnoga Samsona – ne će moći ništa iskoristiti od tog « poklona» za sebe lično. Budući da je on «nazir, posvećen Bogu, još u utrobi svoje majke do dana svoje smrti» njega je obuhvatio «božji duh» i on beži od svojih roditelja, koji tu više nemaju ništa reći, naročito na njegov «izbor objekta»: Samson će unapried izabrati jednu ženu « među tim neobrezanim Filistejcima », to jest pravu « egzogamnu prisilu » koja se izražava jednostavnim: « Ona mi se sviđa» ( a ne neka druga!).
Njegova junačka sudbina nametnula mu je od tada da se iskreno vezuje za žene, prema svojoj sudbini koja se začudno potvrđuje kod majčinih sinova, koji padaju u ruke poluljubavnicama poluzlostavljačicama, ženama koje uzrokuju (zaljubljeno) njihov pad, za koje se on «vezuje» i koje ga …vezuju!
Dalila, zna se, bit će poslednja slika tog niza žena, koja će mu iščupati njegovu «tajnu» što će ga osloboditi pritiska njegovog zadatka, ali će ga stajati, zajedno s neutešnim očajem da je pogrešio, strašne kazne oslepljenja, što je sledilo nakon rezanja kose. Njegov zadnji podvig, kad mu « ponovno naraste» posvećena dlaka, ne uklanja dojam da Samson pokazuje u isto vreme veličinu junaka i svoje ropstvo koje mu dolazi od žena. To « dete za utehu » ima sigurno zacrtanu sudbinu, ali kako on dolazi kao ispunjenje želje za detetom svoje majke i po božanskoj naredbi, on može proživeti samo kao sredstvo, Organon jednog Wunsch-a, jednog zaveta koji ga poseduje do te mere da nema nimalo mesta za vlastitu želju. Kako «će on obuhvatiti deo postojanja» koji ga određuje? Najviše željen, Samson će proživeti kao opsesivni neurotičar, kao prognanik jedne želje koja mu dolazi s One Strane. Utelovljenje utvare. Vidi se da pobeđena sterilnost može izaći pod oblikom tragičnog izabranika, koji daje svoj pečat ličnosti.

Rut ili popravljeno materinstvo
 

S Rut se nalazimo u slepoj ulici, koja će dati ženinom odgođenom materinstvu jednu primerenu službu « popravka » prekinutog prenosa.
Znamo stanje: Elimeleh napušta sa svojom ženom Noemi i svojim sinovima Mahlonom i Kilionom, Betlehem, upućujući se u moabsku zemlju, teran glađu. Tamo se njegovi sinovi žene dvema Moabćankama, Orpom i Rut. Tokom deset godina otac i sinovi su pomrli, a majka i dvie snahe su se našle same. Treba se vratiti natrag ali, nasuprot Orpi, Rut odlučuje slediti svoju svekrvu – umesto da se vrati vlastitoj porodici – i da učestvuje u njenoj « tuzi».
Evo je uskoro, bez statusa, u jednoj jezivoj situaciji, koliko s tačke društvenog toliko i s tačke simboličnog gledišta. Boozu, koji pita: « Čija je ova mlada devojka?», prisiljena je priznati da nema više vlastitog mesta, osim da ju izabere neki muškarac koji će je ponovno uvesti u pleme. Posle tog slobodnog položaja slobodne žene, bez obaveze i, štoviše, strankinje, Rut će na kraju jednog dugog puta, kad postigne da je cene i vide u njoj sliku sigurne vernosti zakonu koji nije prvobitno njezin, postati majka.
Tu je to gledište koje nas zanima u bogatom značenju istorije: kad je pitanje «otkupljenja baštine» bilo sređeno de jure, Rut je mogla ući u brak sa starijim čovekom (koji je uostalom bio deo njene rodbine): « Booz je oženio Rut, ona je postala njegova družica i stanovala je s njim. Večni je dopustio Rut tu sreću da postane majka: donela je na svet jednog sina.»
Sve se događa kao da je ovaj zaobilazni put prava « lukavost» u toj pripovesti, koju je poslala providnost, da bi se to nekad neostvareno materinstvo – s mladim čovekom - moglo ispuniti s čovekom zrelim i iskusnim, što tim potezom pobeđuje sterilnost iz iskustva progonstva. Rutino zakašnjelo dete učvršćuje trenutak povratka.
Izgleda da događaj izbegava samu Rut, jer je znakovito da žene predaju plod te veze Noemi, savršenoj svekrvi, koja se na neki način smatra Majkom kroz snahino materinstvo: « Onda žene rekoše Noemi: 'Hvaljen neka bude Večni koji te, od danas, ne ostavlja bez branitelja! Neka se proslavi njegovo ime u Izraelu! Neka postane uteha tvoje duše, oslonac tvoje starosti, a i zato jer ga je tvoja snaha donela na svet, ona koja te toliko voli i koja je bolja za tebe od sedam sinova'!». Jedna snaha bolja od «sedam sinova», što nije malo reći i što potvrđuje snagu « obnove prenosa » kog je Rut nositeljica u svojoj plodnoj utrobi (dok je Booz, prema tradiciji, umro iste prve bračne noći)!
Noemi je ta, svekrva, koja je nestankom « svojih» muškaraca ostala kao jedini oslonac zakona, « uzela novorođenče, stavila ga sebi na krilo i obavezala se brinuti o njemu». Treba možda uzeti doslovno uzvik žena da je « sin rođen Noemi!», a žene su ga nazvale Obed, a njegov će unuk biti niko drugi do li David, sin Jese, čije ime nije moglo biti « slavnije u Izraelu». Rut, potomkinja onog Mobćanina koji je bio jedan od Lotove incestuozne dece koje je dobio s kćerima, vraća se židovskoj pripadnosti uvodeći u nju faktor spasonosne promene .Tome će poslužiti to vreme skrivenosti, kao da je u neku ruku « sačuvano» za tu službu. Izvanredno majčinstvo – koliko zbog okolnosti toliko zbog saveza – čini od njega izuzetno materinstvo.

Judita ili majka na delu

U osobi Judite razmatramo, možda, najzagonetniju figuru nematerinstva, u istoj meri u kojoj taj potez junakinje, koji nije naglašen u njemu samom, je delomično vezan za samu bit njezinog «zadatka». To je u stvari nevina « udovica bez dece» koju je božanska Providnost izabrala da deluje u trenutku kad muškarci, koji su obično na vlasti, pokazuju da su nesposobni osigurati sigurnost svom narodu: od jedne takve žene doći će očekivani spas za mali grad Betuliju kojeg opseda opasni Holofern, predstavnik užasnog Nabukodonosora. Tako će Judita i reći u svom «smrtonosnom pohodu», kad « generalisimus» bude obezglavljen i njegova vojska onemogućena u ratnom delovanju: «Bog ga je kaznio i predao ga u ruke jedne žene». U kojoj je meri ta Juditina « energija» , kojom je pobednički prošla kroz neprijateljske redove, zavela Holoferna, a onda ga ubila, vezana uz onaj deo njene ženskosti koji se nije « trošio» na majčinstvo, ili na muškarčevu želju?
To pitanje koje se ne pojavljujedirektno u biblijskom tekstu, «moderni tumači» su dotakli s određenom grozničavošću: nije li tako došlo do pretpostavke da je, pre svog udovištva, ta junakinja morala imati « tabu devičanstva» koji je sigurno zaprepastio i onemogućio njezinog supruga, što nam ništa ne napominje niti pobija biblijski tekst. Ako tamo postoji utvara… čoveka, uostalom usko vezanog za opčinjenost mazohističke vrste, to nas ne oslobađa pokretanja pitanja – toliko asocijacija nesvesnih ideja otkriva postupak tumačenja, čineći tekst da govori izvan napisanog i u svojoj istini.
U svakom slučaju postoji aura koja okružuje Juditu i deluje tako da na samu njezinu pojavu ona « obmane» prisutnoga: tako je njoj dovoljno da se pruži pred Holofernom da bi njega pogodila tajanstvena nemoć koja će se pokazati fatalnom. Ništa u tekstu ne upućuje na to da se dogodio seksualni odnos, to o čemu su moderni pisci uvereni. Postoji jedna ustrajna veza, koliko god implicirana, između činjenice da u Juditi nešto ostaje « netaknuto» i da ona utjelovljuje zakon kroz delo. Sve u svemu, možemo misliti da je ona morala imati ono što psihoanaliza opisuje kao «falusnost», da bi mogla u određenom trenutku roditi delo koje samo ona – niti muškarac, niti majka, moglo bi se reći – ne mogu ostvariti i dovesti do postojanja. Tvoreći taj neobični par s Holofernom, ona donosi na svet Delo koje ju na neki način potvrđuje kao « židovsku ženu» (i njezino je ime isto, Židovka), kao onu koja je odbacila mogućnost življenja, da bi spasila jednu ljudsku skupinu u nesreći.
Možda je ta ženska snaga koja, usprkos besprekornim osobinama njezina vladanja, - pridonosi Bogu zaslugu za svoje delo i završava svoje dane u čistoći i poštenju - je zaslužila knjigu kojoj ona daje svoje ime kanonskog pečata!
Zajedno s Juditom ustvari se vraća nešto od ženske moći na istorijsku  scenu, koju su zauzeli muškarci. Judita, Božja saradnica, je kći svoga Dela (kao što se kaže «biti sin svojih radova»), ali ona postaje sama od sebe Majka – iako je devica – koja simbolično ponovno daje život skupini ljudi. Ona bi se svela u tom slučaju na « Majku živućih». Ako je prva žena rođena zbog « obamrlosti» prvog čoveka, ona stavlja u obamrlost čoveka koji joj je prepušten na milost i nemilost…

Od sterilnosti do istine želje

Sterilne ličnosti i ličnosti oživljenog materinstva, čiju smo bogatu raznolikost ovde pokazali, mogu se navesti kao postistorija     « stvaranja žene». Znamo da je doista tek iza Greha i izbacivanja iz Raja prva žena imenovana « Evom», « jer je ona bila majka svih živućih». Postajanje majkom najavljuje se kao usputno « kažnjavanje» uz izbacivanje iz Rajskog vrta: « Ženi on reče: 'Otežaću ti poslove i tvoju trudnoću; rađaćeš u bolovima; strast će te vući prema tvojem suprugu, a on će vladati nad tobom'.»
Nema načina da se postane žena, kaže tekst, osim da se prođe kroz tu kušnju materinstva čiji je korelat, imajmo na umu, strastvena vernost muškarcu. Sterilna žena na neki način ponovno ide kroz zapreku postajanja - majke, putem koji će je promeniti u « majku jednog živućeg». Daleko od « patologije» ili disfunkcije, sterilnist je dakle trenutak pronađenog materinstva – kao da ništa ne primorava ženu, nekakvim prirodnim zakonom, da postane majkom, osim prolaska kroz simboličnu kušnju da smesti svoju želju u sebe samu. Razume se da vrtoglavica sterilnosti prouzrokuje krizu i oživljava njezinu « strast za muškarcem» i zahteva posredovanje Drugog božanskog osobno, koji « otvara zapečačenu maternicu».
Uostalom, ženina želja za detetom je uhvaćena u simboličnu mrežu ljudske « skupine»: ako je ona dobro, prema frojdovskoj formuli, « nositeljica seksualnog interesa čovečanstva», njena želja, kao « subjekt», se tada nalazi podvrgnuta pritisku čitavog simboličnog poretka: ovaj ne samo da «utiče» na nju, on uočava želju i doprinosi njezinom određivanju na način da se ona u tomu snađe: ženina želja za detetom je i želja Drugoga, ona je « naručena» i « pounutrašnjena », prema složenim proturečnim načinima koje Tekst samo dotiče, ali nikad ne « objasni» potpuno.
Izgleda nam samom činjenicom da je pitanje Drugoga, u svojoj simboličnoj dimenziji, postavljeno u biblijskom tekstu – premda je ta dimenzija mimoiđena i poništena u izvršenju zamišljenog društvenog propisa u «biotehnološkim» postupcima - ona se vraća prema ženinoj želji za detetom kao «subjekt». Istina je da žena svoju dobrobit i, na neki način, otkupljenje svoje ženskosti pronalazi samo u pronađenom materinstvu - a to je u svim spomenutim slučajevima da bi rodila sina! – ali upravo «stajalište» zainteresovane ne nestaje.
Božanski plan, koliko god bio zapovednički, - božja Reč ne dopušta replike u Objavi dobročinstva -, ne pribegava nekoj sili, nego « spajanju» želje Drugoga s željom osobe – što je, izgleda nam, provereno držanje u « modernom društvu», gde razgovor nauke I lekara  više ili manje čini govoriti (s najboljim namerama na svetu) želju žena… «za njihovo dobro».
Da bi žena prestala biti sterilna trebaju dve stvari: da ih se Bog « seti»…i da se one sete vlastite želje za detetom. Istina je da je samo prvi uslov jasno utvrđen, ali rad na obnovljenim tekstu sugeriše da prvi uslov ima kao efekt –simbolično delovanje posredovanja- spajanja trenutka. Nije li isto pravilo u pristupu prema želji za detetom, koje u sebi, osim toga čuva zagonetku.: da jedna žena pronalazi, s druge strane izvesne « amnezije», mesto u sećanju Drugoga i, u isti mah, da se « probudi» iz neke « obamrlosti» koja je sprečavala da postane majkom s mogućnošću da to izgovori?
Taj trenutak «zaborava» sebe i Drugoga što obeležava izvornu «nesvesnu»
Sterilnost ne bo li dakle bila «promašaj» funkcionalnog poretka, nego jedno pravo simbolično «zaustavljanje» : nije « izgubljeno vreme»koje dokidamo jednom « tehnikom» ad hoc, nego, za koga je po pravu, to je vreme da shvati da tamo gde je bila žena, može se dogoditi majka...
Paul-Laurent Assoun, psihonalitičar, profesor psihologije na univerzitetui Picardie (Amiens) i na univerzitetu Paris VI

Vili Vimer kancelaru Gerhardu Šrederu (pismo od 2. maja 2000.)

Ovo je pismo poznatog nemačkog političara, poslanika Bundestaga (CDU), državnog podsekretara za odbranu, potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a Vilija Vimera, upućeno nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. godine.

       Voljom autora, pismo je postalo javni dokumenat 2005. godine.  

       Da bi bilo jasnije o kakvom se dokumentu radi, evo njegovog integralnog teksta:






 

       Berlin, dana 02.05.2000.

       

       Veoma cenjeni gospodine Kancelaru, 

       

       Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem Konferenciji, koju su zajednički organizovali Ministarstvo inostranih poslova SAD i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke. Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO.  

       Konferenciji su prisustvovali visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne: 

       1. Organizatori Konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo. 

       2. Organizatori su saopštili da se SR Jugoslavija nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega, izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija. 

       3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO. U tom smislu, za primenu i u Evropi, znatno je pogodniji američki pravni poredak.

       4. Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945.g.

       5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije, da bi, de fakto, prevazišli prepreku i dilemu, nastalu posle usvajanja „Koncepta nove strategije“ Alijanse, u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanjem Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.

       6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana, da je, naime, kod širenja zadataka NATO preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.

       7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.

       8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja. 

       9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru. 

       10. U svakom procesu, pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava. 

       11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava - nije osporavana.

       Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora. 

       Američka strana, izgleda, svesna je, i spremna, da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. 

       Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.

       Kada je sličnu sudbinu doživelo „Društvo naroda“, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim. 

       

       S prijateljskim pozdravom,

       Vili Vimer

       

       * * * * * * * * * *

       

       Šta reći o ovoj konferenciji i pismu Vilija Vimera 15 godina posle njegovog nastanka?

       Konferencija u Bratislavi održana je na inicijativu američke strane (Administracije) i to 10 meseci nakon okončanja agresije NATO protiv Srbije (SRJ). 

       Iz sadržine pisma jasno se vidi povezanost tema o kojima se raspravljalo i agresije NATO. Jednako se vidi američki stav da je agresija NATO izvršena kao sastavni deo globalne strategije SAD radi: 

       1. Naknadnog raspoređivanja američkih vojnika na Balkanu (Bondstil, 4 nove baze u Bugarskoj, 4 nove baze u Rumuniji); 

       2. Ubrzanja širenja NATO na Istok; 

       3. Obavezivanja evropskih saveznika (uključujući tadašnje kandidate za članstvo u NATO) da slede ekspanzionističku politiku i strategiju SAD; 

       4. Legalizovanje agresije protiv Srbije (SRJ) kao presedana za vojne intervencije bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN; 

       5. Razbijanja svih iluzija o vrednosti međunarodnog prava, pa i čitavog međunarodnog pravnog poretka uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata;

       6. Izolovanja Rusije od EU i EU od Rusije uspostavljanjem odgovarajuće „prostorne situacije“ od Baltika do Anadolije. 

       Za Srbiju su posebno važna tri stava: 

       Prvi, da su američki predstavnici pre tačno 15 godina zahtevali od svojih saveznika hitno priznavanje Kosova (i Metohije) kao nezavisne države.

       Drugi, da se SR Jugoslavija nalazi „izvan svakog pravnog poretka“ (treba je ukinuti, prim. aut.).